Када дођу времена преиспитивања постулата и вредности, обично се на мети критичара налазе сви актери једног друштва. Сасвим легално, а рекао бих и потребно, будном оку критичара не промичу ни појаве у Цркви. Али, једно је критиковати, а друго је непрестаним фокусирањем на лоше примере и сингуларне инциденте, остајати по страни озбиљног преиспитивања и замаглити још више стање у коме се налазимо. Крај 90-их година прошлог века био је обележен као период осећаја срамоте и стида у Србији, те се отуда развија и снажан покрет ка самопорицању сопственог идентитета. Он се односи колико на национално, толико и на црквено порицање. Аутошовинизам постепено постаје инхерентно обележје друштва, а не мањка ни црквеном окружењу. Својствен, са једне стране, онима који себе доживљавају као прогресивне уз непристојно игнорисање онога доброг у садашњој Цркви, али исто тако близак и конзервативнима који из друге перспективе гаје сличне емоције. Све ово говори само о безнађу елите – елите која жели да изађе из своје коже, а не може. Дух презира према Цркви завладао је унутар њеног бића. Овај рад је поглед у другу страну – указивање на добре примере из праксе, како на Истоку тако и на Западу, који би требало да нас надахну у борби за човека – живог човека са свим својим манама и слабостима. Нисам сигуран да ли је на другачији начин могуће избећи презир и гађење над својим наслеђем. Почнимо од скице за један намерно позитивно изабрани поглед на прошлост као противљење духу презира. Овог пута, сагледаћемо питање борбе за бољи свет у цртицама, кроз примере цркава Истока и Запада.

Поглед на Запад

„Ми знамо да сваки напор да се друштво побољша, поготово када је друштво толико испуњено неправдом и грехом, јесте напор који Бог благосиља, који Бог жели, који Бог тражи од нас.“ Ове речи надбискупа Оскара Ромера[1] и даље звуче опомињуће. Живот му је одузео плаћени убица док је служио Литургију, а све у име 14 богатих породица које су држале целу државу у својим рукама одводећи становништво у ропски систем, у беду, сиромаштво, очај, незапамћено насиље и убиства.

Оскар Ромеро је постао бискуп 1974. године, а већ 1977. надбискуп Салвадора. Почетком 70-их био је друкчији човек, строго послушан структурама цркве и државе. Није отуда чудо да је сматран конзервативним, те су власти у земљи одахнуле његовим избором за бискупа. То је за њих пре свега значило несметани наставак спровођења терора и убијања грађана, док се црква неће мешати у државна питања, него ће се бавити индивидуалним спасењем. Дубина несреће, трагедија земље, као и растући број убистава, утицаће на то да стидљиви Ромеро разуме како не може остати нем на оно што се догађа народу коме служи. Преображај од конзервативног свештеника до активног бискупа, који указује на неправду и нељудскост, пример је највеће љубави за другога – проговорити у име свих оних чија се реч не чује у поменутим околностима значило је бити спреман да даш свој живот за друге. Иако је и раније помагао сиротињи, издвајајући велике суме новца из црквене али и своје личне касе, величина трагедије ће га нагнати да схвати како то није довољно. Не само да није довољно, него је неопходно учинити много више, па тако он записује у свој дневник: „Свет сиромашних нас учи да ће ослобођење доћи само онда када сиромашни нису само на крају ланца помоћи Владе или цркава, него онда када су они сами господари и активни учесници својих сопствених напора за ослобођење.“

Живећи са сиротињом, сахрањујући брутално убијене свештенике и сељаке, он полако проживљава трауму друштва. Тада увиђа да је неопходно мењати целокупан систем. Помоћ сиротињи каква год и колика год да је она, само одржава и купује нељудски систем који само изнова ствара неправду задржавајући сиротињу на маргини друштва. Без обзира на то што се трудио да се не меша у политику ипак, после много убистава, оштро је протестовао код представника режима. Говорио је јасно и о политици и хришћанству: „Влада не би требало да гледа на свештеника који устаје у одбрану социјалне правде као на политичара, или на субверзивни елеменат, јер он испуњава своју мисију у политици општег добра.“ На његове протесте, власт је имала да му понуди само циничан одговор који можда најбоље осликавају речи пуковника Молине: „Мантије нису отпорне на метке.“

Тешки услови живота великог броја радника одводио је већину становништва да постану делатници малих црквених заједница које су проповедале хришћанско учење о социјалној правди, желећи да реформишу друштво у светлу Јеванђеља. Појединци су се латили и оружја, што је била одлука која је произашла из безнађа. Све ове активности су, од стране власти, стављене у исти кош и проглашене марксистичким, а тзв. 14 (аристократских) породица наредиле су убиства штрајкача, синдикалиста, учитеља, часних сестара, свештеника… дакле, свих оних који су могли бити глас промене. Настојања армије да учествује у овим убиствима била су додатно појачана водовима смрти, тј. плаћеницима који су немилосрдно убијали, силовали, киднаповали и мучили по целом Салвадору. Много свештеника, часних сестара и других чланова католичке Цркве је убијено. Број убијених на селу је премашивао 3.000 људи месечно. На крају, 75.000–80.000 људи је убијено, а око 300.000 је нестало и никада више нису виђени. Све се ово догађало у држави која је имала свега 5.5 милиона становника.

Свој отпор безумљу у којем је живео, Оскар Ромеро је отпочео јавним обраћањем председнику Салвадора, као и одбијањем да било ко из бискупије више учествује у јавним церемонијама заједно са властима. Када то није дало довољно резултата, он чини нешто што је без преседана, забрањује Литургију у свим црквама, осим једне – катедралне. Оваквим гестом, Литургија је сабирала више од 100.000 људи на једном месту заједно са преко сто свештеника. У току службе, бискуп Ромеро је оштро критиковао режим и његов нељудски лик, али је такође нагласио да хришћани морају понудити алтернативу, јер познавати Бога је идентично са остварењем правде за сиромашне. „Даваше правицу сиромаху и убогоме, и бијаше му добро; није ли то познавати ме? Говори Господ“ (Јер 22, 16). Другим речима, критика ради критика није довољна и не доноси плодове у земљи где су сви изгубили наду. Критика се мора састојати од понуде алтернатива и позитивних примера.

Његова активност, али и снага и непоколебљивост коју је показао пред моћницима, одлучили су његову судбину – он је морао бити убијен. Убиство се одиграло 1980. године, само три године после постављења за надбискупа Салвадора. Ни догађај његове смрти није дао мира његовим противницима, него их је одводио у још већи страх јер су посегнули за најгрубљом силом. Број присутних се мерио десетинама хиљада, па је власт то искористила и у току сахране пуцала на окупљени народ, аутомобили су дигнути у ваздух, а снајперисти насумично гађали. Чак ни мртав, Оскар Ромеро им није дао мира.

Али, вратимо се на тренутак на почетак приче. Док је служио Литургију, бискуп Ромеро је убијен. Тако сама Литургија није остала само један ритуал, него истинско сведочанство за све присутне – сведочанство једног другог света у историјском свету неправде. Литургија је тиме себе открила као догађај заједнице, а не индивидуе. Бискуп Ромеро је прелио Литургију изван зидова цркве и улио је у живот света, ослобађајући Литургију за оно што она треба да буде, далеко од стега култа; а хришћане спасава од греха саможивости и изолације.

Поглед на Исток

„За хришћанина нема већег ауторитета од Бога… да, али само у домену душе и духа, али не и у материјалној сфери. Ту је потпуна компетенција државе која је одговорна Богу.“ Ово је закључак православних делегата са конференције у Москви 1948. у комунистичком СССР-у. Оваква изјава је написана под несумњивим притиском совјетских власти, јер не заборавимо да је Стаљин још жив и моћан. Па ипак, она је омогућила да Црква физички преживи у непријатељском културно-политичком окружењу. Иако се чини као да је ова изјава повлачење из јавног простора, нису многи спремни да у њој виде заправо један акт против тадашњег културног и социјалног миљеа.

Комунистичко друштво је прокламовало рај на земљи где ће сви економски и социјални проблеми бити решени. Историја се ближи свом крају и бескласно друштво комунизма ће да се појави, ношено и изграђено рукама пролетеријата. Међутим, Православни делегати у Москви 1948. године одбацују могућност стварања Царства Божијег на земљи, јер би оно представљало велику опасност за хришћане. Наиме, стварање таквог Царства на земљи уништило би главну претпоставку хришћанства, а то је љубав. Тако се у документу и поставља смисао таквог једног подухвата и закључује да социјални напредак и економска сигурност нису ништа друго него опасност за хришћане јер у таквом свету „да ли би било места за жртвену љубав која нам је заповеђена од стране Христа.“

Ове речи могу звучати као конзервативне, као мисли које указују да је Црква можда против економског развоја државе и њених грађана. Пошто су се претходно одрекли мешања у политику и предали ту обавезу држави, сада се Црква ограђује од економског развоја. Међутим, смисао текста је сасвим другачији. И док се Црква под притиском совјетске власти повлачи из друштвеног живота, она истовремено користи прилику да на субверзиван начин покаже како су све идеолошке тачке комунистичке власти неизоставно погрешне из угла хришћанства. Следствено томе, то значи да Црква не подржава власт нити сматра да то што власт жели има икаквог смисла за међуљудске односе. То је био очајнички покушај Цркве, после њеног физичког разарања и девастирања, убиства хиљада и хиљада свештеника и епископа. Тактички покушај преживљавања кроз отпор.

Само наизглед потврђујући своје повлачење и пасивизацију, Црква је овим документом, а нарочито наведеном реченицом, декларативно послала једну изазивачку поруку Совјетском Савезу и комунистичкој идеологији уопште. Овај документ, уз све његове мане, могли бисмо уистину да похвалимо јер је маестрално искористио прилику да критикује целокупан систем друштва, а да критика ничим другим није исказана, но парадоксално, сопственим одсуством. Црква само одбија учешће у експерименту комунизма за који сматра да је погрешан, а повлачење у приватно искористило се као јавни напад на целокупни идеолошки пројекат којим је тадашње друштво дисало.

„Ми знамо да сваки напор да се друштво побољша, поготово када је друштво толико испуњено неправдом и грехом, јесте напор који Бог благосиља, који Бог жели, који Бог тражи од нас“ (О. Ромеро). Не тако давно, ове речи су биле готово немогуће за наше свештенство у времену социјалистичке СФРЈ. Бављење социјалним радом свештеника је могло да одведе у опасност, јер се то сматрало против-државним радом. Држава је била одговорна и задужена за социјалну правду, па би сваки приватни рад на том пољу означавао негирање саме државе и њених капацитета. Није лако опоравити менталитет после толико година, менталитет којем је наметнуто да се брине само о душама верних. Али баш због промена које се догађају, које су видљиве или макар, уколико их нема, постају критиковане – отвара нам се прилика за преображај и саме теолошке перцепције – брига за човека (душу и тело). Представници Цркве су учестало, у немогућности да се снажније социјално ангажују, претворили социјално деловање у вербални деликт – тј. политичко противљење.

„Државни Петогодишњи план поставља електрификацију наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље… Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи… Електрифицирајте своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје…“ Овај говор је био довољан да епископа Варнаву Настића[2] препоручи за једанаест година затвора. Неће дуго проћи, а еп. Варнава ће после робијања умрети под чудним околностима, сведочећи веру. Он је био један од многих чије је политичко противљење довело до страдања. Отпор појединаца систему неправде коштао је СПЦ као ни једну другу организацију у социјалистичкој Југославији, јер је за последицу имало застрашивања, хапшења, а не ретко и убиства свештенства, клира и појединих верника. Број погубљених и затворених свештеника од времена Другог светског рата и доласка нових власти прелазио је 1.500.

Пишући овај текст, и како рекох у уводу, преузимајући одговорност да сачувам сећање на добро, да мој избор буду позитивни примери, и да се Црква кроз живот и смрт својих аутентичних чланова прикаже као оно што заиста јесте или бар треба да буде, желео сам истовремено да укажем и на наду. Докле год постоји човек који је спреман дати живот за ближњега и који неће да устукне у одбрани иако зна да га чека сигурна смрт, и ако такве примере имамо и у својој прошлости, онда је вредно сваког поштовања наслеђе које је у борби за људска права дало мало више крви од речи.

 

 

[1] Оскар Ромеро (1917–1980) је био салвадорски католички свештеник и бискуп Сан Салвадора, чувен по борби за права сиромашних и потлачених. Завршио је студије, постао доктор теологије и свештеник 1942. године. Оскар Ромеро је био познат као конзервативни бискуп који пуно више енергије полаже у одржавање добрих односа с владајућом војном диктатуром него у залагање за сиромашне сељаке који су чинили већину салвадорске популације. Кад је постао бискуп, касније и надбискуп, доживео је свој преображај, и постао чувен по својим проповедима на страни сиромашних и потлачених. Стао је на страну сиромашне већине становништва која је трпела под диктатуром десничарског режима богате мањине. Постао је вођа опозиције десничарској влади која је дошла на власт 1979. године. Убијен је 24. марта 1980. године у болничкој капелици. Убијен је за време служења Литургије. Његовој сахрани присуствовало је 250.000 људи.

[2] Варнава Настић (Гери, Индијана, САД, 31. јануар 1914 – манастир Беочин, СФРЈ, 12. новембар 1964) је био епископ СПЦ. У САД је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Робијао је у затворима у Сарајеву, Стоцу, Зеници и Сремској Митровици, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.

 

http://teologija.net/duh-prezira/

У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле.

Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве.

Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. 

Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа.

Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. 

Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. 

Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве.

 

http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/

 

Павел Гавриљук је један од водећих православних богослова данашњице. Професор је на катедри за теологију и философију на теолошком департменту Универзитета Св. Томе у Минесоти. Био је гостујући предавач на Теолошком факултету Универзитета Харвард и Понтификалном универзитету Св. Томе Аквинског. Оснивач је и председник удружења IOTA. Истакнути је међународни стручњак за грчко отачко наслеђе, модерно православно богословље и руску религијску философију. Такође се бави и философијом религије, литургиком и екуменским проблемима. Гавриљук је аутор књига The Suffering of the Impassible God: The Dialectics of Patristic Thought (Oxford: Oxford University Press, 2004) и Georges Florovsky and the Russian Religious Renaissance (Oxford: Oxford University Press, 2013), а приредио је и неколико зборника као и десетине студија и чланака. Са проф. Гавриљуком разговарали смо о његовим теолошким истраживањима, стању православне теологије данас и активностима IOTA. 

Можете ли нам рећи нешто више о вашим истраживањима наслеђа о. Георгија Флоровског?

Флоровским сам почео да се бавим 2009. године, када су ме колеге из Грчке, Русије и Сједињених Држава замолиле да сачиним текстове о разним аспектима његових радова. Убрзо сам увидео да наслеђе Флоровског потребује озбиљно преиспитивање. Било ми је  важно да испричам причу о теологу двадесетог века, нарочито део који се односи на њега као на руског емигранта, користећи Флоровског као прозор у тај свет. На њега се уобичајено гледа као на творца синтагме „повратак оцима“ у православној теологији. Моја монографија, Георгије Флоровски и руска религиозна ренесанса (Оксфорд, 2014), Флоровског ставља у контекст  далеко свеобухватнијег теолошког развоја и показује да „неопатристичка синтеза“ није била само истраживачки подухват којим би се оци Цркве учинили видљивијим, већ и полемички став против „западног ропства“ савремене православне теологије. Од Флоровског (1893–1979) и његове генерације теолога, укључујући Владимира Лоског (1903–1958) и Јустина Поповића (1894–1979), савремено православно богословље је наследило становиште да многи западни утицаји на православну теологију воде ка озбиљним извитоперењима наше вере. У својој монографији се критички односим према овој тврдњи и указујем на могућности другачијег сагледавања дихотомије између Истока и Запада. Такође узимам у обзир важност емигрантског искуства за разумевање мисли Флоровског и бавим се анализом наслеђа руске софиологије (Владимира Соловјова, Павла Флоренског, Сергеја Булгакова) која је дала материјал за полемички тон неопатристичке синтезе Флоровског. Књига се појавила у преводу на руски и румунски језик. Надам се да ће се објавити и у преводу на грчки и српски језик.

Планирате ли  да наставите да истражујете заоставштину о. Георгија Флоровског?

Објавио сам неке значајне, до тада необјављене материјале из архиве Флоровског са Принстона и Академије Светог Владимира у Крествуду. Ове године публиковаћу преписку између Георгија Флоровског и Александра Шмемана (1948–1955). Ова преписка је од великог значаја за разумевање природе власти/вођства (leadership), раних Шмеманових година у послератном Паризу и њиховог необичног пријатељства. Реч је о дијалогу између две генерације, прича о две школе (Богословски интитут Св. Сергеја у Паризу и Академија Светог Владимира, која се тада налазила Њујорку), два града, две дијаспоре на два континента. То је прича која се завршава њиховим конфликтом 1955. године, када је Флоровски морао да напусти Свети Владимир, а Шмеман на крају постаје декан те академије. Преписка је својеврсна увертира у Шмеманов Дневник (1973–1983); она увелико употпуњује и исправља успомене из Дневника.

Да ли делите мишљење појединих теолога да је православно богословље у озбиљној кризи?

Размишљање у терминима кризе (Crisis-thinking) које је уобичајено за многе периоде у историји Цркве, има две стране. Прва подразумева дефетистички став који тежи ка томе да постане самооснажујући наратив и самоиспуњујуће пророчанство. Не делим овај став. Друга се разликује од прве и има везе са оним што се на грчком подводи под појам κρίσις, што значи „суд“ или „одлука“. Флоровски је свакао био у праву у следећем: исписивање историје је немогуће без неке врсте суда, која одређује одабир извора и утиче на излагање грађе. Сматрам да, као историчар, нисам довољно дистанциран од савременог богословља да бих могао да дам суд о томе да ли је оно у кризи. Савремено богословље је далеко од изумирања. Заправо, само у Западној Америци се сваке године објави више теолошких књига него претходне године. Мишљења сам да ће тржиште књига ускоро постати презасићено. Друго значење појма κρίσις се односи на одлуку или на такав суд о савременој ситуацији који подстиче на доношење одлука и делање. Савремено православно образовање не посматрам као статично; управо супротно, значајне студије не изостају ни код младих научника. Те студије би могле да дају значајан допринос Цркви и народу Божијем. Мој задатак је  да усмеравам, подржавам и негујем најбоља прегнућа на овом пољу.

У ком правцу ће се, према вашем мишљењу, развијати православна теологија?

„Нисам ни сам пророк нити пророков син.“ Већ пола века, основни правац развоја православне теологије био је усмерен ка неопатристичкој теологији. Тренутно смо на раскршћу. Потребни су нам стални разговори који сежу преко националних граница како бисмо боље разумели главне теолошке правце. Седам васељенских сабора се хватало у коштац са тајном Бога у Христу. У светлу те тајне, у светлу откривења тројичног Бога, у догледној будућности ухватићемо се у коштац са тајном људске личности у свим аспектима: философском, психолошком, социјалном, политичком, економском, моралном и религиозном. Надам се да ћу, пишући књигу о души и васксењу код црквених отаца, дати свој допринос.

Реците нам, на крају, нешто о IOTA, њеним о циљевима, даљим плановима итсл?

У фебруару 2017. године основао сам Међународну православну теолошку асоцијацију (International Orthodox Theological Association, скраћено: IOTA).  IOTA је нова асоцијација која промовише међународну размену знања о православној вери и иде ка томе да постане носилац свеправославног јединства. IOTA је непрофитна лаичка организација која окупља православне професионалце, истакнуте лаике, клирике и научнике. Руководство IOTA, које чини педесетак уважених научника из двадесет земаља, окупили су се на на међународном симпосиону у Јерусалиму 2018. Кратки видео материјали са симпозијума су доступни на јутјуб каналу IOTA. IOTA ће организовати међународне конференције и у Европи, креирати образовне програме и заједничке истраживачке пројекте. Конститутивна конференција ће бити одржана у Јашију, у Румунији, од 9. до 12. јануара 2019. године. Великодостојници Румунске Православне Цркве и других Цркава благонаклоно гледају на овај подухват. Митрополит диоклијски Калист (Вер) ће бити наш главни говорник на Конститутивној конференцији. Очекујемо да ће у својству излагача бити присутно преко 200 научника из готово 30 земаља. Планирамо да на сваке четири године одржавамо значајне конференције, неку врсту „православне олимпијаде“. Конференција у Јашију би у погледу научне продуктивности и свеобухватности излагања могла да постане највеће окупљање православних интелектуалаца и истакнутих лаика у модерној историји. Надамо се да ће IOTA благовремено доћи и у Србију.

http://teologija.net/teologija-na-raskrscu/

 

По учењу наше свете цркве, сваки човек је Крсто-васкрсно биће, биће које се непрестано у животу сараспиње са Христом, али увек и изнова Саваскрсава са Њим. Пре него што своју пажњу усмеримо ка богослужбеним особеностима Празника над празницима, потребно је нагласити да поред овог годишњег торжественог празновања Васкрсења Господњег, живећи као литургијска заједница, ми бивамо сведоци Васкрсења и учесници Васкрсне радости приликом сваког нашег активног учествовања у Светој Евхаристији, коју Свети Јован Златоусти назива Пасхом. Да је то заиста тако, сликовито нам сведочи и молитва Васкрсење Христово видевши коју литург изговара након причешћа верних. Овај литургјски моменат сведочи, да су учесници Васкрсне радости и Васкрсне реалности само они који узимају активно учешће у Светој евхристији и Тајни причешћа светињама тела и крви Господње. Вођен овим богатим и дубоко литургијским опитом, преподобни Серафим Саровски је током целе године своју браћу и сестре по вери поздрављао сверадосним и свепобедним поздравом Христос Васкрсе!

Богослужбено прослављање Празника над празницима, једним делом почело је већ на Василијевој Литургији на Велику суботу, на којој су свештенослужитељи са себе скинули тамно одјејаније и потом и себе и цео храм обукли у бело Васкрсно одјејаније. Сам садржај вечерње Литургије на Велику суботу указује на увод у Васкрсно славље, Васкрсне стихире, прокимен после Апостола, причастен, само су неке од особености које указују на величање Пасхе Господње.

 

О Пасхалном јутрењу

 

Пре почетка Пасхалног јутрења служи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, као и на чијем крају се уз појање тропара „Јегда снишел јеси…ˮ плаштаница уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, где остаје до оданија Пасхе. Након тога, гасе се сва светла у храму, и све свећа и кандила (осим централног кандила на Часној трпези), и пред сам почетак Пасхалног јутрења Епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, са централног кандила са Часне трпезе пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха: Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих. Тада сав народ прилази и пали свећу, примивши тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, јако је битно нагласити да је ова светлост иста она благодатна светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим и свако од нас примивши светлост од презвитера, прима ону истинску и незалазну светлост која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Када сав народ прими светлост, сви литијски излазе из храма, и чине трократни опход уз појање Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимо. Многи богослужбени устави уопште не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање испред затворених храмовних врата одакле предстојатељ и почиње Пасхално јутрење. Након опхода презвитер поставља Еванђеље на налоњ који се налази испред западних врата храма. Пракса Православних Грка, која се усталила и код нас,  подразумева читање Еванђеља пре почетка Пасхалног јутрења, кроз које бивамо уведени и бива нам речју Господњом саопштена вест о Васкрсењу. Потом предстојатељ држећи свећу и кадионицу у рукама, почиње са возгласом Слава Светој једносушној након чега громким гласом три пута свечано пева тропар Васкрса Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима живот дарова.ˮ потом народ понавља исти тропар још три пута. После тога свештеник почиње са свечаним изговарањем Пасхалних стихова, између којих народ пева Васкршњи тропар:

 

„Нека Васкрсне Бог и разаспу се непритељи Његови, нека беже од лица Његова они који га мрзе!

 

Као што изчезава дим, да изчезну, као што се топи восак на домаку огња!

 

Тако да погину грешници од лица Божија, а праведници да се развеселе!

 

Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему!

 

Затим предстојатељ отпоје тропар до пола, а народ наставља, након чега са сваком побожношћу улазе у храм певајући тропар Васкрса. Када уђу у храм, ђакон са амвина произноси велику јектенију, након које почиње да се поје цео Пасхални канон који је саставио Свети Јован Дамаскин. На почетку сваког ирмоса свештеник кади цео храм, и после сваке песме следи мала јектенија са својим возгласима.

 

Ирмоси Пасхалног канона:

 

Васкрсења је дан просветлимо се народи, Пасха Господња Пасха, од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе, док певамо победне песме.

 

Ходите да пијемо ново пиће, не из камена неплодног чудесно источено, но извор нетрулежи из орошеног гроба Христа, у њему се утврђујемо.

 

На божанској стражи богоречити Авакум, нек стане с нама, и покажите светлосносног ангела, који јасно говори: Данас би спасење свету, јер Васкрсе Христос као свесилан.

 

Јутрењујмо, јутрењујмо, најраније, уместо мириса песму принесимо Владици, видимо Христа сунце Правде, који све животом обасја.

 

Христе сишао си у дубину земље, и скршио си вериге вечне, које су држале тамо свезане, и Тридневан као из звиери Јона, васкрсао си из гроба.

 

Младиће из пећи избавивши, би човек, страда као смртан, и страдањем смртним у непропадљивост облачи красоту, једини благословени Бог отаца и препрослављен.

 

Овај наречени и свети Дан, једини Цар и Господар суботе, Празник над празницима и славље је над слављим, у њему благословимо Христа у векове.

 

Велича душа моја Васкрслог тридневно из гроба Христа Животодавца: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога.

 

Након Пасхалног канона и мале јектеније, поје се Пасхални светилен Плотију уснув Док после Васкрсних стихира на хвалитне појемо такозване Пасхалне стихире. За време појања ових Пасхалних стихира Епископ држћи Еванђеље, презвитери и ђакон икону Васкрсења, излазе на солеју и народ прилази на целивање. Након овог свечаног чина и отпојаних пасхалних стихира, у праксу је ушло и читање Васкршњег слова Светог Јована Златосутог:

 

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

 

Потом ђакон произноси сугубу и прозбену јектенију након чега предстојатељ даје Пасхални отпсут. Овде је занимљиво споменути да презвитер једино у Пасхалном периоду, отпуст даје држећи Часни Крст у рукама. Христос, воскресиј из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробјех живот даровавиј, Истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако благ и человјекољубец. Амин. Онда три пута подижући крст говори поздрав Христос воскресе! а читав народ одговара: Воистину воскресе!. Опет се три пута пева тропар Христос воскресе и завршава се речима: И нам дарова живот вјечниј, поклањајемсја Јего тридневному воскресенију.

 

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“. (Отац Александар Шмеман)

 

Особености Пасхалне Литургије

 

Пре почетка sвете Литургије, литур уместо молитве „Царе небески…ˮ изговара тропар Васкрса. Након Литургијског возгласа предстојатељ почиње Литругију исто као и Пасхално јутрење, појањем Васкршњег тропара и читањем Пасхалних стихова, након чега следи велика јектенија. Свакодневни антифони, замењени су празничним антифонима, док се као входни стих пева „У Црквама благосиљајте Бога Господа са извора израиљевихˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме, док се као причастен поје „Тјело Христово…ˮ са својим нарочитим стиховима:

 

Велика је тајна, Твога Христе Васкрсења!

Добровољно си дошао на страдање, Бесмртни!

Тада и ад сретнувши те угорча се, јер му је одузета власт над душама!

Тада се обрадова и Марија Мироносица, поклонивши се Богу испред гроба!

Реците Петру и осталим апостолима, да је Васкрсао из мртвих бесмртни!

 

Целе светле седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника над празницима, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада обасјани Пасханом светлошћу богослужбено бивамо учесници радости над радостима.

 

Све́тлый и спаси́тельный день возсия́ нам, бра́тие, Го́спода на́шего Иису́са Христа́ Воскресе́ние. Сего́ ра́ди разли́чными мужи́ украси́ся Це́рковь Госпо́дня, се бо, по́стное вре́мя преше́дше, Воскресе́ния ра́дости достиго́хом. Ра́дуется у́бо вся тварь Воскресе́нием Христа́ Бо́га на́шего, не́бо просвеща́ется, и земля́ украша́ется, мо́ре утиша́ется, мучи́тели умолка́ют, благове́рнии преспева́ют, оглаше́ннии просвеща́ются, врази́ в мир прихо́дят, греси́ разреша́ются, це́ркви веселя́тся и Христо́с прославля́ется. Но и ма́тернима рука́ма носи́мыя Царе́ви Ве́чному све́тло да́ры прино́сят, не ма́сличный цвет, но новокре́щеных звезд сия́ние. Нас же гре́шных и смире́нных иере́ев подо́бное славословле́ние с похвало́ю приими́. Помяни́, я́ко Благ и Человеколю́бец, и́же во вла́сти суть, умиря́ющих Тобо́ю вруче́нное христиа́нское жи́тельство, ве́ру утверди́, язы́ки укроти́, весь мир умири́, предстоя́щия лю́ди единомы́сленною любо́вию соблюди́. Ты бо еси́ и́стинный Бог, Живо́т ве́чный, и Тебе́ сла́ву возсыла́ем, Отцу́ и Сы́ну и Свято́му Ду́ху, ны́не и при́сно и во ве́ки веко́в. Ами́нь. (Заамвона молитва Пасхе)

 

 

катихета Бранислав Илић

 

ИЗВОР: Српска Православна Црква

 

По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога.

Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ.

Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света.  О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној  која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога. 

 

Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар)

 

Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса. 

 

Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак)

 

Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин  једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве. 

И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда.

И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ

 

 

Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин

(Заамвона молитва Благовести)

 

 

катихета Бранислав Илић

 

ИЗВОР: Епархија тимочка