Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“.

Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције.

О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма.

Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“

Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст:

1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао.

Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа.

Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима?

Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане.

2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу.

Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди.

Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више.

Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога.

Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо.

У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна.

3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером.

Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе.

Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе.

Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје.

Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин:

„Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“

Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим  релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму.

Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама.

Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других.

* * *

Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама.

У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“.

Извор: Теологија.нет

У том спектру питања и проблема појављивале су се одређене вјечите теме „практичног карактера“. Откада сеже моје сјећање „црквене проблематике“ до дана данашњег помиње се питање „екуменизма“ (ма шта то значило), „промјене богослужења“ (о коме се расправља свугдје осим на часовима литургике), „подјеле Београда“ (у коме се тек од скора колико било сналазим у саобраћају, па ме никад није претјерано интересовало да ли ће Крњача и Коњарник бити иста епархија) и „доношења новог Устава СПЦ“.

Ових дана су ме пријатељи напоменули како је у јавност „процурио“ извјестан нови приједлог дуго очекиваног Устава СПЦ. Како ми је дан заузет премногим обавезама да, како каже пољски пјесник Тадеуш Ружевич, углавном заборављам да треба и умријети, нисам имао прилику да поменути приједлог погледам. Мало, морам признати, и због извјесне сјете која је обиљежила начин на који се нови Устав појавио у мени: тако што је „процурио“. Зашто? Зашто је уопште неопходно да се од мене, или било кога другог, крије конституција, један документ који би требало да описује и (тек онда) прописује начин на који Црква (дакле и у њој смотани поп и горљиви професор Дарко) постоји и постојаће? На крају, испоставило се, тај нацрт је имало небројено много људи који су га – као и све код нас данас – слали једни другима и разним медјима, али „испод жита“. Рекоше ми да су се браћа са „десне стране“ већ узнемирила и читају очима скоре Парусије све и свашта тамо. Нисам склон ангажованим читањима. Али разумијем узнемиреност (због) сакривеног. Ако је данас Литургија – јавни, штавише готово друштвени догађај, ако је Литургија наша res publica – зашто је неопходно да све оно што, уче нас наши богословски учитељи, извире из Литургије – буде својеврсна disciplina arcana? Ако је Тијело Христово пред камерама, а камера у путиру, зашто је сва секундарна стварност, оно „око Тијела“ – тајно и тајновито?

Марк Шагал, Мојсеј и таблице закона, 1962.

Заставе имена и нереална очекивања. Како сам, као један од уредника портала teologija.net добио прилику да прочитам изврстан коментарДејана Мачковића на поменути приједлог Устава, већ ми се учинило да више није у питању просто загријавање теме из црквено-реторичког фризераја него нешто много озбиљније. О самом приједлогу, његовим добрим и лошим странама, Д. Мачковић је говорио са познавањем права и црквеног права па не бих хтио ни могао понављати његова запажања и примједбе. Међутим, након читања поменутог коментара, а затим и самог текста Устава, остају извјесна питања на која будућност тек треба да пружи одговор. Њих, ипак, морам да поставим себи (и свакоме ко има стрпљења да чита ове редове).

Најприје, чини се да се, попут свега код нас, и даље доста енергије троши на питања не само идентитета него, тако рећи „идентитета идентитета“, тј. видљивости идентитета. А што смо у горој националној, државној, економској и демографској позицији, то се наша осјетљивост појачава, склоност ка екстремним рјешењима расте, а моћ да се замишљено спроведе у дјело опада. То је најбоље видљиво у питању имена Цркве. И то је једна од тема које круже већ двије деценије. Оно је најбољи показатељ идеолошких фантазмагорија и практичне неснађености на терену. Јер и само име, питање имена, почиње да се испуњава оном свештеном теологијом божанских имена којом је инспирисана старозавјетна теологија имена или именословна у Русији почетка ХХ вијека. И опет лутамо, идеолошки и „практично“. Идеолошки, заиста постоји једна свијест изграђивана већ деценијама на основама претпостављене „нормалне стварности Цркве“ каква је, испада, бивала само у одређеном (и увијек већ завршеном!) периоду постојања Цркве (углавном у прва три вијека). Према тој идеологији „златне прошлости“, само име „Српска Православна Црква“ је „етнофилетистичко“, те тиме неодговарајуће. Свакако да је „локалност“ тадашње еклисиологије подразумијевала да је национални елемент бивао секундаран у односу на конкретан догађај Евхаристије и конкретну стварност Цркве. Занимљиво би, међутим, било уочити да се изазов „национализма“ или бар лингво-етничке осјетљивости, ипак, није појавио тек „послије буржоаске револуције“ (како се често да чути), него су језичке, менталитетске и народне одлике очигледно биле прилично битни (негативни, углавном) фактори и прије концепта савремене нације (удио идентитетског фактора у схизмама Копта, Етиопљана и Јермена, као и у постепеном удаљавању Истока и Запада прије и послије 1054. познат је сваком иоле образованом црквеном историчару). Међутим, чак и да сву историју, идеализовану и неидеализовану оставимо по страни, очигледно је да је стварност таква каква јесте. То не значи да је морамо прихватити и у њеним лошим аспектима, али значи да је не можемо мијењати чистим пројекцијама („ако будемо мислили тако, биће тако“). Конкретно, то значи да би локализовање имена Цркве и даље морало да уважи стварност Цркве, а стварност Цркве јесте таква да Њу својом осјећају углавном људи који себе сматрају православним Србима као и они којима бар не смета то што већину њених вјерника представљају ти исти поменути Срби. Опет, наша црквена јавност и даље углавном не узима у обзир да, с обзиром да сама Црква постоји у више од једне државе и у више од једног друштва, не постоји рјешење које ће задовољити све. Није исто рећи „Српска Православна Црква“ у Србији гдје се то у извјесном смислу подразумијева (и узима здраво за готово), у Републици Српској гдје је то битно, јер сваки дан слушамо лажни квази-грађански наратив о „православним Босанцима“ (додуше, понекад се он да чути и у шумадијоцентричним необразованим гласовима браће у Србији, без свијести са колико бола та незлобива незнавеност одзвања у ушима људи преко Дрине), нити је то исто када се каже у Црној Гори (са врло специфичном идентитетском ситуацијом у којој ствари ни изблиза нису једнозначне и заувијек ријешене, јер се црногорски-регионални, црногорски-национални и српски-надрегионални-национални идентитет и даље преплићу али и сударају). О Хрватској би тек вриједило размислити. Да ли је србофобија, данас легитимна у том друштву, коју, кажу, ипак, не прати нужно „ортодоксофобија“ нужно довољан разлог за бар мању видљивост ноторне чињенице, а то је да у Цркву коју један Хрват види у Дубровнику, Загребу или Винковцима ипак углавном иду Срби а не, ето, наводно сасвим прихватљиви Грци, Кенијци или Јапанци? Мислим да се прећуткивањем очигледног не постиже ништа, чак ни смањење очигледног друштвеног притиска на православне Србе у Хрватској, а шаље се човјека недостојна порука да се притисак исплати и да је менталитет из 1942. када је стварана Hrvatska pravoslavna crkva на дуже стазе исправан и исплатив. Уосталом, ма колико национализам и традиционализам били заиста ужасни проблеми са којима се сусрећемо, проблеми који гуше Цркву, проблеми који нашем човјеку не дају да осим обредопоклоништва и реторике види било шта друго, неће нека иновативна промјена имена ријешити било шта, него деценије и вијекови рада са људима. А то не предстоји само СПЦ. Него свим помјесним Црквама, хеленофоним подједнако. И њима је потребно да се престану лагати о наднационалном карактеру. Тренутно је тако како јесте, а немоћ Критског сабрања да ријеши питање дијаспоре свједочи о кризи која није само наша. И зато је сви морамо рјешавати.

Организам, касте и питање јединства: реторика тијела и прагматика касте. Међутим, ако постоји једно још битније питање од овог онда то јесте питање начина постојања Цркве. Опет морам да се вратим мало уназад, у своје студентске дане, и да се присјетим како су нас професори учили, а и сами смо то могли да прочитамо, како је нормлано стање ствари у Цркви такво да постоји органско јединство и јерархијска структура Тијела Цркве – Тијела Христовог. У том виђењу за које Ј. Зизјулас и Н. Афанасјев дају изобиље свједочанстава из ране Цркве (опет прва три вијека, углавном!), Цркву/Евхаристију возглављује Епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом који сви чине једну исту стварност тиме што у историји иконизују Царство. Нас је као младе студенте нарочито инспирисала теологија у којој смо видјели колико је народно „амин“ за сваки аспект живота Цркве било важно, на један не декоративни, него органски начин. Данас та реторика и даље може да се чује у нашој теологији, али она није произвела готово никакав учинак у бићу Цркве. Гдје је народно „амин“ данас? Ко је потражио то „амин“’? Данас, као ријетко када, у стварности Цркве доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспјеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији. То се да чути и видјети чак и у питању рецепције теологије у стварности: ако је, рецимо, Зизјуласова теологија подразумијевала епископоцентричност (а не епископомонизам), реторика „икончне“ епископоцентричности данас се живи на један тужан и Цркве у Њеној величанственој пуноти недостојан начин. Усудио бих се да кажем да је Епископ управо због своје моћи најтужније и најусамљеније биће на свијету: неко коме се клањају и кога „воле“  углавном људи свјесни да је близина моћи профитабилна и пожељна. Да, знам да је епископ монах, али он је по томе што јесте епископ биће Заједнице, те би монашки начин живота требало да га учини лишеним апетита, а не социјалности. Управо супротно: као онај који „возглављује“ Заједницу, Епископ би требало да буде биће које припада сваком вјернику и сваком клирику своје епархије потпуно и у свему. Па ипак, са ријетким изузецима, Епископи уживају у тој изолованости малога божанства, у тој позицији mysterium fascinandum et tremendum. И то је тужно, двоструко тужно: због њих и због Заједнице. Православни Хришћанин данас чешће виђа Бога у молитви, Његовог Сина у Евхаристији, него Епископа који, каже нам теологија, иконизује тог Сина. Свештеник, парохијски, опет, може да рачуна на неки статус између: одвојен „чином“ и „службеном дужношћу“, он је привилегован у односу на лаика, али и ћутљиви извршитељ према епископу. У очима народа за њега је једино битно да је сиромашан и незахтијеван, у очима породице да је способан да обезбједи материјалну сигурност (а врло често и надпросјечан животни стандард), у очима епископата за њега је битно да је одан и провјерен, свештеник је с временом од војводе и предводника (војводе Богдана Зимоњића, проте Матеје Ненадовића, попа Мила Јововића) постао подаништву најсклонија структура црквеног живота, свјестан да његов живот и било какав успјех у њему зависе од способности да буде „добар“  или бар да не провоцира ни оне изнад, ни оне испод. Ђакон – то је биће које чека рукоположење у свештенички чин, вјечити благајник, десна рука и „лијево сметало“. На крају – а требало би на почетку – ту је вијерни народ који одавно није исти тај хришћански лаос (из) првих вијекова. О томе колико се погријешило када се вршила стихијска ре-литургизација без ре-евангелизације, писаћу другом приликом. Очигледно је да не постоји, ако је икада постојао, неки једнозначни и самоподразумијевајући „лаос“. „Људи који иду у Цркву“ су широког спектра профила и животних судбина, њихово учешће у животу Цркве разнолико и интензитетом и приступом и дубином. Међутим, оно што је видљиво јесте да се, у цјелини, наш човјек и даље углавном осјећа позваним да коментарише јерархијске одлуке (на које нема утицаја) више него што је спреман да себе образује о Цркви и њеном учењу. Данас, баш попут Цариграда у IV веку, тексисти у Београду и шумари у Фочи коментаришу „екуменизам“, макар с времена на вријеме, са мијене на уштап, ушли „послије свих, кад си сам“ у Цркву „да запале свећу“. Ипак, морамо се поштено питати: а гдје то да вјерник нађе своје мјесто, осим у том приватизованом времену „обреда“ и приватизованом и накнадно интимизованом времену „стајања у Цркви“ ако је његово „Амин“ ионако небитно, нетражено а његов однос ка Цркви углавом претворен у „купи свијећу, тамјан, брикет“? Зар је пасивно „присуство“ једино што можемо да нађемо за лаика данас? Није ли наша немоћ да завапимо, попут Павла: „не желим ваше него вас!“ – она тишина коју чујемо кад останемо сами? Зато: не, не желим ваше него вас!

Слобода за дјецу. Ако сам добро схватио Дејана, а то је донекле и мој утисак послије првог читања, онда се бар неке од ових ствари у поменутом приједлогу крећу напријед. То је добро и охрабрујуће, али је неопходно да природно стање ствари Цркве – органска повезаноствјерног народа (99,9%) Цркве, свештенства (0,1% Цркве или мање, лош сам са математиком) и епископата (0,001% или мање Цркве) – постане оно што живимо. А за почетак бар оно чему тежимо. Та органска повезаност не треба да буде октроисана од стране једне комисије а затим октроисана од стране било кога „органа“. Не, драги Оци, Епископи, Професори, Обновитељи Предања – само у стварност треба да претворимо оно чему сте нас учили. Позовите нас да о нацрту Устава причамо. Да кажемо своју ријеч. Позовите оне са десна, који вас сумњичаво гледају. И они су Црква, докле год желе да нам буду браћа. Позовите и оне са лијева, што сматрају да је потребно да стварност друштвених промијена буде још јача и видљивија. И они су браћа докле год то желе да буду. Позовите сваког човјека који себе сматра православним Хришћанином, вјерником Српске Православне Цркве. Нека од тих мишљења ће бити несувисла (можда моја?), нека паметна. Али ће бити наша.

Немамо времена да чекамо. Када год ми неко говори о уставном уређењу Босне и Херцеговине или Републике Српске, мени у памет не долази Дарко него Евгеније Ђого. Када се доносе устави, не доносе се ни за сто година, ни за десет, него за вријеме испред нас. Устав је увијек уједно одраз стварности, али и жеље да та стварност буде боља. Устав је позив да тај Устав вриједи и остане, да га поштујемо. Ја желим бољу стварност за мога сина и кћери. Немам више времена. Година ми је колико је било мојим родитељима када је почињао рат, када је мајка сазнала да се вашке тријебе петролејем, а не шампоном, а отац да се дневник може водити и на сред грбавичких улица. Недавно се упокојио пријатељ чија ме смрт на најпотреснији начин подсјетила да нема времена којим човјек самовласно располаже: сваки тренутак је позив на пуноћу живота (о томе колико ми је један сунчани дан његове сахране описао на најочиледнији начин шта јесте живот, шта љубав и ко јесте Црква – оставићу запис такође другом приликом). Дакле, и ради оних које живот тек чека и оних којима дугијемо бескрајно много прекасно је да тактизирам и живим ситним животом миша који жели да згрне благо и остави га дјеци. Ја не желим благо за дјецу. Желим Цркву (и друштво) у којој ће мој син наћи своје мјесто и глас, када слободно изабере да буде оно што жели да буде. Чекам Устав, али још више Стварност за Евгенија.

Извор: http://teologija.net/cekajuci-ustav/

Јектенија је саставни део скоро свих богослужењâ, Светих Тајни, као и многобројних молитвословљâ. Она је дијалошка молитва између ђакона (или презвитера) и народа Божјег, и као таква представља једну усрдну молитву читаве богослужбене заједнице. У нашем богослужењу постоји неколико препознатљивих јектенија: Велика, сугуба, прозбена и мала јектенија; али ми ћемо сада своју пажњу усмерити на велику (мирну) јектенију (η μεγάλη συναπτή). Ова јектенија је присутна у свим богослужењимâ дневног круга, као и на сетој Литургији, као један вид почетног усрдног мољења. Велика јектенија чини почетак заједничке молитве Цркве. У њеним прозбама уочавамо поредак мољења као истинску хришћанску хијерархију вредности.

Кроз велику јектенију човек учи да се моли са Црквом, да прима њену молитву као своју, да се моли као целокупно Тело Христово. To је од суштинске важности за свакога хришћанина, да разуме да у Цркву долази не да се моли индивидуално, приватно, одвојено, већ да ваистину буде интегрисан у молитву Сâмога Христа. Када говоримо о историји, али и развоју велике јектеније, потребно је на почетку нагласити да је овакав вид усрдног дијалошког мољења увек био присутан у богослужењу. Дијалошка форма велике, и сваке друге јектеније, огледа се у молитвеном вапају који бива подстакнут ђаконовим молитвеним позивом да се помолимо Господу, на шта народ једногласно одговара са Господе помилуј (Κύριε, ελέησον). Овај молитвени вапај богослужбене заједнице представља најприснији и најсавршенији вид нашег молитвеног општења са Господом, где се Њему истинском Богу обраћамо на један директан и непосредан начин тражећи (молећи) милост Његову. Поред саглашавања народа Божјег са прозбама, оно што је заједничко за све јектеније јесу и возгласи које на крају произноси презвитер. Возгласи се данас произносе на крају јектеније, док су они раније били саставни део одређених молитава које су бивале читане након јектеније (сада те молитве презвитер чита у себи, док само возглас чита на глас).

Већ од првог века имамо сачувану молитву која добрим делом својом формом и садржајем подсећа на велику јектенију, док знаменити Свети Климент Римски у својој посланици Коринћанима (1. посланица Коринћанима, 54, 4 – 61,3) подстиче хришћане на усрдну молитву. Према сведочанству познатог литургичара Михаила Скабалановича, управо ова молитва коју спомиње Свети Климент Римски, може бити окарактерисана као првоисточник велике јектеније, или као молитва из које је дошло до формирања ове јектеније. Наглашавамо да је велика јектенија од самих почетака, у различитим формама и мањим или већим променама, била присутна у скоро свим литургијским типовима, али као прва редакција данашње велике јектеније издваја се јектенија на Литургији јерусалимског литургијског типа, која се приписује Светом славном апостолу Јакову, брату Господњем. На поменутој „јаковљевојˮ Литургији велика јектенија се у целости произноси пре молитве анафоре (прецизније после целива љубави), док се у скраћеној форми произноси на самом почетку.  Посебно занимљиво и препознатљиво место у великој јектенији Литургије Светог апостола Јакова, представља последња (завршна) прозба у којој се поред Пресвете Богомајке помиње и Свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, као и Свети славни и свехвални апостоли: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ.

Данашњи текст велике јектеније:

Ђакон: У миру Господу се помолимо.

За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо.

За мир свега света, за непоколебљивост светих Божјих Цркава, и сједињење свих, Господу се помолимо.

За свети храм овај, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, Господу се помолимо.

За најсветијег Патријарха (или високопреосвештеног митрополита, или преосвештеног епископа) нашега (име), за часно презвитерство, у Христу ђаконство, за сав клир и верни народ, Господу се помолимо.

За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, да им Господ Бог помогне и да одоле сваком непријатељу и противнику Господу се помолимо.

За град овај, за сваки град, крај и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо.

За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо.

За оне који плове, за путнике, болеснике, патнике и сужње, и за њихово спасење, Господу се помолимо.

Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и нужде, Господу се помолимо.

Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Поменувши Пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот овој Христу Богу предајмо.

Свештеник: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

Прве три прозбе велике јектеније нас на почетку позивају да са сваком пажњом и у миру узнесемо молитвени вапај Господу, али и да се помолимо за мир васцелог света. По речима јеромонаха Григорија Светогорца  „од Бога иштемо да уживамо у плодовима Његовог мира: у непоколебивости помесних Цркава, у сједињењу свих у Његовој истини. Мир као плод рађа непоколебивост светих Божјих Цркава. У миру Божјем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства.ˮ Са друге стране Свети Дионисије Ареопагит подсећа да је мир сила која све сједињује, која рађа и пружа слогу и све повезује у јединство у Христу. На крају, о значају благословеног и светог мира, али и о сједињујућем значају говори и велики Апостол Павле „Браћо, чувајте јединство Духа свезом мираˮ (Еф. 4,3). Пут који води до нашег учествовања у Литургији јесте душевни мир, јер без тишине помисли ум неће заронити у дубину Тајне. Овакав мир не можемо да нађемо у свету, он је дар и благослов Божји који се дарује вернима. Каже се да овај свет у злу лежи. У мери у којој одбацује Христа. Ми, жудећи за миром, у ствари жудимо за Самим Христом: „Онај ко тражи мир, жуди за Христом, јер Он је мир“, каже свети Василије Велики.

Већ у четвртој прозби велике јектеније ђакон се моли за богослужбено место у коме богослужимо, што свакако указује на свештену и пре свега богослужбену намену храма, јер је за време савршавања Свете Евхаристије у храму све освештано и благословено, због тога можемо рећи да је храм за време Свете Литургије један крајичак неба на земљи, који је у пуном сјају обасјан и просветљен Христовом незалазном светлошћу. О овом свештеном значају храма Божјег, Свети Јован Златоуст вели: „Као што мирна и од ветра заштићена лука пружа велику сигурност усидреним бродовима, тако и Храм Божији: све оне који у њега улазе издиже из световних неприлика, као из какве олујне непогоде, и даје им могућност да у миру и сигурности стоје и слушају речи Божје. То место је основ врлине и училиште духовног живота. Тек што прекорачиш праг храма, сместа си ослобођен свега што те заокупља напољу. Уђеш ли у храм, душу ти одмах обузме духовна свежина. Тишина (која у храму влада) у теби изазива страх Божији и учи те како да живиш у духовности. Поучава те да будеш мудрији и узвисује твоје умовање, не допуштајући ти да мислиш на свакодневицу. Уздиже те са земље на небо. И ако је, чак и кад не предстоји литургијско сабрање, толика корист од самог доласка у храм, колику тек корист имају они који се сабирају у њему, када свети апостоли проповедају Јеванђеље, Христос стоји у средини, Бог Отац прима свете свештенорадње, а Дух Свети свему томе доприноси пружајући Своју сладост!“ На крају долазимо до закључка да сваки учесник евхаристијског сабрања постаје храм Духа Светога, на шта нас подсећају и многи Свети Оци и учитељи Цркве, јер једна литургијска заједница у својој свеобихватности представља храм Божји који је саздан од наших душа. У овом контексту можемо да поновимо речи великог Златоуста који у својој посланици палом Теодору каже да Божанственим Причешћем човек у целости постаје храм христоносни и сваки део његовог тела је део храма Христовог.

Након молитве за богослужбено место, молимо се за надлежног архијереја, (дијацезана) по чијем благослову се сабира литургијска заједница и чијим благословом презвитер предстоји евхаристијским сабрањем. У посланици магнежанима Свети Игнатије антиохијски поучава да  Епископа требамо гледати као да је сâм Господ и да наша послушност њему буде саображена са послушношћу Господу.  Исти светитељ напомиње да присуство епископа на божанственој Литургији, или његова сагласност да се она служи, представља сведочанство о изворности ове Тајне над тјанама јер једино тако Тајна Евхаристије коју савршава епископ, или онај коме он допусти (благослови), има се сматрати ваљаном. У великој јектенији помињемо Епископа као онога који на сабрању символизује или оприсутњује Христа. Један од најиконичнијих примера јесте седење Епископа на Горњем месту (Божјем месту), који је окружен презвитеримâ који седе око њега представљајући  апостоле који  седе око Христа. Сабрана литургијска заједница узноси молитву за Епископа и сав клир показујући тако молитвено заједништво, јер и Литургија значи заједнично дело, за добро свих.

У следеће три прозбе велике јектеније молимо се за место у коме се налазимо (град, насеље, село или свештену обитељ), али и за сваки град и крај, молимо се за путнике, болеснике, патнике и сужње, али и за благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских, као и за времена мирна. Ове три прозбе показују молитвену бригу Цркве и благослов за сваки сегмент живота и потреба верног народа Божјег.  Сам поглед на свет и живот у њему, по речима Светог Јована Златоустог, пружа човеку велико задовољство и подстиче га на захвалност и на благодарење Богу. Прима од Бога свет као благослов и за узврат му приноси благодарење. Човек је према томе цар и свештенослужитељ света Божјег. На светој Литургији се мир Христов, који смо призвали на почетку, шири на васцели свет и творевину, због тога се у овим прозбама и молимо да престане страшна узбуњеност и немир природе, да земља донесе своје плодове човеку и да се васцели свет умири сагласно заповести Господњој: Небеса се под Његовим управљањем мирно крећу и потчињавају Му се. Молећи се путнике, болеснике, патнике и сужње, ми се са сваком пажњом и усрдношћу молимо да Господ благослови њихово путовање, али и да буде истински Исцелитељ у њиховој тренутној немоћи. Овај молитвени вапај можемо објаснити у светлу Христовог позива којим позива свакога од нас: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморитиˮ (Мт. 11,28). Ова молитва не односи се само и искључиво на болеснике и патнике који болесни леже, већ на свакога од нас, јер смо сви болесни и немоћни духом будући огреховљени. Сви ми напаћени и уморни који се одазивамо на Христов позив наслађујемо се починком обасути Његовом очинском љубављу и Његовим благословеним присуством.

Ђакон се у име сабране заједнице моли да нас Господ избави од сваке невоље, гнева и опасности. У свом тумачењу Свете Литургије старац Григорије Светогорац ову прозбу тумачи ослањајући се на пример из Откривења љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова: „На небеској Литургији, коју нам описује јеванђелиста Јован у Откривењу, узима учешћа велико мноштво из сваког народа и рода. Сви стоје одевени у бело пред Престолом Божјим и Јагњетовим. Један од старешина објашњава јеванђелисти ко су ти одевени у бело: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелеше их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божијим, и служе му дан и ноћ… Јер Jaгњe, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Отк. 7,14-17).Овај живот је велика патња. Пролазећи долином патњи, верујући учествују у божанственој Литургији. Благодаћу пресвете Крви Христове избељују хаљине своје душе и тако одевени у бело стижу пред Престо небески. Онде, међу њима је Јагње, Христос. Његова љубав их напаса и преображава сузе велике патње у обиље воде живота.ˮ

После прозбе да нас Господ заштити благодаћу својом, молитвени дијалог ђакона и верног народа завршава се помињањем Пресвете Богомајке и свих светих са напоменом да испуњени миром васцели живот свој предамо Христу Богу. Ово предавање васцелог живота и бића Богу, не постиже се лако, оно представља један поступан пут, те је због тога потребно и душекорисно да се увек и изнова кроз богослужење подсећамо да хришћански етос подразумева потпуно предавање Богу.  Као што је Пресвета Богомајка, као дете од три године, била посвећена Господу да би постала Његов живи престо, на сличан начин се свака душа хришћанска  приноси Господу да би постао нерукотворени храм у коме Господ благодаћу својом пребива. Приликом савршавања Евхаристије литург нас упућује да и ми себе предамо Христу, као што је то учинила Пресвета Богородица. Велика јектенија увек бива закључена молитвом и возгласом „јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Аминˮ.

катихета Бранислав Илић

*Објављено у јубиларном 359. броју Православног мисионара (јануар-фебруар 2018)

ИЗВОР: Српска Православна Црква / Епархија тимочка

Говорећи о животу и учењу светог и богоносног оца нашег Григорија Паламе, Архиепископа солунског и великог богослова Цркве, отац Јован је веома лепо и успешно изложио свима сабраним основне појмове и учење светог Григорија о молитви. Отац Јован је током свог излагања нагласио да је Свети Григорије Палама „у свом богословском опусу нарочиту пажњу посветио управо молитви, и да је истицао да је најважније искуство које се човеку даје јесте искуство молитве. За њега је молитва потпуно предавање целога човековог бића Богу и улазак у дијалог са Богом“.

После завршеног излагања уследила је дискусија током које су присутни постављали своја питања.

http://mitropolija-zagrebacka.org/clanak-pocetni-27/?script=cir

Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948.

Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође.

Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“.

Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима.

Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма.  Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма.

Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда?

Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање.

Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо.

И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца.

Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања.

Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма.

Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно.

Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања.

Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност  времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“?

Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог?

За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци.  Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија.

извор: Teologija.net 

http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/