Лепа и обимом невелика књига протојереја Дмитрија Григорјева „Достојевски и црква“ (Логос, Београд, 2016, превела Мирјана Грбић) представља пример донекле карактеристичног односа једног дела руске емиграције према делу и личности Ф. М. Достојевског. Сам отац Дмитриј (1919-2007) је био емигрант, рођен у Енглеској, чији су родитељи (отац је био бивши гувернер Сахалина) избегли одмах после револуције на Запад, да би касније постао предавач руског језика и књижевности на Колумбијском универзитету и Универзитету у Џорџтауну и свештенослужитељ при Свето-Николајевској Саборној цркви у Вашингтону (САД).

Један део руске  емиграције Достојевског је видео као весника будуће духовне обнове унутар руске интелигенције, али и ширим друштвеним слојевима, обнове која би почивала на повратку вери, као духовној, егзистенцијалној али и културно-цивилизацијској основи руског идентитета, као идентитета сваког Руса, ма где он живео, али и идентитета заједнице, са свешћу о сопственом историјском назначењу.

За оца Дмитрија, Достојевски није само, речима митрополита Антонија Храповицког, „гласник руског препорода“, већ наш интелектуални и духовни савременик који својим стваралаштвом активно учествује у том препороду. Препород једне нације је пре свега препород њене културе, а руска култура се заснива на православљу, које је у свом „истинском“ виду изражено у делима овог великог писца. Сам уметнички облик дела Достојевског условљен је, према оцу Дмитрију, „његовом жељом и унутрашњом потребом да изрази и саопшти човечанству своје религиозно-морално искуство и своја уверења“, а његови уметнички циљеви нису формалистички већ „прожети дубоком вером у Добро и Правду, као и православним поимањем човека и друштва“.

Подела између Цркве и културе за Достојевског је, сматра отац Дмитриј, вештачка и производ је „западног секуларизма“. Дух „руског православља“, према оваквом схватању, није јуридички и доктринаран: то је истински „народни дух“ који не почива ни на реторици ни на схоластици већ на „богослужењу, молитви и живом мистичком искуству.“ У складу са тим, Достојевски православну Цркву доживљава као „општенародно свејединство“, где и „сама држава треба да се улије у велико братство у Христу“.

Ипак, иако изједначава „руски народ и Цркву“, Достојевски, како истиче аутор књиге, разуме да „Црква не припада једном народу“: „Црква је васељенска, она је свеопште братство у Христу“, па „отуда општечовечанско позвање руског народа“.

Отац Дмитриј истиче средишњи значај личности Исуса Христа у делу Достојевског, а тиме и слободне људске личности, при чему „главну идеју његовог стваралаштва“ види у „борби добра и зла у слободној човековој личности“. Често збуњујућа парадоксалност великог писца из такве перспективе препознаје се мање као протомодернистички расцеп унутар човекове личности и између човека и света, колико као антиномичност карактеристична за православни поглед на свет и човека, кодификована већ у византијској мисли и култури, а о чему су у равни естетике писали аутори попут В. Бичкова, М. Лазића или епископа Атанасија Јевтића.

Верујући како уметничко стваралаштво писца није независно од „унутрашњег духовног садржаја“ његове личности, отац Дмитриј доста пажње постећује биографским моментима који одређују однос Достојевског према Цркви и вери. Поред аргументовања о средишњој позицији Христовог лика у његовом делу, аутор истиче и црквеност Достојевског, односно његову у основи трајну посвећеност богослужењу и светим тајнама, док као главне изворе његових религијских погледа, поред Христа и Јеванђеља, наводи монахе-исихасте као што су Тихон Задонски, Сергије Радоњешки, Нил Сорски или Амвросије Оптински.

Питање односа Достојевског и Цркве је важно и контроверзно, и тиче се не само проучавалаца живота и дела великог писца, него и општих питања какав су однос религије и културе, Цркве, друштва и државе, као и могућег, како би то именовао руски симболиста Андреј Бели, „религијског смисла уметности“. Оно што је сигурно јесте велика вредност духовног и религијског искуства Достојевског, као и кључни значај тог искуства за његову уметност.

Књига оца Дмитрија Григорјева је прегледан увид у аргументацију оних који заступају став о несумњивој православности религијских погледа и религијског искуства Ф. М. Достојевског и великом значају његовог дела за сведочење васкрслога Христа у „веку овоме“.

Дјетињство Исусово одвијало се претежно у Назарету. Но, о овим годинама, врло мало знамо. Матеј не говори о њима, а Лука цио период Исусовог живота док није напунио дванаест година је описао једном реченицом: Дијете расте и укрепљава се духом, испуњен мудрошћу: и милост Божија је на Њему (Лука 2, 40.). Шта се крије иза овог израза?

Да бисмо разумјели како је васпитан Исус, Син Човјечији, морамо да замислимо живот побожне породице средње класе из скромног галилејског града. Према претпоставци да је Јосиф имао шесторо дјеце из првог брака, врло је вјероватно да су сви живјели у истој кући, и да је Исус одрастао са својом полу-браћом и сестарама који су били много старији од Њега.

У Назарету, у то доба, вјерује се да је живјело више од пет стотина људи [1]. Сви су познавали једни друге и међусобне рођачке односе, што се јасно потврђује причом о Исусовој посјети Назарету као одраслог проповједника: И дошавши у своју земљи, он их је поучавао у њиховој синагоги, толико да су се узбунили и говорили „Одакле овоме човјеку та сила премудрости? Није ли он син тесара? Не зове ли се Његова мајка Марија, и нијесу ли Његова браћа, Јаков, и Јосија, и Симон и Јуда? Његове сестре не живе ли код нас? Одакле онда овом човјеку све те ствари?“ (Мат. 13, 54-56).

У овој причи, Исус се зове син тесарев. У паралелној причи по Марку, Исус се зове син столара (види Мк 6:.. 3). То указује на професију Јосифа, којом је, можемо оправдано да претпоставимо, и Исус овладао. Може бити да је Јосифова породица била једина породица у малом граду која се бавила столарском трговином. Већина становника су били укључени у пољопривредне радове, а вјероватно је да је Јосиф израђивао за њих средства за производњу. Схватао је тако и у II вијеку Јустин Филозоф, који је писао о Исусу: "Сматрало се да јесин Јосифа, и припремљен је за столара,  живећи међу људима, израђивао је алате као што су плугови и јармови" [2]. Исусова употреба термина "јарам" у Мат. 11, 30 (грчки. Ζυγоς, руски превод "иго") може да послужи као индиректна потврда ове хипотезе.

Истовремено треба напоменути да је грчка ријеч τεκτων, којом је означена Јосифова професија, не значи само "столар", већ и "градитељ": термин који се примјењивао не само на оне који су дрводеље, већ на све који су израђивали предмете од дрвета или камена. Грађевинске метафоре су честе у ријечима Исуса, и можемо да претпоставимо да је био добро упознат са грађевинском вјештином. Примјери укључују Његове ријечи о објекту изграђеном на стијени и кући изграђеној на пијеску (видјети. Мат. 7, 24-27).

Занимање столара или градитеља изискује учешће у комерцијалним активностима, столари продају своје производе, а градитељи су плаћени за свој рад. Исус је био добро упознат са законима трговине, са системом уговорних односа између купаца и продаваца, кредитора и дужника. У Његовом учењу у више наврата се користе слике из ове области, посебно, у причи о два дужника (види Мт 18, 23-35 ..), о талантима (види Мт 25: 14-30; .. Лука 19, 12. 27) и многе друге.

Пољопривредне слике у Исусовим проповједима показују да је упознат са радом других земљака: ту видимо и сјетву и жетву, и виноградари. С неки занимањима Исус је могао да упозна још у раном дјетињству, посматрајући како његови сусједи раде.

Какво образовање је добио Исус?

(2) Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела [Свог], просвети род наш; и посла у сав свет Свете Апостоле, рекавши им: "Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да погине ниједан од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Светих Апостола уздиже мене на ово светитељство хотећи да преко мене "испуни недостатке" отаца наших; и Духом Својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју вичувши са љубављу је сачувајте, да бисмо и ми били заједничари реда светих.

(3) Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, "темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави" Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је -- права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да "савршен буде човек Божји", а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: "Спасава вера, која кроз љубав дела".

(4) Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога, видљивога и невидљивога. [Тројицу] Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитост Ипостаси означавамо; клањајући се [на тај начин] Тројици у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечнопостојећу, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, нестрадалну, свезадтељну и [све]држећу и [све]промислитељну.

(5) И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и од Њега Родитеља нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитељу и увекпостојећег са Њим; Који је [Логос] добротом [Својом] све привео из небића у биће, и Који је у последње дане ради нашега спасења сишао са небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио Се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије (Богородице). Он, од Бога Оца једносуштни Њему Бог Логос, због премногог човекољубља [Свог] изволео је, вољом Оца и Духа [Светог], да спасе Своје створење; сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, (и ушавши у утробу Пречисте Дјеве) и узевши на себе не раније зачето тело одушевљено душом разумном и умом, произиђе [из Дјеве] Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и са и сачувавши неповређеним девство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше а постаде оно што не беше; узевши на Себе обличје слуге, истински а не привиђењем уподоби се нама у свему осим греха.

(6) Њега знамо као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, него једнога и истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима, обома сједињеним по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска [дела] као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска [дела] као човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи [Својој] родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински, а не привидно, претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност, и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом Својим тако ће доћи и дати свакоме по делу његовом. Јер вели: "Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који чинили добро" са правом вером "отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло -- у васкрсење суда."

(7) Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео. Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима . Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

(8) Ово је богољубиви (моји), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо.

(9) Примамо свих седам Васељенских сабора: први, који је био у Никеји, 318 Светих Отаца; други, у Константиновом граду, 150 Светих Отаца; трећи, ранији, у Ефесу, 200 Светих Отаца; четврти у Халкидону, 630 Светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду, 164 Светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду граду, 170 Светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 Светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све Свете саборе који су се Божјом благодаћу у разна времен а и места сабирали ради утврђивања православног јеванђеоског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

(10) Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.

(11) Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божје: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ Исус Христос Син Божији рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут, од пречисте присно дјеве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу Своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу [Своме], заповеди ученицима Својим Апостолима говорећи: " Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио". И опет: "Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се". Ово је дакле права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

(12) И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је "вера без дела мртва", по речи Јаковљевој. Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје [треба] да са страхом и трепетом држимо [и чувамо]. Држите (стога) реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда му певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано. Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу Који је Премудрост и Сила Очева [и то сачуваше] светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери --, Који [Христос] и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже Својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор (Свој). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима (нашим), ми Му се свагда молимо припадајући Му у сваки час, и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати то или помислити и неизречено сачувати. И ми, сатворивши вољу Његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести Његове које нам је сам Господ заповедио да држимо и обећао нам за то небеску награду, рекавши: "Заиста вам кажем: Ко одржи реч Моју неће видјети смрти вавијек".

(13) Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер је окушањем греха укус смрти ушао у сав род људски до Христа. Ради тога окуси смрт Он, Који је безгрешан и бесмртан по [Свом] првом рођењу од Оца, но окуси је ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: "Окусите и видите како је добар Господ". Веома је дакле добар [Господ] и праведна и веран и свима речима Својим, и сва су дела Његова у вери. Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар -- да не умремо никада!

(14) Зато, ако ово сачувате, бићете блажени (од Бога у векове, и блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени) ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења -- просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

(15) Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Га љубе: да сваки од вас "љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, и свом душом својом, и свом снагом својом". И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и у Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом, и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујте се, и Именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не. И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога Који је створио небо и земљу; ничему "од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите", осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама, и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници бесмртности Његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је "пред очима Његовим све откривено", као Што рече Апостол", и "јер је Бог наш огањ који спаљује"; и "узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести Његове". Јер је он "Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силини и Страшни". Да "држите заповести Његове, и да извршујете пре очима Његовим све речи које вам заповедих", "да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете довека, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим", Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове, амин.

Ова се тема већ појављивала на форуму, а и у мојим дискусијама са о. Зораном Ђурићем пре годину дана. Ипак, веома је значајна и сабрао сам нека размишљања и изворе који би могли да помогну онима који желе да се детаљније упознају са православним богословским, литургијским, аскетским и књижевним (житијским) изворима везаним за ову тему. 

---------------------

Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и  које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве.

Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије  Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/  као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. 

Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf 

Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима.

Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године.

Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност.

******

Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре.

Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом.  
Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела.

*****

На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). 

Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти).

Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. 

Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч  ᾍδης  (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. 

Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. 

Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. 

И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело.

Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства  и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве.

Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима:

1.    Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог.

2.    Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“.

3.    Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада.

4.    Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 

5.    Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 

6.    Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века,  који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере.  У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују сму6442Fri, 27 Jan 2017 16:04:13 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%83%D0%B1%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%82%D0%B5%D0%BC%D1%83-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BA%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B8-%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0-r6437/

На трибини је поред мноштва верног народа,  присуствовао и Епископ крушевачки господин Давид, настојатељ манастира Ковиља архимандрит Исихије, свештенство Епархије бачке, као и  почасни вицеконзул Италије у Суботици Кармано Тарало.

ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА

Професоре, у Светом Писму налазимо сведочанство да је Св. Јован Крститељ крштавао у реци Јордан и да су при том људи исповедали грехе своје. Данас су ово две одвојене Свете Тајне, а Миропомазање је трећа. Можете ли нам рећи нешто у вези са историјским развојем Свете тајне Крштења из догматског угла?

– Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.

Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.

Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа… Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?

– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.

Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?

Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.

У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?

– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.

У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?

– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).

У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?

– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.

Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.

У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.

У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?

– И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.

У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.

И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.

Разговарао: Ненад Јовановић

Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)

Фото: Епархија бачка

http://www.mitropolija.com/prof-dr-zdravko-peno-svi-izgovori-zasto-se-ne-vrsi-krstenje-pogruzavanjem-besmisleni-su/

Нема, чини ми се, за људе који нису верници, који су далеки од хришћанства, већег „спотицања и саблазни“ (уп. 1Пт 2, 7) него што је хришћанска вера у рођење Исуса Христа од Дјеве тј. Девојке. Од вере у то одрекли су се, нажалост, и многи хришћани, нарочито они протестантски богослови који се баве „научним“ проучавањем хришћанства и којима, зато, вера у Мајку Дјеву изгледа као некакво насиље над умом, као сујеверје. Ово јеванђелско учење без сумње примају људи прости и смирени срцем. Примају га као дивни дар, као светлу, радосну тајну коју је Бог благоизволео да нам открије. А како се „истинитост“ зачећа и рођења без мушкарца доказати не може, и ми или верујемо и смирено га прихватамо, или, пак, не верујемо и „принципијелно“ га одбацујемо у име науке и разума, то можемо само покушати да саопштимо шта ова вера и ово прихватање дају нашем уму и срцу, шта нам откривају у дубини.

Пре свега, вера у Христово рођење од Дјеве заоштрава питање људског разума и границâ „научног“ односа према свим појавама – односа који наш разум једино познаје и у ком је он заиста врховни судија. Ово питање је веома важно зато што је управо разум тај који одбацује девственост Божије Мајке, како Црква назива Марију, Мајку Исусову. Разум каже: „То не бива нити може бити, дакле то се није догодило, и причу о томе треба избацити из Јеванђеља“. Све се, дакле, на крају крајева своди на избор: шта је више – Јеванђеље или разум? Ко коме суди, ко кога проверава – Јеванђеље разум или разум Јеванђеље? Приметићу одмах да се ова дилема односи не само на Христово рођење од Дјеве, него и, као што одлично знамо, на самога Бога. Исти тај разум, иста та наука не познају ни Бога Творца, ни Бога Љубав, ни Бога Спаситеља. Јер наука познаје само оно што може да се провери искуством или да се, како кажу филозофи, емпиријски докаже. Проблем се, дакле, шири. Питање гласи: постоји ли сфера појава која не да не подлеже уму – не, јер хришћанство веома високо цени ум – него у којој ум (у сваком случају наш земаљски, људски ум) нема коначну власт, не може и зато не треба да износи никакве коначне судове?

Ово се питање може формулисати и другачије: постоје ли за ум границе изван којих он, ако је заиста ум и ако је, да тако кажемо, „паметан“ треба да каже: „Не знам“? Рекох „паметан ум“, зато што, нема сумње, постоји и глупи ум, и управо он се о свему изјашњава гласније од других, зато што сматра да све зна. Истински ум, истински научник за многе ствари каже: „Ја то не знам“ или: „Ја то још увек не знам“, и такво незнање је неупоредиво достојније истинске науке него хвалисаво свезналаштво.

Однос, дакле, хришћанства према уму може се описати на следећи начин. Као прво, хришћанство сматра да је ум највиши, уистину Божији дар човеку. Као друго, оно тврди да је људски ум (као и све остало на свету, као и цео човек) помрачен и ограничен грехом, и да зато не може све да спозна и да објасни. И, на крају, као треће, оно сматра да ум може и треба да буде просветљен, продубљен, препорођен вером. Али да би се то догодило ум мора да се смири, што значи да остави могућност да светом не влада слепа и бездушна узрочност и последичност (коју он једино и може да појми), него Бог, за ког је речено да његови путеви нису наши путеви, да његова мудрост није наша мудрост (в. Иса 55, 8), да он одбацује гордост ума који тврди да све зна (в. 1Кор 1, 19).

Али онда отпадају и све оне примедбе које смо навели на почетку беседе: „То не бива и зато је немогуће, то није у складу са познатим законима природе, дакле није се могло догодити“, итд. Јер у томе и јесте ствар што су најдубљи закони света нама непознати, што ми не познајемо ону мистичну дубину на којој се ум сусреће са деловањем Бога Творца, Бога Љубави и Бога Промислитеља у свету.

Вера и Црква не тврде да је рођење без оца и од девојке могуће. Вера и Црква само тврде да се овај нечувени, невиђени и за наш пали ум несхватљиви догађај одвио онда и само онда када је на земљу у лику човека дошао сам Бог. Зато вера у девственост Марије, Мајке Исусове, уопште не зависи од тога да ли је тако нешто „могуће“ или „немогуће“, да ли тако нешто „бива“ или „не бива“. Сама Црква у једној од својих химни тврди: „Туђа је мајкама девственост и страно девојкама рађање деце“. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао на земљу. Ова вера зависи само од тога да ли ми верујемо да је Христос Бог који је дошао међу нас, „ради нас људи и ради нашег спасења“. Ако верујемо, онда нам постаје јасна (али не голом разуму, него скровитој дубини нашег срца) и тајна рођења без мушкарца. Јер управо на тој тајни заснива се вера Цркве у Христа, његово препознавање као Бога који је постао човек и као човека испуњеног Богом, обоженог. Нама није дато да спустимо Бога на земљу и да га очовечимо. То је Божија одлука, Божија иницијатива. Разлог његовог очовечења није у нечем земаљском, није у неком од земаљских закона, него једино у Богу.

Христос је Син Божији, његов Отац је нико други до Бог. Али човештво своје, тело и крв своју Христос прима од нас, људи – од Дјеве Марије којој је Духом Божјим, његовом стваралачком силом и љубављу, дато да постане Мајка и да нас тим материнством занавек и до краја ороди са Христом, Сином Божијим, да га учини једним од нас – Сином човечијим. Слободна одлука Бога који ствара новог човека, слободно човеково прихватање тог дара – то је смисао наше вере, то је њена радост. Бог силази с неба да би се човек попео на небо. Кроз Исуса Христа ми смо деца Божија, кроз Марију Христос је са нама, у нама, као наш Брат, наш Син, наш Спаситељ. Све то изражено је у кратком исповедању симбола вере: „И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“.

Алексансандар Шмеман, Беседе на радију слобода, том 2, са руског превели Иван С. Недић, Јелена Недић, Крагујевац: Каленић, 2017. (у припреми)

НАСТАВАК НА НА ЛИНКУ

Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара:

 „Ваше Преосвештенство, драги оци, у Христу саслужитељи, преподобни оци монаси, преподобне мати игуманије и монахиње! Хтео бих, пре свега, да изразим речи благодарности Вама, свети Владико, на позиву да будем гост у Вашој Епархији, и на овом великом благослову што сте ми дали могућност да се обратим Вашем монаштву. Заиста то сматрам благословом. Не као неку почаст, него као благослов, јер оваква окупљања монаштва дају велико охрабрење свима нама. Оно што радимо, око чега се трудимо свакога дана, тек када се саберемо, када разменимо наша духовна искуства, онда можемо да видимо да ли смо се добро подвизавали, да ли смо на прави начин разумели шта је то монашки живот. Такође, да се поучимо, и то не само они који слушају, већ и они који нешто прочитају – неки свој реферат – и касније, док одговарају на питања, и они виде да ли је тачно све то што су сами написали,  или су, можда, негде и погрешили. И заиста је велики благослов и велика духовна радост за мене што сам, ево, данас овде са вама. Али, хтео бих, са вашим благословом, да испричам како је уопште дошло до ове идеје да се данас састанемо. Руска црква улаже велики напор у своје усавршавање, а посебно даје велики акценат усавршавању свог монаштва. Они имају једно посебно одељење при Светом Синоду Руске Цркве, председник тог одељења је један Архиепископ, а његови заменици су игумани и игуманије. Ово одељење се зове Синодално одељење за монашка питања и за манастире. Чим раде у оквиру Архијерејског сабора - значи са благословом Црвке, на највишем нивоу – они, наравно, имају  подршку и Свјатејшег Патријарха,  и целог Архијерејског Сабора, и делују на целој територији Руске цркве. Постоји дугогодишња пракса како би се усавршавало руско монаштво. Они врло често организују монашке скупове, монашке конференције или симпосионе, на које позивају многе предаваче из осталих помесних цркава - долази много Епископа, игумана, монаха из Грчке и из других Православних Цркава, и увек је присутан неко са Свете Горе. Присутне су и неке игуманије, које такође припремају своје беседе и своје реферате. Наравно, на тим конференцијама увек учествују и клирици из њихове, Руске цркве, тако да то, у ствари, сваки пут буде једна међународна конференција. Након свих тих предавања - они који им присуствују не могу да запамте сваки детаљ -  ови реферати се штампају, постављају на сајт епархије која је то организовала, и увек на сајт поменутог одељења за монаштво и за манастире. Они, такође, уређују један часопис који се бави монашким темама. Све то заједно утиче да се руско монаштво усавршава у својој мисији. Тиме они показују, као прво у Руској цркви, да веома поштују улогу монаштва, његов значај за Цркву и цео руски народ, па и за саму руску државу. Због тога Руска црква своје монаштво, као једно своје чедо, стално храни духовном храном да би се оно развило, да би било још боље и снажније.

Пре нешто више од месец дана – крајем септембра, око празника Мале Госпојине – по четврти пут сам учествовао на овим монашким симпозијумима, на овим семинарима монашким. Тако бих да вам пренесем, да вам откријем и своју помисао - размишљао сам како они овде, у Русији, по неколико пута годишње организују овакве скупове, и како би било лепо када би тога било и у Србији. Сећам се - мислим да је то било 2011. године - у манастиру Жича је одржана једна таква конференција, која је имала за тему женско монаштво. Тада сам и ја био позван, али пошто се то одржавало непуних годину дана након мог избора за игумана, сматрао сам непримереним да се одазовем. Извинио сам се, рекао сам да има старијих који могу да говоре. Ви, Владико, као да сте читали моје мисли онда по повратку из Москве. Одмах након тога било је освећење новог храма у Бару, и ја сам право из Москве, преко Тивта, долетео авионом у Црну Гору, и дошао у Бар. У разговору сам Вам рекао да долазим са тог монашког симпосијума, и тада сте Ви предложили да ову тему, коју сам иначе имао спремну, изнесем и овде, пред Вашим монаштвом. Та моја жеља, па и молитва, је тако данас испуњена, и волео бих да се овде, у вашој Епархији, ова пракса настави. Узимам слободу, пошто сте Ви један од старијих архијереја у нашој Цркви, да Ви пренесете ово искуство Руске цркве, да можда и Ви размислите и да се помолите Богу јер сте, за разлику од неких других архијереја, били монах много година пре архијерејске службе. Ви знате какав је значај монаштва, а знате колико је тежак монашки живот ако нема подршку. Много погрешних ствари може да се учини, иако човек поседује и ревност и жељу. Због незнања можемо да направимо многе грешке. Зато Ви можете да пренесете ово позитивно искуство које смо данас доживели. Можда би требало предузети такав корак и у нашој Цркви, па да се затим та пракса прошири - да се, ако Бог да сваке године - и код Вас у Епархији, али и на другим местима Српске цркве, окупљамо. Пошто сте овде окупљени, у вашој Епархији, у вашој кући, то ви можда сада не знате да ли је ово окупљање успело. Посматрајући са стране, могу да кажем како је скуп веома успео. Осећа се духовна благодат од самог овог окупљања, од тога што смо се окупили овако заједно, без обзира што не може да се запамти све што смо данас рекли. Сама чињеница да смо се данас окупили је већ велики знак. Господ је рекао да је, ако су два или три сабрана у Његово име и Он са њима, а нас овде има више, тако да је Господ са нама. Због тога бих се, ако дозволите, у име свих нас који смо пажљиво слушали, и ја захвалио оцу ректору и оцу Јеротеју на њиховим излагањима. Рекао сам оцу ректору да је баш погодио што је овако суштинска питања отворено покренуо, што није ишао у неку теорију, него је покренуо нешто што је веома битно. Отац Јеротеј је имао једно лепо спремљено предавање, али нам је, с друге стране, још већу корист пружио овај кратак опис живота у њиховом манастиру Ковиљу - какав је тамо био поредак - то  је било веома поучно.

Два пута током ове године сам учествовао на оваквим скуповима. На првом - у мају, у граду Јекатеринбургу - излагао сам рад на тему Праксаоткривања помисли у манастиру, општи принципи. У Москви је била слична тема -Откривање помисли као основа послушности. Основна тема овог скупа, који је иначе одржан поводом 1000 година руског монаштва на Светој Гори, била је тема послушности. Теме су биле сличне на оба скупа, они су се преклапали. Нисам писао нови рад, тако да ћу вам сада прочитати нешто из текста о откривању помисли, који сам тамо припремио. Хтео бих, пре тога, да кажем неколико речи о појму послушности. У словенским језицима постоји један проблем - два појма, послушност и послушање, веома су слични. Имају исти корен, и ми онда мешамо та два појма, док, у ствари, они нису исти. Рецимо, у грчком језику се то не може десити зато што се у грчком језику ове две речи потпуно разликују. За послушност они кажу υπακоή, а за послушање διακόνημα. У чему је разлика? Послушност, то је врлина. То је један од три монашка завета. Када примамо монашки постриг и када дајемо монашке завете, ми се заветујемо на девственост, на добровољно нестицање и на послушност. Послушност је једна врлина која је потребна сваком хришћанину, а посебно монасима, јер је то један од три завета. А послушање - то је служба коју свако од нас има у манастиру. Дакле, неко може да има послушање црквењака, трпезарца, баштована, пекара и тако даље... Наравно, ово послушање је само један део послушности. Може се, међутим, десити да неко врши послушање, и заиста се труди, али га ради по својој вољи. Он, у ствари, онда није послушан, нити у том случају  испуњава завет послушности. У нашој Цркви постоји чувена изрека:Послушање паче поста и молитве. А то би, у ствари, требало да се каже: Послушност паче поста и молитве. Још једном се враћам на почетак и подсећам вас како у нашим словенским језицима постоји та тешкоћа, зато што се ова два појма мешају. О овоме сам мало разговарао и са Русима, а пошто не знам довољно руски језик, увек напишем реферат на српскомјезику, па га они преводе. Тада сам их питао како је то код њих. Они кажу да постоји један израз - послушљивост као послушност - али да га ретко користе. Кажу да они једино на основу контекста могу да  схвате да ли је реч о послушности или о послушању. Хвала Богу, у српском  језику постоји та разлика, али бих хтео да скренем пажњу да се чак и у литератури - када се преводе књиге, или када се оригинално пишу на српском језику - често мешају ове речи. Дешавало се да сам  на једној страници наилазио да су за један исти појам употребљене две речи -  и послушност и послушање. Добар пример је преводЛествице, Светог Јована Лествичника, који је одрадио покојни Димитрије Богдановић. Он је био образован човек, академик, и имао је тај озбиљан приступ. У његовом преводу Лествице тачно ћете наћи исправно употребљену реч. Увек је користио реч послушност када се она односила на врлину, а послушање када се реч односила на службу коју неко обавља у манастиру. Ово је веома битно да разликујемо и да знамо да, ако неко врши своје послушање, чак и ревносно, али га не врши са благословом, да он, у ствари, не испуњава завет послушности. Послушност је један од три завета, а послушање није. Тако сам једном приликом монаху, који ме питао за неки благолсов, рекао:Нема благослова за то. А он пита: Зашто? Кажем му: Ти си непослушан монах. Он опет пита: Како непослушан? Радио сам и у пекари, и у маслинама, и ово и оно, све сам радио.Одговорио сам му: Јеси ти то радио, али си све радио по својој вољи. Или, рецимо, крајњи случај - када су два монаха, или један старији монах и један искушеник, на неком послушању. Наравно, увек је потребно да старешина манастира поштује поредак, и да никада не прескаче оног који је старији када хоће да скрене пажњу на нешто, на неки детаљ. Он треба увек да каже старијем, а овај то да саопшти млађем. Некада, наравно из практичних разлога - како би убрзали посао - старешина може рећи и млађем, али да му обавезно пренесе да он то каже старијем, и како не би испало да је старешина прескочио старијег. Има и оваквих случајева - настојатељ каже том млађем нешто у вези са послушањем, он то пренесе оном старијем, и још каже како је игуман благословио да од данас раде тако и тако. А он му одговара: Овде сам, на овом послушању, ја игуман. Ето, ово су неке негативне последице тога што не разликујемо ова два појма.

Као што сам рекао, моја тема је гласила Откривањепомисли као основа послушности. Дакле откривање, исповедање помисли. Сада ћу вам прочитати део текста.

Прво поглавље носи наслов Покоравање помисли на послушност Христу.

Наслов овог уводног поглавља узет је из Друге посланице Светог апостола Павла Коринћанима у којој се каже: Јер оружје нашег војевања није тјелесно, него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост која устаје против познања Божијега и покоравајући сваку помисао на послушност Христу. О каквим је утврђењима реч, и зашто је нашу борбу против њих Свети Павле повезао са помислима, открио нам је Преподобни Јустин Ћелијски у својој књизи Тумачење посланица Коринћанима у којој каже: Сваки грех, чим уђе у душу нашу, одмах почиње да гради утврђење за себе, за своју кћер јединицу – смрт, и за свог оца – ђавола. Грех се обично зачиње у мислима, па се онда као невидљиви полип постепено пружа у све области нашег бића: у душу, у савест, у вољу, у срце, у тело. Отуда је борба са греховним помислиманаша свакодневна борба.Преподобни Јустин нам објашњава у наставку да, само када покоримо своје помисли, свој ум и разум њиховом Творцу и Богу, тек тада спознајемо шта је истина, шта правда, шта живот, шта свет, шта Бог и шта смо ми сами. То добровољно покоравање сваке помисли Христу, прва је жртва коју човек чини, пошавши вером и љубављу за Њим. Овим путем послушности Господу Христу дужни су да иду сви хришћани да би на крају пута добили награду - познање Бога и сједињење са Њим. Ми, који смо узели на себе јарам монашког живота и дали монашке завете, обавезали смо се да више од других водимо рачуна о овоме. Поменули смо монашке завете. Један од њих је завет послушности. Свако ко је дао овај завет, обећао је да ће се доборовољно покорити својим духовним наставницима. Али сама суштина ове послушности, овог покоравања, није у остваривању неког спољашњег поретка, нити у покоравању једног човека другом човеку. Суштина завета послушности је да он, ако се на ипсправан начин спроводи, доводи до тога да монахујући, будући послушни онима који их духовно руководе, постају послушни самом Богу. Из горе наведених речи Светог Павла и Преподобног Јустина, видимо да праве послушности Богу нема ако Му не покоримо сваку нашу помисао. Ради тога, од самог почетка монаштва постоји пракса по којој монаси откривају своје помисли духовним руководитељима, да би им на тај начин били заиста послушни и да би се завет послушности испунио на прави начин. Зато баш у четвртој поуци своје Лествице – О блаженој незаборавној послушности - у којој много пута описује поредак једног општежића у Тиваиди, Преподобни Јован Лествичник говори о обичају монаха да уз себе увек имају свешчице у које су свакодневно записивали помисли, да би их касније исповедали игуману. Дакле, откривамо помисли духовном наставнику да бисмо му заиста били послушни, а он нас учи да будемо послушни Богу. Ето, то је, у ствари, суштина. Дакле, права послушност доводи до тога да кроз послушност нашим духовним наставницима будемо, у ствари, послушни Богу, и да сазнајемо вољу Божију. То је веома битна ствар за сваког хришћанина, а посебно монаха. Зато и каже тамо на једном месту Свети Јован Лествичник: Као што јелен жуди за изворима воде, тако и монах жудида сазна вољу Божију. Видећемо и касније како се кроз исповедање помисли сазнаје та воља Божија. Дакле, нема ту покоравања човека човеку. То је само нешто прелазно, а суштина је да се свако од нас кроз покоравање човеку покорава самом Богу. То је прави начин исповедања помисли, то је прави начин духовног руковођења. О неопходности да монахујући откривају своје помисли настојатељима манастира, или некоме другоме коме је поверена ова дужност, писао је још Свети Василије Велики у својој књизи Опширна правила. Одговор на 26. питање у коме се пита да ли настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца, гласи: Уколико жели да покаже значајан успех, и да свој живот доведе у стање сагласно са заповестима Господа нашега Исуса Христа, нико од потчињених не треба да сакрива ни један душевни покрет, нити да иједну реч остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је за похвалу, док оно што не ваља неће остати без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савршенство.Светитељ нам заповеда да не скривамо ни један душевни покрет, а то се најбоље остварује кроз откривање свих помисли. А онај коме помисли откривамо, и који нас духовно руководи, има дужност да расуди шта је од тога за похвалу, дакле позитивно, и да то код нас утврди, док оно што не ваља, а то је оно што је настало као последица страсти које су у нама, подвргне духовном лечењу.Не пропушта Свети Всилије да нам открије због чега је ово потребно. Да би, како каже, кроз постепено напредовање достигли савршенство. Савршенство, оно због чега остављамо свет и примамо на себе подвиг монашког живота. У књизиРазговори, Преподобног Јована Касијана, у делу који се односи на разговор са авом Мојсијем, описан је догађај из живота Светог Антонија Великог. Једном приликом када је Свети Антоније разговарао са окупљеним монасима о разним духовним темама, поставио им је питање о томе која је врлина највећа. Било је више одговора - пост и бдење, непристрастност према свему материјалном, отшелништво и удаљавање од света, човекољубље, милостиња и друго. Но, Свети Антоније је доказао да ни једној од ових врлина не можемо дати првенство, јер постоје примери падова и оних монаха који су били њима украшени. Једино је расуђивање та врлина, закључује Антоније Велики, која нас може спасити од пада. У наставку, Преподобни Касијан наводи речи аве Мојисија: Како стећи ову врлину, расуђивање. Ава је тврдио да је њена најмудрија школа она када своје расуђивање предајемо расуђивању најискуснијих отаца. Њен почетак јесете откривање оцима не само онога што радимо, него и онога о чему мислмо, без имало поверења у своје помисли. И да се добрим или рђавим сматра само оно што они таквим признају. Ава Доротеј тврди да не постоји други узрок пада монаха осим када верује своме срцу, то јест када следи своме расуђивању. Мене је Бог сачувао,ја самсе увек бојао ове опасности, говорио је. Одмах је навео на који начин се од те опасности избавио. Откривао сам све своје помисли ави Јовану, и никада се нисам решио да било шта урадим без његовог савета. То је пета поука аве Доротеја. И у монашкој заједници Свете Горе одувек је постојала дубока свест о неопходности духовног руковођења путем откривања помисли. Она постоји и данас. У књизи Похвала Светогорском монаштву, монаха Партенија из 19. века, сликовито је приказан начин на који монаси врше ово дело. Јер у Светогорским општежићима постоји обичај да братство свакодневно исповеда своје помисли и сва наговарања лукавог, своме пастиру и предводнику, оцу игуману. А према њему имају такво поверење да све помисли и сва наговарања дају њему на увид и разматрање. Како он каже тако и чине. Од њега примају савет као од самог Бога и одлазе мирни. Па и кад им дође помисао, они је као коња узму за узду и поведу своме пастиру говорећи: Зашто ми досађујеш, ти знаш да ја немам своју вољу и своје расуђивање, и да ја не знам откуда си, од Бога или од ђавола. Пођимо ка мом пастиру, па како он расуди. И бивају мирни.

Закључак

Од самог почетка монаштва постоји сазнање и став да почетници - и они који се налазе на путу ка савршенству, али га још нису достигли - никако не смеју сами да расуђују о својим помислима. Стога је неопходно да их редовно откривају онима којима је поверена ова брига, и да од њих добијају савете како да се поставе према њима. По речима Пророка: Питај Оца свога, и саопштиће ти старце твоје и казаће ти. То је из Књиге поновљенихзакона. И друго: Јер постоје путеви који човеку изгледају прави иако им крај гледа у дно адова. То је из Прича, 16. глава.

Друго поглавље носи наслов Духовно руковођење путем откривања помисли има светотајински карактер. Дакле, код нас у Цркви постоји седам Светих Тајни, а међу њима чак и није монаштво, монашки постриг. Ава Јустин, пишући своју Догматику, није хтео да у потпуности негира то предање које је постојало, ни то учење. Тако и он своја поглавља дели на тих седам Светих Тајни, али на крају закључује да има много више Тајни у Цркви. Каже, чак, да је свака молитва и свака суза Света Тајна. Тако, у том духу - иако сам чин монашког пострига није укључен у ових седам Светих Тајни - постоји мишљење и оних, теолошки образованијих од мене, и ја њихово мишљење преносим - свакако је и монаштво Света Тајна. Исто тако и духовно руковођење путем исповедања помисли, ако  и нећемо да будемо толико дрски да га назовемо Светом Тајном, има светотајински карактер, како сам написао – дакле, оно је веома блиско Светој Тајни. Ево видећемо и на који начин. Од суштинског је значаја сазнање да исповедање помисли, духовно руковођење које се на овај начин остварује, има светотајински карактер. Дакле, то није само однос две личности - духовног руководитеља и ученика - већ ту присуствује и дејствује Дух Свети. Како бисмо ово разумели на прави начин, обратимо пажњу на пример претходно наведеног места из поуке  Аве Доротеја, онда када говори  о својој навици да увек проверава своје помисли код старца. Преподобни је говорио како би му за неком помишљу често долазио и сам одговор. Тада се колебао да ли уопште да узнемирава старца, јер је био уверен да ће му и он одговорити исто. Међутим, одбацивао је тај предлог помисли и ипак одлазио по савет. И заиста, дешавало се да му старац одговори исто оно што је и њему самом било на уму. Како даље сведочи, помисао би му тада говорила:  Ето, дакле, то је исто што сам ти и ја говорила. Зар ниси узалуд узнемиравао старца?  Али он јој је одговарао: Сада је то добро, сада је то од Духа Светог, а твоје је било зло, од демона, од страсног стања. Када откривамо своје помисли нашем духовном руководитељу, он нам тада објашњава како се према њима треба постављати. Ако се испостави да је нека помисао грешна, тада нам указује на њен корен, одређену страст. Ми тада учимо да разликујемо невидљиве страсти од греховних помисли, и грехова који су њихова видљива пројава. Дакле, и ово је исто врло важно. Ми, који смо у монашком чину, увек морамо да разликујемо шта су страсти, а шта су греси. Страсти су нешто што је у нас дубоко укорењено, нашим наслеђем од наших прародитеља, сви који смо рођени носимо то наслеђе. А греси су само пројава тих страсти. Може се десити да се неки грех не чини неко одређено време, зато што није било повода за њега, али не треба да сматрамо да смо победили ту страст, већ да знамо да је то само  стога што нисмо имали повода. Тако неки кажу: Ето, имао сам смирење, а овај је дошао, рекао ми неку тешку реч и онда сам изгубио смирење. Сасвим је погрешно тако говорити. Ми, у ствари, нисмо имали смирење, односно у нама је још увек јака страст сујете или гордости, али пошто није било повода за њено испољавање, нама се чинило да ми имамо супротну врлину, то јест смирење. Неко нам је рекао грубу и тешку реч која нас је повредила и то је, у ствари, био повод – страст се одједном пројавила. И зато Свети Оци кажу да је живот у општежићу најбољи за почетнике, јер се у општежићу свакодневно сусрећемо са таквим ситуацијама кроз које се пројављују могућности да откривамо своје страсти и да тачно знамо на ком смо духовном ступњу. Такође можемо да видимо која нас страст највише узнемирава и да се, како каже Свети Јован Лествичник, против ње највише боримо. И против других ћемо се борити, али највише против страсти  која нам је највећи противник, а која може да буде и по природи сваког човека. Док се, како кажу, у пустињи страсти често успављују, што не значи да оне нису присутне. И онда оне могу да нас изненаде када се најмање надамо. Ево, због тога је живот у општежићу веома погодан за нас који смо почетници. Поновићу још једном оно што сам рекао - веома је битно да духовник увек открива онима који се код њега исповедају шта је, у ствари, узрок неког греха којег су исповедали, која је страст узрок тог греха, шта је њен корен. Требало би да му скрене пажњу на ту страст, да корен те страсти ишчупа из себе, или како ми кажемо, да искорени из себе ту страст. Овај однос духовника и ученика можемо описати речима Светог Павла из његове Посланице Коринћанима: Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. То је из Прве посланице Коринћанима, трећа глава. Духовни руководитељи, и поред свог искуства које несумњиво поседују, представљају Божије сараднике, и ово своје послушање обављају непрестано просећи помоћ од Њега, од Бога. О овоме је веома надахнуто сведочанство оставио архимандрит Софроније у свом запису о духовничкој служби, између осталог и следећим речима: Свестан да сам веома далеко од потребног савршенства, ја сам дуго и са болом у срцу умољавао Господа да ми не допусти да грешим, да ме држи на путевима праве Његове воље, и да ми указује на речи које ће бити корисне браћи. За време беседе са човеком, ја сам се трудио да држим слух свога ума у срцу како бих уловио Божију мисао, а често и речи које треба рећи. Да би доказао да је ово једини начин како би се подвиг духовничког служења исправно обављао, навео је и пример Преподобног Серафима Саровског. Када су једном Преподобног Серафима назвали прозорљивим, он је одговорио да он то није, али да се моли за време разговора са човеком, те да прву помисао, која се под дејством молитве појави у срцу, поштује као Богом дану. Ето, то је искуство и Преподобног Серафима Саровског.

А сада ћу испричати једно искуство из Хиландара. Један блаженопочивши хиландарски старац нам је говорио како му се дешавало да одговори на постављена духовна питања, и поред тога што до тога тренутка ни сам није знао прави одговор. Када би се касније уверио да је оно што је рекао било заиста сагласно са предањем Православне Цркве питао се:  Одакле ја ово знам? После неколико таквих случајева, схватио је да му је ради вере оних који су питали, Бог отварао ум како би им давао одговоре потребне за њихово спасење.

Сада следи једно поглавље Откривање помисли и послушност према Хиландарском типику. Ви и сами знате да је сам Свети Сава оставио Типик и у манастиру Студеници и у манастиру Хиландару. У манастиру Хиландару, по његовој заповести, ми смо дужни да га читамо за трпезом сваког првог у месецу. Наравно, на Светој Гори је званичан стари календар, тако да ми читамо сваког првог по старом календару. Ако је тог дана велики празник, на пример Покров Пресвете Богородице, када имамо и бдење, онда Типик читамо следећи дан. У претходном реферату сам говорио опширније о пракси исповедања, јер је то суштина, а овде, на овом скупу, скраћено, јер мислим да је за овај скуп боља скраћена верзија, без многих детаља. Касније, буде ли Владика благословио да се постављају питања, врло радо ћу вам детаљније описати нашу хиландарску праксу.

Дакле,  говорим о откривању помисли и о послушности према Хиландарском типику.

Хиландарски типик је настао на преласку из 12. у 13. столеће. Саставио га је Свети Сава, први Архиепископ српски, користећи, као основу, Типик цариградског манастира Богородице Евергетиде, али нешто и сам дописујући, према потреби новооснованог српског манастира на Светој Гори. Пошто је Свети Сава био ктитор манастра Хиландара, Хиландарски типик се убраја у групу такозваних ктиторских типика. Састављајући речени Типик, Свети Сава у више наврата указује на важност Свете Тајне исповести. Од 43 главе Типика, две - седма, која носи наслов О душеспасоносном исповедању, и седамнаеста, која је насловљена О поуци игумана братији и о исповедању - те две главе су у потпуности посвећене овој теми, а једна глава, шеста, у свом другом делу такође говори о исповести. Највећи део ових поука Свети Сава је у целости преузео изЕвергетидског типика. Свети Сава, на самом почетку заповеда да монаси своје помисли откривају игуману, а ако он сам није у стању да обавља ту дужност, да се изабере један који живи целомудрено, да духовно руководи игумана и осталу братију. Ако се у братсву не нађе за ово нико од оних који су у свештеном чину, онда се налаже да то ради обичан монах, који је својим животом осведочен као погодан за ово дело. Даље, братија се позива да пожури да игуману или овом другом, општем оцу, како се он у Типику назива, открива штетне помисли и све покрете својих душа. Веома се строго забрањује да неко себи одређује другог духовног оца коме ће излагати мисли. А ако би некопреступио ову заповест, таквога, заповеда Типик, одмах изгнати из стада без милости и помиловања. Оваква строгост се објашњава потребом да у манастиру сви буду једно - истомудрујући, истопомишљајући, пасени, вођени од једног истог пастира, и као беочузи неког златног ланца, везани једни за друге. Из овог примера се видикако су оци недвосмислено доводили у везу откривање помисли са послушношћу. Неко ко би излагао мисли неком другом, а не свом настојатељу, тада он настојатељу не би био послушан на истински начин, и тада би се нарушила једнодушност, једномислије братства. А колико је ово стање недопустиво, показује нам заповест древних типика да таквог одмах треба изгнати из стада. Ово је сагласно и са речима Лествичника који у Поуци пастирукаже: У свему треба да будеш трпељив осим када се ради о непослушности. Та Поука пастиру је на крају Лествице. УХиландарском типику у наставку пише да, уколико се умножи братство и игуман није у могућности да прими помисли свих, он тада одреди неке од јеромонаха или монаха, који су духовно зрелији како би му помагали у овом делу. Тада би они, како каже Свети Сава, помагали млађој братији у борби са помислима, али и указивали игуману на оне који имају већу потребу за лечењем и старањем како би им он дао потребно спасење. Овом напоменом Свети Сава, угледајући се на Евергетидски типик, даје решење у случају већег броја братије, али остаје сагласан претходној заповести да сви буду вођени од једног пастира. И поред тога што постоји више оних којима братија открива помисли, они све раде саветујући се са игуманом. Они предстваљају само игуманове помоћнике, који узимају на себе решавање лакших проблема, како би он имао времена да се стара о тежим. Овде бих напоменуо да се данас у нашем манастиру Хиландару управо поступа према горе реченом. Један старији јеромонах исповеда старију братију да би игуман могао да брине о млађим монасима и искушеницима, а када се за то укаже потреба, и старији монаси долазе код игумана на исповест. Такође, млађа братија - ако жели да нешто исповеди, а игуман није у могућности да их тада прими, или се налази ван манастира - одлазе код овог јеромонаха. Када их касније прими сам игуман, они и њему такође исповедају исто, ако је реч о нечему што је важно.

Овде сам нешто кратко написао и о откривању помисли у женским манастирима, иако сам нисам имао праксу за то, с обзиром да сам на Светој Гори. Но, будући да је то био скуп за монаштво уопште - и мушко и женско - о томе сам нешто написао, али ништа од својих речи, већ позивајући се поново на Светог Василија Великог и његову књигу Кратка правила, пошто знамо да је Свети Василије Велики, на неки начин, поставио темељ поретку  у општежитељним манастирима. Као што се у мушком манастиру помисли исповедају игуману или другом духовнику, који је од управе манастира одређен, то смо мишљења да би у женским манастирима монахиње требало помисли да откривају игуманији, или некој старици којој је игуманија поверила ову дужност. И овде је највећа важност да се успостави поредак у коме ће монахиње бити у потпуности послушне својој игуманији, а то је, као што смо видели, немогуће ако њој не откривају своје помисли, већ се за то обраћају некоме ван обитељи. Колико је незаобилазна улога игуманије, настојатељице у овом питању, подвлачи Свети Василије Велики у својим Кратким правилима. На питање да ли настојатељ може без настојатељице да разговара са било којом сестром о ономе што служи на изграђивању вере, одговор је негативан, јер се тада не би поштовала Апостолова заповест: Све нека бива благообразно и уредно. Из записа Архимандрита Софронија видели смо како се духовници моле их Господ надахне како би, приликом исповести, изговорили потребне поуке. На крају бисмо нагласили да је од највеће важности и то да се ми, полазећи на исповест, такође молимо да нам преко наших духовних руководитеља буде објављена воља Божија, и да имамо непоколебљиву веру. Онима који мисле како у ова времена, с обзиром да нема Богонадахнутих стараца и старица као некада, тако нешто није могуће, одговарамо речима Аве Доротеја који каже: Заиста, ако неко уистину хоће свим срцем да испуњава вољу Божију, тога Бог никада неће оставити, него ће га увек управљати по Својој вољи. И мало дете ће просветити како би му пренело његову вољу. Зато, помолимо се заједно Господу Исусу Христу, да нас, децу Своју никада не лиши духовних пастира и учитеља. Јер Он, по речима Светог Павла,даде једне какоапостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења, за сазидање Тијела Христова, док не достигнемо сви у јединство вјере и познање Сина Божијега  у мјеру раста пунотеХристове. То је из Посланице Ефесцима, као што знате.

Ето, то сам ја припремио о овој теми. Наравно, тамо је било пуно излагача и добили смо ограничење у времену - колико сваки реферат може да траје. Зато сам овим текстом, у ствари, само начео тему, покушао, колико сам могао, да заокружим неке мисли, али ова тема може дуже да се разрађује. Када припремим све што бих да напишем, па то прочитам и видим да је дуже од двадесет, некада петнаест минута колико ми је намењено, буде ми веома тешко јер морам да избацујем делове текста, а не знам шта бих избацио. Хтео бих да прочитам једно поглавље из првог реферата, односно један поднаслов. Можда се ни бих ни сетио да вам ово прочитам, да није отац ректор на почетку свог излагања рекао колико је битно када нам приступе људи - душе људске напаћене - да према њима имамо једну отвореност, љубазност,  састрадалност која је, у ствари, Христоподражавајућа врлина. Поднаслов у тексту гласи И ја сам само човек, а односи се на потребу да духовник буде веома снисходљив према онима који му прилазе. Дакле, ова моја тема се односи на монашко предање и потиче из њега. Овај принцип односа може се, међутим, применити и према свакој хришћанској души која нам приступа, поготово први пут. Зато и мислим да ће се ово што ћу рећи надовезати на речи оца ректора. И ја сам само човек - ове речи ћемо често сусрести у житијима преподобних отаца. Њих су изговарали старци духовници када би приметили да монаси, који су дошли ради откривања помисли, због стида не могу у потпуности да отворе своје срце. У Старечнику можемо прочитати повест о једном монаху кога је мучила телесна страст и који је три године долазио код Аве Зинона да исповеда ову борбу. Сваки пут би му стид везао језик, и он је одлазио не откривши му грешне помисли. Наравно, Ава је разумео шта је посреди, али није хтео да изнуди братовљеву исповест, већ је чекао да овај то учини својевољно. Ово се исто односи на поменути списак грехова као подсетник. Ава, дакле, иако је био прозорљив, није хтео ништа да пита. Ви сте сигурно читали ово, али да вас подсетим - после три године - када је тај монах баш решио да исповеди ту своју помисао и дошао код аве Зинона - разговарао је и разговарао, међутим, стид га је опет победио и он је кренуо из Авине келије, не исповедивши му ту помисао. Кренуо је, али пошто је себи дао завет, обећао самом себи, можда и Богу, да ће се исповедити, застајкивао је излазећи из келије и водио борбу са собом. Чак је ставио руку на врата келије – и онда му је ава Зинон рекао ове „магичне“ речи: И ја сам само човек. Тек тада је он смогао снагу да победи стид и да исповеди ту помисао. Пошто је брат, најзад, исповедио своју страст и посрамљен пао пред аву Зинона, овај га ни најмање није презрео, већ га је утешио речима: А зашто си се постидео? Нисам ли ја човек? Хоћеш ли да ја теби кажем своје страсти? Тако утешен и ограђен старчевим молитвама, монах се ослободио од овог искушења. Још познатији пример помоћи у превазилажењу стида - када старци сами себе представљају као страсне како би охрабрили на исповест искушавану братију - јесте случај са Преподобним Макаријем Великим и монахом Теопемтом. Ава Макарије је сазнао да овај брат робује страстима јер никоме није откривао помисли. На искусан начин, жалећи се брату како и поред много година проведених у подвигу, и он сам, тобоже, још увек трпи искушења од разних помисли, успео је да га наведе да открије своју савест. После исповести, пошто је био поучен од Аве Макарија, монах Теопемт је, убудуће, успевао да одбије сваки напад непријатеља. Исто се, вероватно, сећате приче из Старечника, из Житија аве Макарија. Једном, док је седео - а имао је велику благодат, видео је и духовни свет, невидљив за нас – угледао је како неки демон иде према скиту и носи разне тиквице. Он га пита: Шта имаш у тим тиквицама?А демон каже: Па ето, носим јестива братији. Овоме понудим једну храну, другом другу, трећем трећу и за свакога нађем по нешто. То су, у ствари, била искушења. Искушења кроз помисли.

Пита га даље Ава Макарије: Прима ли братија то твоје јестиво?Па, не баш сви, имам само једног пријатеља. Кад се ја појавим, он игра као чигра око мене, одговара демон.Пошто је био прозорљив, ава Макарије је знао који је то монах. Отишао је у скит, и сва га је братија дочекала са палмовим гранама - то је био њихов обичај да дочекују велике старце. Међутим, он се упутио право ка келији оног монаха. Сео је код њега као случајно -  као случајно га је изабрао - и питао га је: Како је, брате, имаш ли борбу? Он одговара: Не, Аво, твојим молитвама све је добро. Онда је Ава, као, почео њему да исповеда своју борбу: Ето, морам да ти кажем, колико сам година монах,а још ме муче помисли, још ме муче страсти. Тако га је, у ствари, навео да се исповеди. Потом га је утврдио и објаснио му како да се бори. Следећи пут је Ава  поново видео оног <]]>6385Sun, 25 Dec 2016 12:51:43 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BE-%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0-r6374/

Као што се благоухани дим тамјана лако подиже на горе, тако је дужна и искрена молитва, која исходи из очишћеног срца, да се лагано уздиже ка Богу. И као што тимијан има пријатан мирис, тако само оно мољење које се врши са љубављу и смирењем, јесте пријатно Богу. Свети Апостол Павле каже: «Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена. И живите у љубави као што је Христос и нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис». (Еф. 5, 1-2). Из наведених речи ми закључујемо да је старозаветно кађење у ствари било праобраз великог благоухања искупитељског и крстоваскрсног подвига Спаситеља света - Господа Исуса Христа.

Колико је кађење још у Старом Завету било значајно и благодатно, можемо закључити из само пар примера. Када је за поновљењо роптање Јевреја против Бога и светог пророка Мојсеја, Господ почео да кажњава Израиљћане, првосвештеник Арон је ушавши у центар, међу народ, почео вршити кађење. И гнев Божији се прекратио а грех је био опроштен. (Књига Бројева 16, 41-48). Свети пак Пророк Захарија је управо у време кађења у Храму, од Ангела Господњег добио вест о рођењу сина – Великог Јована, Претече и Крститеља Господњег. Из свега је видно да кађење није само символика већ реално давање Благодати Божије и огромна помоћ људима.

По тумачењу Светих Отаца, огањ као материја која сажиже и загрева, у суштини символише Божанство. Стога, огањ угља у кадионици означава Божанску природу Христову, а сама материја угља – Његову Човечанску природу. Тамјан пак – символише молитве људи, које се приносе Богу, док је кадионица образ Богородице, која је у себе сместила Несместивог Христа Бога.

Пред почетак кађења свештеник изговара молитву: «Кадило приносим Ти Христе Боже, на мирис миомира духовнога, примивши га у Наднебески и Мислени Свој Жртвеник, ниспошљи нам Благодат Духа Твога Светога».Из ове молитве је јасно, да видљиви дим кадионице означава невидљиво присуство Благодати Господње, која духовно укрепљује верујуће. Стога су сви верници приликом кађења дужни да се наклоне ка свештенику и сагну главу, јер на тај начин указују поштовање Богу, који преко кађења и кроз кадиони дим њима шаље Благодат Своју. Због нашег незнања, или пак гордости и немарности, знаменити свети грчки старац Порфирије Кавсокаливит знао је тужно говорити: Ја их кадим, а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо добро“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника.[2]

Зато је потребно још једном подвући да се према кађењу свештеника требамо односити са смирењем и поштовањем, приклањајући своје главе и наклањајући се телом пред Силом Божијом, јер кађење нема само символичко значење, већ се оно пре свега јавља реалним, моћним, благодатним и очишћујућим дејством Духа Божијега. То је познато и из свештеничке праксе и из свакодневног живота. На пример, знаменити руски јеромонах Јов (Гумеров), из Сретењског Манастира у Москви, испричао је и забележио једно своје духовно искуство. Он каже: «У дому у коме сам позван, налазила се старија жена, која је страдала од демона који се уселио у њу. Она је могла да се моли, да приступа Светим Тајнама, али није могла да се избави од демонског ропства. Нисам био предходно упозорен о томе, но убедио сам се у то од прве минуте. Она је покушала да заблагодари свештенику што је он дошао код њих у дом, али није успела да заврши реченицу. Други глас у њој грубо је завладао њоме и рекао, јавно се обраћајући свештенику: «Зашто си дошао. Одлази ...». ... Све време мог пребивања у дому, могао сам посматрати понашање демона. Уколико свештеник није говорио молитву, већ је ћутећи обављао неопходне радње, то је и демон тада заћутао. Тек што се молитва обнављала, он је почињао кричати било шта, само да би прекратио и спречио молитву. Када сам почео кропити стан са Светом Водом, демон је почео урликати. «Гоне ме, гоне. Сам ћу отићи. За два и по сата ћу отићи!». ... Његови крици и незадовољство достигли су посебну силу, када сам почео да кадим стан. Било је могуће да се очевидно убедимо у истинитост пословице: «Тамјан против ђавола, а затвор против лопова» (В.И. Даљ – Пословице руског народа). Додаћу, да су демонске крике слушали сви који су присуствовали. У томе сам се убедио после завршетка Молебна.»[3]

Стога је свакодневно кађење, ујутру и увече, нашег стана, веома важно за миран и благодатан дан, а посебно за неузнемираван починак од демонских сила преко ноћи и током сна. Пост, молитва, кађење тамјаном, закрштавање кревета, читање Светог Писма, врлински и светотајински живот у Цркви, све су то начини како да постанемо једно са Господом, и да Богом задобијемо спасење. Није случајно, већ је са дубоким духовним опитом, велики руски светитељ - преподобни Серафим Саровски говорио:«Сваки дан проветравај своју кућицу, и сваки дан је кади и пали кандила и свеће у њој». Дом који је освештан, у коме верници живе у љубави, хришћанским врлинама и смирењу, и који се свакодневно кади тамјаном у име Господње, неразрушиви је бедем за све демонске нападе и сигурна породична лука.

Богослужбено пак кађење може бити пуно, када се кади читав храм, или мало, када се са амвона кади само Олтар, иконостас и присутни људи. Када се каде свештени предмети – иконе, фреске, храм, Крст, црквене заставе и слично, тада се кађење односи директно ка Богу, дајући Њему одговарајућу част и хвалу. Када се каде људи, тиме сведочимо да Дух Божији силази на све верне, као оне који носе лик Божији. Стога се од стране верника, том Духу Божијем, Који кађењем и молитвама силази на верни народ, показује поштовање, смирење и покорност, преко њиховог приклањања глава и наклоном у правцу свештеника.

Демони никако не воле смирење, а ни када у нашем дому гори кандило или када се пале свеће, са молитвом Христу Богу за здравље и спасење, или пак за покој душа наших предака. Но, бесовске силе се боје и дима тамјана праћеног Крсним знамењем и молитвом Богу, и беже од њега на далеко. Вршећи кађење и остале Црквом усатновљене обредне радње, хришћанин је дужан памтити, да оне имају значење и силу, само тада, када из нашег срца исходи чист тимијан смирења, љубави и благодарности ка Богу. Стога Господ још у Старом Завету говори: «од истока сунца до запада велико ће бити име Моје међу народима, и на сваком месту приносиће тимијан имену Моме, чисту жртву; велико ће бити име Моје међу народима, Говори Господ Саваот» (Мал. 1, 11).

_{[1] Види: https://azbyka.ru/kadilo}

_{[2]Види: https://pouke.org/forum/index/1346440445}

_{[3] Види: http://www.pravoslavie.ru/6640.html}

Текст уобличио игуман Петар (Драгојловић)

New Delhi (Индија), 29 септембар 1961. године

Драги у Господу оче Софроније!

Срдачан братски поздрав из Индије. Овде је право лето, сунчано, мада су ноћи хладне. Земља ми се допада, а и народ такође. Само, сиромаштво је овде јавно и народ је изгладнео и неухрањен, но, пре свега, љубазан. Земља није хришћанска. У ваздуху је магија. А на улицама седе хипнотизери змија, и змије играју под фрулом. Поље за мисију је право и дубоко. Но, мисија је – у рукама протестаната, који, истина, проповедају Христа и реч Божију, но у Цркву не приводе, јер су и сами ван Ње.

         После Конференције отићићу на три дана ка малабарским хришћанима, такозваним „сиријским православцима“, то јест монофизитима. Имам тамо неколико ученика из Америке. Но, на њихово сједињење са Православљем мало је наде, али не без наше кривице – инертности и лењости. Сада се развија и расте монофизитски блок – Јермени, Копти, Етиопљани и Малабарци. Ми смо испустили могућност да их привучемо. А Зернов је чак предлагао издати им свештене бедеме Халкидона! О Конференцији нећу писати. Дознаћете од владике Антонија. Ка иступању Московске Патријаршије односим се неодређено: будућност ће показати! Само, није тако лако говорити истину! Општи утисак о Конференцији је суморан („послован“, по нашем – business), и не гледајући на официјалну елоквенцију, дисање Духа се не осећа (тако је, у крајњој мери, за мене). Испод је предходних, делимично и зато, што нема великих људи, сличних покојном архиепископу Михаилу (Константинилису), кога сам веома поштовао и волео. Ово није старачко гунђање, већ тужно признање. Већ 12 –ог одлећем дома. Одговорите на америчку адресу. Предајте мој поздрав м. Јелисавети. 

Грлим са љубављу. Ваш у Христу Г. Флоровски

Писмо друго

Монофизити – одвојена браћа. О забораву васељенскости Православља. О текућим плановима.

Cambridge (Massachusetts, USA), 23. април 1963. године

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Драги оче Софроније, благословите!

         Срдачно Вас поздрављам са Светлим Празником и шаљем вам братски поздрав.

У овој години Ви сте мене сасвим заборавили, па и отац Силуан је престао слати „Журнал Патријаршије“.

         О мом путовању у Индију Ви, наравно, знате. Сама Конференција у Њу Делхију, по моме, била је не баш успешна и досадна: уопште није била догађај. И чини ми се да ја нисам једини који тако мисли и осећа. Но, било је веома пријатно срести старе пријатеље, посебно из Грчке, и стећи нове. Смутња у вези са избором новог архиепископа у Атини веома ме је ожалостила. Највише од свега утешило ме је путовање на југ, ка малабарским јаковитима, мада ја и не гледам тако упрошћено на питање о њиховом присаједињењу са нама, као Николај Михајлович Зернов. Када је он био тамо, помутио их је неоснованим надама. Али код њих има пуно истинског благочешћа и још више црквеног живота. За њих се може искрено рећи: одвојена браћа! Одвојена више историјом, него разликом у вери. Но, право и поновно уједињење могуће је само кроз срастање (узрастање)[1], - што је у принципу могуће, мада је и тешко оствариво, јер су они тамо, а ми овамо, - али никако не кроз формални пристанак. Осим мене тамо су била два или три архијереја из Грчке и из Константинопоља, и понеко из московских делегата, између осталих и владика Антоније. Са неким од московских делегата упознао сам се довољно блиско. Неразумевања се нису јављала, јер сам ја грчке „јурисдикције“. Но, архиепископ Никодим ме је веома ожалостио и зачудио својим питањем насамо: „Не жалостите ли се Ви, што нисте у тој Цркви, где сте били крштени?“ – На то сам само са чуђењем одговорио: „Ја никада нисам мислио, да сам крштен у „руској Цркви“, и што таква постоји. Постоји само Православна Црква“. За њега је то било зачуђујуће. Ето, ово умањивање, или у суштини, заборав васељенскости или „католичности“ Православља мене саблажњава и рањава.

         Очевидно је, да је Московска Патријаршија заинтаресована у Екуменском Савету: послат је посебни представник у Женеву, али бојим се, углавном стога, што је тамо грчки епископ Емилијан, веома мио и искрен човек, кога одавно поштујем. Отац Виталије Боровој, који је послан у Женеву, ми се такође допада, и са њим сам пре две године пуно братски беседио. Но, мене жалости, са обе стране, то дуплирање православног представљања, које компромитује јединство Цркве.

         У јуну се спремамо у Европу, углавном у Финску, где рачунам порадити у универзитетској библиотеци – тамо је повећи руски одел, и много старих руских богословских књига и часописа. Крајем августа претпостављамо да ћемо бити у Енглеској, у вези са Конференцијом, и, уколико се да, рачунам да останем у Лондону на неко време.

         Још једном братски поздрављам с Празником. Молим молитве.

         Поздрав од Ксеније Ивановне.

          Са љубављу у Христу, увек Ваш Г. Флоровски.

Са руског превео за Поуке.орг, игуман Петар (Драгојловић)

Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Sofronij_Saharov/perepiska-s-protoiereem-georgiem-florovskim/, Pouke.org