Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама.

Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја у 10. веку (911. године), за време византијског цара Лава Мудрог, у цариградском храму Влахерни. Богородичин храм у Влахерни налази се у северозападном делу Цариграда покрај Златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице, која је 469. године донесена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту обложеном златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке.

У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет.

Када је у питању служба овог празника, који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у Грчкој Цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње, али је мисао о овом празнику била присутнау јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву безбедност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника молимо се да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла:

Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком, Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше.

Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у Српској Цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века.

Занимљиво је да, поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова, за разлику од осталих Богородичиних празника, нема ни претпразништво ни попразништво. У освештаној традицији Цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника. Такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где наредног дана прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог.

Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе, јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица.

катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква

Зоран Ђуровић: Постање, 1-3: буквални превод

Посвећено Дејану и Нини Рајковић[1]

Дугујем извинење најплеменитијем професору Ивану Марковићу, јер сам обећао овај превод још летос, али сам одустао јер сам преводио пола главе на дан. Врућина је била неподношљива, тако да ми се мозак растопио. То ме је пак све подсетило кад сам свратио једном приликом код кума Милета, он ми традиционално отворио пиво и каже: „Можеш ли да замислиш каква је бесмислица стих у једној новој песми: Гори море, топе се планине?“. То је из песме неког Џорџ Лукас Јоксимовић. До пре неки месец сам мислио да је у питању једна особа, али сам сазнао да су две. Дакле, због растапања мозга  не стигох да урадим овај буквални превод.

Превод служи да онима који не познају јеврејски менталитет приближи сам текст, начин на који је настао и промишљан. Да се упореде два различита извора о стварању, свештенички и јахвистички, који иде од Пост 2,4б. Прати се углавном ред речи, преводи уредно све осим неких препозиција које би у српском биле сасвим бесмислене („рече над“). Такође, следи се као правило превођење истом речју, иако није у духу српског језика. Није намера да се осети лепота у српском изражавању, него да се види како је Јевреј мислио и говорио.  

Верујем да ће пажљиво ишчитавање ова два извора бити од користи на декретардизацији наших теолога. Да забораве на протестантске и секташке стазе и богазе.

1. ¹ У почетку Бог створи небо и земљу. ² Земља беше безобличје и пустара, и тама [беше] над лицем бездана; и дах Божји је лебдео над лицем вода.

³ И рече Бог: „Нека буде  светлост“. И би светлост. ⁴ И Бог виде светлост да је добра! И раздвоји Бог између светлости и између таме. ⁵ И назва Бог светлост „дан“, и таму назва „ноћ“. И би вече и би јутро, дан један.

⁶ И рече Бог: „Нека буде свод посред вода, да раздваја између вода и вода“. ⁷ И створи Бог свод, и раздвоји између вода испод свода од вода над сводом. И би тако. ⁸ И назва Бог свод „небо“. И би вече и би јутро, дан други.

⁹ И рече Бог: „Нека се саберу воде под небом на једно место, и нека се појави суво“. И би тако. ¹⁰ И назва Бог суво „земља“, а зборишта вода назва „мора“; и виде Бог да беше добро. ¹¹ И рече Бог: „Нека зазелени земља заленило, траву што доноси семе, и дрвеће родно, које доноси род имајући у себи своје семе на земљи по својим врстама“. И би тако. ¹² И пусти земља из себе зеленило, траву што доноси семе по својим врстама, и дрвеће које доноси род имајући у себи своје семе по својим врстама; и виде Бог да беше добро. ¹³ И би вече и би јутро, дан трећи.

¹⁴ И рече Бог: „Нека буду светилници на своду небеском, да одвајају између дана и између ноћи, и да буду знаци за празнике, за дане и за године, ¹⁵ и нека буду светлници на своду небеском, да светле над земљом“. И би тако. ¹⁶ И створи Бог два светилника велика: светлник велики да влада даном, и светлник мали да влада ноћу, и звезде. ¹⁷ И даде их Бог на свод небески да светле над земљом, ¹⁸ и да да владају над даном и над ноћу, и да одвајају између светлости и таме; и виде Бог да беше добро. ¹⁹ И би вече и би јутро, дан четврти.

²⁰ И рече Бог: „Нека проврву воде вревом живих бића, и летачице нека лете изнад земље, по лицу свода небеског“. ²¹ И направи Бог грдосије морске и све живе створове што гмижу и што врве по води по врстама својим, и све летачице крилате по врстама својим; и виде Бог да беше добро. ²² И благослови их Бог говорећи: „Плодите се и множите се, и напуните воде по морима, и летачице нека се множе на земљи“. ²³ И би вече и би јутро, дан пети.

²⁴ И рече Бог: „Нека пусти земља жива бића по врстама својим, стоку и гмизавце и звери земаљске по врстама својим“; и би тако. ²⁵ И направи Бог звери земаљске по врстама својим, и стоку по врстама својим, и све гмизавце земљске по врстама својим; и виде Бог да беше добро. ²⁶ И рече Бог: „Да направимо земљанина по нашој слици, као наш налик, и нека завладају рибама морским, и летачицама небеским, и стоком и целокупном земљом и сваким гмизавцем што пузи по земљи“. ²⁷ И направи Бог земљанина по својој слици, по слици Божијој створи га; мушко и женско створи их. ²⁸ И благослови их Бог, и рече им Бог: „Плодите се и множите се, и напуните земљу, и потчините је, и завладајте рибама морским и летачицама небеским и свим живим бићима што гмижу по земљи“. ²⁹ И рече Бог: „Ево, дао сам вам све биље што сеје семе које је на лицу све земље, и сва дрвећа која имају у себи плод дрвета које сеје семе; то ће вам бити за храну. ³⁰ А све звери земаљске и све летачице небеске и за све што гмиже по земљи, у којима је живо биће, нека је за храну све зелено биље“; и би тако. ³¹ И виде Бог све што је створио, и гле, беше веома добро! И би вече и би јутро, дан шести.

2. ¹ И беху завршени небо и земља и сва војска њихова. ² И заврши Бог у дан седми свој посао, који уради; и почину у дан седми од свег посла свога, кога уради. ³ И благослови Бог дан седми, и посвети га, јер у тај дан почину од свег посла свога, кога учини Бог радећи. ^4a Ово [су] рођења неба и земље, када беху створени,

_4b у дан [у] који Јахве Бог направи земљу и небо, ⁵ и ниједан грм пољски још не беше на земљи, и ниједна трава пољска још не ницаше – јер још не пусти Јахве Бог дажда на земљу, и не беше земљанина да ради земљу, ⁶ али се пара са земље подизала и натапала сво лице земље. ⁷ И направи Јахве Бог земљанина [од] праха од земаље, и дуну му у нос дах живота и поста земљанин живо биће. ⁸ И засади Јахве Бог врт у Едему, на истоку; и онде постави човека, кога је направио. ⁹ И Јахве Бог учини да никну из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво живота усред врта и дрво познања добра и зла. ¹⁰ И река отицаше из Едема да би натапала врт, и оданде се гранала и настајала у четири главе. ¹¹ Име једне [је] Пишон; она окружује целу земљу Хавила, где [је] тамо злато; ¹² и злато те земље [је] добро; тамо [има] бдола и камена оникса. ¹³ И име реке друге [је] Гихон; она окружује целу земљу Куш. ¹⁴ И име реке треће [је] Хидекел; она тече према истоку Ашура. И река четврта то [је] Ферат. ¹⁵ И узе Јахве Бог земљанина и постави га у врту Едемском, да га ради и да га чува. ¹⁶ И заповеди Јахве Бог земљанину говорећи: „Од свакога дрвета из врта јешћеш, јешћеш; ¹⁷ али са дрвета познања добра и зла, са њега нећеш јести; јер у дан у који ћеш јести са њега умрећеш, умрећеш“. ¹⁸ И рече Јахве Бог: „Није добро да буде земљанин сам са собом; хајде да направим за њега помоћ насупрот њему“. ¹⁹ И направи Јахве Бог од земље сва жива бића пољска и све летачице небеске, и доведе их земљанину да види како би их назвао, све то чиме би земљанин назвао живо биће, то би му било име. ²⁰ И земљанин назва именима сву стоку и летачице небеске и сва жива бића пољска; али за земљанина се не нађе помоћ насупрот њему. ²¹ И баци Јахве Бог кому на земљанина, и он заспа; и узе једно од његових ребара, и затвори месом на његово место. ²² И направи Јахве Бог ребро, које узе од земљанина, у жену и доведе је ка земљанину. ²³ И земљанин рече: „Ова [је] сада кост од мојих кости, и месо од мог меса. Ова ће се звати човечица, јер је од човека узета она“.

²⁴ Стога ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће једно месо. ²⁵ И беху обоје голи, земљанин и жена му, и нису се стидели.

3. ¹ И змија беше оштроумнија од свих живих бића пољских, које направи Јахве Бог. И рече жени: „Тако вам је Бог казао: 'Нећете јести са сваког дрвета у врту...'“  ² И рече жена змији: „Од плодова дрвећа у врту јешћемо; ³ али за плод дрвета које [је] усред врта, казао је Бог: 'Нећете га јести ни дотицати, да не бисте умрли'“. ⁴ И рече змија жени: „Не, нећете умрети, нећете умрети; ⁵ јер зна Бог да у дан кад будете јели од њега такође ће вам се отворити очи, и ви ћете бити као Бог, знајући добро и зло“. ⁶ И виде жена да добро беше дрво за јело, и да беше пријатно оно за очи, и пожељно беше дрво за постизање мудрости, и узе од његовог плода и једе, и даде такође свом човеку са њом, и он једе. ⁷ И отворише се очи од њима двома, и познаше да голи беху они, и сплетоше лишће од смокове и начинише себи прегаче. ⁸ И зачуше глас Јахвеа Бога, који је шетао по врту на издаху дана; и сакрише се земљанин и жена његова од лица Јахвеа Бога међу дрвећем у врту. ⁹ И позва Јахве Бог земљанина и рече му: „Где си?“ ¹⁰ И он рече: „Чух глас твој у врту, и уплашио сам се, јер го сам ја, и сакрих се“. ¹¹ И рече: „Ко ти каза да си го? Од дрвета за које сам ти наредио да не једеш, ти си, дакле, јео?“ ¹² И земљанин рече: „Жена коју си ставио са мном, она даде мени од дрвета, и једох“. ¹³ И рече Јахве Бог жени: „Шта [је] ово [што] си урадила?“. И рече жена: „Змија ме превари, и једох“. ¹⁴ И рече Јахве Бог змији: „Пошто си учинила ово, проклета да си мимо све стоке и мимо свих живих бића пољских; по трбуху своме ходаћеш и прах ћеш јести у све дане живота свога. ¹⁵ И непријатељство ћу ставити између тебе и жене, и између семена твога и семена њеног; он ће рањавати главу твоју, и ти ћеш рањавати пету његову“. ¹⁶ А жени рече: „Ја ћу умножити, умножићу твоје муке и твоју трудноћу, у муци ћеш рађати синове, и према човеку твоме жеља твоја [биће], и он ће владати над тобом“. ¹⁷ И земљанину рече: „Зато што си послушао глас жене твоје и појео од дрвета за које сам ти наредио рекавши: 'Од њега нећеш јести!', проклета [је] земља због тебе! С муком ћеш се од ње хранити у све дане живота свога. ¹⁸ И трње и коров ће ти рађати, и јешћеш биљке пољске. ¹⁹ Са знојем ноздрва својих јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу јер си од ње био узет; јер [си] прах, и у прах ћеш се вратити“. ²⁰ И рече земљанин име жени својој Хавва, јер она би мајка свим живима. ²¹ И направи Јахве Бог земљанину и жени његовој хаљине од коже, и обуче их. ²² И рече Јахве Бог: „Гле, земљанин поста као један од нас знајући добро и зло; сада, да не пошаље руку своју и узме још од дрвета живота, и поједе и да живи довека!“. ²³ И посла га Јахве Бог ван врта Еденског да ради земљу, од које би узет. ²⁴ И изагна земљанина и постави на истоку врта Еденског керубе и пламен од мача окрећућег да би чувао пут ка дрвету живота.

У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”.

Извор: Радио Беседа

... Била је ноћ, црња од најцрњих ноћи, иако су звезде и тада сијале над Гетсиманијом и маслинама мира. Удружили су се у тој ноћи сви лицемери, сви тирани, све кукавице, сви завидљивци, све сецикесе, сви среброљупци, сви гордељивци, сви властољупци, сви надувани балони сујете, сва непокајана земља и сво непокајано духовно подземље. Гле, ето ту и чланова Јудејског Синедриона, и Јуде издајника из апостолских редова, и римских окупатора, и Синедрионског новца од 30 сребрника, и легиона демона који их пратише.

         И сву ту трагичну и тумарајућу групу богоубица, на челу са Јудом богоиздајником, Христос три пута у Гетсиманском врту човекољубиво пита: Кога тражите? Исуса Назарећанина, одговорише кукавице у ноћи. Ја сам! ... одјекује Светлоносна Истина у мраку Гетсиманије. И ... попадаше сви ... и тако три пута. Чвргну их мало Бог. Онако с љубављу, и увек са једном жељом богочовечанског икуменизма ... да сви једно буду ... у Њему, у Господу Исусу Христу, Његовој Вечној Љубави, у Његовој Вечној Истини у Његовој непобедивој Светој Православној Цркви, чија је Он Вечна Глава. Чвргну их с љубављу и нежношћу. Да се приберу. Да дођу себи. Да виде са ким имају посла. Да немају изговора. Да не кажу после - нисмо знали. Али, само их чвргну, да би опстали и преживели. Да би им дао нову прилику за покајање.

     Такав је Бог. Таква је Вечна Љубав. Такав је Богочовек Исус из Витлејема и Дрводеља из Назарета. До краја, до последњег издисаја, чак и највећим грешницима даје шансу и тражи у њима, жижак тињајући, тј. и најмању светлост истинске одлучности и вере, да је распламти у огањ покајања. Супротно чине лицемери, ти нерасудљиви "чувари" одредби закона Мојсејевог, и својих робовских обичаја и новоизмишљених, испразних, ситничавих и спољашњих традиција. Они не дају шансу ни себи ни другима. Слепи робови духовни, са три катанца трипут закључани и унутар себе духовно скучени. Завидљивци и гордељивци, који гледају да и најмањи грех код другога човека напумпају до висина коначне и вечне осуде. Али, где је ту Бог Вечне Љубави који ... жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине?

         ... И приђе тада у Гетсиманији, Јуда, тај духовно осиротели антихрист у малом, и рече ... Здраво учитељу ... И целива га ... А оваплоћена Љубав га запита ... Пријатељу, на то ли си дошао? ... Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијега? Пита, оваплоћена Вечна Љубав, иако све унапред зна. Пита ради несретног роба среброљубља - Јуде. Пита га, да му подари још једну шансу за покајање. Да му пробуди успавану савест. Да му покаже да и њега безмерно воли и жели му само добро. Да га отрезни љубављу. Да га излечи незлобивошћу. Али ... узалудно је добровољном робу сребрних новчића о љубави говорити. Размишљам ... Шта би тада рекли данашњи "зилоти" за Исусову реч упућену богоиздајнику Јуди Искариотском - пријатељу? Можда би фарисејски прекорили чак и Исуса за кршење закона и канона, јер гле, антихристу и богоиздајнику Јуди, у кога је предходно на Тајној Вечери ушао сам сатана и који је дошао да га преда на смрт, Богочовек Исус каже ... пријатељу. Ако је Христос у тој најцрњој ноћи у историји света, богоиздајника Јуду назвао пријатељем, зар је грех кад православац гаји језик љубави, језик богочовечанског икуменизма у дијалогу са неправославцем? Или ћемо можда и једног од највећих браниоца правоверја - св. Марка Ефеског - обесити на вешала "канона" и “закона”, јер је, повремено, у икуменском дијалогу љубави, чак и римокатоличког папу називао пресветим оцем. Не би ли се и папа, као и десни разбојник на Крсту, бар у последњем тренутку постидео и тргао из мрачног сна и окренуо покајању. Или је, о безумља ли људског, грех угледати се на Богочовека Христа и светитеље Божије? Не било тог безумља у нама!

         Или ће можда нерасудљиви зилоти замерити и св. апостолу Павлу на његов икуменистички речник љубави и мудрости кад је незнабожним Атињанима, који су се клањали бездушним идолима и злобним демонима, на сред Ареопага рекао ... Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни ...     

         Незнабожци и идолопоклоници, у икуменском речнику љубави, речнику Христовом и Павловом названи су - врло побожни. Али, речник икуменске љубави је за "зилоте" саблазан а за "јелине" лудост... Ипак, ко духовним очима гледа на речник богочовечанског икуменизма неће се саблазнити, јер Бог суди намерама срца, а тамо где је срце чисто и намера права, важи она Павлова ... чистима је све чисто, а нечистима и безвернима ништа није чисто“...

         ... И данас, вековима после, одјекују речи Сина Божијег, речи распете оваплоћене Љубави са Голготе ... Оче, опрости им, јер не знају шта раде ... одјекују речи надумне Божије љубави и после најцрње ноћи Гетсиманије ... одјекују са Крста, са ког вапије распети и после три дана Васкрсли Бог, и позива све на покајање. Позива и старе и младе, и белце и црнце, и учене и неучене, и мушкарце и жене ...

         Да, очигледно је да и у Светом Писму и у Светом Предању, постоји тај двехиљадегодишњи и непрекинути континуитет Христовог богочовечанског икуменизма и Исусов речник љубави за све отпале од Њега ... Пријатељу, на то ли си дошао ...

         Да ... Ми понекад, као да не читамо Свето Јеванђеље. Као да само очима, али не и молитвом, умом, срцем и практичним животом, прелазимо преко његових речи и страница.

За Поуке.орг

 Настојаељ  Манастира Пиносава

Игуман Петар (Драгојловић)  

Извор: http://mitropolija-zagrebacka.org/profesor-dr-predrag-dragutinovic-teologija-u-21-veku-pitanja-i-izazovi/?script=cir

Религија и философија

1.

Философија, полазећи од животно датог реалитета, сматрала је бесмисленом религију која полази од Откровења. Успињала се својим анализама и домишљањима у тумачењу човека и живота, долазећи увек донекле, често и завршавајући на тим успутностима на којима се и исцрпљивала.

Јасперс је говорећи уопште о философији свог доба, приметио уздржавање философије западног света да се одреди према Богу, што је сматрао проблемом, јер се тиме занемарује чворно питање валидности човековог философирања о човековом битисању или његовом битију као целовитој појави људског начина постојања.

Тако су неке философеме, бивајући некритичне према себи, исклизнуле из философске истинитости у своме заносу, постајале идеологијама. Угледајући се на материјални свет односа масе и њој иманентне силе, и на биолошке претпоставке о међусобном истребљивању врста, настојале су да тумаче људску природу и њој иманентан свет, сводећи све на захтеве успостављања истребљивачког односа између народа (нацизам), као и између социјалних сталежа у људским друштвима (комунизам), проглашавајући се помагачима историје који "рашчишћавају" путеве испред њених токова, убрзавајући јој тиме ход.

И све је завршило катастрофама, чији смо сведоци, током тек прохујалог столећа.

2.

Керовић, у свом најновијем делу Смисао и егзистенција (Радивој Керовић, Бања Лука, 2008), на које се углавном позивам у овом делу излагања, сасвим експлицитно каже:

Томе у прилог наводи и став Унамуна:

Анализом читавог низа савремених философа уочава да се сви они залажу за концепцију човека као бића слободе и за личност у њему као центар свих психичких способности од интелигенције до људске осећајности. Личност је независна од било које закономерности којом бисмо покушали да је дефинишемо и уоквиримо. Слободна је у својим изборима, по своме избору дозвољава да и сама буде одабрана из слободе другог, а свет идејних концепата који креира у свом баратању с реалитетом света у свету увек је непредвидив.

Философија, углавном током друге половине XX века, ипак је смогла снаге да каже и следеће:

3.

Чињеницом да се човек "уланчује" (Керовић) у редослед са стварима и живим бићима према нивоу развијености врста, врши се одређени вид насиља на човекову мисао којој се онемогућава да приђе истраживању човека као могућности његовог вишег порекла и улоге у животу. Његов самосвојан вид постојања у свету "делатни, динамични и стваралачки карактер" који "сам ради на себи, гради свој свет и културу, обликује себе и води свој живот", превазилази сам природнонаучни приступ који се учаурио као свилобуба, како то каже ава Јустин, у своје самоизаткане нити, самозадовољно.

Гален ће за ту област људског рећи:

Закључак о личности као појави која је сваком човеку једнократно и непоновљиво дата као могућност остварења, која је разноврсна и то независно од расе, нације и културе којој припада, могао би да прихвати сваки теолог као и сваки философ, зашто не, и сваки психијатар, као свој сопствени став.

Залажући се за "искорак философије" ка признавању "невидљивих извансветовних сврха човекове егзистенције", Керовић наводи став Хајдегера који сматра да се " управо ради о том да свјетовно, коначно и смртно искуство човјека упућује даље од себе и преко себе", што говори да, у ствари, за то трансцендентирање постоје и "чисто умни разлози".

4.

Коначно, када се упоређује философски концепт личности људског бића, као врхунски домашаљ човекове мисли, са ставом о природи човека, датог религијским доживљајем, разлика је само у схватању његовог порекла и његовог смисла у свету. Зато сматрам да је на овом месту интересантно да поменем и следећу чињеницу.

Књига Постања по Мојсију, дакле књига на којој се заснива јудео-хришћански религијски концепт света, послужила је за полазиште две теорије савремене психијатријско-психолошке литературе о пореклу и суштини човекове личности. Једна је:

- теорија о нагону смрти фројдијанске провеницијенције,

а друга је:

- поставка феноменолошко-егзистенцијалистичког концепта психијатријске мисли о човеку као егзистенцији слободе и одговорности пред сопственом будућношћу.

Фројдова идеја о томе да је нагон смрти плод привлачне снаге "анорганске материје" или прахга земаљског од кога је човек створен, који га вуче (којом енергијом у себи?) натраг у небиће, у смрт, као део религијског концепта настајања људског бића, одломљен од целине која му даје смисао, прихваћен је од дела стручне и научне јавности као валидна научна претпоставка, па и чињеница. При томе се одбацује онај други, тако битан део о "боголикости" дат дахом Творца, чиме се предање довршава у свом целовитом и јединственом изразу. Човек истог тренутка, на исти начин, самим Творцем, енергијом његовог даха, постаје "богочежњиво" биће, које тежи "обожењу", чезнући "...за свим бескрајностима Божијим" (о.Јустин), дакле ка животу и будућности. Тиме се даје, у самом предању, објашњење човекове природе, њене усмерености ка будућности, као и порекло моралности човека што произлази из "даха Господњег" који је, самим чином стварања, постао човекова суштина.

То о урођеној моралности човека, као сасвим евидентно присутној у човеку већ од самог рођења, међу првима сведочи и сама Меланија Клајн, иако је припадник психоаналитичке мисли, описујући њене тек назначене обрисе у виду "депресивне позиције", средином прве године бебства.

Она, та прва, сасвим рана депресивна расположења детета, уочава и описује током шестог месеца живота, на прелазу између биолошке у социјализовану фазу развоја (Валон) и сматра их последицом гнева у себи према чину материнства, што у детету рађа рани доживљај кривице, јер му се оно јавља час као добро, час као лоше, ускраћујуће. То упућује на сасвим рану остварену контролу ваљаности садржаја сопственог психизма, дакле понашања у настајању.

Кривица, као израз контроле исправности сопствених понашања према другоме, дакле као израз моралности људског бића, овде се испољава пре сваког могућег препознавања другога као чина међуљудскости у односима дете-окружење. Већ те прве пуко биолошке узајамности у равни дете-мати, побуђују њен генетски код, чије прве обрисе видимо већ на тим сасвим неочекивано раним узрастима.

Моралност која одређује суштину људског бића основно је полазиште око кога се матичи религијски концепт света у самој особи или личности, као и образложење постојања света у коме, својим начином живљења, тражимо своје место.

Моралност је област узглобљења религијског односа према свету са научним погледом на свет и свим осталим човековим начинима расуђивања и делања.

Сваки хришћанин по свом призвању потребује духовно усавршавање кроз врлински и светотајински живот у Цркви. Задобијање хришћанских врлина увек подразумева један сложени духовни процес који можемо упоредити са успињањем уз лествицу врлинâ. Још у Старом Завету Јаков је у једном од својих виђења угледао лествицу која је била висока колико је високо  небо од земље, и по мишљењу Светих Отаца и учитеља Цркве, ова лествица коју је он угледао није била ништа друго, до лествица врлина и блаженстава. Почетак сваке милости и извор сваке милости и доброте јесте Богочовек Господ наш Исус Христос, који је своју делатну милост изказао саздавши човека и творевину, и усадивши у биће човечије клицу љубави и милосрђа.

Та Божанска милост која испуњава свакога од нас је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. По Преподобном оцу Јустину Ћелијском, човек је саздан као Боголико биће коме је усађена милост Божија, како би се кроз њу човек увек и изнова приближавао Богу и био сличан Богу у делатном смислу, јер ваистину човек је оваплоћена Божја милост.  Сâм Господ наш Исус Христос даје еванђелску заповест свакоме од нас да „будемо милостиви, као што је Милостив Отац наш небескиˮ (Лк. 6, 36), што свакако можемо упоредити са речима молитве Господње, које нас такође подстичу на успињање уз лествицу Божанских врлина: „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својимˮ.  

Света Литургија нас као центар хришћанског живота својим текстом такође подсећа да је за наше учествовање у Трпези Царства небеског неопходна хришћанска љубав и милосрђе, али и да је милосрђе један од битнијих предуслова. У заступничкој молитви на Литургији Светог Василија Великог огледа се литургијска катихеза која у нама побуђује актуализацију милосрђа. Она јесте и образац једне литургијске молитве у којој се литург усрдно моли да Господ изобилно излије своју милост на васцелу васељену: „Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његовеˮ.

Када говоримо о милосрђу обично се помисли на она материјална дела милостиње занемаривајући ону духовну милоствост. О томе нас поучава и знаменити егзегета Свети Теофилак охридски речима: „Милосрђе се може указивати не само материјално, него и речју; а ако ништа материјалног не можемо подарити, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; Али ће му нарочито помоћи Бог.ˮ Пре неколико година наш народ задесиле су  велике поплаве. У тим тешким данима  многи су показали своје материјално милосрђе, али било  је и оних који су своје, ништа мање, милосрђе показали усрдним и сузним молитвама за своје ближње који пате и који страдају. По учењу великог светогорског старца преподобног Порфирија Кавсокаливита непрестана молитва за ближње представља највеће дело милости, и вођен тим дубоко литургијским искуством свети старац је своја чада поучавао да се увек моле у једнини „Господе Исусе Христе Боже, помилуј меˮ, јер молећи се за себе, ми се као саборна бића и као једно тело и један складан организам, молимо за васцели свет, ширећи своју милост и испуњавајући себе Милосрдним и Човекољубивим Господом. 

катихета Бранислав Илић

* текст објављен у Православном мисионару број 355,  мај/јун стр. 18-19.

Година L (2017), Број 2

импресум — садржај — у целини

L (2017): 2

О животу Мојсија законодавца или о савршенству врлине (1.1–1.15) [пдф]

Св. Григорије Ниски

преводилац: Ненад Сокић

стране: 241-248

 

Химна XXIX: Да се божанске ствари откривају само онима са којима је цели Бог потпуно сједињен у заједници Духа Светога [пдф]

Св. Симеон Нови Богослов

преводилац: Лазар Нешић

стране: 249-260

 

Псалам 103: Божија творевина и еколошка криза [пдф]

Ненад Симић

стране: 261-270

 

„Живећ без Живота, чекам“: личност Свете Терезе Авилске [пдф]

Мирослав М. Поповић

стране: 271-284

 

Припрема и одржавање Првог Сабора Карпаторуске Православне Цркве 1921. године [пдф]

Јуриј Данилец

стране: 285-300

 

Опојана Реч Божија [пдф]

Дарко М. Савић

стране: 301-316

 

Примери променљивости личног имена Срба православаца у црквеним матичним књигама Темишвара XVIII и XIX века [пдф]

Жарко Б. Вељковић

стране: 317-334

 

Да ли нас нововјековни космолошки аргумент увјерава у постојање Бога? [пдф]

Синиша Симић

стране: 335-341

 

Герхард кардинал Милер: *Папа. Послање и налог* [пдф]

Зоран Андрић

стране: 342-345

Шта је ту истина

Шта је истина о овој спасоносној теми причешћивања која представља основу и темељ духовног живота?

Тајна Божанске Евхаристије представља средиште живота Цркве. Савршавајући тајну Божанске Евхаристије и учествујући у њој, утеловљујемо се у мистично, духовно Тело Господње и сједињујемо се са Господом. Без свесног учествовања у тајни Божанске Евхаристије немамо духовног живота нити задобијамо спасење.

Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу.

Свето причешће: Извор живота

Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац.

Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом.

То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни“. Божанско причешће је лек бесмртности – „да онај ко од њега једе не умре“. Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему“, рекао је сам Господ.

Верници треба да се причешћују често

По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа.“

Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.“

Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије.

Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији.

И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: 'Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.' Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.“

Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања.

А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.“

Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова

Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота.

Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању.

Припрема за причешће пречистим тајнама

Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања.

Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања.

Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији.

Посебности

Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу.

Не тражи се посебан пост

Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост.

Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости.

Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити. Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости.

Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте слободно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест – седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери.

Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан.

Горе речено не важи за немарне!

Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха – за такве не важи горе речено.

Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два – три пута годишње, и то увек после поста и исповести.

Ово је православно учење

Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди.

Беседа,
Богословски часопис
православне Епархије бачке
Књига 6, Нови Сад 2004. ,
стр. 51 – 56.

Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светога Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осећање за тајну човека, тако и без Светога Саве не бисмо осећали историју и у њој тајну Срба. Били смо сведоци многих (неуспелих) покушаја да се научно (па и философски) реши питање шта је то човек и шта је нација, па и покушаја да се научно (без душе и вере) одгонетне по чему је неко Србин и шта је то српски народ; но, шта је да је, то је народ Светога Саве, те може и да се одржи само као НАРОД СВЕТОГА САВЕ. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.

Протекле 1989. године славили смо шест стотина година од Косовске битке. Али значај те битке није у њој самој, него у завету! Косово је било искушење: да ли ће наши преци, на челу са Светим Кнезом (а онда са његовим ликом-иконом) остати верни завету и кад изгубе земаљско царство? и онда кад, као старозаветни Јов, изгубе сву земаљску, световну моћ? Наши преци су одолели Лукавом („демонском Месији“, како га назива владика будимски Данило), одолели Великом Кушачу (Матеј 4, 1–11) и остали верни завету: света река Светог Саве није пресушила, историја није прекинута. Зато смо ми могли читаве прошле године да славимо – не саму битку, него – њихову верност завету. То славље нас је пробудило и уздигло. Ми смо сад опет нови, препорођени. Но, завет којем су Свети Кнез и Косовски јунаци остали верни, а који ми славимо и који нас препорађа и чува – завет је СВЕТОСАВСКИ. Ако су Срби народ заветни, онда значи да су се Срби – и у свом Косовском завету, кад су били без одбране, земаљске силе и државе! – потврђивали од Косова и Светога Кнеза до данас само као НАРОД СВЕТОГА САВЕ. Јер Косовски завет не би био могућ да није током стотину и седамдесет година (од 1219. до 1389) био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светога Саве и Немањића.

Но искушења не престају. Недавно смо у новинама видели оглас књиге „Срби, народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некаквој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине (јер најстарији народ су наша браћа Јевреји!), толико и од Светога Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свесни себе! Јер заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! у варварству! Тако је у 15. столећу чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима Грцима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну варварску снагу потребну за отпор Турцима, као што су стари Грци побеђивали Персијанце (Иранце). А да би своје сународнике и наговорио на повратак паганству (снази варварства као „младости народа“), Плитон је – са далеко више разлога него у наших српских етнолога (универзитетских пагана хуманиста!) – настојао да докаже како су Грци „народ најстарији“, тј. да су они народ по вери која је у њима тобоже једина изворна и жива, а старија од Христове! На то је цариградски патријарх одговорио Плитону: „Ми нисмо Грци! ми смо православни Ромеји!“. Грци су, наиме, крштавањем постали сасвим други народ; преображајем су стекли другачији идентитет! „Гле, све је ново!“, каже зато апостол. Ни ми више нисмо онај (заиста пагански, варварски) народ који су били наши телесни преци (али само телесни!) пре Светога Саве, нашег духовног оца!

На Бадњи дан по подне је београдска телевизија преносила дивну бадњачку свечаност са трга испред Народног позоришта; али је при томе позвала етнолога (професора универзитета, универзитетског хуманисту, тј. неопаганина) да коментарише ту свечаност; он је покушао да нас увери у изворност и животворну историјску вредност „српског паганства“ и у пагански карактер Бадњака, очуван „упркос Цркви“ или захваљујући „мудрости Цркве“ да се не противи паганству!

После тих коментара наступила је група девојака звана „Паганке“. Тај коров неопаганизма гаје, после Велике Сеобе (1690), наши хуманисти као „младост и снагу“ нашег националног „универзитетског неопаганизма“. У свом спису „О врховном богу у старој српској митологији“ Веселин Чајкановић је настојао да лик Светога Саве прикаже као маску јединог живог и и присутног „српског божанства“: паганског гневног божанства, „Вучјег пастира“, божанство „Доњег света“ (попут Мефиста Фаустовог, како га је тумачила романтичарска школа немачке етнологије, све до Хитлера). Тако је испало да Срби нису заветни народ Светога Саве, народ вођен иконом Небеске Србије, него вучје стадо које, у интересу цивилизације, треба тек да буде крштено или истребљено! Тако је у Србима несвесно изазивано осећање кривице потребно њиховим (нашим) непријатељима!

Додуше, сви смо ми пагани у оној мери у којој смо острашћени, грехом оптерећени. Смисао хришћанства и завета је зато у томе да у сваком човеку пробуди и одржи свест о сопственом греху, да бисмо се чистили и, одазивајући се позиву завета, уздизали у Небеско царство Цркве, Небеске Србије, Светог Кнеза и Светога Саве. У томе уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености, који требају нашем Греху, а којима смо робовали, до јуче бесловесно!

Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију „бескласног друштва“, а пљачку и безакоње као правду револуције!

Но српски народ се најзад усправио. И читава источна Европа се усправља у свом достојанству, спремна да одбаци паганство. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освестимо.

Икона и завет Светога Саве – историјски потврђен заветом Косовским! – јесу тај позив. Он нас не позива у „предисторијске прашуме“ паганства, него у висине у којима и Европа треба тек да се потврди. И наше Сеобе су показале да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (хтонском вером, као пагани), него заветом за Небеско царство које је у човеку! Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству (или утопији хуманиста), тај не разуме ни Косовски завет, ни Светог Кнеза, ни Светога Саву. А без њих ми нити имамо историју нити можемо знати ко смо!

Извор: Православље, бр. 548 (15. јануар 1990), стр. 2.

Текст прекуцао: Дарко Стефановић       

Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ

Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.

Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да  чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског:  “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]

Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.

Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]

Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.

Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)

Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.

Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)

Катихета Бранислав Илић

Извор:  Српска Православна Црква

[1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.

[2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.