(ТЕКСТОВИ ЧИТАЛАЦА)

Наиме, општеприхваћено мишљење међу стручњацима је да је Библија ране Цркве била Септуагинта (LXX) – грчки превод Старог Завета (из 3. века п.н.е.).[1],[2] То мишљење се заснива на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету, укључујући и најважније месијанске текстове, преузета управо из Септуагинте.

Навешћемо три примера (болд. В.Ђ.):[3]

•      Матеј 1:23: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануило, које ће рећи: с нама Бог.“ У масоретском (= јеврејском) тексту читамо: „млада жена ће затруднети“ (Исаија 7:14), док у Септуагинти стоји као и у Јеванђељу.

•      Дела апостолска 7:14: „А Јосиф посла и дозва оца својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.“ У масоретском тексту читамо: „свега дакле душа дома Јаковљева, што дођоше у Мисир, беше седамдесет“ (1. Mојсијева 46:27), док у Септуагинти стоји баш као што је Стефан рекао.

•      Јеврејима 10:5: „Зато улазећи у свет говори: жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио.“ У масоретском тексту читамо: „жртве и дарова нећеш; ти си ми уши отворио“ (Псалам 40:6), док у Септуагинти стоји као и у Посланици.

Међутим, још већи проблем у дефинисању Писма на које је ап. Павле мислио у 2. Тимотију 3:16 је у томе што канон Новог Завета тада уопште није постојао! Нама се данас подразумева да је, када кажемо „Библија“, у то укључено и 27 књига Новог Завета које имамо у сваком издању Светог Писма. Ипак, то није увек било тако.

Данашњи канон Новог Завета је утврђен тек крајем 4. века. н.е., на помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е).[4] Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. (О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога.[5]) Свако, дакле, ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве, било да је тога свестан или не.

Свето Писмо је, како видимо, део црквеног Предања; његов најважнији део, али ипак део, и стога се тешко може тумачити одвојено од остатка тог Предања. Као што смо рекли у претходном тексту, ишчупати Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, препознала и канонизовала. Уколико бисмо прихватили – у одређеним хришћанским круговима уврежену – тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би, зарад доследности, да одбацимо и канон Новог Завета, јер је он установљен од стране већ увелико „пале Цркве“. Или би, барем, требало да прихватимо ранији, Мураторијев, канон (касни 2. век), који је укључивао и Петрову Апокалипсу, Пастир Јермин (као спис који треба читати), као и Књигу Мудрости, а није укључивао 1. и 2. Петрову посланицу, као ни Јеврејима, Јаковљеву и једну Јованову посланицу (не зна се са сигурношћу да ли 2. или 3.[6]).

Зашто, дакле, прихватамо каснији канон са краја 4. века, а не, два века старији, Мураторијев? Традиционални хришћани на то, без двоумљења, одговарају: зато што верујемо да је Дух Свети водио Своју Цркву у утврђивању исправног канона, као што верујемо да ју је водио и у исправном тумачењу тог канона.

А, како су ствари по питању канона Писма текле пре и након Мураторијевог фрагмента? Најисправније је рећи да је Црква, изграђујући себе, изграђивала и канон. Ту изградњу и сазревање канона бисмо поједностављено могли да представимо отприлике овако:

1.    Ап. Петар препознаје посланице ап. Павла као Писмо: “И трпљење Господа нашег држите за спасење; као што вам и љубазни наш брат Павле по даној му премудрости писа. Као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима имају неке ствари тешке разумети, које ненаучени и неутврђени изврћу, као и остала писма, на своју погибао.” (2. Петрова 3:15,16; болд. В.Ђ.)

2.    Апостолски оци (директни ученици и наследници апостолâ), као и касније апологете, цитирају јеванђеља и апостолске посланице као ауторитативне списе, премда није увек сасвим јасно да ли их сматрају за Писмо. На пример, Поликарп у својој Посланици Филипљанима 12:1 каже следеће (болд. В.Ђ.): „А уверен сам да сте добро научени у Светим Писмима и ништа вам није непознато, док то мени није дано. Знам само да је у Писму речено: 'Гњевите се, и не грешите', и: 'да сунце не зађе у гњеву вашем'“. Мишљења сам да Поликарп овде цитира Павлову Посланицу Ефесцима 4:26, јер иако: „гњевите се, и не грешите“ може да буде и цитирање Псалама 4:4, други део: „да сунце не зађе у гњеву вашем“ тамо не налазимо (ни у MT[7], ни у LXX), већ: „размислите у срцима својим на постељама својим, и утолите“; док се у Ефесцима 4:26 налази цела реченица коју Поликарп дословце наводи. Уколико сам у праву, то би значило да је он Ефесцима посланицу (а онда вероватно и друге апостолске списе) сматрао за Свето Писмо. Наравно, код апостолских отаца и апологета 2. и 3. века сусрећемо се и са фреквентним цитирањем Старог Завета (укључујући и девтероканонске књиге).

3.    Канон јеретика Маркиона (2. век н.е.), који се састојао од десет Павлових посланица (без пасторалних и Посланице Јеврејима[8]) и Лукиног Јеванђеља.[9]

4.    Јустин Философ нам средином другог века саопштава да се на евхаристијским сабрањима хришћана, поред пророчких списа, читају и “апостолски записи” (ἀπομνημονεύματα τῶν ἀποστόλων)[10], под чиме је вероватно подразумевао јеванђеља (не знамо која). Код Јустина, поред навођења Септуагинте[11], наилазимо и на цитате из синоптичких јеванђеља и Павлових посланица, али и на позивање на 'Акте Понтија Пилата'[12], као и на известан апокрифни опис Исусовог крштења.[13] Оно што је, у контексту наше теме, такође занимљиво је да Јустин Откривење приписује апостолу Јовану, и то само неколико деценија након што је написано.[14]

5.    Татијанов „Дијатесарон“, или хармонизација четирију јеванђеља у један спис (око 160. г. н.е.).

6.    Иринеј Лионски нам, око 180. г. н.е., недвосмислено каже да као што постоје четири стране света, тако постоје и четири јеванђеља.[15]

7.    Мураторијев канон, о ком је већ било речи.

8.    Ориген нам, у првој половини  3. века н.е., у својим „Омилијама на Луку“ каже да иако „многи почеше описивати догађаје који се испунише…“ (Лука 1:1), само су Матеј, Марко, Јован и Лука написали јеванђеља испуњени Светим Духом.[16]

9.    Канон Кирила Јерусалимског (око 350. г. н.е.), који је укључивао све књиге данашњег канона Новог Завета, осим Откривења Јовановог.[17]

10. Јевсевије Кесаријски, црквени историчар из 4. века н.е., нам наводи списак старозаветних књига, сачињен од  стране Мелита Сардског, око 170. г. н.е.. Списак садржи књиге које припадај у ужем канону, без Књиге о Јестири, а укључује и девтероканонску Књигу Мудрости. Јевсевије нам, такође, наводи и Оригенов списак јеврејског канона, који не садржи дванаест „малих“ пророка, а укључује Посланицу Јеремијину и Макавејске књиге[18].

11. Ускршња посланица Атанасија Александријског (367. г. н.е.), у којој се набраја[19] 27 књига Новог Завета. Атанасије у канон Старог Завета убраја и Књигу Варухову и Посланицу Јеремијину, а следеће списе наводи као књиге које не припадају канону Светог Писма, али их треба читати: Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Књигу о Јестири[20], Књигу о Јудити, Књигу о Товији, Дидахи и Пастир Јермин.

12. „Посланица Севлему“ (писана вероватно крајем 4. века н.е.), која се приписује Амфилохију Иконијском, нам пружа занимљиво сведочанство о томе да чак ни тако касно Црква још није била 'начисто' по питању библијског канона. Што се тиче Старог Завета, у Посланици се наводи ужи канон, изузев Књиге о Јестири. Што се, пак, неких новозаветних књига тиче, каже се следеће: „Неки даље говоре да има седам свеопштих посланица, а неки да треба примати само три, једну Јаковљеву, једну Петрову и једну Јованову, а други пак три Јованове, две Петрове и још Јудину. Откровење Јованово неки примају, али многи га називају лажним.“[21]

13. Сабори у Хипону и Картагини крајем 4. века н.е., на којима се утврђује данашњи канон Новог Завета. На овим саборима су у канон Старог Завета убројане и девтероканонске књиге.

Неко ће можда рећи да Цркви није било тешко да препозна који списи треба да уђу у канон Новог Завета, јер је критеријум био јасан: апостолско порекло неког списа. Међутим, зашто онда Климентова Посланица Коринћанима[22], као и Игњатијеве и Поликарпове посланице, нису ушле у канон, када знамо да су аутори познавали апостоле? А Лукино и Марково Јеванђеље, као и Дела апостолска су, између осталог, и по том кључу препознате као канонске књиге. Да ли, можда, у Климентовој посланици има нечега што је у супротности са осталим светим списима? Мислим да нема.[23] Зашто онда није убројана у канонске списе? Једини одговор који могу да дам је онај који сам већ дао, а којим ћу и закључити овај текст: Свети Дух је водио Своју Цркву у препознавању исправног канона, као и у тумачењу тог канона.

[1] LXX, поред „ужег“ старозаветног канона, садржи и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких књига (у односу на исте те књиге у каснијем ужем канону). Верује се да су у превођењу Септуагинте учестовала 72 преводиоца (oдакле и потиче назив „LXX“), који су приступили послу по налогу Птоломеја II.

[2] А треба рећи и то да се новозаветни писци нису либили да се позивају и на екстраканонске изворе; па тако ап. Павле говори о Јанију и Јамврију (1. Tимотију 3:8), који се не помињу нигде у Старом Завету, а Јуда цитира апокрифну 1. Енохову књигу (Јуда 1:14). Можемо, дакле, закључити да „sola scriptura“ није био принцип ране Цркве.

[3] Детаљан списак новозаветних цитата из Септуагинте може се наћи на следећем линку:

Поремећај, тј. нездрави зилотизам

Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. 

Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин?

Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва.

Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах.

Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским."

Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других.

Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш."

Политика групашења и навијања

Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају?

То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало,  доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост."

Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом.

Закључак

Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити.

Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину".

Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула.

Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло.

Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура.

Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете Четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. Друго важно сведочанство о Успенском посту налазимо у томосу сједињења из 920. године, који каже да се Они који су ожењени могу причестити само три пута годишње, и то на празнике: Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице.

О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је  Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.

Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1./14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2./15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете Четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1]

Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки  Пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.

Бранислав Илић,
студент Православног богословског факултета Унивезитета у Београду.

[1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста,  изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић.

„Треба се држати само онога што пише у Библији“. Вероватно сте, посебно ако имате пријатеља неопротестанта[1], некад у животу чули ову реченицу, а уколико сте и сами неопротестантски настројени, можда и Ви мислите тако. Хајде да се, не негирајући искреност онога ко је изговара, поближе позабавимо овом изјавом.

Најпре, откуда нам уопште Библија? Свето Писмо је део хришћанског Предања, дакле књига Цркве. Извадити Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, канонизовала. Уколико бисмо прихватили тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би да одбацимо и канон Новог Завета, јер он је коначно утврђен тек крајем четвртог века[2], дакле од стране већ увелико „пале Цркве“.

„Али, зар не пише да је ’све Писмо од Бога дано’ (2. Тимотију 3:16)?“ Свакако, но када је то речено постојало је само Писмо Старог завета, и то, највероватније, са девтероканонским књигама.[3] „Да, али Црква је постепено одступала од онога што пише у Писму.“ Од чега? „Па, ето, зар не пише на толико места да је Божије име Јехова?“, рећи ће припадник једне верске заједнице. Да, то је једно од Божијих имена која се помињу у Старом Завету. Али, тешко да су Му се и грчки хришћани тако обраћали.

„Како може неко да каже да је дозвољено јести свињетину, када, ено, цело поглавље постоји о чистој и нечистој храни?“, рећи ће, са искреном убеђеношћу, припадник друге верске заједнице. Заиста постоји. Но, то се поглавље налази у сред Левитске књиге, па се поставља питање зашто не бисмо практиковали и све друге ствари из те књиге? „Хоћеш да кажеш да је Закон укинут?“ Не, пријатељу. Није укинут, али је - барем за нејевреје - промењен начин на који се Закон држи (вид. на пример, Дела апостолска 15:24-29; 21:25; Колошанима 2:16,17[4]).

Не обрезујемо се више телесно, већ обрезујемо наша срца. Не светкујемо суботу телесно, већ се свагда одмарамо у Господу (вид. Јеврејима 4), и свагда не чинимо оно што нам је драго, а то проглашавамо милином (вид. Исаија 58:13). Не светкујемо дословно бесквасне хлебове, него се чистимо од квасца пакости и лукавства (вид. 1. Коринћанима 5:8). Не славимо стару Пасху, већ верујемо у Христа који је наша Пасха (вид. 1. Коринћанима 5:7). Не избегавамо дословно свињетину, него се трудимо да не будемо „свињског“ карактера, то јест, да се не враћамо у каљугу греха из које смо изашли (вид. 1. Петрова 2:22). Дакле, ништа није укинуто, већ се све држи на један много стварнији начин.[5]

„Али, речено је да ће онај ко поквари једну од најмањих заповести бити најмањи у Царству небеском (вид. Матеј 5:19).“ Да, драги пријатељу, но ништа се не квари, него, напротив, још и утврђује (вид. Римљанима 3:31). Уосталом, ако бисмо читали тај текст на начин који предлажеш, сви бисмо били у прилично незгодном положају, јер чисто сумњам да ико од нас дословно држи сваку заповест из Торе.

Све су то ствари које се лако могу разумети ако се погледа како су их хришћани од раних дана схватали. Али, ако пођемо од претпоставке да је Црква након смрти апостолâ пала, и да ју је било потребно подићи у 19-ом (или, евентуално, 16-ом) веку, врло лако ћемо прихватити погрешно тумачење Писма, а искрено мислећи да се само непристрасно држимо онога што пише у Библији.

„Али, рани хришћани су светковали суботу.“ У ранохришћанским списима можемо видети другачију слику (вид. на пример, Павлове посланице, Дидахи, Варнавина посланица, Дијалог Јустина Философа са Трифоном, Посланица Диогнету). „Добро, можда нису, али откривење је прогресивно, па је светковање суботе истина за данашње време.“

Слажем се да је откривење прогресивно, но прогресија тешко да може ићи путањом:

апостоли → 18 векова (малтене) ништа → одређена верска заједница.

Прогресивно откривење подразумева да су неке ствари у Библији дате у рудиментарном облику, па су онда разрађиване следећом путањом:

апостоли → апостолски оци (директни ученици апостолâ[6]: Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, итд.) → апологете и теолози 2. и 3. века (Јустин Философ, Иринеј Лионски, Кирил Јерусалимски, Климент Александријски, Кипријан Картагински, итд.) → оци 4.[7], 5., 6. и 7. века (Атанасије Александријски, Василије Цезарејски, Григорије Нанзијански, Григорије Ниски, Јефрем Сирин, Јован Златоусти, Августин Хипонски, Кирил Александријски, пустињски оци, Јован Лествичник, Максим Исповедник, Исак Сирин, Андреј Критски, итд.) → Васељенски сабори (од 4. до 8. века) → каснији оци (Јован Дамаскин, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама, Никола Кавасила, Марко Ефески, Серафим Саровски, Јован Кронштатски, итд.) → све до савремених богослова[8].

„Али, Црква је тако корумпирана!“ Наравно. У њој и данас, као и некада, седе Ане и Кајафе. Но, за њу нам је речено да је „стуб и тврђава истине“ (1. Тимотију 3:15) и да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:18). У њој се, дакле, налазе исправни догмати и пунина вере. Уосталом, Кајафа је, чак и док је планирао смрт нашег Господа, учио исправну доктрину, рекавши да Један треба да умре за све (вид. Јован 11:49-51).

Вратимо се сада на почетак нашег текста: да ли се треба држати онога што пише у Библији? Наравно да треба. Питање је само како читамо и тумачимо Писмо. А, да ли се треба држати само онога што пише у Библији? Не, нити то ико и чини. Свака верска заједница прихвата Библију + још неке списе. То просто тако мора да буде, јер Библији је потребно тумачење. На нама је да изаберемо да ли ћемо прихватити историјско тумачење Цркве или каснија тумачења. Да ли сматрамо да је Дух Свети, након смрти Дванаесторице, ћутао 18 векова и онда проговорио? Или је, пак, водио, усмеравао, чувао и подучавао Своју Цркву? Да ли се можда, тиме што нисмо заинтересовани за списе црквених отаца, оглушујемо о апостолов савет да „не гасимо Духа“ (вид. 1. Солуњанима 5:19[9])?

На крају, кажимо и ово: међу браћом неопротестантима има дивних људи, на чији хришћански карактер и љубав према Библији можемо само да се угледамо. Па и Господ нам је за узор у милосрђу дао милостивог Самарјанина (= кривоверника), а не милостивог Јеврејина (= правоверника). Али, као и Самарјанки[10] на студенцу, и нашим драгим пријатељима неопротестантима могу бити упућене следеће речи: „Ви не знате чему се молите; а ми знамо чему се молимо: јер спасење долази од Цркве“ (параф. Јован 4:22).

Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евхаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја те моле“.

Епископ источно амерички и канадски (потоњи шумадијски) Сава, "О заамвоним молитвама", Гласник СПЦ

У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7)

У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto).

Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10)

Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“

Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила.

Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом.

Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих.

Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија.

Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава.

Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16)

Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18)

У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху:

„Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму.

Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој!

И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“

Возглас:

„Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“

Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20)

Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23)

Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24).

Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25)

НАПОМЕНЕ

1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729.

2 Књига о судијама, 18, 6.

3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67.

4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38.

5 Missal Ambrosianum, 1912, 183.

6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122.

7 Исто.

8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237.

9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947.

10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59.

11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13.

12 Т. II, ib., 1901.

13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335.

14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67

15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894.

16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83.

17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7.

18 Исто, 8.

19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији.

Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“

20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286.

21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730.

22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398.

23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344.

24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335.

25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321.

Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66

Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi 

Недавна истраживања архива Браничевске епархије омогућила су нам да, откривањем једног документа, допринесемо прецизнијем датирању изворне одлуке, која је, неоспорно, могла утицати на доношење акта, прошле године објављеног у књизи владике Атанасија. Господин Мирослав Лазић, историчар уметности из Београда, пронашао је документ митрополита београдског Михаила, број 1950. од 20. децембра 1889. године, у односу на који, поменута одлука митрополита Серафима, готово да представља препис. Акт који ми објављујемо је, дакле, тринаест година старији од цитираног, потиче из канцеларије првојерарха Цркве у Кнежевини Србији, и изгледа овако:

Заст./упнику/ проте Пожаревачког

Из римске католичке цркве, прешао је обичај да се у нашим црквама унутра употребљава у светоме олтару звонце и да се звони онда, када се најважније врши свештенодејство, и хљеб и вино претвара се у тајну спасења, у тело и крв Христову, онда када се пева и молимтисја Боже наш и достојно јест.

Пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама, то јављајући за ово српском православном свештенству, препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару, него само на звонари обично кад се пева достојно јест.

ЕБр: 1950.
20. Децембра 1889 год.
Београд.

Архијепископ Београдски
и Митрополит српски,
Михаило

Сличност поменутих одлука је више него очигледна. У односу на акт београдског митрополита, херцеговачка верзија одступа у ситницама: садржи прецизирање да се римокатолички обичај звоњења током певања литургијске песме „И молимтисја Боже наш“ примењује у неким нашим црквама, нема речи тајна спасења, којима митрополит Михајло идентификује „најважније“ свештенодејство, и завршава се речима на звонари, без ближе назнаке литургијског момента када се звони на звонари (београдски документ прецизира: обично када се пева достојно јест). Евидентно је да побројане разлике ни на који начин не утичу на смисао, као ни на заједнички циљ оба документа, који се уочава простим ишчитавањем аката: идентификовање једног литургијског чина који је стран нашем, православном, евхаристијском предању (пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама), који је плод римокатоличког учења и западне богослужбене праксе (из римске католичке цркве, прешао је обичај) и који, као такав, треба, према препоруци, да буде укинут (препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару).

Поменута два документа (београдски и херцеговачки), ипак, нису усамљена сведочанства, када су у питању одлуке или саветодавне препоруке епископâ српског црквеног простора, које се директно тичу наше теме. У Шематизму Дабробосанске митрополије8, наиме, налазимо једно, за наше истраживање, веома битно сведочанство о деловању митрополита Георгија (Николајевића). У периоду свог управљања Дабробосанском епархијом, од 1885. до 1896. године, владика Георгије је увео праксу чешћих окупљања и саветовања свештенства. Поменути Шематизам бележи: „На свештеничким седницама расправљало се о различитим питањима и доношене су многе одлуке, које је свештенство спроводило у живот. Прихваћене су одлуке: (…), да се из олтара избаци звонце и да се не звони јер је то обичај Римске цркве„9. Аутор Шематизма, професор Пузовић, позива се на званично гласило епархије, часопис Босанско-херцеговачки источник, свеска 3, који је изашао 1890. године. То значи да је одлука са седнице свештенства хронолошки нешто старија и од акта митрополита Михаила10. Узимајући у обзир географске просторе тадашњих митрополија београдске, дабробосанске и херцеговачке, можемо са сигурношћу тврдити да је огромна већина српских православних свештеника добила тада препоруке својих архијереја да звонце у олтару више не користи у поменутом литургијском моменту.

Због оваквог закључка сматрамо потребним да укажемо, најпре, на најбитнија обележја историјског амбијента у коме су наши акти – препоруке настале. Тек након тога моћи ћемо да понудимо основне смернице за будуће озбиљније истраживање свих богословских претпоставки и практичних последица доношења наших докумената.

2. Историјске претпоставке

Почетни ставови изнети у документима старим око 120 година, упућују како на богословске, тако и на историјске разлоге њиховог доношења. У употреби звонца у олтару, током служења „централног“ дела Евхаристије, српски митрополити једнодушно препознају утицај римокатоличке богослужбене праксе.

Сматрамо да утицај многих историјских околности (римокатоличка пропаганда у Босни и другим српским срединама у Аустро-Угарској, низак ниво просвећености у народу, бујица атеизма и материјализма са Запада и др) није једини предуслов неповерења према римокатолицима. Искусни епископи, какви су били Георгије, Михаило и Серафим, добро су знали да покушаји политичког утицаја аустроугарске пропаганде нису одвојени од римокатоличког црквеног притиска, који, због ниског степена богословске свести и пасивног литургијског живота у Цркви, може бити присутан у многим облицима, па и у практичном, богослужбеном. Засигурно су поменути епископи сматрали да је важно што пре упозорити српско православно свештенство на опасности притајеног унијаћења, које су се могле препознати и у евхаристијској пракси саме Цркве. Историјска дешавања на нашим просторима иду у прилог овој тврдњи.

Када је у питању духовна клима у другој половини XIX века у Босни и Херцеговини, ситуација је потпуно јасна: биографије већине наших јерараха тога доба сведоче о њиховој бризи за очување црквеног (православног) и националног (српског) идентитета у Аустро-Угарској. Важно је подвући чињеницу да је код њих та брига блиско повезана са радом на увођењу „једнообразности свештеничких чинодејстава и црквених обреда“11.

Чини нам се да се и у Србији, у раду београдског архијереја, могу сагледати исти духовни напори. Митрополит Михаило се, као што је познато, вратио на трон београдских архиепископа државним указом од 18. маја 1889. године. Његов повратак никако није одговарао бечким круговима. Део осмогодишњег изгнанства (око шест година ван Србије), владика је провео у Русији. Поново је боравио у Кијевској духовној академији, коју је и завршио 1853. и која ће на њега оставити неизбрисив духовни и богословски печат. Његов документ који ми анализирамо не треба разматрати површно се позивајући на митрополитово русофилство, али се не сме ни заобићи чињеница да је управо славна литургијска школа, којом се у XIX веку дичила руска теологија, отпочела процес идентификовања литургијских проблема и озбиљно отворила питања туђих утицаја на наше богословско и евхаристијско наслеђе. Та струјања и покрети морали су да утичу на укупно формирање митрополитово, о чему нам сведоче његове активности по повратку са школовања: издавање нових служби за Србљак, које је он редиговао или написао (на пример, службе Петру Цетињском и Стефану Пиперском), али и састављање неких нових литургијских чинова, који су ушли у Дополнитељни требник (чин резања славског колача, благосиљање кољива, чин крсног хода, молитве на ношењу литије итд.). Изгледа да у истом смислу активног богословског, литургијског и литерарног рада, под утицајем идеја руске литургијске теологије, треба разумети важну чињеницу да је митрополит објавио акт који разматрамо врло брзо након повратка на београдски трон, тачније, већ пола године после тог догађаја.

Надаље, као ни српским архијерејима из Босне, ни митрополиту Михаилу није био стран рад на усаглашавању литургијске праксе. Митрополит Михаило (Јовановић) у науци је већ означен као један од највећих српских теолога XIX века. Његове проповеди методолошки осликавају идеје руског беседништва и делимичне упућености на патристичке изворе. У свим својим богословским радовима (објављеним проповедима и припремљеним уџбеницима), он посебну пажњу посвећује одбрани истина православља. Најновији истраживачи зато могу устврдити да је „трудом митрополита Михаила отпочео процес поновног саображавања српског православља светом предању Цркве“12. Преузимајући овај став и повезујући га са историјским оквирима које смо скицирали, можемо закључити да је саображавање нашег (локалног) предања са предањем (католичанске) Цркве био један од примарних задатака које је себи митрополит поставио и који је, изгледа, одмах почео да остварује. Будући да је Евхаристија врхунски израз Предања, могао је митрополит почети процес „саображавања“ управо од литургијске праксе. Конкретно, на овај начин тумачимо његово инсистирање на факту да је обичај звоњења у олтару туђ васељенском православљу, тј. да га нема нигде на истоку по православним црквама13.

Ова претпоставка нас уводи у следећи део анализе наших докумената. Интересује нас, конкретно, на основу чега су српски епископи употребу звонца при претварању Дарова означили као римокатолички (проунијатски) обичај и чиме се то може поткрепити? Питање је, изгледа, и то да ли су потписници аката уопште били у праву када су своја документа доносили и да ли је одржива аргументација коју налазимо у њима, обзиром на то да се данас, више од једног века после објављивања њихових препорука, у неким нашим црквама употребљава звонце у олтару, иако нам је такав додатак из римске католичке цркве прешао и оваквога обичаја нема нигде по православним црквама? Да ли је поменуто звоњење заиста римокатолички уметак или је и то предањски српски обичај, који су, онда, како често закључују неки од учесника наше савремене дебате, највероватније, српски светитељи, као што су о. Јустин Поповић и владика Николај (Велимировић), па и сам Свети Сава, користили на богослужењима? Наше питање није реторичко, а, у складу са намером читаве студије, нема ни полемичку позадину. Да је овај проблем, управо овако директно постављен, данас више него актуелан, сведоче и речи једног епископа наше Цркве, који, говорећи недавно о литургијској пракси оца Јустина, тврди: „(…) а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика„14. Контрадикторности у приступу истом феномену, више су него очигледне. Ова трагикомична чињеница такође потврђује актуелност и потребу нашег и следећих, обимнијих, истраживања ове теме.

5) Епископ Атанасије (Јевтић), Христос – нова Пасха. Божанствена Литургија. Свештенослужење, Причешће, Заједница богочовечанског Тела Христовог, 2. том, Београд–Требиње 2007, 488–489.

6) Преосвештени владика Атанасије (Јевтић), није коментарисао поменути документ. Једину, кратку, али језгровиту и упутну напомену о акту, налазимо у Прослову цитиране књиге, где аутор каже: „Додајемо и факсимил једног акта Херцеговачког Митрополита Серафима (Перовића) из 1902. г., као значајно сведочанство борбе против латинских утицаја (=звонце у Олтару) у Литургији наше Цркве“. Исто, 5.

7) Види слику бр. 1 (у дну странице).

8) П. Пузовић, Српска православна епархија дабробосанска. Шематизам, Србиње 2004.

9) Исто, 44. Исти подаци доступни су и на званичном сајту митрополије Дабробосанске. Уп. IntRes: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/sematizam/....

10) Према подацима Народне библиотеке Србије, Босанско-херцеговачки источник је „мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини“. Први број под овим именом изашао је јануара 1890. године, тако да је број којим се ми бавимо морао изаћи у првој половини исте године.

11) Уп. П. Пузовић, исто.

12) Уп. И. Живковић, „Проповедништво митрополита Михаила“, 167.

13) Мислимо да акт који анализирамо и препорука Светог архијерејског сабора Православне српске Цркве (мај, 2007. године) да Комисија за проучавање литургијских питања „консултује праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава“, јесу у духу пројаве нашег Предања као израза саборне свести и есхатолошког богатства различитости у евхаристијском јединству. Наши оци и учитељи до пре век и по, могли су, дакле, да се уздигну над опасном обредном инертношћу и склеротичним псеудо-националистичким традиционализмом, и започну процес чишћења православне Литургије од схоластичких примеса. Сличан процес данас морао би, сматрамо, наићи на одобравање. Они који бледим аргументима устају против чина обнове хришћанске личности – заједнице – Цркве – Литургије, могу се препознати у опису који даје Василиадис: „Сваковрсни противници литургијског препорода обично су заробљени унутар јуридичког и индивидуоцентричног схватања богослужења“. Уп. П. Василиадис, Lex orandi. Литургијско богословље и литургијски препород, 57.

14) У свом тексту, објављеном пре пола године на званичном сајту Бањалучке епархије (www.spcbl.org/pdf/sv_liturgija.pdf), преосвештени епископ бањалучки Јефрем, члан саборске Комисије за литургијска питања, поставља ово питање. У међувремену је исти текст изашао и у брошури О Светој Литургији. Предање цркве о божанственој служби и покушаји њене измене. Вршац 2008. (Цитирано питање је на 20. стр брошуре). Поједностављено говорећи, један митрополит је пре више од једног века (узгред, тада је он био и архипастир данашње бањалучке епархије) тврдио да је у нашу праксу убачено звонце, под утицајем римокатолика, а данас други епископ (поново бањалучки!), тврди да је из наше праксе избачено звонце, опет под утицајем римокатолика?!

http://casopis.sabornost.org/tekst?serija=2&id_sveska=26&id_tekst=257

Непосредно након што се у појединим штампаним медијима и на интернету појавио критички осврт на Апел наставника и сарадника ПБФ против потписника Иницијативе групе грађана у вези с „ревизијом изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“, појавила се потреба за разјашњењем одређених дилема и давањем одговора на додатна питања верника наше Цркве у вези с теоријом еволуције и хришћанским ставом који у вези с њом треба заузети. Како у краткој форми првобитног текста, под насловом Апел на апел, коју је одредило јавно обраћање широј јавности, није био могућ детаљнији осврт на  кључне разлоге против ставова теолога дарвиниста, овом приликом ћу, у циљу оповргавања истих, указати на одређена места из богословља светог Максима Исповедника. Овај велики отац и учитељ Цркве је, наиме, дао одговоре на кључне проблеме на плану космологије и антропологије и на тај начин дао добре полазне основе за разрешење многих савремених питања. 

Група професора и сарадника ПБФ у петој тачки Апела заступа став да „хришћанска вера у тројичног Бога, који је слободни творац света и живота, уопште није (нужно) у сукобу са теоријом еволуције“. Свети Максим, пак, каже да је о Богу, иако је уз­ви­ше­ни­ји од свих ство­ре­ња, мо­гу­ће го­во­ри­ти на осно­ву на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа:„Не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“.[1] Надаље, Светитељ нас подсећа да: „Бо­га по­зна­је­мо не по Ње­го­вој су­шти­ни, не­го по Ње­го­вим ве­ли­чан­стве­ним де­ли­ма и про­ми­слу о би­ћи­ма. Кроз њих, као у огле­да­лу, раз­у­ме­мо Ње­го­ву бес­крај­ну до­бро­ту, пре­му­дрост и си­лу“.[2] Сходно учењу светог Максима „сва би­ћа по­сто­је на три на­чи­на: по су­шти­ни, ра­зно­ли­ко­сти и жи­во­ту“.[3] О на­чи­ну на ко­ји је Све­та Тро­ји­ца из­о­бра­же­на у тво­ре­ви­ни свети Мак­сим го­во­ри још од­ре­ђе­ни­је: „Као што на осно­ву по­сто­ја­ња би­ћа ве­ру­је­мо да по­сто­ји и сам над­су­шта­стве­ни Бог, та­ко на осно­ву раз­ли­ке су­шти­на ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма, са­зна­је­мо да по­сто­ји Прему­дрост ко­ја је уро­ђе­на Ње­го­вој су­шти­ни, ко­ја одр­жа­ва би­ћа. И опет, на осно­ву су­штин­ског кре­та­ња би­ћа по вр­ста­ма, схва­та­мо да по­сто­ји Жи­вот ко­ји је уро­ђен Ње­го­вој су­шти­ни и ко­ји до­пу­њу­је би­ћа, сти­чу­ћи и по­јам о Све­тој Тро­ји­ци – о Оцу и Си­ну и Све­том Ду­ху – кроз це­ло­му­дре­но по­сма­тра­ње тво­ре­ви­не. Јер, веч­на Бо­жи­ја Си­ла је­сте Ло­гос, као јед­но­су­штан Ње­му, а веч­но Бо­же­ство је­сте савечни (Оцу) Све­ти Дух“.[4] Недвосмислен је Светитељ у исказу да је постојање света на основу раз­ли­ке су­шти­на (природа) ме­ђу би­ћи­ма по вр­ста­ма темељ вере у Сина – Премудрост и да су­штин­ско (природно) кре­та­ње би­ћа по вр­ста­ма представља основ вере у Светог Духа.

На основу овако исказаног учења о односу између Божијег начина постојања и постојања света јасно је да неприхватање разлике међу врстама представља исказивање неверовања у Сина, Који одржава бића у постојању, а да неприхватање природног кретања по врстама представља одбацивање вере у Светог Духа, Који допуњује бића у њиховом постојању. Немогуће је исповедати веру у Свету Тројицу, а не исповедати веру у Сина и Светог Духа који заједно са Оцем стварају свет, јер Отац ствара кроз Сина у Духу Светом, тако да у сваком акту стварања учествује свецело Света Тројица.

Немогуће је исповедити веру у Бога Логоса без вере у логосе бића. Сходно учењу св. Максима, логоси бића су истоветни са Божијом вољом, а огле­да­ју се „у одр­жа­њу стал­но­сти сва­ке по­је­ди­не вр­сте“.[5] То значи да свака врста има постојаност у Божијој вољи, тј. логосу бића који јој претходи. Стварајући свет, Бог, дакле, није оставио могућност преласка из врсте у врсту. Бог је, по хришћанском схватању, дао ипо­стас це­ло­куп­ној при­ро­ди ко­ју ви­ди­мо и није је оста­вио да се кре­ће сти­хиј­ски, не­го је „у сва­ку од вр­ста ко­ји је обра­зу­ју по­се­јао ду­хов­не ло­го­се му­дро­сти и на­чи­не бла­го­род­ног по­на­ша­ња, та­ко да би (сва створења), не са­мо не­му­шта, мо­гла да про­по­ве­да­ју ве­ле­гла­сно свог Твор­ца, об­ја­вље­ног ло­го­си­ма ства­ра­ња, не­го да би и чо­век, ру­ко­во­ђен за­ко­ни­ма при­ро­де и на­чи­ни­ма (њи­хо­ве) об­ја­ве, мо­гао ла­ко да на­ђе пут прав­де ко­ји во­ди ка Ње­му“.[6]

Свети Мак­си­м подвлачи да се постојаност бића потврђује и у природним законима, који се огледају „у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте“.[7] Ло­го­се би­ћа, дакле, не тре­ба по­сма­тра­ти ми­мо за­ко­на при­ро­де, јер и јед­ни и дру­ги пред­ста­вља­ју основ­не претпоставке по­сто­ја­ња тва­ри. У биљном и животињском свету не постоји никаква „природна потреба“ за преласком из врсте у врсту, за „мешањем“ врста, јер се сва бића понашају по инстинкту или урођеном природном закону.

Проблеми настају када људи почињу да преусмеравају природну енергију других бића или своју енергију. Поред опасности конструкције митолошких сирена и кентаура и различитих генетски модификованих организама (ГМО), посебна и заправо највећа опасност јесте погрешно усмеравање људске енергије. Најкобније пошасти нашег времена, хомосексуализам и чедоморство, управо су последица неприродног усмеравања људске енергије (хомосексуализам) и прекида те енергије која је уствари прекид живота новог бића (абортус). Због тога треба имати на уму учење светог Максима о томе да наспри­род­ни за­ко­ни по­у­ча­ва­ју ко­јој вр­сти при­па­да сва­ко од би­ћа, с ци­љем да „чо­век на­у­чи да не ме­ња при­род­ни са не­ким дру­гим – не­при­род­ним за­ко­ном“.[8]

Тво­ре­ви­на ло­го­си­ма према којима се управља об­ја­вљу­је сво­га Твор­ца, а при­род­ним за­ко­ни­ма, ко­ји про­жи­ма­ју сва­ко би­ће, усмерава чо­ве­ка у вр­ли­ни. Ис­пу­ње­њем за­ко­на при­ро­де, ко­ји се от­кри­ва­ју у исто­вет­но­сти при­род­не енер­ги­је сва­ке вр­сте, чо­век се вас­пи­та­ва за вр­ли­не. Сва­ка при­ро­да мо­же има­ти са­мо јед­ну при­род­ну енер­ги­ју, те се не мо­же до­зво­ли­ти по­де­ље­ност у де­ло­ва­њу при­ро­де.[9] Деј­ство у су­прот­ном прав­цу од при­род­ног пред­ста­вља грех, јер је по­сре­ди за­о­крет од бо­го­у­ста­но­вље­ног на­чи­на упо­тре­бе енер­ги­је. По­гре­шно усмер­ење при­род­не енер­ги­је или ње­на зло­у­по­тре­ба је­су раз­ло­зи за­што вр­ли­не, иако при­па­да­ју при­ро­ди сло­ве­сних би­ћа, ни­су јед­на­ко при­сут­не и делатне код свих љу­ди.

Свети Мак­сим го­во­ри и о „нео­ства­ре­њу оно­га што при­па­да при­ро­ди“.[10] Зато, следујући његовом учењу о мудрости и доброти, које се дарују онима који ће задобити вечно добробитије, треба рећи да поред тога што „не­ће­мо ни­кад на­зва­ти му­дри­ма оне ко­ји ни­су мо­гли или ни­су хте­ли по­зна­ти Бо­га пре­ко Ње­го­вих ство­ре­ња“, исто тако, нећемо назвати добрима оне који искривљују природне законе и који не испуњавају врлине. Имајући ово у виду, шта рећи онима који немарно приступају тајнама вере? За све који су ступили на пут учитељства у Цркви, опомињуће звуче речи светог Максима: „Мно­го нас је ко­ји го­во­ри­мо, а ма­ло ко­ји де­ла­мо. Али, ни­ко не тре­ба да кри­во­тво­ри реч Бо­жи­ју због сво­је не­мар­но­сти, не­го сва­ко да ис­по­ве­да сво­ју не­моћ и да не кри­је исти­ну Бо­жи­ју, ка­ко не би са пре­сту­па­њем за­по­ве­сти би­ли оп­ту­же­ни и за по­гре­шно ту­ма­че­ње ре­чи Бо­жи­је“.[11]

У Литургији, у молитви Приношења, свештеник се моли за своје грехе и незнања народа, јер он нема право и не може да буде у незнању или да остане „необавештен“ о узвишености своје службе, док могућност незнања, али до одређеног степена и времена, припада само верницима. Исто тако, у обраћању јавности нико не сме да иступа у име Цркве, а да не познаје њено учење, нити да у име Цркве износи своје личне ставове. Недопустиво је, дакле, износити партикуларно мишљење у име Цркве поводом тако осетљивог питања као што је теорија еволуције, без елементарне „обавештености“ о Дарвиновом учењу о врстама и пореклу човека. Потписници Апела су били у обавези да прочитају бар његово кључно дело Порекло човека, и да не пренебегну ћутке следећи његов исказ: „Барем сам, надам се, ипак учинио добру услугу, јер сам помогао да се обори догма о посебном стварању“,[12] тј. о засебном стварању врста. Уколико су, пак, све ово знали и упркос томе одлучили да стану на страну еволуциониста, њихова одговорност је заиста велика. Вољни грех и јавна саблазан подразумевају добровољно покајање и јавно исповедање вере.

Недопустива је, напослетку, и инфериорност потписника Апела пред научним круговима, тако да се питање стварања света и човека препушта, без остатка, биолозима. Наука иде својим током и православно богословље се никада није мешало у њен развитак, као што је то много пута у историји био случај на Западу. То, међутим, не значи да ће православни теолози, без критичког односа, прихватати ставове оних научника који у објашњењу појава у свету примењују начела онтолошког натурализма, а не просто методолошког натурализма. Следећи логику онтолошког натурализма, неки генетичари се не заустављају на познању бића и њихове структуре, него, спроводећи интервенције у геному, вршећи трансмисију гена из једне врсте у другу, чине корак даље у настојању да промене структуру бића.

Никако није довољно рећи „Бог је створио човека“, а биолозима препустити  одговор на питање како га је створио. У библијској перикопи о стварању се јасно каже да је човек створен од праха земаљског и да му је Бог дао Дух те је човјек постао душа жива (Пост. 2, 7). Да ли ћемо биологе питати како ће Бог поново човека васкрснути из земље у коју је сахрањен? Или ћемо их питати како постоје свете мошти (моћи или енергије) великих светитеља (као нпр. св. Василија Острошког)? Или ћемо од њих тражити појашњење појаве невештаственог огња на Велику Суботу (који се даје само на молитву православног јерусалимског патријарха) или некварљивости богојављенске воде?

Биологија заиста јесте наука којој, по свим релевантним предвиђањима, припада блистава будућност, али она има своје домете као и свака област људског духа. Биолозима не можемо дати удео у ономе што им објективно не припада, а то је тумачење питања порекла и крајњег назначења човека, зато што они, по правилу, или не виде даље од смрти или теже природној бесмртности. Вера у Христа као Победитеља смрти је неодвојива од вере у Њега истог који је постао Син Човечији. То је вера у Христа као Новог Адама, по чијем лику је саздан први Адам. Свака друга антропологија, супротстављена истини Божијег Откривења, а посебно мајмунообразна антропологија, не само што је неприхватљива, него је и осуде вредна. То је грех неверовања, то је, према учењу светог Максима Исповедника, хула на Духа Светога.[13]

Нетачна антропологија узрокује и искривљену христологију. Ако су нам мерило речи светог Теофила Антиохијског: „По­ка­жи ми твог чо­ве­ка, па ћу ти ја по­ка­за­ти свог Бо­га“,[14] онда је јасно да на основу човека који има „дарвиновско“ порекло није могуће показати било каквог Бога. Тим више, немогуће је показати Христа, јер Он се у Оваплоћењу присајединио сјемену Аврамову(Јевр. 2, 16), коме је предак био Адам, први човек и носилац Христове генеалогије по телу, као уосталом и наше. Христос се, дакле, није присајединио ни анђелима, тј. није узео њихову природу, да би примио људску природу и обожио је. Предвечни Логос је испунио логос свог бића у телу тако што се оваплотио и што је пострадао. У Оваплоћењу Логос је испунио логос промисла, а у Страдању је испунио логос суда људске природе. Логос промисла и логос суда су, према светом Мак­симу, „кри­ла, ко­ји­ма Ло­гос на тај­но­вит на­чин до­ле­ће – до­ла­зи би­ћи­ма у њи­хо­вом по­сто­ја­њу“.[15]

Када је реч о ве­зи из­ме­ђу ло­го­са про­ми­сла и ло­го­са су­да са Ло­го­сом, треба нагласити да се про­ми­сао про­ја­вљу­је у не­тру­ле­жном на­чи­ну ипо­ста­сног сје­ди­ње­ња Ло­го­са са сло­ве­сним те­лом, а суд се са­сто­ји у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња ра­ди нас ова­пло­ће­ног Бо­га. Логос се, другим речима, сједињује са словесним, а не са бесловесним телом. На овај на­чин про­ту­ма­че­ни про­ми­сао и суд има­ју чи­сто он­то­ло­шки ка­рак­тер, јер је њи­хов циљ очу­ва­ње при­род­ног (κατάφύσιν) на­чи­на по­сто­ја­ња би­ћа и задобијање благодатног обожења. За­јед­но са до­га­ђа­јем ства­ра­ња све­та ни из че­га, они пред­ста­вља­ју из­раз ства­ра­лач­ке љу­ба­ви Ло­го­са пре­ма ство­ре­њи­ма.Уза­јам­на по­ве­за­ност ло­го­са би­ћа са ло­го­си­ма про­ми­сла и су­да ука­зу­је на ди­на­мич­но по­сто­ја­ње би­ћа и на крајњи циљ– Будући век ка ко­ме су усме­ре­на. Отуда, одбацивање посебности човека доводи под сумњу смисао Христовог Оваплоћења и Страдања, а тиме и Васкрсења.

Учењу о логосима промисла и суда свети Мак­сим Ис­по­вед­ник је дао ев­ха­ри­стиј­ско ту­ма­че­ње. Пре­му­дра Ико­но­ми­ја Бо­жи­ја, тј. Бо­жи­ји про­ми­сао, про­ја­вљу­је се у личном сје­ди­ње­њу чо­ве­ка и предвечног Ло­го­са у БогочовекуХри­сту, а Бо­жи­ји суд се по­ка­зу­је у тај­ни жи­во­твор­них стра­да­ња. Бо­жан­ски про­ми­сао се испуњавау при­че­шћу Те­лом Го­спод­њим, а суд се оства­ру­је у при­че­шћу Кр­вљу Го­спод­њом. Све­та Ев­ха­ри­сти­ја, сходно учењу светог Мак­си­ма, је­сте сре­ди­ште ис­пу­ње­ња Бо­жи­јег про­ми­сла и су­да, бу­ду­ћи да је она до­га­ђај у ко­ме се од­ви­ја во­згла­вље­ње це­ло­куп­не Бо­жи­је Ико­но­ми­је, у чијем су средишту Ова­пло­ће­ње и Стра­да­ње Го­спо­да Ису­са Хри­ста. На свакој Литургији се испуњава Божији промисао о Оваплоћењу Христа у животима верних и испуњавају се Христове речи: Сада је суд овоме свијету (Јн. 12, 31), јер по мери састрадавања са Христом, верник који се причешћује Њиме, не ступа на Суд на крају историје, него је већ прешао из смрти у живот (Јн. 5, 24). Питање порекла човека и његове иконичности тиче се, да закључимо, нашег спасења, живота или смрти, а не испразне академске полемике.

Недопустива је неодговорност потписника Апела пред Црквом, као и заклањање иза институција образовног система државе. Искрен однос према проблему дарвинизма подразумева или потпуно прихватање вере Цркве у стварање света по врстама и стварање човека по икони и подобију Божијем, или, пак, остајање на позицијама дарвинизма, што подразумева отворену борбу за сопствене ставове. Свако скривање иза свог или нечијег прста, не само да је знак лицемерја, које Господ Христос посебно осуђује, него, уколико се ништа не промени, представља опасност по будуће нараштаје студената и свих чланова црквене заједнице, који би могли и надаље бити изложени дарвинистичко-атеистичкој пропаганди.

Господ Христос упозорава на потребу непрестаног стражења у вери, тако да немарним у вери говори у Откривењу: Знам дјела твоја, да ниси ни хладан, ни врућ. О, да си хладан или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15–16). Свима нама су потребна дела достојна истинске вере и покајања, али је тешко после јавног иступања у име Цркве, отклонити настале последице. Зато је Господ посебно нагласио: Гледајте да не презрете једног од ове моје најмање браће (Мт. 18, 10).

У Београду, 07. 06. 2017. године                                   Проф. др Здравко Пено

                                                                                    редовни професор Богословког факултета

                                                                                   Универзитета у Источном Сарајеву

Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој  Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у  Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије.

Свети Ангели у богослужењу Цркве

 „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог)

 Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ

У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним.

Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења

Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој  Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у  Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије.

Свети Ангели у богослужењу Цркве

 „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог)

 Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ

У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним.

Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења

Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој  Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у  Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије.

Свети Ангели у богослужењу Цркве

 „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог)

 Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ

У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним.

Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења

Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“

Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме.  Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ  При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег:

„Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ

Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио  покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу:

„Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими   и   славослове   Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ

Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост  богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије,  након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи.

„Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ

Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом:

„Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ

Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме:

„Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо.

Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ

Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако:

На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се:

Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим,

нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја.

А на Велику суботу:

Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља

у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима;

а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили

Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја.

За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ

О ангелским чиновима

По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом,  то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња.  Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила).

·        Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве.

·        Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи:  муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену.

·        Архангел Рафаил: значи - исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што  десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар.

·        Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени.

·        Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став.

·        Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич.

·        Архангел Варахил:  Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже.

·        Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође прсдстављају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге - њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3]

Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. 

За Pouke.org - Бранислав Илић, теолог

аудио запис: