Са руског Марина Тодић

05 / 03 / 2017

ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Знамо да је Исус изузетно познавао Стари Завјет, а не сумњамо да је библијске књиге упознао као дијете. У Његово вријеме у доба дјечаштва и младенаштва, главни центар за обуку, поред породичне куће, могла је да буде локална синагога - коју је посјетио много година касније, као одрасла особа. Ту је, учествујући у суботњим молитвеним сабрањима са својим родитељима, дјечак Исус могао да чује речи Писма, да присуствују дискусијима одраслих и „упија“ Свето Писмо, ријечи Псалама, молитава и химни.
О томе како су изгледали молитвена сабрања у синагогама Исусовог времена, Филон Алексанријски пише:
"На тај начин, сваког седмог дана у сваком граду су отворене хиљаде школа здравомислија, умјерености, храбрости, правде, и осталих врлина, у којима су ученици мирно сједели са отвореним ушима и пуном пажњом како би се задовољиле духовну жеђ ријечју наставника, и гдје би веома искусна (опитна) особа устајала и казивала све најкорисније и које ће допринјети расту добра у животу ". [5]
Филон, не случајно, изједначава школу и синагогу: читање Библије и њено тумачење са искусним ментором чине претежни дио суботњих сабрања у синагоги. По свему судећи, никакву другу школу осим синагоге Исус у младости није похађао. Не постоје докази да је учио од неког чувеног рабина, или у филозофској школи, или при Јерусалимског храму. Јевреји, који су га чули у храму у Јерусалиму, питали су се: Како Он зна Писма, будући непоучен? (Јов. 7, 15). Ријеч „непоучен“ говори о недостаку Његовог формалног образовања, какво су имали књижевници и фарисеји тога доба. За савременике, Исус је био самоук, а када је имао улогу наставника, то је проузроковало пометњу не само у Његовом родном граду, у коме су сви знали за овој недостатак образовања, већ и у Јерусалиму, у коме је сматран придошлицом и странцем, и чијим становницима није било јасно по ком праву улази у оновремену затворену корпорација учитеља и књижевника.
Недостатак формалног образовања не искључује повремене контакте Исуса са учитељима. Једну такву епизоду сачувало је за нас Јеванђеље по Луки. Она говори о томе да су Исусови родитељи ишли сваке године у Јерусалим за вријеме Пасхе (види. Лк. 2, 41). Обичај да се посјети Јерусалим за Пасху био је широко распрострањен, и многи побожни Јевреји строго су га поштовали. Исус је задржао тај обичај до краја својих земаљских дана. Јеванђелистичка прича:
" И кад му би дванаест година, узиђоше они у Јерусалим по обичају празника. И када проведоше дане, и враћаху се, оста дијете Исус у Јерусалиму; и не знаде Јосиф и мати његова; Него, помисливши да је са друштвом, отидоше дан хода, и тражаху га међу сродницима и познаницима. И не нашавши га, вратише се у Јерусалим да га траже. И послије три дана нађоше га у храму гдје сједи међу учитељима, и слуша их, и пита их. И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима. И видјевши га запрепастише се, и мати његова рече му: Чедо, што нам тако учини? Ево отац твој и ја тражисмо те с болом. И рече им: Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мојега? И они не разумјеше ријеч коју им рече. И сиђе с њима и дође у Назарет; и бјеше им послушан. И мати његова чуваше све ријечи ове у срцу својему. И Исус напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи." (Лк. 2, 42-52).
Од кога Јеванђелиста зна за ову епизоду? Једини могући извор - Дјевица Марија, који је причала о томе са Луком или неким другим од апостола (Петром?), чије је ријечи  Лука могао да напише. Многи детаљи наратива указују на то да је цијела сцена овдје описана ријечима Богородице: изгледа као да видимо сцену очима. У ријечима Јеванђелисте да су сви који су чули Исуса били запањени Његовим разумијевањем и одговорима, чујемо глас љубави родитеља, препричавање епизода много година касније. Исти глас се чује у емоционалним ријечима мајке: „Сине! Шта си нам учинио?“ Коначни услови наратива (и Његова мајка чува све те ријечи у свом срцу) је такође, непобитно указују на извор: нико осим мајке није могао сачувати у срцу ову епизоду и ријечи, који су јој у то вријеме биле несхватљиве, али је касније схватила да су те ријечи као "оружје" положене у њено срце.
Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.

Доносимо снимак беседе оца Драгослава Ћорковића, изговорене после читања јеванђељске перикопе о опасности лицемерја, које се јавља код многих који се формално придржавају правила поста. Христове речи о важности праштања и љубави  као и о заснивању хришћанског идентитета на етосу Царства Божијег, а не на привременом благу овога света, отац Драгослав је развио указујући на конкретне проблеме који не заобилазе ни поменуту црквену заједницу у дијаспори. Универзалност беседе, пак, и поред указивања на конкретне појаве псеудоморфозе етоса, чини проповед овог врлог свештенослужитеља веома актуелном.   

То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“1[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“2[2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести.

Историјски  развој Великог поста 

Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“3[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо.

Велики пост, је плод дугог, вишевековног и компликованог  историјског развоја, чији сви аспекти  нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података:

Досадашњим  научним радом на пољу хришћанских  наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње  прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“4[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.5[5] Но, намеће нам се питање, када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“6[6]

Други одговор  литургичара је да се до четрдесет  дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“7[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“8[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“9[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti- Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници.

У пределима  где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови  такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста  на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу.

Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале  страсти, црквени оци су тражили  начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије.

У границама  византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у  погледу његове организације у времену  тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две  предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо:

-Пет (неко  рачуна четири) припремних недеља;

Пост је тематски подељен на недеље, а такође и  богослужење има свој посебан  карактер такозване „радосне туге“.

-Недеље поста  су:

Значај  Великог поста 

Пост  је боља човекова песма  у свету, песма  која прелази у  васкршње појање.

Пред Богом  и пред собом треба да скинемо  хаљину која нас је улепшавала и  наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“10[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“11[11].

Великопосно богослужење 

Како се благодарење  испољава кроз богослужење, самим тим  једна од најбитнијих одлика Великог  поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих  и најсуштинскијих елемената  нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“12[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода ( Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије.

Најстрожи је пост у  првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања.

Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим  њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена.

Размишљања  о Великом посту у савременом свету 

Онај  који пости, и ако  буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша.

Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у  периоду од пре тридесет-четрдесет  година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему- пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“13[13].

Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба- то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ . Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво.

Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о  личној недостојности причасника, већ  о недостојном примању евхарстијских  Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је , евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова?

Као што рекох, круна црквеног живљења јесте  Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење  и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање ( грч. метанија=преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски=светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост.

Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што  ми пастири Христовог словесног  стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме  духовнику-Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и  поверени народ би се лакше у усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима.

6491Wed, 01 Mar 2017 16:30:39 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%83%D0%BC%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B8-%D0%B8-%D0%BA%D1%80%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%9A%D0%B5-r6488/

 

]]>6488Wed, 01 Mar 2017 10:28:23 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82-r6487/

Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму.

Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божје; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа. Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај.

За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири).

У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље.

Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана.

У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости.

Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског.

У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику.

У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници. Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору.

У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“

Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове НедељаПравославља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846). Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је историјски.

Чин Православља се углавном састоји од молебанског појања и служи се у саборним црквама после читања часова уочи литургије или после литургије, на средини храма, испред икона Спаситеља и Мајке Божије.

Друга седмица и недеља Великог поста назива се Недељом светог поста: Црква моли Господа за благодатно озарење оних који посте и који се кају. На богослужењима ове седмице и у недељни дан заједно са скрушеношћу због човековог греховног стања хвали се пост као пут ка унутрашњем благодатном озарењу.

Православно учење о посту се посебно јако открива у сећању, у току друге седмице, на Светог Григорија Паламу, Солунског архиепископа (XIV в.). Свети Григорије је био велики атонски подвижник, познат као заштитник Православља и разобличитељ јеретичког учења Варлама, калабријског монаха, који је одбацивао православно учење о благодатној светлости, која просвећује унутрашњег човека и понекад се открива видљиво, на пример, као што је то било на Тавору и Синају. Варлам је сматрао да је немогуће достићи ово озарење молитвом, постом и другим духовним подвизима самоодрицања. На Сабору који је овим поводом био сазван у Константинопољу 1341. године свети Григорије Палама, који је био назван сином Божанске светлости, разобличио је јеретике и одбранио учење о Божанској светлости, нествореној, увек постојећој, којом је Господ заблистао на Тавору и којом се обасјавају подвижници који достигну такво просветљење уз помоћ молитве и поста.

Црквену службу у част светог Григорија Паламе и његово житије написао је Филотеј, Константинопољски патријарх (XIV в.), а канон – Генадије Схолар (XV в.).

Трећа недеља Великог поста назива се Крстопоклона, јер у ову недељу Црква слави Свети Крст и духовне плодове Крсне смрти Спаситеља.

Значај Христовог Крста за оне који се подвизавају у посту Црква је објаснила у богослужбеним песмама, у различитим сликама и алегоријама. Попут дрвета које има мноштво лишћа и баца густу сенку, па пружа хладовину и одмор уморном путнику, Христов Крст на средини подвига поста верујућима пружа хладовини и бодри их да заврше труд. Христов Крст као знамење победе над смрћу припрема нас за радосно прослављање Победника пакла и смрти. Христов Крст се пореди с дрветом које је засладило горке воде Мере, с дрветом живота, које је засађено посред раја. Радосна вест о Крсту и поклоњење њему с утехом нас подсећају на све ближи празник Христовог Васкрсења.

Осим прослављања Светог Крста на којем се Господ смирио до смрти, у богослужењима четврте недеље Великог поста се разобличава фарисејска гордост, коју је Бог осудио, и хвали се смирење цариника.

Почевши од среде Крстопоклоне недеље на литургијама Пређеосвећених Дарова се до Велике среде изговарају посебне јектеније за оне који се спремају за просвећење (крштење).

У богослужењима четврте недеље Црква нуди узвишени пример испосничког живота који представља подвижник из VI века, Преподобни Јован Лествичник, који се од 17. до 80. године подвизавао на Синајској гори и који је у свом делу „Лествица раја“ описао пут постепеног усхођења човека ка духовном савршенству лествицом душе, која га узводи од земље ка вечној слави. У „Лествици“ је наведено 30 оваквих степеника, по броју година земаљског живота Спаситеља до Његовог ступања на друштвено служење људском роду.

У четвртак пете недеље на јутрењу се чита цео Велики канон Светог Андреја Критског и житије Преподобне Марије Египатске (V-VI в.), које се из бездана порока путем покајања уздигла на толику висину савршенства и светости да је постала слична бестелесним анђелима. Ово богослужење се зато другачије назива Маријино (или ређе: Андрејево) стајање. У пракси се оно служи у среду увече. Житије се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми, а други после треће песме канона. Житије преподобне Марије је написао свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644), а свети Андреј Критски, којег је Јерусалимски патријарх Теодор послао на Трулски, VI Васељенски Сабор (680-681), донео је Житије свете Марије заједно са својим каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на овом Сабору.

У среду пете седмице на вечерњи која се односи на четвртак, уместо уобичајених стихира на «Господи возвах» се певају 24 покајничке стихире Великог канона – дела Светог Андреја Критског. Све стихире се завршавају са: «Господи! Прежде даже до конца не погибну, спаси мја.» («Господе! Пре него што пропаднем до краја, спаси ме.»)

У четвртак се ради читања Великог канона служи Литургија пређеосвећених Дарова и звоњава звона је потпуна, односно није великопосна.

Субота пете недеље се назива Суботом акатиста, а сама служба је добила назив «Похвала Пресветој Богородици». Овог дана се на јутрењу чита Акатист што на грчком значи појање уз које се не седи посвећено Божијој Мајци у сећање на Њено заступништво и избављење Константинопоља у данима поста од најезде туђинаца у VII в. Овај први акатист написан је у VII в. на основу још старијих кондака у којима се опевају догађаји Рођења Господа и Благовести Пречистој Богородици.

У пету недељу Великог поста Црква се сећа Свете Марије Египатске и прославља је.

У песмама канона за ову недељу, као и у богослужењима седмичних дана идуће недеље – цветне, открива се јеванђељска прича о богаташу и Лазару како би се верници подстакли на истинско покајање којим се достиже Царство Божије. Црква убеђује вернике да избегавају немилосрдност и нечовечност богаташа и да ревнују за трпљење и великодушност Лазара, јер Царство Божије није храна и пиће, ваћ праведност и уздржање са светошћу и милосрђем.

У суботу шесте недеље – цветне, Црква се сећа чуда кад је Господ Исус Христос васкрсао Лазара, зато се она назива Лазарева субота.

Васкрсавањем Лазара Исус Христос је показао Своју Божанску силу и славу и уверио је Своје ученике и све у Своје предстојеће васкрсење и свеопште васкрсење мртвих на дан Суда Божијег.

Цвети су посвећене сећању на свечани Улазак Господњи у Јерусалим, у који је ишао на страдања и Крсну смрт. Овај догађај су описали сви јеванђелисти: Мт. 21, 1-11; Мк. 11, 1-11; Лк. 19, 29-44; Јн. 12, 12-19. Овај празник се назива Цвети, Цветна недеља, а у разговорном језику код Руса и недеља Врбице, због обичаја да се тог дана освећују гранчице палме, које се код нас замењују врбом.

Празник води порекло од давнина. Прво указивање на празник – у III веку, припада светом Методију, Патарском епископу (+312), који је оставио поуку за овај дан. У IV веку се празник, како сведочи свети Епифаније Кипарски, прослављао врло свечано. Многи од светих отаца из IV века оставили су своје поуке за овај празник. У VII-IX свети Андреј Критски, Козма Мајумски, Јован Дамаскин, Теодор и Јосиф Студит, као и византијски цар Лав Философ, Теофан и Никифор Ксантопул, празник су прославили песмама које Православна Црква и данас поје.

Празник Уласка Господњег у Јерусалим спада у највећих дванаест Господњих и Богородичних празника, али нема ни претпразнество ни попразнество, јер је окружен данима поста Четрдесетнице и Страсне седмице. Међутим, иако нема дане претпразнества као други празници из реда дванаест највећих, богослужења целе претходне седмице, почевши од понедељка, у многим стихирама и тропарима су посвећена догађају уласка Господњег у Јерусалим.

У петак цветне недеље завршава се пост Свете Четрдесетнице. Овог дана се у једној од стихира на „Господи возвах“ пева: „Душеполезнују совершивше Четиредесјатницу, и свјатују седмицу Страсти Твојеја просим видјети, Человјекољупче. “ („Завршивши душекорисну Четрдесетницу, молимо да видимо и свету седмицу Страдања Твојих, Човекољупче.“)

Лазарева субота и Цвети служе као прелаз из Четрдесетнице у Страсну седмицу.

Извор: Православие.ру, са руског: Марина Тодић

]]>6487Tue, 28 Feb 2017 22:42:25 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%BC%D0%BE-25-%D1%84%D0%B5%D0%B1%D1%80%D1%83%D0%B0%D1%80%D0%B0-r6486/

С обзиром да успомена на Светог Кирила Словенског у 2017. години пада у понедељак Прве седмице Свете Четрдесетнице - 27. фербуара, Свети Архијерејски Синод је препоручио Високопреосвећеној и Преосвећеној господи епархијским Архијерејима Српске Православне Цркве да се у храмовима посвећеним Светом Кирилу Словенском његов спомен обележи у Сиропусну суботу, 25. фебруара. Такође, подручно свештенство треба да позове верне који обележавају Светог Кирила као своју крсну славу да исту такође прославе у поменути дан.

http://www.spc.rs/sr/svetog_kirila_slovenskog_praznujemo_25_februara

]]>6486Mon, 20 Feb 2017 17:48:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%BA-%D0%B1%D0%B8%D1%9B%D0%B5-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%B0-%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-r6472/

 

]]>6472Fri, 10 Feb 2017 13:24:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82-%E2%80%93-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BA%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%B4-r6470/

 

 

]]>6470Fri, 10 Feb 2017 09:50:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%BD-%D0%B0%D0%BB%D1%84%D0%B5%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D0%B4%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%9A%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%B8-%D0%BC%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%81%D0%B0-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8-%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-ii-%D0%B4%D0%B8%D0%BE-r6469/

Какво образовање је добио Исус?

Његов старији савременик, јеврејски филозоф из Александрије, Филон, говори о томе шта је тадашње опште, пореклом хеленско, образовање обухватало:
Граматику, која поучава о дјелима пјесника и прозних писаца, пружајући много знања и стварајући презир према ономе што привлачи пажњу ка испразним мислима ... Музику, која очарава оне који немају ритам - ритмом, лишене хармоније - хармонијом, немилозвучне и дисонантне - мелодијом, нескладне чинећи складним. Геометрију, којом се усађивао осјећај за једнакости и сличности у науци, али и љубав за исправне теорије складно повезане. Реторику, којом је ум увјежбаван за посматрање и редовна и лијепо и прикладно вербално изражавање, чинећи човјека истински мудрим ... Дијалектику - сестру близњакињу реторике, која учећи да правмо разлику између правих и лажних изјава, не будемо убијеђени у опсјене мудролијаме, те тако лијечимо највећу болест душе - заблуду. Стога је корисно да упознати ове и блиске науке и усавршавати се у њима [3].

Овај описан циклус наука представљао је средње образовање у јелинским школама Исусовог времена, међутим, није имао никакве везе са образовањем, које је Исус могао да у добије у свом родном граду. Ту није поучавао ниједан граматик, музичар, није било геометрију,  ни било какве реторике или дијалектике. Од онога што знамо о Галилеји Исусовог времена, не можемо чак ни са сигурношћу рећи да је у граду у коме је одрастао постојала школа. У сваком случају, не можемо сумњати да су Исусови први учитељи били Јосиф и Марија, којима је био послушан (Лк. 2, 51). Можда су Исусова браћа, као старија од Њега, такође учествовала у Његовом васпитању и образовању.

Шта је обука у породицама Галилеје у Исусово вријеме? Прије свега, у истраживању Торе - пет књига Мојсијевих, која је била Свето писмо за Јевреје и уживала неупитан ауторитет. Тора није био само збирка прича о историји народа Израела: у њу су укључени и закони,  по којима је јеврејски народ друштвено-економски живио, и морални закони сматрани неприкосновеним и обавезујућим. Свако дијете одрасло у у јеврејској породици, морало је да зна Тору.
Како су проучавали Писмо? Предавање није нужно било из писаног текста. Већина Исусових савременика није знала да чита и библијски текстови су прихватани слушањем и запамћивањем напамет.

Из Јеванђеља знамо да је Исус био у стању да чита, то показује његова проповјед у Назаретској синагоги. Ова прича је позната свим јевађелистима, али Лука наводи да ушавши у синагогу, Исус почео да чита књигу:

" И дође у Назарет гдје бјеше одгајен, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита. И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе мјесто гдје бјеше написано: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовијестим сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити пуштени, и слијепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповиједам пријатну годину Господњу.И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега. А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим. И сви му свједочаху, и дивљаху се ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој."(Лк 4, 16-24.).

Прича по Луки потврђује да је Исус знао да чита хебрејски. Али зашто су на чињеницу да је узео књигу (у ствари, свитак), отворио и почео да чита, прави његови земљаци били запањени, а још више тиме да је Он пошто је затворио књигу (тј, окренуо свитак) почео да тумачи Писмо? И зашто се када су чули Његову поуку, питају: Није ли ово син Јосифов? Очигледно, то је зато што у кући Јосифовој, Исус, према њиховом мишљењу, није могао добити образовање које ће омогућити да се слободно чита на хебрејском и тумаче речи пророка. Његови слушаоци добро су знали услове у којима је одрастао, и нијесу могли да замисле да син дрводељин постане учитељ, може да прочита Писмо и да га тумачи.
Могуће је да, је поред кућног образовања, Исус школован у основној школи (да ли у Назарету?), а затим у локалној синагоги у коју је ишла Његова породица. Према каснијим јеврејским изворима, најнадаренији дјечаци су послије завршене основне школе са дванаест или тринаест година, ишли на студије у הםדרש בת БЕТ Хам-мидраш ( «кућа учења"), гдје су студирали Тору под вођством искусног ментора. Таква обука, међутим, била је доступна само неколицини дјечака. У Исусово време није у Израелу било организованог средњег и високог образовања, тако, да он није ни могао да га стекне институционално. [4].
Наставиће се. Фусноте при свршетку комплетног текста.

 

 

]]>6469Thu, 09 Feb 2017 15:52:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B3-%D0%B8%D0%B3%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D0%B4%D0%B8%D1%9B-r6462/

 

]]>6462Tue, 07 Feb 2017 19:34:17 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B4%D0%B2%D0%B0-%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%85%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%83%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D1%80%D1%82-r6458/

Родољуб Кубат
Православни богословски факултет
Универзитет у Београду

 

Rodoljub Kubat - Dva aspekta biblijske teologije - Hermeneuticki nacrt.pdf

]]>6458Sun, 05 Feb 2017 18:53:41 +0000