Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области  Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ.  Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. 

 

На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке.  Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ 

Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. 

У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. 

 

 

Из молитвословља Светом Василију:

 

Од младости своје целога себе предао си Господу 

пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, 

оче Богоносни. 

Образ си био врлине својему народу 

Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру 

постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, 

и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно 

светитељу Василије. 

зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу 

да спасе душе наше. 

 

Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове.

Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!

 

Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја.

 

Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин.

 

 

катихета Бранислав Илић

 

ИЗВОР: Српска Православна Црква

Oви чланци поседују, са једне стране тематску повезаност, а са друге стране имају и унутрашњу раздвојеност по свакој од тема, будући да се односе на савремена питања међуправославних односа и проблема, али и односа Православне цркве с остатком хришћанског света.

У том смислу, превод ових чланака на српски језик, језик једног православног народа, не само да проширује оквир заједничког приступа православног богословља овим проблемима, него подстиче и позива на њихово критичко процењивање. У том контексту, историјски кри­теријуми православног предања, како су утврђени од­лукама васељенских сабора и учењем славних отаца Цр­кве, одређују не само свест Православне цркве, него и гра­нице њених односа с осталим хришћанским црквама и заједницама.

Аутор

 

ПОРУЧИТЕ КЊИГУ ПРЕКО ЗВАЧНЕ СТРАНИЦЕ "ОТАЧНИКА" https://www.facebook.com/otacnik/

Када дођу времена преиспитивања постулата и вредности, обично се на мети критичара налазе сви актери једног друштва. Сасвим легално, а рекао бих и потребно, будном оку критичара не промичу ни појаве у Цркви. Али, једно је критиковати, а друго је непрестаним фокусирањем на лоше примере и сингуларне инциденте, остајати по страни озбиљног преиспитивања и замаглити још више стање у коме се налазимо. Крај 90-их година прошлог века био је обележен као период осећаја срамоте и стида у Србији, те се отуда развија и снажан покрет ка самопорицању сопственог идентитета. Он се односи колико на национално, толико и на црквено порицање. Аутошовинизам постепено постаје инхерентно обележје друштва, а не мањка ни црквеном окружењу. Својствен, са једне стране, онима који себе доживљавају као прогресивне уз непристојно игнорисање онога доброг у садашњој Цркви, али исто тако близак и конзервативнима који из друге перспективе гаје сличне емоције. Све ово говори само о безнађу елите – елите која жели да изађе из своје коже, а не може. Дух презира према Цркви завладао је унутар њеног бића. Овај рад је поглед у другу страну – указивање на добре примере из праксе, како на Истоку тако и на Западу, који би требало да нас надахну у борби за човека – живог човека са свим својим манама и слабостима. Нисам сигуран да ли је на другачији начин могуће избећи презир и гађење над својим наслеђем. Почнимо од скице за један намерно позитивно изабрани поглед на прошлост као противљење духу презира. Овог пута, сагледаћемо питање борбе за бољи свет у цртицама, кроз примере цркава Истока и Запада.

Поглед на Запад

„Ми знамо да сваки напор да се друштво побољша, поготово када је друштво толико испуњено неправдом и грехом, јесте напор који Бог благосиља, који Бог жели, који Бог тражи од нас.“ Ове речи надбискупа Оскара Ромера[1] и даље звуче опомињуће. Живот му је одузео плаћени убица док је служио Литургију, а све у име 14 богатих породица које су држале целу државу у својим рукама одводећи становништво у ропски систем, у беду, сиромаштво, очај, незапамћено насиље и убиства.

Оскар Ромеро је постао бискуп 1974. године, а већ 1977. надбискуп Салвадора. Почетком 70-их био је друкчији човек, строго послушан структурама цркве и државе. Није отуда чудо да је сматран конзервативним, те су власти у земљи одахнуле његовим избором за бискупа. То је за њих пре свега значило несметани наставак спровођења терора и убијања грађана, док се црква неће мешати у државна питања, него ће се бавити индивидуалним спасењем. Дубина несреће, трагедија земље, као и растући број убистава, утицаће на то да стидљиви Ромеро разуме како не може остати нем на оно што се догађа народу коме служи. Преображај од конзервативног свештеника до активног бискупа, који указује на неправду и нељудскост, пример је највеће љубави за другога – проговорити у име свих оних чија се реч не чује у поменутим околностима значило је бити спреман да даш свој живот за друге. Иако је и раније помагао сиротињи, издвајајући велике суме новца из црквене али и своје личне касе, величина трагедије ће га нагнати да схвати како то није довољно. Не само да није довољно, него је неопходно учинити много више, па тако он записује у свој дневник: „Свет сиромашних нас учи да ће ослобођење доћи само онда када сиромашни нису само на крају ланца помоћи Владе или цркава, него онда када су они сами господари и активни учесници својих сопствених напора за ослобођење.“

Живећи са сиротињом, сахрањујући брутално убијене свештенике и сељаке, он полако проживљава трауму друштва. Тада увиђа да је неопходно мењати целокупан систем. Помоћ сиротињи каква год и колика год да је она, само одржава и купује нељудски систем који само изнова ствара неправду задржавајући сиротињу на маргини друштва. Без обзира на то што се трудио да се не меша у политику ипак, после много убистава, оштро је протестовао код представника режима. Говорио је јасно и о политици и хришћанству: „Влада не би требало да гледа на свештеника који устаје у одбрану социјалне правде као на политичара, или на субверзивни елеменат, јер он испуњава своју мисију у политици општег добра.“ На његове протесте, власт је имала да му понуди само циничан одговор који можда најбоље осликавају речи пуковника Молине: „Мантије нису отпорне на метке.“

Тешки услови живота великог броја радника одводио је већину становништва да постану делатници малих црквених заједница које су проповедале хришћанско учење о социјалној правди, желећи да реформишу друштво у светлу Јеванђеља. Појединци су се латили и оружја, што је била одлука која је произашла из безнађа. Све ове активности су, од стране власти, стављене у исти кош и проглашене марксистичким, а тзв. 14 (аристократских) породица наредиле су убиства штрајкача, синдикалиста, учитеља, часних сестара, свештеника… дакле, свих оних који су могли бити глас промене. Настојања армије да учествује у овим убиствима била су додатно појачана водовима смрти, тј. плаћеницима који су немилосрдно убијали, силовали, киднаповали и мучили по целом Салвадору. Много свештеника, часних сестара и других чланова католичке Цркве је убијено. Број убијених на селу је премашивао 3.000 људи месечно. На крају, 75.000–80.000 људи је убијено, а око 300.000 је нестало и никада више нису виђени. Све се ово догађало у држави која је имала свега 5.5 милиона становника.

Свој отпор безумљу у којем је живео, Оскар Ромеро је отпочео јавним обраћањем председнику Салвадора, као и одбијањем да било ко из бискупије више учествује у јавним церемонијама заједно са властима. Када то није дало довољно резултата, он чини нешто што је без преседана, забрањује Литургију у свим црквама, осим једне – катедралне. Оваквим гестом, Литургија је сабирала више од 100.000 људи на једном месту заједно са преко сто свештеника. У току службе, бискуп Ромеро је оштро критиковао режим и његов нељудски лик, али је такође нагласио да хришћани морају понудити алтернативу, јер познавати Бога је идентично са остварењем правде за сиромашне. „Даваше правицу сиромаху и убогоме, и бијаше му добро; није ли то познавати ме? Говори Господ“ (Јер 22, 16). Другим речима, критика ради критика није довољна и не доноси плодове у земљи где су сви изгубили наду. Критика се мора састојати од понуде алтернатива и позитивних примера.

Његова активност, али и снага и непоколебљивост коју је показао пред моћницима, одлучили су његову судбину – он је морао бити убијен. Убиство се одиграло 1980. године, само три године после постављења за надбискупа Салвадора. Ни догађај његове смрти није дао мира његовим противницима, него их је одводио у још већи страх јер су посегнули за најгрубљом силом. Број присутних се мерио десетинама хиљада, па је власт то искористила и у току сахране пуцала на окупљени народ, аутомобили су дигнути у ваздух, а снајперисти насумично гађали. Чак ни мртав, Оскар Ромеро им није дао мира.

Али, вратимо се на тренутак на почетак приче. Док је служио Литургију, бискуп Ромеро је убијен. Тако сама Литургија није остала само један ритуал, него истинско сведочанство за све присутне – сведочанство једног другог света у историјском свету неправде. Литургија је тиме себе открила као догађај заједнице, а не индивидуе. Бискуп Ромеро је прелио Литургију изван зидова цркве и улио је у живот света, ослобађајући Литургију за оно што она треба да буде, далеко од стега култа; а хришћане спасава од греха саможивости и изолације.

Поглед на Исток

„За хришћанина нема већег ауторитета од Бога… да, али само у домену душе и духа, али не и у материјалној сфери. Ту је потпуна компетенција државе која је одговорна Богу.“ Ово је закључак православних делегата са конференције у Москви 1948. у комунистичком СССР-у. Оваква изјава је написана под несумњивим притиском совјетских власти, јер не заборавимо да је Стаљин још жив и моћан. Па ипак, она је омогућила да Црква физички преживи у непријатељском културно-политичком окружењу. Иако се чини као да је ова изјава повлачење из јавног простора, нису многи спремни да у њој виде заправо један акт против тадашњег културног и социјалног миљеа.

Комунистичко друштво је прокламовало рај на земљи где ће сви економски и социјални проблеми бити решени. Историја се ближи свом крају и бескласно друштво комунизма ће да се појави, ношено и изграђено рукама пролетеријата. Међутим, Православни делегати у Москви 1948. године одбацују могућност стварања Царства Божијег на земљи, јер би оно представљало велику опасност за хришћане. Наиме, стварање таквог Царства на земљи уништило би главну претпоставку хришћанства, а то је љубав. Тако се у документу и поставља смисао таквог једног подухвата и закључује да социјални напредак и економска сигурност нису ништа друго него опасност за хришћане јер у таквом свету „да ли би било места за жртвену љубав која нам је заповеђена од стране Христа.“

Ове речи могу звучати као конзервативне, као мисли које указују да је Црква можда против економског развоја државе и њених грађана. Пошто су се претходно одрекли мешања у политику и предали ту обавезу држави, сада се Црква ограђује од економског развоја. Међутим, смисао текста је сасвим другачији. И док се Црква под притиском совјетске власти повлачи из друштвеног живота, она истовремено користи прилику да на субверзиван начин покаже како су све идеолошке тачке комунистичке власти неизоставно погрешне из угла хришћанства. Следствено томе, то значи да Црква не подржава власт нити сматра да то што власт жели има икаквог смисла за међуљудске односе. То је био очајнички покушај Цркве, после њеног физичког разарања и девастирања, убиства хиљада и хиљада свештеника и епископа. Тактички покушај преживљавања кроз отпор.

Само наизглед потврђујући своје повлачење и пасивизацију, Црква је овим документом, а нарочито наведеном реченицом, декларативно послала једну изазивачку поруку Совјетском Савезу и комунистичкој идеологији уопште. Овај документ, уз све његове мане, могли бисмо уистину да похвалимо јер је маестрално искористио прилику да критикује целокупан систем друштва, а да критика ничим другим није исказана, но парадоксално, сопственим одсуством. Црква само одбија учешће у експерименту комунизма за који сматра да је погрешан, а повлачење у приватно искористило се као јавни напад на целокупни идеолошки пројекат којим је тадашње друштво дисало.

„Ми знамо да сваки напор да се друштво побољша, поготово када је друштво толико испуњено неправдом и грехом, јесте напор који Бог благосиља, који Бог жели, који Бог тражи од нас“ (О. Ромеро). Не тако давно, ове речи су биле готово немогуће за наше свештенство у времену социјалистичке СФРЈ. Бављење социјалним радом свештеника је могло да одведе у опасност, јер се то сматрало против-државним радом. Држава је била одговорна и задужена за социјалну правду, па би сваки приватни рад на том пољу означавао негирање саме државе и њених капацитета. Није лако опоравити менталитет после толико година, менталитет којем је наметнуто да се брине само о душама верних. Али баш због промена које се догађају, које су видљиве или макар, уколико их нема, постају критиковане – отвара нам се прилика за преображај и саме теолошке перцепције – брига за човека (душу и тело). Представници Цркве су учестало, у немогућности да се снажније социјално ангажују, претворили социјално деловање у вербални деликт – тј. политичко противљење.

„Државни Петогодишњи план поставља електрификацију наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље… Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи… Електрифицирајте своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје…“ Овај говор је био довољан да епископа Варнаву Настића[2] препоручи за једанаест година затвора. Неће дуго проћи, а еп. Варнава ће после робијања умрети под чудним околностима, сведочећи веру. Он је био један од многих чије је политичко противљење довело до страдања. Отпор појединаца систему неправде коштао је СПЦ као ни једну другу организацију у социјалистичкој Југославији, јер је за последицу имало застрашивања, хапшења, а не ретко и убиства свештенства, клира и појединих верника. Број погубљених и затворених свештеника од времена Другог светског рата и доласка нових власти прелазио је 1.500.

Пишући овај текст, и како рекох у уводу, преузимајући одговорност да сачувам сећање на добро, да мој избор буду позитивни примери, и да се Црква кроз живот и смрт својих аутентичних чланова прикаже као оно што заиста јесте или бар треба да буде, желео сам истовремено да укажем и на наду. Докле год постоји човек који је спреман дати живот за ближњега и који неће да устукне у одбрани иако зна да га чека сигурна смрт, и ако такве примере имамо и у својој прошлости, онда је вредно сваког поштовања наслеђе које је у борби за људска права дало мало више крви од речи.

 

 

[1] Оскар Ромеро (1917–1980) је био салвадорски католички свештеник и бискуп Сан Салвадора, чувен по борби за права сиромашних и потлачених. Завршио је студије, постао доктор теологије и свештеник 1942. године. Оскар Ромеро је био познат као конзервативни бискуп који пуно више енергије полаже у одржавање добрих односа с владајућом војном диктатуром него у залагање за сиромашне сељаке који су чинили већину салвадорске популације. Кад је постао бискуп, касније и надбискуп, доживео је свој преображај, и постао чувен по својим проповедима на страни сиромашних и потлачених. Стао је на страну сиромашне већине становништва која је трпела под диктатуром десничарског режима богате мањине. Постао је вођа опозиције десничарској влади која је дошла на власт 1979. године. Убијен је 24. марта 1980. године у болничкој капелици. Убијен је за време служења Литургије. Његовој сахрани присуствовало је 250.000 људи.

[2] Варнава Настић (Гери, Индијана, САД, 31. јануар 1914 – манастир Беочин, СФРЈ, 12. новембар 1964) је био епископ СПЦ. У САД је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Робијао је у затворима у Сарајеву, Стоцу, Зеници и Сремској Митровици, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.

 

http://teologija.net/duh-prezira/

У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле.

Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве.

Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. 

Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа.

Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. 

Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. 

Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве.

 

http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/

 

Павел Гавриљук је један од водећих православних богослова данашњице. Професор је на катедри за теологију и философију на теолошком департменту Универзитета Св. Томе у Минесоти. Био је гостујући предавач на Теолошком факултету Универзитета Харвард и Понтификалном универзитету Св. Томе Аквинског. Оснивач је и председник удружења IOTA. Истакнути је међународни стручњак за грчко отачко наслеђе, модерно православно богословље и руску религијску философију. Такође се бави и философијом религије, литургиком и екуменским проблемима. Гавриљук је аутор књига The Suffering of the Impassible God: The Dialectics of Patristic Thought (Oxford: Oxford University Press, 2004) и Georges Florovsky and the Russian Religious Renaissance (Oxford: Oxford University Press, 2013), а приредио је и неколико зборника као и десетине студија и чланака. Са проф. Гавриљуком разговарали смо о његовим теолошким истраживањима, стању православне теологије данас и активностима IOTA. 

Можете ли нам рећи нешто више о вашим истраживањима наслеђа о. Георгија Флоровског?

Флоровским сам почео да се бавим 2009. године, када су ме колеге из Грчке, Русије и Сједињених Држава замолиле да сачиним текстове о разним аспектима његових радова. Убрзо сам увидео да наслеђе Флоровског потребује озбиљно преиспитивање. Било ми је  важно да испричам причу о теологу двадесетог века, нарочито део који се односи на њега као на руског емигранта, користећи Флоровског као прозор у тај свет. На њега се уобичајено гледа као на творца синтагме „повратак оцима“ у православној теологији. Моја монографија, Георгије Флоровски и руска религиозна ренесанса (Оксфорд, 2014), Флоровског ставља у контекст  далеко свеобухватнијег теолошког развоја и показује да „неопатристичка синтеза“ није била само истраживачки подухват којим би се оци Цркве учинили видљивијим, већ и полемички став против „западног ропства“ савремене православне теологије. Од Флоровског (1893–1979) и његове генерације теолога, укључујући Владимира Лоског (1903–1958) и Јустина Поповића (1894–1979), савремено православно богословље је наследило становиште да многи западни утицаји на православну теологију воде ка озбиљним извитоперењима наше вере. У својој монографији се критички односим према овој тврдњи и указујем на могућности другачијег сагледавања дихотомије између Истока и Запада. Такође узимам у обзир важност емигрантског искуства за разумевање мисли Флоровског и бавим се анализом наслеђа руске софиологије (Владимира Соловјова, Павла Флоренског, Сергеја Булгакова) која је дала материјал за полемички тон неопатристичке синтезе Флоровског. Књига се појавила у преводу на руски и румунски језик. Надам се да ће се објавити и у преводу на грчки и српски језик.

Планирате ли  да наставите да истражујете заоставштину о. Георгија Флоровског?

Објавио сам неке значајне, до тада необјављене материјале из архиве Флоровског са Принстона и Академије Светог Владимира у Крествуду. Ове године публиковаћу преписку између Георгија Флоровског и Александра Шмемана (1948–1955). Ова преписка је од великог значаја за разумевање природе власти/вођства (leadership), раних Шмеманових година у послератном Паризу и њиховог необичног пријатељства. Реч је о дијалогу између две генерације, прича о две школе (Богословски интитут Св. Сергеја у Паризу и Академија Светог Владимира, која се тада налазила Њујорку), два града, две дијаспоре на два континента. То је прича која се завршава њиховим конфликтом 1955. године, када је Флоровски морао да напусти Свети Владимир, а Шмеман на крају постаје декан те академије. Преписка је својеврсна увертира у Шмеманов Дневник (1973–1983); она увелико употпуњује и исправља успомене из Дневника.

Да ли делите мишљење појединих теолога да је православно богословље у озбиљној кризи?

Размишљање у терминима кризе (Crisis-thinking) које је уобичајено за многе периоде у историји Цркве, има две стране. Прва подразумева дефетистички став који тежи ка томе да постане самооснажујући наратив и самоиспуњујуће пророчанство. Не делим овај став. Друга се разликује од прве и има везе са оним што се на грчком подводи под појам κρίσις, што значи „суд“ или „одлука“. Флоровски је свакао био у праву у следећем: исписивање историје је немогуће без неке врсте суда, која одређује одабир извора и утиче на излагање грађе. Сматрам да, као историчар, нисам довољно дистанциран од савременог богословља да бих могао да дам суд о томе да ли је оно у кризи. Савремено богословље је далеко од изумирања. Заправо, само у Западној Америци се сваке године објави више теолошких књига него претходне године. Мишљења сам да ће тржиште књига ускоро постати презасићено. Друго значење појма κρίσις се односи на одлуку или на такав суд о савременој ситуацији који подстиче на доношење одлука и делање. Савремено православно образовање не посматрам као статично; управо супротно, значајне студије не изостају ни код младих научника. Те студије би могле да дају значајан допринос Цркви и народу Божијем. Мој задатак је  да усмеравам, подржавам и негујем најбоља прегнућа на овом пољу.

У ком правцу ће се, према вашем мишљењу, развијати православна теологија?

„Нисам ни сам пророк нити пророков син.“ Већ пола века, основни правац развоја православне теологије био је усмерен ка неопатристичкој теологији. Тренутно смо на раскршћу. Потребни су нам стални разговори који сежу преко националних граница како бисмо боље разумели главне теолошке правце. Седам васељенских сабора се хватало у коштац са тајном Бога у Христу. У светлу те тајне, у светлу откривења тројичног Бога, у догледној будућности ухватићемо се у коштац са тајном људске личности у свим аспектима: философском, психолошком, социјалном, политичком, економском, моралном и религиозном. Надам се да ћу, пишући књигу о души и васксењу код црквених отаца, дати свој допринос.

Реците нам, на крају, нешто о IOTA, њеним о циљевима, даљим плановима итсл?

У фебруару 2017. године основао сам Међународну православну теолошку асоцијацију (International Orthodox Theological Association, скраћено: IOTA).  IOTA је нова асоцијација која промовише међународну размену знања о православној вери и иде ка томе да постане носилац свеправославног јединства. IOTA је непрофитна лаичка организација која окупља православне професионалце, истакнуте лаике, клирике и научнике. Руководство IOTA, које чини педесетак уважених научника из двадесет земаља, окупили су се на на међународном симпосиону у Јерусалиму 2018. Кратки видео материјали са симпозијума су доступни на јутјуб каналу IOTA. IOTA ће организовати међународне конференције и у Европи, креирати образовне програме и заједничке истраживачке пројекте. Конститутивна конференција ће бити одржана у Јашију, у Румунији, од 9. до 12. јануара 2019. године. Великодостојници Румунске Православне Цркве и других Цркава благонаклоно гледају на овај подухват. Митрополит диоклијски Калист (Вер) ће бити наш главни говорник на Конститутивној конференцији. Очекујемо да ће у својству излагача бити присутно преко 200 научника из готово 30 земаља. Планирамо да на сваке четири године одржавамо значајне конференције, неку врсту „православне олимпијаде“. Конференција у Јашију би у погледу научне продуктивности и свеобухватности излагања могла да постане највеће окупљање православних интелектуалаца и истакнутих лаика у модерној историји. Надамо се да ће IOTA благовремено доћи и у Србију.

http://teologija.net/teologija-na-raskrscu/