Јеврејски народ је у Старом завету био Божји изабрани народ. То је народ који је искрено веровао у Јединог Бога који је помогао свом народу на његовој животној голготи. Господ Бог се открио праоцу и пророку Аврааму и од тада почиње историја спасења. Вера пророка Авраама била је изузетно велика, несумњиво превелика, због његове одлуке да прихвати Божју жељу да жртвује свог јединог сина Исака, којег је добио у старости. Аврам, који беше без деце, са својом женом Саром, туговаше због тога, помоли се Богу своме, и коначно задоби милост Божију и утеху Божију, и роди им се син Исак. Али то дуго очекивано дете, од Бога дато, треба да се принесе на жртву и на дар истом том Богу, који дете даје Аврааму. И саму бездетност Авраама и његове жене Саре, можемо да видимо на више начина; можда су имали неки биолошки природни проблем или су обоје имали неки грех. Њихову бездетност можемо посматрати у контексту промишљања Божијег за будуће чудо које ће се догодити, које је припремио Творац и Господ наш. Наиме, у Библији се помиње да је Сара имала 90 година, док је Аврам имао 100 година и у тим годинама сигурно није могуће зачети дете, због биолошких промена које се дешавају у људском организму. Али оно што је човеку и науци данас немогуће, могуће је Богу, који је Господар живота и Творац свега видљивог и невидљивог. Гледајући са овог аспекта теолошког тумачења, често смо сведоци, и данас, да се чуда дешавају и да су она плод вере и поверења које имамо у Господа. Тако и тада Аврам и Сара добијају свог јединца као плод своје вере, поверења у Бога и љубави коју су имали према људима и, наравно, према Творцу свих људи.

Али Бог не воли људске жртве, и зато одвраћа Авраама од тог Њему мрског и грешног чина - да жртвује свог сина јединца. Бог награђује свог верног слугу Аврама својом милошћу и подршком током целог живота. Бог му каже да ће се од сада звати Авраам, уз још једно слово А додато његовом имену, што указује да ће се звати оцем многих народа, постаће славан и његово име биће вечно, јер је изразио своју непоколебљиву веру у Господа и био спреман да жртвује свог сина јединца. По промислу Божијем, Авраам је оснивач, отац вере. Свако ко има горућу и искрену веру да свој живот посвети Господу је Авраамово дете. Сви верници, сви који љубе Господа Бога су деца Авраамова. Дакле, данас су сви људи који верују у Једног Бога, Свету Тројицу, деца Авраамова.

Данас живимо у Новом Завету, у времену када се Син Божији родио, оваплотио, постао човек, живео са људима, са тим истим људима које је Он лично створио. Живео је са нама, волео нас, саосећао са нама, учио нас, на крају – и жртвовао се за нас. Жртвовао се по својој вољи, свесно, да буде убијен, да буде три дана у гробу и да васкрсне, да би припремио пут спасења за целу природу коју је Он лично створио. Господ даје на жртву Сина Свога Јединородног, да се том жртвом род људски спасе, буде вечно жив. Бог се жртвује због своје савршене љубави.

Љубав је делотворна и права само када покаже свој крајњи циљ, а то је жртва. Сви ми који верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Логоса Божијег, Љубав Божију, деца смо Авраамова, изабрани људи, свештеници су синови Божији. По Вољи Божијој, по Промислу Божијем, и сви људи који буду названи синовима Божијим постаће богови по благодати и дару Духа Светога, који нам је дат и који ће нас преобразити од смртног до бесмртног и вечног.

Ми смо данас изабрани народ Божији који ће се уњедрити у  Божијем загрљају, у Љубав Божију убројати, радујући се и са Богом у вечности суживети, сједињени заједно са свима светима и пророцима Божијим и са оцем вере и оснивачем поверења у Бога, код светог праоца Авраама.

Изабраност народа није нека телесна ознака или нека специфична обредна безлична форма која је земаљска и непроменљива. Божији избор народа је у духовној заједници између Бога и човека. Изабраност од стране Бога се односи на међусобни однос Творца и творевине. Господ нас позива у свој загрљај, а човек свесно приступа својом слободном вољом, својим личним разумевањем, усмеравајући себе, заправо остварујући савез са Вечним Богом кроз причешће Телом и Крвљу Бога нашег Исуса Христа, Сина Божијег.

Игуман Фотије, манастир Св.Jоаким Осоговски

приредила; Ј.Г.
 

извор

Идеја вјечнога проклетства није оправдана са библијске, као ни са философске или пак моралне тачке гледишта. Ипак, за многе, она посједује привлачност са становишта психологије.

У тренутку када је вјера његове младости почела да блиједи и прелива се у јасни агностицизам његових зрелих година, Чарлс Дарвин је био у чуду по питању тога како било ко може уопште да пожели да хришћанство као такво буде истина. Није у виду имао његове љупкије дијелове, попут „љуби ближњега свога“ и томе слично, већ мишљење да невјерници (укључујући ту и рођаке и пријатеље) могу да се нађу у вјечним пакленим мукама.

И заиста, оваква збуњеност је стварно оправдана. Она пред нас поставља проблематично питање социјалне психологије. Утјешно је претпоставити да , уопште говорећи, хришћани мисао о паклу вјечних јада и муке прихватају не из разлога што су му емотивно наклоњени, већ зато што га виде као омање, неизбјежно подручје таме на периферији ширег духовног пејзажа који – сагледаван као цјелина – изгледа заносно и дражесно.

 За велики број хришћана, ствари заиста тако и стоје.

Али не и за све.

За велики број хришћана, пакао није напросто трагична сјенка која се распростире по угловима иначе омамљујућег пејзажа, већ готово као да представља један од најзначајнијих и најпријатнијих дијелова истога.

Добро знам о чему говорим.

 Објавио сам не мали број књига, неке са јасном намјером да буду провокативне, подстакнувши њима критике на свој рачун. Ипак, критике на моју скоро објављену књигу,[1] у којој у питање доводим историјску вјеродостојност, библијску утемељеност, философску увјерљивост и моралну разборитост стандардног хришћанског учења по питању вјечнога проклетства, превазишле су све дотадашње. Никада нисам доживио тако страховите, необуздане и (поштено говорећи) махните критике.

Свакако да очекујем да ће људи да бране ону вјеру у којој су васпитани. Оно за што држим да је необично јесте да је, у мом искуству, довођење у питање овога нарочитог детаља вјере испољило више љутитих и хистеричних реакција од стране вјерника него што би то био случај са готово сваким другим изазовом који би се могао поставити пред њихова увјерења.

Зашто?

Најприје, идеја о паклу долази нам у једној толико језивој галерији слика попут, рецимо, позног августинијанизма кроз слике милиона некрштених беба бачених у заслужено вјечно сагоријевање; Дантеових тананих психотичних сањарења о испреплетеним, унакаженим, у ватрама печеним душама; у туробним обраћањима Св. Фрање Ксавиерског који уплаканим јапанским обраћеницима казује да су њихови преминули родитељи засигурно у вјечној агонији и патњи; кроз нашу сироту тетку Мод [из у САД популарног цртаног филма – прим.прев.], која ноћима клечи у неописивом страху од пакла за њене неваљале дјечаке…

И тако редом.

Сасвим је сигурно да би добра вијест била да се, када је пакао у питању, нешто ту погрешно разумјело.

И заиста, постоји простор за такве сумње.

Примјера ради, ниједан заиста знањем добро поткован новозавјетни теолог не вјерује да је суманута митологија каснијег хришћанства о Божијим вјечним одајама припремљеним за мучење нешто што се јасно може наћи у текстовима Светог Писма. Тако, на примјер, у Павловим списим видимо потпуно одсуство тога. Једини есхатолошки огањ који он помиње јесте онај који доноси спасење онима које прочишћује (1Кор 3, 15). Једнако тако то нећемо пронаћи нити у једној новозавјетној посланици, нити пак било којем постојећем документу (попут Дидахија), из најраније постапостолске епохе. Постоји неколико страхотних, надреалних, алегоричних слика суда у Књизи Откривења, но ништа што би, када се исправно чита, понудило јасну доктрину везану за вјечно мучење. Чак и застрашујући језик који Исус користи у јеванђељима, када се чита у грчком оригиналу, не успијева да нам подари догме о паклу за које ми обично подразумијевамо да се ту могу пронаћи.

С друге пак стране, чини се да многи пасуси Новога Завјета – и то не кроз метафору – обећавају да ће на концу сви бити спашени. На примјер: „тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота“ (Римљ 5, 18); или: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1Кор 15, 22); или опет: „а он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“ (1Јн 2, 2) (или: Јн 13, 32; 1Тим 1,  3–6; 4, 10; Титу 2, 11; итд).

Ваља признати да је током вијекова проливено много теолошког мастила како би се протумачило значење поменутих новозавјетних стихова. Од користи нам може бити да примијетимо да се у првих пола миленијума хришћанства – нарочито на јелинофоном хеленистичком и семитском Истоку – у већој мјери могао пронаћи број оних који су, као релативно широко прихваћен вјерски резон, исповиједајли вјеру у свеопште спасење. У другој половини четвртога вијека, теолог Василије Велики извјештава да је преовлађујуће мишљење о паклу код вјерника које је познавао оно које га доживљава као ограничену, „прочишћујућу“ патњу. Ово раздобље подарило нам је и већи број великих хришћанских „универзалиста“, као што су Климент Александријски, Ориген, Григорије Ниски, Дидим Слијепи, Теодор Мопсуестијски, Диодор Тарсиски и други.

Наравно, када је Црква постала дио политичког апаратуса Римскога Царства, по природи ствари, тријумфовао је онај најтмурнији од свих погледа. Како је заједница крштених постајала мање-више цјелокупна популација империје, а не као раније – само они који су лично били привучени вјери – и духовни терор је све више постајао неизбјежан инструмент друштвене стабилности. Штавише, и данас институционална моћ не престаје да бива убједљив подстрек за саглашавање по овом питању.

И поред свега, ништа од овога не може да објасни дубоку емотивну потребу за постојањем пакла, за коју би се рекло да је посједују многи од савремених хришћана. Када ово кажем, не мислим на оне који из религиозне покорности прихватају ову идеју, или опет оне чији осјећај за правду захтијева да Хитлер или Пол Пот добију што су заслужили, или оне који сматрају да им је представа о паклу потребна како би могли да одрже правац кретања на уској стази живота. Сви поменути нису на листи оних који вриште и пјене од бијеса на помисао да би пакао могао бити само станица на путу крајњег и свеопштег помирења.

Код оних који чине тако, у питању је нешто друго.

У историји теологије тешко да се може пронаћи неколико идеја које су „леденије“ од тврдње (коју је, међу осталима, износио Тома Аквински) да ће блаженство спашених на небесима бити увећавано кроз њихово непосредно гледање мука осуђених (у смислу да ће им то омогућити да осјете укус сопствене имуности на посљедице гријеха). Колико год да у својој краљјњој леденој безличности ово може да звучи одвратно, може бити да је и поштеније него што је повремени осјећај притајеног задовољства многих од нас који добијамо не од гледања, већ од тога што смо виђени од стране оних који смо оставили иза себе.

На крају крајева, како може бити побједника ако немамо губитнике? Гдје је радост због тога што смо доспјели у привилеговану заједницу и на приватну академију ако се испостави да су капије само ту ради декора и да сама академија нуди бескрајни низ стипендија и за све оне непривилеговане? Какав успјех уопште може да постоји а да није овјерен неуспјехом некога другог? О каквим то небесима за нас уопште може бити ријечи без вјечности у којој ћемо се наслађивати узалудном завишћу оних који се налазе изван зидина?

Не бих да звучим исувише цинично. Ипак, тешко је не претпоставити да је за многе од нас неподношљив концепт Бога који не одобрава суровости за које је способна наша машта.

Стари монах на Светој Гори рекао ми је једном приликом да се људи радују мисли о паклу у једнакој мјери у којој је пакао присутан у њима самима. Под тим је мислио, вјерујем, да су и пакао и рај у нама, у различитој мјери, те да је идеја пакла за неке благо њихових најтајнијих и најњегованијих надања – надања да ће се показати као исправни међу многима који су били погрешни, да ће се наћи хваљенима у ситуацији у којој су многи презрени, да ће им завидјети у ситуацији у којој су многи други исмијани.

Као што Исус рече: „гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (Мт 6,21).

Извор: David Bentley Hart, Why Do People Believe in Hell?, The New York Times, Jan. 11. 2020, p. A23.
Превод: Дражен Тупањанин

[1] Ријеч је о књизи „That All Shall be Saved, Heaven, Hell and Universal Salvation” , изд. Yale University Press, 2019. Превод књиге је недавно објавила издавачка кућа Библос (прим. прев).

https://teologija.net/zasto-ljudi-vjeruju-u-pakao/

Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом.

Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење.

Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским.

Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере.

Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота.

Свети Николај Охридски и Жички

https://eparhija-zicka.rs/sveti-nikolaj-zicki-vaskrsenje-hristovo-kao-osnov-razlikovanja-hriscanstva-medju-ostalim-svetskim-religijama/

У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају.

Синаксар у Свету и Велику среду
Жена помаза Христово тело миром, и
тако претече Никодимову смирну и алоју.

На свету и велику среду свети Оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.
Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, тојест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.
Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоуст (у Беседи 13. на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28. и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро на Христове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (Лк. 7, 36 – 50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би после тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божје (Лк. 8, 1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога Он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12, 13).
Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (Мт. 26, 2 и 6 – 7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад Он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена (Мк. 14, 1, 3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудеја, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.
Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: …код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 26, 18). И још: И срешће вас човек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите (Мк. 14, 13 – 16; Лк. 22, 8 – 13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоуст. Затим, за време вечере, тојест Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да „пистикон” тојест верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.
Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4000/sveta-velika-sreda

Како нам саопштава Еванђелист Матеј, у уторак страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером.

Велики Богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју.

Из химнографије Великог уторка:

Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка)

Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац. (прва стихира на хвалитне)

Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога. (Слава и сада на хвалитне)

Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње)

Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје. (Слава и сада на стиховње)

Извор: Епархија тимочка

Француски православни теолог Жан-Клод Ларше, аутор бројних радова о позитивним и дубоким духовним значењима патње, указује да њих не треба тражити, али када осетимо њихово присуство у нашим животима, треба их примити са моралним достојанством и уздањем у помоћ Божију.
Став хришћанина према болестима не сме бити револт и гунђање, нити резигнација, већ превенција, колико је то могуће, кроз умерен и уравнотежен начин живота, оно што француски мислилац назива „ставом динамичне будности“, а затим се суочити са њима, са надом у милост и утеху од Оца Небеског.
Динамичан, будан, конфронтирајући став
Непрестано се позивајући на темељне списе нормативних писаца за православну теологију и побожност, Жан-Клод Ларше нас у својим делима упознаје са саветима Светих Отаца да, у тренуцима искушења и патње, начинимо „философију болести" а то претпоставља „препознавање болести, смисла и коначности које превазилазе физичку природу. Свети оци нас позивају да будемо будни када утичу на нас, да се не бринемо прво о њиховим природним узроцима, нити о средствима за њихово отклањање, већ да откријемо значење које они попримају у нашем односу са Богом и да истакнемо њихову позитивну улогу у перспективи нашег спасења“.
То укључује да у нашим болестима и патњама видимо доказе Божјег присуства пуног љубави према нама и нашем спасењу и да тражимо да разазнамо њихове узроке и дубока значења, тако да када их пронађемо, можемо их идентификовати и оставити да делују на најприкладнији и најефикаснији начин као средства претварања патње у извор моралног усавршавања и спасења. „Учинити болест и патњу поводом за филозофирање, наглашава Жан-Клод Ларше, значи пре свега узети у обзир оно што нам откривају о људском стању“, слабостима и границама људског бића, његовим падовима и неспособностима, недостатку снаге и воље, стању греха и страсти, али да истовремено размишљамо и надамо се у милост и помоћ Божију, Онога који испуњава све људске жеље када види чежњу за спасењем и жељу за исправљањем.
Осврћући се на наш став и понашање у односу на патње које ћемо доживети у овом животу, француски теолог препоручује духовно расуђивање. Дакле, „страдање, чак и ако може донети неку духовну корист, никада не треба прижељкивати. Хришћанство не поставља патњу за циљ духовног живота. Страдање не проузрокује, већ само приводи духовна добра, која нису њени плодови и као и сва добра, она су увек Божји дар“.
Прихватање страдања – ствар духовног „здравог разума“
Дакле, пошто се у свету и садашњем животу патња никако не може избећи, „не само велика мудрост, него чак и истина ствари и здрав разум, подстичу нас да је прихватимо хришћански. У Христу, за хришћанина, страдање добија другу сврху; он губи моћ да се бави гресима и страстима и, напротив, пружа му се могућност да се бори против њих“.
У тренуцима искушења, патње и бола, „од самог почетка важно је да их превладате и да превазиђете границе у којима они теже да затворе душу, па чак и цело биће и цело постојање. У овој двострукој перспективи, свети Григорије Ниски саветује болесном: „Не желим и не мислим да је добро за тебе, као посебно ученог у божанским стварима, да искушаваш иста осећања као и обичан човек - савијати се телом, стењати од патње као од нечег непоправљивог; потребно је, напротив, да урадиш филозофију своје болести, да се покажеш супериорнији од својих окова и да у болести видиш бољи пут ка свом добру“.
У истом дубоком светоотачком духу и са истим духовним шармом, Жан-Клод Ларше говори о „добром третману патње“, која захтева од човека неговање четири врлине душе: стрпљења, наде, молитве и љубави према Богу. И такође са духовним расуђивањем, аутор примећује да „страдање само по себи не производи духовне користи, оно је само прилика да их хришћанин стекне, ако је подноси како треба: са смирењем, односно трпљењем, молитвом и покајањем. И тада време страдања постаје добра прилика да се оне увећају и милошћу Божијом промене у стабилне врлине душе“.
„Име“ патње
Развијајући учење светих отаца, Жан-Клод Ларше мајсторски систематизује и синтетизује њихове речи, идентификујући увредљив, нимало одбрамбени став у тренуцима патње и болести - да би „из овог искушења изашао као победник и уживао у плодовима својом победом, човек, пре свега, не сме да остане пасиван у болести, не сме да дозволи да буде опседнут, окован и оборен њоме, већ, напротив, да задржи трезвену динамику, чекајући божанску помоћ. Човек мора да зна да му са искушењем Бог даје и снагу да га издржи и победи. Ако се помоћ Његова споро показује, како каже Авва Варсануфије, помислимо да свако искушење има крај и да Бог никада не лишава човека своје помоћи. А ако понекад и потраје, каже исти Свети Отац, Он то чини само да би нам дао прилику да се још више учврстимо у вери, нади, трпљењу и у свим другим потребним врлинама у временима невоље“.
 

https://doxologia.ro

Пре отприлике две хиљаде година догодио се сваког чуђења и дивљења вредан догађај: Господ Бог постао је Човек Исус Христос. Човечанство, које је Он дошао да искупи од власти греха и смрти, Му је на Његово Божанско Човекољубље одговорило тако што Га је – убило, и то на најсвирепији начин: распињањем на Крсту. Али, смрт није могла да задржи Животодавца, те је Он Васкрсао и након тога Духом Светим основао Цркву (Дап. 2), која је – како каже један од Христових Апостола – Тело Његово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1:23). Сам Христос је обећао (а Он не лаже и Његова обећања су вечна и необорива) да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16:18) и да ће је Дух Свети упућивати на сваку Истину (Јн. 16:13). Такође, већ поменути Апостол написао је да је Црква – Стуб и Тврђава Истине (1. Тим. 3:15). У складу са тим, Црква је, између осталог, у четвртом веку саборно саставила и други део Светог Писма: Нови Завет. Међутим, паралелно са богословљем Цркве, што можемо видети већ у Новом Завету, постојала су, а и даље постоје другачија учења од црквеног, те смо ми, припадници Цркве, и данас позвани да појашњавамо људима следеће ствари:
1. ПРИЧЕШЋЕ ЈЕ СТВАРНО ТЕЛО И КРВ ХРИСТОВА, а не само символ, зато што то каже Сам Христос, најављујући црквено Причешће: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. (...) Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (...) Онај који једе мене он ће живјети због мене. (...) Тада многи од ученика његових (...) рекоше: Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати? (...) Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим“ (Јн. 6:51-54, 56-57, 60, 66; нагл.: В. Ђ.). Зар би ико, након ове „тврде беседе“, напустио Христа да је Он говорио само о символу? А, прочитајмо и како се у апостолско доба гледало на Тело и Крв Јагњета, једном за свагда принетог на Жртву, Која се Духом Светим оприсутњује на Литургији, кад се Црква, као што је то одувек чинила, на Дан Васкрсења окупи да светкује Васкрслог Господа и евхаристијски се сједини са Њим, Који је наш Истински Шабат, у Ком свагда почивамо (Мт. 11:28-29; Јев. 4:10-11), а на Ког је указивала старозаветна сенка (Кол. 2:16-17). Св.ап. Павле каже: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. (...) Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега“ (1. Кор. 11:27, 29-30; нагл.: В. Ђ.).
2. ИКОНЕ ПОШТУЈЕМО зато што друга заповест Декалога забрањује идолопоклонство, а не иконопоштовање, што јасно можемо видети у Старом Завету, на примеру Израилаца, који су цео Храм, по директном Божијем упутству, били изобразили иконама Херувима, завесе испред Ковчега Завета прошили ликовима Херувима, а на сам Ковчег ставили статуе Херувима, те се клањали Богу управо у смеру тог Ковчега и тих ликова и статуа, као што се и Црква клања Христу Богу пред иконама и фрескама (што видимо већ у ранохришћанским катакомбама).
3. БОГОРОДИЦИ И ОСТАЛИМ СВЕТИМА НА НЕБУ СЕ МОЛИТВЕНО ОБРАЋАМО зато што у књизи по којој је уобличена Литургија, Откривењу Јовановом, 5:8-9 пише: „(...) четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих. И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си (...) јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена“ (нагл.: В. Ђ.). Зашто би четири жива бића и двадесет четири старешине – које су искупљене из сваког рода, језика, народа и племена – приносили Христу молитве овоземаљских светих (= Хришћана) ако неко то од њих није тражио? Упоредимо наведени текст са текстом из Посланице Јеврејима 12:22-23: „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника“ (нагл.: В. Ђ.). Ако смо, Духом Светим, приступили духовима савршених праведника, најлогичнији закључак који из тога следи је да им се, наравно, можемо и обратити. Дакле, Светима на Небу се, са поштовањем, али без обожавања (које припада једино Богу), обраћамо да бисмо их
замолили да се моле Богу за нас, као што такве молбе упућујемо и једни другима (= и једни другима се
„молимо“). А, крвни Посредник је Један – Христос. Он је Посредник (1. Тим. 2:5) у пуном и јединственом
смислу те речи – Извориште и Гарант сваког молитвеног посредовања – а молитвених посредника можемо имати мноштво.
4. БЕБЕ КРШТАВАМО зато што су деца у целој Историји Спасења улазила, а и даље улазе у заветни однос са Богом на основу вере родитеља (а касније је на слободној вољи те деце шта ће, кад одрасту, да ураде са тим „чеком“ који су добила кад су Крштењем и причешћивањем учињена деловима Тела Христовог). Притом, рани Хришћани нису ни имали други модел осим обрезања (које се вршило над децом) и прозелитског прања, кад је цела породица која прелази у Јудаизам (укључујући и децу) улазила у неку врсту каде и ту се символички прала. Тим приликама су коришћени изрази које касније видимо и код Хришћана: „Сад си као нановорођен“ и сл. Зато се није чудити томе што у Делима апостолским имамо забележена Крштења целих домова (Дап. 16:15, 33). А, Исус је, у Својој тридесетој години, био крштен Јовановим крштењем, а у Делима апостолским се прави стриктна разлика између Јовановог крштења и црквеног Крштења, те су они који су били крштени Јовановим крштењем крштавани црквеним Крштењем (Дап. 10:16; 19:1-5).
5. СВЕШТЕНИКЕ НАЗИВАМО ОЦИМА зато што у томе следимо пример Апостола и Мученика. Кад су св. Стефана извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...!“ (Дап. 7:2; нагл.: В. Ђ.). Тако, и кад су св. ап. Павла извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...“ (Дап. 22:1; нагл.: В. Ђ.). Исти Апостол, кад је писао Посланицу св. Тимотеју, започео ју је речима: „Тимотеју, љубљеноме чеду...“ (2. Тим. 1:2; нагл.: В. Ђ.), а кад је писао Посланицу Галатима, ословио их је: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам...!“ (Гал. 4:19; нагл.: В. Ђ.). Ако Апостол назива Хришћане својом чедом и дечицом, коју рађа, шта им је он друго него – отац? Једини закључак који можемо донети на основу споја наведених светописамских цитата у овом пасусу и Христових речи да никог на Земљи не треба да називамо оцем (Мт. 23:9) – је да ником на Земљи не смемо придавати ауторитет какав придајемо Оцу Небеском.

* * *

Мислим да су ова (у најкраћим цртама) појашњења довољна да покажу да су горенаведена – некима
данас „саблажњујућа“ – учења Цркве заправо јасна ранохришћанска учења, која су чврсто укорењена у
Књизи Цркве: Светом Писму. Ако неко и даље сумња у то, предлажем му да прочита списе директних
апостолских ученика, као и списе њихових настављача, те да види шта су они мислили о овим учењима
Стуба и Тврђаве Истине – Цркве.

На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног Првог бденија чита се и житије Преподобне и богоносне мајке наше Марије Египћанке којој је и посвећена ова пета седмица Свете четрдесетнице.

Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај Свете четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време великопосног путешествија.

Читање житија велике покајнице Преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање Канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив Прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец).

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас!

Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас!

Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. 

(из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.)

У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити”, као што можемо бдити над дететом, или над својом душом.

Прво бденије је уствари јутрење са читањем Великог канона Светог Андреја Критског. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”. По сваком стиху пева се „Помилуј ме Боже, помиlуј ме”.

На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и Другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива Другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем.

Извор: СПЦ

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.

Господе и Господару мога живота!
Не дај ми духа лењости, туге, пожуде и празнословља.
Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте,
Смирености, трпљења и љубави.
Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја
прегрешења и да не осуђујем свога брата,
јер си благословен у векове векова. Амин.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу.

Основна болест је „празност“ (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

Резултат такве лењости – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније“ је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

„Љубоначалије“ – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност“ и „униније“ испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност“ и „униније“ присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењe моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине.

Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима“. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То јe заиста „празност“ и „униније“ уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.

Најзад, „празнословије“. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат“ слике Божијe у човеку, јeр се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч je оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна“. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јeсте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.

Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превод грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћeње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима.

Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина.

Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.

Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост.

Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“ и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост.

Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу.

Катастрофа греха лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јe свето. Оно је толико свето да је сам Бог „постао човек“. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence.

протојереј Алекдандар Шмеман

https://mitropolija.com/2024/03/21/cetiri-stuba-pokajanja-moc-velikoposne-molitve/

Песма прва

Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прославити, Бог Отаца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Јагње Божије, које узимаш грехе свих, узми од мене тешко греховно бреме и као милостив дај ми сузе смирења.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Теби Исусе притичем; сагреших ти, очисти ме, узми моје тешко бреме грехова и као милостив дај ми сузе покајања. Немој изићи самном на суд, износећи моја дела, испитујући моје речи и откривајући моје намере; него по милосрђу твоме, презри моје грехове и спаси ме, Свемоћни.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Време је покајања; прилазим Теби, Творцу моме, скини са мене тешко бреме грехова и као милостив дај ми сузе покајања. Духовно богатство грехом упропастих, бедник сам без добрих дела; зато гладан вапијем: Господе, даваоче милости, спаси ме.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Приклањајући се Христовим Божанским законима и покоравајући се њима, оставила си сладосласна, необуздана стрем-љења и побожно си испунила сваку врлину.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Богородице, надо и заштитнице оних који Ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као Чиста Владичице, прими мене који се кајем.

Песма друга

Ирмос, глас 6 – Видите, видите да сам ја Бог, који сам дао са неба ману и некада у пустињи наточио из камена воду људима, само десницом и снагом мојом.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ламах рече: човека убих за рану своју и младића за масницу своју, и плачећи вапијаше; а ти, душо моја, укаљавши тело и унаказивши разум не задрхта. О душо моја, мудровала си да створиш темељ и утврђење твојим похотама, да није Животодавац уздржао своју савест и избацијо на земљу твоју злу намеру.

О како угледавши се на Ламеха, првог убиуцу својим сладострастим пожудама убих душу као човек, ум као младића и као убица Кајин убих тело моје као брата.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Изли Господ некада огањ, гњевећи се заслужно, и спали Содомљање, а ти си о душо, упалила огањ пакла у коме ћеш изгорети.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Израњавих се и претворих се у ране од ђаволских стрела које израњаваше моју душу и тело; ево вапију гнојне ране и мрачне болести мојих самовољних страсти. Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Утонула у бездан зала, пружила си твоје руке милостивом Богу, Марија и Он ти као Петру човекољубно пружи Божанску руку, тражећи твоје потпуно обраћање.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Вечна, нестворена Тројице, нераздељива јединице, прими мене који се кајем и спаси ме грешнога; Твоје сам створење, зато ме немој презрети, него ме поштеди и избави паклене осуде.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин. – пречиста Владичице, Богомати, надо оних који Ти притичу и пристаништу оних који су у бури, Твојим молитвама и сада и умоли милостивог Творца и Сина твога за мене.

Песма трећа

Ирмос, глас 6 – На камену Твојих заповести, учврсти Господе, колебљиво моје срце, јер си Ти једини свет и Господ.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Уподобила си се душо, Агари Египћански, која се добровољно подјармила и родила новог презреног Исмаила.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Јаковљеву лествицу, која се протезала од земље до неба, разумела си, душо моја, али ниси имала чврсту побожност за успон. Божијег свештеника и Цара Небеског, слику Христову, подражавај у мирском животу међу људима.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

О, јадна душо, обрати се и заплачи пре него што дође свечани крај живота и пре него што Господ закључа врата двора свога.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Немој, бити, душо, слани стуб, окрећући се натраг, него се бој примера содомског и спасавај се на гори Сигор.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Не одбаци Владико молбе оних који ти певају, но умилостиви се, Човекољупче и дај опроштај онима који са вером траже.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – истинита и нестворена Тројице, вечно биће у Тројици опевана лицима, спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој.

Богородичан – И сада и увек и у све векове. Амин. – О Богомати, као Дјева у одређено време родила си вечног Божијег Сина. О дивнога чуда, како си дојећи остала девојка.

Песма четврта

Ирмос, глас 6 – Кад чу пророк за Твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас Твој и препородих се;слава Твојој сили, Господе.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Време мога живота је кратко и испуњено је болестима и лукавствима. Но кроз покајање ме прими и док сам у разуму позови ме, Спаситељу, да не бих био плен и храна ђаволу, и смилуј се на мене.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Царским достојанством, венцем и пурпурном хаљином беше оденут човек праведан и богат имањем и стоком и богатством великим изненада би лишен и богатства и царске славе и осиромашени.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Иако беше праведан и без порока изнад свих људи, ипак не побеже од лова замке нечастивога; а ти; грехочежњива јадна душо, шта ћеш ућинити ако се деси да што изненада наиће на тебе.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Многоговорљив сам и жесток срцем безразложно и узалудно. Праведни судијо, немој ме осудити са фарисејем него ми, једини милостиви, дај Митрову смиреност и прими ме као њега. Знам, милосрдни Господе, да згреших и досадих бићу тела мога, но кроз покајање ме прими и у разуму позови, Спаситељу, и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Страстима бејах сав израњављен и души мојој нашкодих, Милосрдни Спаситељу. Но кроз покајање ме прими и док сам у разуму позови и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Не послушах Твој глас него преступих твој писани закон; но кроз покајање ме прими и док сам у разуму помози и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу. делима и у амбис се стропоштала, него си притекла бољим мислима ка узвишеним делима јавне врлине и сјајно задивила, Марија, својом анђеоском природом.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Тебе, једног Тројчаног Бога, нераздељеног природом, несливеног лицима, славимо као једног Цара на престолу и узносимо ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – И сада и у све векове. Амин. – И рађаш и девујеш и у оба случаја остајеш девојка. Онај који се родио (од Тебе), обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће.

Песма пета

Ирмос, глас 6 – Човекољупче, мене који раним после ноћи и молим Те, просвети и упути у заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршавам Твоју вољу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Душо моја, подражавај погрбљену до земље, дођи и падни пред ноге Исусове, да би те подигао, како би ходала правом стазом Господњом.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Владико, пошто си дубоки кладенац, источи ми воду из Твојих пречистих жила, да као Самарјанка пијући њу не жедним, јер точиш реку живота.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Нека ми, Владико Господе, моје сузе буду Силаунска бања, да и ја умијем зенице срца и да духовно видим Тебе, превечна светлости.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. – Испуњена несравњеном жељом да се поклониш животном дрвету, ти си се тога удостојила; удостој и мене да примим небеску славу.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Славим Тебе Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине, и Душе, јединице по суштини којој се свагда клањамо.

Богородичан – И сада и увек и свим вековима. Амин. – у теби вечна Мати Дјево обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста

Ирмос, глас 6 – свим срцем својим завапех из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ја сам, Спаситељу, она негда изгубљена драхма, зато запаливши светиљку – Претечу твога Христе, потражи и нађи твоје створење. Устани и бори се против телесних страсти и лажних помисли и увек их побеђуј, као што се Исус Навин борио против Амалика и Гаваонита.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. – Небеско бестрасно стање стекла си на крају земаљског живота, Мати, зато се за нас који Ти певамо моли да Твојим молитвама будемо избављени од смрти.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Истинита сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – И сада и увек и у све векове. Амин. – Твоја утроба роди нам Бога слична нама; Њега као Творца свих моли Богородице да се твојим молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава.

Песма седма

Ирмос, глас 6 – Сагрешисмо чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Прођоше ми дани као сан кад се човек пробуди; зато као Језекија плачем на постељи мојој, примакоше се године мога живота; но који ће ти Исаија помоћи душо, ако не Бог свих.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Припадам Ти и приносим ти речи моје као сузењ: сагреших више него што згреши грешница и чиних безакоње као нико на земљи; но помилуј Владико твоје створење и дозови ме.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Сахраних Твој лик и преступих твоју заповест, помрачи се сва моја лепота и страстима угаси се, Спаситељу, свећа; но умилостиви се, даруј ми радовање, као што Давид пева.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Обрати се, покај се, откри своје тајне и реци свезнајућем Богу: ти знаш моје тајне, једини Спаситељу, но помилуј ме по милости Твојој, као и што Давид пева.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Завапивши пред пречистом Богоматером, прво си одбацила безумне страсти које су те силно прогониле, и тако си посрамила демона кушача; дај сада помоћ у невољи и мени слузи твоме.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Њега ( Христа ) си заволела, Њега си пожелела, ради Њега си, Преподобна, изнурила тело; а сада моли Христа за слуге његове, да буде милостив према свима нама и дарује миран живот свима који га поштују.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – истинита нераздељна Тројице, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети три у једном светом опева се Бог Тројица; но душо, опевај прослави Бога који је живот свих.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Певамо Ти, славимо Те, клањамо Ти се Богомати, јер си родила једног од нераздељиве Тројице, Христа Бога, и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма

Ирмос, глас 6 – Ономе кога славе небеске војске и (пред Њим) дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека га славе сва створења, све што дише, и узносе га у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Изливајући обилно сузе као миро, кличем Ти као грешница која тражи милост, приносим Ти молбу и молим да примим опроштај.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Иако сам као нико сагрешио Теби, ипак милостиви Спаситељу прими и мене који се са страхом кајем и кличем: сагреших Теби јединоме, помилуј ме милостиви.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Поштеди Спаситељу твоје створење и као пастир потражи залуталог, изађи у сусрет заблуделом, уграби ме од вука и учини ме овцом и присаједини стаду твојих оваца.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Када као милостиви судија седнеш и покажеш неописану славу Твоју Спаситељу, о какав ће страх тада бити од усијане пећи свима који се боје страшнога суда твога.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Просветивши се вечном светлошћу и разрешивши се од мрачних страсти, ушла си, Мати у духовну благодат; зато просвети, Марија, оне који те прослављају.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. – Видевши у Теби ново чудо, заиста се ужасну божанствени Зосим и гледајући те као анђела у телу, испуни се страхом, певајући Христу у векове.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Беспочетни Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројице помилуј ме.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе истиниту Богородицу поштујемо.

Песма девета

Ирмос, глас 6 – Недостижно је зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рађање мења закон природе; зато је као богоневесту Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Смилуј се, спаси ме и помилуј, сине Давидов, који си ђавоиманог речју исцелио и реци и мени као и разбојнику, милостиви: заиста ти кажем, самном ћеш бити у рају, када дођем у слави Мојој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Када разбојници висише на крсту, један те оптужи а други прослави. О милостиви Господе, као верном твом разбојнику, који је у Теби познао Бога, и мени отвори двери славног царства Твога.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Сва створења дрхтаху, гледајући Те распетог, горе и камења од страха се распадаху и земља се потресе, и ад се отвори, и светлост дана се помрачи, гледајући Тебе, Христе распетог на крсту.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Плодове достојне покајања не тражи од мене, јер снага моја у мени ослаби; даруј ми свагда скрушено срце и духовну смиреност да бих Ти њих принео као пријатну жртву, једини Спаситељу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Судијо мој и познаваоче мој, Христе, када одлучиш да опет са анђелима дођеш да судиш целом свету, погледај ме тада твојим милостивим оком, поштеди ме и сажали се на мене, јер сам згрешио више од сваког људског бића.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Дивним твојим животом, Марија, задивела си све: ангелске чете и људе, јер си живећи духовним животом, превазишла своје тело и као на бестелесним ногама идући прешла си Јордан.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас. – Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истински се поклањамо. – Тројици нераздељној јединици по природи, као светлости и светлостима и животу и животима, животворцу и просветитељу свих крајева ]]>26137Wed, 20 Mar 2024 22:49:37 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%92%D0%B5%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0-r26134/

Два значења причешћа

Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова.

Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста.

Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља.

У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду.

Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“.

Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо:

„… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела,

на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог,

на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну,

на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих,

на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога…

Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце …

да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња,

кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“

Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече.

У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста.

https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

УТОРАК

Песма прва

Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прослављати; Бога оца мог кога ћу узносити, јер се славно прослави.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме. (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се)

Кајиново убиство је прошло. А ја сам угађајући телу, својевољно бејах убица савести, и ратовао сам против ње мојим делима.

Не удостојах се, Исусе, Авељове праведности, нити Ти икада принесох пријатан дар нити богоугодна дела, нити чисту жртву, нити безгрешан живот.

О јадна душо, као Кајин и ми заједно приносимо Творцу свих нечиста дела, грешну жртву и некористан живот, због чега се и осудисмо.

Блато си оживео, Саздатељу, и створио ми тело, кости дисање и живот. Но, о Створитељу, избавитељу и судијо мој, прими мене који се кајем.

Исповедам ти, спаситељу, грехе које учиних и ране душе и тела мог, које као унутрашње убиствене помисли разбојнички навалише на мене.

Ако и сагреших, Спаситељу, али знам да си човекољубац, да топло милујеш и милостиво сажаљеваш, оне који плачу и као отац притичеш у помоћи призиваш заблуделог.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.

Друга песма

Ирмос, глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу који је примио тело од Дјеве.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Грех ми саши кожне хаљине, лишивши ме прве Богом изаткане одеће.

Огрнут сам одећом стида као смоквиним лишћем, због изобличења мојих самовољних страсти.

Обукох се у срамну и стидну окрвављену хаљину, провођењем страсног и лакомног живота. Упадох у страсну пропаст и телесну трулеж и отада до сада ђаво ми досађује.

Спаситељу, сујетном и лакомном животу придружио сам неуздржаност и натоварио на себе тешко бреме греха.

Украсих телесни лик различитим нечистим помислима и осудих се.

Бринући се постојано само о спољашњем украсу, презрех унутрашњи богодани храм.

Страстима сахраних доброту првосазданог лика, но Ти је потражи и нађи као некада драхму.

Сагреших и као грешница вапијем ти: очисти ме, Спаситељу, очисти, јер Ти нико од Адамових потомака не сагреших као ја.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Једнога у три лица, тебе Бога свих опевам: Оца и Сина и Светога Духа.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богородице Дјево, једина свеслављена, срдачно моли да се спасемо.

Трећа песма

Ирмос, глас 6 – На чврстом камену твојих заповести, утврди, Христе мој разум. Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Стекох Тебе, извор живота и уништитеља смрти, и из срца мог прије краја живота вапијем Ти: сагреших, очисти ме и спаси.

Сагреших Господе, сагреших Теби. Очисти ме јер нема мећу људима грешника кога не превазиђох у гресима.

Подражавах, Спаситељу, блудни живот као они у доба Ноја, који заслужише осуду потопом.

Подражавала си, душо, Хаму оцеубици и ниси покрила срамоту ближњега, повративши се и гледајући га заспалог.

Бежи, душо моја, од греха као Лот од пожара, избегни содомски и гоморски и сваки пламен неразумне жеље.

Смилуј се, Господе, смилуј на мене који ти вапијем, када дођеш са твојим анђелима да даш свима према заслуженим делима.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита и нестворена Тројице, вечно биће, у Тројици опевана лицима спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – о Богомати, као Дјева у одређено време родила си вечног Божијег Сина. О дивнога чуда, како си дојећи остала девојка.

Песма четврта

Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се; слава Твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Бди, о душо моја, и буди храбра као некад велики међу патријарсима, држи се паметно законитих дела и буди мудра, гледајући Бога. И тада ћеш достићи светлосту непролазном мраку и бићеш велики добитник. Велики међу дванаест патријарха изводи децу. Он тајно учврсти, душо моја, теби лествицу молитвеног успона, поставивши премудро децу као темељ а степенице као успињање.

Подржавала си, душо, омрзнутог Исава и продала твоме кушачу првенство прве красоте и отпала си од отачке молитве, и два пута си погрешила делом и разумом, зато се сада покај. Едом се Исав назва ради крајне похотљиве природе, јер неуздржањем увек је успаљив и насладама нечист. Едом наиме значи: душа распаљива блудним гресима.

О душо моја, чула си Јова на ђубришту како се оправдао, али његову храбру борбу ниси следила; ниси имала чвсто држање у свемушто си знала и чиме си се саблазнила, него си се показала као неподношљива.

Који је био први на висини, сада је у гноју на ђубришту; који је имао много деце, сада је без деце и одједном без дома. Палата му беше ђубриште и сав беше у ранама.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног Тројичног Бога, нераздељеног природом, несливеног лицима, славимо као јединог Цара на престолу и узносимо ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и дјевујеш и у оба случаја природом остајеш дјевојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак, јер чини све што хоће.

Песма пета

Ирмос, глас 6 – Човекољупче мене који раним после ноћи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје, и научим ме, Спаситељу да извршавам Твоју вољу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Чула си, душо, како су речни валови носили Мојсеја у ковчежићу, као у палати, када је бежао од извршења страшне одлуке фараонове. Слушала си негда, јадна душо, како мајка, жртвујући своје неодрасло мушко дете, учини дело мудрости, јер је оно постало велики Мојсеј; па користи, душо, ову поуку.

Изранављена ума, јадна душо, ниси убила као велики Мојсеј Египћанина; зато реци на који начин да се покајањем уселиш у пустињу.

Велики Мојсеј се уселио у пустињу; пожури, дакле, и подражавај његов живот да и ти, душо, видиш јављање Бога у купини.

Мојсијев жезл, који је ударио у море у виду божанственог крста и отворио морску дубину, прихвати и ти, душо, јер њиме можеш велике ствари учинити.

Арон принесе Богу безгрешни и истинити огањ, но Офини и Финес, као и ти душо, приношаху Богу ђавољи оскрнављен живот.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, сина и Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – У теби, вечна Мати Дево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста

Ирмос, глас 6 – свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивном Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Спаситељу, таласи мојих грехова од једном ме покрише, као што се негда у Црвеном мору склопише и покрише Египћане и војводе.

Неразумни прохтев имала си, душо, као раније Израиљ, јер си Божанску храну користила за лакомо страсно преједање. Више си ценила, душо, изворе хананејских мудраца него воду из камена, из кога се као чаша премудрости пролива река богословља.

Месо свиње и мачке и египатску храну унапред си осудила, душо моја, више што негда неразумни људи осудише небеску храну у пустињи.

Ударивши Мојсеј, слуга твој, жезлом камен, предсказа твоја живоносна ребра, из којих сви захватамо, Спаситељу, пиће живота.

Испитуј, душо, и пази као Исус Навин каква је обећана земља и усели се у њу испуњавајући закон.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истина сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говоре Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам бога слична нама; њега као творца свих моли Богородице, да се твојим молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава.

Песма седма

Ирмос, глас 6 – Сагрешисмо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ковчег је ношен на коленима и кад волови потегнуше на средину, онај који иђаше за њим само се дотаче њега и изли се на њ Божији гњев; зато избегавај, душо, такву слободу и часно поштуј што је Божије.

Слушала си за Авасалома како устаде против закона и сазнала си за његова нечиста дела којима обавести оца Давида; но и ти си подражавала његове нечисте страсти и погубна стремљења. Подчинила си, душо, твоје слободно достојанство своме телу и нашла си оног Ахитофела ђавола и примила си његов свет; но ово избриса сам Христос, да се ти на сваки начин спасеш.

Чудесни Соломон, премудрошћу благодати испуњен, учини једном пред Богом зло дело – одступи од њега. Душо ти си се њему твојим проклетим животом уподобила.

Вучен својим страстима, упрљах се страстима. О тешко мени! Љубитељ премудрости, љубитељ распусних жена би одстрањен од Бога. О душо, ти си га свесно подражавала нечистим страстима насладе.

Следила си, душо, Повоама, који није послушао завет очев, и злога слугу Јеровоама, ранијег одступника; но бежи од овог подражавања и завапи Богу: сагреших, помилуј ме.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита, нераздељна Тројице, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети три, у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога, који је живот свих.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо Ти, славимо Те, клањамо Ти се, Богомати, јер си родила једнога од нераздељне Тројице, Христа Бога, и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма

Ирмос, глас 6 – Њега, кога славе небеске војске и пред којим дрхте херувими и серафими, свако биће и сва створења опевајте, славите и узносите у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ти си, душо, подражавала Озију, зато си навукла на себе двоструку губу, јер си измишљала и чинила незамислива безакоња; окани се њих и пожури покајању.

О душо, слушала си Ненивићане како су се кајали пред Богом у покајничкој одећи и посути пепелом; а ти не само да их ниси подражавала него си се показала гором од свих, јер си грешила пре закона и под законом.

Слушала си, душо, како Јеренија у блатњавој јами за градом Сионом ридајући јецаше и сузе проливаше; подражавај, душо, његов плачевни живот и спасићеш се.

Чувши за проповедање покајања Ниневићанима, Јона побеже у Тарсис. Но сазнавши за Божије милосрђе, ревноваше као пророк, иако се не слагаше са њима.

Чула си, о душо, за Данила у јами како затвори уста зверима и сазнала си како младић за време Азарија вером угасише пламен у усијаној пећи.

Све ти предочих, душо, из Старога завета; по угледу подражавај богољубива дела праведника и избегавај даље ђавоља дела.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Беспочетни Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, Родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, и живи и творачки Душе, јединице Тројце помилуј ме.

Богородичан – И сад и свагда и у све векове. Амин – Како од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу поштујемо.

Песма девета

Ирмос, глас 6 – недостижно је бесемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења законе природе; зато је као Богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Христос би кушан, ђаво га кушаше говорећи му да камење претвори у хлеб, одведе га на гору да за трен ока види сва царства света. Побој се, душо, да не будеш уловљена, отрезни се и стално се моли Богу.

Грлица која воли пустињу, глас онога који виче у пустињи објави Христово јеванђеље проповедајући покајање, а Ирод чињаше безакоње са Иродијадом; зато пази, душо моја, да се не ухватиш у греховну мрежу, него заволи покајање.

У пустињи се усели благодатни Претеча, и сва Јудеја и Самарија чувши то, хитаху и исповедаху своје грехове, крштавајући се свесрдно; а ти, душо, ниси их подражавала.

Частан брак и чисту одају Христос негда Благослови, и једући као човек на свадби у Кани, претвори воду у вино и учини прво чудо, да би се и ти, душо, изменила. Раслабљеног Христос оснажи тако да је понео своју постељу; умрлог младића, удовичиног сина васкрсе и исцели капетановог слугу, и показа се Самарјанки; и у духу службу теби, душо, јасно показа.

Крвоточиву Господ исцели дотицањем краја његове хаљине, губаве излечи слепе и хроме обасјавши оздрави, а глуве и неме и погрбљене речју исцели, да би се и ти, јадна душо, спасла.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинитом се поклањамо – Тројици нераздељеној, јединици по природи, као светлост и светлостима и животу и животима, животворцу и просветитељу свих крајева света.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући твој град, он Тобом вечно царује и тобом се утврђује и тобом побеђује свако искушење и заробљене непријатеље држи у послушности.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас. – Часни и најблаженији оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Ирмос, глас 6 -– Недосежно и безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења законе природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

https://mitropolija.com/2023/02/28/veliki-kanon-svetog-andrije-kritskog-utorak-2/