Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када
су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је
месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали
саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа
помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од
стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да
знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без
његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој
подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију
(осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти
поглавара над осталим епископима.
Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг
патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не
треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је
апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница –
епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене
организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски,
пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и
не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве.
Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако
заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње,
у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) .
Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски
Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао
против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског
патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За
овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму

то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа
Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се
титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову
титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако,
дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење,
Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде
далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и
најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да
свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје
гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад
других“.
Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то
важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег
Цариградског патријарха.
Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка
ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац
код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први
међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus),
према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора
(Ламбринијадиса).
Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис
проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица:
„1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха,
једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт
грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила
Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа
друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим,
томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке
православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског
Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом
православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да
дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим
аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији
и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима

православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима,
патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких
власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном
Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28.
каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља
Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) .
На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене
универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново
активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена
од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске
патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово
„реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији.
које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи.
Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996.
године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском
патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим,
након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла
компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на
естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће
припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска
патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне
Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име
васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске
патријаршије.
Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе
Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је
дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав
покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења
историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и
деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске
расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради

мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада
смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском
Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је
било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној
изради нове еклисиологије, туђе православном предању“.
Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су
далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних
форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје
аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за
теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног
заседања у Равени 8. октобра 2007. године).
Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се
знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника
Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација –
једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од
„епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“
Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од
стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска
Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“
(ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa).
Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14.
септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом.
Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је
1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу
за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима
и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је
примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха
Кијевског Филарета“.
14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је
на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске
патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности
Украјинској православној цркви“, донео је одлуку:
 прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5

 прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије.
 обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским
скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима,
мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или
копредседавају представници Цариградске патријаршије.
Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска
патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника.
Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018.
године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o
подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је
1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод
Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових
историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“
Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше
писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске
Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у
складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора.
Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није
добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права
Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног
права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски
[Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над
себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни
египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди
Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди
Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају
такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве...
Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен
допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске
Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас,
наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због
чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од
општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове
легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи

Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а
историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим
политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено
јединство.
Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму,
заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете
да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње
које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном
суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“.
Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила
своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење
„у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о
поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под
јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву.
Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина
њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија,
Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких
земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су
признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска
Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања
својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи
признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу
аутокефалним црквама, већ и унутар њих.
У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном
20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби
против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила
аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим.
Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру,
литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити
промењено...“.
Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве –
Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од
своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у
општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7

под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године,
предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ
Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања
њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим.
Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска
патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање
Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над
македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ
Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну
Цркву.
Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из
православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни
расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима
братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо.
Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од
Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава
лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) .
Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао:
„Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...],
чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла
силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква
‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон
Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...]
Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву
слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’
или ‘трећег’ њему сличног?“(5)
Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог
погубног пута.

НАПОМЕНЕ:

1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87.

2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве,
Београд, 2007, стр. 675.

3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse
canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443

4 „Сетве и жетве“, стр. 670.

5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677.

Догађаји везани за неканонско мешање цариградског патријарха Вартоломеја и његовог Синода у украјинску црквену кризу и стварање „Православне цркве Украјине“ („ПЦУ“) многи православни јерарси и аналитичари с правом сматрају делом пројекта већих размера, који има за циљ унификацију хришћанског света под руководством Ватикана уз учествовање Фанара. Напори Васељенске патријаршије усмерени на пропагирање идеје „првог без једнаких“, као и активан екумениски дијалог с Римокатоличком црквом, довели су до значајних промена у светском православљу. У овом контексту пројект „ПЦУ“ представља експериментални полигон за испробавање метода и праксе разарања устаљеног поретка у односима између помесних православних цркава и изобличавање екуменског дијалога. Овај реферат је посвећен анализи датих процеса, процени последица, као и разматрању начина за заштиту канонског поретка у садашњој црквеној ситуацији.

Последњих година васељенски патријарх Вартоломеј активно пропагира концепцију „првог без једнаких“ која намеће много питања и изазива забринутост у другим помесним православним црквама. По овој концепцији, цариградски патријарх стиче посебан статус у православном свету који не претпоставља само првенство части већ и првенство власти. Услед таквог позиционирња, патријарх Вартоломеј преузима овлашћења која нису предвиђена канонима и историјском праксом православља.

Залажући се за идеју свог првенства на православном Истоку, Фанар тежи зближавању с Ватиканом. Заједничка богослужења и молебани представника Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве постали су уобичајена појава. Занимљиве су изјаве самог патријарха Вартоломеја о жељи да се уједини с римокатолицима. На пример, 2021. године, прослави у част Светог апостола Андреја Првозваног у Цариграду присуствовала је делегација Ватикана на челу с кардиналом Куртом Кохом. Патријарх Вартоломеј је у својој проповеди истакао да његови сусрети с папом Фрањом појачавају жељу за „заједничким путиром Евхаристије“. Ово указује на активне покушаје зближавања Фанара и Римокатоличке цркве. Сличне појаве су више пута потврђене, посебно уочи прославе 1700. годишњице Првог васељенског сабора 2025. године.

У овом контексту важно је истаћи да је Православна Црква више пута осуђивала Унију. Светско православље је још 2003. године преко предстојатељâ свих помесних православних цркава изразило солидаран став поводом Уније и покушаја успостављања унијатске патријаршије у Украјини. Овај одговор је дат у меморандуму кардинала Валтера Каспера који се у име Апостолске столице обратио Његовој светости патријарху московском и целе Русије господину Алексију II. Након што је патријарх Алексије меморандум проследио поглаварима свих помесних цркава, они су послали своје одговоре римском папи, укључујући и Цариградског патријарха Вартоломеја, који му је упутио специјалну посланицу. Унија је у овим посланицама окарактерисана као еклисиолошка јерес која нема право на постојање у хришћанству, а стварање украјинске унијатске патријаршије као крајње непријатељски и злонамеран корак према православљу. Осим тога, у Заједничкој декларацији коју су потписали патријарх московски и целе Русије господин Кирил и римски папа Фрања за време сусрета у Хавани 2016. године, методе унијатства и прозелитизма проглашене су неприхватљивима.

Ипак, без обзира на овај солидарни протест, васељенски патријарх Вартоломеј и даље пропагира своју еклисиолошку концепцију „првог без једнаких“, припремајући терен за глобалну Унију. Већ сад се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до дубоких промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу и канонски поредак. Посебно, имајући у виду недавне речи папе Фрање које је изговорио 13. септембра 2024. године у Сингапуру на сусрету с омладином, којем су присуствовали представници пет различитих религија. Он је на овом сусрету изјавио да су „све религије пут ка Богу“:

На примеру Украјине Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу. Њен првобитни циљ је формирање нове Уније на основи „ПЦУ“ и Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ). Уколико овај задатак буде остварен, Цариградска патријаршија и Ватикан би почели да користе „украјински преседан“ као доказ за то да је уједињење православаца и римокатолика без промене догме у њиховом учењу оствариво и реално.

Оснивање „ПЦУ“ 2018. године с даривањем Томоса о аутокефалности представља полазиште за покретање одговарајућег експеримента. О овоме сведоче каснији догађаји у Украјини који су уследили након деструктивног корака васељенског патријарха.

Један од главних елемената овог пројекта представља сарадња „ПЦУ“ с Украјинском гркокатоличком црквом. Од „Евромајдана“ и догађаја из 2014. Године, заједнички молебани и акције представника Думенкове творевине и унијата су у Украјини постали уобичајена појава. Ова заједничка дејства треба да прикажу масовност и да покажу могуће уједињење двеју конфесија. Међутим, очигледно је да овакве иницијативе не настају због духовне потребе, већ их диктирају политичка конјуктура и жеља за стварањем привида јединства.

Предводник „ПЦУ“ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога: „Овај кључ [за уједињење двеју украјинских верских организација – прим. м. Луке] се не налази у Украјини, већ у Риму и Цариграду, јер се у њима воде екумениски разговори. У будућности ће од тога зависити и наши односи овде, у Украјини. Међутим, ови односи су добри и верујем да ће убудуће постајати само још бољи“ – рекао је поглавар „ПЦУ“ 12. септембра 2019. година на сусрету одржаном на Националном универзитету „Лавовска политехника“.

Присуство римокатолика на богослужењима јерарха и клирика „ПЦУ“ непосредно илуструје даље кретање ка Унији.

Подједнако значајан правац у ширењу „Овертоновог прозора“ у унијатским процесима представља и разрада операција на практичној гутању и „варењу“ од стране УГКЦ једног од делова који су се одвојили од „Украјинске аутокефалне православне цркве“ („УАПЦ“) (некадашња Харковско-полтавска епархија „УАПЦ“). Ватикан је дозволио и одобрио овај процес и тако је de facto створио први преседан у историји савремене Украјине у виду преласка у унију верске структуре која се позиционирала као православна. По мишљењу стручњака, ову иницијативу треба сматрати својеврсном финалном фазом технологије интеграције украјинског православља у католичке структуре. Узгред речено, у вези с тим треба обратити пажњу и на чињеницу да се процес спајања „УАПЦ“ наставио чак и после стварања „ПЦУ“ као места за окупљање различитих организација које су из православља отишле у раскол. Ово још једном сведочи о томе да унијати структуру коју је Фанар формирао не доживљавају као самосталног и равноправног играча на дуге стазе у религијској сфери Украјине. Не само то, они за „ПЦУ“ припремају нешто другачију, много мање значајну и захвалну улогу.

О њеним карактеристкама и обрисима може се судити на основу интервјуа који је поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук дао за издање Обозреватељ, 18. марта 2019. године. Као прво, поглавар украјинских унијата је истакао да је добио сагласност од руководиоца „ПЦУ“ Думенка за одржавање редовних сусрета у току којих ће се разматрати перспектива и параметри за зближавање двеју структура. Као друго, овај процес ће се одвијати у оквиру путне карте коју су стране усагласиле. Притом је Шевчук истакао да УГКЦ већ има одговарајућу путну карту која може бити модификована у складу са визијом „ПЦУ“. Ово de facto значи да ће унијате управо своју концепцију применити као основу за одговарајуће спајање. Као треће, из Шевчуковог интервјуа постаје јасно да ће се УГКЦ оријентисати на лагано и пажљиво гутање „ПЦУ“.

Због тога је за извесно време планирано уздржавање од формирања заједничке структуре и усмеравање главних напора у обнову „евхаристијског општења“ с организацијом на чијем челу стоји Епифаније и „могућност служења Свете литургије на истом престолу“. Као четврто, поглавар унијата је јасно ставио до знања кога сматра старијим, а кога млађим партнером у будућем двојцу. По његовим речима, УГКЦ – за разлику од „УПЦ“ – није „локална црква“ чије се парохије налазе искључиво у Украјини. И ово унијатима не даје само право да покушавају да добију статус патријаршије, већ и на то да у својству „глобалне Цркве, која има de facto изграђене структуре патријаршијске управе“ преузме духовно руковођење свом украјинском дијаспором. Као пето, пада уочи демонстративно избегавање Шевчука да одговори на питање о томе да ли је могуће „равноправно“ уједњење УГКЦ и „ПЦУ“.

Фактичко гутање „ПЦУ“ од стране унијатске Цркве одвијаће се врло деликатно, а за широку публику неприметно. Као што је рекао Шевчук, унијати не намеравају да у првој фази формирају било какве метаструктуре заједно са „ПЦУ“.

Засад је реч о успостављању „евхаристијског општења и заједничком служењу литургије“, што што би било потребно римокатолицима. Наиме, ако унијати убеде представнике „ПЦУ“ да служе заједно и да се, да тако кажемо „причешћују из једног путира“, то ће представљати очигледно признавање духовне власти римског папе над Думенковом творевином. После ће расколнике од стварног уласка „ПЦУ“ у састав УГКЦ делити само мали корак.

На практичном нивоу један од најважнијих механизама за остварење овог процеса представљаће одговарајућа идеолошка обрада „свештеничких“ кадрова „ПЦУ“, као формирање заједничке „богословске“ базе која оправдава нову Унију. У прилог таквом закључку, између осталог, говоре речи Думенка које је изговорио на програму канала ICTV убрзо након што је изабран за поглавара нове верске структуре. „Ми смо дали обрисе одређеног пута наше предстојеће сарадње (са УГКЦ) и убудуће ћемо тражити додирне тачке које ће нас спајати. Ово се односи на сферу духовног образовања и на друге области нашег живота,“ – изјавио је тада руководилац „ПЦУ“.

Треба обратити пажњу и на недавно најављену одлуку о заједничкој прослави Васкрса 2025. године која је објављена на Синаксису јерарха васељенског престола. По саопштењу издања „Ромфеја“ у мају 2025. године у Никеји (Витинија) свечано ће бити обележена прослава 1700. годишњице Првог васељенског сабора у којој ће учестовати римски папа Фрањо. Представници прес-службе Цариградске патријаршије су изјавили да је у духу Синаксиса изражена жеља да Источно и Западно хришћанство заједно славе Васкрс. Ово треба да буде почетак одређивања заједничког датума за прославу Празника сваке године. Овакав корак истиче намеру Фанара да напредује ка Унији с Римом.

У овом контексту важно је да схватимо због чега је Цариградска патријаршија заинтересована за успостављање јединства с Римом. Као што је истакао професор црквеног права на Правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну Кирјакос Кирјазопулос, циљ Ватикана у екуменистичком дијалогу с Фанаром састоји се у томе да аутокефалне помесне православне цркве претвори у унијатске. Папски престо жели да се „Кодекс канона источних цркава“, који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II, примењује на све православне цркве. Јер, овај документ обухвата догматска правила којима се понтифик намеће као управљач с првенством власти.

Реализација овог плана могућа је само у случају да се патријарх Вартоломеј de facto претвори у „источног папу“ који ће моћи потпуно самостално да управља свим православним светом и да му намеће одлуке које иду у прилог Римокатоличкој цркви. Управо ову огромну власт коју је Ватикан признао, покушава да оствари поглавар Фанара, уништавајући на путу ка њој црквену саборност, легализујући расколничке структуре и слабећи оне православне цркве које се залажу против посвудашњег претварања православаца у унијате.

Процеси које је покренуо патријарх Вартоломеј већ су довели до разарања свеправославног јединства и дубоких подела у православном свету. Данас смо сведоци формирања новог модела светског православља у којем централно место заузима цариградски патријарх с овлашћењима и привилегијама без преседана. Ово мења саму природу православног црквеног уређења и противречи саборном принципу који се налази у основи Православне Цркве. Главни ударац је усмерен на Руску Православну Цркву и на цркве у балканском региону које су најјачи противници уније и властољубивих амбиција Фанара, које уносе „надменост света овог налик диму“, како су картагински оци некад писали римском папи Целестину. Циљ Цариградске патријаршије је да ове цркве ослаби дробљењем и изолацијом на међународном нивоу. Овакав процес, поред осталог, већ запажамо у балтичким земљама.

Украјина у овој стратегији представља главни пилот-пројект. Следећи циљеви могу постати Молдавија, Белорусија и канонска територија Српске Цркве у којој се планира стварање појединачних „цркава“ по угледу на „ПЦУ“ („парада аутокефалности“).

У овом контексту желео бих да посебно скренем пажњу на подршку коју УГКЦ и Фанар пружају предводнику црногорске расколничке творевине Борису Бојовићу. Тако је Украјинска гркокатоличка црква помогла у његовој легализацији позвавши лидера „ЦПЦ“ на конференцију „Заједно кроз тешка ратна времена. Искуство постјугословенских земаља и Украјине“ (Лавов, 17-18. априла 2024. године).

Затим су унијати Бојовићу омогућили да користи њихову информациону платформу – портал РИСУ. У интервјуу који је дао овом ресурсу, црногорски „јерарх“ је рекао да се његова творевина нада да ће добити Томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије. Такође је изјавио да његова творевина одржава тесне контакте с Фанаром, који је, по његовим речима, послао посматраче „ради проучавања унутрашње организације“ такозване Црногорске православне цркве.

Проблем је у томе што је 2019. године у интервјуу за српски лист Курир поглавар Фанара тврдио да никад неће дати аутокефалност лажној, по његовим речима „такозваној“ Црногорској православној цркви. Притом је на додатно питање да ли је аутокефалност могућа ако на чело „ЦПЦ“ дође неко други (уместо Мираша Дедејића) категорично одговорио: „Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска Православна Црква и тамо никад неће бити никаквих промена.“

И ево, неколико година касније појавили су се извесни „контакти“ с црногорским расколницима. Тако је Фанар по ко зна који пут показао да се у његове речи и изјаве не сме имати поверења. Као у случају са УПЦ, кад је патријарх Вартоломеј више пута тврдио да за јединог канонског поглавара украјинског православља признаје митрополита Онуфрија, али је после тога упао на туђу канонску територију и дао је аутокефалност украјинским расколницима.

Ко гарантује да са Српском Православном Црквом неће поступити на исти начин? Представници „УПЦ КП“ су у украјинском сценарију такође дуго година одржавали тајне контакте са Фанаром и на крају су постигли оно што су желели кад се променила политичка конјуктура. А противречности између Вартоломејевих изјава и његових поступака замагљене су бујицом софистичких аргумената.

Имајући у виду наведено, посебну важност поприма спремност помесних цркава да штите чистоту вере и канонски поредак. Саборни ум Васељенске Цркве треба да дâ оцену дејстава Фанара која су повезана са пропагирањем идеје „првог без једнаких“ и кретањем у правцу уније с Ватиканом. Ова дејства превазилазе оквире спорова о јурисдикцији и захтевају дубоко осмишљавање и разматрање на нивоу целе Цркве.

Имајући у виду тренутну ситуацију предлажем за разматрање неке мере општецрквеног карактера ради заштите јединства, канонског поретка и доктринарне чистоте Православља:

1. Јачање „Аманског формата“: Сусрет у Аману на иницијатву Јерусалимске патријаршије представљао је један од првих корака ка разматрању настале кризе у Православној Цркви. Овај формат се може развијати као стална платформа за дијалог и размену мишљења помесних цркава. Редовни сусрети према овом моделу помогли би стварању заједничке визије и механизама за заштиту канонског поретка, као и спречавању евентуалних будућих раскола.

Уколико изгледа да је у овој фази тешко обезбедити одговарајућу комуникацију између поглавара помесних цркава, треба да покушамо да размотримо друге варијанте за успостављање и одржавање сталне комуникације. На пример, формат одржавања систематских састанака овлашћених представника поглавара цркава који би имали право да говоре у њихово име и који би поседовали још низ озбиљних овлашћења.

2. Одржавање богословских дијалога и саветовања: Важну улогу у очувању јединства игра разматрање богословских проблема повезаних са канонима, еклисиологијом и питањима првенства и саборности. Организовање богословских комисија у које би улазили представници разних помесних цркава (на пример, оних који учествују у „Аманском формату“) који би припремали ставове о најосетљивијим питањима за сусрете поглавара помесних цркава. То би омогућило дубље сагледавање постојећих проблема и проналажење аргументованих одговора на богословске изазове. Између осталог, један од праваца у оваквом раду могли би представљати анализа и разматрање на свеправославном нивоу документа РПЦ „О извртању православног учења о Цркви у поступцима хијерархије Цариградске патријаршије и излагањима њених представника“.

3. Јачање улоге помесних сабора: Помесне православне цркве могу одржавати сопствене саборе ради осмишљавања јединствених ставова о кључним питањима канонског уређења и односа са другим помесним црквама. Препоруке и одлуке оваквих сабора касније могу бити достављене на општецрквено разматрање.

4. Општецрквена осуда расколничких дејстава: Помесне цркве у јединственом фронту треба да делују против кршења канона и расколничких дејстава и да их јавно осуђују. Ово ће помоћи у спречавању ширења лажних учења и очувању црквеног поретка.

5. Сарадња с мирјанима и клиром: Треба јачати везе унутар Цркве, позивати на разматрање сложених питања, како клир, тако и мирјане. Дијалог унутар Цркве омогућиће стварање јединственог става о насушним проблемима и учврстиће унутрашње јединство. Овде важну улогу играју црквена проповед, просвећивање и разјашњавање пастви важних питања канонског уређења и еклисиологије.

6. Супротстављање спољашњем притиску: Помесне цркве треба да се уједине ради заштите од спољашњег мешања, без обзира да ли је реч о политичком притиску, деловању радикалних група или екуменистичким иницијативама које подривају догматску основу и крше канонски поредак. Црквена дипломатија на међународном нивоу такође треба да поспеши заштиту црквених интереса и традиције.

7. Јединствени информативни простор: Стварање општецрквеног информативног простора који расветљава и објашњава ставове помесних цркава у о спорним питањима, представља важан инструмент за борбу против дезинформација и манипулација. Званични црквени медији и интернет-платформе могу помоћи у информисању верника о ставовима Цркве и јачању њеног угледа. Не само то, може се размотрити варијанта стварања заједничког информационог ресурса на којем би се излагали ставови помесних цркава о најважнијим питањима са свеправославне агенде, извештавало о најзначајнијим догађајима у животу цркава, а такође би се водио непосредан дијалог између богословских и стручних кругова помесних цркава у вези с свом тематиком која их занима (формат стручног „Амана“).

Развој и кретање овим путевима ће, по мом мишљењу, омогућити Православној Цркви да сачува своје јединство и идентитет, као и да адекватно одговори на изазове данашњице.

Заиста, Христос је Посредник, чијим посредовањем до нас доспеше сва добра која нам је Бог даровао; или, боље рећи, која нам увек даје. Јер, Христос није посредовао само једанпут засвагда и све нам предао, а затим то посредовање напустио, него увек посредује, и то не речима и молитвама, као што то чине свештеници, него делом. А којим то делом? Тиме што нас сједињује са Собом и што нам Собом предаје Своје благодати у складу с тим колико је свако од нас достојан и колико је очистио себе.
Као што светлост и сама од себе пружа могућност за гледање, па кад ње нема, тада нема ни гледања, тако и сједињење са Христом треба увек да буде у душама, наравно, уколико желе да живе и да нађу покоја. Наиме, ни око не може видети без светлости, нити у душама може бити истинског живота и мира без Христа; јер само је Он Тај Који нас спријатељује са Богом, Који нам пружа тај мир. А без тога мира постајемо непријатељи Божији, и нема никакве наде да постанемо причасници Његових добара.
Према томе, ко се од самог почетка није сјединио са Христом, или се сјединио али није остао сједињен, тај је још увек непријатељ и туђинац божанским добрима.
Заиста, шта је то што је спријатељило Бога са човечанском природом? Свакако чињеница да је Свога љубљенога Сина видео као човека. Тако се Он мири са сваким човеком уколико овај поседује обличје Јединороднога и носи Његово Тело, и уколико се види да је једнога духа с Њим. Без тога сваки човек је, сам по себи, онај стари човек, непријатељ Богу – човек који нема ништа заједничко са Богом.
Дакле, ако треба да верујемо да душе кроз молитве свештеника и кроз приношење свештених Дарова задобијају упокојење, треба онда најпре да верујемо да то бива на начин на који је човеку једино могуће наћи покоја. Који је то начин, то је већ речено: да се спријатељимо са Богом и да не будемо непријатељи Његови. Како то постићи? Тако што ћемо се сјединити са Богом ишто ћемо постати једнога духа са Његовим љубљеним Сином, Који је једини по вољи Оца. То је могуће остварити кроз свештену Трпезу, која је, као што смо својим речима и показали, заједничка и живима и умрлима.

свети Никола Кавасила

https://svetosavlje.org

Потоцима твојих суза, обделавао си бесплодност пустиње.
Када се, чак и летимичним погледом, размотре многобројни примери који се могу наћи у хагиографској литератури о односима између свештених монаха и природне средине, схвата се да је свети монах човек који је пронашао адамско стање пре пада и живи у хармонији са целокупном творевином. Како не поменути лава светог Герасима, који је, пошто га је светитељ излечио, почео да једе само хлеб и поврће? Толико је био припитомљен да му је дужности била да магарца води до обала реке Јордан, и чак је умро од туге на гробу свог господара. Ваља поменути и другог лава који је, појавивши се из пустиње, дошао да помогне светом Зосими да сахрани свету Марију Египћанку, као и друге лавове и дивље звери које су делиле своја склоништа са светим пустињацима, као што је свети Кириак. Чак су и медведи, познати по својој крволочности, заборављали на своју дивљач када су прилазили Божијим људима. Неки су долазили да узимају храну из руку светог Сергија Радоњешког, други су дружили са светим Серафимом Саровским и многим другим пустињацима у шумама Русије, и пустињама Истока и Запада. Небројени су примери који илуструју поново пронађену блискост духовног човека са дивљим животињама. Оне учествују у његовој молитви, као што су козе светог Јована Кукузеља, које су престале да пасу, испуњене светим страхом, док је светац певао хвале Богу. Друге животиње долазе да утеше монахе у њиховим патњама, као она птица која је растерала тугу (акидију) која је мучила светог Акакија од Кавсокалије и пружила му предукус небеске радости. Још друге су доносиле храну пустињацима у пустињи: као гавран који је седамдесет година свакодневно доносио пола хлеба светом Павлу Тивејском, али је донео дуплу порцију када му је свети Антоније Велики дошао у посету. Неке звери су доносиле олакшање светитељима у њиховим аскетским подвизима, као видре које су лизале ноге светог Кутберта да га загреју после ноћи проведених у леденим водама. У знак захвалности, далеко од тираније над природом, светитељи показују бескрајно поштовање према свим створењима, као што се види код светог Макарија Александријског који се шест месеци купао у мочвари, док су га уједали комарци, због тога што је једног згазио без потребе.
Осим власти над животињама, свети људи имају и моћ над природним елементима. Они окончавају суше, изводе изворе из суве земље, заустављају земљотресе и епидемије, одгоне инсекте и грабљиве животиње, и постају – како за живота тако и по смрти, преко својих светих моштију – служитељи Божије промисли за становнике своје околине, до те мере да се они боре међусобно како би задржали светог монаха међу собом.
Примери се могу набрајати бесконачно. Међутим, треба напоменути да ова власт светитеља над творевином није само обнова адамског стања, већ је и, пре свега, предвиђање есхатолошког доба, који је описао пророк:
„Тада ће вук боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И дете које сиса играће се над рупом аспидином, и дете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске. Неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, јер ће земља бити пуна познања Господњег као море воде што је пуно”.
Свети монах који живи у пустињи подсећа на Христа, Другог Адама, који је после свог крштења боравио у пустињи у друштву дивљих звери док су му служили анђели (Мк 1,13). Међутим, ова идилична слика, ако би се узела једнозначно, само да покаже љубав и поштовање монаха према природи, могла би да доведе до озбиљног искривљавања – романтичног типа – места природе у православној духовности. Јер, у тим истим Житијима светих, види се да су ови Христови војници, ти добровољни мученици, такође били укључени у моћну борбу против природе. Постом до исцрпљења, бдењем, гвозденим оковима, добровољним излагањем хладноћи и временским непогодама, стојећи на високим стубовима, „потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским” (Јевр 11,38), шта су тражили? Како бројне студије потврђују, овде нема никакве везе са манихејским одбојношћу према телу и материји. Ова борба „против природе” заправо је средство наметања „силом”, кроз „еванђеоско насиље” (уп. Мт 11,12), закона благодати у палу људску природу, како би се стекла, једном када је слика Божија обновљена, добра која превазилазе природу.
Монах је онај који непрестано ограничава природу (…) Повлачење из света је добровољно одрицање од природе ради достизања онога што је изнад природе.
Природа: њен пад и обновљење
Који је, онда, статус ове „природе”? Који је њен однос са духовним човеком у монашкој традицији? Да бисмо ово разумели, потребно је подсетити се духовног пута монаха, као модела за све хришћане. Модел овог пута нам је дат на почетку Великог поста, на Сиропусну недељу, која Адама представља као изгнаног из Раја како плаче пред његовим вратима:
Адам је седео испред Раја и жалећи своју наготу, говорио је у сузама: Тешко мени, који сам био заведен поквареном обманом, па сам био одбачен и удаљен од славе! Тешко мени, који сам, некада наг у својој простоти, сада у оскудици. О, Рају, више нећу уживати у твојим сластима, нећу више видети свог Господа, Бога свога и Творца свога…
Сваки хришћанин је на тај начин позван сваке године да постане свестан, са Адамом, да је сам одговоран за свој пад и за губитак блискости са Богом, што је довело до смрти и пропадања у целој осетљивој природи. И он с правом може рећи: „Постао сам нечистота за ваздух, за земљу и за воде.”
Према томе, мој духовни живот почиње онда када постанем свестан да сам ја, а не неко други, узрок пропадања природе. Грех има космичке последице управо зато што је човек био позван да буде цар и свештеник творевине. „Ово богатство које си нам дао, потрошили смо у раскалашности”. Ту је главни допринос монашке традиције: позив на свест о нашој личној одговорности у процесу смрти који тиранише творевину и одбијање да се сакрије иза општих оптужби против грешног човечанства, неправедног друштва, деструктивне економије… Не, него сам ја онај који овековечуује Адамов прекршај и уништава хармонију творевине, напуштајући Творца како бих се предао противприродним страстима; и за узврат, рањена природа, осуђена да од сада носи трње и чичкове (Пост 3,18), побуњује се против мене.
Када је Адам изашао из Раја, сва творевина коју је Бог извео из ништавила одбила је да се потчини преступнику: сунце није више хтело да сија, нити су месец и остале звезде желеле да се покажу пред њим; извори више нису хтели да теку, нити су реке желеле да се плове; ваздух је размишљао да се сам у себе увије и више не даје дах побуњенику; дивље звери и све животиње на земљи, видећи га лишеног његове првобитне славе, почеле су да га презриру и сви су одмах постали спремни да крену на њега…
Монах одбија да пренебрегне прави проблем; одбацује да се бави технолошком контролом ове побуњене природе, која би имала једини циљ да га наведе да заборави на неизбежност смрти. Он одлучује да се суочи најдубљим узроцима пропадљивости и да обнови у себи искривљену царску слику, како би творевина, изгубљена у Адаму, била обновљена у Христу.
Обраћење и покајање
Образац овог обновљења изнова нам је дат на почетку Великог поста, у Недељу о блудном сину. Пошто је напустио очев дом да би се предао раскалашности страсти, гладан и очајан, грешник постаје свестан да је постао потпуно „туђ самом себи”, да је проћердао своје благо, Божији лик, и да више „нема суштину” у себи. Сећајући се добара у којима је уживао, он тада одлучује да започне свој пут повратка Богу. Покајање, „преумљење”, није ништа друго до та промена перспективе, „промена ума” (грч. νοῦς), која нас тера да схватимо своје стање изгнанства и подстиче нас на обраћење.
Покајање је повратак из стања противприродног (παρὰ φύσιν) у стање које је у складу са природом (κατὰφύσιν), и од ђавола ка Богу посредством аскезе и страдања.Узимајући свој крст да се, кроз Христа, врати Оцу и пређе „из смрти у живот и са земље на небо”, монах у том пасхалном покрету повлачи са собом целокупну творевину, жртву његовог пада.
Чуј, небо, и говорићу, и хвалићу Христа, који је узео тело од Дјеве и са нама пребива.
Монах је пре свега „практичан” човек. Искуство пропадљивости за њега је свакодневно искуство, при чему покајање наглашава болну природу тог искуства. Променом „ума” (νοῦς), монах стиче осетљивост према патњи сваког створења, за које се осећа одговорним, и борба за обнову коју сада води са оружјем које му је дао Христос, „Господар борбе” (уп. Еф 6,14-20), представља блиску борбу „руку под руку” са законом греха који наставља да делује у њему (уп. Рм 7,14-25).
Покајање и подвижништво
Ова промена погледа на свет, коју доноси покајање, изражава се кроз преображај начина живота. Прекидајући зачарани круг жеље за егоистичним поседовањем (самољубље) ствари, у потрази за задовољством које ће неизбежно довести до бола и нових жеља, монах преображава добровољну патњу, прихваћену с радошћу, у извор жеље за божанским стварима, жеља која је трајна и бесконачно растућа. Аскеза, „уздржање” — које можемо превести као „умереност” или „самоконтролу” — мање се односи на врлинска и заслужна дела сама по себи, а више је израз новог „начина постојања” (τρόπος ὑπάρξεως) који се одвратио од привлачности идолâ да би се усмерио ка Богу. Да је Адам задржао ову умереност, не би био изгнан из Раја и смрт не би ушла у свет; стога, усвајањем поста и добровољним одрицањем од задовољстава, можемо поново пронаћи рајски начин живота и, колико је то могуће, подражавати бестелесне анђеле.
Време поста је дошло, мајка целомудрености, тужитељ греха и сарадник покајања, начин живота анђела и спасење људи…
Током Великог поста, када сви хришћани постају, да тако кажемо, монаси и усвајају више или мање овај „начин постојања”, који је покајање, свет бива очишћен, како нас учи свети Василије, градови више нису узнемирени трговачком вревом, а ваздух више није загађен димом и мирисима кулинарских припрема намењених празним задовољствима. Подвижништво силом уводи закон природе (тј. „разум”) у тело подложно законом смрти и тиме му омогућава да поново открије осећај за ред и лепоту творевине. Далеко од тога да буде морбидно самоумртвљење, овладавањем телом, подвиг олакшава душу, ослобађа је њених окова и даје јој крила да се молитвом уздигне на небо.
Потпуно окренут Богу, монах успоставља нови однос са својом природном околином: престаје је не експлоатише ради задовољавања својих пожуда, него је усклађено користи у сразмери са потребама његовог опстанак. Свакако, дефиниција појма „потреба” свакако је веома променљива у зависности од личности, места и времена, али је ипак мудро разјаснио свети Василије, законодавца општежића.
Најбоља дефиниција и правило умерености је гледати на тело нити ради задовољства, ни ради умртвљења. Радије, ваља избегавати обе крајности, како тело не би било оптерећено гојазношћу, али исто тако ни да се разболи и буде неспособно да извршава заповести.
Умереност, а тиме монахово руковање творевином, биће заправо регулисани на динамичан и личан начин, у складу са његовим духовним напредовањем. Због тога су неки Оци, потпуно посвећени молитви, заборављали да једу и да задовоље основне физичке потребе.
Ученика Аве Сисоја је често говорио: „Ава, устани па да једемо.“ А он би му одговорио: „Зар нисмо већ јели, дете моје?” Ученик би рекао: „Не, оче”. Тада би старац рекао: „Ако нисмо јели, донеси храну и јешћемо”.
У општежитељним манастирима ово правило умерености се примењује с расуђивањем, како би што већи број монаха могао да води борбу за „практиковање заповести”. Природа се користи за задовољавање потреба, уз олакшице које пружа технологија; али сви монаси имају дубок и личан разлог да ограниче ову употребу на строго неопходно, а не ради добити, луксуза или задовољства. У сваком случају, ово ограничавање потреба није за њих нека идеолошка дедукција, већ природна последица покајања и окретања свих сила душе ка помирењу човека са Богом.
Природно сагледавање и жудња за Богом
Монах, који се постепено ослобађа кроз покајање и умереност од телесне привезаности за ствари, због које је творевину посматрао као плен за задовољавање, поново успоставља однос сарадње и дијалога са њом. Његово унутрашње преобраћење има моћ да, могло би се рећи, промени природу бића и да им врати њихову првобитну динамику. То је зато што он сада приступа створеним бићима несебично, са жељом за Богом, те она поново задобијају своју транспарентност.
Јер од величине и лепоте створења долази одговарајуће сагледавање њиховог Творца.
Одрекавши се своје арагонције, духовни човек је сада спреман да слуша и прима, а створена бића су му откривена као ипостасне „речи”, чији је једини субјекат Реч Божија. У тишини, монах учи да разуме тај језик, који није сачињен од артикулисаних говора (Пс 18,1-4). У мери у којој улази у себе, да би концентрисао све своје психичке силе у свом срцу, створења омекшавају своју непробојност и постају му откривена као бескрајни сјај јединства Логоса.
Од рационалног знања које досеже само до љуштуре природе, монах сада продире до онтолошких корена створених бића и стиче разумевање њихових „логоса”, односно вечних Божијих намера о творевини. Учећи да дешифрује те „логосе” кроз молитву, монах поново постаје „вртлар” биљака Раја, односно „божанских мисли”. Али то знање о природи је толико тесно повезано са Логосом да за њега може бити само средство, одскочна даска (епивасис) ка сагледавању самог Творца, изнад сваког створеног облика. Када је окусио живу воду, његова жеђ је постала још већа, и сада жуди са неизрецивом страшћу да пије директно са самог Извора спреман да потпуно у њега зарони. Покрет преобраћења, који га је водио од земље страсти до манастира, не може ту да стане. Претворивши се у покрет поунутарњења, он се одмах претвара у импулс узлажења у лични сусрет са Жеником своје душе, чије су га „речи” очарале. За њега не постоји међустаница, нема одмора у ливадама природне контемплације бића (φυσικὴ θεωρία), већ Божија љубав захтева да он стално поставља нове узлазне степенице у свом срцу (уп. Пс 83,5), додајући, дан за даном „ватру на ватру, жар на жар, ревност на ревност и љубав на љубав”.
Хоризонт атонског монаха није ни море које се стапа са плавим небом, нити планина од белог мермера која пробија облаке и уздиже се ка небу. Његов хоризонт је тама његове пећине, његове келије, и, на крају, светилиште његовог срца. Оставите ме самог, затвореног у мојој келији. Вратите ме Богу, једином Пријатељу људи. Повуците се, удаљите се, оставите ме самог, да умрем у присуству Бога, мојим створитељем (…) Не желим више да видим светлост овог света, јер гледам свог Учитеља, гледам свог Цара. Гледам Онога који је заиста светлост и Творац сваке светлости (…) гледам Начело без почетка, кроз кога је све настало, кроз кога све добија живот и бива испуњено храном.
Неки монах, који је живео на југу Атоса, имао је обичај да сваке вечери накратко осматра величанствени пејзаж који се простирао пред њим, а затим би се повлачио у своју келију да у тами проводи целу ноћ у молитви, рекавши да је тако сакупио „материјал за молитву”.
Из те таме ће, у своје време, изаћи права Светлост која даје живот (уп. Јн 8,12), засијаће, и у тој Светлости монах ће видети светлост света (Пс 35,10).
У благословеном срцу човека, чврсто утемељеном у трезвености, или које се труди да то постигне, обликоваће се унутрашње небо са својим сунцем, месецом и звездама, јер је такво срце, као плод мистичног сазерцања и усхођења, оспособљено да обухвати Неограниченога Бога.
Као што су свети Оци истакли поводом празника Преображења, виђење божанске светлости која зрачи од Господа није било резултат било какве промене у Његовом телу, које је обожено од самог зачећа, већ је оно за Апостоле представљало прелазак са телесног на духовно виђење. Слично томе, за оствареног монаха, човека преображеног благодаћу, свет се не мења тако што постаје огромни горућа купина, већ зато што је монах прешао из плотског и егоцентричног односа према творевини у духовни однос, кроз очишћење своје душе. „Измена деснице Вишњега” (Пс 76,11) у њему не делује само као преображај његових способности познања и перцепције, него и као промена његовог понашања према творевини. Сва створења сада с њим певају славу Божију, у новој песми (уп. Пс 95,1). Поштовање које свети имају према природи, које смо раније споменули, заправо је резултат читавог овог процеса очишћења и духовног уздизања. Њихов пример нам показује да је ово стање блаженства доступно већ овде и сада, али се до њега не може доћи без проливања крви и без проласка кроз Крст.
Православно монаштво и еколошки покрет
Суочени са хитношћу и невиђеним размерама еколошке кризе, православни монаси у томе виде само потврду учења Отаца о последицама човекове побуне против Бога. Али уместо да траже техничко решење, они више воле да реше проблем своје личне одговорности у овом преступу, стављајући га у његову сотириолошку и духовну димензију. Не остајући индиферентни према иницијативама добронамерних људи за очување творевине, њихово учешће у том покрету састојаће се, дакле, у тихом сведочењу – примером свог живота – о могућности обнове хармоничног односа са природом. Творевина, коју је Бог поставио у службу човеку, (са)учествује у нашој палости (уп. Рм 8,20-22), но са надом да ће наше срце, видећи њене ране, бити гануто, и схвативши своју одговорност, одлучити да се, плачући, вратимо Оцу.
Манастири, који су одувек били за хришћане модели јеванђељског и братског живота, и предзнаци Царства Божијег, представљају привилегована места где се овај хармоничан однос са околином остварује много природније: не као нешто изоловано и одвојено од целокупног живота Цркве, већ као њен цветни изданак. Јер монаси, који су окупљени у Име Господње, имају личне разлоге да у манастирима живе следећи јеванђељске савете.

https://teologija.net/monah-i-priroda-u-pravoslavnom-predanju/

У чему се мистика разликује од религије?
Мистика собом представља доживљај вечности, осећање највише стварности, осећање тога, шта је
тајанствена Суштина, Која стоји над текућим потоком времена, иза граница материјалног света и у исто време,
прониче у ту материјалност и осветљава је.
Мистика је доживљавање тајанственог састанка са Оним, Који је неуловљив за људску мисао, недоступан за
телесна осећања, неизразив речју, са Оним, Који је истовремено близу нама и бесконачно далек, Који нас тражи, али жели, да би и ми тражили Њега, Који је највећа срећа за човека, али за задобијање Њега, треба се одрећи себе и покорити Му свој дух. Ако питате мистика за Име Божије, он ће рећи: прво име – Онај Који Јесте, а друго – Непостижни.
Религија је неодвојива од мистике; она се обраћа целој личности човека, открива пут и средства за вечно
богопознање. Основа религије је – Откровење, које се прима кроз веру. Религија даје знања, која се потврђују
мистичким опитом. Вера открива Бога као Личност и одређује услове, при којима се коначно може сјединити са бесконачним кроз озарења Божанском Светлошћу.
Откровење је обраћено трима силама душе: разуму – догматика, вољи – заповести и правила Цркве, осећањима – богослужење и молитва.
Мистика је језгро или само срце религије. Без мистике, религија се распада: догматика постаје философија,
моралност (заповести) – нормама друштвеног морала, а богослужење – естетиком; ван мистике, Црква собом
представља социјално-историјски институт.
Без религија (овде имамо у виду Православље) мистика остаје субјективним аморфним стањем; а како
духовни свет садржи у себи духовно зло, сконцентрисано у палим ангелским суштинама, онда мистика ван
религије, или мистика сједињена са лажним религијама, приводи човеку демонизму.
Зато је за нас тако важна припадност Православној Цркви – тог највишег критеријума духовне истине. Зато
нам се теософија и екуменизам представљају као добровољно разоружање пред силама космичког зла и демонске лажи.
Православна мистика је заснована на осећању тајне и поштовања пред Творцем света, а у неком смислу – пред Његовом творевином, у којој мистик види сенке Божанства. Мистика је нераскидиво повезана са аскетизмом.
Првородни грех, поразивши цело човечанство, пројављује себе у демонским импулсима и страстима.
Човек је – комбинација добра и зла, узвишеног и приземног. Он се налази у постојаном стању унутрашње
борбе са самим собом. Он је раскршће тамних и светлих сила које делују на његову душу. Његова воља је налик на магнет, који се колеба између два пола – добра и греха. Његово срце је – драгоцени камен, који он може подарити Богу или предати сатани. Зато је за мистика неопходан аскетизам и послушност Цркви. Без аскетизма, који укроћује страсти људске природе, и без послушности Цркви, као источника освећења, он остаје без помоћи Благодати – те јединствене силе, која је способна да обузда демонске импулсе у човековој души.
Католицизам је изопачио схватање првородног греха и тиме је успавао човека. Он је аскетизам свео на
минимум, оставивши га као посед само ретким монашким редовима. Протестантизам, обично гледа на аскетизам као на патологију. Католицизам је разрушио зидове аскетике, а протестантизам је туда однео последње камење за изградњу световних станишта. Он је аскетизам заменио другим појмовима: умерености, поретка и штедње.
У католицизму и протестантизму мистика је уништена или деформисана. У једном случају њу замењује морал, у другом – она задобија окултни карактер. У наше време постају популарни различити окултни покрети и школе.
Човек изгубивши или изопачивши своје мистичко осећање, своди религију на морал, и зато никако не може
схватити каква је разлика између Православља, католицизма и протестантизма. Они му се чине, као историјске традиције, и он се узрујава, зашто се хришћанске конфесије, а затим и све религије не би сјединиле једна са другом на основу заједничких моралних принципа.
Веру у Православље, као јединствену могућност истинског, благодатног богоопштења, он сматра
дефицитом љубави према људима, конфесионалном гордошћу, мрачњаштвом, а у неким случајевима, злочином против човечанства. Ако јувелир не може видети разлику између драгоцених метала и камења, и када би тврдио да су они једнаки, њега би назвали незналицом. Највише знање јувелира се пројављује у умећу разликовања особина материјала и одређивању њихове вредности.
Ако се човеку сви предмети чине обојени у једну боју, то говори онда не о ширини погледа, не о будности
очију, већ о болести вида. Ако би човек изјавио, да међу философским системима нема разлике, да се сви они
подударају у главном, назвали би га онда незналицом, који није упознат са различитим философским
постулатима.
А овде ми утврђујемо једно, да је без мистике немогуће схватити и оценити Православну веру, да човек, лишен
мистике неће бити Православан, како он себе сматра, већ теософ или рационалиста Православног обреда.
Немогуће је без мистике и аскетизма осећати стварност Православних догмата, а без исповедања догмата и учешћа у Црквеним Тајнама стећи богатство мистика – Таворску светлост. Лажни мистик пред собом види одблеске пакленог пламена који позива и води његову душу у непробојну таму.
Зато је за нас, Бог – Живот живота и Светлост светлости, Православље – тајанствени Синај, где се Божанство
јавља човеку, вера – највиша истина, а мистика – очевидност вере

арх Рафаил Карелин

http://karelin-r.ru/pravoslavie/129/1.html

Зар може из истог извора тећи слатко и горко? (Јк 3, 11)
Током последњих деценија чуо сам низ убедљивих наратива о хитној потреби да савремено човечанство усвоји један другачији етос који ће му помоћи да превазиђе савремену еколошку кризу, тј. проблем који прети земљи као Божијој творевини. Укупни став према овом питању у свету је почео да се мења објављивањем, сада већ класичног, чланка у часопису Сајенс (Science), који је 1967. године објавио амерички историчар Лин Вајт млађи под називом „Историјски корени еколошке кризе“. Овај чланак је указао на одговорност хришћанске теологије за настанак очигледног еколошког проблема. Уместо да правилно схвати сликовити језик библијске повести о човековој одговорности за приношење творевине њеном Творцу, хришћански теолози, махом на Западу, уздигли су људско биће изнад осталих створења и погрешно протумачили Божији позив човеку да влада над творевином као заповест Адаму и Еви да „покоре земљу”.
И мада се Вајтов чланак првенствено усредсредио на западну традицију и њене ефекте на природу, самокритика Истока није изостала. Православни су се огласили најпре Енцикликом коју је 1989. године објавио Васељенски Патријарх Димитрије који је јасно артикулисао интересовање Цркве за заштиту животне средине као један трајни задатак. Свети Синод Васељенског престола Константинопоља је одобрио предлог да се почев од 1989. сваке године објављује Патријаршијска посланица свим људима добре воље с позивом да се уздрже од оних активности које штете природи. У истој поруци сазнали смо да је 1. септембар, тј. почетак Индикта (=црквене године), посвећен молитви за заштиту и очување животне средине.
Православна екологија на вододелници култура
Од тада па до данас Православна Црква је показала да не може остати равнодушна пред еколошким проблемом. Убрзо су њени представници објавили низ студија, чланака и књига и организовали еколошке симпосионе. Разговори, које је најчешће иницирао и предводио садашњи Васељенски Патријарх Вартоломеј, фокусирали су се на проблем загађења Црног мора и његових главних река, Дунава, Дњепра и Дона, као и Босфора, а потом и Амазона. Научници су представили веома алармантну ситуацију како за опстанак подводне фауне и флоре, тако и за услове живота становника региона.
На који начин је Православна Црква сугерисала могуће решење? Најпре указивањем да је овај свет крхак, те да његов опстанак не треба узимати здраво за готово јер, хтели – не хтели, човечанство држи судбину овог рањивог света у својим рукама. Затим је указано  на то да је еколошки проблем, у својој сржи, духовни проблем. Генерација православних теолога с краја прошлог века, укључујући и српске, избегла је конвенционална искушења својствена институционалној Цркви: заводљиви дремеж који води у анахронизам и изолационизам. Одлучно су позвали на препознавање специфичне литургијске визије чији се језик и наратив разликују од научне анализе са тенденцијом ка фрагментацији и специјализацији (овај приступ се полако превазилази).
Такође су скренули пажњу на аскетски етос православног Предања, истичући примере пустињских отаца код којих је смрт једне птице била довољна да изазове сузе у очима подвижника. Или пример преподобног Јована Колова из Египта који је из послушности према Ави Памву засадио сув штап и заливао га двапут дневно, иако се вода налазила на удаљености око 12 миља. Три године касније, суви штап је процветао и претворио се у плодно дрво. (Угледни редитељ Андреј Тарковски је екранизовао ову тему у свом филму „Жртвоприношење”).
Треба рећи да су на еколошки проблем православни реаговали сасвим спонтано. Из дубине Предања навирали су начини суочавања које је само требало препознати. Примера ради, када је Владика Атанасије (Јевтић) чуо да је његов пријатељ, православни теолог и Митрополит пергамски Јован Зизиулас, иначе водећи православни еколог, предложио да православни уведу категорију „еколошког” греха (у смислу да тражимо опроштај због немарног или неправилног односа према творевини, недужним животињама и сл.), он је одмах рекао: „Ми смо то давно имали; мој отац би туговао када би ударио свога вола”. Тој еколошкој, а јеванђелској, свести Атанасије се учио доцније и од Св. Јустина Ћелијског, који му је као младом јеромонаху, једне године уочи поклада, писао: „Сутра су ‘Прочке’. И птице се у гори опраштају, говорили су наши стари, и тако пренели и нама еванђелско и апостолско предање”.
У истом писму, на потресан начин, у духу Старца Зосиме и јунакâ Достојевског, Јустин је прешао на своју „еколошку” исповест, индикативну за наше данашње потрошачко друштво, рекавши: „Опростите, драги ми оче Атанасије, све што у животу сагреших небу и земљи, и свакој птичици и свакој травчици, јер је пакао сваког мог греха страшан и страшилан за сваку твар Божју. А свака је твар безгрешна, јер у сржи логосна. Зато сва твар уздише и тужи са нама и због нас [Рм 8, 22]; тужи, и тугом нас својом оптужује као убице који извршише, и непрестано врше покољ безгрешних твари Божјих, увевши у земаљски свет три ненасита злотвора: грех, смрт и ђавола. А са њима и за њима – пакао.” (Писма, књ. 1, Београд 2020, стр. 123)
Свети Јустин је у чувеним Философским урвинама позивао на стицање „макрокосмичког осећања света”, јер је човек „саздан Богом као макрокосмичко биће… Стога човек, непоремећен и неразбијен грехом, осећа органско јединство свих твари: и радости и туге твари он осећа као своје, јер на неки тајанствен начин он носи у себи судбину свих твари.” (Философске урвине, стр. 79). (Почетком 21. века, та еколошка свест се „примила” међу ђацима Призренске богословије, који су се од Аве Јустина, Владике Атанасија и својих професора научили да загађивачи природе, тровачи река и сл. треба да добију епитимију да би се „уразумили”).
Указивање православних теолога да се еколошки проблем реши поштовањем народног и аскетског предања није далеко од настојања савремених еколога да примене принципе очувања животне средине које практикују домородачки народи и културе. Многи еколози истичу дубоку и јединствену везу коју ове заједнице одржавају са природом, представљајући их не само као становнике земље, већ као њене посвећене чуваре. Ова перспектива је од значаја у данашњем времену, када неконтролисано експлоатисање и уништавање животне средине и растућа криза климатских промена представљају озбиљне ризике за еколошко здравље планете.
Указао бих на неке поуке које проистичу са једног еколошког скупа. У Бразилу је од 14. до 21. јула 2006. године одржан међународни научни колоквијум посвећен заштити природног окружења Амазона, под називом „Река Амазон: извор живота”. Овај скуп је окупио око 120 верских вођа различитих деноминација, теолога, научника, стручњака и политичара из десетак земаља, на броду који је путовао реком Амазон. О каквим порукама је реч? У недостатку мудрости, најумнији научници света обратили су се домороцима.
Поглед домородачких народа: лекција за наше друштво
Домородачке заједнице су познате по својој дубокој повезаности са природним светом. Овај однос је у оштром контрасту са доминантном (углавном „западном”) парадигмом, која често позиционира људе изнад природе над којом они господаре и коју експлоатишу. Домородачке културе себе виде као интегралну компоненту екосистема. Овај доживљај јединства ствара снажан осећај одговорности и бриге за животну средину, препознајући да је добробит људи дубоко повезана са еколошким здрављем планете. Несумњиво, овај поглед на свет превазилази културну сферу и обухвата духовну димензију. За многе домородачке групе, земља има свештени значај, а њихове културне традиције, наративи и праксе су дубоко испреплетене са животном средином. Ова духовна веза их обавезује да ревносно управљају земљом, чувајући је за добробит будућих генерација. Њихов приступ често наглашава одрживост и еколошку равнотежу, стојећи у оштром контрасту са екстракционим и експлоататорским праксама присутним у индустријализованим срединама.
Модерна друштва, укључујући и српско, могу извући критичне лекције из домородачких начина интеракције с природом. Један од кључних аспеката је реципроцитет. Домородачке заједнице су, сасвим природно, у реципрочном односу са својом околином, пажљиво извлачећи ресурсе и обнављајући земљу на разне начине, укључујући и обредну димензију (благослов, молитва и сл.) Овај модел је антиподан потрошачком менталитету који је распрострањен у савременим друштвима, што је довело до велике еколошке деградације, међу које спада утицај ископавања литијума на животну средину.
Поред тога, наглашен је значај заједнице и саборне одговорности својствене домородачким културама. Одлуке о коришћењу земљишта и управљању ресурсима се разматрају колективно, наглашавајући дугорочне последице и добробит целокупне заједнице, укључујући и људске и нељудске чланове. Овај заједнички приступ осигурава разматрање различитих перспектива и настоји да се постигне равнотежа између људских потреба и еколошких захтева.
Домородачки системи знања, често називани „традиционално еколошко знање”, обилују одрживим стратегијама управљања животном средином које су усавршаване током векова. Ове праксе укључују контролисано паљење вегетације рада здравља шума, ротациони узгој у пољопривреди ради очување плодности тла и коришћење аутохтоних биљака у медицинске сврхе. Такве стратегије су омогућиле домородачким заједницама да очувају виталност својих екосистема чак и у условима спољашњих притисака и променљивих услова животне средине.
Духовна димензије очувања животне средине: прихватање домородачке и аскетске мудрости
Шта нам једно органско усвајање овог дубоког знања древног аскетског предања и домородачког искуства дарива када је реч о стратегијама и политици животне средине? Поштујући и укључујући ову мудрост, савремено друштво може да развије одрживије и делотворније методе за очување и обнову животне средине. Препознавање домородачких народа као незаменљивих савезника у борби против климатских промена, грубе експлоатације и губитка биодиверзитета је од суштинског значаја, јер њихово знање нуди практична решења која су истовремено еколошки оправдана и културно поштована.
Духовне димензије домородачког управљања животном средином такође пружају значајне увиде за наше савремено друштво. За многе домородачке културе, брига о земљи превазилази практичну утилитарност, приближавајући се свештеној обавези да се узнесе слава Творцу и ода почаст творевини. Ова духовна перспектива удахњује у еколошке подухвате осећај поштовања и преданости, преображавајући еколошке акције од обичне неопходности у дела дубоког духовног значаја и захвалности.
Поновно увођење духовне димензије у старање о животној средини може подстаћи дубљу преданост очувању земље. Гледање на животну средину не само као на ресурс, већ као на светињу поверену на чување, инспирише дубље поштовање и посвећеност њеној заштити. Овај помак би могао катализовати значајније и ефикасније еколошке иницијативе, подстакнуте поштовањем и љубављу, а не само страхом, интересом или обавезом.
У древној књизи монашке мудрости под називом Старечник стоји како је ђаво једном видео неког монаха да седи и не ради ништа. Питао га је: „Монаху, шта радиш овде?“ Монах одговори: „Чувам (ово) место” (τὸν χῶρον φυλάττω). „Чувам ово место” је одговор са језгровитим теолошким – и  еколошким! – значењем које подсећа на Божију заповест човеку у Књизи Постања (2,15) „да чува” рај.
Желим да нагласим критичну важност лекције домородачких народа и аскетских отаца као чувараприродног света. Њихова интимна веза са земљом, у комбинацији с одрживим праксама и духовним погледом на свет, пружа снажан модел за оживљавање здравља наше планете. Прихватањем оваквих поука, савремено друштво може напредовати ка складнијем и одрживијем односу с природом, осигуравајући напредну, животно одрживу средину за будуће генерације.
Оваквим и сличним рефлексијама теологија и Црква може с пуним правом да позове свакога на преиспитивање његове интеракције с природом, заговарајући помак ка смиренијем односу, дубљем поштовању и приступу који је надахнут домородачком и аксетском мудрошћу. Како се суочавамо с изазовима 21. века, признавање и вредновање улоге домородачких народа и древних подвижника као истинских чувара земље није само корисно – оно је императивно за опстанак и добробит сваког живота на нашој планети.
***
Политичарима није нимало лако да установе систем вредности који би истовремено задовољио интересе људи и природне средине. Када, на пример, нека влада одлучи да отвори фабрику знајући унапред да ће она да загађује околину, образложење ће гласити да се у том крају тиме решава проблем незапослености. При том се тврди да ће штета нанета околини бити надокнађена искорењивањем сиромаштва. И ми видимо да чак и они међу најбољим светским политичарима или технократама не успевају да се изборе са таквим дилемама. И у њиховом случају мотивацијом управља користољубље. Најновији протести против литијума у Србији јасно показују да се таквом мотивацијом не може решити ни проблем екологије ни питање економије. Покрети за обустављање ископавања литијума ће, готово је извесно, учинити да користољубље једне владе устукне пред много племенитијим мотивима за народ у Србији и шире.
Налазимо се пред старом дилемом: остати у кули од слоноваче академских институција, окошталих духовних дворова и отуђених политичких елита или показати проницљивост – а зашто не и рањивост! – пред горућим питањима са којима се суочава природна средина? Генерација православних теолога из друге половине 20. века нам је показала да једино лична посвећеност еколошкој кризи на практичан начин може довести до благовременог оглашавања о егзистенцијалном еколошком проблему. У православном предању се опитно учи да ништа не служи човековом добру уколико то истовремено не представља благослов и за природу. Знање по себи јесте једна вредност, додуше не највећа, у животу и оно нас води у безизлаз када год изгубимо осећај светог и тајанственог у постојању. Духовна димензија еколошког проблема у данашњој Србији може на одлучујући начин утицати да се спречи еколошка катастрофа. То ће се десити ако се осмелимо да до краја „чувамо ово место” – да би оно нас сачувало!

https://teologija.net/cuvam-ovo-mesto/

На Духовдан, на дан Свете Тројице, ми славимо највеће чудо овога света. Славимо рођендан Цркве Божије, Силазак Духа Светога на Свете апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет. Овај Свети празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и да је наша вера у Сили и у Духу Светоме.

Ево Празника, браћо, који нам казује шта је то човек, шта је то дух човечији, шта је то ум човечији, шта је то срце човечије, шта је то мисао човекова.

Данашњи велики Празник казује нам ту тајну. Нама је Господ, стварајући нас као људе, дао духа, дао душу. Ради чега? Казује данашњи Празник: ради тога да ми дух свој Духом Светим усавршимо, Духом Светим развијамо, Духом Светим ходимо кроз овај свет и кроза сву вечност. Није човек шала, бре! Бог се није шалио када је стварао човека. Човек је врло озбиљна тајна, и велика и највећа тајна Божија у овоме свету.

На Спасовдан, шта смо ми прослављали? Прославили смо Господа Христа који се са телом Васкрсе и Вознеси на Небо. Шта је тиме казао Господ? Господ је казао то да ће тело наше, и моје и твоје и свачије, васкрснути из мртвих и узнети се изнад свих Небеса. Господ је постао човек да покаже пут човеку кроз овај свет. И оно што се десило са његовим телом, десиће се са свачијим телом, са телом свакога човека.

Ми идемо, галопирамо ка гробу. Је л` то завршетак нашег живота? Да ли је црвињак завршетак човековог бића? Ако је то тако, онда се Бог подсмевао човеку када га је створио као човека. Напротив, Бог је створио тело човеку да тело победи грех, да тело победи смрт, да тело победи ђавола, и да васкрсне из мртвих, и узнесе изнад свих Небеса. То је пут човековог тела. И тај пут пропутио је Господ Христос. Нико други осим Њега! И показао којим ће путем ићи моје тело и твоје тело, и свачије људско тело.

И данас, на Духовдан, на дан Свете Тројице, шта ми славимо? Ми славимо највеће чудо овога света, браћо. Славимо рођендан Цркве Божије. Шта је то рођендан Цркве Божије? Силазак Духа Светога на Свете апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет, и кроза све светове. Данашњи Свети празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и у чему је наша вера. „Наша вера је у Сили и у Духу Светоме“, како вели Свети апостол. У Сили и у Духу Светоме.

Гле, дванаест рибара Галилејских, дванаест простих сељака, крећу у свет после данашњег Дана да проповедају, кога? Шта? Највеће чудо, најмилије чудо, да проповедају Господа Христа, Васкрслог из мртвих! И да Његовом силом, силом Духа Светога, чине чудеса која људи уопште не могу никада чинити, без Божанске Силе Божије. Дванаест простих рибара кренули су после овог великог и славног Празника у свет. Ради чега? Да проповедају Васкрслог Господа Христа. Васкрслог Господа! То значи, да проповедају Победитеља смрти, Победитеља греха, Победитеља ђавола.

Тако је било у прво време хришћанства, тако је остало и у сва времена. Тако је и данас. Колико данас гоне нас хришћане, са свих страна? Одузимају се деци духовне небеске радости. Нигде се не допушта да се Име Божије слави, да се деца уче правди Божијој, истини Божијој. Милиони, милиони хришћана и данас умиру за Господа Христа. Милиони! То што никада није било, у Римској империји гинули су за Господа Исуса. Али је свет онда био мањи. А данас четири милијарде људи, и милиони нових мученика. Шта је то? Каква то сила данас гони тебе и мене да неустрашиво проповедамо Господа Христа, да верујемо у Њега, када се не допушта да верујемо? То је та Сила која је пронела Христово име кроз свет, Име Спаситеља, и данас дању та иста Сила делује међу нама.

Погледајте на Српске светиње, о којима пишу гадости ових дана, о светим моштима наших великих светитеља. Погледајте Светог Василија Острошког. И данас дању дешавају се еванђелска чудеса. Ко је тај Србин који то не зна, и ко је тај Србин са болешћу, а да се није излечио од њега славног и дивног светитеља Божијег? Он, Свети Јоаникије Девички, Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски! Земља Српска пуна светих моштију чудотворних. Јеванђелска чудеса дешавају се и данас, која су се дешавала за време Господа Христа и Светих апостола, и кроз целу историју.

Зато, ми хришћани не бојимо се смрти, не бојимо се гонитеља наших. Нека знају, ми имамо сигурно оружје за победу, а то је смрт за Господа Христа. Ми тиме побеђујемо! Када је велики светитељ Свети Божији Григорије Богослов, обратио се гонитељима хришћана у четвртоме веку, он им вели: Знајте да ми хришћани имамо оружје сигурне победе, а то, то је смрт за Господа. Ми са радошћу идемо и гинемо за Господа Исуса, јер пред нама је отворена Вечност, пред нама је отворен Вечни живот, пред нама је отворено Царство небеско. Шта ће нам учинити људи, шта гонитељи данашњи? Мушице, мушице! Комарци који пљују на сунце и пљувачке се враћају на њих саме.

Јер шта је циљ нашег живота? Циљ нашег живота, да стекнемо што више Духа Светога, еда бисмо могли побеђивати сваки грех, свако зло, сваког ђавола у овоме свету. А то се стиче, браћо моја, никако друкше него помоћу молитве, помоћу поста, милостиње, милосрђа и свих осталих јеванђелских врлина. Циљ је нашег живота стећи Духа Светога, а кад Њега стекнемо, шта ће нам учинити људи? Наша је радост у томе што смо јачи од смрти, не само од смрти, него јачи од сваког ђавола и од свакога греха. Зато, ви чујете на Светој литургији: Горе имајмо срца! Не плашимо се наших гонитеља, не плашимо се оних који хоће да нам душу отму, него са вером у Господа Христа ми ћемо побеђивати све непријатеље вере наше. Смрћу нашом, ако треба.

Нека би Благи Господ на данашњи дан свима нама дао силу и моћи да се духовно родимо, пошто је данас рођена Црква Христова, а пошто је данас њен рођендан, данас је рођендан и свакога хришћанина, свих хришћанина уопште. Рођендан у Господу Христу, рођендан у Вечности нашој, рођендан за све што је Небеско и Наднебеско.

Данас, данас је, како се вели у дивним црквеним песмама, завршни Празник, завршило се Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овоме свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот вечни. Зато не престајмо, браћо, смело и храбро, јуначки исповедати Господа Христа, тог Јединог Победитеља греха и смрти и ђавола и Њему се клањати и живети Њиме, и у овом и у оном свету. Амин.

Ава Јустин Ћелијски, Манастир Ћелије 1977. г.

https://mitropolija.com/2024/06/22/beseda-prepodobnog-justina-celijskog-na-duhovdan/

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (Спасовдан)
Лук зач. 114. гл. 25. ст. 36-53.

Јеванђеље данашњег празника јесте продужење онога Јеванђеља, које се чита трећи дан Васкрса и говори о томе, како се Господ Спаситељ после свога славног васкрсења јавио својим ученицима и уверио их, да је збиља он васкрсао и да су његова страдања предсказана у Ст. Завету. Затим обећава да ће ученицима послати Св. Духа и на послетку изводи их до Витаније, благосиља и узноси се на небо, где је од вечности и био. О истоме види још: Мар. 16,14. Јов. 20,19.
У време оно васкрснувши Исус из мртвих стаде међу ученицима својим и рече им: мир вам.
После свог васкрсења Спаситељ се јавља мироносицама, Петру, Емауским путницима и на послетку свима ученицима, који су од страха Јудејског¹ били сви на окупу у некој кући. Спаситељ је ушао у собу где су ученици били при затвореним вратима, па кад је стао на сред собе да га сви могу добро да виде, он их је поздравио са мир вам. Поздрав мир вам био је најмилији поздрав код Јудеја.² Васкрсли Господ поздравља са миром свакога верног хришћанина, но овај мир није као светски непотпун, привремен и непостојан него је савршен, вечан и пун славе и блаженства.³
А они се уплашише па тако поплашени мислили су да виде духа. И рече им: шта се плашите? И зашто такве мисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, ја сам главом; опипајте ме и видите, јер дух тела и костију нема као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге.
Изненадни долазак Христов међу ученике а нарочито кад му се нису надали, јер су баш у то време били за вечером, поплашио их је све. Но ово се њима и други пута дешавало нпр. кад им је Господ долазио идући по води, па су се и онда били поплашили мислећи да виде утвару као што и сада мисле да виде духа са неким призрачним телом. Но Спаситељ знајући њихову слабост уверава их, да је он главом и то не у призрачном телу него у истинитом али само прослављеном, па их после укорава али не због тога што су се били поплашили, него због маловерства.⁴ Затим, да би их и од тога спасао он им показује своје руке и ноге на којима ране од клинаца сведоче, да је то оно исто тело, које је било распето на крсту. Јамачно, да су ученици и опипали Господње руке и ноге јер и Јован у својој посланици каже: што беше из почетка што чусмо, што видесмо очима својима, што размотрисмо и што руке наше опипаше… а Тома је то поставио и за услов свога веровања у Христово васкрсење, што и Господ сам одобрава кад каже: опипајше ме и видите тј. метите прсте у рупе где су били клинци.⁵
А док они још нису веровали од радости и (док су) чудили се, рече им: имате ли овде шта за јело? И они му дадоше парче печене рибе и меда у сату, и узевши изеде пред њима.
Пошто су ученици видели Христове руке и ноге једва да су се били прибрали од страха па су пали у другу погрешку, били су спори у веровању и сумњали су у своја осећања а све то дошло је отуда што их је важност и величина истине тј. да збиља међу њима стоји њихов учитељ, јако обрадовала али и зачудила. Но Спаситељ да би их од ове мане избавио одмах прелази на материјалне и очигледне доказе па их пита: да ли имају што за јело! И они су му дали рибе и меда и он је јео, али не треба мислити, да је јео природно него натприродно па и то је само њему као свемогућем било могуће јер није познато, да је ико други после преображеног у бесмртност тела јео.
И рече им; ово су речи које сам вам говорио још док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом и у пророцима и у псалмовима. Тада им отвори ум да разуму Писмо (књиге Ст. Завета).
Овим речима Спаситељ подсећа своје ученике на све оно, што им је пре свога страдања говорио о тим страдањима, па да их и на тај начин увери, да је збиља он тај који стоји међу њима. Но у исто време подсећа их и на књиге Ст. Завета па им спомиње: Мојсејев закон, пророке и псалмове зато, што су Јудеји цео Ст. Завет и делили на ова три дела. У Мојсејев закон стављали су: 5 Мојсејевих књига: Битија, Исход, Левит, Числ и Второзаконија. У Пророке рачунали су: све историјске (Каноничке) и пророшке књиге. У Псалмове (агиографе свете књиге) стављали су: књиге поучне и мање од историјских: Паримије, Јов, Песма над песмама, Рут, Плач Јеремијин, Јездра, Нојемија и обе царства. Све ове последње књиге познате су под именом агиографа но Спаситељ их именује Псалмовима или зато, што они међу њима стоје на правом месту или због њихове особите пророшке важности. Подсећајући своје ученике на књиге Ст. Завета Спаситељ им је тим казао, да је у тим књигама предсказано све оно, што се са њиме десило, па да би та пророштва што боље разумели он им отвори ум да разуму Писмо тј. просветио им је разум те да у Христу не очекују земаљског цара над јудејским народом, него небеског духовног и васељенског цара, или боље. Спаситеља целога света.
И рече им: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. И да се проповеда покајање у име његово и опроштење грехова по овима народима почевши од Јерусалима. А ви сте сведоци овоме.
Дакле пошто се на Исус Христу испунило све што је у Ст. Завету предсказано, сад цео његов рад, живот и наука треба да се проповеда преко његових Апостола а по свима народима почевши од Јерусалима у коме је и свршено дело искупљења. Покајање и oпраштање грехова спомиње Спаситељ као неопходне услове за ступање у његово царство на земљи а то су Апостоли и чинили учећи: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова⁶ Апостоли су били и сведоци свега живота, науке, рада, страдања смрти, погреба, васкрсења и вазнесења Господњег. Спаситељ своје ученике одређује за сведоке свега зато, што су ови били и очевидци свију тих догађаја.
И гле, ја ћу послати обећање Оца свога на вас: а ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете силом свише.
Тј. ја одлазим да испуним обећање, које је Отац дао још вашим претцима а преко њих и свима народима да вам вратим Утешитеља Духа истине а онда ћете бити обучени силом свише тј. силом Духа Светог. Ово је дакле права хиротонија сваког јеванђелског проповедника. Ко је овом силом свише обучен као у неки оклоп тај је у стању да ступи у сваку борбу и да победи сваког непријатеља у славу Христовог царства. Без ове силе бадава се труди богослов са катедре и узалуд се бори беседник са амвона, јер слушаоци могу се дивити мудрости богослова и вештини беседника али ће им срца остати хладна и без хришћанских украса истините побожности.
И изведе их напоље до Витаније и подигнувши руке своје благослови их.
Пре свога вазнесења на небо Спаситељ се 40 дана јављао својим ученицима⁷ и учио их о њиховом будућем раду и оснивању цркава, а 40-ти дан извео их је напоље тј. из Јерусалима и одвео до Витаније, која је била на источној страни Масличне горе⁸ одакле је се и вазнесао (опширније о вазнесењу види Дел. ап. 1, 3-11.).
И кад их је благосиљао, одступи од вих и узношаше се на небо. И они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са великом радошћу, па су једнако били у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. Амин.
Као што је јеванђелист Лука у данашњем Јеванђељу изложио више догађај а, кој и су били у времену од 40 дана од васкрсења до вазнесења па их не износи у пуној опширности, тако и у овоме стиху не наводи и саме речи са којима је Спаситељ благословио своје ученике, који су се своме учитељу, кад се узносио на небо, поклонили као Богу. После овога догађаја ученици се више нису ни плашили ни сумњали, него су се вратили у Јерусалим са великом радошћу, која је постала отуда што су они својим очима видели, како се Господ вазнео на небо у своју славу и што су очекивали силазак Св. Духа. Под именом цркве у којој су једнако хвалили и благосиљали Бога треба разумети ону собу, у којој су и пре били а у томе нас утврђује и сам јеванђелист, кад у другој својој књизи каже: и кад се вратише уђоше и попеше се у собу ⁹ а по предању ова је соба била она, у којој је свршена и тајна вечера.

1. Јов. 20, 19.
2. Бит. 43, 32.
3. Јов. 14, 27.
4. I Јов. 1, 1.
5. Јов. 20, 27.
6. Дел. Ап. 3, 28.
7. Дел. Ап. 1, 3.
8. 1, 12
9. Дел. Ап. 1, 12-13.

Јеврејски народ је у Старом завету био Божји изабрани народ. То је народ који је искрено веровао у Јединог Бога који је помогао свом народу на његовој животној голготи. Господ Бог се открио праоцу и пророку Аврааму и од тада почиње историја спасења. Вера пророка Авраама била је изузетно велика, несумњиво превелика, због његове одлуке да прихвати Божју жељу да жртвује свог јединог сина Исака, којег је добио у старости. Аврам, који беше без деце, са својом женом Саром, туговаше због тога, помоли се Богу своме, и коначно задоби милост Божију и утеху Божију, и роди им се син Исак. Али то дуго очекивано дете, од Бога дато, треба да се принесе на жртву и на дар истом том Богу, који дете даје Аврааму. И саму бездетност Авраама и његове жене Саре, можемо да видимо на више начина; можда су имали неки биолошки природни проблем или су обоје имали неки грех. Њихову бездетност можемо посматрати у контексту промишљања Божијег за будуће чудо које ће се догодити, које је припремио Творац и Господ наш. Наиме, у Библији се помиње да је Сара имала 90 година, док је Аврам имао 100 година и у тим годинама сигурно није могуће зачети дете, због биолошких промена које се дешавају у људском организму. Али оно што је човеку и науци данас немогуће, могуће је Богу, који је Господар живота и Творац свега видљивог и невидљивог. Гледајући са овог аспекта теолошког тумачења, често смо сведоци, и данас, да се чуда дешавају и да су она плод вере и поверења које имамо у Господа. Тако и тада Аврам и Сара добијају свог јединца као плод своје вере, поверења у Бога и љубави коју су имали према људима и, наравно, према Творцу свих људи.

Али Бог не воли људске жртве, и зато одвраћа Авраама од тог Њему мрског и грешног чина - да жртвује свог сина јединца. Бог награђује свог верног слугу Аврама својом милошћу и подршком током целог живота. Бог му каже да ће се од сада звати Авраам, уз још једно слово А додато његовом имену, што указује да ће се звати оцем многих народа, постаће славан и његово име биће вечно, јер је изразио своју непоколебљиву веру у Господа и био спреман да жртвује свог сина јединца. По промислу Божијем, Авраам је оснивач, отац вере. Свако ко има горућу и искрену веру да свој живот посвети Господу је Авраамово дете. Сви верници, сви који љубе Господа Бога су деца Авраамова. Дакле, данас су сви људи који верују у Једног Бога, Свету Тројицу, деца Авраамова.

Данас живимо у Новом Завету, у времену када се Син Божији родио, оваплотио, постао човек, живео са људима, са тим истим људима које је Он лично створио. Живео је са нама, волео нас, саосећао са нама, учио нас, на крају – и жртвовао се за нас. Жртвовао се по својој вољи, свесно, да буде убијен, да буде три дана у гробу и да васкрсне, да би припремио пут спасења за целу природу коју је Он лично створио. Господ даје на жртву Сина Свога Јединородног, да се том жртвом род људски спасе, буде вечно жив. Бог се жртвује због своје савршене љубави.

Љубав је делотворна и права само када покаже свој крајњи циљ, а то је жртва. Сви ми који верујемо у Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Логоса Божијег, Љубав Божију, деца смо Авраамова, изабрани људи, свештеници су синови Божији. По Вољи Божијој, по Промислу Божијем, и сви људи који буду названи синовима Божијим постаће богови по благодати и дару Духа Светога, који нам је дат и који ће нас преобразити од смртног до бесмртног и вечног.

Ми смо данас изабрани народ Божији који ће се уњедрити у  Божијем загрљају, у Љубав Божију убројати, радујући се и са Богом у вечности суживети, сједињени заједно са свима светима и пророцима Божијим и са оцем вере и оснивачем поверења у Бога, код светог праоца Авраама.

Изабраност народа није нека телесна ознака или нека специфична обредна безлична форма која је земаљска и непроменљива. Божији избор народа је у духовној заједници између Бога и човека. Изабраност од стране Бога се односи на међусобни однос Творца и творевине. Господ нас позива у свој загрљај, а човек свесно приступа својом слободном вољом, својим личним разумевањем, усмеравајући себе, заправо остварујући савез са Вечним Богом кроз причешће Телом и Крвљу Бога нашег Исуса Христа, Сина Божијег.

Игуман Фотије, манастир Св.Jоаким Осоговски

приредила; Ј.Г.
 

извор

Идеја вјечнога проклетства није оправдана са библијске, као ни са философске или пак моралне тачке гледишта. Ипак, за многе, она посједује привлачност са становишта психологије.

У тренутку када је вјера његове младости почела да блиједи и прелива се у јасни агностицизам његових зрелих година, Чарлс Дарвин је био у чуду по питању тога како било ко може уопште да пожели да хришћанство као такво буде истина. Није у виду имао његове љупкије дијелове, попут „љуби ближњега свога“ и томе слично, већ мишљење да невјерници (укључујући ту и рођаке и пријатеље) могу да се нађу у вјечним пакленим мукама.

И заиста, оваква збуњеност је стварно оправдана. Она пред нас поставља проблематично питање социјалне психологије. Утјешно је претпоставити да , уопште говорећи, хришћани мисао о паклу вјечних јада и муке прихватају не из разлога што су му емотивно наклоњени, већ зато што га виде као омање, неизбјежно подручје таме на периферији ширег духовног пејзажа који – сагледаван као цјелина – изгледа заносно и дражесно.

 За велики број хришћана, ствари заиста тако и стоје.

Али не и за све.

За велики број хришћана, пакао није напросто трагична сјенка која се распростире по угловима иначе омамљујућег пејзажа, већ готово као да представља један од најзначајнијих и најпријатнијих дијелова истога.

Добро знам о чему говорим.

 Објавио сам не мали број књига, неке са јасном намјером да буду провокативне, подстакнувши њима критике на свој рачун. Ипак, критике на моју скоро објављену књигу,[1] у којој у питање доводим историјску вјеродостојност, библијску утемељеност, философску увјерљивост и моралну разборитост стандардног хришћанског учења по питању вјечнога проклетства, превазишле су све дотадашње. Никада нисам доживио тако страховите, необуздане и (поштено говорећи) махните критике.

Свакако да очекујем да ће људи да бране ону вјеру у којој су васпитани. Оно за што држим да је необично јесте да је, у мом искуству, довођење у питање овога нарочитог детаља вјере испољило више љутитих и хистеричних реакција од стране вјерника него што би то био случај са готово сваким другим изазовом који би се могао поставити пред њихова увјерења.

Зашто?

Најприје, идеја о паклу долази нам у једној толико језивој галерији слика попут, рецимо, позног августинијанизма кроз слике милиона некрштених беба бачених у заслужено вјечно сагоријевање; Дантеових тананих психотичних сањарења о испреплетеним, унакаженим, у ватрама печеним душама; у туробним обраћањима Св. Фрање Ксавиерског који уплаканим јапанским обраћеницима казује да су њихови преминули родитељи засигурно у вјечној агонији и патњи; кроз нашу сироту тетку Мод [из у САД популарног цртаног филма – прим.прев.], која ноћима клечи у неописивом страху од пакла за њене неваљале дјечаке…

И тако редом.

Сасвим је сигурно да би добра вијест била да се, када је пакао у питању, нешто ту погрешно разумјело.

И заиста, постоји простор за такве сумње.

Примјера ради, ниједан заиста знањем добро поткован новозавјетни теолог не вјерује да је суманута митологија каснијег хришћанства о Божијим вјечним одајама припремљеним за мучење нешто што се јасно може наћи у текстовима Светог Писма. Тако, на примјер, у Павловим списим видимо потпуно одсуство тога. Једини есхатолошки огањ који он помиње јесте онај који доноси спасење онима које прочишћује (1Кор 3, 15). Једнако тако то нећемо пронаћи нити у једној новозавјетној посланици, нити пак било којем постојећем документу (попут Дидахија), из најраније постапостолске епохе. Постоји неколико страхотних, надреалних, алегоричних слика суда у Књизи Откривења, но ништа што би, када се исправно чита, понудило јасну доктрину везану за вјечно мучење. Чак и застрашујући језик који Исус користи у јеванђељима, када се чита у грчком оригиналу, не успијева да нам подари догме о паклу за које ми обично подразумијевамо да се ту могу пронаћи.

С друге пак стране, чини се да многи пасуси Новога Завјета – и то не кроз метафору – обећавају да ће на концу сви бити спашени. На примјер: „тако, дакле, као што једним пријеступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота“ (Римљ 5, 18); или: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1Кор 15, 22); или опет: „а он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета“ (1Јн 2, 2) (или: Јн 13, 32; 1Тим 1,  3–6; 4, 10; Титу 2, 11; итд).

Ваља признати да је током вијекова проливено много теолошког мастила како би се протумачило значење поменутих новозавјетних стихова. Од користи нам може бити да примијетимо да се у првих пола миленијума хришћанства – нарочито на јелинофоном хеленистичком и семитском Истоку – у већој мјери могао пронаћи број оних који су, као релативно широко прихваћен вјерски резон, исповиједајли вјеру у свеопште спасење. У другој половини четвртога вијека, теолог Василије Велики извјештава да је преовлађујуће мишљење о паклу код вјерника које је познавао оно које га доживљава као ограничену, „прочишћујућу“ патњу. Ово раздобље подарило нам је и већи број великих хришћанских „универзалиста“, као што су Климент Александријски, Ориген, Григорије Ниски, Дидим Слијепи, Теодор Мопсуестијски, Диодор Тарсиски и други.

Наравно, када је Црква постала дио политичког апаратуса Римскога Царства, по природи ствари, тријумфовао је онај најтмурнији од свих погледа. Како је заједница крштених постајала мање-више цјелокупна популација империје, а не као раније – само они који су лично били привучени вјери – и духовни терор је све више постајао неизбјежан инструмент друштвене стабилности. Штавише, и данас институционална моћ не престаје да бива убједљив подстрек за саглашавање по овом питању.

И поред свега, ништа од овога не може да објасни дубоку емотивну потребу за постојањем пакла, за коју би се рекло да је посједују многи од савремених хришћана. Када ово кажем, не мислим на оне који из религиозне покорности прихватају ову идеју, или опет оне чији осјећај за правду захтијева да Хитлер или Пол Пот добију што су заслужили, или оне који сматрају да им је представа о паклу потребна како би могли да одрже правац кретања на уској стази живота. Сви поменути нису на листи оних који вриште и пјене од бијеса на помисао да би пакао могао бити само станица на путу крајњег и свеопштег помирења.

Код оних који чине тако, у питању је нешто друго.

У историји теологије тешко да се може пронаћи неколико идеја које су „леденије“ од тврдње (коју је, међу осталима, износио Тома Аквински) да ће блаженство спашених на небесима бити увећавано кроз њихово непосредно гледање мука осуђених (у смислу да ће им то омогућити да осјете укус сопствене имуности на посљедице гријеха). Колико год да у својој краљјњој леденој безличности ово може да звучи одвратно, може бити да је и поштеније него што је повремени осјећај притајеног задовољства многих од нас који добијамо не од гледања, већ од тога што смо виђени од стране оних који смо оставили иза себе.

На крају крајева, како може бити побједника ако немамо губитнике? Гдје је радост због тога што смо доспјели у привилеговану заједницу и на приватну академију ако се испостави да су капије само ту ради декора и да сама академија нуди бескрајни низ стипендија и за све оне непривилеговане? Какав успјех уопште може да постоји а да није овјерен неуспјехом некога другог? О каквим то небесима за нас уопште може бити ријечи без вјечности у којој ћемо се наслађивати узалудном завишћу оних који се налазе изван зидина?

Не бих да звучим исувише цинично. Ипак, тешко је не претпоставити да је за многе од нас неподношљив концепт Бога који не одобрава суровости за које је способна наша машта.

Стари монах на Светој Гори рекао ми је једном приликом да се људи радују мисли о паклу у једнакој мјери у којој је пакао присутан у њима самима. Под тим је мислио, вјерујем, да су и пакао и рај у нама, у различитој мјери, те да је идеја пакла за неке благо њихових најтајнијих и најњегованијих надања – надања да ће се показати као исправни међу многима који су били погрешни, да ће се наћи хваљенима у ситуацији у којој су многи презрени, да ће им завидјети у ситуацији у којој су многи други исмијани.

Као што Исус рече: „гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (Мт 6,21).

Извор: David Bentley Hart, Why Do People Believe in Hell?, The New York Times, Jan. 11. 2020, p. A23.
Превод: Дражен Тупањанин

[1] Ријеч је о књизи „That All Shall be Saved, Heaven, Hell and Universal Salvation” , изд. Yale University Press, 2019. Превод књиге је недавно објавила издавачка кућа Библос (прим. прев).

https://teologija.net/zasto-ljudi-vjeruju-u-pakao/

Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом.

Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење.

Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским.

Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере.

Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота.

Свети Николај Охридски и Жички

https://eparhija-zicka.rs/sveti-nikolaj-zicki-vaskrsenje-hristovo-kao-osnov-razlikovanja-hriscanstva-medju-ostalim-svetskim-religijama/

У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају.

Синаксар у Свету и Велику среду
Жена помаза Христово тело миром, и
тако претече Никодимову смирну и алоју.

На свету и велику среду свети Оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.
Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, тојест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.
Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоуст (у Беседи 13. на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28. и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро на Христове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (Лк. 7, 36 – 50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би после тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божје (Лк. 8, 1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога Он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12, 13).
Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (Мт. 26, 2 и 6 – 7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад Он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена (Мк. 14, 1, 3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудеја, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.
Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: …код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 26, 18). И још: И срешће вас човек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите (Мк. 14, 13 – 16; Лк. 22, 8 – 13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоуст. Затим, за време вечере, тојест Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да „пистикон” тојест верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.
Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4000/sveta-velika-sreda

Како нам саопштава Еванђелист Матеј, у уторак страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером.

Велики Богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју.

Из химнографије Великог уторка:

Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка)

Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац. (прва стихира на хвалитне)

Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога. (Слава и сада на хвалитне)

Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње)

Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје. (Слава и сада на стиховње)

Извор: Епархија тимочка

Француски православни теолог Жан-Клод Ларше, аутор бројних радова о позитивним и дубоким духовним значењима патње, указује да њих не треба тражити, али када осетимо њихово присуство у нашим животима, треба их примити са моралним достојанством и уздањем у помоћ Божију.
Став хришћанина према болестима не сме бити револт и гунђање, нити резигнација, већ превенција, колико је то могуће, кроз умерен и уравнотежен начин живота, оно што француски мислилац назива „ставом динамичне будности“, а затим се суочити са њима, са надом у милост и утеху од Оца Небеског.
Динамичан, будан, конфронтирајући став
Непрестано се позивајући на темељне списе нормативних писаца за православну теологију и побожност, Жан-Клод Ларше нас у својим делима упознаје са саветима Светих Отаца да, у тренуцима искушења и патње, начинимо „философију болести" а то претпоставља „препознавање болести, смисла и коначности које превазилазе физичку природу. Свети оци нас позивају да будемо будни када утичу на нас, да се не бринемо прво о њиховим природним узроцима, нити о средствима за њихово отклањање, већ да откријемо значење које они попримају у нашем односу са Богом и да истакнемо њихову позитивну улогу у перспективи нашег спасења“.
То укључује да у нашим болестима и патњама видимо доказе Божјег присуства пуног љубави према нама и нашем спасењу и да тражимо да разазнамо њихове узроке и дубока значења, тако да када их пронађемо, можемо их идентификовати и оставити да делују на најприкладнији и најефикаснији начин као средства претварања патње у извор моралног усавршавања и спасења. „Учинити болест и патњу поводом за филозофирање, наглашава Жан-Клод Ларше, значи пре свега узети у обзир оно што нам откривају о људском стању“, слабостима и границама људског бића, његовим падовима и неспособностима, недостатку снаге и воље, стању греха и страсти, али да истовремено размишљамо и надамо се у милост и помоћ Божију, Онога који испуњава све људске жеље када види чежњу за спасењем и жељу за исправљањем.
Осврћући се на наш став и понашање у односу на патње које ћемо доживети у овом животу, француски теолог препоручује духовно расуђивање. Дакле, „страдање, чак и ако може донети неку духовну корист, никада не треба прижељкивати. Хришћанство не поставља патњу за циљ духовног живота. Страдање не проузрокује, већ само приводи духовна добра, која нису њени плодови и као и сва добра, она су увек Божји дар“.
Прихватање страдања – ствар духовног „здравог разума“
Дакле, пошто се у свету и садашњем животу патња никако не може избећи, „не само велика мудрост, него чак и истина ствари и здрав разум, подстичу нас да је прихватимо хришћански. У Христу, за хришћанина, страдање добија другу сврху; он губи моћ да се бави гресима и страстима и, напротив, пружа му се могућност да се бори против њих“.
У тренуцима искушења, патње и бола, „од самог почетка важно је да их превладате и да превазиђете границе у којима они теже да затворе душу, па чак и цело биће и цело постојање. У овој двострукој перспективи, свети Григорије Ниски саветује болесном: „Не желим и не мислим да је добро за тебе, као посебно ученог у божанским стварима, да искушаваш иста осећања као и обичан човек - савијати се телом, стењати од патње као од нечег непоправљивог; потребно је, напротив, да урадиш филозофију своје болести, да се покажеш супериорнији од својих окова и да у болести видиш бољи пут ка свом добру“.
У истом дубоком светоотачком духу и са истим духовним шармом, Жан-Клод Ларше говори о „добром третману патње“, која захтева од човека неговање четири врлине душе: стрпљења, наде, молитве и љубави према Богу. И такође са духовним расуђивањем, аутор примећује да „страдање само по себи не производи духовне користи, оно је само прилика да их хришћанин стекне, ако је подноси како треба: са смирењем, односно трпљењем, молитвом и покајањем. И тада време страдања постаје добра прилика да се оне увећају и милошћу Божијом промене у стабилне врлине душе“.
„Име“ патње
Развијајући учење светих отаца, Жан-Клод Ларше мајсторски систематизује и синтетизује њихове речи, идентификујући увредљив, нимало одбрамбени став у тренуцима патње и болести - да би „из овог искушења изашао као победник и уживао у плодовима својом победом, човек, пре свега, не сме да остане пасиван у болести, не сме да дозволи да буде опседнут, окован и оборен њоме, већ, напротив, да задржи трезвену динамику, чекајући божанску помоћ. Човек мора да зна да му са искушењем Бог даје и снагу да га издржи и победи. Ако се помоћ Његова споро показује, како каже Авва Варсануфије, помислимо да свако искушење има крај и да Бог никада не лишава човека своје помоћи. А ако понекад и потраје, каже исти Свети Отац, Он то чини само да би нам дао прилику да се још више учврстимо у вери, нади, трпљењу и у свим другим потребним врлинама у временима невоље“.
 

https://doxologia.ro