Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла?

– Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.

Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.

Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа… Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?

– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.

Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?

Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.

У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?

– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.

У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?

– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).

У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?

– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.

Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.

У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.

У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?

– И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.

У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.

И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.

Разговарао: Ненад Јовановић

Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)

Фото: Епархија бачка

http://www.mitropolija.com/prof-dr-zdravko-peno-svi-izgovori-zasto-se-ne-vrsi-krstenje-pogruzavanjem-besmisleni-su/

Нема, чини ми се, за људе који нису верници, који су далеки од хришћанства, већег „спотицања и саблазни“ (уп. 1Пт 2, 7) него што је хришћанска вера у рођење Исуса Христа од Дјеве тј. Девојке. Од вере у то одрекли су се, нажалост, и многи хришћани, нарочито они протестантски богослови који се баве „научним“ проучавањем хришћанства и којима, зато, вера у Мајку Дјеву изгледа као некакво насиље над умом, као сујеверје. Ово јеванђелско учење без сумње примају људи прости и смирени срцем. Примају га као дивни дар, као светлу, радосну тајну коју је Бог благоизволео да нам открије. А како се „истинитост“ зачећа и рођења без мушкарца доказати не може, и ми или верујемо и смирено га прихватамо, или, пак, не верујемо и „принципијелно“ га одбацујемо у име науке и разума, то можемо само покушати да саопштимо шта ова вера и ово прихватање дају нашем уму и срцу, шта нам откривају у дубини.

Пре свега, вера у Христово рођење од Дјеве заоштрава питање људског разума и границâ „научног“ односа према свим појавама – односа који наш разум једино познаје и у ком је он заиста врховни судија. Ово питање је веома важно зато што је управо разум тај који одбацује девственост Божије Мајке, како Црква назива Марију, Мајку Исусову. Разум каже: „То не бива нити може бити, дакле то се није догодило, и причу о томе треба избацити из Јеванђеља“. Све се, дакле, на крају крајева своди на избор: шта је више – Јеванђеље или разум? Ко коме суди, ко кога проверава – Јеванђеље разум или разум Јеванђеље? Приметићу одмах да се ова дилема односи не само на Христово рођење од Дјеве, него и, као што одлично знамо, на самога Бога. Исти тај разум, иста та наука не познају ни Бога Творца, ни Бога Љубав, ни Бога Спаситеља. Јер наука познаје само оно што може да се провери искуством или да се, како кажу филозофи, емпиријски докаже. Проблем се, дакле, шири. Питање гласи: постоји ли сфера појава која не да не подлеже уму – не, јер хришћанство веома високо цени ум – него у којој ум (у сваком случају наш земаљски, људски ум) нема коначну власт, не може и зато не треба да износи никакве коначне судове?

Ово се питање може формулисати и другачије: постоје ли за ум границе изван којих он, ако је заиста ум и ако је, да тако кажемо, „паметан“ треба да каже: „Не знам“? Рекох „паметан ум“, зато што, нема сумње, постоји и глупи ум, и управо он се о свему изјашњава гласније од других, зато што сматра да све зна. Истински ум, истински научник за многе ствари каже: „Ја то не знам“ или: „Ја то још увек не знам“, и такво незнање је неупоредиво достојније истинске науке него хвалисаво свезналаштво.

Однос, дакле, хришћанства према уму може се описати на следећи начин. Као прво, хришћанство сматра да је ум највиши, уистину Божији дар човеку. Као друго, оно тврди да је људски ум (као и све остало на свету, као и цео човек) помрачен и ограничен грехом, и да зато не може све да спозна и да објасни. И, на крају, као треће, оно сматра да ум може и треба да буде просветљен, продубљен, препорођен вером. Али да би се то догодило ум мора да се смири, што значи да остави могућност да светом не влада слепа и бездушна узрочност и последичност (коју он једино и може да појми), него Бог, за ког је речено да његови путеви нису наши путеви, да његова мудрост није наша мудрост (в. Иса 55, 8), да он одбацује гордост ума који тврди да све зна (в. 1Кор 1, 19).

Али онда отпадају и све оне примедбе које смо навели на почетку беседе: „То не бива и зато је немогуће, то није у складу са познатим законима природе, дакле није се могло догодити“, итд. Јер у томе и јесте ствар што су најдубљи закони света нама непознати, што ми не познајемо ону мистичну дубину на којој се ум сусреће са деловањем Бога Творца, Бога Љубави и Бога Промислитеља у свету.

Вера и Црква не тврде да је рођење без оца и од девојке могуће. Вера и Црква само тврде да се овај нечувени, невиђени и за наш пали ум несхватљиви догађај одвио онда и само онда када је на земљу у лику човека дошао сам Бог. Зато вера у девственост Марије, Мајке Исусове, уопште не зависи од тога да ли је тако нешто „могуће“ или „немогуће“, да ли тако нешто „бива“ или „не бива“. Сама Црква у једној од својих химни тврди: „Туђа је мајкама девственост и страно девојкама рађање деце“. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао на земљу. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао међу нас, „ради нас људи и ради нашег спасења“. Ако верујемо, онда нам постаје јасна (али не голом разуму, него скровитој дубини нашег срца) и тајна рођења без мушкарца. Јер управо на тој тајни заснива се вера Цркве у Христа, његово препознавање као Бога који је постао човек и као човека испуњеног Богом, обоженог. Нама није дато да спустимо Бога на земљу и да га очовечимо. То је Божија одлука, Божија иницијатива. Разлог његовог очовечења није у нечем земаљском, није у неком од земаљских закона, него једино у Богу.

Христос је Син Божији, његов Отац је нико други до Бог. Али човештво своје, тело и крв своју Христос прима од нас, људи – од Дјеве Марије којој је Духом Божјим, његовом стваралачком силом и љубављу, дато да постане Мајка и да нас тим материнством занавек и до краја ороди са Христом, Сином Божијим, да га учини једним од нас – Сином човечијим. Слободна одлука Бога који ствара новог човека, слободно човеково прихватање тог дара – то је смисао наше вере, то је њена радост. Бог силази с неба да би се човек попео на небо. Кроз Исуса Христа ми смо деца Божија, кроз Марију Христос је са нама, у нама, као наш Брат, наш Син, наш Спаситељ. Све то изражено је у кратком исповедању симбола вере: „И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“.

Алексансандар Шмеман, Беседе на радију слобода, том 2, са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић, Крагујевац: Каленић, 2017. (у припреми)

НАСТАВАК НА НА ЛИНКУ

Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара:

 „Ваше Преосвештенство, драги оци, у Христу саслужитељи, преподобни оци монаси, преподобне мати игуманије и монахиње! Хтео бих, пре свега, да изразим речи благодарности Вама, свети Владико, на позиву да будем гост у Вашој Епархији, и на овом великом благослову што сте ми дали могућност да се обратим Вашем монаштву. Заиста то сматрам благословом. Не као неку почаст, него као благослов, јер оваква окупљања монаштва дају велико охрабрење свима нама. Оно што радимо, око чега се трудимо свакога дана, тек када се саберемо, када разменимо наша духовна искуства, онда можемо да видимо да ли смо се добро подвизавали, да ли смо на прави начин разумели шта је то монашки живот. Такође, да се поучимо, и то не само они који слушају, већ и они који нешто прочитају – неки свој реферат – и касније, док одговарају на питања, и они виде да ли је тачно све то што су сами написали,  или су, можда, негде и погрешили. И заиста је велики благослов и велика духовна радост за мене што сам, ево, данас овде са вама. Али, хтео бих, са вашим благословом, да испричам како је уопште дошло до ове идеје да се данас састанемо. Руска црква улаже велики напор у своје усавршавање, а посебно даје велики акценат усавршавању свог монаштва. Они имају једно посебно одељење при Светом Синоду Руске Цркве, председник тог одељења је један Архиепископ, а његови заменици су игумани и игуманије. Ово одељење се зове Синодално одељење за монашка питања и за манастире. Чим раде у оквиру Архијерејског сабора - значи са благословом Црвке, на највишем нивоу – они, наравно, имају  подршку и Свјатејшег Патријарха,  и целог Архијерејског Сабора, и делују на целој територији Руске цркве. Постоји дугогодишња пракса како би се усавршавало руско монаштво. Они врло често организују монашке скупове, монашке конференције или симпосионе, на које позивају многе предаваче из осталих помесних цркава - долази много Епископа, игумана, монаха из Грчке и из других Православних Цркава, и увек је присутан неко са Свете Горе. Присутне су и неке игуманије, које такође припремају своје беседе и своје реферате. Наравно, на тим конференцијама увек учествују и клирици из њихове, Руске цркве, тако да то, у ствари, сваки пут буде једна међународна конференција. Након свих тих предавања - они који им присуствују не могу да запамте сваки детаљ -  ови реферати се штампају, постављају на сајт епархије која је то организовала, и увек на сајт поменутог одељења за монаштво и за манастире. Они, такође, уређују један часопис који се бави монашким темама. Све то заједно утиче да се руско монаштво усавршава у својој мисији. Тиме они показују, као прво у Руској цркви, да веома поштују улогу монаштва, његов значај за Цркву и цео руски народ, па и за саму руску државу. Због тога Руска црква своје монаштво, као једно своје чедо, стално храни духовном храном да би се оно развило, да би било још боље и снажније.

Пре нешто више од месец дана – крајем септембра, око празника Мале Госпојине – по четврти пут сам учествовао на овим монашким симпозијумима, на овим семинарима монашким. Тако бих да вам пренесем, да вам откријем и своју помисао - размишљао сам како они овде, у Русији, по неколико пута годишње организују овакве скупове, и како би било лепо када би тога било и у Србији. Сећам се - мислим да је то било 2011. године - у манастиру Жича је одржана једна таква конференција, која је имала за тему женско монаштво. Тада сам и ја био позван, али пошто се то одржавало непуних годину дана након мог избора за игумана, сматрао сам непримереним да се одазовем. Извинио сам се, рекао сам да има старијих који могу да говоре. Ви, Владико, као да сте читали моје мисли онда по повратку из Москве. Одмах након тога било је освећење новог храма у Бару, и ја сам право из Москве, преко Тивта, долетео авионом у Црну Гору, и дошао у Бар. У разговору сам Вам рекао да долазим са тог монашког симпосијума, и тада сте Ви предложили да ову тему, коју сам иначе имао спремну, изнесем и овде, пред Вашим монаштвом. Та моја жеља, па и молитва, је тако данас испуњена, и волео бих да се овде, у вашој Епархији, ова пракса настави. Узимам слободу, пошто сте Ви један од старијих архијереја у нашој Цркви, да Ви пренесете ово искуство Руске цркве, да можда и Ви размислите и да се помолите Богу јер сте, за разлику од неких других архијереја, били монах много година пре архијерејске службе. Ви знате какав је значај монаштва, а знате колико је тежак монашки живот ако нема подршку. Много погрешних ствари може да се учини, иако човек поседује и ревност и жељу. Због незнања можемо да направимо многе грешке. Зато Ви можете да пренесете ово позитивно искуство које смо данас доживели. Можда би требало предузети такав корак и у нашој Цркви, па да се затим та пракса прошири - да се, ако Бог да сваке године - и код Вас у Епархији, али и на другим местима Српске цркве, окупљамо. Пошто сте овде окупљени, у вашој Епархији, у вашој кући, то ви можда сада не знате да ли је ово окупљање успело. Посматрајући са стране, могу да кажем како је скуп веома успео. Осећа се духовна благодат од самог овог окупљања, од тога што смо се окупили овако заједно, без обзира што не може да се запамти све што смо данас рекли. Сама чињеница да смо се данас окупили је већ велики знак. Господ је рекао да је, ако су два или три сабрана у Његово име и Он са њима, а нас овде има више, тако да је Господ са нама. Због тога бих се, ако дозволите, у име свих нас који смо пажљиво слушали, и ја захвалио оцу ректору и оцу Јеротеју на њиховим излагањима. Рекао сам оцу ректору да је баш погодио што је овако суштинска питања отворено покренуо, што није ишао у неку теорију, него је покренуо нешто што је веома битно. Отац Јеротеј је имао једно лепо спремљено предавање, али нам је, с друге стране, још већу корист пружио овај кратак опис живота у њиховом манастиру Ковиљу - какав је тамо био поредак - то  је било веома поучно.

Два пута током ове године сам учествовао на оваквим скуповима. На првом - у мају, у граду Јекатеринбургу - излагао сам рад на тему Праксаоткривања помисли у манастиру, општи принципи. У Москви је била слична тема -Откривање помисли као основа послушности. Основна тема овог скупа, који је иначе одржан поводом 1000 година руског монаштва на Светој Гори, била је тема послушности. Теме су биле сличне на оба скупа, они су се преклапали. Нисам писао нови рад, тако да ћу вам сада прочитати нешто из текста о откривању помисли, који сам тамо припремио. Хтео бих, пре тога, да кажем неколико речи о појму послушности. У словенским језицима постоји један проблем - два појма, послушност и послушање, веома су слични. Имају исти корен, и ми онда мешамо та два појма, док, у ствари, они нису исти. Рецимо, у грчком језику се то не може десити зато што се у грчком језику ове две речи потпуно разликују. За послушност они кажу υπακоή, а за послушање διακόνημα. У чему је разлика? Послушност, то је врлина. То је један од три монашка завета. Када примамо монашки постриг и када дајемо монашке завете, ми се заветујемо на девственост, на добровољно нестицање и на послушност. Послушност је једна врлина која је потребна сваком хришћанину, а посебно монасима, јер је то један од три завета. А послушање - то је служба коју свако од нас има у манастиру. Дакле, неко може да има послушање црквењака, трпезарца, баштована, пекара и тако даље... Наравно, ово послушање је само један део послушности. Може се, међутим, десити да неко врши послушање, и заиста се труди, али га ради по својој вољи. Он, у ствари, онда није послушан, нити у том случају  испуњава завет послушности. У нашој Цркви постоји чувена изрека:Послушање паче поста и молитве. А то би, у ствари, требало да се каже: Послушност паче поста и молитве. Још једном се враћам на почетак и подсећам вас како у нашим словенским језицима постоји та тешкоћа, зато што се ова два појма мешају. О овоме сам мало разговарао и са Русима, а пошто не знам довољно руски језик, увек напишем реферат на српскомјезику, па га они преводе. Тада сам их питао како је то код њих. Они кажу да постоји један израз - послушљивост као послушност - али да га ретко користе. Кажу да они једино на основу контекста могу да  схвате да ли је реч о послушности или о послушању. Хвала Богу, у српском  језику постоји та разлика, али бих хтео да скренем пажњу да се чак и у литератури - када се преводе књиге, или када се оригинално пишу на српском језику - често мешају ове речи. Дешавало се да сам  на једној страници наилазио да су за један исти појам употребљене две речи -  и послушност и послушање. Добар пример је преводЛествице, Светог Јована Лествичника, који је одрадио покојни Димитрије Богдановић. Он је био образован човек, академик, и имао је тај озбиљан приступ. У његовом преводу Лествице тачно ћете наћи исправно употребљену реч. Увек је користио реч послушност када се она односила на врлину, а послушање када се реч односила на службу коју неко обавља у манастиру. Ово је веома битно да разликујемо и да знамо да, ако неко врши своје послушање, чак и ревносно, али га не врши са благословом, да он, у ствари, не испуњава завет послушности. Послушност је један од три завета, а послушање није. Тако сам једном приликом монаху, који ме питао за неки благолсов, рекао:Нема благослова за то. А он пита: Зашто? Кажем му: Ти си непослушан монах. Он опет пита: Како непослушан? Радио сам и у пекари, и у маслинама, и ово и оно, све сам радио.Одговорио сам му: Јеси ти то радио, али си све радио по својој вољи. Или, рецимо, крајњи случај - када су два монаха, или један старији монах и један искушеник, на неком послушању. Наравно, увек је потребно да старешина манастира поштује поредак, и да никада не прескаче оног који је старији када хоће да скрене пажњу на нешто, на неки детаљ. Он треба увек да каже старијем, а овај то да саопшти млађем. Некада, наравно из практичних разлога - како би убрзали посао - старешина може рећи и млађем, али да му обавезно пренесе да он то каже старијем, и како не би испало да је старешина прескочио старијег. Има и оваквих случајева - настојатељ каже том млађем нешто у вези са послушањем, он то пренесе оном старијем, и још каже како је игуман благословио да од данас раде тако и тако. А он му одговара: Овде сам, на овом послушању, ја игуман. Ето, ово су неке негативне последице тога што не разликујемо ова два појма.

Као што сам рекао, моја тема је гласила Откривањепомисли као основа послушности. Дакле откривање, исповедање помисли. Сада ћу вам прочитати део текста.

Прво поглавље носи наслов Покоравање помисли на послушност Христу.

Наслов овог уводног поглавља узет је из Друге посланице Светог апостола Павла Коринћанима у којој се каже: Јер оружје нашег војевања није тјелесно, него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост која устаје против познања Божијега и покоравајући сваку помисао на послушност Христу. О каквим је утврђењима реч, и зашто је нашу борбу против њих Свети Павле повезао са помислима, открио нам је Преподобни Јустин Ћелијски у својој књизи Тумачење посланица Коринћанима у којој каже: Сваки грех, чим уђе у душу нашу, одмах почиње да гради утврђење за себе, за своју кћер јединицу – смрт, и за свог оца – ђавола. Грех се обично зачиње у мислима, па се онда као невидљиви полип постепено пружа у све области нашег бића: у душу, у савест, у вољу, у срце, у тело. Отуда је борба са греховним помислиманаша свакодневна борба.Преподобни Јустин нам објашњава у наставку да, само када покоримо своје помисли, свој ум и разум њиховом Творцу и Богу, тек тада спознајемо шта је истина, шта правда, шта живот, шта свет, шта Бог и шта смо ми сами. То добровољно покоравање сваке помисли Христу, прва је жртва коју човек чини, пошавши вером и љубављу за Њим. Овим путем послушности Господу Христу дужни су да иду сви хришћани да би на крају пута добили награду - познање Бога и сједињење са Њим. Ми, који смо узели на себе јарам монашког живота и дали монашке завете, обавезали смо се да више од других водимо рачуна о овоме. Поменули смо монашке завете. Један од њих је завет послушности. Свако ко је дао овај завет, обећао је да ће се доборовољно покорити својим духовним наставницима. Али сама суштина ове послушности, овог покоравања, није у остваривању неког спољашњег поретка, нити у покоравању једног човека другом човеку. Суштина завета послушности је да он, ако се на ипсправан начин спроводи, доводи до тога да монахујући, будући послушни онима који их духовно руководе, постају послушни самом Богу. Из горе наведених речи Светог Павла и Преподобног Јустина, видимо да праве послушности Богу нема ако Му не покоримо сваку нашу помисао. Ради тога, од самог почетка монаштва постоји пракса по којој монаси откривају своје помисли духовним руководитељима, да би им на тај начин били заиста послушни и да би се завет послушности испунио на прави начин. Зато баш у четвртој поуци своје Лествице – О блаженој незаборавној послушности - у којој много пута описује поредак једног општежића у Тиваиди, Преподобни Јован Лествичник говори о обичају монаха да уз себе увек имају свешчице у које су свакодневно записивали помисли, да би их касније исповедали игуману. Дакле, откривамо помисли духовном наставнику да бисмо му заиста били послушни, а он нас учи да будемо послушни Богу. Ето, то је, у ствари, суштина. Дакле, права послушност доводи до тога да кроз послушност нашим духовним наставницима будемо, у ствари, послушни Богу, и да сазнајемо вољу Божију. То је веома битна ствар за сваког хришћанина, а посебно монаха. Зато и каже тамо на једном месту Свети Јован Лествичник: Као што јелен жуди за изворима воде, тако и монах жудида сазна вољу Божију. Видећемо и касније како се кроз исповедање помисли сазнаје та воља Божија. Дакле, нема ту покоравања човека човеку. То је само нешто прелазно, а суштина је да се свако од нас кроз покоравање човеку покорава самом Богу. То је прави начин исповедања помисли, то је прави начин духовног руковођења. О неопходности да монахујући откривају своје помисли настојатељима манастира, или некоме другоме коме је поверена ова дужност, писао је још Свети Василије Велики у својој књизи Опширна правила. Одговор на 26. питање у коме се пита да ли настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца, гласи: Уколико жели да покаже значајан успех, и да свој живот доведе у стање сагласно са заповестима Господа нашега Исуса Христа, нико од потчињених не треба да сакрива ни један душевни покрет, нити да иједну реч остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је за похвалу, док оно што не ваља неће остати без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савршенство.Светитељ нам заповеда да не скривамо ни један душевни покрет, а то се најбоље остварује кроз откривање свих помисли. А онај коме помисли откривамо, и који нас духовно руководи, има дужност да расуди шта је од тога за похвалу, дакле позитивно, и да то код нас утврди, док оно што не ваља, а то је оно што је настало као последица страсти које су у нама, подвргне духовном лечењу.Не пропушта Свети Всилије да нам открије због чега је ово потребно. Да би, како каже, кроз постепено напредовање достигли савршенство. Савршенство, оно због чега остављамо свет и примамо на себе подвиг монашког живота. У књизиРазговори, Преподобног Јована Касијана, у делу који се односи на разговор са авом Мојсијем, описан је догађај из живота Светог Антонија Великог. Једном приликом када је Свети Антоније разговарао са окупљеним монасима о разним духовним темама, поставио им је питање о томе која је врлина највећа. Било је више одговора - пост и бдење, непристрастност према свему материјалном, отшелништво и удаљавање од света, човекољубље, милостиња и друго. Но, Свети Антоније је доказао да ни једној од ових врлина не можемо дати првенство, јер постоје примери падова и оних монаха који су били њима украшени. Једино је расуђивање та врлина, закључује Антоније Велики, која нас може спасити од пада. У наставку, Преподобни Касијан наводи речи аве Мојисија: Како стећи ову врлину, расуђивање. Ава је тврдио да је њена најмудрија школа она када своје расуђивање предајемо расуђивању најискуснијих отаца. Њен почетак јесете откривање оцима не само онога што радимо, него и онога о чему мислмо, без имало поверења у своје помисли. И да се добрим или рђавим сматра само оно што они таквим признају. Ава Доротеј тврди да не постоји други узрок пада монаха осим када верује своме срцу, то јест када следи своме расуђивању. Мене је Бог сачувао,ја самсе увек бојао ове опасности, говорио је. Одмах је навео на који начин се од те опасности избавио. Откривао сам све своје помисли ави Јовану, и никада се нисам решио да било шта урадим без његовог савета. То је пета поука аве Доротеја. И у монашкој заједници Свете Горе одувек је постојала дубока свест о неопходности духовног руковођења путем откривања помисли. Она постоји и данас. У књизи Похвала Светогорском монаштву, монаха Партенија из 19. века, сликовито је приказан начин на који монаси врше ово дело. Јер у Светогорским општежићима постоји обичај да братство свакодневно исповеда своје помисли и сва наговарања лукавог, своме пастиру и предводнику, оцу игуману. А према њему имају такво поверење да све помисли и сва наговарања дају њему на увид и разматрање. Како он каже тако и чине. Од њега примају савет као од самог Бога и одлазе мирни. Па и кад им дође помисао, они је као коња узму за узду и поведу своме пастиру говорећи: Зашто ми досађујеш, ти знаш да ја немам своју вољу и своје расуђивање, и да ја не знам откуда си, од Бога или од ђавола. Пођимо ка мом пастиру, па како он расуди. И бивају мирни.

Закључак

Од самог почетка монаштва постоји сазнање и став да почетници - и они који се налазе на путу ка савршенству, али га још нису достигли - никако не смеју сами да расуђују о својим помислима. Стога је неопходно да их редовно откривају онима којима је поверена ова брига, и да од њих добијају савете како да се поставе према њима. По речима Пророка: Питај Оца свога, и саопштиће ти старце твоје и казаће ти. То је из Књиге поновљенихзакона. И друго: Јер постоје путеви који човеку изгледају прави иако им крај гледа у дно адова. То је из Прича, 16. глава.

Друго поглавље носи наслов Духовно руковођење путем откривања помисли има светотајински карактер. Дакле, код нас у Цркви постоји седам Светих Тајни, а међу њима чак и није монаштво, монашки постриг. Ава Јустин, пишући своју Догматику, није хтео да у потпуности негира то предање које је постојало, ни то учење. Тако и он своја поглавља дели на тих седам Светих Тајни, али на крају закључује да има много више Тајни у Цркви. Каже, чак, да је свака молитва и свака суза Света Тајна. Тако, у том духу - иако сам чин монашког пострига није укључен у ових седам Светих Тајни - постоји мишљење и оних, теолошки образованијих од мене, и ја њихово мишљење преносим - свакако је и монаштво Света Тајна. Исто тако и духовно руковођење путем исповедања помисли, ако  и нећемо да будемо толико дрски да га назовемо Светом Тајном, има светотајински карактер, како сам написао – дакле, оно је веома блиско Светој Тајни. Ево видећемо и на који начин. Од суштинског је значаја сазнање да исповедање помисли, духовно руковођење које се на овај начин остварује, има светотајински карактер. Дакле, то није само однос две личности - духовног руководитеља и ученика - већ ту присуствује и дејствује Дух Свети. Како бисмо ово разумели на прави начин, обратимо пажњу на пример претходно наведеног места из поуке  Аве Доротеја, онда када говори  о својој навици да увек проверава своје помисли код старца. Преподобни је говорио како би му за неком помишљу често долазио и сам одговор. Тада се колебао да ли уопште да узнемирава старца, јер је био уверен да ће му и он одговорити исто. Међутим, одбацивао је тај предлог помисли и ипак одлазио по савет. И заиста, дешавало се да му старац одговори исто оно што је и њему самом било на уму. Како даље сведочи, помисао би му тада говорила:  Ето, дакле, то је исто што сам ти и ја говорила. Зар ниси узалуд узнемиравао старца?  Али он јој је одговарао: Сада је то добро, сада је то од Духа Светог, а твоје је било зло, од демона, од страсног стања. Када откривамо своје помисли нашем духовном руководитељу, он нам тада објашњава како се према њима треба постављати. Ако се испостави да је нека помисао грешна, тада нам указује на њен корен, одређену страст. Ми тада учимо да разликујемо невидљиве страсти од греховних помисли, и грехова који су њихова видљива пројава. Дакле, и ово је исто врло важно. Ми, који смо у монашком чину, увек морамо да разликујемо шта су страсти, а шта су греси. Страсти су нешто што је у нас дубоко укорењено, нашим наслеђем од наших прародитеља, сви који смо рођени носимо то наслеђе. А греси су само пројава тих страсти. Може се десити да се неки грех не чини неко одређено време, зато што није било повода за њега, али не треба да сматрамо да смо победили ту страст, већ да знамо да је то само  стога што нисмо имали повода. Тако неки кажу: Ето, имао сам смирење, а овај је дошао, рекао ми неку тешку реч и онда сам изгубио смирење. Сасвим је погрешно тако говорити. Ми, у ствари, нисмо имали смирење, односно у нама је још увек јака страст сујете или гордости, али пошто није било повода за њено испољавање, нама се чинило да ми имамо супротну врлину, то јест смирење. Неко нам је рекао грубу и тешку реч која нас је повредила и то је, у ствари, био повод – страст се одједном пројавила. И зато Свети Оци кажу да је живот у општежићу најбољи за почетнике, јер се у општежићу свакодневно сусрећемо са таквим ситуацијама кроз које се пројављују могућности да откривамо своје страсти и да тачно знамо на ком смо духовном ступњу. Такође можемо да видимо која нас страст највише узнемирава и да се, како каже Свети Јован Лествичник, против ње највише боримо. И против других ћемо се борити, али највише против страсти  која нам је највећи противник, а која може да буде и по природи сваког човека. Док се, како кажу, у пустињи страсти често успављују, што не значи да оне нису присутне. И онда оне могу да нас изненаде када се најмање надамо. Ево, због тога је живот у општежићу веома погодан за нас који смо почетници. Поновићу још једном оно што сам рекао - веома је битно да духовник увек открива онима који се код њега исповедају шта је, у ствари, узрок неког греха којег су исповедали, која је страст узрок тог греха, шта је њен корен. Требало би да му скрене пажњу на ту страст, да корен те страсти ишчупа из себе, или како ми кажемо, да искорени из себе ту страст. Овај однос духовника и ученика можемо описати речима Светог Павла из његове Посланице Коринћанима: Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. То је из Прве посланице Коринћанима, трећа глава. Духовни руководитељи, и поред свог искуства које несумњиво поседују, представљају Божије сараднике, и ово своје послушање обављају непрестано просећи помоћ од Њега, од Бога. О овоме је веома надахнуто сведочанство оставио архимандрит Софроније у свом запису о духовничкој служби, између осталог и следећим речима: Свестан да сам веома далеко од потребног савршенства, ја сам дуго и са болом у срцу умољавао Господа да ми не допусти да грешим, да ме држи на путевима праве Његове воље, и да ми указује на речи које ће бити корисне браћи. За време беседе са човеком, ја сам се трудио да држим слух свога ума у срцу како бих уловио Божију мисао, а често и речи које треба рећи. Да би доказао да је ово једини начин како би се подвиг духовничког служења исправно обављао, навео је и пример Преподобног Серафима Саровског. Када су једном Преподобног Серафима назвали прозорљивим, он је одговорио да он то није, али да се моли за време разговора са човеком, те да прву помисао, која се под дејством молитве појави у срцу, поштује као Богом дану. Ето, то је искуство и Преподобног Серафима Саровског.

А сада ћу испричати једно искуство из Хиландара. Један блаженопочивши хиландарски старац нам је говорио како му се дешавало да одговори на постављена духовна питања, и поред тога што до тога тренутка ни сам није знао прави одговор. Када би се касније уверио да је оно што је рекао било заиста сагласно са предањем Православне Цркве питао се:  Одакле ја ово знам? После неколико таквих случајева, схватио је да му је ради вере оних који су питали, Бог отварао ум како би им давао одговоре потребне за њихово спасење.

Сада следи једно поглавље Откривање помисли и послушност према Хиландарском типику. Ви и сами знате да је сам Свети Сава оставио Типик и у манастиру Студеници и у манастиру Хиландару. У манастиру Хиландару, по његовој заповести, ми смо дужни да га читамо за трпезом сваког првог у месецу. Наравно, на Светој Гори је званичан стари календар, тако да ми читамо сваког првог по старом календару. Ако је тог дана велики празник, на пример Покров Пресвете Богородице, када имамо и бдење, онда Типик читамо следећи дан. У претходном реферату сам говорио опширније о пракси исповедања, јер је то суштина, а овде, на овом скупу, скраћено, јер мислим да је за овај скуп боља скраћена верзија, без многих детаља. Касније, буде ли Владика благословио да се постављају питања, врло радо ћу вам детаљније описати нашу хиландарску праксу.

Дакле,  говорим о откривању помисли и о послушности према Хиландарском типику.

Хиландарски типик је настао на преласку из 12. у 13. столеће. Саставио га је Свети Сава, први Архиепископ српски, користећи, као основу, Типик цариградског манастира Богородице Евергетиде, али нешто и сам дописујући, према потреби новооснованог српског манастира на Светој Гори. Пошто је Свети Сава био ктитор манастра Хиландара, Хиландарски типик се убраја у групу такозваних ктиторских типика. Састављајући речени Типик, Свети Сава у више наврата указује на важност Свете Тајне исповести. Од 43 главе Типика, две - седма, која носи наслов О душеспасоносном исповедању, и седамнаеста, која је насловљена О поуци игумана братији и о исповедању - те две главе су у потпуности посвећене овој теми, а једна глава, шеста, у свом другом делу такође говори о исповести. Највећи део ових поука Свети Сава је у целости преузео изЕвергетидског типика. Свети Сава, на самом почетку заповеда да монаси своје помисли откривају игуману, а ако он сам није у стању да обавља ту дужност, да се изабере један који живи целомудрено, да духовно руководи игумана и осталу братију. Ако се у братсву не нађе за ово нико од оних који су у свештеном чину, онда се налаже да то ради обичан монах, који је својим животом осведочен као погодан за ово дело. Даље, братија се позива да пожури да игуману или овом другом, општем оцу, како се он у Типику назива, открива штетне помисли и све покрете својих душа. Веома се строго забрањује да неко себи одређује другог духовног оца коме ће излагати мисли. А ако би некопреступио ову заповест, таквога, заповеда Типик, одмах изгнати из стада без милости и помиловања. Оваква строгост се објашњава потребом да у манастиру сви буду једно - истомудрујући, истопомишљајући, пасени, вођени од једног истог пастира, и као беочузи неког златног ланца, везани једни за друге. Из овог примера се видикако су оци недвосмислено доводили у везу откривање помисли са послушношћу. Неко ко би излагао мисли неком другом, а не свом настојатељу, тада он настојатељу не би био послушан на истински начин, и тада би се нарушила једнодушност, једномислије братства. А колико је ово стање недопустиво, показује нам заповест древних типика да таквог одмах треба изгнати из стада. Ово је сагласно и са речима Лествичника који у Поуци пастирукаже: У свему треба да будеш трпељив осим када се ради о непослушности. Та Поука пастиру је на крају Лествице. УХиландарском типику у наставку пише да, уколико се умножи братство и игуман није у могућности да прими помисли свих, он тада одреди неке од јеромонаха или монаха, који су духовно зрелији како би му помагали у овом делу. Тада би они, како каже Свети Сава, помагали млађој братији у борби са помислима, али и указивали игуману на оне који имају већу потребу за лечењем и старањем како би им он дао потребно спасење. Овом напоменом Свети Сава, угледајући се на Евергетидски типик, даје решење у случају већег броја братије, али остаје сагласан претходној заповести да сви буду вођени од једног пастира. И поред тога што постоји више оних којима братија открива помисли, они све раде саветујући се са игуманом. Они предстваљају само игуманове помоћнике, који узимају на себе решавање лакших проблема, како би он имао времена да се стара о тежим. Овде бих напоменуо да се данас у нашем манастиру Хиландару управо поступа према горе реченом. Један старији јеромонах исповеда старију братију да би игуман могао да брине о млађим монасима и искушеницима, а када се за то укаже потреба, и старији монаси долазе код игумана на исповест. Такође, млађа братија - ако жели да нешто исповеди, а игуман није у могућности да их тада прими, или се налази ван манастира - одлазе код овог јеромонаха. Када их касније прими сам игуман, они и њему такође исповедају исто, ако је реч о нечему што је важно.

Овде сам нешто кратко написао и о откривању помисли у женским манастирима, иако сам нисам имао праксу за то, с обзиром да сам на Светој Гори. Но, будући да је то био скуп за монаштво уопште - и мушко и женско - о томе сам нешто написао, али ништа од својих речи, већ позивајући се поново на Светог Василија Великог и његову књигу Кратка правила, пошто знамо да је Свети Василије Велики, на неки начин, поставио темељ поретку  у општежитељним манастирима. Као што се у мушком манастиру помисли исповедају игуману или другом духовнику, који је од управе манастира одређен, то смо мишљења да би у женским манастирима монахиње требало помисли да откривају игуманији, или некој старици којој је игуманија поверила ову дужност. И овде је највећа важност да се успостави поредак у коме ће монахиње бити у потпуности послушне својој игуманији, а то је, као што смо видели, немогуће ако њој не откривају своје помисли, већ се за то обраћају некоме ван обитељи. Колико је незаобилазна улога игуманије, настојатељице у овом питању, подвлачи Свети Василије Велики у својим Кратким правилима. На питање да ли настојатељ може без настојатељице да разговара са било којом сестром о ономе што служи на изграђивању вере, одговор је негативан, јер се тада не би поштовала Апостолова заповест: Све нека бива благообразно и уредно. Из записа Архимандрита Софронија видели смо како се духовници моле их Господ надахне како би, приликом исповести, изговорили потребне поуке. На крају бисмо нагласили да је од највеће важности и то да се ми, полазећи на исповест, такође молимо да нам преко наших духовних руководитеља буде објављена воља Божија, и да имамо непоколебљиву веру. Онима који мисле како у ова времена, с обзиром да нема Богонадахнутих стараца и старица као некада, тако нешто није могуће, одговарамо речима Аве Доротеја који каже: Заиста, ако неко уистину хоће свим срцем да испуњава вољу Божију, тога Бог никада неће оставити, него ће га увек управљати по Својој вољи. И мало дете ће просветити како би му пренело његову вољу. Зато, помолимо се заједно Господу Исусу Христу, да нас, децу Своју никада не лиши духовних пастира и учитеља. Јер Он, по речима Светог Павла,даде једне какоапостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења, за сазидање Тијела Христова, док не достигнемо сви у јединство вјере и познање Сина Божијега  у мјеру раста пунотеХристове. То је из Посланице Ефесцима, као што знате.

Ето, то сам ја припремио о овој теми. Наравно, тамо је било пуно излагача и добили смо ограничење у времену - колико сваки реферат може да траје. Зато сам овим текстом, у ствари, само начео тему, покушао, колико сам могао, да заокружим неке мисли, али ова тема може дуже да се разрађује. Када припремим све што бих да напишем, па то прочитам и видим да је дуже од двадесет, некада петнаест минута колико ми је намењено, буде ми веома тешко јер морам да избацујем делове текста, а не знам шта бих избацио. Хтео бих да прочитам једно поглавље из првог реферата, односно један поднаслов. Можда се ни бих ни сетио да вам ово прочитам, да није отац ректор на почетку свог излагања рекао колико је битно када нам приступе људи - душе људске напаћене - да према њима имамо једну отвореност, љубазност,  састрадалност која је, у ствари, Христоподражавајућа врлина. Поднаслов у тексту гласи И ја сам само човек, а односи се на потребу да духовник буде веома снисходљив према онима који му прилазе. Дакле, ова моја тема се односи на монашко предање и потиче из њега. Овај принцип односа може се, међутим, применити и према свакој хришћанској души која нам приступа, поготово први пут. Зато и мислим да ће се ово што ћу рећи надовезати на речи оца ректора. И ја сам само човек - ове речи ћемо често сусрести у житијима преподобних отаца. Њих су изговарали старци духовници када би приметили да монаси, који су дошли ради откривања помисли, због стида не могу у потпуности да отворе своје срце. У Старечнику можемо прочитати повест о једном монаху кога је мучила телесна страст и који је три године долазио код Аве Зинона да исповеда ову борбу. Сваки пут би му стид везао језик, и он је одлазио не откривши му грешне помисли. Наравно, Ава је разумео шта је посреди, али није хтео да изнуди братовљеву исповест, већ је чекао да овај то учини својевољно. Ово се исто односи на поменути списак грехова као подсетник. Ава, дакле, иако је био прозорљив, није хтео ништа да пита. Ви сте сигурно читали ово, али да вас подсетим - после три године - када је тај монах баш решио да исповеди ту своју помисао и дошао код аве Зинона - разговарао је и разговарао, међутим, стид га је опет победио и он је кренуо из Авине келије, не исповедивши му ту помисао. Кренуо је, али пошто је себи дао завет, обећао самом себи, можда и Богу, да ће се исповедити, застајкивао је излазећи из келије и водио борбу са собом. Чак је ставио руку на врата келије – и онда му је ава Зинон рекао ове „магичне“ речи: И ја сам само човек. Тек тада је он смогао снагу да победи стид и да исповеди ту помисао. Пошто је брат, најзад, исповедио своју страст и посрамљен пао пред аву Зинона, овај га ни најмање није презрео, већ га је утешио речима: А зашто си се постидео? Нисам ли ја човек? Хоћеш ли да ја теби кажем своје страсти? Тако утешен и ограђен старчевим молитвама, монах се ослободио од овог искушења. Још познатији пример помоћи у превазилажењу стида - када старци сами себе представљају као страсне како би охрабрили на исповест искушавану братију - јесте случај са Преподобним Макаријем Великим и монахом Теопемтом. Ава Макарије је сазнао да овај брат робује страстима јер никоме није откривао помисли. На искусан начин, жалећи се брату како и поред много година проведених у подвигу, и он сам, тобоже, још увек трпи искушења од разних помисли, успео је да га наведе да открије своју савест. После исповести, пошто је био поучен од Аве Макарија, монах Теопемт је, убудуће, успевао да одбије сваки напад непријатеља. Исто се, вероватно, сећате приче из Старечника, из Житија аве Макарија. Једном, док је седео - а имао је велику благодат, видео је и духовни свет, невидљив за нас – угледао је како неки демон иде према скиту и носи разне тиквице. Он га пита: Шта имаш у тим тиквицама?А демон каже: Па ето, носим јестива братији. Овоме понудим једну храну, другом другу, трећем трећу и за свакога нађем по нешто. То су, у ствари, била искушења. Искушења кроз помисли.

Пита га даље Ава Макарије: Прима ли братија то твоје јестиво?Па, не баш сви, имам само једног пријатеља. Кад се ја појавим, он игра као чигра око мене, одговара демон.Пошто је био прозорљив, ава Макарије је знао који је то монах. Отишао је у скит, и сва га је братија дочекала са палмовим гранама - то је био њихов обичај да дочекују велике старце. Међутим, он се упутио право ка келији оног монаха. Сео је код њега као случајно -  као случајно га је изабрао - и питао га је: Како је, брате, имаш ли борбу? Он одговара: Не, Аво, твојим молитвама све је добро. Онда је Ава, као, почео њему да исповеда своју борбу: Ето, морам да ти кажем, колико сам година монах,а још ме муче помисли, још ме муче страсти. Тако га је, у ствари, навео да се исповеди. Потом га је утврдио и објаснио му како да се бори. Следећи пут је Ава  поново видео оног <]]>6385Sun, 25 Dec 2016 12:51:43 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BE-%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0-r6374/

Као што се благоухани дим тамјана лако подиже на горе, тако је дужна и искрена молитва, која исходи из очишћеног срца, да се лагано уздиже ка Богу. И као што тимијан има пријатан мирис, тако само оно мољење које се врши са љубављу и смирењем, јесте пријатно Богу. Свети Апостол Павле каже: «Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена. И живите у љубави као што је Христос и нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис». (Еф. 5, 1-2). Из наведених речи ми закључујемо да је старозаветно кађење у ствари било праобраз великог благоухања искупитељског и крстоваскрсног подвига Спаситеља света - Господа Исуса Христа.

Колико је кађење још у Старом Завету било значајно и благодатно, можемо закључити из само пар примера. Када је за поновљењо роптање Јевреја против Бога и светог пророка Мојсеја, Господ почео да кажњава Израиљћане, првосвештеник Арон је ушавши у центар, међу народ, почео вршити кађење. И гнев Божији се прекратио а грех је био опроштен. (Књига Бројева 16, 41-48). Свети пак Пророк Захарија је управо у време кађења у Храму, од Ангела Господњег добио вест о рођењу сина – Великог Јована, Претече и Крститеља Господњег. Из свега је видно да кађење није само символика већ реално давање Благодати Божије и огромна помоћ људима.

По тумачењу Светих Отаца, огањ као материја која сажиже и загрева, у суштини символише Божанство. Стога, огањ угља у кадионици означава Божанску природу Христову, а сама материја угља – Његову Човечанску природу. Тамјан пак – символише молитве људи, које се приносе Богу, док је кадионица образ Богородице, која је у себе сместила Несместивог Христа Бога.

Пред почетак кађења свештеник изговара молитву: «Кадило приносим Ти Христе Боже, на мирис миомира духовнога, примивши га у Наднебески и Мислени Свој Жртвеник, ниспошљи нам Благодат Духа Твога Светога».Из ове молитве је јасно, да видљиви дим кадионице означава невидљиво присуство Благодати Господње, која духовно укрепљује верујуће. Стога су сви верници приликом кађења дужни да се наклоне ка свештенику и сагну главу, јер на тај начин указују поштовање Богу, који преко кађења и кроз кадиони дим њима шаље Благодат Своју. Због нашег незнања, или пак гордости и немарности, знаменити свети грчки старац Порфирије Кавсокаливит знао је тужно говорити: Ја их кадим, а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо добро“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника.[2]

Зато је потребно још једном подвући да се према кађењу свештеника требамо односити са смирењем и поштовањем, приклањајући своје главе и наклањајући се телом пред Силом Божијом, јер кађење нема само символичко значење, већ се оно пре свега јавља реалним, моћним, благодатним и очишћујућим дејством Духа Божијега. То је познато и из свештеничке праксе и из свакодневног живота. На пример, знаменити руски јеромонах Јов (Гумеров), из Сретењског Манастира у Москви, испричао је и забележио једно своје духовно искуство. Он каже: «У дому у коме сам позван, налазила се старија жена, која је страдала од демона који се уселио у њу. Она је могла да се моли, да приступа Светим Тајнама, али није могла да се избави од демонског ропства. Нисам био предходно упозорен о томе, но убедио сам се у то од прве минуте. Она је покушала да заблагодари свештенику што је он дошао код њих у дом, али није успела да заврши реченицу. Други глас у њој грубо је завладао њоме и рекао, јавно се обраћајући свештенику: «Зашто си дошао. Одлази ...». ... Све време мог пребивања у дому, могао сам посматрати понашање демона. Уколико свештеник није говорио молитву, већ је ћутећи обављао неопходне радње, то је и демон тада заћутао. Тек што се молитва обнављала, он је почињао кричати било шта, само да би прекратио и спречио молитву. Када сам почео кропити стан са Светом Водом, демон је почео урликати. «Гоне ме, гоне. Сам ћу отићи. За два и по сата ћу отићи!». ... Његови крици и незадовољство достигли су посебну силу, када сам почео да кадим стан. Било је могуће да се очевидно убедимо у истинитост пословице: «Тамјан против ђавола, а затвор против лопова» (В.И. Даљ – Пословице руског народа). Додаћу, да су демонске крике слушали сви који су присуствовали. У томе сам се убедио после завршетка Молебна.»[3]

Стога је свакодневно кађење, ујутру и увече, нашег стана, веома важно за миран и благодатан дан, а посебно за неузнемираван починак од демонских сила преко ноћи и током сна. Пост, молитва, кађење тамјаном, закрштавање кревета, читање Светог Писма, врлински и светотајински живот у Цркви, све су то начини како да постанемо једно са Господом, и да Богом задобијемо спасење. Није случајно, већ је са дубоким духовним опитом, велики руски светитељ - преподобни Серафим Саровски говорио:«Сваки дан проветравај своју кућицу, и сваки дан је кади и пали кандила и свеће у њој». Дом који је освештан, у коме верници живе у љубави, хришћанским врлинама и смирењу, и који се свакодневно кади тамјаном у име Господње, неразрушиви је бедем за све демонске нападе и сигурна породична лука.

Богослужбено пак кађење може бити пуно, када се кади читав храм, или мало, када се са амвона кади само Олтар, иконостас и присутни људи. Када се каде свештени предмети – иконе, фреске, храм, Крст, црквене заставе и слично, тада се кађење односи директно ка Богу, дајући Њему одговарајућу част и хвалу. Када се каде људи, тиме сведочимо да Дух Божији силази на све верне, као оне који носе лик Божији. Стога се од стране верника, том Духу Божијем, Који кађењем и молитвама силази на верни народ, показује поштовање, смирење и покорност, преко њиховог приклањања глава и наклоном у правцу свештеника.

Демони никако не воле смирење, а ни када у нашем дому гори кандило или када се пале свеће, са молитвом Христу Богу за здравље и спасење, или пак за покој душа наших предака. Но, бесовске силе се боје и дима тамјана праћеног Крсним знамењем и молитвом Богу, и беже од њега на далеко. Вршећи кађење и остале Црквом усатновљене обредне радње, хришћанин је дужан памтити, да оне имају значење и силу, само тада, када из нашег срца исходи чист тимијан смирења, љубави и благодарности ка Богу. Стога Господ још у Старом Завету говори: «од истока сунца до запада велико ће бити име Моје међу народима, и на сваком месту приносиће тимијан имену Моме, чисту жртву; велико ће бити име Моје међу народима, Говори Господ Саваот» (Мал. 1, 11).

_{[1] Види: https://azbyka.ru/kadilo}

_{[2]Види: https://pouke.org/forum/index/1346440445}

_{[3] Види: http://www.pravoslavie.ru/6640.html}

Текст уобличио игуман Петар (Драгојловић)

New Delhi (Индија), 29 септембар 1961. године

Драги у Господу оче Софроније!

Срдачан братски поздрав из Индије. Овде је право лето, сунчано, мада су ноћи хладне. Земља ми се допада, а и народ такође. Само, сиромаштво је овде јавно и народ је изгладнео и неухрањен, но, пре свега, љубазан. Земља није хришћанска. У ваздуху је магија. А на улицама седе хипнотизери змија, и змије играју под фрулом. Поље за мисију је право и дубоко. Но, мисија је – у рукама протестаната, који, истина, проповедају Христа и реч Божију, но у Цркву не приводе, јер су и сами ван Ње.

         После Конференције отићићу на три дана ка малабарским хришћанима, такозваним „сиријским православцима“, то јест монофизитима. Имам тамо неколико ученика из Америке. Но, на њихово сједињење са Православљем мало је наде, али не без наше кривице – инертности и лењости. Сада се развија и расте монофизитски блок – Јермени, Копти, Етиопљани и Малабарци. Ми смо испустили могућност да их привучемо. А Зернов је чак предлагао издати им свештене бедеме Халкидона! О Конференцији нећу писати. Дознаћете од владике Антонија. Ка иступању Московске Патријаршије односим се неодређено: будућност ће показати! Само, није тако лако говорити истину! Општи утисак о Конференцији је суморан („послован“, по нашем – business), и не гледајући на официјалну елоквенцију, дисање Духа се не осећа (тако је, у крајњој мери, за мене). Испод је предходних, делимично и зато, што нема великих људи, сличних покојном архиепископу Михаилу (Константинилису), кога сам веома поштовао и волео. Ово није старачко гунђање, већ тужно признање. Већ 12 –ог одлећем дома. Одговорите на америчку адресу. Предајте мој поздрав м. Јелисавети. 

Грлим са љубављу. Ваш у Христу Г. Флоровски

Писмо друго

Монофизити – одвојена браћа. О забораву васељенскости Православља. О текућим плановима.

Cambridge (Massachusetts, USA), 23. април 1963. године

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Драги оче Софроније, благословите!

         Срдачно Вас поздрављам са Светлим Празником и шаљем вам братски поздрав.

У овој години Ви сте мене сасвим заборавили, па и отац Силуан је престао слати „Журнал Патријаршије“.

         О мом путовању у Индију Ви, наравно, знате. Сама Конференција у Њу Делхију, по моме, била је не баш успешна и досадна: уопште није била догађај. И чини ми се да ја нисам једини који тако мисли и осећа. Но, било је веома пријатно срести старе пријатеље, посебно из Грчке, и стећи нове. Смутња у вези са избором новог архиепископа у Атини веома ме је ожалостила. Највише од свега утешило ме је путовање на југ, ка малабарским јаковитима, мада ја и не гледам тако упрошћено на питање о њиховом присаједињењу са нама, као Николај Михајлович Зернов. Када је он био тамо, помутио их је неоснованим надама. Али код њих има пуно истинског благочешћа и још више црквеног живота. За њих се може искрено рећи: одвојена браћа! Одвојена више историјом, него разликом у вери. Но, право и поновно уједињење могуће је само кроз срастање (узрастање)[1], - што је у принципу могуће, мада је и тешко оствариво, јер су они тамо, а ми овамо, - али никако не кроз формални пристанак. Осим мене тамо су била два или три архијереја из Грчке и из Константинопоља, и понеко из московских делегата, између осталих и владика Антоније. Са неким од московских делегата упознао сам се довољно блиско. Неразумевања се нису јављала, јер сам ја грчке „јурисдикције“. Но, архиепископ Никодим ме је веома ожалостио и зачудио својим питањем насамо: „Не жалостите ли се Ви, што нисте у тој Цркви, где сте били крштени?“ – На то сам само са чуђењем одговорио: „Ја никада нисам мислио, да сам крштен у „руској Цркви“, и што таква постоји. Постоји само Православна Црква“. За њега је то било зачуђујуће. Ето, ово умањивање, или у суштини, заборав васељенскости или „католичности“ Православља мене саблажњава и рањава.

         Очевидно је, да је Московска Патријаршија заинтаресована у Екуменском Савету: послат је посебни представник у Женеву, али бојим се, углавном стога, што је тамо грчки епископ Емилијан, веома мио и искрен човек, кога одавно поштујем. Отац Виталије Боровој, који је послан у Женеву, ми се такође допада, и са њим сам пре две године пуно братски беседио. Но, мене жалости, са обе стране, то дуплирање православног представљања, које компромитује јединство Цркве.

         У јуну се спремамо у Европу, углавном у Финску, где рачунам порадити у универзитетској библиотеци – тамо је повећи руски одел, и много старих руских богословских књига и часописа. Крајем августа претпостављамо да ћемо бити у Енглеској, у вези са Конференцијом, и, уколико се да, рачунам да останем у Лондону на неко време.

         Још једном братски поздрављам с Празником. Молим молитве.

         Поздрав од Ксеније Ивановне.

          Са љубављу у Христу, увек Ваш Г. Флоровски.

Са руског превео за Поуке.орг, игуман Петар (Драгојловић)

Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Sofronij_Saharov/perepiska-s-protoiereem-georgiem-florovskim/, Pouke.org

Problem-bogoslovskog-obrazovanja-3.pdf

Да ли савремена научна достигнућа представљају искушење или плодни изазов Цркви и њеној теологији? Или и једно и друго? Да ли савремене научне теорије, које се такорећи свакодневно појављују, могу довести у сумњу веру Цркве, или је напротив могу додатно утврдити? Да ли Црква и њена теологија уопште треба да буде у дијалогу са науком и каква би потенцијална штета а каква корист из тога могла да настане?
НЕКАД И САД
Чињеница је да у новијој прошлости дијалог црквене теологије и науке није био ни посебно плодотворан ни успешан. Црква се, нарочито на Западу, постављала као крајњи арбитар и проценитељ научних достигнућа, не премишљајући се да примени сасвим нехришћанска средства у покушају да сузбије резултате научних истраживања за која је (данас се сви слажемо – неосновано) сматрала да подривају темеље вере и откривења. Сасвим парадоксално, Црква мученика и слободе се пројавила као институција која радо прибегава принуди и ствара мученике. Коперник, Галилеј и Ђордано Бруно нису једини примери, нити случајни изузетци. Слаба је утеха то што је учешће православних у сукобу науке и теологије било маргинално, спорадично и једва приметно, пошто узроци те индиферентности по свему судећи представљају производ историјских околности а не одређеног теолошког става. У том контексту, пример Сергеја Макреоса, декана цариградске патријаршијске академије, који је 1797. (!) објавио четири дијалога, против „коперниканаца“, не може се посматрати као изолован случај. Бројне касније апологетике писане на Истоку, све до најновијег времена, по правилу су се заснивале на антинаучно утемељеним размишљањима различитих теолошких школа Запада.
Сцијентистички одговор није био ни много нежнији ни истинољубивији. Злоупотреба и кривотворење науке од стране борбеног атеизма и стављање научних достигнућа у неуатентични контекст сукоба са религијом није само ствар (комунистичке) прошлости. Такве методе су и данас присутне, а њихов резултат је стварање широког фронта антирелигиозне пропаганде која своје идеолошко утемељење више не тражи у марксизму већ у различитим либералним светоназорима. Добар пример може бити Ричард Докинс, најпознатији савремени представник квази-научне критике религије.
Независно од (зло)употребе науке у (не)потребном сукобу са религијом, посебан проблем представља чињеница да се саме научне теорије умножавају готово геометријском прогресијом, доводећи једна другу у питање. Није ту реч само о разумљивом колебању и преиспитивању резултата експериментима утврђених чињеница, као што је случај са објављеним па потом демантованим резултатима истраживања из Церна, према којима су субатомске честице неутрини брже од светлости, што би са собом вероватно повлачило темељно преобликовање Ајншатајнове теорије релативитета. Ствар је још сложенија на подручју физике, астрофизике и геологије, где теорије које се баве почецима свемира престижу једна другу. Због тога се с правом може поставити питање, шта је заиста „научна истина“ која треба да прође теолошку и философску рецепцију. Да ствар буде сложенија, научници који јавности представљају и промовишу научна достигнућа, неретко залазе на подручје метафизике. Тако настаје опасност да често једнострани, или у најмању руку неутемељени метафизички закључци буду презентовани као неоспорни „резултати научних истраживања“, иако њихова снага није заснована на снази научних аргумената већ на снази научног дискурса који смера да засени простоту. Довољно је прегледати најновију књигу познатог физичара и писца популарне научне белетристике Стивена Хокинга [The Grand Design, Bantam Books 2010] па схватити да навод познатог Лајбницовог метафизичког питања: „Зашто постоји нешто, а не напротив ништа?“ није случајно стављен као мото његовог рада.
Не само теорије еволуције и абиогенезе – које најчешће служе као илустрација сукоба науке и религије, – већ и достигнућа квантне физике, поставке везане за устројство времена и простора, мапирање људског генома, могућности генетског инжењеринга, различите философске теорије итд., не производе само етичке недоумице, већ имплицитно приговарају свакој онтологији, па и хришћанској. По себи је јасно да црквена теологија не може бити незаинтересована за дијалог са науком који подразумева промишљање теолошког утемељења разумевања света и човека кроз креативну рецепцију резултата научних истраживања. На пример: Спознавање чињеница да време, као што данас знамо, није просто линеарно, већ зависи од брзине кретања, свакако повлачи одређене консеквенце при тумачењу Божанске икономије о свету и човеку, отварајући истовремено могућност да се богословске истине Светог Писма и Предања изразе на начин који је схватљив савременом човеку, као што су у време свог настанка, изражаване на начин схватљив људима оног доба.
Али како тај устројити устројити овај дијалог, и како га остварити посебно је питање које носи бројне потешкоће. С једне стране, најраспрострањенији али и најнеплодотворнији приступ је радикално апологетски, где теолози ступају у директни сукоб са науком, настојећи да оборе, обесмисле или покажу научно неутемељеним све оне теорије које по њиховом схватању нису у сагласности са Писмом и Предањем.

ЈЕДАН ПРИМЕР
Најпознатији пример оваквог приступа су сукоби око теорије еволуције који се одвијају у више праваца. Први међу њима је радикално апологетски покушај доказивања научне неутемељености ТЕ. Овај приступ је поникао на тлу, углавном америчког, фундаменталистичког протестантизма, а резултирао је стварањем контра-теорије под називом „креационизам“. Један број православних и римокатоличких теолога прихватио је овај модел, а могло би се рећи и да је он веома распрострањен међу верујућима.
Следећи приступ би био да Библија није биолошки или геолошки приручник, и да у том смислу, тумачење Библије треба ускладити са актуелним и верификованим научним чињеницама. Теолози који заступају овакве ставове, најчешће показују извесну наклоност ка „стратешком“ повлачењу из дијалога са науком. Сматрајући да су докази које научници износе необориви, и да улазак у сукоб на овом пољу води поразу, неки се опредељују за изналажење, заправо сужавање, области где је Божије деловање неопходно. Ако више не можемо рећи да је Бог створио сваку врсту посебно, онда рецимо да је Он ипак Тај који је створио законе еволуције. Овакав приступ би зато могли назвати редукционистичким или компромисним.

КУДА?
Ни један од ова два приступа није аутентичан иако оба имају бројне присталице. А управо је православна теологија та која би на основу сопственог светотајинског искуства и свог теолошког наслеђа персоналистичке онтологије могла да оствари један другачији, аутентичнији, доследнији и плодотворнији сусрет са науком, који би могао донети обострано проширење видика и могућности. Теологији би тај сусрет донео могућност да и у овом веку убрзане и непрестане промене испуни своје послање и откровење поново изрази савременим, данас разумљивим језиком, а науци да превлада нихилизам коме неминовно води свако истраживање лишено општег контекста смисла.
КАКО?
Видимо да конструктивни сурет теологије и науке представља неопходност и за теологију и за науку. Ако се изузме утилитарни модус научног, строго емпиријског и позитивистичког приступа, одговора на споменуто Лајбницово питање нема и неће га бити. А човек се с тим не може помирити, не може мирно живети или не може живети уопште ако себи не одговори на егзистенцијално зашто. Наука даје одговоре на питање како, али зашто остаје ван њеног домашаја. Не нашавши аутентични темељ на коме би устројила смисао самог свог деловања, наука лишена теологије лебди између нихилизма и различитих покушаја инстант-осмишљавања обесмишљене стварности.
С друге стране, теологија која се не обазире на научна открића, пропушта прилику да човеку данашњице говори језиком који он разуме, ризикујући притом да се занимање за њу сведе на археолошка изучавања малог броја стручњака. Можда још већа опасност за теологију представља могућност преовладавања сектантског фундаментализма који суштински заговара гносимахију, као непријатељство према сваком позитивном знању per se. Такав развој би водио самозатварању теологије у сопствени херметички говор који чују и разумеју само малобројни посвећеници. Проповед Еванђеља тако би постала неразумљива и бесплодна. По речи Апостола „Како ће дакле призвати Онога, у кога не повероваше? Како ли ће поверовати у Онога, за кога не чуше? А како ће чути без проповедника?“ (Рим 2, 14).
***
ПАСКАЛ О ЧОВЕКУ У СВЕТУ
„Ништа насупрот бескраја, све насупрот ономе ништа, средина између ничега и свега. Бескрајно удаљеном од поимања крајњих граница, циљ и исходиште свих ствари су му непремостиво скривени у непрозирној тајни. Једнако је неспособан појмити ништа из кога је уздигнут, као и бесконачност у коју је уроњен. Шта човек друго може него да опажа трачак из средине ствари, у вечном очају што не познаје ни њихово исходиште ни њихову сврху? Све су ствари потекле из ничега и сежу у бескрај. Ко може да следи те запањујуће кораке? – Схвата их само покретач тог чуда. И то не може нико други“.
Извор: Православље