Фото: Ризница литургијског богословља и живота

Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ.

 Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш  ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове."

                        Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање.   Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве  тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете.

Наставак у коментару...

У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота.

       Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога.

Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење 

После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима.

Пут моштију преподобне Параскеве

 Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају.

После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом.

Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм.

Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар)

Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен:

Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју  ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених,  и заштито оних    у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост.

(стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму)

Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас.

 (Свјетилен)

У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:

Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше.

(Слава на хвалитне)

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.

(Кондак)

Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину.

катихета Бранислав Илић

https://bkcentar.rs/sr/blog/apokapisa-licem-u-lice

...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући,  испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.

*Део из текста катихете Бранислава Илића 

под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома?

Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ

Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама.

Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја у 10. веку (911. године), за време византијског цара Лава Мудрог, у цариградском храму Влахерни. Богородичин храм у Влахерни налази се у северозападном делу Цариграда покрај Златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице, која је 469. године донесена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту обложеном златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке.

У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет.

Када је у питању служба овог празника, који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у Грчкој Цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње, али је мисао о овом празнику била присутнау јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву безбедност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника молимо се да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла:

Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком, Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше.

Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у Српској Цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века.

Занимљиво је да, поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова, за разлику од осталих Богородичиних празника, нема ни претпразништво ни попразништво. У освештаној традицији Цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника. Такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где наредног дана прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог.

Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе, јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица.

катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква

Зоран Ђуровић: Постање, 1-3: буквални превод

Посвећено Дејану и Нини Рајковић[1]

Дугујем извинење најплеменитијем професору Ивану Марковићу, јер сам обећао овај превод још летос, али сам одустао јер сам преводио пола главе на дан. Врућина је била неподношљива, тако да ми се мозак растопио. То ме је пак све подсетило кад сам свратио једном приликом код кума Милета, он ми традиционално отворио пиво и каже: „Можеш ли да замислиш каква је бесмислица стих у једној новој песми: Гори море, топе се планине?“. То је из песме неког Џорџ Лукас Јоксимовић. До пре неки месец сам мислио да је у питању једна особа, али сам сазнао да су две. Дакле, због растапања мозга  не стигох да урадим овај буквални превод.

Превод служи да онима који не познају јеврејски менталитет приближи сам текст, начин на који је настао и промишљан. Да се упореде два различита извора о стварању, свештенички и јахвистички, који иде од Пост 2,4б. Прати се углавном ред речи, преводи уредно све осим неких препозиција које би у српском биле сасвим бесмислене („рече над“). Такође, следи се као правило превођење истом речју, иако није у духу српског језика. Није намера да се осети лепота у српском изражавању, него да се види како је Јевреј мислио и говорио.  

Верујем да ће пажљиво ишчитавање ова два извора бити од користи на декретардизацији наших теолога. Да забораве на протестантске и секташке стазе и богазе.

1. ¹ У почетку Бог створи небо и земљу. ² Земља беше безобличје и пустара, и тама [беше] над лицем бездана; и дах Божји је лебдео над лицем вода.

³ И рече Бог: „Нека буде  светлост“. И би светлост. ⁴ И Бог виде светлост да је добра! И раздвоји Бог између светлости и између таме. ⁵ И назва Бог светлост „дан“, и таму назва „ноћ“. И би вече и би јутро, дан један.

⁶ И рече Бог: „Нека буде свод посред вода, да раздваја између вода и вода“. ⁷ И створи Бог свод, и раздвоји између вода испод свода од вода над сводом. И би тако. ⁸ И назва Бог свод „небо“. И би вече и би јутро, дан други.

⁹ И рече Бог: „Нека се саберу воде под небом на једно место, и нека се појави суво“. И би тако. ¹⁰ И назва Бог суво „земља“, а зборишта вода назва „мора“; и виде Бог да беше добро. ¹¹ И рече Бог: „Нека зазелени земља заленило, траву што доноси семе, и дрвеће родно, које доноси род имајући у себи своје семе на земљи по својим врстама“. И би тако. ¹² И пусти земља из себе зеленило, траву што доноси семе по својим врстама, и дрвеће које доноси род имајући у себи своје семе по својим врстама; и виде Бог да беше добро. ¹³ И би вече и би јутро, дан трећи.

¹⁴ И рече Бог: „Нека буду светилници на своду небеском, да одвајају између дана и између ноћи, и да буду знаци за празнике, за дане и за године, ¹⁵ и нека буду светлници на своду небеском, да светле над земљом“. И би тако. ¹⁶ И створи Бог два светилника велика: светлник велики да влада даном, и светлник мали да влада ноћу, и звезде. ¹⁷ И даде их Бог на свод небески да светле над земљом, ¹⁸ и да да владају над даном и над ноћу, и да одвајају између светлости и таме; и виде Бог да беше добро. ¹⁹ И би вече и би јутро, дан четврти.

²⁰ И рече Бог: „Нека проврву воде вревом живих бића, и летачице нека лете изнад земље, по лицу свода небеског“. ²¹ И направи Бог грдосије морске и све живе створове што гмижу и што врве по води по врстама својим, и све летачице крилате по врстама својим; и виде Бог да беше добро. ²² И благослови их Бог говорећи: „Плодите се и множите се, и напуните воде по морима, и летачице нека се множе на земљи“. ²³ И би вече и би јутро, дан пети.

²⁴ И рече Бог: „Нека пусти земља жива бића по врстама својим, стоку и гмизавце и звери земаљске по врстама својим“; и би тако. ²⁵ И направи Бог звери земаљске по врстама својим, и стоку по врстама својим, и све гмизавце земљске по врстама својим; и виде Бог да беше добро. ²⁶ И рече Бог: „Да направимо земљанина по нашој слици, као наш налик, и нека завладају рибама морским, и летачицама небеским, и стоком и целокупном земљом и сваким гмизавцем што пузи по земљи“. ²⁷ И направи Бог земљанина по својој слици, по слици Божијој створи га; мушко и женско створи их. ²⁸ И благослови их Бог, и рече им Бог: „Плодите се и множите се, и напуните земљу, и потчините је, и завладајте рибама морским и летачицама небеским и свим живим бићима што гмижу по земљи“. ²⁹ И рече Бог: „Ево, дао сам вам све биље што сеје семе које је на лицу све земље, и сва дрвећа која имају у себи плод дрвета које сеје семе; то ће вам бити за храну. ³⁰ А све звери земаљске и све летачице небеске и за све што гмиже по земљи, у којима је живо биће, нека је за храну све зелено биље“; и би тако. ³¹ И виде Бог све што је створио, и гле, беше веома добро! И би вече и би јутро, дан шести.

2. ¹ И беху завршени небо и земља и сва војска њихова. ² И заврши Бог у дан седми свој посао, који уради; и почину у дан седми од свег посла свога, кога уради. ³ И благослови Бог дан седми, и посвети га, јер у тај дан почину од свег посла свога, кога учини Бог радећи. ^4a Ово [су] рођења неба и земље, када беху створени,

_4b у дан [у] који Јахве Бог направи земљу и небо, ⁵ и ниједан грм пољски још не беше на земљи, и ниједна трава пољска још не ницаше – јер још не пусти Јахве Бог дажда на земљу, и не беше земљанина да ради земљу, ⁶ али се пара са земље подизала и натапала сво лице земље. ⁷ И направи Јахве Бог земљанина [од] праха од земаље, и дуну му у нос дах живота и поста земљанин живо биће. ⁸ И засади Јахве Бог врт у Едему, на истоку; и онде постави човека, кога је направио. ⁹ И Јахве Бог учини да никну из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво живота усред врта и дрво познања добра и зла. ¹⁰ И река отицаше из Едема да би натапала врт, и оданде се гранала и настајала у четири главе. ¹¹ Име једне [је] Пишон; она окружује целу земљу Хавила, где [је] тамо злато; ¹² и злато те земље [је] добро; тамо [има] бдола и камена оникса. ¹³ И име реке друге [је] Гихон; она окружује целу земљу Куш. ¹⁴ И име реке треће [је] Хидекел; она тече према истоку Ашура. И река четврта то [је] Ферат. ¹⁵ И узе Јахве Бог земљанина и постави га у врту Едемском, да га ради и да га чува. ¹⁶ И заповеди Јахве Бог земљанину говорећи: „Од свакога дрвета из врта јешћеш, јешћеш; ¹⁷ али са дрвета познања добра и зла, са њега нећеш јести; јер у дан у који ћеш јести са њега умрећеш, умрећеш“. ¹⁸ И рече Јахве Бог: „Није добро да буде земљанин сам са собом; хајде да направим за њега помоћ насупрот њему“. ¹⁹ И направи Јахве Бог од земље сва жива бића пољска и све летачице небеске, и доведе их земљанину да види како би их назвао, све то чиме би земљанин назвао живо биће, то би му било име. ²⁰ И земљанин назва именима сву стоку и летачице небеске и сва жива бића пољска; али за земљанина се не нађе помоћ насупрот њему. ²¹ И баци Јахве Бог кому на земљанина, и он заспа; и узе једно од његових ребара, и затвори месом на његово место. ²² И направи Јахве Бог ребро, које узе од земљанина, у жену и доведе је ка земљанину. ²³ И земљанин рече: „Ова [је] сада кост од мојих кости, и месо од мог меса. Ова ће се звати човечица, јер је од човека узета она“.

²⁴ Стога ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће једно месо. ²⁵ И беху обоје голи, земљанин и жена му, и нису се стидели.

3. ¹ И змија беше оштроумнија од свих живих бића пољских, које направи Јахве Бог. И рече жени: „Тако вам је Бог казао: 'Нећете јести са сваког дрвета у врту...'“  ² И рече жена змији: „Од плодова дрвећа у врту јешћемо; ³ али за плод дрвета које [је] усред врта, казао је Бог: 'Нећете га јести ни дотицати, да не бисте умрли'“. ⁴ И рече змија жени: „Не, нећете умрети, нећете умрети; ⁵ јер зна Бог да у дан кад будете јели од њега такође ће вам се отворити очи, и ви ћете бити као Бог, знајући добро и зло“. ⁶ И виде жена да добро беше дрво за јело, и да беше пријатно оно за очи, и пожељно беше дрво за постизање мудрости, и узе од његовог плода и једе, и даде такође свом човеку са њом, и он једе. ⁷ И отворише се очи од њима двома, и познаше да голи беху они, и сплетоше лишће од смокове и начинише себи прегаче. ⁸ И зачуше глас Јахвеа Бога, који је шетао по врту на издаху дана; и сакрише се земљанин и жена његова од лица Јахвеа Бога међу дрвећем у врту. ⁹ И позва Јахве Бог земљанина и рече му: „Где си?“ ¹⁰ И он рече: „Чух глас твој у врту, и уплашио сам се, јер го сам ја, и сакрих се“. ¹¹ И рече: „Ко ти каза да си го? Од дрвета за које сам ти наредио да не једеш, ти си, дакле, јео?“ ¹² И земљанин рече: „Жена коју си ставио са мном, она даде мени од дрвета, и једох“. ¹³ И рече Јахве Бог жени: „Шта [је] ово [што] си урадила?“. И рече жена: „Змија ме превари, и једох“. ¹⁴ И рече Јахве Бог змији: „Пошто си учинила ово, проклета да си мимо све стоке и мимо свих живих бића пољских; по трбуху своме ходаћеш и прах ћеш јести у све дане живота свога. ¹⁵ И непријатељство ћу ставити између тебе и жене, и између семена твога и семена њеног; он ће рањавати главу твоју, и ти ћеш рањавати пету његову“. ¹⁶ А жени рече: „Ја ћу умножити, умножићу твоје муке и твоју трудноћу, у муци ћеш рађати синове, и према човеку твоме жеља твоја [биће], и он ће владати над тобом“. ¹⁷ И земљанину рече: „Зато што си послушао глас жене твоје и појео од дрвета за које сам ти наредио рекавши: 'Од њега нећеш јести!', проклета [је] земља због тебе! С муком ћеш се од ње хранити у све дане живота свога. ¹⁸ И трње и коров ће ти рађати, и јешћеш биљке пољске. ¹⁹ Са знојем ноздрва својих јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу јер си од ње био узет; јер [си] прах, и у прах ћеш се вратити“. ²⁰ И рече земљанин име жени својој Хавва, јер она би мајка свим живима. ²¹ И направи Јахве Бог земљанину и жени његовој хаљине од коже, и обуче их. ²² И рече Јахве Бог: „Гле, земљанин поста као један од нас знајући добро и зло; сада, да не пошаље руку своју и узме још од дрвета живота, и поједе и да живи довека!“. ²³ И посла га Јахве Бог ван врта Еденског да ради земљу, од које би узет. ²⁴ И изагна земљанина и постави на истоку врта Еденског керубе и пламен од мача окрећућег да би чувао пут ка дрвету живота.

У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”.

Извор: Радио Беседа

... Била је ноћ, црња од најцрњих ноћи, иако су звезде и тада сијале над Гетсиманијом и маслинама мира. Удружили су се у тој ноћи сви лицемери, сви тирани, све кукавице, сви завидљивци, све сецикесе, сви среброљупци, сви гордељивци, сви властољупци, сви надувани балони сујете, сва непокајана земља и сво непокајано духовно подземље. Гле, ето ту и чланова Јудејског Синедриона, и Јуде издајника из апостолских редова, и римских окупатора, и Синедрионског новца од 30 сребрника, и легиона демона који их пратише.

         И сву ту трагичну и тумарајућу групу богоубица, на челу са Јудом богоиздајником, Христос три пута у Гетсиманском врту човекољубиво пита: Кога тражите? Исуса Назарећанина, одговорише кукавице у ноћи. Ја сам! ... одјекује Светлоносна Истина у мраку Гетсиманије. И ... попадаше сви ... и тако три пута. Чвргну их мало Бог. Онако с љубављу, и увек са једном жељом богочовечанског икуменизма ... да сви једно буду ... у Њему, у Господу Исусу Христу, Његовој Вечној Љубави, у Његовој Вечној Истини у Његовој непобедивој Светој Православној Цркви, чија је Он Вечна Глава. Чвргну их с љубављу и нежношћу. Да се приберу. Да дођу себи. Да виде са ким имају посла. Да немају изговора. Да не кажу после - нисмо знали. Али, само их чвргну, да би опстали и преживели. Да би им дао нову прилику за покајање.

     Такав је Бог. Таква је Вечна Љубав. Такав је Богочовек Исус из Витлејема и Дрводеља из Назарета. До краја, до последњег издисаја, чак и највећим грешницима даје шансу и тражи у њима, жижак тињајући, тј. и најмању светлост истинске одлучности и вере, да је распламти у огањ покајања. Супротно чине лицемери, ти нерасудљиви "чувари" одредби закона Мојсејевог, и својих робовских обичаја и новоизмишљених, испразних, ситничавих и спољашњих традиција. Они не дају шансу ни себи ни другима. Слепи робови духовни, са три катанца трипут закључани и унутар себе духовно скучени. Завидљивци и гордељивци, који гледају да и најмањи грех код другога човека напумпају до висина коначне и вечне осуде. Али, где је ту Бог Вечне Љубави који ... жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине?

         ... И приђе тада у Гетсиманији, Јуда, тај духовно осиротели антихрист у малом, и рече ... Здраво учитељу ... И целива га ... А оваплоћена Љубав га запита ... Пријатељу, на то ли си дошао? ... Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијега? Пита, оваплоћена Вечна Љубав, иако све унапред зна. Пита ради несретног роба среброљубља - Јуде. Пита га, да му подари још једну шансу за покајање. Да му пробуди успавану савест. Да му покаже да и њега безмерно воли и жели му само добро. Да га отрезни љубављу. Да га излечи незлобивошћу. Али ... узалудно је добровољном робу сребрних новчића о љубави говорити. Размишљам ... Шта би тада рекли данашњи "зилоти" за Исусову реч упућену богоиздајнику Јуди Искариотском - пријатељу? Можда би фарисејски прекорили чак и Исуса за кршење закона и канона, јер гле, антихристу и богоиздајнику Јуди, у кога је предходно на Тајној Вечери ушао сам сатана и који је дошао да га преда на смрт, Богочовек Исус каже ... пријатељу. Ако је Христос у тој најцрњој ноћи у историји света, богоиздајника Јуду назвао пријатељем, зар је грех кад православац гаји језик љубави, језик богочовечанског икуменизма у дијалогу са неправославцем? Или ћемо можда и једног од највећих браниоца правоверја - св. Марка Ефеског - обесити на вешала "канона" и “закона”, јер је, повремено, у икуменском дијалогу љубави, чак и римокатоличког папу називао пресветим оцем. Не би ли се и папа, као и десни разбојник на Крсту, бар у последњем тренутку постидео и тргао из мрачног сна и окренуо покајању. Или је, о безумља ли људског, грех угледати се на Богочовека Христа и светитеље Божије? Не било тог безумља у нама!

         Или ће можда нерасудљиви зилоти замерити и св. апостолу Павлу на његов икуменистички речник љубави и мудрости кад је незнабожним Атињанима, који су се клањали бездушним идолима и злобним демонима, на сред Ареопага рекао ... Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ...     

         Незнабожци и идолопоклоници, у икуменском речнику љубави, речнику Христовом и Павловом названи су - врло побожни. Али, речник икуменске љубави је за "зилоте" саблазан а за "јелине" лудост... Ипак, ко духовним очима гледа на речник богочовечанског икуменизма неће се саблазнити, јер Бог суди намерама срца, а тамо где је срце чисто и намера права, важи она Павлова ... чистима је све чисто, а нечистима и безвернима ништа није чисто“...

         ... И данас, вековима после, одјекују речи Сина Божијег, речи распете оваплоћене Љубави са Голготе ... Оче, опрости им, јер не знају шта раде ... одјекују речи надумне Божије љубави и после најцрње ноћи Гетсиманије ... одјекују са Крста, са ког вапије распети и после три дана Васкрсли Бог, и позива све на покајање. Позива и старе и младе, и белце и црнце, и учене и неучене, и мушкарце и жене ...

         Да, очигледно је да и у Светом Писму и у Светом Предању, постоји тај двехиљадегодишњи и непрекинути континуитет Христовог богочовечанског икуменизма и Исусов речник љубави за све отпале од Њега ... Пријатељу, на то ли си дошао ...

         Да ... Ми понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница.

За Поуке.орг

 Настојаељ  Манастира Пиносава

Игуман Петар (Драгојловић)  

Извор: http://mitropolija-zagrebacka.org/profesor-dr-predrag-dragutinovic-teologija-u-21-veku-pitanja-i-izazovi/?script=cir