Живе речи утехе: Живе речи утехе

Из преписке aрхимандритa Софронијa (Сахаровa) са протојерејем Георгијем Флоровским: О ОГЊЕНОЈ МОЛИТВИ И СЛАБОМ БОГОСЛОВЉУ

Wed, 14 Dec 2016 21:54:46 +0000

Протојереј – ставрофор др Милош Весин: Зашто савремени човек зазире од речи догматика?

Fri, 18 Nov 2016 21:30:19 +0000

Александар Шмеман: ЈА ВЕРУЈЕМ У БОГА

Thu, 13 Oct 2016 13:18:00 +0000

Одломак из књиге „Беседе на Радију Слобода“

Свечовечанска баштина

Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико,каже Христос, не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла (Јн 6, 44).

Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи себи, док за друге остаје затворен? Ово је заиста једно мучно питање о које се често на овај или онај начин спотичу бранитељи и тумачи хришћанске вере и учења. Калвин, један од утемељивача протестантизма, на пример, своје разумевање хришћанства заснива на учењу о предодређењу, према ком је Бог једне од почетка изабрао и предодредио за спасење, а друге за пропаст. Наравно, наша хришћанска савест не може да прихвати ово застрашујуће учење. Нама је апостол љубави рекао: Бог је љубав (1Јн 4, 16). Речено је, такође, да је Бог послао Сина свога да ништа не пропадне, него да се све спасе (в. Јн 3, 16–17).

Управо је зато питање којим смо започели ову нашу беседу тако мучно и тешко. И одговор на њега је, наравно, само један. Да, вера јесте дар Божији, и тај дар је дат свакоме, као што каже дивна црквена молитва о „светлости Христовој која просвећује сваког човека који долази у свет“(1),

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
фото: www.pravoslavie.ru

Цело Јеванђеље прожето је том посебном аритметиком, према којој Пастир добри оставља деведесет девет оваца да спасе једну залуталу. Цело Јеванђеље зрачи љубављу према грешнику, према палом човеку чији пут је пут пропасти. Не поставља се, дакле, питање коме јесте а коме није дат дар вере, јер дат је свима, него због чега га не прихватају сви, због чега су верници у свету увек мало стадо (Лк 12, 32), због чега се и сам Христос са горчином пита: Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18, 8).

У потрази за одговором било би, можда, најбоље поћи од невероватно дубоких речи Достојевског: „Свако је свима за све крив“ (2 ). Крив је – наставићемо – пре свега, наравно, за то скривање или отворено порицање Божијег дара које милионе људи чини безнадежно слепима и глувима за веру.

Није случајно што се у Јеванђељу тако често говори о деци. За њих се каже: Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк 18, 17). Шта то значи? То значи да је детету својствено да сам живот доживљава као један рај, да је у његовој перцепцији све целовито, све радосно, све у најдубљем смислу речи вера, још нераздвојена од живота,несупротстављена живо-ту. Она се испољава као безусловно поверење које одасвуд очекује само љубав.И сви ми знамо како та целовитост када изађемо из детињства пада, како у живот улази искуство зла, подељености, страдања.

И управо тада, у том одлучујућем тренутку људског живота почиње страшна битка за душу, чији је исход или очување или губитак овог првобитног искуства као дара са висине. Управо тада у једном тренутку све виси о концу, и једна једина реч, као и њен изостанак, може бити од пресудног значаја. Али, ето, ма како то страшно било, човек се опет и опет уверава да искуство зла, тачније само зло, увек долази од других људи. Живот оних који нас окружују одређујемо ми, и у злу и у добру, својим сопственим речима и делима, целим својим животом. Као што се вера у човеку рађа из вере другога, тако се и безверје рађа из туђег лицемерја и лажи, из тријумфа зла и греха свуда унаоколо.

Свет у злу лежи (1Јн 5, 19). Али ко га је погружио у то зло? Ако у самим верницима често не живи дар вере (или, боље рећи, ако они не живе њиме), ако верници говоре о љубави и праведности а настављају да мрзе, ако позивају на узвишено а потпуно се предају земаљском,колико ли је онда онима који их посматрају бескрајно тешко да стекну веру! Отуд сумња која разједа душу, отуд застрашујуће искуство живота без љубави, без радости, отуд у срцу мрачни огањ порицања, мржње према узвишеном, отуд у човеку готово несвесна жеља да сруши своју унутарњу светињу.

Пре сам наводио речи апостола Павла да Бога нико од људи не виде нити може видети (1Тим 6, 16). Али Бог нам се јавља кроз човека који је његова икона. Видели смо га, познајемо га у Христу, али можемо га видети и у сваком човеку, слично као што нам се кроз сваког човека може указати демонско одбацивање Бога и сва тама сатанске мржње према свету Божијем.

„Ја не верујем у Бога“, говори неверник, „зато што око себе видим сувише зла, патње и бесмисла. Да Бога има, он то не би дозволио“. „Ја верујем у Бога“, говори верник, „зато што сам усред зла, патње и бесмисла доживео моћ, радост и истину вере“. Један исти свет, једно исто знање о свету, па опет два сасвим супротна искуства! Не, не лишава Бог никога свог дара, своје љубави и изабрања, међутим, све је то сувише често заклоњено завесом зла која се надвија над светом и помрачује човека.

Али онда се неизбежно поставља питање: а одакле то зло? И због чега тако често победу односи управо оно, а не свемоћни, сведобри, свељубећи Бог? Због чега добро, започињући борбу против зла, веома често прибегава његовим методама, тако да се и оно само постепено претвара у зло? О томе у следећој беседи.

Искуство вере – је ли оно моје?

Данас можемо да подвучемо црту испод наших размишљања о најважнијој и најтајанственијој од свих људских тврдњи: „Ја верујем у Бога“.

У овој тврдњи смо распознали, осетили макар и нејасно, такорећи „додиром душе“, један дар са висине. Ја не долазим толико до вере свесним, дедуктивним, разумским путем колико је налазим у себи, налазим са дивљењем, радошћу и захвалношћу, налазим као присуство, тајанствено али јасно присуство Онога који је цео мир и радост, тишина и светлост. То присуство не може потицати од било чега у мени, јер нити у мени нити у свету који ме окружује нема такве радости, такве светлости, такве тишине. Одакле је, онда, оно?

И ја изговарам реч која све то изражава и именује и која, када се истргне из тог искуства, из веродостојности тог присуства, губи сваки смисао. Изговарам реч „Бог“, коју не бих могао изговорити када не бих имао то искуство. Па опет, изговарајући је, ја то искуство, тај осећај присуства ослобађам од субјективности, мимоходности, расплинутости. Ја одређујем садржај тог искуства и самим тим га прихватам као дар, дар на који се одазивам покретом целог свог бића. „Ја верујем у Бога!“ И испоставља се да вера коју сам пронашао у дубини своје душе није само моје лично, неизрециво искуство, него и нешто што ме на један нови начин повезује са људима, са животом, са светом, што постаје ослобођење од усамљености на коју су у мањој или већој мери осуђени сви људи.

Јер ако је пронаћи веру у својој души радост, онда није ништа мања радост када исту ту веру, исто то искуство пронађем у другима. И то не само у људима који ме окружују сада, него и у онима од којих ме раздвајају векови и векови. Ево, отварам књигу која је написана више од хиљаду година пре наше ере, у свету који је тако мало личио на наш свет, и читам: Господе, испробао си ме, и познао си ме; ти си познао седање моје и устајање моје; ти си разумео помисли моје издалека; стазу моју и меру моју испитао си, и све путеве моје предвидео си. Јер нема речи преварне на језику моме. Ево, Господе, ти си познао све, и последње и прво; ти си ме саздао и ставио си на мене руку твоју: чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему. Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица твога где ћу побећи? Ако узиђем на небо, ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука твоја водити, и прихватиће ме десница твоја. И рекох: еда ли ће ме тама погазити, и ноћ бити светло у уживању моме? Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просветлити се; као што је тама њена, тако је и светлост њена. Јер си ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје. Исповедаћу и славити те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дела твоја, и душа моја зна то веома. (...) А мени су веома цењени пријатељи твоји, Боже, веома се укрепише почеци њихови. Избројаћу их, и већма од песка умножиће се; устадох и још сам са тобом. (...) Испробај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме и познај стазе моје. И види има ли пут безакоња у мени, и води ме путем вечним (Пс 138, 1–14, 17–18, 23–24).

Ово је 138. псалам, који је, понављам, написан пре три хиљаде година. А ја читам, дивим се и радујем се: Господе, па све је то управо оно што ја осећам и доживљавам! То је моје искуство, то је речено о мени, у моје име! Чак и тај детињасти, неспретни језик који покушава да изрази оно што је изнад речи, и он је мој. А то значи да је вера живела и да живи вековима, то значи да су милиони људи осетили ово исто.

И испуњава се срце радошћу, када се од изобиља вере изливају ове чудесне речи: Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просветлити се; као што је тама њена, тако је и светлост њена. И у тој светлости ја на један нови начин видим свет. Упркос свој његовој тами, он је за мене осветљен првобитном светлошћу. Уистину, чудесна су дела твоја, и душа моја зна то!

За псалмопојцем понављам: Исповедаћу и славити те, јер си ме страшно удивио, и на нови начин упознајем себе, грешног, слабог, поробљеног, јер ми се даје тајни орган унутарњег знања да схватим оно што је узвишено, дивно и славно, да пожелим узвишено знање и узвишен живот, да увидим разлику између пута трулежи и пута вечности.

И још нешто открива ми та вера: да све на свету објављује Бога, да све сија њиме – лучезарно

јутро али и ноћни сумрак, срећа али и патња, радост али и туга. А што има тако много оних који то не виде, који не осећају да је ноћ живота светла као и дан, то је само зато што смо ја и слични мени сувише слаби сведоци вере, само зато што од најранијег детињства човека окружујемо лажима, што га уместо да трага за дубином наводимо да јури за ситном овоземаљском срећом, што га везујемо за узалудне ствари и таштину. Зато у човеку одумире тежња ка светлости и љубави, и његов свет испуњава лепљива тама скепсе и неверице, једа и мржње.

Али ни у тој тами, ни у том страшном паду Бог нас не оставља. И моје беспомоћне речи о вери биле би празне када на крају не бих исповедио веру не само у Бога, него и у оног јединог Човека којим је Бог дошао у свет, а у свету сваком човеку, да га спасе и препороди.

Ја верујем у Бога, али Бог се у пуноћи радости поседовања открива у Христу. Бога нико није видео никад, говори апостол Јован Богослов, и одмах додаје: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн 1, 18). И извештава нас да су његове речи сведочанство о ономе што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Речи живота (1Јн 1,1). О њему, о тој Речи живота биће наша наредна беседа.

Једино име

На крају наших размишљања о вери дошли смо до имена које је за нас, хришћане, уједно садржај и извор вере. Дошли смо до имена Христовог.

Довољно је споменути га, и срце се наше сваки пут изнова испуњава усхићењем. А можда тим усхићењем све и почиње.

Безмало два миленијума деле нас од догађаја описаних у Јеванђељу. За то време у свету се догодио велики број огромних промена, сменили су се толики јунаци, остављајући за собом и лепо сећање и страшне легенде, да је лик Христов, који је забележен у једној од најкраћих

књига, рекло би се, морао избледети, удаљити се од нас. Јер то је лик онога о коме, у суштини, знамо неупоредиво мање тога него о Наполеону, Лењинуили Ајнштајну, чије су биографије детаљно изложене у хиљадама књига, а свака реч пажљиво проанализирана. Па ипак, тај лик није нимало избледео, јер за оне који верују у Христа његов лик је жив, јер љубав према њему, заједница са њим јесте смисао њиховог живота.

Ми читамо Јеванђеље и опет понављамо речи оних које су фарисеји послали Христу да против њега изнађу било какву оптужбу: Никада човек није тако говорио као овај човек (Јн 7, 46). И до дана данашњег ми осећамо истинитост, апсолутну истинитост ових речи. Заиста, никада човек није говорио као овај Човек. Нико на свету није изговорио речи испуњене таквом истином и истовремено таквом љубављу, таквим смирењем. А када их ослушкујемо, ми полазимо од тога да верујемо Христу, јер у оно што он говори ми не можемо да не верујемо, ми не можемо другачије осим да његове речи прихватимо свим срцем. А поверовавши му, ми долазимо до вере у њега.

Пут од веровања њему до вере у њега може се описати овако: ми најпре осећамо – и опет свом дубином свог бића – да тај Човек није могао лагати. Ако су његове речи лаж, онда је све на свету лаж, све је тама и бесмисао. И када он говори да је послан ради спасења људског, да ће онај ко поверује у њега пронаћи радост коју му нико неће моћи одузети, ми прихватамо те речи и верујемо у Христа. Ту веру потврђује тако велика радост и тако дубоки мир који се у нас усељава да нам други докази више нису потребни. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама (Јн 14, 18); Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт 28, 20). Усхићено је срце тим присуством, и са сваким од нас догађа се исто што и са неверним Томом, који је најпре тражио доказе, да би затим ускликнуо: Господ мој и Бог мој! (Јн 20,28).

Не, предмет наше вере није апстрактно божанство које безбожници негирају, не састоји се она у томе, него у Богу ког нам је објавио Христос. И нису чуда, моћ и власт то чиме нас он привлачи, него љубав, добро и лепота коју излива његов лик. Заиста, никада човек није тако говорио као овај човек!

Све се у свету мења и заборавља, све пролази, али Христос остаје онакав какав је одувек био, он је и даље предмет такве љубави, такве вере и верности да милиони људи радије бирају смрт и страдања него да се одрекну њега. Штавише, они у самим страдањима виде могућност да узму учешћа у Христовим страдањима, а у смрти залог да ће бити са њим. Шта се на земљи може упоредити са том љубављу, са том вером и верношћу?

Целу те је, земљо родна,

Цар Небески с лицем роба

благословом походио.(4)

Тјутчев је ове стихове написао о Русији, али ми их можемо читати као да се односе на целу земљу и на све епохе. Јер то Христово похођење, то његово присуство међу нама и данас је исто тако очигледно као и пре две хиљаде година у Галилеји.

И зато наше беседе о вери можемо завршити на следећи начин. Када кажем: „Ја верујем у Бога“, ја тада пред собом видим лик Христов. Његов поглед као да је уперен само у мене. Ја умом знам да се он даје свакоме, али притом осећам позив који је упућен баш мени, љубав која је усмерена управо ка мени, и као да чујем речи: „Ја сам теби дошао и ради тебе предајем целог себе. Ја те волим и желим вечну заједницу с тобом“.

И у оним тренуцима када то искуство у мени заглушује таштина овога живота ја му свеједно одговарам љубављу, и нису ми потребни ни докази ни тумачења. Ја целим бићем знам да он на сличан начин куца на врата сваког срца, и желим свакоме да кажем: „Загледај се у њега, ослушни добро његове речи, јер никада човек није говорио тако као овај Човек, и наступиће за тебе тај јединствени сусрет, чија се дубина и радост не могу упоредити ни са чим на свету. Почеће нови живот, засијаће нова светлост. И ма колико ми падали, ма колико пута их проневерили на свом животном путу, ту радост нам нико неће одузети“.

Ето то је, у суштини, садржај наше вере, али и њен извор. Наша вера почиње Христом, рађа се из сусрета са њим, и Христом се завршава. Она често као да умире у нама, ми заборављамо на њу, предајемо се таштини овога живота, али онда нам у руке поново доспева иста она невелика књижица, и опет је пред унутарњим погледом исти онај лик, опет Неко стоји на вратима срца и куца.

Како је важно, како је усред животног метежа бескрајно важно препознати то куцање!

напомене:

1) „Христе, Светлости истинита, који просвећујеш и

освећујеш сваког човека који долази у свет...“ – молитва

првог часа.

2) „И још да ти кажем, мајко, да је сваки од нас свима крив“.

Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови (Братья Карамазо-

вы, 1879–1880), део 2, књига 6, глава 2 (Фјодор Михајлович

Достојевски, Браћа Карамазови, превео Јован Максимовић,

Београд: Новости, 2006, стр. 301).

3) Претходно објављено као: „О вере, 5“, Прот. А. Шмеман,

Проповеди и беседы, Москва: Паломник, 2000, стр. 19–21. 4

4) Из песме Фјодора Тјутчева Эти бедные селенья... (1855).

Са руског превели Иван и Јелена Недић

Прoф. др Родољуб Кубат: Проблеми савременог богословског образовања

Wed, 12 Oct 2016 20:57:00 +0000

Problem-bogoslovskog-obrazovanja-3.pdf

О. Александар ЂАКОВАЦ: ЦРКВЕНА ТЕОЛОГИЈА И НАУКА

Wed, 05 Oct 2016 08:44:43 +0000

Презвитер мр Александар Ђаковац

Да ли савремена научна достигнућа представљају искушење или плодни изазов Цркви и њеној теологији? Или и једно и друго? Да ли савремене научне теорије, које се такорећи свакодневно појављују, могу довести у сумњу веру Цркве, или је напротив могу додатно утврдити? Да ли Црква и њена теологија уопште треба да буде у дијалогу са науком и каква би потенцијална штета а каква корист из тога могла да настане?
НЕКАД И САД
Чињеница је да у новијој прошлости дијалог црквене теологије и науке није био ни посебно плодотворан ни успешан. Црква се, нарочито на Западу, постављала као крајњи арбитар и проценитељ научних достигнућа, не премишљајући се да примени сасвим нехришћанска средства у покушају да сузбије резултате научних истраживања за која је (данас се сви слажемо – неосновано) сматрала да подривају темеље вере и откривења. Сасвим парадоксално, Црква мученика и слободе се пројавила као институција која радо прибегава принуди и ствара мученике. Коперник, Галилеј и Ђордано Бруно нису једини примери, нити случајни изузетци. Слаба је утеха то што је учешће православних у сукобу науке и теологије било маргинално, спорадично и једва приметно, пошто узроци те индиферентности по свему судећи представљају производ историјских околности а не одређеног теолошког става. У том контексту, пример Сергеја Макреоса, декана цариградске патријаршијске академије, који је 1797. (!) објавио четири дијалога, против „коперниканаца“, не може се посматрати као изолован случај. Бројне касније апологетике писане на Истоку, све до најновијег времена, по правилу су се заснивале на антинаучно утемељеним размишљањима различитих теолошких школа Запада.
Сцијентистички одговор није био ни много нежнији ни истинољубивији. Злоупотреба и кривотворење науке од стране борбеног атеизма и стављање научних достигнућа у неуатентични контекст сукоба са религијом није само ствар (комунистичке) прошлости. Такве методе су и данас присутне, а њихов резултат је стварање широког фронта антирелигиозне пропаганде која своје идеолошко утемељење више не тражи у марксизму већ у различитим либералним светоназорима. Добар пример може бити Ричард Докинс, најпознатији савремени представник квази-научне критике религије.
Независно од (зло)употребе науке у (не)потребном сукобу са религијом, посебан проблем представља чињеница да се саме научне теорије умножавају готово геометријском прогресијом, доводећи једна другу у питање. Није ту реч само о разумљивом колебању и преиспитивању резултата експериментима утврђених чињеница, као што је случај са објављеним па потом демантованим резултатима истраживања из Церна, према којима су субатомске честице неутрини брже од светлости, што би са собом вероватно повлачило темељно преобликовање Ајншатајнове теорије релативитета. Ствар је још сложенија на подручју физике, астрофизике и геологије, где теорије које се баве почецима свемира престижу једна другу. Због тога се с правом може поставити питање, шта је заиста „научна истина“ која треба да прође теолошку и философску рецепцију. Да ствар буде сложенија, научници који јавности представљају и промовишу научна достигнућа, неретко залазе на подручје метафизике. Тако настаје опасност да често једнострани, или у најмању руку неутемељени метафизички закључци буду презентовани као неоспорни „резултати научних истраживања“, иако њихова снага није заснована на снази научних аргумената већ на снази научног дискурса који смера да засени простоту. Довољно је прегледати најновију књигу познатог физичара и писца популарне научне белетристике Стивена Хокинга [The Grand Design, Bantam Books 2010] па схватити да навод познатог Лајбницовог метафизичког питања: „Зашто постоји нешто, а не напротив ништа?“ није случајно стављен као мото његовог рада.
Не само теорије еволуције и абиогенезе – које најчешће служе као илустрација сукоба науке и религије, – већ и достигнућа квантне физике, поставке везане за устројство времена и простора, мапирање људског генома, могућности генетског инжењеринга, различите философске теорије итд., не производе само етичке недоумице, већ имплицитно приговарају свакој онтологији, па и хришћанској. По себи је јасно да црквена теологија не може бити незаинтересована за дијалог са науком који подразумева промишљање теолошког утемељења разумевања света и човека кроз креативну рецепцију резултата научних истраживања. На пример: Спознавање чињеница да време, као што данас знамо, није просто линеарно, већ зависи од брзине кретања, свакако повлачи одређене консеквенце при тумачењу Божанске икономије о свету и човеку, отварајући истовремено могућност да се богословске истине Светог Писма и Предања изразе на начин који је схватљив савременом човеку, као што су у време свог настанка, изражаване на начин схватљив људима оног доба.
Али како тај устројити устројити овај дијалог, и како га остварити посебно је питање које носи бројне потешкоће. С једне стране, најраспрострањенији али и најнеплодотворнији приступ је радикално апологетски, где теолози ступају у директни сукоб са науком, настојећи да оборе, обесмисле или покажу научно неутемељеним све оне теорије које по њиховом схватању нису у сагласности са Писмом и Предањем.

ЈЕДАН ПРИМЕР
Најпознатији пример оваквог приступа су сукоби око теорије еволуције који се одвијају у више праваца. Први међу њима је радикално апологетски покушај доказивања научне неутемељености ТЕ. Овај приступ је поникао на тлу, углавном америчког, фундаменталистичког протестантизма, а резултирао је стварањем контра-теорије под називом „креационизам“. Један број православних и римокатоличких теолога прихватио је овај модел, а могло би се рећи и да је он веома распрострањен међу верујућима.
Следећи приступ би био да Библија није биолошки или геолошки приручник, и да у том смислу, тумачење Библије треба ускладити са актуелним и верификованим научним чињеницама. Теолози који заступају овакве ставове, најчешће показују извесну наклоност ка „стратешком“ повлачењу из дијалога са науком. Сматрајући да су докази које научници износе необориви, и да улазак у сукоб на овом пољу води поразу, неки се опредељују за изналажење, заправо сужавање, области где је Божије деловање неопходно. Ако више не можемо рећи да је Бог створио сваку врсту посебно, онда рецимо да је Он ипак Тај који је створио законе еволуције. Овакав приступ би зато могли назвати редукционистичким или компромисним.

КУДА?
Ни један од ова два приступа није аутентичан иако оба имају бројне присталице. А управо је православна теологија та која би на основу сопственог светотајинског искуства и свог теолошког наслеђа персоналистичке онтологије могла да оствари један другачији, аутентичнији, доследнији и плодотворнији сусрет са науком, који би могао донети обострано проширење видика и могућности. Теологији би тај сусрет донео могућност да и у овом веку убрзане и непрестане промене испуни своје послање и откровење поново изрази савременим, данас разумљивим језиком, а науци да превлада нихилизам коме неминовно води свако истраживање лишено општег контекста смисла.
КАКО?
Видимо да конструктивни сурет теологије и науке представља неопходност и за теологију и за науку. Ако се изузме утилитарни модус научног, строго емпиријског и позитивистичког приступа, одговора на споменуто Лајбницово питање нема и неће га бити. А човек се с тим не може помирити, не може мирно живети или не може живети уопште ако себи не одговори на егзистенцијално зашто. Наука даје одговоре на питање како, али зашто остаје ван њеног домашаја. Не нашавши аутентични темељ на коме би устројила смисао самог свог деловања, наука лишена теологије лебди између нихилизма и различитих покушаја инстант-осмишљавања обесмишљене стварности.
С друге стране, теологија која се не обазире на научна открића, пропушта прилику да човеку данашњице говори језиком који он разуме, ризикујући притом да се занимање за њу сведе на археолошка изучавања малог броја стручњака. Можда још већа опасност за теологију представља могућност преовладавања сектантског фундаментализма који суштински заговара гносимахију, као непријатељство према сваком позитивном знању per se. Такав развој би водио самозатварању теологије у сопствени херметички говор који чују и разумеју само малобројни посвећеници. Проповед Еванђеља тако би постала неразумљива и бесплодна. По речи Апостола „Како ће дакле призвати Онога, у кога не повероваше? Како ли ће поверовати у Онога, за кога не чуше? А како ће чути без проповедника?“ (Рим 2, 14).
***
ПАСКАЛ О ЧОВЕКУ У СВЕТУ
„Ништа насупрот бескраја, све насупрот ономе ништа, средина између ничега и свега. Бескрајно удаљеном од поимања крајњих граница, циљ и исходиште свих ствари су му непремостиво скривени у непрозирној тајни. Једнако је неспособан појмити ништа из кога је уздигнут, као и бесконачност у коју је уроњен. Шта човек друго може него да опажа трачак из средине ствари, у вечном очају што не познаје ни њихово исходиште ни њихову сврху? Све су ствари потекле из ничега и сежу у бескрај. Ко може да следи те запањујуће кораке? – Схвата их само покретач тог чуда. И то не може нико други“.
Извор: Православље

Светомир БОЈАНИН: РЕЛИГИЈА И НАУЧНА МИСАО

Tue, 04 Oct 2016 11:55:09 +0000

РЕЛИГИЈА И НАУЧНА МИСАО

Научна мисао замера религијском концепту света због тога што се он заснива на догмама, што расправља о проблемима далеко од очевидности или мерљивости супстрата о коме је реч, о ономе што је сасвим изван дохвата структурисаних логичких тврђења. Хришанска религија се заснива, примарно, на љубави, дакле на људској осећајности која не подлеже било ком начину непосредне објективизације, нити је подређена било ком виду сталности која би се подвргавала вољи субјекта, чак ни онда када њиме у потпуности овлада. Због немогућности да се уоквири у стабилност логичног закључивања, класични научни приступ на њу не може да рачуна, и то посебно онда кад настоји да претпостављено потврди експериментом: увек очекиваним одговором на постављени повод.

У то исто време, та научна мисао се, на пример, у области математике, заснива на аксиомима као чињеницама реалитета које се не могу ни доказати, ни проверавати, а које су, сасвим очигледно, делатне у реалитету света материје и учествују у регулисању односа у њему.

Потом су се јављале научне теорије, на пример о простору и времену, које су баратале појмовима сасвим с ону страну очигледности и материјалног супстрата. Природно-научна мисао се, при томе, и сама збунила, а нарочито данас, кад се природно-научним путем дошло до закључка да се и сама материја не може разумети само у равни честица, макар и најситнијих међу ситнима, него се препознаје у оностраној појави, у "честици" енергије, као свом основном супстрату, који је с ону страну физике, у области метафизике. Тако се и сам физика сада изучава у свету метафизике, дакле у оним просторима психичког живота у којима су настале и религија, заснована на емоцијама: љубави и веровању, и философија, заснована на чврсто логички повезаним мисаоним концептима, утегнутим у строгу логичност. Као што се сад материја нашла у метаматерији, тако је та чврста логичност наводила философију ка научности до те мере да се чак сматрало да се и од ње може правити "строга наука", То очекивање да философија постане строгом научном дисциплином, данас је само један "одсањани сан".

Област изван физичког и изван материјалног света има своје закономерности које, иако су постале темом савременог научног мишљења, и даље остају научно неухватљивим.

Сасвим некритично преношење ових искустава о дематеријализацији света енергије у раван људске комуникације, доводи само до склањања погледа са људске моралности, сасвим непрепознатљиве математичким операцијама којима је овај одјек материјалног света још увек доступан. Просто се понавља иста прича из XIX века, када се Дарвинова идеја о међусобном сатирању врста пренела, са одушевљењем за људску научну мисао, на заједницу, што је само довело до култа јачега као "научно доказаног" закона природе, а тиме и као апсолутна вредност у међуљудским односима. У овом савремено случају дошло је до тога да се даје све већи значај пукој информацији, која није никакво знање о појави на коју се односи. Знање о томе се ни не сматра неопходним, некад чак ни потребним, како би се "успешно" баратало њоме у медијима и непосредном људском живљењу.

Пуком информацијом без истинитости гради се фиктивни реалитет који је, већ по својој природи, лишен сваке потребе за моралношћу као основним супстратом којим је једино могућезасновати људски, хомонизовани вид постојања и сапостојања са другим. Међутим, тај материјално непостојећи, фиктивни реалитет остварује политичке немире, побуне маса, монструозне судске процесе, о којима имамо тако болно искежено искуство, ево већ више од једног столећа; сатанизације народа и сасвим ефикасне прогоне тих народа до њиховог пуког , биолошког, дакле материјалног, уништења на за то предвиђеним територијама.

Фиктивни реалитет није наука. Он се гради злоупотребом науке. Наука је заснована на истраживању. Свако истраживање тежи истинитом. Наука је по томе морални чин. Она то показује и свесношћу научних радника да је свака наука ограничена темом и дометима човековог мишљења и расуђивања. Она је компетентна у оквиру света материје и основних закономерности које из тих искустава досежу и с ону страну материје у област метафизике. Она не досежедо могућности обухвата суштине света и његовог изворишта. У те области се аутентична научна мисао ни не упушта. Моралност која структурише човеково делање сродна је религијској мисли. Наука и религијска мисао се надопуњују када су аутентичне.

Овде морам да поменем и једну заблуду која се сусреће код многих. Кад се каже дематеријализација стварности или нематеријална честица материје, помишља се да смо ближи сазнању Бога, да се ушло у област у којој ће се моћи "научно" верификовати религијски концепт света, што уопште није тачно. Материјални свет који је мерљив и онострани или метафизички свет који је схватљив човековим расуђивањем, дакле област у којој се развија философија, сасвим су ту, наш људски свет, испод сваке могућности да ћемо у њему моћи објектизовати биће Творца света. Све што је људски сазнатљиво није Бог, каже већ св. Августин, јер човеку је дато да сазнаје само Његову творевину. У наше време, Јаспер ће рећи нешто слично: Бог кога би доказали, био би само једна ствар међу другим стварима, а не Бог. Бог је постојање која омогућава човеку да постоји у слободи постојања. Он је апсолутно постојање, извориште постојања, које човек доживљава свим својим бићем. Без Бога, човек препуштен крајностима својих хтења и могућности пада у очајање бесмисла и немоћи. Сама тежња, сваког од људи, савршенству могућег постојања у моралној чистоти љубави према животу, остварају у људима доживљај Постојања које нас призива и воли. "Бог јесте", и то је све докле наше знање о Богу досеже.

професор др Светомир Бојанин

Протојереј Александар Михаиловић - Непоновљива поновљивост

Fri, 30 Sep 2016 09:27:00 +0000

О АУТОРУ
Протојереј Александар Михаиловић, рођен је 3. септембра 1968. године у Приштини. Након завршене гимназије у Пожаревцу, студирао је физику на Природно-математичком факултету у Београду и философију на Философском факултету
у Београду.

Дипломирао је на Православном богословском факултету (ПБФ) у Београду на којем завршава докторске студије. Дуго година (1997-2014) је био свештеник
у Цркви Св. Максима Исповедника у Костолцу коју је подигао од темеља.

Добитник је Повеље за културу Града Пожаревца (2006) и Светосавске повеље Удружења књижевника Србије (2013). Ово му је друга књига. Старешина је Цркве Св. Николе у Пожаревцу. Ожењен супругом Биљаном.

Вера у постмодерном и постсекуларном свету

Sun, 04 Sep 2016 10:37:00 +0000

У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.

Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не резумети.

„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.

„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују када им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).

ТИПОЛОГИЈА ВЕРНИКА

Упркос свим сличностима вероватно сваки човек веру доживљава на свој начин, као што је то случај са доживљајем света и самог живота. Иако су уопштавања увек ризична и једнострана чини се да данас код нас, а и у свету, преовладавају следећи типови верника: утилитарни – активистички, интелектуални, морални, социјални, национални, естетски и аскетско – духовни тип.

УТИЛИТАРНИ ТИП. За већину људи данас, верујућих, неверујућих или агностика, добро је оно што је корисно, што доноси „профит“.Тај утилитарни и „тржишни карактер“ (Фром) и менталитет рефлектује се и на вернике. Многи људи о вери расуђују и вреднују је из перспективе користи, било њима или другима. Чак се и истинитост вере процењује критеријумом корисности. Вера нас теши, даје мир, смисао, боље расположење, успешност у послу, боље здравље, стваралачку инспирацију. Ако смо верници добијамо друштвене награде, углед и признања. Вера користи служењу, очувању националних интереса, културе, језика, државе. Може да користи интеграцији једне нације. Услед разних невоља и болести, физичких, психичких, духовних и социјалних људи ишчекују чудо, исцељење, решење свих животних проблема. Поједини псеудодуховници, имајући у виду ту склоност људи, дају „рецепте“ људима у невољи за све животне проблеме и ситуације. Зар ми стално нешто од Бога не тражимо? Кад то не добијемо просто се срдимо на Бога, постајемо разочарани.
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ТИП. За овај тип људи вера је у суштини један поглед на свет. Прихватљив и пожељан. Данас многи људи говоре, посебно интелектуалци, да су били агностици, нихилисти, марксисти, либерали. Неки истичу да су се бавили јогом, медитацијом, психоанализом. Но тамо нисмо нашли решење за своје интелектуалне недуоумице. То смо, кажу, нашли у хришћанству. Оно им је прихватљиво као интелектуални и рационални поглед на свет. За овај тип људи вера и хришћанство је у суштини једна узвишена теоријска философија живота. Таква вера задовољава њихов разум, али не и срце. Теоријски они прихватају Бога, али тај Бог нема много везе (чак никакве) са њиховим свакодневним животом. Практично они живе као да Бога нема.
МОРАЛНИ ТИП. Током целе историје хришћанства постојала је теденција да се хришћанска вера сведе на један морални систем забрана и казни. Стално се уобличавала представа о Богу као џелату, суровом судији и садистичком ауторитету. Та самосвест и такво разумевање вере, стиче се утисак, ушло је у подсвест хришћанских народа. И после две хиљаде година остаје велика загонетка зашто је у Европи више заступљен старозаветни морал него новозаветни. Чак постоји редукција свеукупног хришћанског морала на декалог. Од великог броја људи данас можемо чути да је хршћанство најсавршеније морално учење, да има најузвишенију етику и да је просто образац врлинског живота. Људи од хришћана стога и очекују да буду морални људи, примери за углед. Али у свакодневном животу нема доказа да су хришћани бољи од других људи. Сваки њихов грех, још ако је свештено лице, изазива саблазан, подозрење, осуду. Од верског образовања у државним школама родитељи највише очекују да им вероучитељи васпитају децу као послушне, покорне, моралне, поштене људе. Раскорак између Цркве и савременог света је највећи баш када су у питању етичке норме и морално понашање. Хришћанску етику не одбацују само нехришћани и неверујући већ и сами хришћани, посебно кад је реч о сексуалној и брачној етици. Моралисти су строги према другима а благи према себи. Што код других осуђују, код себе грчевито бране. Свакога осуђују и то немилосрдно. Понекад уништавају грешнике, а не грех. Црквене заједнице које своје постојање темеље на претензији о моралној надмоћи, људима су данас одбојне, јер неминовно позивају људе да траже наше недостатке и да их са радошћу приказују свету. Црква је данас често предмет напада у медијима. Њени греси се стављају на насловне стране. То је зато, што се уопштено, и погрешно сматра, да бити хришћанин заправо значи бити бољи од других људи.
СОЦИЈАЛНИ – активистички ТИП. Један број људи, како у прошлости тако и данас, у хришћанству налази кључ за решење свих нагомиланх друштвених проблема и противречности. Они верују да се на хришћанској основи могу стварати и изграђивати модели истински праведног и хуманог друштва. Кроз цео двадесети век, а и у минулим вековима, Цркве су жустро критиковале дрштвене неправде и аномалије, посебно комунизам и капитализам, истичући да хришћанство може да обезбеди друштвену правду. Људе занесене социјалним утопијама посебно привлачи хришћанско учење о љубави и солидарности.
НАЦИОНАЛНИ ТИП. Код нас, а и на другим местима, већ дуже времена, многи веру доживљавају и разумеју као део националне идеологије, као важан фактор националног идентитета, што треба неговати и поштовати. „Вера нас је одржала, њојзи хвала“! Према тим тумачењима, Црква је створила нацију, националну државу и културу и формирала њихов идентитет и зато се она налази по рангу на првом месту националних институција. На другом месту код нас је војска. Њихова љубав према својој нацији се често манифестује као мржња према другима. Понекад се у име Христа осуђује и убија припадник друге нације. Неретко се Христос и Црква национализују. У дијаспори је Црква често била готово исто што и национални клуб (место националног окупљања). Етнофилетизам је савремена јерес и велико искушење за Православну Цркву.
ЕСТЕТСКИ ТИП. Овај тип верника у хришћанству привлачи његова лепота и красота, архитектура, иконе, музика, појање и друге врсте уметности. Они одлазе у Цркву где је млад и леп владика, свештеник или ђакон, где пева атрактиван хор, где блистају фреске и слично. Крштавају се и венчавају у атрактивним храмовима, који су ин. Други храмови не одговрају њиховом угледу и реномеу.
АСКЕТСКО – ДУХОВНИ ТИП. Данас је ин, модерно да свако има свог психолога, зубара, месара, пекара, електричара, лекара па, зашто не, и свог духовника. Шта су данас поједини духовници, не сви? Нека врста гуру-а. Управитељи савести. То постају животне вође који се имају беспоговорно слушати. Духовна чада се морају у потпуности одрећи своје воље и потчинити се вољи духовника. Воља духовника има мистични темељ ауторитета. Поистовећују је са самом Божанском вољом. Они одређују шта ће, кад и како, јести, постити. Они прописују епитимије, забрањују и одобравају причешће. Одобравају кад, и колико пута, брачни другови могу да спавају заједно. Ако духовник каже, може се и против Цркве ратовати, могу се не поштовати Сабори, Синоди, Епископи, Патријарси, а за свештенике и да не говорим. Не мора се ићи на Литургију и друга богослужења или то послушна чада могу да чине кад и где они кажу. Ти духовници себе претварају у религију. Они постају божанства којима се треба клањати. Од духовне деце не траже да прихвате Христа и да живе по Његовој вољи, већ их потчињавају својој сопственој вољи – својој интерпретацији хришћанства. Често користе клетве, психолошке уцене, разне методе „испирања мозга“ и менталне контроле. Све то чине, злоупотребљавајући људске патње и муке, да би стекли и материјалну корист. Свакако, ту су и они духовници који верују да је то права православна духовност а није им мотив никаква корист. Они идентитет Цркве своде на такву врсту духовности. Заборављају да се појам „духовник“ не среће у канонима већ само појам „отац“, што није исто. Отац брине о целокупном животу своје деце а не само о тзв. духовним стварима. Отац је благодатни а не садистички ауторитет. Грех је данас не признати постојање псеудо духовности која постаје озбиљна еклисиолошка болест. Многи су данас хришћани у оној мери у којој им наша вера не ремети нашу прикованост за ствари овога света, и обратно, многи су хришћани, верујући у мери у којој је вера адаптирана за потребе света, тј. када вера поткрепљује те потребе својим безусловним ауторитетом. Треба искрено признати да ни један од ових типова није чист. Најчешће је код људи комбинација више ових карактеристика. Ни један од ових типова сам по себи није апсолутно нецрквен и штетан, али јесте једностран и ускогруд. Скучен. Ризичан.
ПРАВОСЛАВНИ ТИП. Шта вера није, са православног аспекта? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје, већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.

Шта је православна вера? Вера је поверење, лични однос.

Вера је дар Божији. Вера је живот, ЈА – ТИ однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Јеванђелист Јован веру идентификује са животом у Христу (Јн 3,15; 17,3; 20,31). Исту мисао срећемо код Светог Апостола Павла (Гал 3,11; 2,20 и Рим 1,17). У неким новозаветним списима вера је повезана са љубављу. Она се пројављује кроз љубав и као љубав. Зато се она још назива „дах живота“, „заједница“, „учествовање“ (1.Кор 10,16-17; 3,11), „темељ“ и „ипостас“ (Јевр 11,1; 3,14). „Вера се поистовећује са самим Христом“[1]. „Вера је заснована на узајамности двају „нека буде“, двају да, на сусрету снисходеће Божје љубави и љубави узлазећи од човека ка Богу. Божији глас је тих, и он зове веома благо, и никад наметљиво. Бог не наређује“[2].

Веровати значи „стицати Духа Светог“ (св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине, већ прихватање откривене Истине.

Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.

Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.

Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.

Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.

За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. – „Вера је дескриптивна потврда одређених факата: „тако је“, „било је тако“,или „тако ће бити“[3].

Вера није ЈА и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. – „Бог је једини критериј истине о себи. У свакој људској мисли о Богу, Бог је онај који у људском уму мисли о самоме Себи. То значи да је вера дар који је понуђен свима како би Бог могао да обитава у људском духу“[4].

Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи, већ ономе у кога верује.

Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета овога света.

Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.

Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.

Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.

Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јевр 11,1).

Вера је својство само људских бића.

Вера је чежња, жудња, надом испуњено ишчекивање, нечег што се жели (А. Шмеман).

У „свету без другог“ вера је стално одсутна – присутност (Д)ругог који једино живот може да учини вредним и смисленим.

Вера је додир другог.

Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога саможивог ја, националног егоизма, затим, партије, културе, идеологије као идола) и саживети се са не-Ја, са Богом.

Људи се често служе Богом и другима. Вера их тера да служе Богу и ближњима.

Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге богове. Зато се вера у Христа често означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. „У човеку постоје две вере. Једна је вера мозга, логичка вера прихватања. Овде човек нешто логички прихвата и верује у то што је прихватио. … Друга вера је вера срца, пошто овакве вере нема у разуму, дакле у мислима, него се она налази у области срца. Ова вера је дар Божији, тј. њу човек неће примити ако Бог не жели да му је дарује, и ова се вера назива унутрашња вера. … Унутрашња вера пак проистиче из искуства благодати“[5].

Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).

Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе што она јесте. За хришћанску веру је важније бити, него имати.

Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле постојим! Све се може купити, па и „религиозна добра“, у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и сиромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Чак и своје срце.

Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.

Вера је стил живота, а не један његов део. Она треба да прожима све поре егзистенције, свеукупну историју и културу.

Данас треба говорити о патологији вере. Није свака вера од Бога и спасоносна. Постоје псеудоверовања, кривоверја и празноверја. Постоје фалсификати вере. Постоји и псеудоцрквеност, што је опасније од нецрквености. Ово није моје умовање иако се у животу са тим често суочавам. Ово је став многих, између осталих, вероватно и највећег и најзначајнијег теолога 20. века професора и оца Георгија Флоровског. „Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном путу никада не срести Христа Спаситеља … Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави … Истину треба волети не зато што је она корисна или утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да би смо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво“[6].

Савремени свет није антирелигиозан и антиверски али је у великој мери антицрквен, зато што се, стицајем многих околности код људи, уобличила једна представа Цркве која је антиживотна, застарела, ригидна, која је претња самој људској слободи и достојанству. У стварању такве представе удео хришћана није мали и безначајан. Вера, Еванђеље Христово поново може да постане „радосна вест“ само ако сами хришћани смогну снаге да признају и исповеде свој грех и започну процес „чишћења“ самог Православља од многих псеудоправославних наслага. Данас Црква често личи на кућу без прозора у коју не допире спољашња светлост, или пак на кућу која се дуго времена није проветравала. Неопходна нам је спољашња јеванђелска светлост и свеж ваздух – струјање Духа Светог у Њој, како би савремени човек поново у Њој открио наду, радост и слободу.

Напомене:

[1] Јевтић, Атанасије, „Прологомена за исихастичку гноселогију“, Филозофске студије (1988) XVI,134). Сличну мисао срећемо и код Владимира Лоског (уп. „Вера и богословие“ Богословские трудъи, т.12. 103-105).

[2] Евдокимов, Павле, Луда љубав Божија, Манастир Хиландар, 1993, стр. 22.

[3] Флоровски, Георгије, „Откровење, философија и теологија“, у зборнику: Православна теологија, стр. 242.

[4] Евдокимов, Павле, Луда љубав Божија, Манастир Хиландар, 1993, стр. 23.

[5] Романидис, Јован, Свeтоотачко богословље, Београд, 2005, стр. 45.

[6] Флоровски, Г., „Синови и најамници – Љубав као тајна хришћанског живота“, Крка (часопис епархије далматинске) 2009. год., VII, бр. 33. стр. 11-12.

http://sozbg.rs/tekstovi/dr-radovan-bigovic-vera-u-postmodernom-i-postsekularnom-svetu/

Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно

Mon, 29 Aug 2016 11:20:24 +0000

«Уместо да кажете ‘ако буде угодно Господу и ако будемо живи, учинићемо ово или оно’, - ви се размећете због своје надмености: свако овакво разметање је зло.» ¹⁾

Ова надменост је попут безумља. Јеванђеље безумним назива двојицу људи. «Рече безумник у срцу свом: ‘нема Бога’» ²⁾, - каже Свето Писмо. Безуман је онај ко не верује у Бога. Други безумник је богати човек који је рекао: «Срушићу житнице моје и саградићу веће и сакупићу све моје жито и све моје добро и рећи ћу својој души: душо, много добра имаш за многе године: наслађуј се, једи, пиј и весели се. Али му је Бог рекао: Безумниче! Ове ноћи ће ти бити узета душа; коме ће остати све што си припремио?» ³⁾

Оба човека болују од исте болести – атеизма. Уместо да верују у Бога они верују у друго: у мамону, богатство, снагу, здравље итд. Бог је овог човека назвао безумним зато што није хтео да буде поред Њега и човек не мора да буде хришћанин и да чита дела светих отаца и Јеванђеље да би то схватио. То је питање здравог разума. Упитај кога год хоћеш чији мозак исправно ради: знаш ли шта ће се десити сутра? Сваког дана се дешава тако много смртних случајева. Читао сам колико људи умире сваке секунде, време нас разара, сваки тренутак који прође одузима нам део живота. Дакле, питање је здравог разума да то схватимо и да учинимо више духовних ствари, то је питање благодати. Међутим, да бисмо схватили оно о чему сад говоримо потребна је логика. Зашто Бог безумним и лудим назива човека који не разуме да не сме да се понаша на тај начин? Зашто се тако понашаш, да ли си бесмртан? И да ли ћеш исправити цео свет, причаш и мислиш да ћеш покорити свет? И куда ћеш поћи? С ове тачке гледишта смрт је заиста добро, које прекида управо ову надменост и људску хвалисавост како зло не би постало бесмртно. Смрт је ушла у наш живот да зло не би постало бесмртно и тако се прекида ово људско безумље.

Иако знамо да ћемо умрети чинимо велико мноштво безумних поступака. Замислите кад бисмо знали да нећемо умрети. Шта би се онда десило? Ко би нас уразумио? Нико не би могао то да учини. Наравно, ако човек не помисли да је све то ван Христа, може пасти у очајање, односно, мисао о смрти је толико драгоцен и важан догађај да представља основу духовног живота. Али потребна је издржљивост, зато што је смрт наша природа и непријатељ нашег постојања и превладавамо је само у Христу, јер иза ње видимо Христа и не остајемо у њој. Не заустављам се пред смрћу, зато што су смрт врата на која улазим, јер знам да се иза врата налази Христос и радосно их отварам. Истовремено, ако изгубим Христа који се налази иза врата, улаз на ова врата ће за мене бити веома болан. Човек увек треба да има Христа поред себе. Посебно кад се бори с очајањем и види да се живот ближи крају, да стари и болује или кад га обузима мисао: «Шта ће се десити? Сад ћемо умрети! Шта се дешава с нама?» Да, све ово заиста није пожељно, али постаје и дивно кад у то сместимо Христа. Онда смрт за нас постаје прелаз од садашњих ствари на вечне. Од трулежних ствари ка нетрулежнима, из овог света ка вечном животу с Владиком.

Замислите да нам неко сад каже:

- Умрећеш за минут!

Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема. Због тога треба стално да одржавамо Христово присуство поред себе. Само тако можемо да игноришемо трулежне људске ствари. Прилазиш огледалу и видиш да си порастао, да си остарио, да ниси више какав си некад био, гледаш старе фотографије и кажеш себи: «Какав сам био и какав сам сад постао? Имам толико и толико година, мој живот се ближи крају, како су године брзо пролетеле! Живот је као пара.»

Дакле, противимо се Христовом присуству. Христос је наш живот и ми Га тражимо. Или човек седи и размишља о целом човечанству: колико људи познајем који су живели у овом свету и познавали моје претке? Моју прабабу, чукунбабу? Никога. А они су били људи као и ми, са својим сновима, децом, унуцима, послом и маштањима, проживели су свој живот, живели су у овом свету, њихов живот се завршио, и наш живот ће се завршити и за сто година, ако свет буде постојао, нико нас се неће сећати. Само ће нас се Бог сећати ако смо сједињени с Њим. Зато у Цркви кажемо: «Вјечнаја памјат!» Нажалост, на сахранама људи говоре некакве апсурдне речи које изазивају љутњу у човеку. Какве све речи чујемо! Понекад намерно искључим микрофон, јер падам у искушење да се разгневим и зато мрмљам у себи да нешто не бих рекао у микрофон:

- Незаборавни друже, вечно ћемо те се сећати!

Чуј, зар ћеш вечно живети да би га се сећао? Колико година ћеш још живети? Несрећниче, ко ће се кога вечно сећати? Ако и ти ускоро умреш као он, и неко други, и ја? Ко ће се тебе сећати и ко ће се сећати другог човека? Вечно сећање значи да ће те се Бог вечно сећати и Бог се сећа оних који су Га заволели и тражили у свом животу. Тако се молимо за умрлог брата. Да, и ми ћемо те заборавити после, као што ће други нас заборавити, и ми ћемо отићи из овог света, али ти молитвено желимо да те се Бог увек сећа! То значи «вјечнја памјат» - вечно сећање Бога.

Ово говоримо у Цркви, сећамо се покојника и на Светој литургији, сећамо их се, разуме се, и Бог их се сећа, Он никога не заборавља, сећа се свих, али кад кажемо да те се Бог сећа, то значи да ће ти Бог дати своју милост и благодат, разуме се, ако си Га заволео и ако си Га тражио. Зато верујућем човеку не прети опасност да ће бити заборављен, већ он пребива у Божијем сећању, и Бог га се сећа. Тако смо мирни у свом срцу и мирно идемо својим животним путем. Да, то је пролазан живот, и шта год да радиш, и у ма колико дрвећа да куцнеш (што се каже, куцни у дрво)! Па добро, куцни у дрво, куцај колико год хоћеш! Неће те мимоићи ова судбина.

Управо Божије присуство нам даје наду у живот. Све радимо, подвизавамо се, живимо данашњим даном, данас, хлеб наш насушниј дажд нам днес! Проживи богоугодно данашњи дан, што можеш лепше, боље, радосније, благословеније уз Божију помоћ. Пусти сутрашњи, он не припада нама, већ припада Богу, исто као и јучерашњи дан, он је прошао и то је готово. Гледај данашњи дан. «Ако Господ да и будемо живи, учинићемо то и то.»

Говорите овако: «С Божијом помоћу, ако Бог да, учинићу то и то.» Знате ли какву наду то даје нашем срцу? Као прво, ослобађа нас стреса који нас разједа да обавезно треба да учинимо неке ствари и тешко нама ако их не учинимо! Али чините оно што можете, нешто људско, па ако успе – добро је, а ако не успе – опет је добро. Неће свет пропасти, ништа битно се није десило. Не везујте се за ове ствари, оне су пролазне и привремене, не губите своје време на таштину. Ако можеш да учиниш нешто одређено – учини. Да ли си учинио? Благодари Богу што си то учинио како би се обрадовао што си учинио нешто добро и корисно за себе и за своју породицу. Ниси учинио? Ниси могао да учиниш? Буди благословен! Препусти то Богу. Потпуно поверење у Бога нас ослобађа стреса који разједа чак и малу децу, и она имају стрес. А да ли ће то Богу бити угодно? Постави ово питање. Али често кажемо: Не! Ово треба учинити по сваку цену! Али откуд знамо шта треба да се деси? Зашто треба да се деси? И кад би се све десило, шта желимо? Знате, наш живот је толико промењив и не зависи увек све од нас, јер ако човек буде покушавао да постигне да све буде како он хоће, лако може да уништи свој живот. Добро је што се нешто дешава онако како желимо, а друго не. Зашто онда уништавамо свој живот толико ревносно? Прихватите ову стварност, прихватите ствари какве јесу.

Једном сам читао неке новине како бих сазнао шта се дешава у свету. У њима је био објављен чланак о сахрани 70-годишње жене, мајке нетрагом несталог сина. Рекао сам себи: «Гледај, завршен је живот мајке која је изгубила своје дете. Оно је нетрагом нестало.» Живот јој је прошао у патњи. Размислите шта значи изгубити дете и не знати да ли је живо или није, да ли ће бити пронађено или неће. Ако знаш да је умрло, плачеш, сахрањујеш га, прихваташ стварност као такву, онакву каква јесте, али нетрагом нестало – то је највећа бол. Наравно, то је причињавало огромну патњу овој жени, живот јој је био тежак – 30 година није знала шта је било с њеним дететом. Северни Кипар се од 1974. године налази под турском окупацијом. За време упада турске војске много људи је нетрагом нестало. Али сад је њен живот завршен, завршене су њене муке. Сад, после одласка изовог живота сва њена бол је у Вечном Царству Божије као благо, као да је прикупила драгоцено благо. Како каже старац Пајсије, «кад умремо, прво што ћемо учинити чим отворимо очи у Царству Божијем – видећемо својим очима стварност, суштину ствари, а не онако као што их сад овде видимо, - и благодарићемо Богу за све муке у свом животу. Нећемо рећи Богу: «Боже мој, хвала! Како са лепо проживео живот! Имао сам децу, богатство и леп посао! Ах, мој живот је био диван!» Не! Човек се неће тога сетити, него ће се сетити свих мука, искушења и тешкоћа – онога што му је помогло да сакупи небеско благо. Све добро, што је Бог такође благословио, неће нам припремити венце. Нећемо имати венац од Бога због тога што смо проживели леп живот.

Сећате се шта је Бог рекао богатом човеку: «Синко! Сети се да си већ добио добро у свом животу, а Лазар – зло; сад се он овде радује, а ти патиш.» ⁴⁾ Немој да се жалиш. Он је живео, био је напуштен, намучен, а теби је било лепо, ти ниси имао никаквих проблема, ниси спознао бол и јад.

Зато свети оци не хвале живот без жалости. Нисмо ми мазохисти да бисмо се мучили. Али они не говоре о томе, већ о томе да смо у животу – хтели ми то или не – приморани да испијемо многе горке чаше. И ако чак ништа више тешко не искусимо, наша трулежност је већ горка чаша, наше трулежно и болесно «ја» које иде ка смрти је горка чаша за нас. Дакле, ако човек правилно подноси своје невоље, оне се заиста претварају у вечни живот. А касније ће се у Цартву Божијем видети како су се ове тешкоће претвориле у благо. Како ће се за неког ко живи врло бедно одједном испоставити да има огромну суму новца – овај човек неће чак ни обратити пажњу на незнатну оскудицу којој је био подвргнут.

Важно је рећи: «Ако Богу буде угодно!» али не зато што одговорност за своје послове пребацујемо на Бога, и не зато што нас Бог лишава слободе, или је одузима Себи. Мирно препуштамо свој живот у Божије руке и тако постижемо мир, ослобађамо се своје напетости и речи: «Ово хоћу! Ово нећу! Ово ћу учинити! Нећу поднети ако се деси другачије! Урадићу овако!» Све ове громогласне речи су као мехур од сапунице, све људске ствари су пролазне, само је Бог вечан. Човек који верује у Бога има осећај вечности и мира у свом срцу, не негодује, не паничи, не секира се због тога што се нешто није десило онако као што је планирао, већ прихвата то и благодари Богу.

О покојницима на опелу појемо: «приђите да дамо последњи целив покојнику благодарећи Богу», односно, заблагодаримо Богу и не ропћимо. Зашто? Зато што је то наш пут: наш брат је умро, данас он, сутра други, један за другим, као авиони на аеродрому који полећу на свака два минута. Долеће следећи, па још један авион и на крају ће долетети и наш авион! Као да диспечер на аеродрому говори у мегафон:

- Путници који лете за Ларнаку нека дођу до излаза бр. 5, а путници који лете на небо нека дођи до излаза бр. 0!

И тако. Улазиш и одлећеш...

* * *

«Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно,» - каже Исак Сиријски, односно, скачући и вичући: «Тра-ла-ла!» У ствари, ове речи говоре о томе да су свеци с радошћу умирали мученички. Да, они су се радовали, али су пре тога достигли крајњи максимум своје издржљивости у искушењима и управо ту су срели Бога. Човек кроз ово стање пролази једном у свом животу, тешко да се то може достићи двапут. Једном достиже крајњу границу својих снага. То може бити час његове смрти или неки други тренутак – не знамо, али достижући то човек је заиста сломљен од боли. Међутим, тајна је баш у томе. Бог јача човека у тешко време и то може бити један минут, један дан, једна година, али Бог човека држи за један кончић који се назива вера. Једном нам је папа Јефрем Катунакиотис рекао да је доживео смрт која се прибижава, односно, имао је предукус смрти: утонуо је у такав очај и у овом паклу је провео 6-7 минута, али су ови тренуци за њега представљали вечност. Међутим, Бог га је спасио и зачуо је у својој души оно што Христос каже у Јеванђељу: «Долазим код тебе.» Мрак је одмах нестао, његово срце је оживело, Бог је расејао таму. Ко уништава мрак смрти? Христос. Смрт долази и каже: «Сад ћу да те прогутам! Раскомадаћу те!» Али ти стави Христа пред себе и одмах ће се све променити.

Зато су свеци радо ишли на муке – прождирали су их лавови... Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али су чак и мала деца ишла на то – нису гледала лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и нису се плашила. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.

Такође, ниједан светац није веровао у себе. Напротив, што су већу светост достизали, тим већи очај су осећали. Знате ли шта их је спасило? Уздање у Бога. Говорили су: «Да, ништа нисам учинио, ништа немам!»

Папа Јефрем је говорио: «Желим да нађем нешто добро у себи и ништа не налазим!»

А толико година је провео у пустињи! Исихаста, с огромним стеченим искуством од Бога. Шта ће нас онда спасити? Уздање у милост Божију, односно у Бога и у Његову велику милост, а не у наша дела! ⁵⁾

Превод с бугарског – магистар богословља Виталије Чеботар

Лимасолски митрополит Атанасије
Са руског Марина Тодић

Богослов.Ru

27 / 08 / 2016

Православие.Ru.

(ВИДЕО) Свештеник др Владимир Ступар - Хљеб Живота

Sat, 20 Aug 2016 20:20:15 +0000

Приступна беседа Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске г. Силуана (Мракића) - 7. август 2016.

Mon, 15 Aug 2016 10:01:37 +0000

Суочен са неиспитљивим тајнама Божијим, данас заједно са Давидом кличем: "Како су велика дјела твоја, Господе! Веома су дубоке помисли твоје"(Пс 91, 5). Свезнајућим промислом Божијег домоуређења, Бога у Коме је и свака длака на глави човековој избројана (Лк. 12, 7), Који испитује бубреге и тајне човечијег срца (Јер. 17, 10), жребом својим и свештеним полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја, приброја мене најслабијег и најнедостојнијег лику прејемника свете апостолске благодати, лику епископа; да понесем крст благодатног апостолства међу повереним ми народом Божијим Петог континента.

Тешко је речима описати оно што данас осећам. Можда би било најбоље прећутати о томе, али како да останем нем, када све проговара у мени? Свестан својих недостатака, а у исто време благодати Божије која немоћи и недостатке исцељује и допуњује, данас стојим пред Лицем Божијим, данас метанишем у срцу своме пред славом Његовом, пред речју Његовом, пред вољом Његовом која се отеловила и манифестовала у одлуци најсветијег Сабора наше Помесне Светосавске Цркве, да мене најмањег међу својом браћом призове овом најузвишенијем служењу. Остаје ми само да пред вољом Божијом и Светог Сабора ускликнем: Да је благословено! Нека све буде у славу Твоју Пресвета Тројице! И на добро Твоје Свете Цркве коју Ти Оче небески одреди као радионицу спасења, која је најјаснија слика онога ка чему си човека и свет призвао. Да Бог буде све у свему, преко Сина Твога Који крв Своју Свету проли за Њу, Невесту Његову, а Дух Свети испуни благодатном силом, да човек у њој постаје небеско биће, да постаје Богочовек по благодати.

Вест о избору за епископа примих са свештеним трепетом, са помешаним осећањем страха и радости, али, више страха,сагледавајући пред собом позив који ме очекује. Стојећи пред чињеницама својих слабости и оскудности у врлинама, своје младости,свога ограниченог знања и искуства, знајући да епископско служење потребује херувимско-серафимску видовитост и чистоту, Христолико смирење, уплаших се одговорности и бремена која моја нејака плећа треба да понесу. У тајности срца колебах се, делећи са Господом свој страх при самој помисли о томе како ћу ја ништаван да се прихватим, да примим толико поверење које ми указује Света Црква, узводећи ме на овај највиши степен свештенства. Али, чух одговор у срцу своме:"сила се моја у немоћи пројављује" и "доста ти је моја благодат" (2 Кор. 12,9). Окрепивши се, сабравши се,положих све своје бриге и сву своју наду на Господа који рече "Рука ће моја бити једнако са њим, и мишица моја крепиће га" (Пс. 88, 21).

Утешивши се овом благовешћу јеванђељском, да је сва снага наша у Господу (Пс. 28,7), прихватио сам ово ново послушање коме ме призва Христос преко Своје Свете Цркве, а које примих данас полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја наше Свете Светосавске Цркве, преко којих ме је божанствена благодат оденула у епископско достојанство.

Посматрајући мој животни пут до овога узвишеног духовског тренутка, сада већ јасније препознајем прст Божији, који је одредио да моје монашко послушање по благослову и потреби Цркве проведем баш уз епископа и у служби епископу. Иако сам много пута желео и тражио од свога епископа да се повучем у вољени манастир Пустињу, где сам и замонашен, ипак се моје монашко послушаније по потреби Цркве наставило у епископији. Ово послушање, сада верујем по промислуБожијем, дало ми је прилику да се изблиза упознам са свакидашњим крстом епископског живота, његовог служења. Епископски живот јесте непрестано бденије – духовни надзор над повереном му епархијом. Увек у знаку служења, давања себе, у голготско – васкрсном кретању, у трпљењу многих удараца, у родитељском старању о свакој души, непрекидном жртвовању себе, ради своје пастве, ради Цркве Божије.

Због овога, благодаран сам Господу што ми је омогућио да сагледам изблиза крст епископски да бих могао да га данас трезвено примим.

Благодаран сам Богу за благослов којим ме је даривао да узрастам духовно уз искусног монаха – епископа, мога духовног оца и учитеља, Епископа ваљевског Г. Милутина.

Шта рећи о моме духовном оцу и учитељу? Најпре благодарим Вам, Преосвећени Владико, на очинско – мајчинској љубави и разумевању, које сте увек имали према мени. Благодарим Вам што сте ме духовно родили, постригавши ме у ризу анђелског образа. Што сте ме полагањем руку провели кроз ниже степене свештенства до овог најузвишенијег. Благодарим Вам што сте несебично улагали у моје духовно и академско усавршавање, шаљући ме на студије у велико духовно училиште Свето-Тројицку Сергијеву Лавру у Русији, а затим у земљу мога рођења, на Грчки Богословски факултет у Сиднеју у Аустралији, омогућивши ми поред богословских знања и потпуније сагледавање Истока и Запада.Благодарим Вам и за благослов да, иако кратко, боравим на Светој Гори, да се упознам са опитним богословљем наше исихастичке баштине.

Ви сте мој узор! Ви сте моја икона епископства! Благодарим Вам за сву љубав и стрпљење. Дани, које сам провео поред Вас у послушању, остаће дубоко урезани у моме срцу и сећању.Нека Вам Господ подари изобиље здравља и снаге да Му наставите да служите чисте савести и живота као и до сада, на добро Свете Цркве и светог народа Божијег поверене Вам Епархије ваљевске. Долгоденствујте Свети Владико!

Благодарим Богу за благослов, који ми је подарио, да под омофором Епархије ваљевске узрастам поред ћивота два највећа духовна горостаса српска, два стуба Православља новијег времена – Светог Николаја Српског и Преподобног Јустина Ћелијског, код којих сам долазио на духовно окормљење, а поред чијих Светих моштију сам рукоположен најпре за ђакона, а затим за презвитера. Њихов пример и богословље ће ми увек бити звезда водиља у моме животу.

Благодарим и свем монаштву и свештенству, као и благоверном народу богомспасаване Епархије ваљевске за сву љубав и подршку. Сви ћете увек бити у моме срцу, у мојим мислима и молитвама. Овом приликом просим и Ваших светих молитава.

Благодаран сам Богу и за време које сам провео на постдипломским студијама у Аустралији, које ми је омогућило да се ,поред академских знања, и упознам још интимније са унутрашњим животом наше Цркве на тим просторима. За ово искуство сам неизмерно благодаран Његовом Преосвештенству новоизабраном Епископу источно – америчком Г. Иринеју, доскорашњем Епископу Митрополије аустралијско – новозеландске, који ме је, као јерођакона у то време, често водио са собом приликом својих каконских путовања широм Митрополије.

Трезвено примајући на себе ново послушање, знајући да немам чиме да се похвалим осим својим слабостима, сву наду своју полажем на Господа, на Пресвету Богородицу– заштитницу епископа, чији образ носе на својим грудима, као и на све Свете Божије угоднике. Верујемо да је данас, када се служи света Духовска служба,Пресвета Богородица са ликом свих светих заједно са нама сабрана у овој духовној Горњици, где се рукоположењем тајанствено обукох у силу с висине, примајући од Духа Светога благодатни удео апостолства. Пламени педесетнички језик, који данас сиђе на моју недостојност, треба да нас подсећа да благовест Јеванђеља Христовог, која јесте програм проповеди свакога епископа у месту које му Дух Свети одреди да служи, не припада ефемерном духу хоризонталне философије огреховљеног света, не црпи своју снагу у речи силогистичке и софистичке креативности, већ увек и свагда у духу и сили благодати Божије, која истинује, а тиме и оживљава и спасава онога који је духовним чулом прима (1 Кор. 1 - 30).

Имајући све ово у виду, молим се Господу да ми подари непорочно епископство међу народом својим, који ми Црква Христова поверава. Народ, који могу двоструко да назовем својим – својим по благодати која нас у Христу чини једним, а исто тако по томе што сам од истог народа и поникао, познавајући његов живот, уздахе и потребе у далеком расејању.

Обраћајући се сада Вама, својој будућој пастви, свестан сам са којим искушењима се суочавате као Православни Хришћани, живећиу секуларном друштву и окружењу у ком се многе моралне норме и традиционалне вредности доводе у питање. Међутим, оно што нас радује јесте да је Господња земља и све што је на њој (Пс. 24, 1), и да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2, 4). Због овога верујемо да је наш народ, који се обрео далеко од своје земље у дијаспори, промислом Божијим призван да буде светлост своме окружењу. Свето Православље је со земљи, квасац вере и наде свету и друштву који су све више духовно дезоријентисани, који се даве у неуспелим покушајима дефинисања човека, остварења човека. У свету где више мира нема, Православна Црква је призвана да буде путоказ ка једином извору мира–ка Богочовеку Христу – Цару мира. А најјача наша проповед била је и биће увек наш живот хришћански.

У контексту реченог, свестан сам и ране раскола, који доноси неслогу и неповерење међу браћом у Аустралији. Свестан сам колико је молитава, мукотрпног рада и напора уложено од стране свих мојих претходника на Петом континенту, као и целокупног сословија наше Светосавске Цркве да се превазиђе ова вишедеценијска подела.

Из овог разлога, позивам са овога светога места, из Саборног храма Светог Архистратига Михаила,из града Пресвете Богородице, а из седишта Светосавске нам Цркве, сву завађену браћу да се измиримо, да се окупимо око Трпезе Господње, око исте Чаше, да заборавимо на међусобне увреде и парнице. Да не буде више међу нама раздора ни спомена о раздору, већ, како каже Свети апостол Павле, да будемо утврђени у истом разуму и истој мисли (1 Кор. 1, 10), а ово ћемо постићи ако усвојимо Духа мира, ако постанемо синови мира.

Не жалостимо Светог Саву и не дозволимо да његово духовно око оплакује наше поделе.

Све Вас поздрављам, радујући се, ако Бог да, нашем скором виђењу.

Желим овом приликом да се сетим мојих дивних и првих учитеља у науци Божијој, чијим молитвама јесам данас што јесам, мојих драгих и вољених родитеља Вељка и Јање. Они су ми у срце семе Христово посејали још као детету. Остали су за мене жива икона какав Христов човек треба да живи на овој земљи. Жао ми је што нису из оправданих разлога могли данас долетети из Аустралије и учествовати у овој радости, али су сигурно молитвено и мислено овде са нама. Нека Вас Господ благослови и оснажи, драги моји родитељи, да му до краја будете верне слуге и као такви уђете у радост Његову.

Благодаран сам и свој својој фамилији, као и кумовима који су данас овде, а посебно моме драгом брату протођакону Петру, који је допутовао из Аустралије да буде данас овде у име наше породице.

Желим да се сетим и заблагодарим свим својим добротворима, који су се морално и материјално старали за мене током мога школовања на Цетињу и Сергијевом Посаду у Русији. Нека Вас Бог за све награди и изобилно дарује Својим небеским благом!

Поздрављам драгог ми у Христу духовног ослонца још из раних студентских дана, јеромонаха Варнаву, духовника манастира Раковац. Нека Вас Господ за све награди!

Поздрављам и благоверни богомољни народ, који се данас овде сабрао са свих страна. Помените ме у светим молитвама!

Благодаран сам, ево већ сада, и своме свештенству, које је допутовало из далеке Аустралије да буде данас са мном, да ме подржи као свога новог архипастира. Молим се Богу да Свето-игњатијевски, кроз садејство, будемо инструмент угодан Богу. Да ми будете струне подршке и да не презрете моју младост. Радујем се што ми је Бог подарио Вас, драги ми оци, достојне посленике Његове, да заједно са Вама и међˋ Вама,благовестим пријатну годину Господњу међу драгим и срцу нам свима блиским повереним стадом Божијим.

Благодарим и мојим професорима моје прве Алма Матер, драге ми Цетињске Богословије на челу са Митрополитом Амфилохијем, Владиком Јоаникијем, Владиком Јованом Ћулибрком, који су данас овде, као и свима осталим професорима који су учествовали у мом личном и богословском формирању.

Посебну благодарност дугујем и Епископу Атанасију (Јевтићу) за стручне савете и смернице током писања и одбране научне дисертације о преподобном Јустину Поповићу.

Благодарим уваженим професорима са Православног богословског факултета у Београду, професорима Московске Духовне Академије, као и професорима Православног Грчког Богословског Факултета Светог Андреја у Сиднеју, који су сви допринели да се дубље упознам са истинама наше свете вере.

Ваша Светости, драги Првојерарху наше Свете Светосавске Цркве Г. Иринеју, примајући овај свети жезал из Ваших архипастирских руку,свестан сам да примам, не само видљиви знак епископске власти поучавања и исправљања, везивања и одрешивања, већ и велику одговорност за душе које ми се данас поверавају. Зато, Вас и браћу ми архијереје молим, да принесете своје молитве Господу за моје епископство, да се оно уподобљава икони епископства Пастироначалника нашег ГосподаХриста, Великог Архијереја Цркве, Кога Свети апостол Петар назива „Епископом душа наших“ (1.Петр. 2, 25), Који није дошао да Му служе, већ да буде свима слуга(Мт. 20, 28).

На крају, као и на почетку, желим да завршим своју реч доксологијом хвалебне благодарности Свемогућем и Свезнајућем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, служећи се устима Давидовим: "Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, пјеваћу Богу својему докле постојим" (Пс. 145, 1-2) Амин!

Извор: Епархија ваљевска

ПРЕДАВАЊЕ: Епископ Андреј: 8 Господњих празника и славно Васкрсење Христово

Sat, 30 Jul 2016 19:18:39 +0000

Зоран Ђуровић: Прво-Други Цариградски сабор осудио артемите 861. године

Mon, 23 May 2016 07:23:58 +0000

Артемити, једна јеретичка секта настала почетком 21. века у Србији, позивају се на 15. канон Прводругог цариградског сабора као своје канонско «упориште у борби за очување православне вере и Цркве», како вели један од њихових једноручних хорепископа. Лудило мозга, по речима Иштвана Смедеревца, је кад се неко позива на нешто што је управо против њега. Тако су се франко-германски свештеници позивали на изворност доктрине о филиокве, оптужујући словенског просветитеља Методија да је, у складу са Византијском црквом, фалсификовао Симбол вере и из њега избацио Филиокве које су тамо биле од IV века! Тако и артемити не виде да је управо 15. канон Прводругог сабора јасно осудио њих саме. Другим речима, колико су филиокве изворно део Никејско-цариградског Симбола, толико је и 15. канон Прводругог сабора на страни артемита. Но, да бисмо разумели историјски контекст у коме настаје овај канон, и зашто је он против артемита, морамо се вратити неколико корака уназад. Такође, овај текст има намере да покаже, не историјски исцрпно, како су се одвијале ствари, него да се осврне на моменте који су речити за нас, шта ова историја pro nobis има да каже. Зато ћу се ја концентрисати на талибански начин расуђивања да бих га могао реконструисати, односно актуелизирати овде.

Раскол између цариградских патријараха Игњатија и Фотија

Оно што треба имати на уму је да су овде скоро сви проглашени свецима. Иако су једни другима вадили очи; патријарси Игњатије и Фотије, браћа Кирило и Методије, папа Никола I... Питање је само ко је сад ту луд?

Све је почело, митски да се изразим, кад је цар Лав V 813, Ни(кити) одсекао φαλλός-phallós. Будући патријарх цариградски Игњатије се звао Никита и био је кастриран, ушкопљен.

Лев V приказывает кастрировать царевича Никиту (Лицевой летописный свод, 16 век)

Био је син императора Михаила I и Прокопије, ћерке императора Никифора I. Лав је ову породицу послао у манастир. И да не би било неких будућих претензија, Игњатија је ушкопио (лавови, из животињског царства, даве све потомке претходног лава тако да лавице уђу у пожуду и паре се са освајачем). Игњатије је постао игуман и рукоположен за свештеника.

Теодора (815-867), византијска царица, жена императора иконоборца Теофила, која је владала као регент 842-856 за време свога сина императора Михаила III Пијанице, такође светитељка, као заштитница иконопоштовања, поставља Игњатија за патријарха цариградског 847.

Императрица Феодора. Миниатюра из Минология Василия II, конец X-начало XI вв.

Већ дуго време у Константинопољу су постојале две партије, једна ригористичка, зилотске орјентације («артемитске») и која је била вођена монасима који су изашли као победници из иконоборачке кризе, и који су имали упориште у простом народу и тој странци је припадао св. Игњатије; друга је пак била хуманистичког усмерења («екуменистичка»), где се неговала класична наука и уметност, којој је припадао св. Фотије, и тој странци се приближио сувладар, Теодорин брат, кесар Варда, што му сигурно није могло донети симпатија у игњатијанским редовима.

Варда се разводи од своје жене и почиње да живи са удовицом свога сина, што је заиста леп пример хришћанског морала. Игњатије му зато на празник Богојављења забрањује причест. Игњатијева заштитница, царица Теодора, по наредби Варде и свог сина, Михаила III, насилно бива пострижена у монахињу заједно са својим ћеркама. Са падом Теодоре, пада и Игњатије, који је 23 новембра 857 прогнан на Принчевска острва у Мраморном мору. Варда подржава избор Фотија за патријарха.

Рака с мощами императрицы Феодоры

Против Фотија су се дигли монаси Студијског манастира, који је у то време био центар богословске мисли. Игнатије није признавао ово смењивање, па су његове присталице анатемисале Фотија. И то је пример како један те исти Дух Свети лепо и хармонично води црквене послове. Због тога ја не прихватам реченице типа: Црква мудро устројила и сл., јер је безброј стихијских и наопаких ствари које су ушле у употребу. Такође се јежим кад чујем: свети канони, јер се они потежу углавном кад некоме треба да се сломи кичма и за одржавање чак и наопаких ствари у црквеном животу. Зато је разборитост мајка врлина.

Свети Фотије Велики

Fresco about events in en:Rus'-Byzantine War (860). As the story goes, after Michael and Photius put the veil of the Theotokos into the sea, there arose a tempest which dispersed the boats of the Rus barbarians.

Наставак раскола и раскол са Римом

Св. Фотије (рођ. око 820 - † око 897) је, као и Игњатије, био у два наврата патријарх Константинопољски (857-867 и 877-886). Фотије и Михаило III Пијаница (надимак није добио узалуд, али је интересантно да га Фотије никада није низашта критиковао). Наиме Варда је водио државничке послове, а Михаило (живео свега 27 година) се препуштао пијанкама, коњским тркама и љубавним авантурама.

Цар Михајло III Аморијац

Увео је свог коњушара Василија Македонца на двор. Био је ожењен јаловом Евдокијом Декаполитом, али је имао везу са Евдокијом Ингерином коју је фиктивно удао за Василија. Убио је свог ујака Варду 866.

Смрт Вардасова

867 усиновљује Василија Македонца и проглашава га за савладара. Василије је добио сина, будућег Лава VI, за кога се у јавности веровало да је у ствари Михаилов биолошки син. 867 Василије је на спавању убио Михаила III, преузео престо и основао најдуговечнију византијску династију - Македонску.

Крунисање Василија за савладара.

Unknown, 13th-century author - History of John Skylitzes (Skyllitzes Matritensis (Biblioteca Nacional de España)

Фотије и Михаило су послали св. браћу, Кирила и Методија у мисију словенским народима. Они су 864 стигли у Моравску. Како «отечествени» воле да тумаче знаке, и ја бих се сада нашалио: можда смо ми склони алкохолизму јер нас је крстио Пијаница!:)))

Кирилл и Мефодий. Фреска собора св. Софии в Охриде (Македония), около 1045 г.

Игњатије пак није мировао. Да би се вратио на патријаршијски престо, трчи 859-860 на ноге св. папи Николи I Великом. Никола је уПравославном Светачнику, јеромонаха Хризостома Столића, убројан у свеце. Живео у Риму 800-867; папа 858-867. Учен и чврстог карактера, заступник јаког папства. Оберучке је прихватио Игњатијеву апелацију, која је канонски утврђена Сардичким сабором 343, канонима 3-5, да би могао и Константинопољу наметнути завршну реч у избору патријарха. Папа 861 шаље као инспекторе у Константинопољ епископе Захарија и Родоалда. Мисија је у позадини имала за циљ да се потврди право папе да номинује све епископе у свету. Но, Михаило III и Фотије корумпирају Николине легате.

This illustration is from The Lives and Times of the Popes by Chevalier Artaud de Montor, New York: The Catholic Publication Society of America, 1911. It was originally published in 1842.

Никола I упућује 8 маја 862 писмo Источним патријарсима у коме их позива да се одрекну Фотија. Папа поништава све одлуке Прводругог цариградског сабора. Наиме, тај сабор који су организовали Михаило III, Варда и Фотије, потврдио је законитим избор Фотија и збацио је Игњатија. Папа рашчињава Фотија и вели 863, између осталог:

Не признаје збацивање Игњатија;

Корумпурани легати су изопштени;

Декрети сабора анулирани;

Фотије под анатемом све док је патријарх.

У игри је било и питање Бугара, под чијом ће бити јуриздикцијом: Источном (Константинопољ) или Западном (Рим и/или Франки). Бугарски цар Борис (светац и он) у августу 866 шаље писмо папи са 106 питања на која овај одговара, и на чело мисије за Бугаре поставља епископа Формоза.

Икона на цар Борис

Свештеник Дарко Ђого: О ОДЛАГАЊУ КРШТЕЊА (једна сасвим обична парохијска напомена)

Tue, 17 May 2016 12:34:17 +0000

Један од чешћих случајева јесте онај у коме надлежни парохијски свештеник по њиховом схватању "не жели" да изађе на опијело у неком трагичном случају када је покојник био Србин, самим тим, јел`те, и Православац, "али ето није стигао да се крсти", па да, ето, ја нешто прогурам по том питању. Заправо, уопште не бисте вјеровали колико је то често случај. Зато мислим да је потребно да напишемо неколико реченица обајшњења, како их не би стално морао да пишем у порукама. Поготово зато што су такви случајеви готово типски и одређени резони и реченице се понављају из дана у дан, из случаја у случај. Нарочито је трагично то што у том случају ни породица ни њена околина, погођени трагедијом, нису спремни /очекивано) да рационално размишљају, а поговото не да прихвате свој удио одговорности што свештеник не може да изађе на опијело, па је једина могућност да таквих случајева не буде или да их буде што мање та да на вријеме образујемо Православне Србе.

Најприје једна темељна истина: можда се Србином постаје рођењем од српских родитеља (у не тако давна времена Србима су се изјашњавали људи који то биолошки нису били, али су се идентификовали са српском културом, попут Нушића, Винавера, Панчића, Јуришића-Штурма итд) али се "Православцем" тј. органским чланом Православне Цркве (не само Српске, него Свеколике) постаје КРШТЕЊЕМ и никако другачије. То што се неко родио као Србислав Поповић не значи ништа из перспективе Цркве ако се није крстио у Православној Цркви.Једини и буквално једини изузетак од овог правила представљају војници који су погинули у протеклом рату, за које знамо да су бранили православно село, а буквално нису стигли да се крсте. Још је стара Црква знала за примјере римских војника који би, видјећи мучеништво Хришћана, одлучили да баце мач и сами постану мученици - како нико није стигао да их крсти, Црква их је сматрала "крштеним у крви". Али то је само тај и изузетан случај.

Иначе нема разлога за одлагање крштења. У давна хришћанска времена, људи су често одлагали крштење до пред саму смрт јер су сматрали (исправно) да их крштење прима у нови живот, бришући сва старија сагрешења. Међутим, дешавало се управо оно што се дешава данас: да људи умиру некршгтени и самим тим изван заједнице Цркве, иако за то није било доброг разлога. Занимљиво је да је и сам Свети Григорије Богослов претрпио исто искуство: одлагао је крштење, а онда је у бродолому осјетио животну опасност и одмах послије бродолома се крстио, али и написао дјело против одлагања крштења. Од тада се утврдила пракса крштења мале дјеце и, премда су неке протеснатснке деноминације замјерале заквој пракси, а и данас се често чује како "дијете кад напуни осамнаест - само ће одлучити" - то је најпрактичнији начин да се избјегну ситуације ради којих и пишемо ове редове.

Дакле, од апостолског времена до данас, само се крштењем постаје Хришћанином јер је просто сврха и смисао крштења - управо и томе да се у тој тајни, кроз трократно погружење и исповједање вјере у Оца, Сина и Светог Духа - постаје Хришћанином.

А сад о неколико типских реченица које се чују као разлози за одлагање крштења. Морам одмах да кажем: случај потребе да се на православно-црквени начин сахрани некрштена душа настао је у данашњем времену турбо-фолк побожности у коме се много шта ради "јер треба", "јер је обичај" и "јер је неко у селу тако рекао". То је класични случај у коме се "обичаји" или бар њихово накарадно тумачње директно супротњтављају етосу и мишљењу Цркве. А сад кренимо редом,

1) Нисмо га крстили јер смо имали жалост у породици недавно, па нисмо хтјели да правимо весеље

Најприје, када је у питању дијете од 10 или момак од 25 година, ово није оправдан разлог јер "жалост" није могла трајати све то вријеме. Онда се обично редају други разлози са ове листе, све да би се оправдала занемаривање и одлагање нечега што се, ето, сада, испоставило као неопхдоно. Али, хајде да се задржимо на дубљем проблему, а он јесте: КРШТЕЊЕ НИЈЕ ПОРОДИЧНО ВЕСЕЉЕ него ТАЈНА КОЈОМ ЧОВЈЕК БИВА ПРИМЉЕН У ЦРКВУ ХРИСТОВУ и потпуно је неважно да ли ћете, када, како или уопште нећете правити велико весеље. Накарадно тумачење према коме се крштење не прави "у вријеме жалости" нема никакве везе са црквеним етосом (начином на који Црква ради и мисли), ни са православним Предањем, ни са било чим хришћанским. Да ли неко у селу тврди то - његова је ствар, али то није православно тумачење.

2) Чекали смо кума да дође из Аустралије/Аустрије/Канаде/Градишке

Небитно одакле. Лијепо је да се кумства чувају, али ни то није разлог за одлагање крштења. Обично се кум "чека" из пртоколарних и финансијских разлога. Ако сте кумови - кумова је прва обавеза да му у кумовској кући не сједе некрштена дјеца, а поготово ако је тој дјеци 35 година.

3) Нисмо хтјели да га/је крстимо пред смрт, да не баксузирамо

Вјеровали или не, и такву сам реченицу чуо. Касније је настао читав хаос и притисак на свештеника, мада је он родитељима болесног дјетета неколико пута предложио да се дијете крсти. Касније је трпио притисак због "безоразлука" да не изађе на опијело дјеводјчици. Дакле,ма колико било глупо што то морам уоопште да напомињем, али КРШТЕЊЕ ЈЕ СВЕТА ТАЈНА и њиме се сигурно не "баксузира" - да не напомињемо да је хришћана недостојно само сујевјерно резоновање о "баксузирању" и "срећи".

4) Нисмо хтјели да га/је крстимо/није хтио да се крсти јер је свештеник тражио новац

Ово је врло честа реченица. Не тврдим да нема грамзивих и безобзирних свештеника који унапријед траже "тарифу", али ако је такав случај - на моју одговорност, изволите, отиђите код свештеника који не тражи новац или у неки манастир па се крстите. Такође, у парохијама се често организују и заједничка крштења - и то је прилика да се дијете крсти. Иако има ружних а видљивих примјера који се често понављају и дају слику свешетнства као колектива који, ето, само сједи и размишља колико и како некоме наплатити нешто - моје искуство "изнутра", неђу свештенством, јесте да су такви прави изузетак и да народ чешће подлеже ономе "знам да је комшија дао попу 100 марака, требало би да дам и ја", па се онда, и не питајући свештеника да Свету Тајну обави - прича како "тај поп узима толико и толико" а да се са свештеником и не прича. Свештеници међу којима се ја крећем НЕ ТРАЖЕ унапријед договорени или обичајем установљени износ за било шта. Као што рекох: ако Вам неко, послије разговора о крштењу, затражи ТАРИФУ отиђите код другог свештеника или у Манастир и крстите дијете тамо, а ако вас неко пита ко вам је то рекао - реците моје име, спреман сам пред Богом да одговорам за такав "злочин". Иначе, да се разумијемо, не стоје ни нека претјеривања и помодарства, гдје људи желе да се крсте "тамо гдје нам се свиђа". Крштење је свугдје исто, као и свака друга Света Тајна, или, као што је говорио Николај Љесков: Ако ти је Јерусалим у срцу, можеш живјети и у руској степи.

Оно што је врло битно да знамо јесте да, у случају смртне опасности, СВАКИ ХРИШЋАНИН МОЖЕ КРСТИТИ човјека тако што ће узети текућу воду и облити га говорећи ријечи "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца Амин и Сина Амин и Светога Духа Амин". Наравно, боље је крштење погружавањем и тада, али је оно често у случају болести или рањености практично немогуће. Ако опасност прође - чин крштења и мирпомазања ће окончати свештеник.

Све су то разлози зашто не треба одлагати крштење. Ако имате још коју недоумицу - пишите.