Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]

У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недељазбог поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.

У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.

Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.

На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.

Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.

„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)

„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)

 „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)

 Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.

На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.

О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]

На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.

Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!
Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!
Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!
Свети Јован Дамаскин

катихета Бранислав Илић
 

*Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године.

[1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.

[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

На Западу се појавило неслагање о схватању Евхаристије као жртве. На једној страни је становиште према којем се из Евхаристије мора уклонити жртвени аспект, пошто се Христова жртва прихвата као јединствена и потптуна; са друге стране постоји схоластичка идеја која жртву дефинише једино у појмовима искупљења и покајања, као нешто у вези са крвљу, чиме се задовољава божански гнев или правда. Увек сам осећао да је цела дебата заправо погрешна, јер оваква врста теологије и религије жртву тумачи у смислу некаквог правног поравњања: захтевано задовољење, обавеза творевине према Творцу, нешто попут пореза – жртвовање најбоље животиње или чак детета да би се задовољила некаква објективна нужност. Према мом мишљењу, ово је перспектива којој није потребна само исправка, већ је неопходно поновно радикално промишљање, које би обухватило и њене темеље, почевши од разумевања саме природе жртвовања, од стране богослова готово заборављене, а која се понекад поново открива у религијским истраживањима.

Пре свега, желео бих истаћи да је жртвовање онтологија. Оно није резултат нечега, већ је главни израз или прво откривење самог живота; духовни садржај живота. Тамо где нема жртвовања, нема ни живота. Жртвовање је укорењено у препознавању живота као љубави – давања које није због тога желим више за себе, или да би се задовољила нека објективна правда, већ зато што је ово једини начин постизања пуноће могуће за мене.

Александар Шмеман

Дакле, пре него што жртвовање прерасте у испаштање, обештећење или искупљење, оно је заправо природно кретање самог живота. Овакво виђење жртвовања налазим у источној Евхаристији, у којој, пре него што дођемо до тренутка распећа, говоримо о жртвовању у виду хваљења, а о спасењу као повратку на жртвени начин живота. Супротност жртвовању је конзумеризам, идеја да све припада мени и да ја треба то да узмем. Наша обнова из тога (конзумеризма) одвија се само сложеним кретањем, чији пример видимо у Евхаристији, где ми себе нудимо (Христу), а уједно нас Христос прихвата нудећи нам себе.

Тако, супротно ставовима појединих научника и феноменолога религије, рекао бих да жртвовање не води порекло из страха, колико из потребе за заједницом у стварном смислу, заједничарењем које је давање и учествовање. Део животиње који нам служи као храна, али није употребљен као храна, већ је спаљен и понуђен Богу, значи да ми храну, заправо, делимо са Богом, постајући тако једносушни Њему. Мислим да је ова идеја жртвовања изворнија од било које друге идеје о смислу жртвовања. Снага жртвовања је у давању, пошто давање јесте живот; то је давање-и-примање. Зато је цело наведено кретање средишње и узајамно.

Велики део западног богословског гледишта за основ себи узима страх или неку врсту лаког, прекомерног оптимизма. За нас који смо у оквиру источног Православља ово је једна потпуно другачија духовна клима. Веома је тешко западним појмовима изразити искуство источне Цркве. Узмимо за пример целокупно предање у вези са жртвовањем у (западној) Миси: преломљено тело, проливена крв. У источном православљу хлеб и вино посматрамо као символе стварања; вино је евхаристијски дар, не зато што личи на крв, већ зато што је крв живот, а вино је нешто што „весели срце човека“. Зато, када на почетку Евхаристије Богу приносимо дарове још увек нисмо дошли до Крста и страдања, већ смо једноставно и радосно обновили стање у којем смо постали причасници живота; хлеб и вино је оно што постаје моје тело и моја крв. Ово је основна ствар: радост због тога што смо у Христу приступили жртвеном начину живота. Не само да се препуштамо, већ се узносимо, а нема краја могућности тог узношења.

Ово не значи да зло не постоји, што би неки закључили да је наше мишљење, укључујући, бојим се, и Тејара де Шардена (Teilhar de Chardin) – а то је слабост коју налазим у његовим ставовима. Зло је веома значајно и жртвовање има везе с њим; али морамо изградити перспективу у којој идеја жртвовања неће бити сведена само на ниво испаштања и покајања за грех. Морамо се отарасити овог окрњеног гледишта, а са друге стране, не можемо остати ни на претераном оптимизму, по којем све што треба да радимо јесте да сваку радњу учинимо радосним приношењем. Не, јер како Паскал каже: „у овом свету Христос је разапет“; зло је стварно присутно и идеја жртвовања јесте да се радост, свакако, не може постићи без страдања; али страдање у примеру Распећа је само по себи победа. Смисао Христове смрти није задовољење саме смрти, већ промена значења. Но, смрт је и даље смрт. Ово објашњавамо учењем о Христовом силаску у Ад.

Целокупни поглед на жртвовање зависи од полазне тачке. Почетак је везан за нешто што припада стварном животу, пре постојања зла и било каквог греха. Тек потом долази други ниво: зло, издаја, страдање, смрт. Жртвовање је присутно и овде, али стиче нову енергију и иде коначно према трећем нивоу, добијајући есхатолошко значење: крај свега, а заправо испуњење свега у савршеном жртвовању, савршеном заједништву, савршеном јединству. Ово су три димензије жртвовања, за које мислим да се морају поново успоставити због уравнотежења гледишта и богословља жртвовања. Сматрам да су ова становишта суштински битна: благодарење, заједничарење, одрицање, давање и примање, преображај. Сва су она неопходна за употпуњење гледишта.

У идеји заједнице (Бога и човека) поставља се питање који је човеков удео; како човек испуњава своју жртвену улогу? Можда је Богу потребно да буде нахрањен. Чини ми се како би овде могли промислити о месту хране у причи о стварању и паду. У митологији стварања човек је створен као гладно биће, због чега је Бог створио свет, као храну њему. Човек је зависан, а зависност је врста објективног ропства. Но, ако је Бог господар, а ми само робови, шта Он може примити од света, где све ионако зависи од Њега? Овде се појављује жртвовање, али и свештенослужење. Свештенослужитељ је прво и пре свега приноситељ жртве – не говорим о свештенству у црквеном значењу – и зато, он је човек који ту зависност може слободно преобразити (у нови однос); он је човек који може рећи хвала. У тренутку у којем роб, створен од Бога, може захвалити Богу за свој живот и храну, он је ослобођен; жртва, благодарење је ослобађајуће. Пад (или како се још назива „првобитни грех“) сам увек разумевао као губитак жеље човека да буде свештенослужитељ или као жељу да се не буде свештенослужитељ, већ потрошач; и онда, мало по мало, он почиње сматрати да јести и пити представљају његова права, што је потпуно поробљавање, јер се правима не назире крај. Достојевски нам у „Злим дусима“ приказује човека који хоће своје коначно/крајње право – да буде Бог; због тога извршава самоубиство, не би ли показао да је слободан попут Бога. Међутим, управо нас приношење, благодарење и хваљење чине истински слободним. Тајна хране је да она остаје без смисла уколико не постане живот. Храна коју једем је мртва, али њено васкрснуће у мени мора бити нешто више од пуких калорија и протеина, она мора бити истинска света тајна жртвовања.

Можда би требало да се осврнемо на крајњи аспект жртвовања, а то је мучеништво, за које сматрам да га ваља разликовати од херојства. Ово друго налазимо готово свугде, чак и међу животињама. То је, наравно, једна врлина од великог поштовања и не мислим да је унизим, али мучеништво је нешто сасвим другачије. Мученици су били сведоци; сведоци преображаја смрти. Оно што Христос уништава није физичка, већ духовна смрт, која је отуђење у којем живимо – отуђење једних од других, од света, од природе, отуђење од Бога и пре свега, отуђење од нас самих. Први хришћански мученик, Стефан, умирући је рекао: „Видим небо отворено“. Он је посведочио како смрт постаје живот. „Рођендане“ мученика Црква слави према дану њихове смрти, јер на тај дан они су „рођени“. Мученик смрт не види као неко повећање капитала добрих дела, на основу којих Црква може исписати чекове, већ као жртву љубави и хвале; њему је дата изузетна привилегија да се придружи Христу у смрти, која није несрећан случај, већ врхунац потпуно испуњеног живота.

Ипак, не морамо ићи чак до мучеништва како бисмо нашли стварну улогу страдања. Сви страдамо, обично веома пасивно; али постоји још једна врста страдања коју себи намећем када нешто „жртвујем“ или се нечег „одричем“. То је страдање онога који се подиже након пада. Један руски песник је рекао „Дај ми снаге, Господе, да се суочим са Твојим строгим Рајем“. Он користи реч „строги“ другачије од уобичајене представе о Рају као месту задовољства, другачије од утиска да ће у вечном животу све бити лако. Идеја је више да је страдање сами смисао повратка, откривања и узрастања. Ово је идеја Тејара де Шардена: страдање као услов узрастања, јер све што узраста страда. Тако, постоји страдање које се бира зато што не постоји други начин достизања сопственог истинског „ја“. Није Бог створио страдање, већ сам га ја увео отпадајући од тог (правог) живота; зато је повратак правом животу болан. Он захтева дисциплиновање.

То покреће питање читавог данашњег приступа животу и медицини. Наравно, напредак у медицини (раст медицинског знања) је вредан хвале, али са друге стране, бојим се да ћемо ускоро постати друштво у којем ће страдање бити буквално забрањено законом. То није шала – то је страшно. Већ сада у цркви је веома тешко проповедати било шта што узнемирава људе; све оно о чему се проповеда мора имати некакав срећан крај. Сматрам да вера мора одговорити поновним успостављањем правог значења страдања. Видим да људи ментално оболевају зато што се не могу више суочити са страдањем. Целокупна идеја социјалне државе упућује на веровање да страдање јесте противприродни злочин – ти не смеш да патиш!

Не верујем да је Бог створио страдање и смрт. Он није створио свет у којем се свака љубав завршава раздвајањем, у којем је све супротно од онога што желимо. Да би се то разумело, Литургија нас увек враћа на тренутак када Бог, створивши свет, „виде да је веома добар“. Једино када је сломљено нешто веома добро, спреман си да платиш готово било коју цену како би га обновио. У овоме је наше учествовање: жртвовање није само у сврху наше добити. Оно се придодаје енергији у свету која обнавља живот. Христос, користећи масивно оружје, из љубави жртвујући се Својом смрћу, учинио је смрт слугом живота. Он смрт преобраћа у живот. Овоме су мученици заправо сведоци, али и судеоници.

Велика је дубина смисла жртвовања. Стога се поново мора изградити синтеза његових аспеката, који су у наше време разбијени. Можда истина постоји у готово свакој теорији, уколико их неко сабере и доведе на почетак у којем је жртвовање сама суштина богоствореног живота, јер је и сам Бог жртвен, стално (Себе) даје, омогућава учествовање Својој творевини. Оно што је, у крајњој линији, Богу потребно заузврат, оно што Га „храни“ јесте љубав.

Чудно је то како су наше идеје о смислу жртвовања тако сиромашне када је његово право значење садржано у самом имену: „учинити светим, учинити целовитим“ (латински: sacrificium – жртвовање, од sacer – свет и facio – чинити, направити). Губљење тог значења је суштина секуларизма и конзумеризма. Секуларизам није, као што неки мисле, порицање Бога; религија која нуди здравље и терапије свих врста је уклопива са секуларизмом: идеја да ти је потребна апотека, психотерапеут и религија како би био здрав. Секуларистички поглед на свет никада нисам посматрао као просто атеистички, већ као порицање жртвовања: светог и целовитог, свештенослужења као начина живота. Секуларна идеја јесте да је свакоме потребна религија зато што она помаже одржању реда и поретка, олакшава нам, итд. Овакво становиште пориче нивое. Целокупна терминологија ране Цркве је о узлажењу на следећи ниво: „И Који се вазнео на небеса“. Пошто је Он човек, и ми се у Њему уздижемо. Хришћанство почиње да пропада чим идеју о нашем узлажењу (узрастању) у Христовом вазнесењу – кретање жртвовања – почиње да замењује идеја о Његовом силаску. И управо смо ту данас; увек се ради о довођењу Њега у обичан живот, што би, према нашем мишљењу, решило наше друштвене проблеме. Црква мора сићи у гето, у свет у свој његовој стварности. Но, да би избавила свет од друштвених неправди, пре свега је потребно, не толико силазити у његове несреће, колико у овом свету имати неколико сведока могућег узлажења.

– Александар Шмеман „Евхаристијско богословље“, стр. 67-74.
http://www.otacnik.com/2011/12/blog-post_14.html

Књигу можете наручити преко Фејсбук странице ОТАЧНИКА

Свети Петар Цетињски

            Чим су 1766. године представници Васељенске Патријаршије преузели српске епархијске центре, издати су и нови турски берати свим епископима бивше Православне Цркве Српске. Како је писао руски историчар и путописац И.С. Јастребов, један такав берат добио је и ондашњи Цетињски Митрополит Сава (Петровић). У њему је између осталог Васељенски Патријарх са Синодом Васељенске Патријаршије обавестио Митрополита Саву да је „бивша Пећка Патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској Патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима Митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији“.(1)

            Такође Јастребов је цитирао и део овог берата у коме се тражило од Митрополита Саве да плати 800 акчи за издавање тог фермана. Овај руски историчар је испитујући разне архиве српских манастира уствари дошао до закључка да „колико је познато, Митрополит Црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због односа Црне Горе к Турској, да плати 800 акчи, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила Дивану за њега и послала му ферман преко Митрополита Призренског, да му га овај пошаље у Црној Гори, али је то познато да Митрополиту Сави он није био потребан“.(2)

            Овакав закључак Јастебова сасвим је правилан, јер ни Митрополит Сава, као ни сви остали Митрополити Црногорско-приморски, де факто нису признавали акте Васељенске Патријаршије о укидању Православне Пећке Патријаршије. Штавише, 1767. године, годину дана после званичног укидања Пећке Патријаршије, Митрополит Црногорско-приморски Сава прихватио је у својој резиденцији на Цетињу протераног Српског Патријарха Василија (Бркића), који је пребегао од турских насиља на Цетиње.(3)

Петар II Петровић Његош

            Патријарх Василије је у договору са Митрополитом Савом, јануара 1768. године на Цетињу, хиротонисао и архимандрита Арсенија Пламенца, будућег Митрополита у Црној Гори. О томе говоре и неки венецијански извјештаји.(4)

            Штавише, Митрополит Сава покушао је и да уз помоћ руске државе и Руске Цркве, издејствује обнову Пећке Патријаршије, што опет сведочи о немирењу Цетињских Митрополита са безаконим поступцима Турака и сталном црногорском жељом за обновом јединствене Пећке Патријаршије. Владика Сава је 27. фебруара 1776. године у име свих архијереја славено-српских, наводећи 9 српских епархијских архијереја бивше Пећке Патријаршије, молио Митрополита Московског Платона (Љевшина) да помогне, како би се поново успоставило турским насиљем нарушено јединство Српске Цркве. Митрополит Сава је дословно писао да је њему ово прошеније „в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој власти неподлежашчему“, те да ће све то Русији српски народ својом крвљу платити, „што јест најдражајшче“.(5)

Цетињски манастир

            Мада ова молба Цетињског Митрополита Саве упућена у Москву, због неповољних историјских околности, није изазвала озбиљније реакције у Царској Русији, одлучна акција Митрополита Саве веома јасно говори о немирењу Митрополије Црногорско-приморске са укидањем Православне Пећке Патријаршије, и још тада, одмах по укидању Пећке Патријаршије, пројављеној жељи Митрополита Цетињског Саве (Петровића) да се јединство Српске Цркве одмах обнови. Наравно, ни тада, а ни данас, ни о каквој жељи за некаквом аутокефалном Митрополијом Црногорском, као ни одвајања од мисли о потпуном српском Црквеном јединству, није било ни речи ни помена.

            И највећи Црногорско-приморски Митрополит и један од најистакнутијих Срба у историји, свети Петар Цетињски, док је још био архимандрит Цетињског Манастира, давне 1779. године, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће значајне речи: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима(6), али … само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“(7). То је стога јер Митрополита Црногорског, ради хиротоније, како они истичу, не могу слободно послати у Пећ, тај древни град у Србији, прастари центар Православне Цркве Српске и престони манастир наших Српских Патријараха.

Црногорска делегација у Београду после Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори 1918. година на челу са Митрополитом Гаврилом Дожићем

            Из овог чврсто израженог става великог и светог Србина, Петра Првог Цетињског Чудотворца, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, и историје Митрополије Црногорско-приморске, као и из става остале двојице угледних црногорских главара, јасно се види да су сви Срби Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. И да су сви Митрополити Цетињски, у светопетровском духу, увек јасно желели само једно - да зависе од Пећког Патријарха у Србији као матици свеколиког српства. То свети Петар Цетињски потврђује и на неким другим местима, када, на пример, у једној својој песми Србију назива "мајка мила" или пак када Пећку Патријаршију у својим писмима именује као "мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили"

Краљ Никола I

            Свети Петар Цетињски не само да је прижељкивао обнову насилно укинуте Пећке Патријаршије већ као прави Србин, за време свог живота никада није заборављао на ту нашу древну и највећу православну светињу. Он је видећи велике турске намете на Пећки Манастир, и поред велике сиротиње у самој Црној Гори и Брдима, у свом писму Црногорцима и Брђанима 1822. године између осталог написао: „Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.“(8)

            Сличан став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Митрополит Црногорско-приморски Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Владе Србије, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације, између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ (9)

            Како се јасно види из наведеног цитата, овакав став Митрополита Петра II потпуно је у духу аманета његовог стрица – светога Петра Цетињскога, јер се и Његош у њему отворено залаже за обнову Пећке Патријаршије. Он чак иде и корак испред свог светог стрица, па Матији Бану, кроз горе наведене речи, на недвосмислен начин себе предлаже за будућег Пећког Патријарха уједињене српске државе. Наведене Његошеве речи показују и његову опредељеност за уједињење са Србијом, као центром и матицом свеколиког српског народа. Није зато ни најмање чудно што је у једном каснијем писму, упућеном такође Матији Бану, Митрополит Петар II, 1850. године, поред осталог написао и следеће: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.(10)

            Важно је истаћи и то да су сви Митрополити Црногорско-приморски, од времена Владике Василија (Петровића) Његоша (1850-1866 +), па све до Црногорског Митрополита Митрофана Бана (1885-1920+), имали или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Светог Трона Пећког.(11) На тај начин они су као српски митрополити, јавно и отворено показивали да је духовно кандило Православне Пећке Патријаршије и после њеног насилног укидања 1766. године, сво време непрекинуто горело кроз Митрополију Црногорску, Приморску и Скендеријску, те да су сви Митрополити Цетињски од 1766. до 1920., са ватреном вером и топлом надом прижељкивали дан поновног Црквеног и сресрпског националног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије. То нам показује и да је Митрополија Црногорско-приморска очувала непрекинути континуитет Жичке Архиепископије и Православне Цркве Српске од времена њеног оснивања 1219., па све до данашњег дана, а пуна титула и садашњег Митрополита на Цетињу – Г. Амфилохија (Радовића) је – Архиепископ цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Светога Трона Пећког. Цетиње је дакле од давнина, а посебно у вековима турског ропства, било верни чувар оног светосавског, жичког и пећког кандила Српске Цркве.

            Опште прихваћену мисао у Црној Гори, да је Митрополија Црногорско-приморска очувала континуитет Православне Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао је и председник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши: „Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.(12)

            Дуго очекивано ослобођење целог српског народа коначно је дошло 1918. године. Витешки храбри српски војници Краљевине Србије су за само неколико недеља сломили отпор многобројнијих немачких, бугарских и аустро-угарских окупатора, и у великом јуришу од Солуна до Беча стигли за само пар месеци. Коначно су се оствариле и вековне жеље свих Срба Црногораца и Црногорско-приморских Митрополита. Слобода је синула пуним сјајем а самим тим могуће је било кренути ка испуњењу аманета највећег Србина у историји Црне Горе - светог Петра Цетињског, тј. ка обнови Црквеног јединства кроз поновно васпостављање Пећке Патријаршије. Први корак ка обнови Православне Пећке Патријаршије, учинила је управо Митроплија Црногорска, кроз одлуку свог Светог Синода на Цетињу, од 16. децембра 1918. године. Предмет ове седнице Светога Синода био је потпуно очекиван и јасан: „да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији“.(13) И тако се и догодило, јер је то благословио Бог као и стога јер је ово била вековна жарка жеља свих Срба Црне Горе, Брда и Приморја - да се обнови Српска Пећка Патријаршија и уједини васцело српство.

            Када је Св. Синод Црногорске Митрополије, у свом проширеном саставу, свестрано проучио задато питање, он је 16. децембра 1918. године једногласно донео следећу историјски важну и слободну одлуку: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно са овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.(14)

            Колика је и каква свеопшта радост била код свих Срба Црногораца због поновног васпостављања Православне Пећке Патријаршије, сведоче и речи тадашњег Црногорског Митрополита Митрофана (Бана), изречене 26. маја 1919. године у Београду, када се од стране свих српских епископа у новој држави и Краљевини СХС, поново успоставило духовно јединство Православне Пећке Патријаршије. Те речи Митрополита Митрофана (Бана), на Конференцији свих српских Архијереја у Београду гласе: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше Црквено јединство“.(15)

            Сам пак Митрополит Митрофан, лично је као најстарији Архијереј по рукоположењу, председавао овој историјској Конференцији свих српских Епископа у Београду. Горе наведеним речима Митрополит Митрофан је недвосмислено показао колико је и он лично био срећан што се коначно остварује аманет светог Петра Цетињског и 150 година дуги и искрени црногорски и свесрпски снови о поновном Црквеном уједињењу и васпостављању Српске Православне Пећке Патријаршије.

            Посебно је значајан и став последњег владара Црне Горе из династије Петровића, краља Николе I, који је после свога одласка на Запад, јануара 1916. године, помно пратио сва политичка и Црквена дешавања у Црној Гори и читавом српском народу. Његова емигрантска Влада у Француској, наравно, није имала ништа против свесрпског Црквеног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије, али је сматрала да центар Спске Цркве треба бити поновно враћен древни центар – град Пећ и Пећку Патријаршију. (16)

            Овај кратки осврт на непрекидно постојање јасне тежње Црногорско-приморске Митрополије и свих Срба Црногораца, да се поновно успостави уједињена Пећка Патријаршија, као и остварење те жеље, у периду од 1918. до 1920. године, показује стварну жељу свеколике православне Црне Горе по овом питању. Сваком непристрасном истраживачу Црквене историје јасно је као дан каквим су очима најистакнутији митрополити и владари Црне Горе гледали на ванредно стање у Српској Цркви, које је настало после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Сви они су отворено и недвосмислено тежили поновном Црквеном уједињењу свих помесних Српских Цркава, и васпостављању укинуте Православне Пећке Патријаршије. Дакле, без изузетка, сви Митрополити Цетињски и сви Срби Црногорци, од 1766. до 1918. су горели жарком жељом за обновом Светосавске Цркве Српске тј. Пећке Патријаршије, као и за духовним и државним  јединством две српске државе, Србије и Црне Горе. Све ово се после Првог Светског Рата на крају и остварило, Вољом Божијом и жељом целог свештенства и верног српског православног народа и Србије и Црне Горе.

            Тај светосавски и светопетровски дух духовног јединства Србије и Црне Горе, дух јединства Пећких Патријараха и Митрополита Цетињских, непрекинуто живи и данас, и у Београду и на Цетињу. И не само ту, већ живи у васцелом светосавском роду српскоме. Он ће, верујемо, и у будућности красити ону истинску светосавску Србију, верну аманетима св. Саве Немањића, и ону истинску светопетровску Црну Гору, верну аманетима св. Петра Цетињског и његовог братанића Петра Другог Петровића Његоша. 

Амин. Боже дај.

Настојатељ Манастира Пиносава

Игуман Петар (Драгојловић)

Литература:

(1) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 20

(2) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 21

(3) Симеон Милутиновић пише да митрополит Сава прихвати патријарха Василија «усрдно и свим га својим преођене и снабђе по могуђству». См. Милутиновић Сима. Историја Црне Горе. С. 95

(4) Овако је гласио део једног венецијанског извештаја од 28. јануара 1768. године: «Патријарх Пећки истјеран од беглер-бега румељског, а од Патријарха Цариградског обустављен, посветио је Арсенија, унука Савина за Бискупа Црногорског, онда када је у Црној Гори било више странака». Милаковић Димитрије. Историја Црне Горе. С.149

(5) Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 24-25

(6)Мисли се на Сремске Карловце који су тада били град на територији Аустрије, у коме је још од 1710. године постојала независна Православна Карловачка Митрополија. Зато су за евентуалну хиротонију неког будућег Црногорског Митрополита у Карловцима, црногорски представници морали тражити и дозволу бечког двора. Они су тиме показивали и своју јасну намеру да будуће кандидате за митрополитску катедру на Цетињу хиротонишу искључиво од српских архијереја у Карловцима, а не од грчких владика који су од 1766. године насилно узурпирали Пећки Трон српских патријараха.

(7) Види: Ђорђевић Владан. Црна Гора и аустрија у XVIIIвеку. Исписи из бечких државних архива. Београд. 1913. С. 20; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 27

(8) http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv_petar_cetinjski_c.html

(9) Записи. Број 20. Цетиње. 1938. С. 338; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 41-42

(10) Петар IIПетровић Његош. Писма. Том III. Београд. 1955. С. 408; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 42

(11) http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/razgovori/mit_int-golgota2.html

(12) http://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/istorijat/istorijat_6_c.html

(13) Архив Митрополије Црногорско-приморске. Фасцикла 1. Свети Синод. Документ број 1169. 16. децембар. Цетиње. 1918.

(14) Исто …

(15) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 86

(16) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 87

Суштина празника Обрезања Господњег састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. (Свети Теофан Затворник)

У осми дан после Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег прослављамо празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа. Када говоримо о овом празнику, претходно треба појаснити старозаветни обред обрезања. У Мојсејевом закону (трећа књига Мојсијева 12, 3) свако мушко дете обрезивано је осми дан након рођења. Тај чин обрезања је представљао потврду и видљиви знак завета са Богом и заједничарења са њим. Уз чин обрезања постојао је чин давања имена детету, јер постојање одређене личности и његов идентитет почиње не рођењем, већ давањем имена, пошто име омогућава однос са заједницом. Обрезање и давање имена представљају један телесни и духовни чин. Давање имена у осми дан имало је и своју символику, будући да је јеврејски народ непрестано очекивао Месију, а осми дан представља есхатолошки дан, незалазни и невечерњи дан Царства Божјег.

Све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку. Много тога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно, понекад тајно, указивало је на догађаје, који ће се догодити приликом доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Тако је и телесно обрезање служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сада већ не телесног, већ духовног обрезања. Господ наш Исус Христос, оваплотивши се од Свете Дјеве Марије, није дошао да укине старозаветни Закон, већ да га испуни. Господ се подвргуо  и испуњавању овог Мојсијевог закона показујући на тај начин да је на себе заиста примио човечанску природу. По већ поменутом обичају, Господу је у осми дан наденуто име, које је приликом благовести Архангел Гаврил прорекао Богомајци.

Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и пијући из оне чаше коју је имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење, а вече – крај. Од јутра, дакле, од пелена Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до оне вечери када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења.

Поставља се питање какве везе данашњи хришћани имају са обрезањем? У личности Христовој, по речима једне стихире празника, видимо и законодавца, али у исто време и оног који се подвргнуо извршавању закона. Испунивши овај закон, Господ је у овај свет увео нову димензију обрезања, те тако оно више није телесно, већ оно за нас хришћане данас јесте духовни акт. За новозаветне хришћане обрезање постаје нерукотворено, и оно се огледа у Светој Тајни Просветљења (крштења) у тајни крштења водом и Духом. Наше духовно обрезање не престаје и не завршава се у Светој тајни Крштења, оно нас прати кроз сав хришћански живот, јер будући огреховљени, ми у Светој тајни Покајања својим суштинским преумљењем обрезујемо наше огреховљено биће како би постало чистије од прљавштине греха. Када је у питању новозаветна димензија чина давања имена, значајно је споменути један чин, или боље рећи молитву, коју презвитер чита новоређеном у осми дан по рођењу. Ову молитву налазимо на првим страницама молитвослова:

„Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слуги твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај, Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим се благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.ˮ

Богослужење празника Обрезања Господњег

Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар)

У спомен на Обрезање Господње Црква је установила празник који има све карактеристике и знак великих празникâ. Поред успомена на Спаситељево обрезање, према Лукином Еванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу спасоносног имена Исус. О имену Господњем Свети Никодим Агиорит пише: „Ово предраго име Исусово многи имаше као најслађу вежбу у своме уму, на своме језику и у своме срцу, сви блажени подвижници који се настанише на горама и по пећинама, али и многи лаици који се налажаше у свету, свагда говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Имена Господњег сећаше се свакога часа, и зато оно би са њима са сваким њиховим уздахом. Овим именом изгонише зле мисли и лукаве демоне, као што рече Свети Јован Лествичник: -Име Исусово устрашује оне који против њега војују.

Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања. Прве спомене на празник налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на Обрезање Господње. Према сведочанству професора Лазара Мирковића, „још пре увођења празника Обрезања црквени Оци и проповедници обраћају пажњу на овај дан зато што су хришћани у овај дан држали паганске обичаје. Наиме, Римљани су 1. јануара прослављали бога Јануса, као и од времена царева почетак нове године. Да не би хришћани учествовали у овом весељу, црквени Оци и проповедници доносе наредбу да хришћани овај дан проводе у посту и молитви. Шести Васељенски Сабор у 62. канону забрањује вернима забаве поводом празновања првог дана у месецу.

Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика који су се усудили да уче како Христос није примио истинско тело него да се само привидно оваплотио. И друго, да изобличи Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Међутим, истовремено нас уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.Сва химнографија празника Обрезања наглашава духовни значај Обрезања који за нас има спасоносни значај. С друге стране,  химнографија овог празника на неколико места назива Господа Христа и законодавцем и примаоцем закона, који по својој неузмерној љубави нас ради на себе прима закон у виду телесног Обрезања како би ми Просветљени Његовом личношћу и Његовим примером примили духовно обрезање које нас приближава Богу и чини нас истинским синовима и кћерима Његовим.

Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни. (кондак)

катихета Бранислав Илић

ИЗВОР: Српска Православна Црква

Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудриустројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у Цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.(преподобни Јустин Ћелијски)

Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или великим кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија Чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он  показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци, он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славногЕвула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Испуњен благодаћу Духа Светога, Свети Василије је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији  руком Архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона.  Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра рукоположио је за презвитера, а, по сведочанствима, презвитер Петар би касније постављен за Епископа у граду Севастији.

Свети Василије Велики као богословг Цркве

Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању Цркве, које представља неразрушиви темељ саме Цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као богослов уградио је себе у богословље Цркве и кроз своје учење о Богу.

Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се  пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики је аутор многобројних делâ, међу којима  издвајамо најважнија:

• Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве
• Ο Светом Духу, у 30 поглавља
• Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима
• Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313
• Света Литургија која носи његово име
• Омилије на шестоднев
• Омилије на Псалме

Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао.

Свети Василије Велики као изванредни литург

На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да бих својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу.

После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас осветиш Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима".

Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог Архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из Житија светог Василија Великог)

Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάληιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из Житија светог Василија Великог)

Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу, пре свега, по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божјег, и светог Еванђелиста Марка.[1]

Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви.

Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог.

Богослужење празника Светог Василија Великог

По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар)

Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ

Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник, самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији, пошто га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин саставио  канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља Цркве и борца за одбрану светих догмата.

Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету БогородицуˮЈош један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ

Показао си се као непоколебив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак)

катихета Бранислав Илић

Данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије: „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. (Преподобни Јустин Ћелијски)

Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Он је својом вером, надом и љубављу, а пре свега, својим мученичким страдањем за Господа, постао темељ Цркве, а његова проливена крв била је плодно семе из кога се изродило мноштво нових хришћана.

Овај дивни украс Цркве Божје био је Јеврејин, и то припадник дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Св. Стефан био је и телесни сродник апостола Павла, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Савле, касније свети апостол Павле, био је сведок каменовања Првомученика Стефана. Страдање његово догодило се годину дана након Силаска Светог Духа на Апостоле. Целокупно Стефаново мучеништво детаљно је описано на страницама Новог Завета, тачније у Делима апостолским.

Из великог поштовања према мучеништву, као изразу неизмерне вере и љубави према Господу, Црква трећег дана након Рождества Христовог велича не само Светог Стефана Првомученика, већ заједно са њим велича све свете славне и добропобедне мученике који су својом проливеном крвљу постали свима нама пример побожности. Дивно је речено да је мученичка крв семе за нове хришћане, те тако Свети Стефан није само први мученик, он је први образац и путоказ делатне побожности и љубави према Спаситељу. Он је војевао добар бој, а врхунац тог војевања показао је пред своју мученичку кончину, када се усрдно молио за своје гонитеље који га засипају камењем: Господе, не урачунај им ово за грех. Свети Стефан на мржњу одговара хришћанском љубављу и трпљењем.
Величајући свете мученике, исказујемо њихову превелику љубав према Господу наглашавајући да су они Господа волели и више од свог живота. Свети Првомученик Стефан је отворио врата мучеништва, он је првенац мучеништва и вођа свих христољубивих добропобедних мученика. Вредно је помена да су заправо пре Св. Стефана пострадали 14.000 витлејемских младенаца од стране безумног Ирода (које прослављамо 29. децембра/11. јануара), али будући да су у питању била деца (бебе) која нису свесно пострадала, Свети Стефан јесте први мученик који је свесно пострадао за веру.

„Значај мучеништва не ограничава се само на мученика, него се протеже и на остале вернике, па чак и на многобошце путем примера и проповеди. Дакле, мученик у време свога страдања или, уопште, током процеса самог мучења често проповеда, не само својим исповедањем вере, него и речима о истинитом Тројичном Богу и о Цркви. Мучеништво има и тајанствен значај за Цркву. Представља утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. Ово је врста искључивог и плодоносног тла, и само на њему се развија локална Црква. А доказ је то што верници са свештеним жаром покушавају да се снабдеју моштима мученика или нечим од његових личних ствари (одећа и друго). Међутим, знају да поклоњење припада Богу, а мученицима љубав и поштовање, јер су постали ученици, подржаваоци и имали су по превасходству Божју наклоност. Тако се први пут и дефинитивно поставља камен темељац разликовања које постоји између поклоњења Богу и поштовања светитеља. Мошти мученика постају предмет необичног поштовања и полако постају средиште око којег се сабира локална Црква за заједничко богослужење.

Карактеристично је да се до данас света Евхаристија врши на часној трапези у којој постоје мошти мученика или светитеља. Сабирање око моштију нема тужан, него радосни карактер. Одређује се конкретан дан поштовања мученика, који се карактеристично назива дан рођендан (ἡμέρα γενέθλιος), јер тада се мученик родио у Царству Божјем. Црква, дакле, свечано прославља своје мученике, не жали их. Мучеништво је њен венац и њена самопотврда, као што изражава богословље овог текста које је од тада и богословље – Предање Цркве.ˮ

Богослужење празника Светог првомученика и архиђакона Стефана

Добар бој си војевао, првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех! (тропар)

Будући да се празник Светог Првомученика и Архиђакона Стефана прославља у време попразништва као наставак празника Рождаства Христовог, због тога нема неких посебних богослужбених специфичности. Значајно је поменути знамените химнографе који су саставили неке од богослужбених песама овог молитвеног. Свети Роман Мелод саставио је кондак, Анатолије је саставио славу на Господи возвах, као и Славу на стиховње. Јован монах саставио је канон и стихире на хвалитне, док је химнограф Кипријан саставио славу на хвалитне.

Јуче нам Господ у телу дође, а слуга данас из тела изиђе. Јуче се роди телом Онај који влада, а данас се слуга каменује. Због Њега и умре божански првомученик Стефан. (кондак)

катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква

Шта да Ти принесемо Христе, зато што си се на земљи јавио као човек нас ради? Свака од створених твари приноси ти благодарење: Ангели –песму, небеса – звезде, мудраци – дарове, пастири – чудо, земља -пештеру, пустиња – јасле, а ми Богомајку Дјеву! Ти који јеси пре векова, Боже, помилуј нас.

(из службе празника Рождества)

Према освештаној богослужбеној традицији Цркве Христове, дан након великих празника домостроја нашега спасења прослављамо и величамо главне учеснике одређеног празника. Тако након празника Рождества Оваплоћеног Бога Логоса прослављамо и величамо Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и увек дјеву Марију. Ону која се удостојила да у себи смести Несместивог Бога, Ону коју род човечији као дивни, драгоцени и благопријатни дар приноси Творцу, како и појемо у једној стихири у навечерје Рождества. Данас, васцела Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа нашег Исуса Христа. Данашњи празник називамо Њеним Сабором зато што се данас у свете храмове на литургијско сабрање сабира сав христољубиви народ, да прослави Њу, Мајку Божју.

Пресвета Богомајка рођењем Бога Логоса прва је себе испунила Богом, она је себе обожила и постала нама светли пример и образац да себе не богатимо пролазним благом, већ Живим и истинитим Богом, да би по примеру Пресвете мајке Божје постали богоносци. Са друге стране из светлости данашњег празника исијава послушност и предавање Пресвете Богородице Божјој вољи, што нам потврђују њене речи изречене приликом Благовести: Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). Величина и значај нас људи као боголиких бића управо у Пресветој Дјеви налази своју потпору. По речима преподобног старца Јустина ћелијског: Пресвета Богородица је кроз рођење Очовеченог Логоса Божјег прва доживела Рај и сва блаженства, сва богатства које Бог доноси свету, доживела је она цело Еванђеље Господа Христа, доживела је и сав Вечни Живот, сву Вечну Истину, сву Вечну Правду. Она је после Господа Христа оличење Вечне Правде, оличење Вечне Љубави, оличење Вечнога Живота. Богомајка удостојивши се велике благодати да роди Спаситеља света, укида Евино првобитно проклетство јер је Њен Син, Господ и Спаситељ наш, многоцени плод Очевог извољења. Велико поштовање Пресвете Богородице проистекло је управо из њене улоге и мисије у рођењу Спаситеља.

То поштовање мајке Божје за нас Православне није само облик побожности, већ оно суштински јесте основни знак нашег истинског припадања Цркви. Поштовање њој најусрдније исказујемо у светом богослужењу, јер готово да нема молитве и богослужења у којој не узносимо молитвени вапај и Пресветој Богоматери. Пресвету дјеву Марију можемо назвати и непресушним извором богословља и богословствовања цркве јер се кроз њу свету открива тајна Свете Тројице, тајна очовечење Бога Логоса који се кроз њу оваплотио и постао човек, да би ми постали богови по благодати.

Будући да празник сабора Пресвете Богородице представља наставак радости и прослављања Рождества Господа нашег Исуса Христа подсетимо се дивних речи из хвалитних стихира службе Божића у којима величамо  Пресвету Богородитељку: 

„Радујте се праведни, кличите небеса, играјте горе – јер Христос се роди! Дјева изгледа попут херувима док седећи држи на грудима оваплоћенога Бога Логоса. Пастири Новорођенога славе, мудраци Господару дарове приносе, Ангели певајући говоре: „Недокучиви Господе, слава Теби!“

„Богородице Дјево, родивши Спаситеља, поништила си првобитно проклетсво Евино, јер си постала Мајка Онога који је (плод) Очевог извољења и носила си на грудима оваплоћеног Бога Реч. (Пошто) тајна не допушта испитивање, сви Те само с вером славимо, кличући и говорећи заједно са тобом: „Необјашњиви Господе, слава Теби!“

„Ходите, запевајмо Мајци Спаситеља коју и након порођаја видимо Дјевом: Радуј се животом испуњени граде цара Бога, у коме се настанивши Христос приредили спасење. С Гаврилом те песмама испуњавамо, с пастирима ти славу одајемо, вапијући: „Богородице, посредуј код Оног кога си родила за наше спасење!“

катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка

Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек  Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас!

(Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог)

Рождество Господа нашег Исуса Христа  највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној,  учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно:

Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи  јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је  по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини  Богу, а на земљи мир!“

 Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“.

Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног.

 

Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества:

 

 На првом часу:

• Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3)
• Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303)
• Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2)

На трећем часу:

• Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4)
• Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208)
• Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) 

На шестом часу:

• Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10)
• Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304)
• Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3)

На деветом часу: 

• Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7)
• Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306)
• Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4)

 

Литургија Светог Василија Великог:

 

Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог.

 

Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од  дрвета  живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах).

 

Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева,  Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304)  и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5).

 

Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа

Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника)

Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења  Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење..

На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог… после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма.

 

Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира)

 

Потом као и на великом  вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу:

 

Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју  превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше.

На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника:

Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и  пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4).

 

Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ.

 

Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо  достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стих Избављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9)..

 

Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва.

Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника)

 

катихета Бранислав Илић

 

[1] Служба празника  телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године.

Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23)

1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере.

2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../

Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама.

Са ових, назовимо, методолошких  полазишта, Георгије Флоровски у овом есеју даље нелицемерно разматра проблеме уједињења са реформацијом, од које тражи повратак у светотајински живот и јерархију, и Римском црквом којој признаје дубоко очуване Свете Тајне, на неки начин усађену жељу за јединством, али "хиперисторичност" која Христа замењује Намесником што доводи до папског догмата. Католици с православнима не деле ни искуство вере, доживљај Васкрсења и божанских енергија.

О томе много више у књизи коју свесрдно препоручујемо: 

Свака хришћанска душа по свом призвању има потребу за усрдним учествовањем у богослужбеном животу. По учењу наше свете Цркве кроз свето богослужење и молитвено заједничарење изражавамо и потврђујемо нашу веру, али и љубав према Богу и ближњима, те тако богослужење својим текстом и поретком постаје један вид катихезе кроз коју се увек и изнова утврђујемо у вери и љубави, али и напредујемо у духовном изграђивању кроз Светотајинско заједничарење са Богом, свима светима и ближњима.

Богослужење није пасивно, оно собом носи дијалог сабрања народа Божјег, које је предвођено свештенослужитељем, са Господом. Једноставно речено, оно јесте стајање пред лицем Божјим и молитвени дијалог са Њим јединим истинским Свештенослужитељем. У молитви херувимске песме литург признаје и исповеда своју недостојност и божанску величанственост Тајне коју је позван да саврши, називајући Господа јединим истинским Свештенослужитељем: јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш. У свакодневном животу при дијалогу са другим људима од нас се очекује вид потврђивања и саглашавања са оним што је наш саговорник изрекао. Богослужбено заједничарење и молитвени дијалог, такође собом носе молитвено потврђивање и саглашавање, које је највидљивије у прихватању изречених молитава, али и прихватању воље Божије која се опитно пројављује у светом богослужењу. Завршна прозба велике јектеније позива нас да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, а то предавање Богу није ништа друго до прихватање и творење воље Његове, коју и призивамо у молитви Господњој. По речима старца Софронија (Сахарова), Искање воље Божије је нешто најбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот. 

Говорећи о познању воље Божије кроз молитвено заједничарење старац наставља: испитивање Божје воље путем непосредног молитвног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, - по речима старца Силуана - чујемо одговор Божји у својој души, учећи се разумевању Божјег промисла... Зато треба да се сви учимо познавању Божје воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут. Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати на непрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божји глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Авраама, па чак и попут Сâмога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти (Филипљанима 2,8).

Готово да нема личне ни саборне молитве у којој није садржана молитва Господња у којој се између осталог молимо да буде воља Божја. Прихватање воље Божје има спасоносни значај за сваког члана Богочовечанске заједнице. Свети Владика Николај у свом тумачењу молитве Господње, о овој прозби вели: Молимо Божју помоћ да зауставимо у себи колебање између Бога и Сатане, између добра и зла, и да се потпуним одбацивањем Сатанине воље можемо предати Очевој вољи, као што је Господ наш Исус Христос учинио молећи се у Гетсиманском врту: Нека буде Твоја воља, а не моја. (Марко, XIV, 36). Са друге стране, централни део Литургије речи јесте читање Светописамских одељака, шта је друго прихватање еванђелских речи, до прихватање воље Божје која се управо у Светом Писму пројављује, бивајући нам тако „путоказˮ  хришћанског живота.

Прихватање воље Божје, као и саглашавање на произнесене молитве у богослужењу се потврђује речју амин. Ова реч саставни је и неизоставни део свих наших личних и заједничких молитава. Реч амин јеврејског је порекла (амен = אָמֵן), а у наш језик ушла је из старогрчког језика (амин = αμήν). У преводу на наш српски језик могла би да значи: тако је или нека тако буде. Реч амин можемо пронаћи на страницама Светог Писма, како Старог, тако и Новог Завета, те тако њено најпрецизније значење не можемо сазнати без познавања Старозаветних и Новозаветних места у којима је она заступљена. На првом месту значење речи амин у Старом Завету било би изражавање слагања или потврђивање, да оно што је говорник јавно изрекао, прихваћено од стране његових саговорника. У 27. глави пете Мојсијеве књиге читамо о Мојсијевој заповести, да на речи свештеника који објављује моралне заповести народ одговара амин. Исто значење ове речи налазимо и у књизи Пророка Јеремије, где сâм Пророк Јеремија потврдно одговара са речју амин, на пророштва Пророка Хананије. На другом месту у књизи Пророка Јеремије речју амин Пророк исказује послушност на речи Божије и свету вољу Божију. Када је у питању реч амин, сви је одмах по природи ствари повезују за богослужбену употребу. Тако прво помињање ове речи у контексту богослужбене употребе налазимо у првој књизи дневника. У 16. глави ове књиге можемо прочитати о преношењу ковчега завета у Јерусалим за време Цара Давида. Сâм Цар Давид принео је и узнео  Богу захвалну песму на чије реч је народ ускликнуо са амин. Такође у Старозаветним и Новозаветним текстовима налазимо да након благослов и славословља речју амин не одговара само народ Божји већ у неким случајевима изговара је и сâм писац одређеног Библијског текста, наглашавајући на тај начин важност датог благослова. Један од таквих примера можемо уочити у Посланицама Светог Апостола Павла Галатима и Јеврејима. У Посланици Галатима читамо: Благодат Вам и мир од Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа, којему слава у све векове векова амин. У посланици Јеврејима: Бог мира нека Вас усаврши свакоме делу доброме, да вршите вољу Његову, творећи у вама оно што Му је угодно кроз Исуса Христа којему слава у све векове векова амин.

Занимљиво је нагласити да се сва четири канонска еванђеља, посланице и откривење Јованово завршавају се речју амин, док се једино дела апостолска и Јаковљева посланица не завршавају овом речју. Навели смо да се на сваки благослов и славословље одговара речју амин, али и свака молитва и свако богослужење завршава се речју амин. Ово аминовање, тј. потврђивање није само наше слагање са изговореним молитвама, већ именом Божјим потврђујемо наше молитве. Име Христово стављамо после свих нас и та молитва ваистину бива истинита, али не због нашег слагања и потврђивања, већ јер смо се у Христу молили, будући да Дух Свети који конституише заједницу верних чини да наше сабрање буде у Христу. Света Лутургија почиње величанственим возгласом Благословено Царство, Оца и Сина и Светига Духа, на шта народ одговара са амин. Лаос на почетку Литургије прихвата циљ ка коме нас води Света Литургија, имајући на уму Спаситељево предавање вољи Божјој: Нека буде Твоја воља, а не моја. (Марко, XIV, 36).

катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква

Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини.

 Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21).

 Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“.

У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“.

Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота.

У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“

Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота.

 Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац  Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“

Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег.

катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква