Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији?

Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије.

Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста.

Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере?

Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53).

Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам?

Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума.

Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског.

Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере.

Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне.

ауторка интервјуа: Славица Мојсин

На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама?

Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите?

У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције.

Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога.

Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово.

Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube?

Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије.

Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији.

Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације.

Александар Милојков

Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа.

Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу.

Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере?

Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом.

Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога?

Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника.

Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве.

Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте.

У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао?

Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то.

Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове?

Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања.

Извор: Србин.инфо

Прочитајте наставак у attachment-у (прилогу)

O_PITANJIMA_LITURGIJSKE_PRAKSE.pdf

Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из

Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено".

Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)" могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни".

Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других". Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба.

Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век) и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима". Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера у вези са Речју приписаном Софронију.

Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?". Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући.

                                                                                                                                  НИКОЛАЈ УСПЕНСКИ

 http://beseda.rs/prezviter-velimir-vrucinic-jedinstvo-dveju-volja-u-licnosti-isusa-hrista/

Следећи пророчким изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се "обнављају острва Богу" (Ис 41:ђ, подразумевајући (под тим) Цркве незнабожаца. А цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (мноштво) православних, који су у њима, и песме и славославља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да „ходамо у обновљењу живота", и „ако је ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм 6:4; 2 Кор 5:17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (остварење), веле: „Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн 10:22). Било да је (то зима) духовна, у којој јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да је она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожава телесна чула.

А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам је процветало рано пролеће Благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да би смо још више псаламски рекли: „Лето и пролеће ти си створио, сети се овога" (Псал 73:17-18). 
Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Псал 73:18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обесчастише, и који се погордише и преузнесоше безбоштвом (својим), њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва (њиховог), и Он не презре глас оних који Му вапију: „Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђа Христа Твога" (Псал 88:51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом испуњени и који су Му поверовали проповеђу речи (Божије) и иконичким (ликовним) изображењем, кроз које двоје (проповед и иконе) велико дело Домостроја  спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова (Христова) пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страдања прелази Апостолима, а од ових Мученицима, а преко ових стиже до Исповедника и Подвижника.

Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским (молитвама) и свих Светих, који су заједно са Њиме и у увредама против икона  Он, дакле, оствари касније оно што је данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Јер, први пут, после дугогодишњег времена изругивања и бесчашћа светих икона, повратио је православље самом себи. Сад пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања Икона, и Празник (икона) који нам доноси све што је спасоносно.

Јер на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб (погребење), ад умртвљен и побеђен (васкрсењем), подвиге и венце Мученика, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Подвигодавалац и Венцедавац извршио посред земље. 
Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама:

„Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Псал 76:1415). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају.

Зато говоримо овако:

Онима који долазак Бога Логоса у телу речју, уснама, срцем и умом, писањем и иконама исповедају (признају) вечан спомен!

Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (Личности) Христове, и њој (Ипостаси) придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост н неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, а људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама  вечан спомен!

Онима који верују и проповедају Јеванђелски благовесте речи словима, догађаје цртежима (сликама), и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповед Истине речима и потврду иконама  вечан спомен!

Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (проповед); који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледалаца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари  вечан спомен!

Онима који знају да су: жезал, и таблице, и ковчег и свећњак, и сто, и кадионица, прасликовали и унапред пророковали Пресвету Дјеву Марију Богородицу, и да су ове ствари њена праслика (праобраз), али да уствари она (Богородица) није била то, већ да је она рођена као девојка и остала Дјева после богорођења. Због тога њу још и више представљамо иконично, или у њеним праобразима таквима вечан спомен!

Онима који знају и прихватају пророчанска виђења као она којима је само Божанство дало облик и образ, и који верују даје то хор пророка видео и прорекао, и чврсто држе предање  писано и неписано, предано Оцима преко Апостола, и зато живопишу светитеље и поштују их  вечан им спомен!

Онима који су сагласни са Мојсијем који говори: „Пазите на себе, јер у дан у који је Господ говорио на Хориву, на планини, ви сте чули глас речи, али нисте видели облик"; и који знају да говоре оно што је право: ако смо нешто видели, заиста смо видели, јер нас је син грома научио: „Онај који је од почетка, кога смо слушали, кога смо видели, и кога смо обожавали очима својим и кога су руке наше додиривале  Логоса живота" (1 Јн 1:12), и ово сведочимо". Такође и други служитељи Логоса: „Једосмо и писмо с Њим" (Дап 10:4), не само пре страдања, него и после страдања и васкрсења. Онима дакле који су од Бога примили моћ да разликују забрану законску (Стари завет) и Благодат учења (Нови завет), с једне стране  Онога који је, сједне стране у Закону невидљив, а с друге стране, Онога који је у благодати и видљив и опипљив, и зато (због тога) они живопишу (изображавају) и поклањају се ономе што је видљиво и опипљиво.

Пророци како видеше, Апостоли како научише, Црква како је примила, Учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио  тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и Његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. 
Ово је вера апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. 
И сада ми величамо братски и пријатељски хероје вере, у слави и часној побожности, за коју су се они борили, и ми говоримо: 
Германа, Тарасија, Никифора и Методија, њих као истинске архијереје Божије, победнике и учитеље Православља  вечан им спомен!

Превод, А. Јевтић. допуна текста и превода, Р. Поповић

Са руског Марина Тодић

05 / 03 / 2017

ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Знамо да је Исус изузетно познавао Стари Завјет, а не сумњамо да је библијске књиге упознао као дијете. У Његово вријеме у доба дјечаштва и младенаштва, главни центар за обуку, поред породичне куће, могла је да буде локална синагога - коју је посјетио много година касније, као одрасла особа. Ту је, учествујући у суботњим молитвеним сабрањима са својим родитељима, дјечак Исус могао да чује речи Писма, да присуствују дискусијима одраслих и „упија“ Свето Писмо, ријечи Псалама, молитава и химни.
О томе како су изгледали молитвена сабрања у синагогама Исусовог времена, Филон Алексанријски пише:
"На тај начин, сваког седмог дана у сваком граду су отворене хиљаде школа здравомислија, умјерености, храбрости, правде, и осталих врлина, у којима су ученици мирно сједели са отвореним ушима и пуном пажњом како би се задовољиле духовну жеђ ријечју наставника, и гдје би веома искусна (опитна) особа устајала и казивала све најкорисније и које ће допринјети расту добра у животу ". [5]
Филон, не случајно, изједначава школу и синагогу: читање Библије и њено тумачење са искусним ментором чине претежни дио суботњих сабрања у синагоги. По свему судећи, никакву другу школу осим синагоге Исус у младости није похађао. Не постоје докази да је учио од неког чувеног рабина, или у филозофској школи, или при Јерусалимског храму. Јевреји, који су га чули у храму у Јерусалиму, питали су се: Како Он зна Писма, будући непоучен? (Јов. 7, 15). Ријеч „непоучен“ говори о недостаку Његовог формалног образовања, какво су имали књижевници и фарисеји тога доба. За савременике, Исус је био самоук, а када је имао улогу наставника, то је проузроковало пометњу не само у Његовом родном граду, у коме су сви знали за овој недостатак образовања, већ и у Јерусалиму, у коме је сматран придошлицом и странцем, и чијим становницима није било јасно по ком праву улази у оновремену затворену корпорација учитеља и књижевника.
Недостатак формалног образовања не искључује повремене контакте Исуса са учитељима. Једну такву епизоду сачувало је за нас Јеванђеље по Луки. Она говори о томе да су Исусови родитељи ишли сваке године у Јерусалим за вријеме Пасхе (види. Лк. 2, 41). Обичај да се посјети Јерусалим за Пасху био је широко распрострањен, и многи побожни Јевреји строго су га поштовали. Исус је задржао тај обичај до краја својих земаљских дана. Јеванђелистичка прича:
" И кад му би дванаест година, узиђоше они у Јерусалим по обичају празника. И када проведоше дане, и враћаху се, оста дијете Исус у Јерусалиму; и не знаде Јосиф и мати његова; Него, помисливши да је са друштвом, отидоше дан хода, и тражаху га међу сродницима и познаницима. И не нашавши га, вратише се у Јерусалим да га траже. И послије три дана нађоше га у храму гдје сједи међу учитељима, и слуша их, и пита их. И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима. И видјевши га запрепастише се, и мати његова рече му: Чедо, што нам тако учини? Ево отац твој и ја тражисмо те с болом. И рече им: Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мојега? И они не разумјеше ријеч коју им рече. И сиђе с њима и дође у Назарет; и бјеше им послушан. И мати његова чуваше све ријечи ове у срцу својему. И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк. 2, 42-52).
Од кога Јеванђелиста зна за ову епизоду? Једини могући извор - Дјевица Марија, који је причала о томе са Луком или неким другим од апостола (Петром?), чије је ријечи  Лука могао да напише. Многи детаљи наратива указују на то да је цијела сцена овдје описана ријечима Богородице: изгледа као да видимо сцену очима. У ријечима Јеванђелисте да су сви који су чули Исуса били запањени Његовим разумијевањем и одговорима, чујемо глас љубави родитеља, препричавање епизода много година касније. Исти глас се чује у емоционалним ријечима мајке: „Сине! Шта си нам учинио?“ Коначни услови наратива (и Његова мајка чува све те ријечи у свом срцу) је такође, непобитно указују на извор: нико осим мајке није могао сачувати у срцу ову епизоду и ријечи, који су јој у то вријеме биле несхватљиве, али је касније схватила да су те ријечи као "оружје" положене у њено срце.
Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.

Доносимо снимак беседе оца Драгослава Ћорковића, изговорене после читања јеванђељске перикопе о опасности лицемерја, које се јавља код многих који се формално придржавају правила поста. Христове речи о важности праштања и љубави  као и о заснивању хришћанског идентитета на етосу Царства Божијег, а не на привременом благу овога света, отац Драгослав је развио указујући на конкретне проблеме који не заобилазе ни поменуту црквену заједницу у дијаспори. Универзалност беседе, пак, и поред указивања на конкретне појаве псеудоморфозе етоса, чини проповед овог врлог свештенослужитеља веома актуелном.   

То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“1[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“2[2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести.

Историјски  развој Великог поста 

Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“3[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо.

Велики пост, је плод дугог, вишевековног и компликованог  историјског развоја, чији сви аспекти  нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података:

Досадашњим  научним радом на пољу хришћанских  наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње  прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“4[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.5[5] Но, намеће нам се питање, када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“6[6]

Други одговор  литургичара је да се до четрдесет  дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“7[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“8[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“9[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti- Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници.

У пределима  где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови  такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста  на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу.

Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале  страсти, црквени оци су тражили  начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије.

У границама  византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у  погледу његове организације у времену  тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две  предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо:

-Пет (неко  рачуна четири) припремних недеља;

Пост је тематски подељен на недеље, а такође и  богослужење има свој посебан  карактер такозване „радосне туге“.

-Недеље поста  су:

Значај  Великог поста 

Пост  је боља човекова песма  у свету, песма  која прелази у  васкршње појање.

Пред Богом  и пред собом треба да скинемо  хаљину која нас је улепшавала и  наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“10[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“11[11].

Великопосно богослужење 

Како се благодарење  испољава кроз богослужење, самим тим  једна од најбитнијих одлика Великог  поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих  и најсуштинскијих елемената  нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“12[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода ( Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије.

Најстрожи је пост у  првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања.

Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим  њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена.

Размишљања  о Великом посту у савременом свету 

Онај  који пости, и ако  буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша.

Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у  периоду од пре тридесет-четрдесет  година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“13[13].

Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво.

Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о  личној недостојности причасника, већ  о недостојном примању евхарстијских  Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова?

Као што рекох, круна црквеног живљења јесте  Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење  и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост.

Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што  ми пастири Христовог словесног  стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме  духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и  поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима.