Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања.
„Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами“. „У тој страшној борби, изборићете се за своја права“ – а ми ћемо додати – „спасење“… Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да „се стаде врло жалостити и туговати“ (Мк. 14, 33).
Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај.
Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима.
Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: „и Живот се јави“ (1. Јн. 1, 2).
Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји.
Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: „Какве бесмислице“. Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: „Ја сам, Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером.
Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету.
Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. „По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом“ (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: „нико вам ту радост неће одузети“ (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово.

https://radioistocnik.info/tekstovi/protojerej-aleksandar-smeman-religija-spasenja/

Великопосне службе су такве да човек пожели да оне трају и трају, и само телесне немоћи нас приморавају да их напуштамо или донекле скраћујемо, прилагођавајући се потребама нашег великог града.
Велики канон Андреја Критског прихваћен је у Цркви за великопосно читање како би у нама пробудио покајање и како би се у срцу обликовало исправно разумевање тога шта је покајање. Навикли смо да све што се око нас догађа оцењујемо кроз осећања која у нама тим поводом настају: да ли нам је добро или лоше – и у зависности од тога доносимо суд о неком догађају. А од те навике нужно је да се одучимо, јер треба, као што је чинио преподобни Андреј, да свој живот сагледавамо са становишта речи Божије, постепено васпитавајући себе и трудећи се да у нама та реч Божија нађе место – како бисмо могли њоме да оцењујемо и своја дела, и своје духовно стање, и оно што се око нас збива, а не осећањем које у том тренутку имамо.
Најпре зато што наша осећања лажу, а друго, у њима је увек присутна ласкавост, јер је сваки човек, услед своје греховности, егоиста, па себи увек жели добробит – и то, нажалост, не духовну, већ телесну или, што је још погубније, душевну.
Човек жели да у његовој души влада мир, али не мир који даје Дух Свети, већ мир душевно-телесни. И томе стреми, трудећи се да свој живот уреди тако да га ништа не узнемирава, да га ништа не потреса. И тако сваки човек непрестано као да се бори са својим животом, покушавајући да га некако среди, а из тога произилази мноштво брига, док живот измиче из руку и све тече само од себе, попут брзе вожње по леду – можеш окретати волан у било коју страну, али кола иду по инерцији. Тако је и овде. Човек покушава да измакне вољи Божијој, покушава сам да уреди свој живот, заборављајући да Господ промишља о свакоме. Штавише, понекад је Богу угодно да у одређеном тренутку човековог живота човек прими неку жалост. Зашто? Зато што му је та жалост потребна за спасење.
Често човек себи поставља питање: зашто ми се догодило ово или оно? Да нисам негде сагрешио? И почиње по сваку цену да тражи одговор, мислећи да ће, када га нађе, исправити оно што је узроковало тугу, и да ће она тада отићи. Да, заиста, искуство живота нас учи да се и то понекад дешава. Ако човек робује неком греху, последице тог греха често су сасвим конкретне. Код деце је то врло уочљиво. Отац и мајка говоре: не ради то. Али дете и даље чини по своме, све док се не догоди управо оно на шта су га сто пута упозоравали. Исто тако бива и са одраслима, када не верују речи Божијој.
Али то не значи да су све тешкоће, жалости и скорби у нашем животу нужно последица неког нашег појединачног греха. Не, сав наш живот је грехован, и то је потребно схватити.
Грех није нужно неки одређени поступак. Може се достићи такав начин живота да човек не чини ниједно лоше дело. Строгом аскезом и унутрашњим трудом може се постићи да ум буде слободан од рђавих мисли – што је веома тешко, али могуће. Још је теже, али ипак достижно, очистити срце од злих помисли, односно од оних покрета срца који настају по наговарању ђавола. И када човек то достигне – а из читавог човечанства то постижу тек појединци – то не значи да се избавио од греха. То само значи да је достигао праведност.
А грех – то је нешто сасвим друго. Грех је раздвојеност човека и Бога.
Грех је живот одвојен од Бога, самосталност човека у односу на Бога. Такав живот јесте грех, који се не мора нужно испољавати у страшним делима, ружним речима, рђавим мислима и неприкладним осећањима. Зато људи који не познају Бога често постављају питање: ево, живи добар човек, али не верује у Бога, не иде у храм – шта ће бити с њим после смрти? Исто што и у овом животу: као што није познавао Бога овде, иако је био добар човек, тако ће и умрети и тамо, у оном свету, неће знати Бога, остајући у својој доброти – што значи, остајући у истом паклу.
Пакао није нужно Бутирски затвор. Пакао је постојање ван Бога. Пакао је стварање таквог живота у којем нема Бога. Зато је Господ рекао да цариници и грешници претичу праведне фарисеје у Царству небеском. Јер фарисеј нема у чему да се каје – он живи исправно, добро, не осећа да је грешник, јер све чини како треба. А грешник схвата да је грешник, јер су му његове греховне мисли, поступци, речи и осећања очигледни. Зато је грешнику, у извесном смислу, лакше. И сви смо ми грешници, па нам је лакше да то разумемо и осетимо.
Разрушење овог зида, ослобођење од греха, сједињење са Богом – то Бог човеку дарује бесплатно, не за неке заслуге, не зато што је он добар. То је уопште тајна зашто је тако. „Јер које унапред познаде, те и одреди“ – ове речи апостола Павла су веома занимљиве и из њих је касније настало много јереси, укључујући и калвинизам. Зашто? Ево, добар човек – а нема вере. А последњи олош, може се рећи, пропалица – и Господ му даје веру. Како је то могуће? Зашто? То је тајна.
Али човек који има веру, ма колико био грешан, ако свој грех препозна и крене путем исправљења, има наду на спасење. Јер само жив однос између човека и Бога може спасти душу, избавити је од греха, ослободити је тог раздвајања – ако човек жели, ако хоће да се сједини са Богом упркос својим гресима, својим страстима, устројству свога живота – упркос свему, по сваку цену жели да се сједини са Богом. И то човеково стремљење Бог награђује – Сам Господ га ослобађа. Господ може очистити човека, може му помоћи и молитвом, и у ослобођењу од страсти, само ако он истински жели не да се овде, на земљи, што дуже, безбедније и боље уреди, већ да истински достигне Бога.
Покајање је, по својој суштини, управо свест о томе колико је страшно бити одвојен од Бога, не знати где је Он, не осећати Га, не познавати Га. То је стање у којем човек разуме да начин на који живи није живот, и тежи да, по сваку цену, угоди Богу, да Господ обрати поглед на његов труд, макар он био и ништаван, неспретан, пун грешака – али је труд ипак присутан, постоји то унутрашње стремљење.
То је темељ духовног живота. А покајање јесте пробуђење своје душе за ово унутарње делање – да се не пристаје, да се све одбаци што томе смета, да основни мотив сваког дела буде приближавање Богу. Тада ће нам у том светлу бити јасно да је много тога чему тежимо потпуно непотребно.
Надам се да је свако бар чуо изреку да „без смирења нема спасења“. Иако нас сасвим оправдано могу узнемирити неке ситуације, и мада можемо осећати сасвим праведан гнев – с било које тачке гледишта оправдан – ипак постоје околности у којима ништа не можемо учинити, јер ако предузмемо нешто, биће још горе. Шта је тада потребно? Потребно је прихватити то да је од Бога и смирити се.
Јер ако је Господ тако устројио – Он који све види и све зна, који види сваку неправду, сваку увреду која нам је нанета, који види све – онда је то потребно. Коме је потребно? Мени. Зашто? Зато што је Господ изабрао такав лек, и када будем ово проживљавао и трудио се да изађем из тога, мој дух ће од тога имати корист.
Ја ћу то прихватити – а Господ ће ми за то открити још више, још дубље, још ће ме снажније утешити. Јер све душевне и телесне радости, нажалост, због тога што је грех разорио хармонију, супротстављене су духовном. Зато, да би се достигла духовна радост, неопходно је мучити своје тело постом, бдењем, метанијама, физичким трудом и не допуштати души да се опусти, не давати јој више попуштања него што је потребно. Неко мало попуштање јесте неопходно, јер не могу сви проћи кроз суров начин живота – тешко је бити немилосрдан према себи. Али мера тог попуштања треба да буде у нашим рукама, јер брига о телу и души може се изопачити у страст, и под видом заслуженог одмора човек, нажалост, може чинити свакаква неприлична дела. Мада она споља можда и не изгледају тако страшно у поређењу са оним што се догађа у свету, ипак су то кораци који удаљују од Бога.
Ту је потребно показати разумну мудрост и чврстину према себи, и тада ћемо моћи проћи царским путем, и Господ ће погледати на нас и пожелети да нам дарује оно што је припремио и што жели да нам да, оно ради чега је и дошао. Он каже: „Боље је за вас да Ја одем, јер ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама.“ Јер истински духовни живот јесте заједница са Утешитељем, Духом Светим. И Дух Свети теши човека и у његовим телесним трудовима, и у његовим душевним невољама, теши га тако како ништа и никада на свету не може. И нема ничег слађег од тога.
Зато то није никакво претеривање када у акатисту певамо: „Исусе, Најслађи“. Та реч изникла је из душе светог човека, јер је он осетио сладост бивања са Богом, општења с Њим. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Када човек макар мало, макар на трен осети ко је Господ, он то никада не може заборавити. Зато свако од нас ко је окусио сладост црквеног живота, сладост богослужења, не може то никако заборавити. Јер све остале природне сладости овога света не могу се тиме упоредити. А богослужење је истински живот у Духу Светом.
Зато је сасвим разумљива наша тежња да идемо у храм, јер тамо то добијамо. И душа чезне и жуди, жели још. Али, нажалост, нема могућности да душа прими више – сувише је мала. Зато је треба ширити. А ширити је могуће само на један начин: мучењем, принуђавањем, приморавањем самога себе. Што је већи подвиг, то ће човек више добити. Другог пута нема. И то се не добија аутоматски, већ је из двехиљадугодишњег црквеног искуства познато да је онај ко је више мучио себе, више и добио. Тако сваки од нас жање само оно што је посејао, и добија само оно на чему се потрудио. А свако избегавање труда, одбијање – то је заправо крађа од самога себе.
Често питају: „Оче, нисам успео да све прочитам, или сам се прејео, или нешто друго – могу ли се причестити?“ Па, можеш, зар је Чаша моја? Али што се мање трудиш, мање ћеш и добити. Какав је смисао у томе? Какав је смисао захватати воду решетом? Наравно, неке капи ће се, услед површинског напрезања течности, задржати и на том решету. Па шта онда? Ето, примио си целог Христа. Оно што је шире од читавог космоса ушло је у тебе. Али када пређеш праг храма (и изађеш напоље)– и шта онда?
Ово је нарочито очигледно код деце. Дете се причести, изађе напоље – и све заборави, баца, ломи. Шта се у њему догодило? Ништа. Зашто? Зато што није уложен никакав труд. Дато му је све, дато му је више него што су апостоли имали при живом општењу са Господом Исусом Христом. Дата му је сва пуноћа коју човек уопште може да замисли. Цео Христос, Који је свуда присутан као Бог, Он је у њему. И шта? И ништа. А нико се због тога не узбуђује – човек се навикао, живи мирно.
Зато нам је потребан труд на омекшавању срца, на његовом ширењу. А за то је неопходно испуњавати заповести Божије, приморавати себе на то. Треба престати са лукавством, јер Бога свакако не можеш преварити, ма како се извијао. Он зна зашто говориш овако или онако. Бог зна шта стоји иза твојих речи. Можеш ти пред свештеником заузети неки посебан израз лица или покушати да на исповести нешто другачије интерпретираш, рећи то на одређени начин како би сачувао неке односе. То је чисто душевна ствар, обична бесмислица. Па шта онда? Бог те види, Он зна. Он познаје извор твојих осећања и речи, и зна тај јаз између твог истинског стања и онога што изговараш. Дакле, кога ти завараваш? Свештеника? Ма,нека свештеник мисли како хоће, ти о себи размисли. Можеш четрдесет година долазити у цркву – и да ништа не сазнаш, да ништа у тебе не уђе, да останеш исти фарисеј. Човек може читав живот ићи у храм, а Бога не познати, не осетити Га. Какав је у томе смисао?
А заиста, стотине хиљада људи иду у цркву, а Бога не познају, Христа не знају, нити знају шта је благодат. Крстио си се? А шта је Дух Свети? Не знаш? Па где је онда хришћанство? Хришћанство без Духа Светога – шта је то? То је нешто потпуно несхватљиво, то је некаква лаж.
Зато је време покајања, време поста, дато да бисмо све то што искреније промислили и пред собом и пред Богом освестили и разумели. Наравно, то је веома тешко. Потребно је заиста велико самоодрицање да би човек стао пред Бога без икаквих трикова, без угађања људима, без ласкања – такав какав јесте, грешник, да то призна и почне да се исправља. Да не буде роб својих осећања, него да се труди да се према ближњем односи, колико је могуће, као према самоме себи. А то је веома тешко, јер сасвим јасно видимо да наш ближњи никако није достојан тога.
Али Господ не каже да би требало да бирамо онога ко је достојан наше љубави. Он једноставно каже да је тако потребно. И морамо себе на то приморавати. Не треба ласкати, не треба своје понашање прилагођавати његовом. Јасно је да је то превише супротно људској природи, и ако одмах покушамо, једноставно нећемо моћи да издржимо. Али у сваком случају, главно усмерење, целокупна тежња нашег живота треба да буде у том правцу – то је основа.
И, наравно, наше упориште мора бити у Јеванђељу, у Христу – у том оваплоћеном Слову Божијем.
Нека нам у томе помогне Господ. Амин.

о. Димитрије Смирнов

https://manastirpodmaine.org/protojerej-dimitrije-smirnov-vecernja-sluzba-u-ponedeljak-prve-sedmice-velikog-posta/

Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Ме^утим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.

Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).

"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:

''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.

А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).

Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".

Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.

Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога болиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?

И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!

Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слуго Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна неирестана припрема за радосни сусрет са Христом.

Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?

То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Господе...''.

Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.

То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.

Ову проповед је о. Александар Шмеман написао, већ тешко болестан, две недеље пред смрт (13. децембра 1983.).

https://m.facebook.com/nt/screen/?params={"note_id"%3A780669755842874}&path=%2Fnotes%2Fnote%2F

Пре свега, јединство нам се открива као суштина Самог Бога. Ми верујемо не само у једног Бога, него у Јединог Бога – Бога, кога апостол Јован Богослов дефинише једном, али свеобухватном речју: Бог је љубав (1. Јн. 4: 6). А шта је љубав ако не привлачење, ако не жеђ за потпуним јединством, ако не жеља да се другоме даш и истовремено – да га поседујеш? Иначе, одавде се из ове основне интуиције, основног искуства Бога, једино може разумети потпуно апстрактна догма у схватању савремених хришћана о троједином Богу, тј. о Богу као савршеном јединству у љубави, као о јединству Љубећег, Љубљеног и Саме Љубави.

Али ако је тако, ако се Сам Бог открива као Љубав, а самим тим и као Јединство, онда се суштина живота коју је Он створио и призвао у постојање не може одредити другачије до јединство. И не морате знати ни хришћанске догме ни филозофска учења да бисте схватили и искусили међусобно привлачење свега живог. Али ако вера у овој привлачности види љубав, иако често палу и замућену, онда је филозофи безбожништва своде на непрекидно „дно“. А ипак је љубав, као у самој природи света и човека, инхерентна жеља за јединством које је, без сумње, темељна основа свега што постоји. О жељи за јединством говори древна прехришћанска философија, о томе сведоче мистици и духовидци свих времена, њега оваплоћује и запечаћује уметност. И без ове тежње, или једноставније, без љубави, и свет и живот се одмах претварају у пакао, где влада језива борба свих против свих.

И то је заувек изражено у библијској причи о стварању тим детињастим и истовремено симболичним језиком, који једини може да прича о последњим тајнама, о последњој дубини живота. Шта је тамо речено? Да је све све то што љубављу и за љубав ствара Бог свет, позивајући га из непостојања у своју дивну светлост, јер Он је сама љубав, а љубав има својство да се излива, ствара и да је великодушна. А као круну творевине, човека је створио Бог усред васељене, чије је главно својство да је способан за узајамну љубав – односно неизмерну, свеобухватну љубав Творца, који му говори: „Волим те и зато ти дајем живот“, човек може да се одазове речима „Жедна душа моја Бога Живога“ (уп. Пс. 41,3) и да овом жеђу, овом узајамном љубављу, не испуни само свој живот, већ целокупну творевину.

Људи се често свађају око смисла и сврхе живота. Неки их виде у уређењу човековог земаљског благостања, други - у спасењу његове душе. Али сви поуздано знамо, иако то не можемо увек да изразимо речима, да, ма како да се дефинише ово значење и овај циљ, човек у својој последњој дубини не може да живи без љубави. Лишите све овоземаљске подухвате љубави и они постају пакао принуде, мржње и страха. Избаците љубав из религије и она постаје најмонструознији облик себичности. И колико год циљ био уман, леп и пожељан, без љубави се претвара у бесмислицу, јер је крајњи смисао живота љубав, а крајњи циљ живота јединство. Када заиста волимо, најмање говоримо о смислу живота, јер се он остварује у самој љубави, у којој живот достиже цветање и пуноћу. А шта још да тражимо, око чега још да се свађамо?

протопрезвитер Александр Шмеман

(Беседы на Радио «Свобода». Том 1)

https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Боже, опрости нам, грешнима,
јер нисмо ни прави фарисеји, ни прави цариници,
већ нека несвета мешавина обоје.

О догађајима

К. Хиотели, Источни путеви

Ови стихови из поезије Кети Хиотели представљају праву суштину за нас, савремене људе. Нисмо ни хришћани, ни нехришћани. Нисмо ни врлински, ни потпуно грешни. „Нисмо ни прави фарисеји, ни прави цариници.“ Ми смо дјеца свог времена: пристајемо на све, а не припадамо ничему. Не преузимамо одговорност ни за шта, али полажемо право на све. Не трудимо се ни око чега, али желимо све ужитке.

У Христово вријеме, Он је изговорио причу о царинику и фарисеју „за неке који су били увјерени у своју праведност и презирали друге“ (Лука 18, 9), како нас уводно поучава јеванђелист Лука. Данас, међутим, побожност није само нешто што не разликује људе, већ је, за већину, постала „чудна увреда“, па чак и разлог да неко буде „оптужен“ за повезаност са Црквом, чиме аутоматски постаје… „побожњак“.

Некада је идеал друштва био фарисеј. Данас је то цариник.
Некада се човјек хвалио тиме што испуњава вољу Божију. Данас се човјек хвали тиме што је крши. Некада је Бог уређивао живот људи. Данас свако постаје бог сопственог живота и „виче“ да му Бог није потребан.

Свестан или несвестан, данашњи човјек више није у опасности од егоцентризма фарисеја, већ од фарисејства цариника! Данас се људи хвале својим гријесима. Гријех им је постао израз слободе, а у свом супротстављању Богу, замишљају да су на путу среће.

Свака људска душа тражи срећу. Неки је траже са Богом, неки без Њега и далеко од Њега. У причи (Лука 8, 9-15), Христос описује опасности оба пута:

А. Опасност за оне који су близу Богу

Онај ко је близу Богу често мијеша врлину и прави од ње циљ умјесто средства. Он „губи из вида“ самог Бога и фокусира се само на пут којим треба да дође до Њега. Умјесто да гледа луку у коју плови, он се задржава на броду којим путује и поноси се њиме! Заборавља мудру пословицу која каже:
„Ако заборавиш у коју луку пловиш, ниједан вјетар ти неће бити повољан.“

Христос је Истина. Испуњење Његове воље је начин да наш живот постане истинит. То је лијек за исцјељење, свјетлост која води до Њега.

Бити човјек који не отима, не мрзи, који не учествује у корупцији, не чини прељубу, не чини неправду и не завиди, постити и молити се – све су то путеви којима живот почиње да личи на Христов. Али то нису разлози за самопоштовање нити средство за показивање пред другима.

Хришћани не граде „бронзане кипове“ свог егоизма да би их други величали. Напротив, хришћани руше кипове, јер не прихватају да се клањају било коме осим Христу – чак ни себи!

Б. Опасност за оне који су далеко од Бога

Данашњи цариник, за разлику од оног из Христове приче, не осећа кајање, већ се хвали својом неправдом и неморалом (корупција). Нарочито овај други се данас сматра „модерном слободом и интелигенцијом“. „Жеље не могу да чекају“ – каже он. Он је човјек који живи по принципу „искористи дан“ и све претвара у прилику за себичност.

У његовом свијету, „отимати“ није неморално, већ је то само вјештина сналажења. Он више не размишља о томе да „иде кроз живот са крстом у руци“.

А када се спомене хришћанство, он одмах одговара: „Па, хришћани су лицемјери!“ Каже: „Можда не поштујем ништа од Божије воље, али бар сам искрен!“

В. Христос нам показује пут

Као добар љекар, Христос жели да нас научи шта је исправно и здраво, и како то можемо постићи. Он нам предлаже врлине фарисеја и смјерност цариника.

Фарисеј је погријешио у вредновању врлина – учинио их је смијешним и одбојним за људе.
Цариник је гријешио у начину живота, али је то препознао и признао и трудио се да то промијени.

Христа занимају наша дјела и ријечи. Али када је у питању наша душа, важно Му је како их процењујемо. Зато цариник у причи каже:
„Боже, буди милостив мени, грешноме!“ (Лука 18, 13)

Христос од нас жели дјела фарисеја и смирење цариника. Жели да, када учинимо нешто добро, то исправно процијенимо. Жели да, када учинимо нешто лоше, не обмањујемо себе бранећи своје гријехе, већ да их признамо.

И као што је говорио митрополит Превезе Мелетије, наш духовни отац:
„Хришћани не треба да се пореде са својим ближњима, већ са небом.“

Шта је истинско смирење?

Смирење није мизерија у којој се понижавамо ријечима и држањем. Смирење је снага душе која одржава нашу унутрашњу равнотежу.

Али прије него што пронађемо Бога, морамо исцијелити у себи болест самољубља, слику о великом и посебном себи и очистити пут од идола које смо створили, како бисмо могли видјети Божије лице и кроз Њега истинског себе.

Тада ће нас Он подићи до Себе.
Не да бисмо били изнад других, већ да бисмо могли носити своју браћу на својим леђима, умјесто да их одбацујемо, говорећи: „Нисам као овај цариник…“ (Лука 18, 11)

С љубављу и благословима,

Ваш свештеник

Отац Теодосије (Марзухос),

Превеза, 9-2-2025

Прево са грчког,

Протопрезвитер Никола Гачевић

Отац Теодосије Марзухос је свештеник храма Светог Јована Златоустог у граду Превеза. Теолог, писац и преводилац. Директор издавачке куће «Ιωνάς». Био је блиски сарадник у пастирској служби блаженог спомена Митрополита Превезе Мелетија Каламарјаса. Митрополит Мелетије је имао посебну љубав и поштовање према светом оцу Јустину Поповићу, сматрајући га истинским оцем и учитељем Цркве Православне.  

https://mitropolija.com/2025/02/08/fariseizam-carinika/

Недеља о Царинику и Фарисеју (Лк. 18, 10-14)

СМИРЕЊЕ

Атеизам није феномен који се односи само на оне који одбацују Бога. То важи и за оне који исповиједају вјеру у Бога. Атеизам је када се човјек ослања на сопствене снаге и сопствену вриједност, када има самодовољност и независност у односу на Бога и вјерује да се може спасити искључиво својим снагама.

Човјек је створен од Бога да би био у сталном заједништву с Њим, а трагедија човјечанства почиње оног тренутка када је први човјек повјеровао да може да постоји без заједнице са Богом. Од тренутка када је самог себе прогласио богом. Од тог тренутка човјек се осамосталио, стекао је своју самодовољност и на тај начин рекао Богу: „Не требаш ми, ја својим сопственим снагама могу да наставим и успијем.“

И у овој трагичној историји човјечанства Бог бира један народ који Му обећава вјерност, обећава да ће зависити од Његове воље. Али начин на који је требало да покаже ту вјерност била је истинска послушност Његовом закону. А послушност Божијем закону значила је придржавање свега што је закон Божији предвиђао.

И, ето, браћо моја, чак и кроз ову послушност Божијем закону, Сатана успијева да удаљи човјека од Бога. То је техника коју Сатана веома успјешно користи. Он успијева да, кроз само придржавање Божијег закона, доведе човјека до атеизма. Односно, до тога да човјек више не осјећа потребу за Богом, већ да се ослања на своје сопствене снаге, на сам чин испуњавања Божијег закона, на своје врлине.

Чудно! Али толико истинито! И то нам, браћо моја, доказује данашња прича коју смо управо чули. Ко је фарисеј? Један побожан Јудејац. Обично га повезујемо с лицемерјем. И, наравно, постојало је лицемерје, јер када човјек пожели да се ослони на сопствене снаге и врлине, а не успије у томе, пошто је Божији закон изнад његових могућности, онда проналази разне начине да избјегне истинско испуњавање Божијих закона, а истовремено оставља утисак да их поштује.

Али фарисеј из данашње приче није лагао када је говорио оно што је рекао. Заиста је испуњавао закон, заиста је десетину свог имања давао сиромашнима, није чинио прељубу, у потпуности је испуњавао закон, и стога би се очекивало да ће бити спасен.

И онда долази Господ и преокреће читаву ову ситуацију. Он отворено и свечано објављује да врлина фарисеја не само да није била довољна за његово спасење, већ је постала препрека његовој спасоносној будућности. Каква трагична иронија! Оно што је требало да донесе спасење, на крају доноси вјечну осуду.

А с друге стране, у причи се појављује човјек који није испуњавао закон, који није имао ниједну врлину којом би се могао похвалити, и који је управо због тога вјеровао да нема самодовољност и независност. Њему је било неопходно Божије милосрђе. И зато је он оправдан, а не фарисеј.

Ето, дакле, како се један грешник оправдава, а један праведник осуђује! Зашто? Зато што је Фарисеј, кроз своје врлине, сматрао себе достојним спасења и награде, док је други, кроз своју грешност, тражио Бога. И вјеровао је да без Бога не може постојати, да није могуће да се осамостали од Њега, да читаво његово постојање зависи од Божијег милосрђа.

И тако, Господ данас долази да награди онога који се понизио да би могао пронаћи Бога, а да осуди онога који се, кроз своје врлине, удаљио од Бога.

Зашто је то смирење цариника пут ка спасењу? То је питање које треба да поставимо себи, јер Господ никада не говори без дубљег значења, па тако ни данас. Мислим да постоје два основна разлога која нам дају одговор на ово питање.

Први разлог је тај што смирење није само једна морална врлина, већ истина о нама самима, наша стварност. Фарисеј није погријешио зато што је прекршио неку моралну заповијест – уосталом, није прекршио ниједну. Али погријешио је у процјени стварности, у односу према истини.А која је то стварност коју је само цариник пронашао? То је истина да смо сви ми, шта год да чинимо, грешни! Да сви ми, без обзира на то колико врлина имамо, требамо Божије милосрђе. И ову истину препознају и прихватају само они који се истински приближавају Богу.Онај који је далеко од Бога не зна шта је светост и мисли да су његове врлине довољне да га учине светим. Али онај који се приближава Божијој светости схвата да су све његове врлине ништавне, да немају никакву стварну вриједност, јер једино Божија светост јесте истинска светост. Тако се смирени налази ближе истини, док је горди далеко и од истине о себи самом.

И сви светитељи наше Цркве, који су заиста, кроз тежак подвиг, успели да се приближе Богу, нису случајно сви, без изузетка, вјеровали – почевши од самог апостола Павла – и исповиједали да су они први међу грешницима. Да су они грешнији од свих осталих. На тај начин, они су потпуно преокренули став фарисеја, који је самоувјерено изјављивао: „Нисам као овај цариник.“

Тако нас светост, истинска светост, води ка смирењу. Не, понављам, не као некој моралној врлини, већ као истини о нашем постојању. Јер, шта год да чинимо, никада не можемо бити свети у поређењу са Божијом светошћу!

Зато су сви светитељи – и у овом тренутку се присјећам ријечи светог Антонија, тог великог подвижника – вјеровали да ће сви остали отићи у Рај, а да ће они сами завршити у паклу. Онај који се борио са демонима, онај који је знао шта значи истинска светост, био је тај који је вјеровао да је грешнији од свих других.

Ово је, дакле, један од разлога зашто је смирење једини пут ка нашем спасењу. Оно је признање стварности о нама самима. То је прихватање наше грешности, јер ништа, баш ништа, шта год да учинимо, не може уклонити грешност као основну одлику нашег постојања.

И други разлог, браћо моја, јесте тај да се и сам Бог, у лику нашег Господа, толико понизио да је сишао чак до ада, до мјеста где се налази и највећи грешник,  сједио за истом трпезом са грешницима. Да би им показао своју љубав и тиме изазвао негодовање и гњев фарисеја, јер се дружио са грешницима.

А ако сам Бог, својом љубављу, силази и даје вриједност грешнику, ко смо онда ми да гледамо друге с висине и осуђујемо их, уздижући себе?

Зато је и ово један од кључних разлога зашто, ако не пођемо путем смирења, никада нећемо моћи да стигнемо до Бога.

Браћо моја, данас улазимо у период Триода.

Овај период, као што знамо, вријеме је духовне борбе, вријеме подвига и врлинског живота. Али није случајно што нам Црква управо данас ставља пред очи ову Господњу причу. Да нам каже да, ма колико врлина развијали, ма колико се духовно борили, никада не помислимо да смо достигли светост, и, што је најважније, никада не гледамо друге са презиром.

Немојмо вјеровати да смо бољи од других, немојмо мислити да су они осуђени, а ми спасени. Пут ка спасењу заиста пролази кроз наш духовни труд и кроз врлине које ћемо његовати, али морамо вјеровати да ништа, баш ништа, не можемо учинити што би нас учинило достојнима спасења.

Ово расположење, драга браћо, задржимо у својој свијести, јер ништа није толико често у животу хришћана као – на овај или онај начин, посредно или непосредно, и често врло вјешто – осуђивање других како бисмо уздигли своју сопствену врлину. А то је пут пропасти, пут фарисеја.

Супротно томе, пут цариника, пут признања да нас ништа не чини достојнима спасења, јесте пут који ће привући Божије милосрђе на нас. Тиме показујемо да без Бога не можемо постојати, не можемо се спасти.

Нису наше врлине те које ће нас спасити.

То је једино и искључиво Божије милосрђе, које призивамо на све нас, драга браћо и сестре, у овом нашем уласку у период Триода. Амин.

Митрополит пергамски др. Јован Зизјулас

https://mitropolija.com/2025/02/09/mitropolit-jovan-zizjulas-smirenje/

У току излагања на конференцији „Православље у свету: првенство и саборност у светлости православне веронауке“ јерарх Српске Православне Цркве бачки епископ Иринеј се дотакао једне од најактуелнијих тема у међуправославним односима – питања аутокефалности.
 
Ваша светости! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Драга браћо и саслужитељи-архијереји! Часни оци свештеници и монаси! Браћо и сестре!

Сматрам да тема јединства Цркве и саборности обавезно обухвата и тему аутокефалности, зато што аутокефалност као структура црквеног уређења у току векова треба да представља јачање и потврду саборности и јединств Цркве и у најновијој фази њене канонске организације на васељенском нивоу, а у ствари је постала зид саблазни и камен спотицања. Уместо да служи јачању вере, расту тела Васељенске Православне Цркве, и пре свега, пастирској сотириолошкој бризи за спасење душа верника, тема аутокефалности се данас, нажалост, користи као оруђе и средство за подривање јединства Цркве с тенденцијом редефинисња и ревизије православне еклисиологије на такав начин да канонски неред и анархија, мешање и упад на канонску територију других Помесних Православних Цркава добијају жалосно квазибогословско објашњење и оправдање. Православни аспекат и сотериолошка перспектива рада Цркве у свету сад постају неважни и чак се игноришу.

Све ово видимо данас на жалосном примеру Константинопољске патријаршије – наше Мајке-Цркве која је, нажалост, заборавила шта значе права мајчинска љубав и брига.

Ако се црквена аутокефалност разматра у историјској перспективи, у контексту свих догађаја у историји Цркве, могу се наћи различите дефиниције и теорије у вези с тим шта је аутокефалност, какве су претпоставке за њу, услови за њено добијање и давање итд. Пре сто година угледни Сергеј Александрович Тројицки, којег подједнако сматрам и руским и српским богословом, о данашњој ситуацији на украјинској земљи писао је као да је лично био њен сведок. И исто као и преподобни Софроније (Сахаров) изразио је своју најдубљу бојазан у вези са поступцима и теоријама које су у Константинопољу настале век касније и које данас, нажалост, оправдавају најпознатији богослови Константинопољске Цркве.

Из познатих различитих дефиниција и описа појмова аутокефалности следи врло једноставан закључак: аутокефалност је право епископа једне црквене области да имају сопствени самостални и независни Архијерејски сабор, да бирају поглавара чији избор убудуће не подлеже никаквој потврди или сагласности од стране другог вишег црквеног центра, већ га аутоматски прихватају све Православне Цркве. Сви остали елементи или аспекти аутокефалности су секундарни: није толико важно ко кога помиње, да ли свето миро освештавају самостално или га добијају из Цариграда – све су то детаљи који не изражавају суштину појма аутокефалности.

У том смислу аутокефалност би, посебно због њене изузетно дубоке кризе која у целини може да изведе из кризе данашње црквене праксе, можда требало да постане једина тема на Критском сабору. На предлог и захтев Руске и Српске Помесне Цркве ова тема је на Сабору била обавезна. Чак ћу рећи да је то била једина тема која је била потребна на Свеправославном сабору. На саборима никад није било ничега што би личило на научне или богословске конференције – саборно су се увек разматрали проблеми, посебно јереси или канонски преступи, који су представљали опасност по јединство Цркве.

Нажалост, већ у првим корацима на припреми за Критски сабор, шездесетих година прошлог столећа, сачињен је каталог који је обухватао 105 различитих тема, што је превише чак и за конференцију. И тек на самом крају је наведено неколико тема које су се мање-више дотицале изазова, проблема и искушења с којима се суочава васељенско Православље.

Низ истакнутих богослова у грчком свету (а неки од њих су моји пријатељи из младости) придржавају се врло чудне идеје, изјављујући да наводно само од добре воље константинопољских патријараха (или напротив, њеног одсуства) зависи да ли ће некоме бити дата аутокефалност или не. Један од таквих богослова је, на моју жалост и разочарење, изјавио да је Константинопољ начинио огромну грешку што је, како је дозволио себи да се изрази, дао аутокефалност „руској хорди“ и „масама дивљака“. Међутим, он у потпуности занемарује чињеницу да је ова аутокефалност (прво незванична, али стварна, животна) представљала принудни одговор на то што је Константинопољ у то време био унијатска Црква: [у Москви је митрополит који је подржао унију] Исидор био једноставно протеран и никакав унијатски програм није усвојен.

Нешто слично се десило и са српском аутокефалношћу у XIII веку: тада је у Константинопољу било латинско царство, остаци Византије су се налазили у емиграцији у Никеји и на другим местима, а константинопољски патријарх је био у прогонству. А Србија се већ у том тренутку налазила (и још увек се налази) на граници западног и источног римског света. У великој мери су се осећали католичко присуство и прозелитизам – чак је и рођени брат светог Саве у Црној Гори био католик. Светитељ Сава је морао да учврсти Православље у својој земљи – то није била побуна против постојећег поретка, за шта је био оптужен и за шта га неки и данас оптужују, већ једноставно борба за Православље, што представља један од главних аспеката живота и задатака аутокефалне Цркве.

Затим пролази доба османске власти – и више нема, не само Византије, већ ни Отоманске империје и Константинопољ више није „град цара, сената и синклита“, није град султана и пентарха – константинопољског патријарха. То више чак није ни главни град Турске, већ је велики град, али ипак нема првенство. У току протеклих столећа већ су се појавиле нове аутокефалности – не увек добровољне, већ понекад принудне због околности. И у овом новом времену сразмерно с тим Константинопољска патријаршија има све мање власти: она не само да је изгубила власт над свим земљама и Црквама које су биле у њеној надлежност у турско време (као што је познато, Константинопољска патријаршија је тада просто на силу апсорбовала и бугарску трновску, и српску пећку, и друге јурисдикције; остале су само оне јурисдикције које су биле ван граница Отоманског царства – на пример, наша Карловачка митрополија и патријаршија за коју Руси знају, зато што су Сремски Карловци били центар руског живота у дијаспори итд.). Константинопољ остаје без већине своје пастве на сопственој исконској терторији у Малој Азији и притом се у њему врло снажно испољавају неопапистичке теорије које су познате још од времена Мелетија (Метаксиса), затим Атинагоре и посебно, нажалост, у наше дане.

У овом смислу приликом разматрања праксе за давање свих врста и облика аутокефалности, треба разликовати потпуну, праву од непотпуне, крње, делимичне и условне аутокефалности. Пример за то представља Јеладска Црква у Грчкој. Она није добила потпуну аутокефалност и још увек је нема: она бира свој Сабор, али не бира поглавара. У Атини нема поглавара – постоји само Свети Синод који има председавајућег, али нема предстојатеља Цркве. Ово подсећа на ситуацију у Русији за време Петра Великог кад није било патријарха – само Синод и оберпрокурор. Даљи кораци у овом правцу су видљива, фиктивна и у суштини непостојећа аутокефалност као [описана у томосу који је издао Константинопољ] ограничена аутокефалност Цркве чешких земаља и Словачке и неке друге аутокефалности.

Апостолско читање (Рим. 2,10-18) говори о питању суда и савести.

Бог „искушава срца и утробу“ (Пс. 7:10). Судњи дан ће бити изненађење јер ће Бог судити о скривеним склоностима срца. Пресуда неће бити иста за све. По речима Господњим, од оних којима је много дато, од њих ће се много и тражити (уп. Лк. 12, 47-48 . ). А апостол потврђује: „Они који су сагрешили без закона и без закона ће погинути; а они који су сагрешили под законом биће суђени по закону“ (Рим. 2,12). Другим речима, док је Божија милост привилегија, она је и крст јер води на суд. Свако ко га прими мора да буде веран и да чува свето наслеђе које му је Бог поверио.
Свeти апостол Павле каже да је било незнабожаца који су, не знајући Божје заповести, Јеврејима чинили добро јер су имали божански закон природно записан у својим срцима. И свој коментар на Јеванђеље по Матеју, св. Јован Златоусти почиње речима да, ономе ко чува своју савест и има чистоту срца и ума, није потребно Свето Писмо, јер Дух Божији вуче божански закон директно у његово срце. Управо је то био случај са старозаветним праведницима пре него што је дат Мојсијев закон. Они су угодили Богу јер су Његови савети били урезани у њихову савест и они су их слушали.
Али шта је савест?
Човека је створио Бог на директан начин својим светим рукама и примио је у своје ноздрве Дух живота. Ова чињеница показује да је Бог имао посебну и непосредну бригу за своје разумно створење. У Рају је човек уживао у созерцању Бога. Њему није била потребна писана божанска реч, јер се Бог јавио пред њим и човек се угледао на Њега.
Створивши човека по свом лику и подобију, Бог је у њега усадио топлу и светлу мисао, искру која му је налагала шта је угодно, а шта противно његовом Творцу, да му омогући да распознаје мисли и да га води путем Његове воље. Ова светла мисао назива се савест или „природни закон” (Рим. 2,14), међутим, ова искра је угашена под блатом страсти.
Тако откривамо да је савест инхерентна човеку чак и при његовом стварању. Али, такође видимо да савест није нешто статично. У зависности од живота особе, она отупљује или постаје осетљивија.
Грех углавном отупљује савест. Све више слаби њен глас. Прекрива њену светлост и постепено је гаси. Што више не слушамо глас савести, то он више слаби. Често зло почиње од непажње у малим стварима. Али, ово назадовање замагљује ум и отупљује срце. Постепено почињу да се занемарују и озбиљније ствари; од малих преступа падамо у велике грехе, док се ум не помрачи и доведе у пропаст.
Отупљује се савест и када смо уроњени у свакодневне бриге, када нам се живот протраћи у лудилу животних задовољстава. Зато они, који желе да се приближе Богу, своде своје потребе и бриге на најмању могућу меру, како би осветлили своју унутрашњу искру и уронили у светлост унутрашњег живота.
Све док презиремо савест и прихватамо мисли које долазе од непријатеља, у контакту смо са његовом деструктивном енергијом. Напротив, када са највећом пажњом пратимо нагоне савести и тражимо да ухватимо сваки знак Духа, ми смо у сталном контакту са енергијом Божијом која чисти, спасава, освећује.
Мали падови, када се човек не покаје, воде до већих. Али је и супротно. Када човек чува своју савест у малим и наизглед безначајним делима, његова психа, природа и воља јачају и он постаје способан за веће духовне подвиге. На пример, немамо сви издржљивост да останемо будни целу ноћ. Али помолимо се по могућности – сат, пола сата, па и десет минута, али не занемаримо молитву сасвим. Ако истрајно и непрестано чинимо оно што нам наше моћи дозвољавају, у души се постепено гомилају снага и светлост. Наше поштено и скромно стремљење привлачи благодат која нам помаже, и почињемо да се радујемо разговору са Господом, не марећи за време или телесну умор.
Када светлост савести почне да трепери, да би поново запалио њен пламен, човек мора марљиво да ради на испуњавању заповести. Да би се излечила и обновила савест, човек мора да доживи бол, страх и стид. Бол је почетак смирења, страх је почетак љубави, а стид почетак покајања.
Енергија благодати и свака реч која долази од Бога прерађују савест и чине је чистијом. Оне од човека чине теолога. Стога је од виталног значаја да препознамо мисли, тј. да разумемо одакле долазе мисли које се приближавају уму човека.
Постоје три врсте мисли. Прво, мисли које долазе од Бога. Они нас надахњују, оплемењују савест, просветљују ум, греју срце, оживљавају нас и приближавају Богу. Друго, постоје природне мисли које су неутралне. На пример, када смо гладни, долази нам на памет мисао да треба да једемо; када смо уморни, да морамо спавати итд. Треће, ту су демонске помисли, тј. оне које долазе од непријатеља и воде у пропаст. Такве мисли треба директно одбити молитвом.
Један од разлога зашто је трансцендентална медитација опасна по духовни живот је тај што се њеним практиковањем настоји ослободити од свих мисли. Сходно томе, потискује и глас савести. Одричући сваку мисао, човек одбацује и мисао која долази од Бога, одбацује енергију благодати. Он затвара уши своје душе за глас Господњи и тако престаје да живи пророчким животом.
У свом Јеванђељу Господ се на веома сликовит начин бави темом савести. „Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића.“ (Мт. 5, 25-26).
Противник је савест са којом се човек мора помирити док иде путем овог живота. Али, за свакога ко је  игнорише и не живи у миру са њом, савест постаје неумољиви судија заувек. Њен глас, пригушен у садашњем животу, претвара се у вечни вапај "Ах, јао мени!" , када на дан Његовог доласка види Лице Господа Исуса. Зато је Св. Андреј Критски уверава: „Ништа на свету није суровије од савести“.
Оци тврде да своју савест морамо васпитавати у три правца – ка Богу, ближњему и створеном свету.
Свест према Богу је тајна. Стога, у овом читању апостол каже да ће Бог судити „тајнама људским“ (Рим. 2,1). Оно што ће нас на Судњем дану оправдати или осудити биће наши скривени унутрашњи садржаји, наше мисли, расположења, покрети срца, осећања.
Садржај срца се открива пре свега у молитви, у њеној количини и пре свега у њеном квалитету. Односно, открива се у времену које посвећујемо нашем разговору са Богом, као и у томе колико су речи молитве надахнуте смирењем и да ли су израз захвалности и љубави према Господу.
Савест према Богу се испољава у молитви, али се молитвом и чува. Када се сложимо са злим мислима, ми ожалостимо Божијег Духа и отуђујемо се од Њега. Напротив, када у молитви одбацујемо предлоге непријатеља и „покоравамо сваки ум Христу“ (2. Кор. 10, 5), показујемо своју љубав према Господу и своју одлучност да се држимо „речи уста ти... са путева смутљивих“ (Пс. 16,4).
Савест према ближњем се чува када пазимо да не огорчимо брата ни делом, ни речју, ни покретом, ни погледом, ни мишљу; такође када ближњему не правимо препреке и не изазивамо његову савест; када је наше присуство скромно и не узурпирамо његов духовни простор спектакуларним приказима наше тобожње побожности.
Када говоримо о нашој браћи, генерално, у све што радимо, у све што кажемо, у све што мислимо, морамо додати дозу љубави. Ако следимо ово правило, на крају ћемо наследити велики део божанске љубави.
Коначно, чувамо своју савест онда када материјална добра користимо за своје потребе са страхом, штедљивошћу, страхопоштовањем и пре свега са молитвом и захвалношћу Богу, а не да их злоупотребљавамо својом похлепом. Тада је благословена цела творевина, „јер је свака Божија творевина добра, и ништа се не одбацује, све док се прима са захвалношћу, јер се освећује речју Божијом и молитвом“ (1.Тим. 4:4-5). Да смо сви чували своју савест према створеном свету, не бисмо дошли до страшне еколошке кризе која прети животима земљана.
Наравно, добра савест према ближњему и према творевини произилази из добре савести према Богу. Када верник задржи ова три вида савести, живећи у складу са Богом, са својим братом и са створеним светом око себе, почиње да испуњава главну сврху коју је Бог поставио пред човека – да буде цар и свештеник свега створеног и да се уз благодарење и мољење узнесе ка Богу.

припремила : Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

У хришћанском учењу постоји једно питање које се одувек разматрало са особитом оштрином и болом. То је питање како се љубав Божија саглашава са вечним мукама грешника. Ако је Бог Љубав (1 Јн. 4:8), ако је Он милостив и жели спасења грешникa (Јез. 33:11), зар ће Он допустити не просто страдања, већ вечне, безизлазне муке Својих створења? Бесконачну казну за грехе, учињене у кратком периоду земаљског живота? Мале несмотрености на земљи, а тако сурово узвраћање! Који смисао је у творевини ако се она, допустивши грешку у слободном избору, осуђује на бесмислена мучења, која се већ никада неће олакшати макар малом утехом? Можда су саме загробне муке само педагошко средство, које плаши љубитеље греха и привремено кажњавају оне који су исувише грешили?

Ово питање представља крст за људску мисао. Зар се међу нама може наћи макар један човек који би желео да се мучи вечно? У души живи неуништива жеља – не ишчезнути, не погинути, имати пуноћу добара и радости. Ствар је у томе што је човекова природа оријентисана на вечно постојања. И то не једноставно на вечно, већ на такво постојање у којем би се приопштили добрима Царства Небеског. Из разлога што је наш првобитни призив и предназначење – вечна срећа у заједници са Богом. Другим речима, са чисто људске позиције, не желимо да примимо вечне муке, јер не желимо да се мучимо вечно. Али ако ту исту душевну потребу вечног блаженства пренесемо у философску област рационалне мисли, велика саблазан је осмислити систем у коме се проблем вечних мука лако уклања. Такав човек даље живе не оптерећујући мисао вечним последицама за сопствене поступке.

У двадесетом веку у радовима неких богослова и црквених писаца почела је да се износи мисао о томе да муке у паклу уопште нису обавезно вечне. Сагласно тој идеји, доћи ће тренутак када ће се „вечне“ муке прекинути. Људски род ће се поново вратити стању првобитног блаженства, оправдавајући самим тим првобитни циљ свог постојања. Аргументација за ту идеју је веома једноставна: љубав Божија превазилази све наше грехе, и као што обилни извор гаси разбукталу ватру, тако ће и милост Божија преизобилно покрити грехе човечанства и расхладити сурови пламен пакленог огња. Па и сам паклени огањ, сагласно таквим представама, створен је и зато да би претапао грешнике у свете, чистио их од примеса страсти и грехова, као што земаљски огањ чисти злато од непотребних примеса. Износи се такође и мисао да ће се у време Другог Христовог доласка и Страшног суда људи свих времена и народа, свих веровања и безверја, чим увиде Господа Који долази у слави, без сумње поклонити пред Њим, примиће Га душама својим и спасити се занавек.

Не сматрамо за потребно да наводимо имена проповедника те идеје. Како нам се чини, разматрању и расуђивању треба да се подвргну не поједине личности, већ њихово учење (примећено је да навођење имена увек за собом повлачи посебну страсност у дискусији). Међутим, треба да поменемо можда и кључно име у изреченој парадигми (иако је човек живео у трећем веку, његов утицај се осећа до данас), које припада једном од најинтелектуалнијих, најобразованијих и подвижнички расположених људи у историји хришћанства. То је име Оригена Александријског (+254).

Због своје интелектуалне снаге назван Адамантијем, (што значи “дијамантски“, тврд као дијамант), Ориген је написао толико богословских дела да су по обиму превазилазили целокупну црквену књижевност пре њега. Његова ученост и мисионарски напори су били толики да је разговоре на религиозне теме са њим тражила Јулија Мамеја, мајка Александра Севера (222-235), а владар Арабије га је позивао ради разговора о истинској мудрости. Међу његовим ученицима било је талентованих јерараха, мисионара и пастира. Чак су се и свети учитељи Цркве, као Василије Велики и Григорије Богослов, у својим богословским делима ослањали на нека Оригенова дела. Они су сакупили најбоље Оригенове изреке у посебан зборник под именом „Добротољубље“ (који, наравно, не треба мешати са савременим зборником светоотачких дела).

Међутим, многе аспекте Оригеновог учења Црква је осудила у четвртом веку. Посебно је неприхватљива за веру православну постала мисао о будућем свеопштем поновном васпостављању у пређашње стање (апокатастаза). Сагласно са том мишљу, сви грешници осуђени на муку па чак и пали анђели у неком тренутку ће безусловно бити избављени од пакленог огња. Самим тим, сви бивају предодређени на спасење независно од истинског расположења воље и вечност мука се ставља под сумњу. Ориген је строгост јеванђелске осуде схватао само као педагошку меру, а реч „вечност“ која произилази од речи „век“ тумачио само као веома дугачак период времена.

Ориген је, што може многима да се учини примамљивим, Бога називао Лекарем који помоћу пакленог огња лечи наше греховне болести. У свом делу „О начелима“ он је писао: „Ако за исцељење тела од болести које смо задобили кроз храну и пиће ми понекад сматрамо неопходним лечење помоћу мање или више сурових средстава, а понекад – ако то захтева сама болест – потребна нам је мучна примена гвожђа и болно одсецање удова. Ако мера болести превазилази чак и та средства, онда болест развијену до крајњих граница, спаљује огањ, тим више треба мислити да Бог, тај Лекар душа наших, желећи да уништи болести наших душа, које смо добили као последицу различитих грехова и преступа, користи слична кажњавајућа средствима и, шта више, прибегава кажњавању огњем оних који су изгубили здравље душе. Слике таквих казни налазе се у такође и у Светом Писму… Кажњавање помоћу огња треба схватати у смислу лекарског средства“ (Ориген. О начелима. Књ. 2. гл. 10:6).

Пакао се у Оригеновој концепцији претвара у поправну установу налик на римокатоличко чистилиште. Они који прођу то чистилиште, безусловно се спасавају, а у њега долазе сви који се нису удостојили раја. То јест, сама идеја вечности паклених мука се у принципу укида. Постоје само етапе човековог постојања различитог трајања и духовно-моралног садржаја, које га неминовно воде ка вечним добрима. Стремиш ли горе или клизиш доле, свеједно у неком тренутку ћеш бити примљен на Небо. Резултат пребивања у паклу је да људи постају свети – благи Бог помоћу огњене казне уништава грехе и самим тим односи победу над злом у човековој души.

Мислимо да једну од премиса сличне заблуде представља прихватање неких до-хришћанских философских идеја, које је Ориген озбиљно изучио у зрелом узрасту ради успешног предавања људима који су васпитани у традицији философије. За античког философа (рецимо платоничара), историја није представљала апсолутну вредност. За њега је битно само оно што је вечно. И Ориген је тврдио да је свет разумних бића у вечности створен од Бога, да су већ тада били створени сви представници људског рода као чисти духови, који пребивају у сагледавању Бога. Охладивши у својој љубави према Творцу, они су се претворили у душе (смисао термина „душа“ Ориген је узводио до грчког глагола „охладити“, то јест „душа“ је „она која је охладнела“) и за казну били обучени у тела, рађајући се на земљи сваки у своје одређено време. Поновном сазерцању Бога они се враћају посредством духовног подвига. Ко се у овом животу није потрудио на духовном плану, вратиће се сагледавању кроз очишћујуће дејство пакленог огња. На тај начин ће се завршити круг светске историје, враћајући се почетној тачки чистог бивствовања. А затим, по Оригеновој мисли, уследиће још један исти такав круг, јер су пре нашег света постојали, а постојаће и након њега други светови.

Можемо се подсетити да су још стоици учили о цикличном понављању постојања света. Појавивши се у неком тренутку, свет треба да изгори и да се затим поново роди у свим својим облицима. Повратак почетном стању је принцип незнабожачке космологије. У хришћанству, пак, стање првобитног света схвата се само као почетна тачка, од које креће пут самоопредељења разумних бића. Једни ће добити још више него што им је дано, други ће изгубити и оно што су имали у почетку. „Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“ (Мт. 25:29). Очишћујући свет од последица зла, Створитељ дарује онима који Му остану верни много више од онога што су имали првостворени људи. „И ја вама завјештавам Царство као што Отац мој мени завјешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме“ (Лк. 22:29-30). Од тренутка Богооваплоћења хришћанима је отворено обожење, као пут најприснијег јединства са Богом.

Код Оригена се прихватање нехришћанске мисли непосредно огледало у томе што је учио о претпостојању душа. На сличан начин је у Александрији учио познати јудејски учитељ, Христов савременик, Филон Александријски. Филон је такође сматрао да је Писмо богонадахнуто у сваком слову и да се његов истински смисао може пронаћи само уз помоћ алегоријског начина тумачења, чему помаже познавање незнабожачке философије. Филонова религиозна мисао је прожета утицајем јелинизма. У јелинској философији претпостојање душа је прихватао Платон (истина, Платон је говорио о многобројним оваплоћењима – реинкарнацијама у многа тела, укључујући и неразумне облике живота, а Филон је учио о јединственом паду чистих духова у груба материјална тела). Стоици су, како смо већ рекли, учили о повратку света у претходно стање. Овде се и крију вероватни узроци Оригенових заблуда, који се као учени Александријац, без сумње, упознао са погледом на свет својих идејних претходника. Узимајући у обзир слична мишљења о претпостојању душа и мишљење о апокатастази, постаје схватљиво зашто су Оци Трулског Сабора (691 г.) назвали Оригена и његове следбенике људима „који су обновили јелинске бајке“ (1. правило).

Ориген се често помиње у савременим богословским дискусијама. У зависности од личног односа према идејама које је он заступао, износе се најразличитије верзије о односу Цркве према Оригену. Неки тврде да је Ориген био потпуно православан и да је износио своја мишљења само због мисионарских циљева, да би био разумљивији у јелинској средини – да их је износио само као хипотезу. Следи да је Црква осудила само лажне идеје – претпоставке, али не и самог Оригена. Нажалост није тако. Црква није осудила само одређене Оригенове мисли, како је то например било на Петом Васељенском Сабору са блаженим Теодоритом Кирским, који је одређено време писао против борца са несторијанством, Светог Кирила Александријског. Или са Ивом Едеским, који је написао писмо у Несторијеву заштиту. Ова дела су била одбачена, а сами оци који су их написали, били су оправдани. Са Оригеном је ситуација била другачија. Црква је осудила како његова дела, тако и њега самога. Таквој одлуци је претходио едикт Светог императора Јустинијана, који лежи као темељ одлуке помесног Константинопољског Сабора из 543. године. Посебно је на том Сабору било објављено: „Ко говори или мисли да је кажњавање демона и злих људи привремено и да ће се након одређеног времена завршити, или да ће после бити поновног успостављања демона и злих људи – нека буде анатема“ (девети анатемизам).

Оци Петог Васељенског Сабора потврдили су 553. године осуду Оригена. Једанаести анатемизам гласи буквално овако: „Ако неко не анатемише Арија, Евномија, Македонија, Аполинарија, Несторија, Евтихија и Оригена са њиховим злим делима; и све остале јеретике који су били осуђени и анатемисани од стране Свете, Саборне и Апостолске Цркве и поменута Четири Света Сабора; и оне који су мудровали или мудрују слично горепоменутим јеретицима и који су остали у свом зловерју до смрти, нека буде анатема.“ Другим речима, Црква анатемише оне који сами не анатемишу Оригена, који не признају да његово учење противречи Православљу. У наведеном анатемизму сам Ориген се поставља у низу других познатих јеретика.

Многе „купује“ Оригенова ученост и његове мисионарске заслуге. Када су преподобном Симеону Јуродивом (6. век) дошла два монаха са сличним питањем, Свети их је ослободио сумње следећим речима: „Ориген …је ушао у море, али није могао изићи из њега и утопио се у дубини“ (види Житије светог Симеона Јуродивог, 21 јул/ 3 август). Дубина учености није у стању само да утоли жеђ, већ и да утопи. Оригенова трагедија се састојала у томе што је његов лични геније привукао превише пожртвованих следбеника. Они су поред научних достигнућа прихватили и Оригенове догматске грешке и још више их развили. То се најизраженије показало у првој половини шестог века и завршило се црквеном осудом оригенизма. Што се тиче самог по себи мисионарства или аскетизма познато је да су талентовани проповедници и подвижници били не само Светитељи, већ и јеретици – например Арије и Несторије.

Уопште, под именом „оригенизам“ се разуме целокупност заблуда, које је Ориген износио и развио. Учење о ограничености Божије силе; претпостојање душа, које су послане у тела због греховног пада; постојање многих светова, од којих су неки претходили, а други ће постојати након нашег; мишљење о одушевљености и разумности небеских светила; учење о сферичности првостворених разумних бића, итд. Нама се, међутим, чини да је у наше време најактуелнији оригенизам са његове есхатолошке стране, то јест, у вези са последњих дешавањима у свету и коначном човековом уделу.

У наше дане есхатолошки оригенизам се јавља у тој истој идеји – да загробне муке нису бесконачне. У сличним представама есхатологија се своди на две етапе постојања након смрти. У првој етапи душа добија плату по сопственим заслугама. Следи да неки иду у рај, други у пакао. У другој етапи, са наступањем благодатног вечног Христовог Царства након Другог доласка, грешници који су прошли очишћење у паклу, узимају се из огња и тако ће Бог бити све у свему (1 Кор. 15:28).

Треба рећи да у идеја апокатастазе (свеопштег васпостављања) није сасвим неразумна. Као што знамо, почетак света је у доброти Божијој. Постојање света такође треба да се заврши Божијом добротом – коначном победом над злом, вечним тријумфом Царства Божијег. Ако за доброг и свемогућег Бога нема неизлечивих болести, зашто створени свет мора да уђе у вечност несавршен? Исходећи из доброте Божије, следбеници апокатастазе доносе пребрз закључак. Све треба да постане исто онако добро, као и некад. Међутим, ствар је у томе да доброта Божија није цинично изједначавање добра и зла. Благост и доброта Божија не замењују нашу одговорност за лични животни избор, не меље личну слободну одлуку Свог створења – човека.

Вечно спасење јесте духовна тачка у којој се сусрећу и пресецају два међусобно усмерена вектора – Божија милост према човеку и човеково усрдно стремљење ка Богу. Недовољне су само људске силе, јер нико од људи сам од себе неће узићи на Небо. Међутим, и Божија милост сама по себи неће спасти човека ако он сам не буде стремио томе.

Када говоримо о земним стварима, признајемо баналну истину: истинска љубав уважава слободу другог. Зато онај ко истински воли неће владати предметом своје љубави мимо његове жеље. Зашто онда мислимо да у свету духовном треба игнорисати тај најважнији закон, када је један од знакова образа Божијег у човеку управо његова слобода, која се остварује кроз лични избор. „Изнесох данас преда те живот и смрт, добро и зло“ (5 Мојс. 30:15) – објавио је пророк Мојсеј од лица Божијег. Пред човеком је живот и смрти, и шта пожели то ће му се и дати (Сир. 15:17). Бог није створио робота, који по аутоматизму испуњава команде мајстора, већ живо, разумно биће, које је у стању да у дубинама свог срца доноси слободне, личне, ни од кога зависне (између осталог и од Бога) одлуке. У томе се и састојао ризик, јер слободни избор претпоставља могућност два супротна односа према Богу. Сагласно са тим и два супротна стања у вечности. Свевишњи је створио, како је речено у познатом парадоксу, „камен који Сам не може да подигне“ – ако, наравно, „камен“ то не жели. Окамењеност грешника у свом личном избору не дозвољава (употребићемо категорички израз) Богу да загреје и одухотвори његову душу љубављу, иако га та љубав окружује као што ваздух окружује онога ко је престао да дише.

У Оригеновом систему има много логичких грешака, непромишљености, на шта су указивали многи истраживачи. Рецимо, безусловно очишћење сваког грешника не гарантује његову даљу добровољну праведност. Ориген је тако и сматрао, да ће очишћене душе затим опет и опет поново падати и опет бити послане у тела. Опет се јавља исти овакав свет и све креће изнова. Смисао материјалног света се губи у кружењима услед падова разумних бића. Овде је, међутим, важно разумети да ствар уопште није у одсуству систематичне логичности. Јер ако прилазимо само са рационалне тачке гледишта, може се замерити и систему православне догматике. Присетимо се, међутим, да се Свети Оци и велики хришћански богослови, чије мисли испуњују систем православне догматике, нису ослањали само на људску логику и промишљеност богословског система са позиције земаљских наука. Ослањали су се пре свега на Божанско Откровење. А тамо ми потпуно јасно читамо:

„И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“ (Мт. 25:46) – као што ће блаженство праведника бити вечно, на исти начин ће бити и муке непокајаних грешника.

„Боље ти је без руке у живот ући, неголи с обје руке отићи у пакао, у огањ неугасиви, гдје црв њихов не умире, и огањ се не гаси“ (Мк. 9:43-44) – вечност се схвата као бесконачност, непрекинутост.

„У огњу пламеноме, који ће осудити оне који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу Господа нашега Исуса Христа. … осуђени на вјечну погибао од лица Господњега и од славе силе његове“ (2 Сол. 1:8,9) – они се подвргавају не очишћујућем огњу, него вечној погибији.

На тај начин видимо да је вечност мука – истина, јасно откривена у Новом Завету (постоји и мноштво других цитата поред ових које смо навели). Чак у Старом Завету се износила та иста истина, например код пророка Данила у опису будућег свеопштег Васкрсења: „И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни“ (Дан. 12:2).

Немогуће је не сложити се са чињеницом да сазнање ових истина уноси са собом забринутост у душу, јер не знамо сопствени будући удео. Зато је важно схватити да је Црква изобличавала оригенизам не зато да би могла да се радује због будућег вечног кажњавања грешника, већ да бисмо ми на време увидели истинско стање ствари. Да бисмо почели да ценимо време које нам је Бог даровао. Истина се показује као сурова, али она је боља од заводничке и ласкаве лажи. Свети Јован Златоуст је упозоравао: „Ђаво зато и убеђује неке да мисле да нема пакла, да би их тамо и бацио. Напротив, Бог прети паклом и припремио га је, да бисмо ми, знајући за њега, тако живели да не бисмо упали у пакао.“[1] Тај исти Свети Отац је говорио о паклу: „закључани тамо вечно горе у огњу и трпе мучење које је немогуће описати. Ако никаква реч не може описати оне страшне муке, које трпе људе који су паљени овде, тим више су неописива страдања оних који се муче тамо. Овде се у крајњој мери цело страдање завршава за неколико минута. Тамо спаљивани грешник вечно гори, али не изгара.“[2]

Понекада се од људи који се труде да најјасније открију јеванђелску благовест може чути да је суштина Божија љубав. Са богословске тачке то није потпуно тачно, јер је суштина Божија недокучива и неизразива. Она не може бити одређена макар и најлепшом људском речју. Тим не мање, може се рећи да љубав јесте најузвишеније својство Божије. Од онога што се на људском језику најдубље може рећи о Богу је позната реченица апостола Јована: „Бог је Љубав“ (1 Јн. 14:6).

Бог је љубав не у смислу сентименталне жалости према палом створењу. Бог није Љубав у смислу бесконачног снисхођења према свим нашим поступцима. „Он никоме није заповедио да поступа зло, и никоме није дао дозволу да греши“ (Сир. 15:20) Бог је Љубав у смислу да нам дарује могућност да примимо учешће у Његовом Божанском животу, због чега је, из љубави према човеку, и пострадао у телу за наше грехе. „По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи“ (1 Јн. 3:16).

Задивљујуће нијансе задобија ова мисао у пуном контексту Писма: „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн. 4:16). Творац нам дарује могућност, активну силу, која је у стању да нас узведе к Њему. Ту могућност представља, као искрени одзив душе, наша лична љубав према Њему („који пребива у љубави, у Богу пребива“). Ако заиста обузима душу, она постаје активна сила која побеђује грех.

Замислимо се у вези са тим над следећом истином: вечно Царство Божије јесте Царство Љубави, јер Сам Бог је Љубав. Зато у Његово Царство могу ући само они који Га заиста љубе. „Љубав се показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету“ (1 Јн. 4:17). Они који су се ради љубави према Њему одрекли греховних саблазни, који су победили пороке и страсти, засноване на лажној љубави према себи и болесној привезаности према трулежним, безначајним добрима овога света. Љубав се изражава у верности. Онај ко говори да воли, а сваки дан вара – лаже. Порочни човек воли сопствене страсти више од Бога. Како такав може у рају да сагледава светост Божију? Љубав према Богу се изражава у верности Његовим заповестима. Заповести претпостављају труд над собом, савладавање у себи онога што нам смета да будемо са Богом. Наши греси и страсти налик су на тињајуће угарке, који су у стању да се разгоре у паклени огањ, који ће неиздрживо палити душу у вечности.

Дакле, суштина вечних мука није у томе да се грешници кажњавају из мржње према њима, већ зато што су они сами постали неспособни за љубав. Није суштина мука у гневном одбацивању оних који су одступили, већ у њиховом личном одбацивању Бога и Његове љубави која је усмерена ка њима. Заиста, како да се нађе у рају онај ко не воли Бога и ништа није урадио да покаже ту љубав у сопственом животу? То ће бити истинско мучење, пакао. У томе се и закључује суштина загробних страдања.

Свети Иринеј Лионски је писао: „Свима, који сачувају љубав према Њему, Он даје заједницу са Њим. Општење са Богом је живот и светлост и наслада свим добрима која су у Њему. А оне, који по својој вољи одступају од Њега, Он подвргава одлучењу од Себе, које су сами изабрали. Одвајање од Бога је смрт и удаљавање од светлости је тама. Отуђење од Бога је лишавање свих добара која су у Њему. Зато се они који су кроз одступништво изгубили горепоменуто, налазе у различитим мукама. И не зато што их је Сам по Себи Бог унапред изложио казни, већ их казна стиже као последица лишавања свих добара. Међутим, добра Божија су вечна и без краја, зато је и њихово лишавања вечно и без краја. Као што су они који су сами себе ослепели или које су други ослепили заувек лишени сладости светлости не из разлога што им светлост доноси муку слепила, већ им само слепило доноси несрећу“.[3]

Причају да се у време Другог светског рата једна породица нашла у подземним просторијама, под рушевинама. Није било могуће да се извуку напоље. Пошто се у тим рушевинама налазио подрум са храном, сво време пребивања у мрачном подземљу људи нису осећали недостатак ни у чему. Тешко је рећи колико су месеци они провели у принудном притвору, али су се несрећни људи толико навикли на свој положај, да су слободно разговарали без обзира на потпуно одсуство светлости. Дошао је тренутак када су их неочекивано пронашли. И шта се догодило? Са првим зрацима сунчеве светлости породица је истог тренутка ослепела. Она тама на коју су навикли у време свог затвора, сада је постала њихово трајно стање.

У наше дане неретко се износи мишљење да ће, раставши се са телом, душа неизоставно видети Христа у паклу и, ако пожели, примиће Га тамо (то је идеја ванвременог, а не једнократног силаска Христовог у пакао). Такође се износи мисао да ће у време Другог доласка са јављањем Христа – Сунца Правде, људи свих вера и безверја, чим Га виде, примити Га и спасити се. Јер немогуће је уз потпуну очигледност не признати Га као истинског Спаситеља. У вези са тим навешћемо речи Преподобног Симеона Новог Богослов: „Као што слепци који не виде сунце које сија, иако и свецело, са свих страна бивају освећени њиме, бивају међутим ван светлости, удаљени од ње осећањем и видом, тако и Божанска светлост Тројице јесте „у свему“, али грешници, закључани у таму, и усред светлости неће је видети. Они уопште немају божанско познање и осећање, али паљени и осуђивани сопственом савешћу, они ће имати неизрециву муку и неизразиву жалост у векове векова.“[4]

Другим речима, духовна тама која је постала унутрашња суштина безбожних људи, при јављању истинске Светлости неће нестати нигде, већ ће се претворити у вечну муку, која ће бити тим већа, колико је била супротна божанској Светлости.

Без сумње, при Другом Христовом доласку, када се Он јави у свој Својој слави и величанствености, чак и најупорнији у неверју, најокорелији грешници, биће принуђени да Га признају за Бога и Сведржитеља. Али закаснело покајање већ неће донети корист, неће их оправдати на Страшном Суду. Други долазак ће показати Христа као Судију и Господара. Међутим, такво признање биће само показивање очигледне чињенице, а не последица личног слободног прихватања Христа за Спаситеља. Свети Иринеј Лионски, описујући веру древне Цркве, сведочи о долазећем Суду:

„Пред Христом Исусом, Господом нашим и Богом, Спасом и Царем, по благовољењу Оца невидљивог, „поклониће се свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Филип. 2:10-11). То јест, да ће се пред Њим у дан Суда сви поклонити. Али даље Свети Иринеј наставља: „И да изврши Он праведни суд над свима: духове злобе и ангеле, који су сагрешили и отпали, а такође и зле, неправедне, безаконе и богохулне људе Он ће послати у огањ вечни. Напротив, праведнима и светима, који су сачували заповести Његове и остали у љубави Његовој од почетка или након покајања, дароваће живот, нетрулежност и вечно их прославити“.[5]

Неки сматрају да у основи одбацивања Бога лежи само незнање. Људи нису знали коју ће срећу задобити ако се обрате Богу. Међутим, у време Другог доласка (па и уопште – у самим пакленим мучењима) познаће и зато ће се обратити. Ствар је у томе што у мноштво случајева није ни било воље за знање. Свети Григорије Двојеслов је истинито рекао: „Зли људи су зато имали краја гресима, јер су имали и крај животу. Они би желели, када би могли, да живе без краја да би могли да греше без краја.“[6]

Такви људи су налик на богаташа из познате јеванђелске приче, који је молио сиромашног Лазара да га охлади макар на трен, али сам се ипак и није сетио Бога. Њега су мучила душевна страдања, а не лишавање Бога. Они који су се навикли на грех, не желе да се муче, али им Небески Отац није неопходан. Такви би желели да им једноставно увек буде добро. Шта ће им ту Творац? Они не желе напор да би општили са Господом, али и не виде реалне последице живота без Бога. Њихов унутрашњи свет оријентисан је на удобност и насладу; само, те сладости и покој су дијаметрално другачије врсте од Божијих добара, која се добијају у Његовом вечном Царству. Тим не мање творевина је створена од Бога са одређеним законима. Постоје закони физичког поретка, а постоје и закони моралног и духовног. Сагласно последњима, вечно блаженство не може бити даровано безакоњу, које је постало друга природа, суштина грешника. Није ствар у кажњавању, већ у духовно-моралном достојанству човека. Наш реални живот, особине наше душе се у вечности преламају у стање које ће за њу бити потпуно природно – или блаженство, или мучење.

Симпатија према Оригеновим погледима посебно је разумљива у наше дане, када желимо да поживимо овде на своје задовољство, али да се и тамо, иза гроба, не лишимо блаженства. Сластољубиви машта о наслади. И рај представља као пуноћу телесне сладости. Ако признамо да „Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14:17), јасно је да причасници Царства могу да буду само они који су стекли Духа Светог, у којима се зацарила праведност, мир и радост, која се рађа у души од општења са Богом (као што су тескоба и чамотиња због губитка општења са Господом). „Јер који овим служи Христу, угодан је Богу и људима вриједан“ (Рим. 14:18). Зато што се у припајању Богу као највећем Добру већ садрже сва друга блага и истинска наслада. У томе се и налази објективан разлог због којег душа доживљава рајско блаженство.

Сви смо упознати са причом о десет девојака и знамо различита тумачења. Посебно је дубок смисао који је у причи нашао Преподобни Серафим Саровски. Сва споља добра дела не представљају уље за Господа, већ само она која нам доносе благодат Духа Светога. Јер човек може да чини видљиво добро из сујете, заборављајући на Бога и ослањајући се искључиво на сопствено снисхођење према ближњем. Уље мудрих девојака представља благодат Божију, задобијену кроз истински богоугодна дела, која преображава унутрашњи свет човека. Следи да ће се пред лењим људима врата затворити не због суровости према њима, већ зато што њихове душе, не стекавши благодат, неће бити у стању да приме добра Царства Небеског.

У вези са апокатастазом, Свети Јован Лествичник је јасно писао: „Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена. Његово погано учење о Божијем човекољубљу веома је прихватљиво за људе који воле уживања“.[7] То значи да људи који не желе да се труде над преображајем сопствене душе прихватају мисао о будућем неизоставном опроштају као оправдање сопствених греховних слабости. Ум, испуњен лукавом идејом, престаје да контролише осећања, која заводнички усмеравају душу привлачној наслади. Он губи страхопоштовање, престаје да се топло и усрдно моли, јер њему је свеједно суђено коначно спасење. То је налик на анестезију, која се прима да би се човек насладио сопственим пуштањем крви. Сваки дан, изгубљен за спасење, представља следећу степеницу у пакао, по којој силази следбеник апокатастазе, наивно гледајући у удаљено од њега бескрајно небо као у своје гарантовано станиште.

У Православном исповедању Саборне и Апостолске Источне Цркве, састављеном као одговор на раширене протестантске заблуде и прихваћеном као вероучитељном књигом од Православних Источних Цркава у 17 веку, као један од грехова против Духа Светога наводи се „безмерно и непромишљено надање на благодат Божију“. Наводи се поред таквих грехова као што су очајање у милости Божијој, противљење јасној истини и одбацивање православне вере.

У Исповедању се даље објашњава: „Претерано надање јесте прекомерна нада на милост Божију, када се неко, настављајући да греши, нада да га Бог неће удаљити од благодати Своје и да га неће казнити. На тај начин Божију правду сматра за ништа. Они који су упали у такву заблуду, нека послушају Апостола који их учи и говори: „Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гњев за дан гњева и откривања праведнога суда Бога“ (Рим. 2:4-5). Такви су они, који се усуђују да дрско говоре: „ако је угодно Богу спасићу се; ако није, погинућу“, а сами се уопште не брину о исправљању себе, већ презиру спасење сопствене душе као неважно“.[8]

Међу религиозним мислиоцима било је и таквих људи који су објашњавали вечност мука не у смислу бесконачног трајања, већ у смислу несхватљиве пуноће доживљавања мука. Дубина паклених страдања је таква, тврдили су они, да се њихово преживљавање чини бесконачним, вечним у самом њиховом примању (док ће саме муке имати краја). Ово можемо илустровати причом о неком страдалцу који се сложио да у замену за године земних страдања проведе у паклу само три сата. Та три сата су му се чинила тако дуга и безгранично мучна да није било никаквих сила да трпи, буквално су прошли векови. Када су га извукли одатле, показало се да је провео тамо само један сат. Ствар је у томе да необухватљива пуноћа мука не замењује њихово вечну дужину – у томе је сав ужас геене! У поменутој концепцији видимо сличност Шлејермахеровом учењу о томе да је сама религија доживљај бесконачног у коначном. На крају, у сличном философском систему и нема Бога, већ само дубоко осећање људског срца, које доживљава хармонију постојања, његову непоновљивост и дубину. Ако тако објашњавамо вечност мука, како објаснити вечност блаженства праведника? Нико, ни Сам Христос, ни Свети Оци нису говорили да вечност мука означава само дубину њиховог преживљавања, а да ће притом сама та вечност морати да се заврши.

Свети Теофан Затворник је писао: „Заборављате да ће тамо бити вечност, а не време. Престало је време. Све ће тамо бити вечно, а не привремено. Мерите муке стотинама, хиљадама и милионима година. А тамо, ето почне први минут и нема му краја, јер ће бити вечни минут. Даље бројање неће ни кренути, већ ће стати на првој минути и стајаће тако.“[9]

На тај начин није само ствар до немогућности механичког мењања слободне и разумне природе, већ и посебном својству духовног света. Човекова душа, напуштајући трулежно тело, прелази у вечност где једноставно нема времена. Значи нема ни кардиналних измена, могућих у нашем променљивом свету (до Страшног суда постојање невидљивог света је још сазвучно и симетрично нашем времену, али након Суда, по речи Писма, времена више бити неће). Зато, у складу са једногласним сведочанством Светих Отаца, када се душа растане са телом, покајање је већ немогуће. У вечности постоји само откривање личног духовног самоопредељења, које се пројављује макар и за кратко време земаљског живота. И зато ће једне душе предстати у светлости благодати Божије, којој су свим срцем стремиле, а друге – у тами грехова, која је прогутала, као мутно блато, унутрашњи човеков свет.

Наравно, удео хришћана који су се растали са телом и који су упали у паклене тамнице до Страшног суда још може да се мења – молитвама Цркве и милостињом рођака и ближњих и помињање душе упокојеног. Овде се, међутим, говори не о покајном делању душа која се налазе у паклу, већ само о заступништву Цркве, која попуњава оно што недостаје упокојеном хришћанину. Мења се удео оног човека који је у земном животу имао веру у Христа, који се молио, борио са грехом, али који није достигао довољну висину врлине. Човек који је за време живота рекао недвосмислено „не“ Богу и Цркви, који није показао ни најмање унутрашње стремљење према Спаситељу, не може бити механички избављен из стања отуђености од Бога.

Ако се душа навикла само на телесна, страсна осећања, на примитивну корист и самољубље, како ће бити примљена у рај, где улазе само они који су се још на земљи навикли на духовна осећања? Када су једног старца питали: „Ако је Бог тако милостив, зашто Он све људе – и праведне и грешне – не пусти у рај?“ Старац је одговорио: „Пакао и јесте милост за непокајане грешнике. Јер ако их ставиш у рај са праведницима, то ће за њих бити најгора казна. Свети ће на брачну гозбу доћи у белим одеждама светости, а они – у мрачној и смрдљивој одећи греха. Једни ће славословити Христа, свог Спаситеља, а други, који су цео живот грабили или убијали, зеленашили, гомилали сребро и угађали стомаку – почеће да шкргућу зубима јер су цео живот гонили Христа и распињали Га у сопственој души“.

Душа која је цео живот себе учила само телесним насладама, која је отврднула у гордости, злоби и зависти, показаће се неспособна за добра вечног Небеског живота. Та блага ће за њу бити несхватљива и туђа, а она у потпуности неприкладна за рај.

Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања.
„Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами“. „У тој страшној борби, изборићете се за своја права“ – а ми ћемо додати – „спасење“… Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да „се стаде врло жалостити и туговати“ (Мк. 14, 33).
Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај.

Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима.

Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: „и Живот се јави“ (1. Јн. 1, 2).
Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји.

Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: „Какве бесмислице“. Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: „Ја сам, Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером.

Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету.

Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. „По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом“ (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: „нико вам ту радост неће одузети“ (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово.

https://radiosvetigora.wordpress.com/2010/10/27/протојереј-александар-шмеман-религи/#more-5009

Када се Господ обраћао ученицима и народу, то никад није било у форми неког обавезујућег учења, које мора сваки човјек да прихвати по сили закона. Један дио ових истина упућен је сваком човјеку, али постоје и оне поуке које се тичу конкретног човјека. Тим ријечима морамо у свом животу обратити нарочиту пажњу. У Јеванђељу, као књизи вјечног живота, имамо схватљивих, али и један дио истина до којих не допире људско сазнање. Нека мјеста изазивају бунт код човјека, а има и оних мјеста које распламсавају огањ у нашим срцима. Управо су то оне истине које је Господ намијенио нама појединачно. Ове ријечи ми никада не смијемо заборављати, већ их непрекидно морамо примјењивати у животу. У супротном се лишавамо узајамног односа са Христом.
Молитву Господњу Оче наш можемо посматрати из два угла. Она је, као прво, синовска молитва, а као друго, ова молитва је пут, којим се открива истина која води у живот вјечни. Обраћање Богу као Оцу Небеском, Творцу васељене, може да учини само човјек који је свјестан свог синовства, који зна да је Бог њему Отац, а не неки робовласник. То потврђују и прве ријечи ове молитве. Сав смисао човјековог обраћања Богу јесте у повјеравању свог живота Његовој вољи, Његовој истини, правди, прослављању Његовом на земљи, као што је слављен на небесима. Зато је молитва Оче наш у пуном смислу ријечи синовска молитва – у њој онај који се моли не мисли само на себе, већ и на Онога кога воли више од свега – на свог Оца.
Из другог плана сада избија други дио молитве, у којем ми мислимо о земљи, о себи самима. Ипак. На самом крају, гдје се враћамо на почетак одавајући славу и поклоњење Царству Божијем, потврђујемо синовско обраћање нашег срца Богу. Ми све ово тражимо зато што се Господ зацарио у нашем срцу, нашој души, и уму, а колико је то могуће и у нашем животу. Господ постаје смисао живота и огледало наше љубави. Обраћање човјека да ријеши и ове земаљске потребе није ствар приземног начина живљења. То је у ствари вапај,  молитвени крик душе која чезне да нађе свога Родитеља.
Хљеб који иштемо у молитви такође има двострук смисао. То заиста јесте храна у материјалном смислу. Не дај Господе да умремо од земаљске невоље, материјалне биједе, глади, помора... – свега оног што храни тијело. Али ово има и друго, важније значење: не лиши нас Боже онога што храни и душу и тијело и живот у цјелини. Не дај да напустимо овај живот ненахрањени том духовном храном. Господ зна потребе сваког од нас, тако да,
ако се синовски молимо, морамо знати да оно што превасходно тражимо у молитви јесте  хљеб вјечнога живота, који нашу душу чини снажном, живом, способном за подвиг вјере и истинског живота. Како човјек да очекује да уђе у Царство Божије, ако има у свом срцу мржњу ма према коме? Морамо се измирити најприје са собом, па онда са својим ближњим. Неће нас Господ одбацити из свог наручја – не – слично се сличним познаје – да би се насладио љубављу Божијом треба бити способан за љубав. То је исто као у животу. Ако неко нас воли, а ми се не одазивамо на зов љубави, онда за нас та љубав постаје терет, као омча која се стеже око нашег врата. Наметнута љубав, неузвраћена, љубав у једном смјеру, - у ствари је казна јер ограничава нашу  слободу. Значи, уколико желимо опроштај наших прегрешења, мир у души... морамо опростити у својој души нашим ближњима. У супротном, Бог ће нама опростити, али ми нећемо моћи да примимо тај опроштај.
Не уведи нас у искушење... савремени човјек, који расте у нерелигиозном или чак антирелигиозном свијету, свијету без Бога, не може да замисли да „лукави“, „нечастиви“ заиста постоји, да постоје силе таме. Не мрачне
силе у човјековој души, него демонске силе.Уколико човјек има у својој души неку тамну, злу, лошу страну, онда ће баш на њу насрнути силе таме. Е, управо због њих ми молимо – зато што их не видимо услед духовног слепила, а сами немамо снагу да се боримо против њих.
Сачувај нас Господе сила таме, само једна Твоја ријеч и нестаће као магла. Молитвом човјек окреће своје срце ка Господу. Срце мора бити испуњено божанским миром, вјерношћу, искреношћу. Ако срце није чисто и  непомућено – од молитве нема много користи. Срце је главно у човјеку – оно је човјек сâм, то је његов живот.  Човјек који се не моли срцем, заправо се моли само тијелом, а оно је без душе исто што и земља, прах и пепео.
Чисто срце је обилни источник мира и вјечне радости: при погледу на све добро, на свако створење Божије,  чистим срцем се и радује и весели изнутра човјеково биће, зато што у свим стварима препознаје одраз благости, премудрости и свемоћи Творца. Молитва је стаза на којој ми отварамо себе за сусрет са Христом. Само отвореној и очишћеној души Бог дарује своју благодат и љубав. Човјек мора да тежи да у одговор на Божију љубав постане Његов ученик, посвети сав свој живот Богу. Само такав ће чути оне умилне ријечи: Сине мој, дај ми срце твоје (Пр. 23, 26), а на мени је да испуним остало...
Молитва Господња није дата човјеку ради огорчења – већ да умири и донесе радост и несвакидашњу наду у избављење. Човјек са својим невољама није заборављен. Питање је само у томе на који начин их можемо ријешити. Гдје је излаз из наше туге и несреће? Одговор је дат у овој молитви. Одговор несвакидашњи и узвишени и силан као и свеукупно Христово учење.Свијет молитве је царство слободе. Усрдна молитва, којој треба да тежи прави хришћанин мора бити слободна, човјек мора имати слободно и широко срце, испуњено вјером и љубављу. Човјек је створен као слободно биће. Биће које живи слободу. Дише њеном пуноћом. Таква је и природа молитве. Не смије молитва ићи на силу. Насилна, принудна молитва узрокује притворност, човјека чини не само неспособним за било какав мисаони подухват него му односи чак и онај привид мира и спокојства који је имао.
А Ти Оче Путеводитељу! Ти који никад не дајеш дјеци Твојој „камен умјесто хљеба и змију умјесто рибе“ (Мт. 7, 9–10), оснажи и нашу молитву, јер без Тебе она не може бити крепка. Да би и ми не само устима него и срцем,
и мишљу и свом душом рекли једним гласом Господе, ко је као Ти (Пс. 34, 10) и Твоја слава никад неће проћи.

др Никола Маројевић, протојереј

извор: Свевиђе | број 129 | мај 2023
 

На икони се приказују и сцене страдања Господа Исуса Христа и хришћанских мученика, и те представе, начином на који су насликане, показују да је њихов простор такође простор Божијег царства, преображен и обожен.

Православна икона није само илустрација неког догађаја или неке личности. Она је место сусрета и заједнице са светитељем Божијим као оним који је у јединству са Богом, те целивајући икону целивамо њега, а кроз њега Бога са којим је сједињен. Поред тога, икона је и богословље исказано особеним ликовним језиком. Начин на који икона представља ликове светитеља или свештене догађаје носи посебну поруку која се тако преноси вековима. Простор иконе је простор непролазног Божијег царства, у њему нема природне перспективе, већ такозване обрнуте која простор иконе отвара ка посматрачу. Светлост је слободна од природних оптичких закона, све је осветљено подједнако, ништа није неосветљено (осим демона), ништа није скривено, сви предмети се виде целовито, не заклањају једни друге, не прети им сенка или нестајање у дубини слике. Икона нам тако приближава свет преображен и сједињен са Богом – свет љубави Божије у коме је све прожето његовим нествореним енергијама симболизованим светлошћу. То је свет без тамних и скривених места која могу бити извор страха или стрепње, свет отворен ка бескрају.
На исти начин, истим ликовним средствима, на икони се приказују и сцене страдања Господа Исуса Христа и хришћанских мученика. Дакле, и те представе, начином на који су насликане, показују да је њихов простор, такође простор Божијег царства, преображен и обожен. Како су онда на њима приказани историјски догађаји из живота Христа и хришћанских светитеља, посебно сцене страдања и мучења? Откуд такве представе у Божијем царству. Један могући одговор, с обзиром на начин на који се третира сећање у Литургији, јесте да су те представе заправо сећања на догађаје који су се догодили у историји, али сећања из Будућег царства. Како те представе нису натуралистичке, детаљне и прецизне, претпоставићемо да се ради о једном прочишћеном и преображеном сећању чији циљ није да нам дају један исцрпан опис онога што се догодило нити само да нас шокирају страхотама тих мучних догађаја, већ нешто сасвим друго.
На икони Распећа Христовог, као и иконама мученика, влада необичан мир, нема агоније, нема крви и ужаса. Колорит је углавном ведар, интензиван. Чини се као да читава представа одише посебном лакоћом и неком скривеном радошћу. Лик онога који страда је озбиљан и смирен, нема никакве гримасе која би наговестила бол који преживљава. Нема пијетизма, нема јада и ужаса који жртва доживљава у сусрету са злом. Икона објављује истину о страшном догађају, али без помпе, патетике или претеривања који могу да изазову подозрење у истинитост описаног догађаја или у добронамерност саме представе.
Икона чува достојанство жртве избегавајући да прикаже њено понижење и да експлицитно приказаним ужасима оживљава трауму. Она нам саопштава истину да жртва својим страдањем није понижена нити ју је само опхођење зла према њој учинило безвредном и ништавном. Онај који трпи страдање на икони је представљен као јак, стабилан и непомичан. Зло му суштински не може ништа. Зло није победник. Чак и ако му одузме живот, страдалник од Бога прима живот вечни и венац непролазне славе, па оно што изгледа као страшан губитак и пораз, претвара се у победу и неизрециви добитак. Зло настоји да личност унизи, поништи, сведе на ствар са којом се може радити шта ти је воља, да је убеди да није достојна живота. Икона је ту да поручи да зло није победник нити ће икад бити, да мученик није понижен и поништен, већ да је јак и диван тиме што је истрпео зло, а ако је пострадао до смрти да то није смрт већ улазак у вечност Божијег царства.
Притом, жртва нигде на икони, па ни сам Господ Исус Христос, не ликује јер ће се о концу историје показати као победник. Жртва је увек озбиљна и немо и чврсто стоји, као прилепљена за догађај, показујући да је њена снага у томе што је била кадра „на страшном месту постојати“. Постојати и поднети своје страдање као нешто што је не може поразити макар страдала и до саме смрти.
Икона не жели ништа сакрити. Сасвим је јасно ко је џелат, а ко жртва. Јасно је да се одиграо страшан сусрет између зла и невиности. Оно чега нема, што је уклоњено из представе, јесу тежина и гнусоба зла. Џелат је приказан на исти начин као и жртва, осветљен божанском светлошћу, без икакве гримасе или назнаке која би на њега указала као на злотвора, осим самог непријатељског покрета усмереног према жртви. На тај начин икона уклања нашу мржњу према злочинцу уздржавајући се од коначног суда који препушта Богу. Указујући да постоји једна виша правда, да постоји Бог као праведни судија који ће судити свакоме, избегава се жеља за осветом и враћањем зла за зло.
Старац Вукашин Клепачки је свом мучитељу рекао: „Само ти синко ради свој посао.“ Те речи сажимају суштину иконографске представе страдања. Икона приказује џелата као онога који чини зло, али га истовремено посматра као створење Божије. Приказујући га без агресивне гримасе, као да не жели да га осуди у тренутку тог страшног догађаја јер тај тренутак није крај историје, а човеку до смрти остаје времена за покајање и вапај Богу за опроштење грехова. Џелат се не приказује у гнусоби злочина који чини, већ као да сам светитељ-мученик својом љубављу (Божијом љубављу) покрива огољеност његовог зла. Не жели да га осуди на пакао, него оставља суд Богу. Не оправдава зло, нити га негира, нити прикрива, већ једноставно личност онога који је зло учинио штити од сопственог суда. Светитељ на икони је свом мучитељу опростио. Што се нас осталих тиче, нисмо позвани да праштамо у туђе име, нити имамо права да праштамо оно што није нама учињено, али смо позвани да се уздржимо од коначне осуде личности (не и злочина), будући свесни да смо и сами пуни греха и склони сваком злу, и да је Бог тај који ће судити живима и мртвима.
То нам говори да се ни у Будућем царству не очекује заборав учињеног зла, нити се скрива чињеница да је Божија творевина у злу лежала. Сећање је јасно, сведено на оно најбитније, али без отрова и ужаса које зло носи у себи. Тиме је наглашено да је силом Божијом зло у сећању побеђено и одстрањено. Писац Песме над песмама каже: „Љубав је јака као смрт“, а љубав Божија је јача од смрти. О томе сведочи, пре свега, Васкрсење Христово, а и сама икона као слика васкрслог света. У свакој иконографској представи страдања већ се назиру победа и васкрсење. И славећи и празнујући светог мученика, славимо Онога који га је прославио, Онога који је и сам претрпео страдање и смрт и васкрсао, Христа Господа који ће и нас васкрснути у последњи дан.

Ирина Радосављевић

Извор: Православље