Ипак, нико не жели да живи погрешно и животом какав му је сада. Том жељом улази у један расцеп између себе какав јесте и неког другог себе какав би желео да постане. Психолози би нас подсетили на сукоб између идеалног и реалног „ја“. Но, проблем није само психолошког карактера. У питању је трагични вапај и потреба за трајним идентитетом, за трајањем, опстајањем и вечношћу. Како доћи до истинитог „ја“ и сачувати га непрекидним? Да ли је овај захтев себичан и, коначно, има ли он икакве везе са Богом? Другим речима, да ли је Бог као „Ти“ уопште потребан човеку и његовим захтевима за вечношћу. Шта заправо треба да опстане вечно, тј. на шта бисмо могли свести наше „ја“. На ова питања није могуће одговорити сада и овде. Она нека буду за размишљање. Осврнимо се укратко само на следећа гледишта.

Појавом књиге Мартина Бубера „Ти и ја“, као и развојем персонализма у философији (Јасперс, Хајдегер, Левинас...), застаревају индивидуалистичке концепције о човековој личности. Наиме, при заснивању својег „ја“ човек би требало да се ослања и фундира не на самом себи, као темељу своје онтологије и постојања. Немогуће је да из себе исцрпе себе, односно да своје „ја“ (или биће, живот, постојање...) заснива и формира у односу са собом. Да би постојао и формирао „ја“ неопходан му је „Ти“, тј. други. Однос са другим даје му не само свест о себи него и само „ја“ као такво.

Тек у релацији „ја–ти“ човек може пронаћи себе. Ово гледиште је било не само неодољиво привлачно за европске интелектуалце XX- ог века (писце нпр.) него је оно и неке православне теологе потакло да преиспитају сопствено предање и дођу до закључка да је хришћанство од самих почетака имало овакво учење о човеку. По њему, човеку је потребан Други (Бог), „ја“ не може то бити без великог „Ти“. У односу оно се формира, расте и добија вечност. Господ својом љубављу чини да човек буде човек. „Ти“ формира „ја“ које престаје да постоји без њега. О томе су писали Оци Цркве али другачијим језиком. И не само то. Да би човек стекао свој истинити идентитет, личност или своје право „ја“, услов за то је нешто сасвим парадоксално. Потребно је да наше „ја“ умре, да оно лажно и смртно нестане. Да би човек постао заиста човек, услов је да се „испразни“ од себе како би се у њега уселио Други, тј. Бог. Христос је Тај – „Ти“ који је вечан. Његово „Ја“ треба да постане наше.

Да бисмо га пронашли, потребно је да изгубимо „себе“ и тек такви, сишавши до смрти и „испразнивши“ се од себства и себељубља, задобићемо свој истинити и вечни лик. Какав парадокс! Али ово је пут о којем говори Црква. У Јеванђељу стоји да онај који „душу своју изгуби, сачуваће је“, као и да „ако зрно падне у земљу и умре донеће многи род“, док апостол Павле говори да „не живим вишеја него живи Христос у мени“. Христово „Ја“ је вечно. Уз то, постао је човек – Богочовек. Управо сједињењем са Њим до поистовећења, „преузећемо“ Његов идентитет и тако пронаћи истините себе. То је пут превазилажења својих граница и превазилажења своје смрти. Наш идентитет тек тада постаје трајан, стабилан и вечан. Тако и наше тело и наша природа остају нетакнути, нетрулежни и онакви какви треба да буду – бесмртни. Укратко, одрицањем од себе, умирањем лажног ега, човек усељава Христа у себе, задобија право „ја“, обожује се, постаје Христос, Син Божији и говори са Богом „лицем у лице“. Човек може и треба да постане бог али љубављу према Другом и „мржњом“ према лажном себи. То је стаза којом корача Црква и сви њени Свети.

Из књиге о. Александра Михаиловића "Непоновљива поновљивост"

Предавање су у присуству Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Господина Илариона, одржали пречасни презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, као и чланови уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила, катихета Владимир Пекић и катихета Бранислав Илић. Након надахнутог увода часног ђакона Уроша Памучара који је лепим речима хришћанске љубави и добродошлице поздравио и представио предаваче, отац Оливер је у духу свог пастирског искуства поучио сабране о свештеном значају мисионарења у Цркви нагласивши да је темељ и крајњи циљ сваког мисионарског дела управо наше спасење. Сваки активни припадник Цркве Христове, како припадник клира, тако и припадник царског свештентва – верног народа Божјег, позван је да буде мисионар делом и богоугодним и моралним животом, пре свега својим делима и својим животом, а потом и речима, указао је отац Оливер.

Ослањајући се на излагање презвитера др Оливера Суботића, београдски катихета Владимир Пекић, указао је на мисију Цркве Христове у 21. веку која собом носи и бројне тешкоће које су саображене са духом бурног времена у коме живимо и деламо.

Истинска и једина права и благословена мисија Цркве извире из Свете Литургије и увире у њу, те мисионарење можемо дефинисати са једним са-литургијским делом. Видови овог свештеног мисионарења су свакако различити. Мисионарење може бити и писаном речју и усменом речју, али преподобни Порфирије кавсокаливит подсећа и указује да велику тежину има мисонарење делом, односно животом, указујући да хришћани као припадници богочовечанског организма, као припадници Цркве, својим врлинским и моралним животом јесу мисионари, јер су светлост овоме свету, подсетио је у свом излагању катихета Бранислав Илић најмлађи члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, који је и клирик Епархије тимочке. По благослову главног и одговорног уредника, катихета Бранислав је премијерно представио нову интернет страницу Православног мисионара која се налази на адреси misionar.spc.rs упознавши сабране са садржајем и рубрикама које се налазе на новој интернет страници која ће имати значајан допринос у мисији наше Свете Цркве.

На крају, сабране је поздравио и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион који је заблагодарио предавачима на надахнутом, систематичном и поучном излагању. Владика је поучио сабране указавши да је Света Евхаристија темељ и крајњи циљ сваког мисионарења, као и да сваки мисионарски подухват који није прожет литургијским опитом не рађа дивне и благословене плодове.

Након предавања уследила је дискусија у виду бројних питања сабраних, што указује да је предавање изазвало велику пажњу будући да је мисија Цркве свевремена тема.

извор: Епархија тимочка

Човек је саздан као боголико биће и као храм Божији. Велики отац и учитељ Цркве Свети Никола Кавасила поучава да истински храм Божији и Престо (Жртвеник) у чулном свету може да буде једино човечија природа. Са друге стране Свети Јован Златоусти вели: У светом храму Божијем верници примају Утешитељев дар који их освештава и преображава у благословену грађу од које се подиже Црква. „Јер Црква није ништа друго до храм саздан од наших душа.ˮ Ово своје благословено назначење увек и изнова потврђујемо и актуализујемо учешћем у Светој Евхаристији сједињујући се са Господом јер ваистину Божанственим Причешћем човек у целости постаје христоносни храм и сваки део његовог тела је део храма Христовог.

Евхаристијска Трпеза нас настањује у Христу и Христа у нама. Стога у еванђељу љубљеног ученика читамо: у мени пребива и ја у њему… (Јн.6,56). Христос је у исти мах и наш пребивалац и наше пребивалиште. Преподобни и богоносни отац наш Максим исповедник у својој Мистагогији каже да је сваки човек саздан као мистични храм. По дубокој и освештаној мисли овог светог оца, тело човеково је наос, душа је свети Олтар, а ум је свети Жртвеник. Након овог увода и подсећања на благословено човеково назначење у контексту његове целовитости, своју пажњу усмерићемо ка богослужбеним и химнографским примерима у којима се Господ наш Исус Христос велича и прославља као савршени Лекар душа и тела наших.

Свето богослужење и химнографија православне Цркве, ослањајући се на Светописамска сведочанства и дубоку Светоотачку мисао, на много места Господа нашег Исуса Христа прославља и велича као Великог и савршеног Лекара (исцелитеља) душа и тела наших. Свети Оци и учитељи Цркве подсећају да Христос није увек у улози лекара (терапеута) већ у улози савршеног и Великог Исцелитеља који на савршени начин васпоставља нарушену људску целосност, враћајући нарушену хармонију између тела, душе и духа. Најопитнији тренутак враћања човекове целовитости јесте Света Литургија.

Централно и најсавршеније богослужење, Света Литургија, својим текстом указује да човек васцелим својим бићем, како душом, тако и телом, учествује у њој. Својим мислима можемо отићи један корак даље и подсетити да је евхаристијски поглед на човека увек сагледан у једној савршеној целовитости тела, душе и духа човечијег. У првом делу Свете Литургије у молитви Трисвете песмесвештенослужитељ се моли да Господ освети душе и тела наша и подари нам да му свагда у светлости служимо. И у молитви пред читање Светог Еванђеља „Запали у срцима нашим…ˮ литург возглашава: Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже… У другом делу Литургије Светог Јована Златоустог, у другој молитви верних предстојатељ се моли следећим речима: Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се молимо Добри и Човекољубиви, да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе и тела од сваке нечистоте телесне и духовне… Затим у молитви главоприклоњења литург се директно обраћа Господу молитвеним вапајем истовремено исповедајући Га као савршеног и јединог истинског Лекара душа и тела наших: Плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, Лекару душа и тела наших. У ходатајственој молитви на Литургији Светог Василија Великог предстојатељ евхаристијског сабрања се моли речима: Ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Завршавајући поменуту молитву возглашава: Јер си Ти Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима… У молитви пред молитву Господњу литург се моли да нас Господ очисти од сваке нечистоте телесне и духовне, али и да не будемо немоћни душом и телом због недостојног причешћивања. У благодарственој молитви након причешћа верних благодаримо Господу на причешћу светим, пречистим, бесмртним, и небеским Тајнама Његовим, које нам је дао као доброчинство, на освећење и исцељење душа и тела наших.  И на Литургији пређеосвећених дарова коју савршавамо у данима Свете и Велике четрдесетнице, на неколико места у молитвама имамо примере сагледавања човека као целосног литургијског (богослужбеног) бића. У молитви коју презвитер чита после полагања Светих пређеосвећених дарова на Свету Трпезу, он се једним устима и једним срцем моли да Господ освети душе и тела наша освећењем неодузимљивим.  У молитви благодарења након причешћа пређеосвећеним даровима, молимо се Господу да до последњег даха будемо удостојени причешћивања Светим Тајнама Његовим, на просветљење душе и тела и на наслеђе Царства небеског.

На крају, можемо навести и два дивна примера из богате химнографије четврте недеље по Пасхи – Раслабљеног у којој читамо перикопу о исцељењу раслабљеног човека. Богослужбене песме овог недељног дана су у великој мери проистекле из овог еванђелског казивања, те тако у другој стихири на Господи возвах између осталог појемо: Господ желећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи све исцељујући болести свих као Лекар душа и тела наших. У две познате стихире овог недељног дана на јако леп и сликовит начин описан је догађај исцељења раслабљеног величајући Спаситеља као савршеног Лекара душа и тела наших:

Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у воду и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека.

Изађе Исус у Јерусалим, на бању код Овчијих врата, коју Јудеји зову Витезда, а која има пет тремова. Под њима лежаше мноштво болесника. Анђео Божји повремено силажаше и узбуркаваше воду, и оздрављење дариваше онима који су са вером приступали. И видевши Господ човека који је годинама боловао, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? А болесник одговори: Господе, немам човека да ме, када се узбурка вода, спусти у бању. Лекарима сам дао сав иметак свој, и не удостојих се да добијем милост. Али Лекар душа и тела му рече: узми одар свој и ходај, проповедај моју силу, и велику милост до крајева света.

катихета Бранислав Илић

Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере.

Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини.

Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост.

Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ.

Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости.

Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18.
Превод: Стојана Валан

Уводне  напомене

      За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута  „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у  разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5.

Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса .  Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије.  

Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај  глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос  за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је  Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5]

Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље

Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина).

Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31.

Царство Божије и његово довршење

Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10]

Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11]

Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1.

Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. 

Царство Божије у Матејевом Јеванђељу

  ЗА  употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство  небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52).

Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14]

Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16]

Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу  не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско.

Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20]

Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије

Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21]

Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје  око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно,  што Апостол Матеј  зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22]

Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве.

Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви.  Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом  Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље.  Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације

Док ужива слободу, човек мало размишља о њој. Он дише, живи и наслађује се њоме; он непосредно плива у њеној лаганој бујици. Слобода је слична ваздуху: човек дише ваздух, не размишљајући о њему. Ваздух као да се сам удише и сам нас напушта, све време се ширећи и ширећи. Ми га се сетимо обично само онда када га нема довољно, када постане тежак или смрдљив – када човек почиње да се гуши. Тада се сетимо, понекад са ужасом који нас одједном обузме, да се без ваздуха не може живети, да смо на њега заборавили и да га нисмо довољно ценили, да је он апсолутно неопходан, да нам прети смртна опасност…

Тако је и са слободом. Човек без ње не може да живи; она му је, као и ваздух, апсолутно неопходна… Зашто?

Зато што човек може да воли само слободно. Јер, права љубав је искрена и потпуна, она не може бити изнуђена и лицемерна; она се слободно јавља и слободно дише… или се пак уопште не јавља и, у том случају, се нема чиме заменити… Ко је волео, тај то зна из сопственог искуства. И стога се са увереношћу може рећи да човек који презире и гуши туђу слободу, не зна шта је то љубав: његово срце је окамењено и мртво.

Само се слободно може веровати и молити се. Јер права, жива вера увек обузима најдубље слојеве душе до којих не допиру никакве туђе заповести и забране, где човек самостално сазрцава, види, воли и верује: где је слободан. Уколико, пак, тога нема, онда је његова вера неискрена и уопште је и не треба звати вером. Молитва верујућег слична је дубоком уздаху, или појању срца, или светом пламену: она уздише, пева и пламти сама, и њу је немогуће прописати… Стога треба признати да човек који гуши слободу вере и молитве – био он безбожник или „религиозни“ фанатик – не зна ни за молитву, ни за веру; у њему „нема Бога“, и од њега је узалудно очекивати нешто добро.

Слично овоме – човек може једино слободно да мисли и истражује: зато што је право мишљење самостално и свако аутентично научно истраживање самоиницијативно; оно не трпи наметнути ауторитет и не признаје наредбе и забране. Наметнути начин мишљења убија мишљење, тако да од њега остају само празне речи. „Слепо истраживање“ је жива противречност, научна немогућност. Управо стога, мислећи човек признаје другима право на глупост и на заблуду: јер, он чува слободу као неопходно и драгоцено станиште у које ће се затим, једном, уселити умна истина. Насупрот томе, ко намеће ропски епигонски шаблон, тај не схвата природу мисли; њему су далеки и истина и ум.

Да би човек доживео очигледност и стекао уверење – неопходна му је слобода; само слободно уверење има духовну снагу и животну тежину; само оно задире у последњу дубину личности; само оно формира човеков карактер; само оно може бити верно, чак до смрти… Онај ко то не разуме, онај ко сматра да је људима могуће наметати уверења, тај никада није доживео очигледност и није одмакао даље од слепе опседнутости.

Свако људско стваралаштво захтева слободу: добровољно самоулагање, сазрцавајућу иницијативу, лични подстицај, љубав и надахнуће. Стваралаштво настаје из унутарње, неспутане, тајне побуде у којој учествује индивидуални инстинкт и којом управља лични дух. Ова лична иницијатива драгоцена је у свим сферама културе: у уметности и у привреди, у науци и у политици, у васпитању и у свакој животној борби.

Свако људско стваралаштво настаје из невоља и страдања и свака културна творевина није ништа друго до превладано и уобличено страдање. Да би ово превладавање било могуће, човек мора сам да прихвати своје страдање, да сам тражи излаз, да сам сазрцава, да се моли, да прочишћује и просветљава своје срце. Нико то не може да уради уместо њега; помоћ споља може доћи само у виду савета, а не у виду наредбе или забране. Нема стваралаштва без слободе. Онај ко то не схвата, тај никада ништа није стварао, нити је икад осетио надахнуће.

Човек само слободно може да доживи акт савести: да отвори своје срце, да чује апел савести, да га вољно прихвати и реализује кроз поступак. Овај драгоцени акт не може бити ни забрањен ни наложен. Он је, истовремено, и духован и органски целовит, тајанствено дубок и самоиницијативан. Нарушити његову слободу, значило би покушати лишити човека савести, а на то су спремни једино људи без савести…

Али, зар љубав, вера и молитва, мишљење и истраживање, очигледност и духовни карактер, стваралачко надахнуће и акт савести, нису оно најважније у животу човека, зар није у томе смисао његовог овоземаљског живота? Зар се тиме не ствара култура? Па, наравно, управо тиме!

Али тада је живот без слободе – бесмислен или немогућ. Тако то, у ствари, и јесте. Све духовно и велико појављује се у животу на тајанствен начин само из себе и само кроз себе; у бићима се тајанствено пали пламен живота, који је у њих уметнуо Бог; он се слободно распламсава, стремећи увис, ка Богу. Тако се разбуктава љубав; тако се човек моли; тако се ствара уметност; тако се гради наука; тако се превазилазе духовне кризе; тако јача духовни карактер човека; тако се извршавају херојски поступци.

Ово је неопходно схватити, у ово је неопходно уверити се једном заувек: наложено мишљење је лажно мишљење; то је симулација мисли, неодговорно празнословље. Изнуђена љубав није љубав. Наметнута молитва, која се изговара без учешћа слободног срца, само је жалостан привид молитве, лицемерје којим се настоје обманути и Бог и људи. Човек лишен слободе духовно одумире; он само остварује наложену му баналност: он води подвојен, безвредан и неискрен живот; он живи од обмана и самообмана; и цео живот стоји на ивици издајства. Или – у најбољем случају – његов здрав инстинкт и његов живи дух напуштају сферу спољашњег лицемерја и повлаче се у духовну дубину, саздајући себи, тамо, катакомбни живот, где он брине о својим слободним побудама и следи глас слободног надахнућа…

Тако ствари стоје у људском животу уопште; не само у духовној култури, већ и у привреди. Само слободан рад не понижава човека; баш зато је он продуктиван и конструктиван; само неизнуђена, добровољна, радосна приљежност може бити сматрана инстинктивно-здравом и духовно-веродостојном. Принуда ни у чему не може да замени слободни интерес и стваралаштво. Сви слични покушаји су бесмислени, ма где се они јављали и каквим год циљевима тежили.

Ко то не зна и не схвата, једном ће се у то уверити на свом сопственом, вероватно мучном искуству; јер се свако одступање од закона духа и природе кажњава страдањем.

Две велике опасности прете људској слободи: као прво, потцењивање слободе које води лакомисленом одрицању слободе; и, као друго, злоупотреба слободе, која води разочарању у слободу и губитку слободе.

Сваком човеку и сваком народу може се десити да потцене здраву и благословену слободу или, пак, да подлегну претеривању и необузданости и злоупотребе је. У том случају, они ће је изгубити. У овоме још нема ничег срамотног; али то јесте велика грешка која води несрећи, а може да доведе и до срамоћења. Тад почиње добровољно или недобровољно поробљавање које може дуго да потраје и да доведе до праве – личне или свенародне – трагедије: тада се мора проћи сурови пут страдања, трпљења, науковања и ослобађања.

Онај ко губи слободу услед тога што је лакомислено потцењује, можда у почетку неће ни приметити свој губитак и свој недостатак; али, убрзо ће почети понижења и невоље и он ће морати да пати све дотле док не постане свестан чега се, заправо, лишио, и док поново не зажуди за слободом. Међутим, вратити изгубљену слободу није нимало лако: неопходно је борити се за њу, треба схватити смисао добијене животне лекције, треба схватити неминовност борбе и припремити се за њу. Избављење ће доћи тек онда када онај ко је поробљен осети да му је слобода драгоценија од живота; када схвати да слободу треба ценити као ваздух, и да се она не сме злоупотребљавати. У њему ће тада, под притиском принуде, букнути истинска жудња за слободом: инстинктивна потреба и духовна воља сјединиће се у тој борби и у човеку ће сазрети способност не само да се избори за слободу, већ и да је учврсти у достојним формама, ради правилног животног испуњавања…

Слобода се не „дарује“ просто одозго: она мора бити прихваћена, узета и веродостојно реализована одоздо. Дарована одозго, она може постати „узалудан дар“: доле је потцењују, неправилно тумаче и злоупотребљавају. Човек мора да схвати њену природу, њену правну форму, њене правне границе, њену узајамност и општост, њен циљ и задатак; и не само то – он мора да сазри да би правилно схватио њене моралне и духовне основе. Ако тога нема, он ће слободу претворити у самовољу, у „рат свих против свију“ [Bellum omnia contra omnes] и у хаос. И, трагедија губитка слободе – почеће из почетка.

Слобода је духовни ваздух за човека; али за недуховног човека она може постати саблазан и опасност. Култура без слободе је лажна култура; али некултуран човек слободу обично схвата као право на разузданост, или као позив на самовољу. Народи споро сазревају за истинску слободу. Историја човечанства слична је бесконачном смењивању поробљавања, страдања, трпљења и ослобађања.

А ми, посматрајући то трагично смењивање, не сумњамо у слободу, пошто исправно и тачно схватамо њен духовни смисао.

Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010.
Превод: Радослав Божић

Реч „право“ значи захтев-право једне индивидуе, које је предвиђено од неког опште прихваћеног (и за све обавезног) правног кодекса. Правни кодекс („друштвени уговор“) чини право индивидуалног захтева-права законским, дакле нужним за све.

Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на филозофији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила „људским“, дакле заједничким свим људима без разлике.

Заштита индивидуалних права постала је симбол модерне културе Запада. Заједно са примањем претходне технологије, прихватање законских обавеза (међународних уговора) индивидуалних права, у модерни се сматра аргументом инкултурације једног друштва. Наравно, земље које су потписале ове међународне уговоре и унеле их у свој правни систем не излазе увек у сусрет обавезама које су прихватиле на себе. Људска права се још мање поштују на пољу међународних односа и стратегије великих сила.

То значи да поштовање и заштита права човека остаје етички проблем, а етика увек одмах отвара питање: ко и са којим ауторитетом је одређује, ко обавезује људе да поштују њене одредбе. Можда Бог и његов закон који изражавају верске институције? Са ове тачке гледишта Запад је имао (у тзв. средњем веку) једно изузетно негативно историјско искуство. Верска етика била је повезана у главама људи са стањима социјалне неправде, неравноправности, насилне самовоље, страшним казнама, идеолошким терором.

Ово средњовековно искуство одвело је модерну у борбено одбацивање сваког метафизичког утемељења етике и права. Одбацивање метафизике допринело је апсолутном прихватању физике (природе): да се правила и правне одредбе не црпе из претпостављеног „закона Божијег“, којим желе самовољно да управљају верске институције, већ из логике закона природе који су објективни и подложни контроли.

Човек је по својој природи логичко биће, разум је физичко својство свакога човека. Сходно томе, етичка правила можемо да црпимо из логичког одређења опште користи и употребљивости. Под претпоставком, наравно, да ће се свака особа обавезати својом индивидуалном вољом овој општој (природној) логици, да ће прихватити последице једног „друштвеног уговора“.

Тако је настао појам „природног права“ у модерни, са изненађујућим развојем огранака и струка, као и појам „природног“ права сваке „природне“ индивидуе, без прављења социјалних, класних, економских и других разлика. Религија је подведена под социјалну организацију, постала је приватна ствар, разликовање „светог“ од „секуларног“ (цркве од државе) данас се сматра условом и основном карактеристиком друштава западног типа.

Наравно, још од краја 18. века, усред климе ентузијастичке потврде природе и одбацивања метафизике, маркиз Де Сад је упозорио да логика природе није увек у служби врлине, напротив: злочин се налази у самој животној структури човека. Ужас нечовештва, гажење сваког појма права једне особе догодили су се на најупечатљивији начин у току 20. века. Чак и данас, када се већ глобално вођство Запада пропагира као тријумф заштите људских права, праксе геноцида, етничког чишћења, покоља невиних, мучилишта, полицијске владавине и цензуре, често и робовласништва, на дневном су реду међународног терена. Довољно је присетити се страшне трагедије Палестинаца, Курда, Срба, Грка са Северног Кипра, да се схвати да Запад одлучује који људи имају људска права, а којима их по дефиницији треба одузети.

Постоји једно горуће питање које теоретичари индивидуалних права остављају отвореним: како и зашто античка Грчка, која је људској историји даровала политику („уметност“ и „науку“ [управљања државом, прим. прев.]), као и врхунско достигнуће демократије, како и зашто уопште није познавала чак ни појам „индивидуално право“? Исто питање важи и за римско право које је суштински утицало на свако каснију кодификацију права у Европи и такође му је непознат појам „индивидуално право“. Треба ли, дакле, да се закључи да се класична антика, којом се Европа толико хвали, није интересовала за заштиту живота, части и достојанства човека?

Покушаћу да пружим кратак одговор у вези са оним што се тиче античке Грчке, пошто је то углавном у вези са мојом темом.

Радикална новина коју су Грци донели људској историји јесте то да су су-живот преобратили у достигнуће града, нужну (из корисних разлога) саборност у „такмичењу за истину“. Град (πόλις) је онај догађај односа унутар друштва који произлази када је циљ и основа саборности метафизичка а не корисна: опонашање „постојећег бића“, начина постојања „по истини“, начина непропадљивости и бесмртности. Овај начин је „суштински (дакле универзални) разлог“, логичност хармоније и поретка који универзум чини космосом (украсом).

Опонашање социјалних односа „по истини“ је уметност и наука политике, начина да се саборност претвара у град. Искључено је да је овај начин индивидуални покушај или индивидуални циљ, већ је по дефиницији он социјални догађај, „заједничко такмичење“. Они који учествују у овом такмичењу јесу грађани: учесници у највећој части да својим животом и својим односима остваре „истину“: начин постојећег бића.

„Индивидуална права“ у модерни штите индивидуу углавном од самовољности власти. Али у античкој Грчкој власт су сви грађани заједно („народ“) – „држава“ (власт) припада народу (демократија). Сваки грађанин учествује „у суду и власти“: од тренутка када је грађанин, он је по дефиницији способан за сваку политичку дужност (отуда се грађани на дужности бирају путем извлачења [κληρώνανται], а не путем избора).

Пошто је функција „света“ (опслужује истину), она поседује „светост“ и тело грађанина. У античкој Грчкој је незамислива било каква телесна казна или злостављање грађанина (бичевање, ударање штапом, сечење носа и сл), незамисливо да се оскрнави тело грађанина. Незамисливо је и постојање џелата: Сократ који радије иде у смрт него да буде прогнан, сам ће узети и попити отров – нема џелата да изврши смртну казну.

Разуме се, дакле, да је обезбеђивање „индивидуалних права“ у потпуности сувишно у старогрчком свету – логика која нема везе са грчком политиком. Нечија част да буде грађанин покрива неупоредиво више привилегија од оних које конвенционално (правним кодексом) штите права индивидуе.

Пример античке Грчке олакшава нам разумевање става Православне цркве (а не идеолошког „православства“ наших дана и институција које га заступају) о питању „људских права“. Није случајно да су прве апостолске (основане од апостола Христових) хришћанске заједнице позајмиле од старогрчког политичког догађаја реч „црква“ (ἐκκλησία) да би изразиле и пројавиле свој идентитет – карактеристична разлика од сваке врсте „религије“.

Као и у старогрчкој „цркви (= сазиву) народа“ грађани се не окупљају првенствено да би већали, судили, одлучивали, већ првенствено да би конституисали, остваривали и пројављивали град (начин живота „по истини“), исто тако и хришћани: окупљали су се не првенствено да би се молили, богослужили, поучавали, већ првенствено да би конституисали, остваривали и пројављивали на евхаристијској вечери начин постојања „по истини“, непропадљивости и бесмртности: опонашање не више непојмљиве „логичности“ света, него тројичне заједнице личности, заједнице која чини стварно постојање и живот, пошто „је љубав“ (1. Јн 4, 6).

Сви који учествују у црквеном догађају, чак и разбојници, цариници, блуднице, блудници, немају потребу да им се обезбеде људска права. То да је неко учесник и заједничар, члан тела цркве значи да постоји само да би волео и био вољен – дакле, изнад сваког захтева да се обезбеди правима „која су нужна за све“.

Овај историјски преображај старогрчког политичког догађаја у евхаристијско тело хришћанске цркве има две основне последице. Прва последица: грчки политички прототип представљао је историјску плот у циљу остварења и пројаве радикалне разлике између цркве и религије. Црква је догађај и начин заједничарења личности, начин љубави, дакле: слободе постојања од природе, слободе од природних ограничења времена, простора, пропадљивости и смрти. Насупрот томе, религија је индивидуални догађај, подложан природној нужности човека да обожава и задовољи непознато онострано – она је индивидуална тежња ка индивидуалној вери, индивидуалној врлини, индивидуалном оправдању, индивидуалном спасењу.

У првом случају (цркве) индивидуални идентитет се остварује и пројављује путем самопревазилажења и самодавања. Тада говоримо о личности, дакле, о постојању активном, креативној другости, која је плод односа у заједници, љубави и слободи од природног „ја“. У другом случају (природне религије и религиолошких верзија хришћанства на Западу и Истоку) индивидуа тежи своме оправдању и спасењу, које се задобија егоцентричном метафизиком путем врлина, добрих дела итд.

Није, дакле, произвољно мишљење да је у историји Европе био доминантан религијски индивидуализам једног религијског (од Карла Великог па надаље) хришћанства које је постало матица апсолутизације људских права у модерни. Тежња ка индивидуалном метафизичком спасењу препустила је своје место, када је била одбачена тиранија метафизике, тежњи ка секуларној (законској) заштити. Тада је настао политички систем тзв. заступничке демократије који је у супротности са старогрчком демократијом (као што је Православној цркви супротно религијско индивидуално хришћанство). Друга последица преображаја старогрчког политичког догађаја у евхаристијско тело хришћанске цркве јесте очување и пројава разлике између метафизике и идеологије.

Разни облици „теократије“ немају никакве везе са старогрчком политиком као „такмичењем за истину“, нити са црквеним догађајем изображавања тројичне заједнице. „Теократија“ је употреба метафизике (као највишег ауторитета) да би се свима као обавеза наметнула правила понашања и интереси оних који владају (карактеристичан пример је „свети рат“ – џихад – у исламској традицији или фраза „In God we trust“ на свакој новчаници долара у САД). Међутим, свака употреба метафизике за секуларне циљеве претвара метафизику у идеологију, у илузорни психологизам.

У случају старогрчке демократије и Православне цркве догађај заједничарења није могуће потчинити идеолошким тенденцијама и интересима, пошто је његово динамично остварење само себи циљ. Односи заједнице живота су у оба случаја једини циљ саборности, пошто они конституишу начин „постојећег бића“ (чак и када се овај начинодноси на два различита прототипа).

Метафизика се потчињава идеологији (са резултатом као што су „теократија“, „милост Бога цара“, папоцезаризам, цезаропапизам, фундаментализам) када се испразни од свог онтолошког садржаја (дакле, од питања постојања, узрока и циља постојећег). Без онтологије метафизика опслужује индивидуалну психологију (даје предност индивидуалним осећањима, чулним „извесностима“, „убеђењима“ која хране его). Психолошке, пак, „извесности“ и „убеђења“ идеологије позајмљују метафизици.

Познати аутор Семјуел Хантингтон у својој популарној књизи Сукоб цивилизација (књига са скандалозним историјским нетачностима и упадљивим херменеутичким произвољностима) приписује савременим друштвима, чије се култура некада формирала православним црквеним предањем, немоћ да спроведу принципе заштите људских права. Резултат ове немоћи је, сматра он, тешкоћа у прилагођавању савременим захтевима западних идеологија „плурализма“, тј. „толеранције различитости“.

Сигурно је да православно црквено предање не познаје појам заједнице(друштва) као societas, дакле, као „партнерства индивидуа у заједничком интересу“. Такође му је непозната саборност као нумерички скуп незаинтересованих индивидуа, непознато му је људско сапостојање као прости суживот на основу логичких конвенција, непознат му је модел заједнице незаједничарећих индивидуа. Видели смо раније укратко које схватање социјалног и политичког догађаја дели православно црквено предање и какво неограничено вредновање људске личности спада у то схватање.

Међутим, у православној библиографији може се срести једногласно разумевање и поштовање принципа заштите људских права које је увела западна модерна. Велико (заједница личности, указивање на личну јединственост, другост и слободу путем заједничарења) не одузима, нити сузбија мање (законску и институционалну једнообразну заштиту сваке индивидуе од самовољности власти и моћи). Ми православни признајемо да општа историјска искуства, као оно западног средњовековља, показују да је заштита права индивидуе огромна ствар и драгоцено достигнуће. 

Представљало би, међутим, ампутирање историјског сећања и критичког мишљења, ако истовремено не бисмо признали да је, на основу историјских искустава, као старогрчког града или византијске (и поствизантијске) заједнице, заштита људских права про-политичкодостигнуће. Несумњиво је достигнуће, али друштава која још нису доспела (можда ни разумела) полазни и првенствени смисао политике: политике као општег такмичења живота „по истини“, политике која се формира на бази онтологије (а не корисних интереса).

Појам „индивидуалног права“ није само продукт филозофије просветитељства и знак распознавања културе модерне. У данашњој историјској стварности индивидуално право се показује као првенствени грађевински материјал за изградњу модерне „парадигме“, нашег начина живота данас. Са становишта политике и економије „социјалне борбе“ и индивидуалних егзистенцијалних проблема (као што је еутаназија), појам „индивидуално право“ подразумева се као критеријум сваког деловања, сваког планирања, сваке опште потврде.

Паралелно, богата савремена међународна библиографија наводи и анализира очигледну кризу модерне културалне „парадигме“. Постоји велики број навођења „историјског краја“ многих основних елемента модерне: крај идеологија, крај парламентаризма, крај логике итд. Не ради се овде о теоријском празнословљу. Сваки грађанин тзв. развијених друштава има непосредно, свакодневно искуство брзе декаденције и изопачења основних идеја модерне.

Политичка трговина, потчињавање политике законима рекламе, испирање мозгова масе су у суштини поништили „заступнички“ парламентарни систем. Политичари не заступају грађане и њихове интересе већ новчани капитал предизборне пропаганде и интересе финансијера. Сажимање економских и политичких интереса има за резултат на међународном простору застрашујућу социјалну корупцију, која се шири од неморалних средстава информисања у циљу „гледаности“ и „признатости“. Трговина оружјем непрестано омогућава крваве ратне сукобе, а трговина наркотицима уништава цвет младости. Вера у логику „друштвеног уговора“ одавно је престала и чини се да влада само логика сукобљавања интереса.

Симптоми тих размера никада нису производ само етичког посрнућа, већ су јасни показатељи краја једне културалне „парадигме“. „Парадигма“ модерне заснована је на индивидуалним „правима човека“. Можда ће једна ка заједници усмерена верзија заштите егзистенцијалне истине и аутентичности човека допринети продору нове културалне „парадигме“. 

Извор: „Ανθρώπινα δικαιώματα και η Ορθόδοξη Εκκλησία“, in: Εμμανουήλ Κλάψης (ed.), Ορθόδοξες εκκλησίες σε έναν πλουραλιστικό κόσμο. Ένας οικουμενικός διάλογος, Αθήνα: Εκδόσεις Καστανιώτη, 2006, 160-168.
Превод: Предраг Драгутиновић.

I

Наша савременост, коју карактерише глобална финансијска криза изазвана доминацијом финансијског капитализма, намеће питање како се заштитити од финансијских малверзација великих размјера. Доминација у секторима финансија и високе технологије условљава константно повећавање неједнакости (нпр. у САД 1% најбогатијих посједује близу 30% друштвеног производа), на националном и на интернационалном нивоу. Да би биле у стању да економски преживљавају многе државе зависе од благонаклоности инвеститора, а инвестиције се добијају само онда ако се привредни и социјални систем дотичне државе допада инвеститорима, ако та држава води политику по вољи инвеститора.[1] Тако долази до политизовања економије(економски опстанак и развој зависе од испуњавања политичких услова) и економизовања политике (политичка стабилност и политичке структуре зависе од економских уступака инвеститорима).

Да би финансијске елите имале несметан утицај на власт, који онда користе да штите своје егоистичне похлепне интересе, практикује се развијена стратегија масовног медијског заглупљивања и политичке демобилизације. У том контексту народ себи „бира“ власт која потом заступа интересе утицајних група који су у супротности с интересом народа. Пут од политичке воље бирача до политичко-економских одлука владе – пут на ком се одиграва симулација легитимитета и његово процедурално изигравање – представља лавиринт у чијим ћорсокацима се губи легитимитет и у чијој централној просторији нас чека незасити минотаурус рођен из везе финансијске и политичке моћи. (Старо питање „ко кога представља?“ више се јавно не поставља него се манипулативно претпоставља: сви наводно заступају интересе грађана.) Оно што се заправо одвија јесте успостављање контроле над глобалним ресурсима, над тржиштем, финансијама и информацијама. Да би се то прикрило „глобални играчи“ намећу културне моделе и поново заоштравају стари проблем идеолошке употребе културе, наиме употребе културе у сврху оправдавања и јачања доминације изван поља културе. Такође, предузима се фрагментација друштва (нарочито у бившим социјалистичким државама) да се не би могао артикулисати један масовнији покрет економског и културног опоравка као основа политичке самосталности. С тим у вези је и то што су школе за елиту све боље а школе за остале све горе.

II

Шта овом данашњем економско-политичком стању ствари одговара на пољу друштвене „теорије“? Академска (интелектуална) љевица конвертовала се у постмодернизам, мултикултурализам, критичку теорију, наиме у теоријске стратегије које све у свом фокусу имају културу а не економију – која је толико доминантна да је у стању да конструише културне обрасце понашања и да их користи за манипулацију. У инвентар таквих културних образаца понашања данас неизоставно спадају вриједносни релативизам и нихилизам, чији горки плодови су патолошка равнодушност и морална индиферентност савременог човјека. На пољу философске теорије (оставимо пострани техникалије у области логике и философије науке) на сцени доминирају апликативна етика (супстанцијалној етици и етици врлине наметнуте су теоријске санкције) и квази-философија политике (која заправо оправдава постојеће структуре моћи, а не посвећује се бризи за заједницу у темељу које би било општеприхваћено заједничко добро). Уопште, друштвене науке су у барем двострукој кризи: искуство њихове злоупотребе од стране структура моћи је изобилно и евидентно, а енормни напредак природних наука омогућио је овима не само преузимање тема друштвеним наукама него и већу вјеродостојност. Али и повратно: након фасцинантног природнонаучног одговора на питање шта је све постало могуће – философија, теологија и друштвене науке треба да нам одговоре на питање шта је све допустиво.

Савремени свијет живота карактеришу притисак да се одустане од животворне истине и манипулација која води губитку вриједносних оријентира, а следствено и нестајању сваке егзистенцијалне тачке ослонца.[2] Данашњем искуству стварности својствена је дискрепанци­ја између онтологије (стварни живот стварних људи) и семантике(успостављање значења у пољу моћи), услед чега се поставља питање да ли уопште имамо искуство стварности, и чак: да ли нам је више потребна стварност. Притиснути манипулацијама моћи у сфери дис­курса и заплетени у интересе о којима не одлучују – људи више не говоре оно што мисле (то се чак препоручује као веома паметно), а притом ничим не откривају шта мисле када говоре оно што не мисле. Људски ум се заплео у бескрајне интерпретације и (де)контекстуа­лизације, запао је у несавладиву информисаност и привид знања. То су дневни идејни ресурси за многе исплативе али залудне теоријске „стратегије“, које данашњем човјеку производе и продају илузије да је стабилна истина фиктивна, да је „логоцентризам“ болест у традицији ума и да су чврсте вриједности неприхватљиве. Човјек се охрабрује да се поноси својом немоћи да одговори на питање о истини и не­спремношћу да потврђује вриједности. Данас нам у подручју људских ствари итекако недостаје аристотеловски реализам и такође хришћански хипер-реализам.

Јавни интелектуалци данас (наиме медијски интелектуалци, fast-thinkers, аналитичари, назовимо их ‘експертуалци’) представљају заправо препреку да критичко мишљење допре до јавности.[3] Ради се о елиминацији или парализи критичке свијести. На дјелу је суптилни, орвеловски тоталитаризам: контролише се сáмо мишљење као људска способност, а да више не постоји утврђено ‘мишљење’ – оно је дневно промјенљива роба. Комунистички и нацистички тоталитаризам настојао је да контролише мисао као идејни садржај и да наметне идеолошке догме, а данашњи тоталитаризам финансијског капитализма настоји да контролише саму способност мишљења – претварајући у флуид све духовне тачке ослонца, све животне оријентире, вриједности и увјерења. Отуда је данас главни посао медија као доминантних институција јавне сфере производња и продаја контролисане, изманипулисане и дезоријентисане публике, коју треба лажно представити као ‘јавност’.

III

Упорно настојање да се обесвети и обесмисли Свето (секуларизовање сакралног) а да се светим учини профано и чак скаредно (сакрализовање секуларног) такође карактерише данашњу друштвену стварност. У томе је један од разлога маргинализације Цркве у јавној сфери. Но поред стања у друштву да ли је један од разлога за ову маргинализацију и стање у Цркви? Као што маргинализација теологије (дакако и философије) у српској култури происходи како из жалосног стања српске научне и културне јавности тако и из невеселог стања домаће теологије (и философије) и теолошке (и философске) јавности.[4]

Будући да у времену и простору, наиме у историји и свијету живота, хришћани виде незаобилазни (не и једини) хронотопос остварења смисла егзистенције, онда је посебно важно имати на уму опасност дискрепанције између вјерског учења и практиковања вјере, наиме несагласја између ријечи и дјела у практичном понашању. Знамо да вјерска пракса може да се претвори у задовољавање прописа и норми, па да не буде задобијање темеља за изградњу слободне и одговорне личности, чији поступци онда имају каузалитет из слободе (о чему је говорио Кант). Погодан контекст за такво понашање производи дисолуција између Цркве као институције и стварног живота стварних људи. Осим тога, услед несавладаног потискивања читавих сфера или аспеката живота долази до психопатологије и емоционалне незрелости у понашању. Настаје чак једна врста принуде на дволичност: обавеза да се показује врлина нагони на симулацију врлине онда кад ове нема, а кад се пројави не-врлина онда се она организовано прикрива. Тамо гдје се појави привид врлине заоштрава се питање: шта се догађа са истином?

У јавној сфери, насупрот, може се уочити и потреба за рехабилитовањем религиозности, и то нпр. у двјема важним областима. Наиме, у области научне рационалности, након што су рационалност и научно знање показали своја ограничења, након признања да наука не исцрпљује границе људског знања, долази се до прихватања да религиозни искази имају епистемички (сазнајни) потенцијал[5], да нам доносе оно знање до ког се не може доћи другим путем. Такође, у важним питањима вриједносне саморегулације друштва све чешће се наводи уставни правник Бекенферде: „Слободна, секуларизована држава живи од претпоставки које она сама не може да гарантује.“[6] То значи да темељне вриједности заједнице не ствара држава него да се оне налазе у моралној и религиозној сфери, па су вјерске и етичке традиције друштвено обавезујуће.[7] Постоје додатни разлози да се изнова промисли однос теологије и политике.

IV

Данашњу политичку праксу карактерише између осталог искључивање све већег броја људи из реалног утицаја на политику, која све више постаје (каткад непрозирна) технологија владања. Уједно, да би манипулација у простору политичког била успјешнија, нови политички актери се креирају од маргиналних и бесперспективних друштвених група. То међутим не значи да и таква политичка пракса нема иза себе једну слику човјека, која у себи садржи и религијски момент. Традиционално, постоји евидентан утицај религије на социјална и политичка учења, а осим тога религија (због њеног духовног и емоционалног садржаја) трајно посједује потенцијал у сврху политичке мобилизације. Довољан разлог да се не заборави питање теолошких основа политике, питање које се основано може поставити радикалније: која теологија се препознаје у темељима одређене политике? Осим тога, иза политичке философије се налази једна политичка антропологија, а иза антропологије се за хришћане налази христологија. Но питање о теолошким основама политике требало би заправо да води рехабилитовању смисла политичког, са елементима како аристотеловске бриге за полис тако и хришћанског схватања заједнице.

Питање о слици човјека иза одређене политичке праксе води питању идентитета. Идентитет се данас схвата не више као изнутра (тј. суштински) унификовани стабилни поредак, већ као временски и просторно промјенљив и интринсично плуралан и противрјечан. Лакан говори о субјекту као празном мјесту (недостатку): ова празнина се попуњава чиновима идентификације, праксама конкретизације. Наспрам традиционалне „људске природе“ идентитет се данас схвата као дискурзивна конструкција.[8] Но оно што се догађа на слици човјека има стварносно а не само дискурзивно постојање. Човјек постаје све више функционализован у сврху увећања профита: фармацеутска индустрија је заинтересована да будемо болесни и да управља нашом болешћу; прехрамбена индустрија нас кљука јефтином храном од које постајемо болесни (већ израз „здрава храна“ говори о томе да је храна која се масовно конзумира нездрава); информациона индустрија се бави како да од нас направи публику коју онда, као потрошаче свега и свачега, може да продаје на тржишту рекламних манипулација.

Нарочито би хришћани требало да се посвете анализи и превладавању једног болног расцјепа унутар претпостављене владајуће слике човјека: на једној страни теоретишемо о идеји „личности“ схваћеној „онтолошки“ и често протумаченој схоластично и метафизички; на другој страни, у реалности, одиграва се тотална и брутална манипулација психичким и соматским капацитетима људског бића. Мислим да је међутим нужно позабавити се импликацијама хришћанског схватања личности у бројним и свеобухватним контекстима људског постојања: у економији и култури, у науци и спорту, у политици и разоноди. Једна консеквентна конкретизација и контекстуализација хришћанског концепта личности у савремени свијет живота тим прије је неопходна ако имамо на уму како енормни развој знања у појединим наукама о човјеку тако и положај човјека у данашњем економско-политичком космосу у ком он добија статус биомасе.

V

Какав теоријски став заузети према овако оцртаном стању ствари? – Настојећи да формулише савјете хришћанским философима, Плантинга је нарочито инсистирао на томе да хришћански философи морају показати више аутономије у односу на теме којима се баве остали философи (посебно кад су у питању помодне теме), што заправо обавезује на испитивање и развијање импликација хришћанског учења на свеукупност философских питања, као и на томе да хришћански философи морају имати више интегритета, у смислу не да калеме хришћанство на нехришћанске идеје него да све третирају управо као хришћани.[9] То између осталог значи да хришћански философ има одговорност не само према хришћанској заједници него и према широј философској заједници (па зато не смије да има ароганцију већ треба да учи од других, поготово због тога што је философија заједнички подухват). За то је потребна мисаона храброст, а за храброст самопоуздање да смо у праву у погледу схватања, одређујућег за хришћанску философију, о човјеку, свијету и Богу.

Хришћански философ није, дакле, философ који је случајно и хришћанин, него је он хришћанин у философији. У данашњем свијету живота, за који је мало рећи да је „секуларизован“, сви мислећи хришћани имају реалне заједничке противнике. Са таквом мотивацијом философија и теологија треба да се у контексту савремености заложе за рехабилитовање изворног смисла политике, која би требало да има превласт над економијом, у сврху остварења општег добра и јавног интереса (res publica). Дискрепанција у јавној сфери између онтологије (тј. реалног свијета живота) и семантике (тј. дискурзивне манипулације моћи) води одустајању од истине: отуд је пред нама обавеза одбране истине и чак одбране смисла истине, њеног права на постојање, да би се уопште могла бранити нека конкретна истина, а посебно хришћанска истина. У свијету који карактерише непостојање стабилне истине и доминација „истине“ фрагмента и тренутка посебно је важно заложити се за одбрану традиционалних вриједности: политичких, моралних, сазнајних, естетских – животних, што значи и супротставити се курентном јавном изругивању вриједности. У крајњој линији, то значи успротивити се настојању да се обесвети и обесмисли Свето, да се десакрализује и из живота прогна трансцендентно, а да се светим учини манипулацијом наметнута тривијална иманенција свакодневне профитом мотивисане безначајности живота. То такође значи устати у одбрану знања, јер живимо у доба отвореног презира према знању, науци, умјетности, философији, теологији; устати у одбрану школе и образовања као вриједности по себи, без профитабилне функционализације, и одбити од наших хришћанских и црквених увјерења било какав антиинтелектуализам.[10] Притом, Црква не треба да настоји да се „снађе“ у текућој политици-економији-култури, већ се од ње очекује да генерише себи својствену политичку-економску-културну мисао, став и дјело.

И за овај и за онај свијет треба се борити. Или ћемо прихватити да смо немоћни да се одупремо својој моћи самоуништења. Но, ако је све у Божијим рукама – онда је много тога у нашим хришћанским рукама.

Извор: Излагање на скупу „Теологија у јавној сфери“ одржаном у Требињу од 8. до 10. фебруара 2014, објављено у: Богољуб Шијаковић, Отпор забораву: Неколико [п]огледа, Фоча: Православни богословски факултет Светог Василија Острошког, Београд: Хришћански културни центар др Радован Биговић, 2016, 11-20.

[1] Уз ово упор. Б. Шијаковић, „Медији и интелектуалци у доба глобализације“ (2004), у: Б. Шијаковић, Огледање у контексту: О знању и вјери, предању и идентитету, цркви и држави, друго, проширено издање, Београд: Службени гласник 2011, 614-621.

[2] У овом пасусу преузимам формулације с почетка есеја „Homo patiens: Философија као мудрост из патње“ (2003), у: Б. Шијаковић, Присутност трансценденције: Хеленство, Хришћанство, Философија историје, Београд: Службени гласник, ПБФ 2013, 56-63.

[3] Упор. Б. Шијаковић, „Интелектуалци, експертуалци, тржиште“ (1999), у: Б. Шијаковић, Огледање у контексту, ²2011, 622-630.

[4] За прегледан опис стања упор. Радован Биговић, „Православна теологија у посттеолошкој епохи“, Саборност: Теолошки годишњак 7 (2013) 19-28.

[5] Видјети: Јирген Хабермас, Јозеф Рацингер, Дијалектика секуларизације: О уму и религији, прев. Д. Стојановић, Београд: Досије 2006.

[6] Ernst-Wolfgang Böckenförde, Staat, Gesellschaft, Freiheit: Studien zur Staatstheorie und zum Verfassungsrecht, Frankfurt am Main: Suhrkamp 1976, 42-64: „Die Entstehung des Staates als Vorgang der Säkularisation“ (1967), 60.

[7] Нешто више о претходном у тексту „Сусретање: вјера и знање, религија и философија“ (2009), у: Б. Шијаковић, Огледање у контексту, ²2011, 23-31: 24-25.

[8] Више о томе у текстовима „О памћењу и забораву: Идентитет између онтологије и дискурса“ (2005), у: Б. Шијаковић, Присутност трансценденције, 2013, 64-71, и „Знање и идентитет“ (2011), у: Б. Шијаковић, Огледање у контексту, ²2011, 553-559.

[9] Видјети Alvin Plantinga, „Advice to Christian Philosophers“, Faith and Philosophy 1 (1984) 253-271.

[10] Повезаност теологије, философије и социологије с обзиром на њихову заједничку посвећеност етичкој проблематици наше савремености плодно користи Hans-Joachim Höhn, Zeit-Diagnose: Theologische Orientierung im Zeitalter der Beschleunigung, Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft 2006.

Теологија као наука, то јест научно истраживање у оквиру теолошких дициплина може се назвати теолошком археологијом. У основи то је критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим. Теолошка археологија се примарно ослања на археолошка, текстуално-литерарна, историјска, културолошко-социолошка и друга истраживања која доприносе бољем увиду у свет теолошких идеја које су основни предмет таквог приступа. То значи да се теолошком археологијом истражује историја теолошких идеја, при чему су јој од фундаменталне помоћи друге науке. Сам појам теолошка археологија је комплексан и представља порив, начин и сврху теолошко-научних истраживања. Стога ћемо га на тај начин и рашчланити:

1) Порив за теолошком археологијом темељи се на базичном уверењу да су Истине вере садржане, пре свега, у светописамском тексту, као и у историји његовог тумачења. У контексту порива за теолошком археологијом, треба посебно нагласити хришћанску херменеутичку оријентацију. Према темељном библијско-хришћанском виђењу, постоји непрекинут континуитет Цркве од почетака до данас. Већ је у Старом Савезу присутан унутарбиблијски интерпретативни ток, у којем се успоставља тумачењска веза између ранијих и каснијих текстова, позивањима типа „као што је писано“ или преко експланаторних глоса. Новосавезни текстови недвосмислено показују колико се њихови писци ослањају на Стари Савез. Од почетака постновосавезног доба, јасно је уочива теолошка аргументација која своје упориште тражи у Писму. У Писму се налазе Истине вере и оне се морају у њима откривати. Основни разлог таквог схватања састоји се у чињеници да су теолози Цркве – од новосавезног доба па надаље – полазили од тога да је библијско-хришћанска вера исторична. Бог се јављао кроз историју и своју вољу саопштавао човеку. Према хришћанском концепту – за разлику од гностика, јелинских философа и касније просветитеља – до Бога се не долази знањем коме није потребна историја. Истине вере су се откривале у историји, прво Старог Савеза, да би се потом показале у Исусу Христу. Будући да се Бог јављао кроз историју, то јест у прошлости, неопходно је на томе базирати теолошко истраживање и промишљање. Егзегетима и теолозима ране Цркве није била прихватљива претерана јелинска алегореза која је у потпуности занемаривала историјско-граматички смисао текста. 

Исказана констатација не значи да је према тој концепцији Бог деловао само у прошлости. Бог је, према хришћанском схватању, присутан у садашњости. Присуство Бога у свету је једно од темељних схватања хришћанске теологије. Стога, библијски текст има своју изразито синхронијску димензију – он је упућен сваком претпостављеном читаоцу. То, истовремено, не значи „неограничену“ слободу у теолошким промишљањима, која теологију заснивају на крајње субјективном концепту, било да се наглашава рационални или интуитивно-контемплативни моменат. За теолошко промишљање су потребне смернице – пре свега, Писмо. Откривањем изворног контекста у којем настаје теолошки исказ уоквирује се поље разумевања текста и сузбија субјективизам. Креативни мислиоци хришћанске древности управо су тако промишљали. Василије Велики сматра да је нужно теолошки промишљати кроз призму Писма: „јер нас је Писмо научило томе да не дозволимо своме уму да маштари“. Истоветно размишља и Августин: „не смемо да тежимо томе да исказ Писма одговара нашем схватању, него да наше схватање одговара исказу Писма“. Од самих почетака је очигледан порив за истраживањем сопствене прошлости, да би се у њој откривале Истине вере. 

2) Порив за истраживањем прошлости мора да има своје методолошке оквире. На основу гореназначеног, може се делом констатовати да су се још библијски писци, а нарочито каснији хришћански теолози, ослањали на већ постојећу методологију. Новозаветни писци су се често користили мидрашком егзегетском методом. Јелински оци су се у основи служили методама карактеристичним за тадашњи јелински свет. Сиријски теолози су се користили егзегетским методама својственим сопственој култури. Већ ти историјски моменти сугеришу да је питање методе опште културолошко питање. Мисао се испољава кроз одређене форме или структуре мишљења. Да би садржина мишљења била комуниколошки могућа, нужно је да се конституише у препознатљивим оквирима, на општем пољу значења и разумевања. Није важно само шта мислити него и како мислити. 

Овај увид имплицира констатацију да је питање методе опште културолошко питање, питање духа епохе. Ми се, наравно, овде нећемо детаљније бавити питањем настајања и одликовања метода, нити њиховом идејном позадином. Битно је нагласити да је метода општа ствар, она је формални и структурални моменат испољавања речи, мисли, као и начин трагања за нечим – истовремено је и експланаторна и хеуристична. Промене духа времена подразумевају и промене методе. Без обзира на комплексност проблема који се тиче духа времена и постојеће методе, могло би се уопштено рећи да су научна и историјска свест врло присутне и у великој мери представљају „невидиве“ оквире савремене методолошке свести. Савремени европски човек мисли исторично и научно-истраживачки. Савремена слика света управо је тако формирана. Већ та чињеница сугерише да се и теолошка методолошка свест мора прилагодити општој методи. Заправо, није само реч о „прилагођавању“ него теолошко промишљање мора бити структурисано методом, као нечим инхерентним. То у основи значи да историјска свест и научно-истраживачки менталитет постављају пред теолога императив критичког промишљања.

Наравно, сâм процес истраживања подразумева својеврсну методологију која одговара предмету истраживања. Одлика савремених истраживања на пољу духовних наука огледа се у методолошкој синтези постојећих метода које углавном потичу из историје и филологије. Плуралност егзегетских метода одраз је увида у мањкавост појединачних метода, као и уважавање многих аспеката савремених херменеутичких оријентација. Најзаступљеније херменеутичне оријентације у фокус стављају аутора и његов свет (историјско-критичка метода, социолошко-историјска егзегеза, унутарбиблијско тумачење, историјска психологија и нова археологија). Поред класично-дијахроног приступа, све већи простор заузимају методе усмерене на текст и његов свет (лингвистичко-структурална анализа, нова литерарна критика, реторичка анализа, канонски приступ итд), на читаоца и његов свет (историја учинка, психолошки приступ, теологија ослобођења, феминистичка теологија итд) и традиционалније усмерени приступи (догматски, литургички, аскетски итд). У основи историјско-критичка метода и даље чини основу за теолошка истраживања, што је и природно. Остали приступи све више допуњавају општи методолошки оквир, често као допуна дијахроном приступа, али и независно. Наравно, достигнућа историјског критицизма представљају опште наслеђе савремене методологије.

3) Сврховитост теолошке археологије по себи није упитна. Ипак, ту ствари нису до краја јасне. Шта се заправо тражи у Писму и у историји његовог тумачења? Природан одговор би гласио да се у Писму и у Предању траже Истине вере. Истине вере, међутим, као дубинске структуре, никада се не саопштавају у некаквом вакууму. Заправо, Истине вере у форми теолошког исказа на површину избијају у сучељавању са „фактором споља“. Теологија је и настајала у ‘сусрету’ Истина вере и „фактора споља“. Теолошки искази у библијским текстовима – без обзира на карактер њиховог настанка и касније литерарно преношење – јесу израз вере изазван одређеном ситуацијом. Теологија је увек људски одговор који настаје у одређеном животном контексту. Теолог на основу Истина вере у датом контексту, који можемо назвати „фактор споља“, износи теолошки исказ. Међутим, тај исказ је увек упућен неком – реципијенту. Теолошки исказ конституише и реципијент. Сам реципијент је један од елемената „фактора споља“, као што је то читав сплет у којем настаје исказ. Спољашњи фактор је промењива вредност – условљена временом, простором, културом. С друге стране, Истина вере је константа, мада „у себи“ има динамику испољавања и развоја. Истине вере се у Старом Савезу виде као идеја Савеза између Бога и човека, затим идеје монотеизма и месијанизма. У Новом Савезу, Истине вере огледају се у рађање Месије, његова искупитељска смрт и васкрсење. У каснијој хришћанској теологији, то су тријадолошки и христолошки догмати, с тим што се узима у обзир контекст њиховог настанка.

Саме Истине вере ишчитавају се из Писма; оне су присутне и у историји његовог тумачења. Међутим, и само Писмо је настало у додиру Истина вере и „фактора споља“. То значи да поред истраживања Истина вере, суштински је важно схватити „фактор споља“. Тежиште теолошко-археолошког истраживања требало би да фокусира и освести тај специфичан „додир“, да би било могуће „ухватити“ логику и модел настанка теолошког исказа. Сврха теолошке археологије је освешћивање теолошког кода. Истраживање се не може зауставити на томе шта су ранији теолози (библијски и каснији) мислили и који су они смисао хтели да дају тексту него како и зашто су тако промишљали. 

Сва ова истраживања добијају на значају када се покушају имплементирати у примењеној теологији, која представља одговор на егзистенцијална питања вере. Међутим и сами теолошки исказ као егзистенцијални одговор, има своје различите аспекте, који се односе на његову природу, оквир и домет. По истом принципу, као и када је у питању теолошка археологија, рашчланићемо овај феномен:

1) Пре свега треба нагласити да је теологија људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту. Библијски списи управо то сведоче. Старосавезни текстови говоре о односу који је Бог успоставио са изабраним народом. Библијски списи нису богословско-философски трактати које су састављали умни и надахнути људи у „ванвременском вакууму“. Пример вансеријског уздизања људског духа јесте Платон, рецимо када пише свог Тимаја. Платонова размишљања у том спису нису заснована на неким конкретним историјским догађањима – она су изнад свега плод необичне људске генијалности која тежи да расветли и докучи вечне истине постојања. Платон о Демијургу не просуђује кроз конкретну историјску перспективу. У односу на Платона и сличне философске концепте, за библијске текстове пре би се могло рећи да представљају теологију историјских догађаја. То је теолошко вредновање и тумачење догађаја који су се десили и дешавали у историји народа Израила, с тим што је такво вредновање и тумачење у доброј мери условљено животном ситуацијом у којој су настали сами списи. Теолошки исказ је условљен оним што у њега уносе аутор и реципијент то јест када аутор говори о Богу, увек је то и његова представа Бога и конкретна намера, док је код реципијента то, пре свега, порив за егзистенцијалним одговором у конкретној животној ситуацији. Неизбрисив остаје траг времена.

2) Теологија није ‘приватна ствар’, слободан говор лишен одговорности, него нужно имплицира црквену димензију. Теологија је посредовање смисла и сведочење вере. Теолошки искази у Старом Савезу имали су за циљ очување и изградњу заједнице изабраног народа. Исту функцију теологија има у Новом Савезу и у каснијој историји хришћанске Цркве. Заправо, аутентичном теологијом се може сматрати само оно што у Истини вере изграђује и утемељује заједницу верујућих. Тај феномен је поготово видив у процесу обликовања светописамског канона. Каноничност текстовима давала је њихова употребна вредност у оквиру заједнице верујућих. Наиме, библијски текстови који су ушли у канон прошли су процес прихватања од стране заједнице – старосавезних Израилаца или касније Цркве. За неке текстове тој процес је трајао неколико векова. Многе књиге нису ушле у коначни канон управо из разлога што заједнице у њима нису препознале трајну вредност. 

Према сличној логици, одвијала се и потоња историја хришћанске теологије. То је нарочито видиво на примерима саборâ. Наиме, одлуке неког сабора су постале нормативне тек када су прошле „унутрашњу проверу“, када су заживеле у конкретном животу Цркве и тек када их је заједница верујућих препознала као израз сопствене вере и свог практичног искуства. Тако су и сами сабори и њихова теологија вредновани. Познато је да су многи сабори сазивани са претензијом да буду васељенски. Међутим, статус васељенског сабора легитимисао се кроз живот Цркве. Само уколико је његова теологија усвојена, а његове се одлуке одразиле на живот целокупне Цркве, он је добијао статус васељенског сабора. Теологија многих отаца Цркве препознавана је као аутентичан теолошки исказ, ако је као таква препознавана и реципирана од стране Цркве. Само она теологија која на неки начин изграђује и утемељује Цркву, добија статус теологије Цркве.

3) Битан моменат који се тиче теологије јесте питање њеног домета или граница. Већ изречена констатација да је теологија људски одговор на тајну Божијег присуства у свету и у историји, то јест егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту, сугерише да је у теологији суштински присутна антрополошка компонента. Догађај теологије се збива на релацији човек – човек, укључујући присуство Духа Светог. Међутим, човекова перцепција стварности је контекстуална и парцијална. Теолошки ум стварност Божијег присуства која се, пре свега, огледа у Божијем откривању у историји, разумева контекстуално – дакле епистемолошки и егзистенцијално условљено. Ум „хвата“ њему докучиво, али тај ум је претконципиран вером као егзистенцијалним моментом, с једне стране, и структуром мишљења, с друге. Теолошка истина је истина која се тиче конкретне егзистенције. Међутим, теолошки исказ се уобличава у постојеће мисаоне форме и символе који као „споне комуникације“ допиру до другог. Истовремено чин присуства Бога није објективна, самоочигледна категорија, нити је то метафизичка спекулација ослобођена историјског контекста. Теолошки исказ је егзистенцијално тумачење неочигледног, с циљем да се посредује и уочи смисао вере. Конкретно речено, теолошки исказ је мисаона рефлексија повезана са три тачке: присуство Бога („нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ [1Кор 12, 3]), теолог (писац) и реципијент (заједница верујућих).

Библијски текстови сведоче да теолошки исказ не може да претендује на свеобухватност. Бог се не доживљава као апсолут којег човек покушава да схвати по себи. То је каснија одлика нарочито јелинских отаца склоних метафизичкој спекулацији, мада су и они јасно наглашавали да је Бог надсушаствен. Библијски писци не размишљају о Богу изван контекста живота. Библијски Бог јесте Бог који се као делатан открива човеку и сагледив је у мери у којој се делатно открива. У својој нествореној свеобухватности, Бог је „неухватив“ за човекову мисао јер је Он својом суштином неухватив. Будући да је то темељна епистемолошка поставка библијско-теолошке мисли природно је да теолошки исказ не може да претендује на потпуност и универзалност. Заправо, теолошки исказ није дефиниција постојеће и унапред познате Истине, која се језиком као медијумом посредује, него је он пре догађај језика у његовом покушају да „захвати“ Истину у конкретном животном контексту. На то упућује и један библијски текст: „јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас“ (Мт 10, 20). Теолошки исказ је „догађај додира“ Духа Светог и човека и истовремено „догађај исказа“ аутора и реципијента. 

Да би се боље разумела важност адекватног односа теолошке археологије и примењене теологије навешћемо неколико примера:

Један од карактеристичних примера јесте Пост 1 или Шестоднев, текст који је вековима привлачио посебну пажњу и био инспирација многим теолошким идејама, али изазивао и изазива богословске контраверзе. Вековима се постављало питање: како овај текст разумети? Неки су га тумачили алегоријски, други пак дословно, из њега су извлачени различити догматски закључци. У новије време су се појавиле разне теорије. У вртлогу разних мишљења није лако ухватитити смисао текста. У таквим ситуацијама научна истраживања могу бити од пресудне важности. Литерарна анализа показује да је овај текст изворно представљао химна Богу творцу, а не теолошко-догматски трактат. Наиме, писац је у једном тада постојећем светонадзору и комуниколошком коду изнео основне Истине библијске вере: 1) Бог је створио свет својом вољом, то јест свет није настао у процесима борбе међу боговима; 2) свет је добар, и 3) човек је створен по лику и подобију Бога, а не од крви злог демона – као што се говори нпр. у Енума елишу. Богословске импликације таквих увида су вишеструке. Једна од њих, нама из познатих разлога посебно занимљив, јесте питање теорије еволуције. Сасвим је очигледно да писац Шестоднева не говори о редоследу и поступности стварања, тако да се овај текст не може узимати као библијско-теолошки аргумент против теорије еволуције. Узгред, теорија еволуције је непомирива са библијско-хришћанским разумевањем живота и смисла у другим тачкама. Дакле, увиди до којих долази теолошка археологија имају суштински допринос за даља теолошка промишљања, тј. на давање теолошког одговора у датим контекстима. 

Још занимљивији, конкретнији и пластичнији пример може бити научни увид на основу којег је очигледно да су новосавезни списи литерарно уобличени према грчким књижевним обрасцима. Тако су првобитне Христове изреке (Q) или Арамејски Матеј прекомпоноване у Еванђеља која су литерарно блиска грчким биографијама, док је ап. Павле своје посланице писао по моделу античке епистолографије. Научни увид да су свети писци искорачили из дотадашњих јеврејских књижевних жанрова и преузели грчке много говори само по себи. Пре свега, то да се теологија не може свести само у ‘традиционалне оквире’, него су нужни искораци ка свету. Такође је релевантно сазнање из којих разлога су хришћани почели да славе Рођење Христово 25. децембра. Познато је да не постоји забележен датум Христовог рођења, нити су хришћани у прва три века славили Божић. Тек се од IV века почео славити овај празник. Одабир датума слављења показује базичну интенцију теологије као егзистенцијалног чина. Наиме, празник Христовог рођења почео се славити на дан када су стари Римљани празновали да „Непобедивог сунца“ (Sol invictus). Ово је по себи фасцинантан увид, јер се њиме показује сва отвореност и флексибилност тадашње Цркве да сведочи веру у Христа.

Наведени примери до којих се долази научним истраживањем или, како сам је назвао, теолошком археологијом имају вишеструко важне импликације за примењену теологију. То посебно важи за нашу богословску средину, окошталу у љуштурама разноврсног конзервативизма. Нама су проблеми: нови календар, богослужбени језик, јурисдикције, пост итд. Постали смо робови наших људских слабости, које оправдавамо на различите начине тако да смо у теологију, као егзистенцијално размишљане, увели банални религијски страх који нас поробљава. Ту теолошка археологија може помоћи теологији. Када се кроз научна истраживања открију светли и типски примере аутентичне теологије, стварају се претпоставке за даље промишљање теологије као слободног, егзистенцијалног говора о Богу. Академска теологија има могућност да допре до тога, јер се користи читавим корпусима знања и научном методологијом. Међутим, недостаје јој продор у свет, недостаје јој егзистенцијално промишљање „сада и овде“. То јој озбиљно прети да постане ствар еснафа. Уколико тако нешто жели да избегне (што је и природно), мораће да направи „сретан спој“ теолошке археологије и примењене теологије.