„Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања у које сте позвани, са сваким смиреноумљем и кротошћу, с трпљењем, трпећи један другог у љубави." (Еф. 4:1,2) /.../ 

Живећи у Христу, хришћанин живи „са сваким смиреноумљем“ – Смиреноумље је еванђелско расположење душе, којим хришћанин сав ум свој и цело срце своје држи у Господу Исусу (ср. Флб. 4,7), те стога мисли „о ономе што је горе а не што је на земљи“ (Кол. 3,2), о ономе „што је у Христу Исусу“ (Флб. 2,5). У смиреноумљу човек сваку своју мисао, и осећање, све своје умовање контролише Господом Христом; и не само то, него га и изводи из Њега и своди на Њега. Свака мисао постаје христомисао; свако осећање – христоосећање. Смиреноумље није друго до христоумље. Имати ум Христов, – то је смиреноумље. „Ми ум Христов имамо“, изјављује свети апостол Павле (1. Кор. 2,16): ми умом Христовим умујемо о свему: о Богу, о свету, о људима, о души, и о целокупној творевини. – Смиреноуман човек искрено сматра себе ништавним пред Богом и људима. На своје еванђелске врлине, којих увек има, он гледа као да не постоје. Зато се стално све више и више смирава пред Богом и људима. Он с радошћу чини друге људе већима од себе (ср. Флб. 2,3). Због свега тога, смиреноумље је климат душе, у коме савршено успева све еванђелско а гине све нееванђелско. 

Насупрот смиреноумљу стоји гордоумље. Оно је у свему супротно смиреноумљу: и у мислима и у животу човек се ослања само на себе, на свој ум, на свој разум. Зато је такав човек јавно или потајно горд. Он хоће да је независан, самосталан, аутономан у свему, и аутаркичан, самодовољан: да буде „чист човек“, да његов разум буде „чисти разум“, и његова мисао „чиста мисао“. Другим речима, да потпуно буде независан, на првом месту, од Бога: да се Бог не меша ни у шта његово, а најпре у његово умовање о свету, и свему. Али, баш у томе човек није самосталан; јер такав начин мишљења и живота одавно је у потпуности остварио ђаво, а људи само каскају за њим, или бауљају. Живети без Бога и мислити без Бога, – у томе је сав ђаво. У себи гледати све и сва; живети само собом, у себи и за себе, – то је ђаво, и нема другог. Када људи тако умују, умовање им је најмање самостално, најмање људско, јер је сво позајмљено од ђавола. У крајњој линији, гордоумље није друго до ђавоумље. Смиреноумље је увек праћено кротошћу и трпљењем. Смиреноуман човек зна да ништа не бива без Божијег провиђења: зато је кротак и трпељив у свему што га снађе, па макар то биле најљуће невоље и муке. У томе за углед он има апостоле и пророке (Јак. 5,8-10), а пре свега кротког и дуготрпељивог Господа Исуса (Мт. 11,29). 

Али све то троје: смиреноумље, и кротост, и трпљење, само љубављу стоје и љубављу постоје. Једино ко има еванђелске љубави у души, може имати ове три врлине, и заиста бити и смирен и кротак и трпељив према људима. Хришћани живе достојно свога звања када ове три врлине врше „у љубави“, с љубављу: „трпећи један другога у љубави“. Само љубав еванђелска даје силе човеку да буде истински смеран, и кротак, и трпељив према људима, иако су њихове мане и греси очигледни. 

Смиреноумље? Мера му је смиреност Господа Христа: Бог се спустио са небеских и наднебеских висина до надно пакла: спустио се Својом душом људском, да из пакла изведе палог Адама, палог и пропалог, гордошћу сатанском обореног и огреховљеног и усмрћеног и опакленог. Адама, и у њему род људски. А нама, колико се тек нама ваља смиравати? Попут Богочовека. Он је тај пут смирења прошао ради нас: да бисмо и ми таквим смирењем спасавали себе из пакла гордости, греховности, ђаволског самољубља и самодовољности. И још да бисмо стекли Христово смиреноумље, које се из љубави према сабрату – човеку, спушта за њим до надно његовог пакла, само да га извуче отуда, да га спасе. Јер ти све дотле не волиш еванђелском љубављу свога сабрата човека, док свим бићем не кренеш да га спасаваш од његових грехова, од његових смрти, од његових ђавола, од његових паклова. А у свему томе теби је као дах неопходна кротост голготска, која се и на крсту с љубављу моли за непријатеље; а уз кротост неопходно и трпљење христовско: јер како ћеш без њега поднети сабрата човека, у коме је грех и греси, смрт и смрти, смрад и смрадови? 

Љубав твоја мора да се стално наоружава крстом и трпљењем, ако хоћеш да имаш снаге подносити грехе својих ближњих и љубити их и у гресима њиховим, и у падовима њиховим, и у смртима њиховим. „Трпећи један другога у љубави“; а та благовест значи: трпећи грехе и мане један другога у љубави, у Христовој љубави. Без те љубави, људи не могу дуго трпети грехе један другога, већ стану мрзети један другога због греха, и гонити један другога због греха, и мучити, и убијати један другога због греха. А ти си Христов? Онда љубав твоја мора бити саткана од кротости и трпљења и смирења. Смири се, понизи се Христа ради пред грешним братом, да би га кротко и благо у љубави која покрива грехе излечио од греха, од смрти од свих недуга његових. А за такво смиреноумље и кротост и благост и свеопраштајућу љубав, у душу твоју сливаће се с неба бујице Христове благодати, која својом небочежњивом силом узноси и тебе и брата твог у светле небеске светове Царства Христова. 

Како ходити „достојно звања“? „Са сваким смиреноумљем“. Ко је такав, вели Свети Златоуст, ходи достојно звања: смиреноумље је темељ сваке врлине. Ако си смирен и имаш на уму ко си и како си спасен, и то сећање ти служи као побуда за врлину, ти се нећеш гордити ни оковима ни оним што сам рекао, него ћеш, знајући да је све то у тебе дар благодати, смиравати себе. Смиреноуман човек може бити захвалним слугом и памтити учињена му добра. Јер шта имаш што ниси примио? пита свети апостол (1. Кор. 4,7). Но чуј шта он још каже: „Потрудих се више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном“ (1. Кор. 15,10). – „Са сваким смиреноумљем“, значи: не само у речима и не само у делима, него и у држању и у тону речи. Не понашај се према једноме смирено а према другоме дрско; буди смирен према свакоме, па био то твој пријатељ или непријатељ, знатан или ништаван човек: у томе се састоји смиреноумље. Тако и у другим потхватима буди смирен. Јер чуј шта Христос каже: „Блажени сиромашни духом“ (Мт. 5,3), – и ово ставља као прво блаженство. Због тога и апостол вели: „са смиреноумљем и кротошћу и трпљењем“. Јер неко је смирен, али је напрасит и гневљив; таквоме смиреност не користи ништа: јер често под утицајем гњева он све изгуби. „Трпећи један другога у љубави“, вели свети апостол. Како може трпети онај који је гневљив и клеветник? Апостол казује начин: љубављу. Ако ти не трпиш свога ближњега, како ће онда тебе трпети Бог? Ако ти не подносиш свога сароба, како ће тебе подносити Господар? Где има љубави, ту се све може поднети. - 

Преподобни ава Јустин Ћелијски 

(из књиге ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА)

извор

Апостол Павле показује најпре
а) надмоћ љубави над свим другим даровима и подвизима (13,1-3); потом
б) описује њен светли лик, показујући пуноћу добродетељи и одбацивање свих страсти у њој (13,4-7); на крају
в) саопштава да је она непрестана (13,8-13).
а)
Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звечи, или кимвал који звечи (1. Кор. 13,1).
Љубав је унутарња сила живота. Погружавајући се у Бога и испуњавајући се Богом, она све Божије и своје даје за браћу, у којима такође живи, и то не мишљу него срцем, и све што се тиче њих, сматра да се тиче и ње. То је самораспети живот, неисцрпни источник сваког добра. Говорити језицима је сасвим спољашње дело; и у природном поретку тиме је заузета само памет, док у благодатном ни тога нема: јер и магарица је могла да говори када је то било потребно, и камење ће да завапи, каже Господ, онда када не буде било никога ко би саопштио вољу Божију. Онај ко говори без присуства унутрашњег живота исто је што и бронза која јечи, или кимвал који звечи. Прво представља монотони звук, као удрац по комаду бронзе или каквом бронзаном предмету, док друго означава мењање тонова, али без смисла. Грчки: алалазон - лелекати, пуштати глас, а ништа одређено не говорити.
“Апостол је, поредећи дарове, на прво место ставио дар језика, јер тај дар је по мишљењу Коринћана био значајнији од других. Сматрали су да је он најважнији зато што је приликом силаска Свесветог Духа био дат Апостолима пре свих других дарова. Он каже: ако упознам све људске језике, и поврх тога језике невидљивих Сила, а не будем имао љубави према ближњем, ни по чему се нећу разликовати од неживих оруђа” (Теодорит). “Гледај одакле он полази: пре свега, од тога што су они сматрали задивљујућим и великим, тј. од дара језика. Говорећи о овом дару он га представља не онако како су га они имали, него као да је много већи. Он није рекао: “ако језике говорим”, него: ако језике човечије говорим. Шта значи: човечије? Значи: језике свих народа васељене. Но, није се задовољио ни овим проширивањем, него је дадао и друго, много веће; каже: и анђеоске. Видиш ли како је он узвисио тај дар, и како га је после спустио и унизио? Није рекао просто: “тада сам ништа”, него: онда сам као звоно које звечи, тј. нешто безосећајно и бездушно, што узалуд испушта звук, без циља и икакве користи, и не само да никоме не доноси корист, него је за многе узнемирујуће, неугодно и несносно (кумбалон - означава и чегртаљку)” (св. Златоуст).
Шта је то анђеоски језик? Блажени Теодорит о њему пише: “Под анђеоским језицима не подразумевају се никакви чулни језици, већ унутарњи, духовни, они на којима Анђели опевају Бога и опште међу собом. Јер Исаија их је слушао како певају, а Језекиљ, а такође и Данило, Захарија и Михеј слушали су их како говоре. Божански Апостол је ово изразио тако снажно у намери да покаже надмоћ љубави.” Св. Златоуст каже: “Говорећи о анђеоском језику, Апостол не приписује Анђелима тела, него изражава следеће: чак и ако будем говорио онако како Анђели обично говоре међу собом, без љубави сам ништа, чак сам тежак и неугодан. Слично и на другом месту - када каже: да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима (Фил. 2,10) - он Анђелима не приписује колена и кости, далеко било, него на примеру нашег поклоњења жели да покаже усрдно поклоњење Анђела. Тако и овде када говори о језику, он тиме не означава телесни орган, него нашим општепознатим начином општења представља њихово међусобно општење.”
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам (1. Кор. 13,2).
Ови духовни дарови указују на велику блискост у односу према Богу. При свему томе, они се не тичу саме дубине наше природе, него означавају натприродно сједињење са Богом. Пророштво, са потпуним познавањем тајни Божијих у устројству царства благодати, са потпуним познавањем устројства света и свих ствари - у њиховом почетку, током времена, и у циљевима, према чему се све управља - такво дакле пророштво ипак има своје место у глави, и, када је потребно, Бог може да га преда уму, без обзира на то шта се догађа у срцу, како што је и магарицу натерао да говори. Следствено томе, и оно најдуховније може бити далеко од Бога и ближњих, туђе истинском животу. Вера која чини чуда, која и горе премешта, претпоставља велику смелост пред Богом; но, пошто су дела која она савршава спољашња, пошто нису њена сопствена, него Божија, Бог по Своме промислу може дејствовати и кроз несавршена оруђа, немајући у виду њих, него друге, те се тако овај дар може испољити и на потпуно спољашњи начин - да не представља одлучну потврду унутрашњег јединства са Богом и са браћом по Богу. У нормалном поретку духовног живота не може се имати ни такво пророштво ни таква вера без потпуне чистоте и најискренијег богоопштења. Но, када је неопходно, Бог и једно и друго може, по Своме промислу, да саопшти и таквим лицима, која, према своме духовном устројству, не би могла да их имају. Одатле произилази да дела такве врсте не представљају потврду истинског духовног савршенства које све усклађује у љубави, тј. да се и поред свих тих дела може бити без љубави, и сходно томе - бити ништа. И Сам Господ је то потврдио када ја рекао: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23). Ја вас никада нисам знао - рећи ће - јер Господ зна створења Своја. Овим је Господ рекао да, без обзира на таква знамења, они који су их творили - нису Његови, и то стога што нису творили вољу Његову, а такође и зато што нису имали љубави. Тако се реч Апостола подудара са речју Господњом. Апостол није хтео да каже да ти дарови никада не указују на блискост Богу оних који их пројављују, него да је и поред поменутих дарова могућно одсуство такве блискости, а без ње - све је ништа.
Свети Златоуст је такве мисли исказао на овом месту: “Апостол се не зауставља на дару језика, него указује и на остале дарове и, показавши ништавност тих дарова без љубави, одмах потом даје слику њену. А пошто је хтео постепено да појачава реч, он усходи од мањега ка већем; оно што је ставио на последње место при набрајању дарова, тј. дар језика, сада је ставио на прво место, усходећи, како сам рекао, од мањега ка већем. Пошто је рекао за језике, он одмах прелази на пророштво, представљајући тај дар такође као веома узвишен. Јер као што тамо није указао просто на језике, него на језике свих људи, па чак и на анђелске језике, да би одмах потом рекао како је тај дар без љубави ништа, тако и овде, не говори просто о пророштву, већ - о најузвишенијем прорштву. Рекао је: ако имам дар пророштва, а затим додао: и знам све тајне и све знање, представљајући тај дар у најузвишенијем облику.”
“Потом апостол прелази на остале дарове, и, да не би постао напоран набрајајући их сваки понаособ, указује на мајку и источних свих њих, и то опет у најузвишенијем облику: ако имам - каже - сву веру. Не задовољавајући се овим, он додаје оно што је и Христостос сматрао за велико: ако и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. Гледај како он и овде опет понижава дар језика. Показује како је велика корист од пророштва, да је то - познавање тајни и сваког знања, исто тако показује и значајно дело вере - премештање гора; а дар језика је само поменуо и више ништа о њему није рекао. Обрати пажњу и на то како он у свега неколико речи обухвата све дарове, тј. у пророштву и вери; ово стога што се чудеса крију или у речима или у делима. Вери се приписује премештање гора не зато што би сва вера само то могла да произведе, него зато што је грубим људима ово изгледало тешко због тежине гора. Апостол на тај начин узвисује предмет, а смисао његових речи је следећи: ако имам сву веру, ако чак могу и горе да премештам, а љубави немам, онда сам ништа.”
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13,3).
Од дарова Апостол прелази на најузвишеније облике подвига - раздавање имања и предавање себе на спаљивање. Апостол на њих гледа као на дела која се савршавају на спољашњи начин, на начин коме не мора да одговара и унутарње расположење. Могуће је све раздавати без љубави, и одлучити се за смрт, а да се такође нема љубави. Ако Бог гледа на срце и по њему цени дела, а вредност дела сва је у љубави, онда може да се догоди да и тако велика дела пред Богом немају никакву вредност, тј. да не донесу никакву корист. Није Апостол хтео да каже да су таква дела безначајна, него да је сва њихова вредност у љубави; такође, он није хтео да каже да је могуће волети, а при томе не савршити таква дела када је то потребно. Он има једну замисао - да кроз таква поређења покаже како свим даровима и свим подвизима вредност даје само љубав, и да је ако нема ње - све узалуд.
Св. Златоуст каже: “Каква усрдна реч! Он овде све представља у најузвишенијем облику. Није рекао: ако сиромасима дам половину имања, или два или три дела, него: све имање своје. Није рекао: даћу, него раздаћу (сопственим рукама), показујући тиме осим начина коришћења имања и најусрднију услужност. Такође, није рекао: ако умрем, него се опет снажно изражава, представљајући најтежу смрт - бити жив спаљен, и каже да чак и таква смрт без љубави не представља нешто значајно. Али сва сила Апостолових речи откриће се када наведем сведочанство Христово о милостињи и смрти. Које сведочанство? Богаташу је Христос рекао: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19,21); такође, беседећи о љубави према ближњем, рекао је: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Одатле се види да је овакава љубав и у очима Божијим најузвишенија. Али ја тврдим, каже Павле, да чак и ако за Бога положимо свој живот, и не просто положимо, него будемо спаљени, чак и тада нећемо имати никакве користи, ако не љубимо ближњег. Нема ничег изненађујућег у томе што дарови без љубави не доносе никакву корист - они су чак испод доброг живота; јер многи који су поседовали дарове биће кажњени као зли, на пример они који су пророковали у име Христово, изгонили демоне и чинили многа чудеса, као Јуда издајник. Дакле, није ништа чудно што је даровима потребна љубав; али да ни сам исправан живот без ње не значи ништа, то може да изгледа као преувеличавање и да доведе у недоумицу, нарочито када знамо да Христос приписује велико достојанство тим двема добродетељима, тј. нестицању и мученичким подвизима. Зашто он (Павле) говори тако? Шта рећи на то?
“Или то, да Павле немогуће претпоставља могућем, како он обично чини када хоће да каже нешто необично; на пример, у посланици Галатима каже: ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1,8). Коначно, ни он сам ни анђео то нису могли да учине; али, да би предмет представио на најупечатљивији начин, он претпоставља оно што се никад неће догодити. Исто тако поступа и овде. Дакле, то треба рећи, или...” Но, ову другу мисао узећемо од Теодорита, који се изражава краће, а ипак сагласно светом Златоусту. Он каже: “Треба знати, да праведни Судија гледа не само на праведно дело, него и на циљ тога дела. Многи свашта чине ради људске славе.”
Пример за то како изгледа страдање без љубави, дао је неки Саприкије, јереј Антиохијски. Он је био у врло пријатељским односима са мирјанином Никифором. После су се око нечега разишли, и то баш озбиљно. Никифор се убрзо уразумио и тражио је помирење, али безуспешно. У таквом стању затекло их је гоњење за владавине Валеријана. Саприкија су ухватили; он је тврдо стајао у вери и због тога је био мучен на различите начине, да би на крају био осуђен на одрубљење главе. Никифор, сазнавши за то, пожурио је за њим и затражио измирење; али овај му је одбио. Зато је благодат одступила од њега, и он се одрекао Христа Господа баш у тренутку када је требало да приклони главу под мач. Ето како је он страдао и био спреман да издржи све, а љубави није имао; и никакве користи није имао од страдања (види Чети-Минеј за 9. фебруар).

Једном је неко рекао Светом Апостолу: „Многе те књиге изводе из памети.“ (Дела Апостолска 26, 24). У тим речима се јасно открило безумље оних којима се Павлова проповедана премудрост чинила као лудост. Страни истинској вери, нису могли да схвате Божију премудрост, односно Христа Исуса.

Ја, иако по милости Божијој нисам као они којима је, због сопственог неверовања, велики учитељ (апостол Павле) изгледао безуман, ипак, користећи твоју љубав, која ме, кроз наше једномислије у вери, још чвршће повезује с тобом, употребићу исту реч, иако не у истом смислу, па ћу ти рећи: О, Севере, љубљени мој Севере! Твоја претерана љубав према мени готово те лишава разума. Ти, због превелике нежности према мени, као деда према свом унуку, младом не по годинама, већ по разуму, изгледаш ми као да си изгубио разум (ако твоја благоразумност допушта да то кажем).

Уистину, шта да ти одговорим на молбу којом си ме замолио да скинем свој портрет (да представим самога себе) и пошаљем ти га? Онoм истом љубављу којом тражиш утеху у таштим сликама, молим те да ми кажеш – какав портрет желиш да добијеш од мене: земаљског човека или небеског? Знам да ти волиш то небеско обличје које је Цар небески заволео у теби самом. И није ти потребан никакав други лик осим онога који сам носиш, по коме љубиш ближњег као себе самог и не желиш ни у чему да имаш предност нада мном, да између нас не би било неједнакости.

Али, бедан сам и жалостан! Јер до сада још носим у себи нечисто земаљско обличје и по својим земаљским осећањима и делима више личим на првог, него на другог Адама. Како могу да се усудим да прикажем себе, кад је моје небеско обличје прекривено земаљским нечистотама? Са свих страна обузима ме стид: стидим се да себе покажем онаквим какав јесам, а не смем да се прикажем онаквим какав нисам. Мрзим себе у стању у којем се налазим, а не бринем се да себе поставим у стање које волим.

И зато, шта ми вреди, беднику, да мрзим порок и љубим врлину, када више чиним оно што мрзим, а не трудим се да извршим оно што волим! Управо то ме и исцрпљује у мојој унутрашњој борби: дух се супротставља плоти, а плот духу, и закон плоти као закон греха надјачава закон ума.

Несрећан сам! Јер нисам исцелио дрветом крста отровно кушање са убиственог дрвета – и зато у мени остаје онај прародитељски отров, којим је Адам заразио читав род свој. Тако да сам, по природној доброти, некада имао очи отворене за невиност, а затворене за неправду, али сам касније ослепео кушањем забрањеног плода. Изгубивши духовни вид, почео сам да црпим погубну мудрост из дрвета познања добра и зла.

И да је бар све завршено тим падом, па да сам невиним кушањем стекао познање добра и зла и да сам онда почео да радосније бирам добро, посебно чувши Божји савет, који ме позива да, од предложеног избора – живота или смрти – брже пружим руку ка Води (Живота) и изаберем дар живота. /„Ако је ко жедан, нека дође к мени и пије“ (Јн. 7, 37) и „Ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднити довека.“ (Јн. 4, 14)/

Али од безумља у мени родила се дрскост, по којој иако сам познао добро, ипак сам га презрео и изабрао зло. Како после свега могу добити опроштај у греху када више не могу да се оправдам незнањем? Не! Познао сам добро, а ипак сам чинио зло – иако сам лако могао да чиним добро, да нисам својом поквареном вољом занемарио спасење душе, вољом која је заволела бескорисно и одвратила се од спасоносног!

И тако, заиста сам изгубио оне невине очи које нису виделе грех, и као казну за своје безакоње, стекао сам оне очи којима се грех познаје. Свето Писмо говори да су наши прародитељи и видели, али да у исто време и нису видели. Тако је жена видела да је дрво добро за храну и пријатно очима, што значи да је имала вид. Али Свето Писмо такође додаје да су се, кад су окусили од дрвета, њихове очи отвориле – што значи да су пре тога били слепи. Одавде закључујем да, иако у једном истом месту не могу истовремено постојати слепило и вид, ипак у нама постоји одређена врста слепила чак и кад видимо, као што постоји и одређена врста вида чак и кад смо слепи.

Мислим да је у овом смислу Господ рекао: „На суд ја дођох у свет, да који не виде, прогледају, а који виде, слепи постану“ (Јн. 9, 39). Јер Он је дошао да тражи изгубљене и да просвети ослепљене.

И тако, имајући потребу за Лекаром, са Пророком вапијем: „Просвети таму моју, Боже!“ (Пс. 17, 29).

Заиста, Господ је милостив и човекољубив.

Али како то Светлост, која је дошла да просветли таму људског слепила, подигне палог и ослободи окованог, истовремено чини да они који виде постану слепи? У Јеванђељу се казује о Исусу Христу да је многим слепима даровао вид и ни од кога није одузео очи; док је у Закону речено: „Ја убијам и оживљујем“ (Пон. Зак. 32, 39).

Слично томе, у Јеванђељу је о Њему записано: „Гле, овај лежи на падање и устајање многима“ (према Лк. 2, 34). У том истом смислу треба разумети и оне речи Христове: „На суд ја дођох у свет, да који не виде, прогледају, а који виде, слепи постану“ (Јн. 9, 39). Господ је дошао, и с Његовим доласком прошло је старо, а све постало ново.

Тако се испунило речено: „Ја убијам и оживљујем“. Он је умртвио нашег старог човека, приковао га за крст, скинуо са њега плот, и, провевши га кроз сва начала и власти, даровао му победу у Самоме себи. Оживео је новог нашег човека васкрсењем из мртвих, подигавши га и посадивши га на небесима.

Тако је Он дошао да просветли слепе и да оне који виде учини невидећима – то јест, да затвори очи које су гледале грех, а да отвори оне које пре нису виделе ништа добро. За мене су корисни и слепило које ми не дозвољава да видим грех, и вид који ми омогућава да созерцавам светост.

Зато се моли, љубљени брате, да ми Господ подари обоје: да ме удостоји слепила које ће ме сачувати од сујете пролазног света, али и да ме просветли, да бих видео истину. Да умртви у мени старог човека с његовим делима, и да процвета у Христу моје биће, да се обнови као у орла младост моја.

У томе се састоји права духовна промена — када се ми преображавамо у новога човека сазданога по Богу, који носи на себи лик небески, уједно одбацујући онога човека (у нама) који је заражен гресима.

Молим Бога да уништи у мени земаљско обличје, које носимо у овом пролазном животу, и да уместо тога обнови и украси у мени лик Свој, који ми неће бити на стид, већ с којим ћу смело моћи рећи: „Исчезе срце моје и плот моја, Боже срца мога, и део си мој, Боже, довека!“ (Пс. 72, 26).

Јер кад се спасоносна промена догоди у мом унутрашњем човеку, нестаће моје плотске жеље и воља моја, тада ћу, слободан од телесних веза, са очишћеним срцем моћи призвати Бога: „Боже срца мога, и уделе мој, Боже, довека!“

О, кад би се испунила на мени реч Симеонова — да ми Христос буде на падање и на устајање, на падање мога спољашњег човека, и на устајање унутрашњег!

Да би пао у мени грех, који упорно стоји када душа пада, и да у мени устане онај бесмртни човек који је пао када је грех завладао!

Стајање спољашњег човека је пад унутрашњег, и насупрот томе, у мери у којој слаби наш спољашњи човек, унутрашњи се из дана у дан обнавља.

Зато велики учитељ (апостол Павле) каже: „Када сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор. 12, 10).

И тако, благодарим Господу што је Он урезао мој лик живљим и трајнијим бојама, не на пропадљивим таблицама и не на меком воску, већ на живим таблицама твог срца, где ћеш ме непрестано созерцавати, утиснутог у твоју душу, и чувати ме у јединству вере и благодати, не само овде, већ и у будућем веку.

Ако твоја љубав ипак неизоставно жели видљиву утеху, можеш, према облицима који су се урезали у твојој души, колико ти памћење допусти, рећи неком живописцу да наслика мој лик, макар по неком од оних који стоје пред тобом и личе на мене.

Наравно, живописац, услед своје неискуствености, не схватајући у потпуности твоје речи, може ме насликати нетачно.

Али, пошто ме ти непрестано носиш и созерцаваш у души, онда, ма које лице неискусни живописац поставио под мојим именом, у твојој души увек ћу бити ја, а не неко други.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1204667184573463&set=a.117204529986406

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Светој литургији на Лазареву суботу, 16. априла 2011. године у Цетињском манастиру

Припремамо се, драга браћо и сестре, да прославимо улазак Христов у Јерусалим, а послије њега да прославимо, да се сјетимо великих и страшних страдања Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа – Његовог распећа, Његове смрти, погребења, али и Његовог славног васкрсења.Прије ових великих и страшних догађаја, највећих и најстрашнијих догађаја у историји рода људскога, прије дакле Христовог страдања и распећа и прије Његовог васкрсења, догодила су се два догађаја исто тако велика и значајна и изузетна.

Први догађај је био Христово преображење на гори Таворској. Гора Таворска у Палестини је једна од најљепших гора које сам икада у животу видио, на њој данас постоји дивни манастир, отприлике на оном мјесту гдје се Господ преобразио пред својим ученицима. Узео је Господ тројицу својих ученика – Петра, Јована и Јакова – одабрао их је од осталих дванаест својих ученика и извео их на гору Таворску. Тројицу ученика и двојицу пророка: пророка Мојсија Боговидца и Тајновидца и пророка Илију, такође видиоца великих и страшних тајни у времену прије Христа. Међу свим пророцима њих двојица су били најизабранији. Мојсије законодовац је писац знаменитог Петокњижја, пет књига Мојсијевих, које и данас читамо и којима се просвећујемо и надахњујемо. А пророк Илија је везан за велика збивања свога времена, велики бранитељ вјере у живога Бога, онај који је по предању намјесто пелене био повијен у огањ и зато је био и назван огњени пророк Илија; који је на огњеној колесници отишао из овог свијета у онај невидљиви, тајанствени Божији свијет, да би се ево вратио на дан Христовог Преображења. Засијало је Христово лице као сунце, а хаљине Његове постале су бјеље од снијега. Двојица пророка и тројица ученика попадали су пред тим страшним виђењем вјечне божанске свјетлости која је засијала из Христовог бића, из Христовог лика.

Зашто баш на гори Таворској и зашто управо прије великих догађања из Христовог живота? Хтио је Господ да тројици својих ученика покаже да не треба да се плаше без обзира на то шта ће се са Њим догађати у догледно вријеме – да Он јесте Исус из Назарета, да Он јесте рођен од Дјевојке Марије, да Он јесте био са њима, да ће Он заиста пострадати, као што су то рекли Пророци, али да не изгубе вјеру: „Немојте да изгубите вјеру у мене. Ја ћу пострадати као човјек и принијети себе за живот свијета, али ја сам и нешто много више од онога што виде ваше очи.“ И то више, то узвишеније, то неизрецивије показао им је на дан свога Преображења – засијала је божанска свјетлост из њега и божанска сила, да би их утврдила, да се не би поколебали када дође Његово страдање, Његово распеће и Његова смрт.

Васкрсење Лазарево

Други велики догађај јесте управо догађај који данас прослављамо – васкрсење четвородневног Лазара, пријатеља Христовог. Чули смо како то потресно описује Јеванђеље и пред нама дефилују ликови… Не само Христов лик и не само Лазара четвородневног, него и други ликови, и сваки од њих је посебна прича.

Ту су Марија и Марта, сестре Лазареве. Она Марија, која је клечала пред ногама Господњим и која је, како каже Јеванђелист, помазала миром ноге Његове. Марта, којој је Господ другом приликом рекао: „Марта, Марта о многоме се бринеш, али је једно нама потребно, Марија је бољи дио изабрала“. Марта служила, припремала ручак и бринула, па се наљутила на своју сестру: „Што јој не кажеш да ми припомогне?“ Како то обично бива када у дом дође неки гост, онда сви који су у том дому треба да пожуре, да се потруде да заједно угосте свога госта, и утолико више уколико је гост значајнији. Па се зато с правом Марта наљутила. Међутим, Господ благосиља Мартин труд, али у исто вријеме каже: „Марија је бољи дио изабрала, она слуша ријечи вјечнога живота, она клечи пред ногама мојим, она упија у себе велику и свету тајну, открива јој се тајна моје личности и тајна вјечнога и непролазнога живота. Зато немој да се љутиш на њу. Добро је и ти што радиш али је ово што она чини још боље“.

Двије дивне сестре која показују љубав једна према другој, а и једна и друга показују велику љубав према своме брату Лазару. Брат њихов јединац, кога оне бескрајно воле, оболио је и упокојио се и погребен је био, а Господ који је предосетио и чуо шта се догађа, враћа се поново у Јудеју – и ако су већ пријетили да ће да Га ухвате, да Га убију, Он се враћа назад. Па ће рећи апостол Тома Близанац: „Хајдемо и ми с њим, да заједно са њим пострадамо“ (уп. Јн. 11, 16) – већ су предосјетили да се надвија нешто страшно над њиховим Учитељем, над Равијем. Види се колико Тома љуби Господа, види се колико сестре воле Господа, колико дубоко повјерење имају у Њега. Прва је Марта, која је била динамичнија, изашла пред Њега. И Господ је сусреће, а она Му говори да је умро њен брат Лазар. Тада јој Господ посвједочује да ће васкрснути њен брат Лазар, а она каже: „Знам, Господе, да ће да васкрсне у дан Васкрсења.“ А Господ јој каже нешто што она у том тренутку не разумије и не може да схвати, што је и природно, јер како схватити Његове ријечи: „Ја сам васкрсење и живот, ко у мене вјерује неће умријети него ће вјечно жив бити“. И Марта поручује сестри Марији: „Ево, дошао је Господ“. Излази Марија, народ иде за њом, она одлази да плаче на гробу свога брата – све је тако потресно, све је тако величанствено. (уп. Јн. 11, 20-30)

Сваки од тих ликова који се појављују данас и које нам открива Свето јеванђеље, сваки је прича за себе, а изнад свега сам Господ, који на овај дан васкрсењем Лазаревим, као што и пјевамо, посвједочује и предуказује опште васкрсење мртвих; утврђује своје ученике и ученице своје, Марту и Марију, тим васкрсењем, као што их је утврдио својим Преображењем – да је Он не само човјек него да је Бог који има силу и моћ божанску, да је он Син Божији, да је он Спаситељ и Искупитељ.

Догађа се нешто што се није догодило од настанка свијета и показује се колико је Господ љубио свога пријатеља Лазара. Јер кад је дошла Марија, каже, потресе се Господ када је угледа и тим ријечима њеним о Лазару, и не само што се потресе него и заплака. Занимљиво је да нигдје у Јеванђељу не налазимо да се Господ смијао, али налазимо на више мјеста како је заплакао. Заплакао је Господ и тиме показао своју велику љубав према Лазару, и не само према Лазару него према сваком људском бићу. И долази Господ на гроб Лазарев, а опет ће ту динамична Марта да каже: „Господе, како сад са отворимо гроб, већ четири дана је у гробу, већ смрди, вруће је.“ Без обзира на те њене ријечи, Господ говори да скину плочу камену. И данас у Светој Земљи стоји то мјесто гдје је био сахрањен четвородневни Лазар, и данас свједочи о том великом и страшном и величанственом догађају. Лазар четвородневни је чуо ријечи Господње: „Лазаре, изађи напоље!“

У том тренутку обликује се поново његово биће. Онај који је својом ријечу створио човјека, који га је обликовао од праха земаљскога руком својом, који га је задахнуо дахом живота, истога тога човјека поново испуњава својом силом, својим дахом живота. Лазара је испунио дахом живота Онај који га је од праха уобличио, и онај прах и тијело његово које је почело да се распада је поново укријепио, оснажио, оздравио, задахнувши га дахом живота. И Лазар излази, а каже Господ: „Скините са њега мртвачке покрове.“ Излази Лазар и Он га предаје његовим сестрама Марти и Марији.

Можемо само замислити каква је то била радост, какав је то био потресни догађај, какав је то био нови сусрет Лазара са Господом и Господа са Лазаром, какво је то било укрепљење ученика који су били око Њега.

Лазар је послије тога постао први епископ на Кипру. Ко оде на Кипар наћи ће тамо мошти четвородневног Лазара. Прије неку годину смо славили десет вјекова градње тога храма, дивнога храма, који доље има и крипту из древнохришћанских времена. За њега је везано једно дивно предање које сам чуо када сам ишао у име наше Цркве на обиљежавање десетвјековља тога храма у коме су мошти Лазареве. Каже се за Лазара да се никада више није насмијао после свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу.

Овај догађај је дивно и велико свједочанство Божије силе. Васкрсење Лазарево, које је претходило уласаку Господњем у Јерусалим, када су већ пријетили да ће Га ухватити, да ће Га убити, да ће Га разапети, укрепљење је не само савременика Христових него и наше укрепљење.

Улази Господ у Јерусалим после васкрсења Лазаревог, укријепивши своје ученике да се не боје. И онда имамо онај дивни празник и догађај, када су дјеца појала Господу на Цвијети: „Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“ Ми данас такође идемо с палмовим гранчицама, или са врбицом, која је најсличнија палми, у знак сјећања на тај дивни, чудесни догађај уласка Христовог у Јерусалим.

Ево, дакле, два велика догађаја, и хвала Богу да сте и ви дошли из Жупе Александровачке баш на Лазареву суботу овдје, да цјеливате руку Светог Јована Крститеља – ону руку која је Господа крстила у Јордану, и дјелић Часнога крста у овом златном ћивоту – онога крста на коме је Господ разапет, да цјеливате и руку нашег Светог Петра Цетињскога. Јер и мошти су свједочанство онога што се данас догодило – живо свједочанство да је Бог Бог живих, а не Бог мртвих. Да сила Божија и људско тијело које се по природи распада чува као свједочанство да је Господ васкрсао Лазара и као свједочанство да је сам Господ васкрсао из мртвих.

Дакле ево три свједока овдје пред нашим очима тог великог и страшног догађаја: рука Светог Јована Крститеља, дио Часнога крста Господњега и рука нашега Светог Петра Цетињског која вас благосиља и благосиља ваш долазак из Жупе Александровачке овде у древну светињу, да заједно Бога прославимо и да се и ми радујемо радошћу Марије и Марте и радошћу Лазаревом и радошћу ученика Христових, оних који су били свједоци овог дивног и величанственог догађаја, који је свједочанство Христовог васкрсења и који је свједочанство општег васкрсења мртвих, које је припремио Господ свима који се рађају на земљи, а нарочито онима који Га љубе.

Господу нашем, васкрслом из мртвих и пострадалом ради нас и нашега спасења и васкрслом Лазара четвородневног, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

https://mitropolija.com/2025/04/11/cetvorodnevni-lazar-prvina-opsteg-vaskrsenja-3/

У Цркви нема свештенодејства, које се врши само по себи или одвојеним члановима без осталих чланова, јер увек и свуда свештенодејствује цела Црква као скуп оних који верују у Господа Исуса Христа, и то се посебно односи на литургијска свештенодејства, чији нажив се преводи као “заједничко дело”, то јест заједничко дело сједињења с Господом Богом и са другим хришћанима.

Уколико пажљиво пратимо Божанствену и свету Литургију, увидећемо да она цела од почетка до краја има циљ и укажује на Причешће окупљених верних хришћана, јер то потврђују и молитве, које свештеник чита тајно у себи, и возгласи, и све речи и свештенодејства, која се на њој врше, и цео литургијски чин. Приметићемо такође, да се практично све (с ретким изузецима) литургијске молитве читају и поју у множини од стране свих присутних.

У молитви после читања Јеванђеља, која се зове другом молитвом верних, јереј се моли: “Даруј Боже и онима који се моле с нама напредак живота и вере, и разум духовни. Дај им (то јест вернима), који Ти увек служе са страхом и љубављу, да се неосуђено причесте Светим Твојим Тајнама”. Одмах после тога следи Херувимска песма, коју поје хор у име народа, и која такође представља припрему за Причешће, због тога што у својој суштини садржи следеће: “Сви ми, тајанствено изображавајући Херувиме и певајући Трисвету песму Животворној Тројици, одбацимо сада сваку животну бригу, јер нам предстоји да примимо и причестимо се Царем свих, Који нам се даје у виду Часних Дарова, а Кога невидљиво окружују војске небеских Ангела”.

То исто означава и молитва Господња, која се возглашава после освећења Светих Христових Тајни, јер у њој хришћани моле Бога и Оца да им да насушни хлеб, који представља пре свега Свето Причешће, како је то било показано раније у тумачењима светих Отаца.

То видимо такође и у возгласима, када свештеник узвикује као у Име Господње: “Примите, једите, ово је Тело Моје”, и “пијте из ње сви, ово је Крв Моја”. И када држећи у својим рукама свету Чашу са животворним Телом и Крвљу, излази на врата и показује је народу, тада га позива на Божанско Причешће и гласно узвикује: “Са страхом Божијим и вером приступите”, то јест са страхом Божијим, вером и љубављу причешћујте се Божанским Тајнама.

У молитви, која следи после служења Тајни, је написано: “Јер ће оно бити онима који се причешћује на трезвеност душе, на остављење грехова; на присаједињење Светог Твога Духа, на испуњење Царства Небеског, на смелост према Теби, не на суд или осуду”. То јест да би ти Свети Дарови послужили оним вернима који се причешћују на очишћење душе и опроштај грехова.

И више од тога, у молитви «Вонми...», која се налази после молитве главопреклоњења, одмах пред Божанско Причешће јереј поново подвлачи: «И сподоби крепком Твојом руком дати нам Пречисто Тело Твоје и Чесну Крв и нама – свим људима». То јест удостој нас Господе дати нам Својом крепком руком Твоје Свето Тело и Часну Крв и преко нас предај Их целом Твом народу.

У молитви после извршења Тајне поново чујемо, како јереј који служи говори: “Благодарим Ти, Владико Човекољупче, Благодетељу душа наших, што си нас и у данасњи дан удостојио небеских Твојих и бесмртних Тајни”. После Причешћа свештеник и народ захваљују Богу за ту велику благодат, које су се удостојили. Народ благодари: “Да испољнатсја уста наса хваљенија Твојего Господи, јако да појем славу Твоју, јако сподобил јеси нас причаститисја Свјатим Твојим, Божественим, бесмертним и животворјашчим Тајнам”, што значи: “О, Господе нека се уста наса испуне славословљем Тебе, јер си нас Ти удостојио да се причестимо Светим и бесмртним Твојим Тајнама”. А свештеник говори: “Прости приимше Божествених, Светих, Пречистих и животворјашчих Тајн достојно благодарим Господа”, што значи: “Браћо, пошто смо се чисте савести сви ми причестили Светим и Животворним Тајнама, хајде да заједно заблагодаримо Господу”. Да и сви други наживи Литургије – Саборовање, Општење, Присаједињење, Заједничко дело итд., - како се она првенствено назива, побуђују у неком смислу на неопходност за често причешћивање. Јер “Општење” и “Саборовање” значи да се посредством Причешћа Христовим Телом и Крвљу сви верни окупљају, опште и сједињују са Христом, и чине с Њим једно тело и један дух.

игуман Петар Мешчеринов

одломак из књиге "Духовне поуке и беседе 1"

пише: свештеник Слободан Лукић

Велики руски теолог Алексеј Хомјаков, у свом чувеном спису Црква је једна, пише: „ти схваташ Свето писмо уколико чуваш Предање и уколико твориш дjела која су угодна мудрости која у теби живи. Али мудрост која живи у теби није дата теби лично, већ теби као члану Цркве, и дата ти је дjелимично, не уништавајући потпуно твоју личну лаж. А Црква је дана у пуноћи истине и без примјесе лажи. Зато не суди Цркву, већ јој се покоравај, да ти се мудрост не би одузела.“ Ове снажне ријечи свједоче дубоку свијест о достојанству вјере и припадања Цркви. Сазнање да припадамо Божијем Народу, „новом човјечанству“ (1Петр. 2,9), јесте оно што покреће на подвиг и прегнуће читавог бића ради задобијања пуноће живота у Христу. Неки од великих светитеља су, на крају свог живота, послије деценија непрекидног подвига и хришћанског служења, у крајњем смирењу сматрали себе чак и недостојнима да се назову хришћанским именом. Такво њихово смирење јесте одраз жеље за потпуним предавањем Богу, ради достизања мјере раста пуноће Христове (Еф. 4,13).

Данас, међутим, велики број хришћана свој црквени живот посматра не као подвиг и прегнуће него тек као једну од страна своје свакодневнице. Сама Црква се посматра и доживљава у идеолошком кључу и често утилитаристички па се од ње очекује само оно што је у датом тренутку потребно. Одсуство аутентичног доживљаја и учешћа у тајни Цркве рађа погрешан приступ њеној духовној ризници, као и негативан однос према њеном учењу и поретку.

Ово се може потврдити анализом савремене употребе црквеног богословског језика. Јасно је да истинско богословље подразумијева одређен облик сусрета са Богом. Оно заправо и јесте израз, опис тог сусрета. Живот у Истини који је човјеку омогућен Оваплоћењем Христовим, св. Григорије Богослов назива „учешће ума у свјетлости“, који потом има могућност да Истину обзнани језиком. Нажалост, језик богословља, умјесто да буде опис “учешћа у свјетлости“, постао је „стручни“ или „научни“ језик, то јест језик професије, који се врједнује по начелу корисности и који, као такав, претвара истину богословља у појмове који не могу ни протумачити ни преобразити конкретну стварност човјековог живота.

Сходно томе, у савременим богословским токовима, све је чешћа појава да се богословски језик инструментализује, да афирмише ставове који нису у служби тумачења истина вјере и изградње јединства Цркве, него су у служби релативизације њеног учења. У циљу афирмације личног става, поједини богослови приступају тексту Светог Писма и светоотачким дјелима без потребног расуђивања па је чест парадокс да два саговорника, са међусобно супротним ставовима могу за аргументацију свог гледишта да наведу потпуно исти цитат из неког светоотачког списа или библијског текста. Тако долазимо до стања, које је све евидентније, да полемике и разговори између богослова постају све бесплоднији јер немају за циљ да се дође до Истине, него је оно што их покреће  лични, искључив став који жели да се наметне као једини исправан.

Разлог профанације богословског језика јесте, дакле, на првом мјесту мањак црквене свијести и неосјетљивост за вјеру Цркве која доводи до бројних аномалија. Онај ко себе назива богословом, не смије никада да заборави, од стране светих људи много пута потврђену истину, да је богословље истинско, исцјелитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. У супротном, оно губи свој смисао и постаје ништа друго до обична пропаганда. Ово нарочито треба имати у виду када је ријеч о црквеном учитељству, будући да је то служба која захтијева велику одговорност, дубоку вјеру и утемељеност у црквеном предању.

Теолингвисти дефинишу теолошки језик као језик који се употребљава за исказивање и објашњавање различитих питања теологије и који се материјализује најчешће у храмовима (у виду проповиједи), богословским училиштима, научним богословским часописима, студијама, научним скуповима итд. Језик теологије, како примјећује Ружица Бајић, има неколико основних функција. Прва је индикативна којом се призива и узводи у тајну сусрета са Богом. Друга је функција подсјећања, најприје на догађаје из Јеванђеља, а онда и на животе древних хришћана, светитеља итд. Ова функција теолошког језика је најприсутнија у литургијској Анафори у којој се сјећамо свега што је Господ учинио ради нашег спасења, а чак се сјећамо и будућих догађаја. Теолошки језик такође може да има функцију актуализовања догађаја описаних у Светом Писму, већином у Новом Завјету, што се најдубље очитује у Литургији и празничном ритму Цркве. Све радње и тајне које се савршавају у Литургији, на дјелу (праксом) нам објашњавају оно исто што говоре ријечи Светог Писма. Тако Свето Писмо и његов пуни смисао може да схвати и један прост човјек, обичан хришћанин, а не само учени.

Профанацији богословског језика доприноси такође и неразумијевање саборног карактера богословља. Истичући еклисијални, светоотајински приступ разматрању богословских питања, о. Јустин Поповић каже да се “до јединства вјере и познања Христа долази само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља.“ Ове ријечи подсјећају на узвишеност богословља уопште, а тиме и језика којим се оно изражава, те их је неопходно памтити нарочито данас када профанација теолошког језика све више узима маха. Сви они чије служење подразумијева говор о Цркви, о питањима њене вјере и учења, дужни су да своје служење врше са “свештеним трепетом“, на шта нас такође опомиње ћелијски светитељ говорећи: “Ако икада треба поставити што јачу стражу око језика свог, онда то треба учинити кад човјек хоће да говори или пише о Цркви.

извор

Све уредбе у истинитој Цркви нуде се свету само ради откривања ”дубина срца” (Псалм 64:6), које је центар човекове ипостаси. По Светом Писму, Бог је свачије срце обликовао на посебан начин. Свачије срце је Његов циљ, место где жели да се настани и открије.
 
Пошто је ”Царство Божије унутра, у нама” ( Лука 17:21), срце је поприште нашега спасења, и сваки аскетски подвиг преузима се ради очишћења његовог од прљавштине, да би постало чисто пред Господом. ”Чувај срце своје, јер из њега изилази живот” (Приче 4:23) вели Соломон, мудри цар Израела. Путеви животни пролазе кроз срце човеково. Самим тим, неугасива жеља свих оних који непрестано траже Лице живога Бога је да њихово срце, једном помрачено грехом, поново засија његовом милошћу.
 
Срце је истински ”храм” човековог сусрета са Господом. Човеково срце ”тражи знање” (Приче 15:14) и интелектуално и божанско, и не налази одмора док Господ славе не дође и не усели се у њега. А Бог, који је ”љубоморан Бог” (2. Мојсијева ), неће само део нашег срца. У Старом Завету чујемо како говори: ”Сине мој, дај ми срце своје” (Приче 23:26), а у Новом Завету заповеда: ”Зато љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Матеј 22:37). Он је тај који је обликовао срце свакога човека на јединствен и непоновљив начин, али ни једно срце га не може потпуно обухватити ”јер Бог је већи од срца нашег”(1. Јованова 3:20).
Ипак, када човек успе да цело своје срце преда Богу, онда Бог сам зачиње непропадљиво семе Његове речи, печати га именом Својим чудесним и чини да сија Његовим непрекидним и благодатним присуством. Он гради храм своме божанству, храм који није подизан рукама, који је у стању да изобрази Његов ”лик” да слуша Његов ”глас” и ”да изнесе” име Његово (Јован 5:37). Једном речју, човек испуњава сврху свога живота, разлог свога доласка у пролазно постојање овога света.
 
Велика трагедија нашег времена је што живимо, говоримо, па се чак и молимо Богу, изван нашега срца, изван куће нашега Оца. И заиста кућа нашег Оца јесте наше срце, место где би “Дух славе и Бога” (1. Петрова 4:14) пронашао одмора, док ”Христово обличје не постане у нама” (Галатима 4:19). Заиста, тек тада можемо бити потпуни, ипостаси у лику истинитог и савршеног Ипостаса, Сина и Речи Божије, Који нас је створио и искупио својом драгоценом Крвљу и Његовом неизрецивом жртвом.
 
Ипак, докле год смо робови наших страсти, које наш ум одвлаче из срца и маме га у варљиви свет, лишавајући нас тако духовне снаге, нећемо видети ново рођење са Висине, које нас чини децом Божијом и боговима по благодати. У ствари, на овај или онај начин, ми смо сви ”блудни синови” Оца нашег Небеског, јер како Јеванђеље вели: ”Сви сагрешише, и изгубише славу Божију” (Римљанима 3:23). Грех је одвојио наш ум од животодавног умног сагледавања Божијег и одвео у ”далеку земљу” (Лука 9:15). У овој далекој земљи били смо лишени лепоте загрљаја Оца нашега, и хранећи свиње, постали смо ругло демона. Предали смо се нечистим страстима и ужасној глади греха, који је себе учврстио силом, и постао закон свим нашим удовима. Али, сада морамо да изађемо из овог безбожног пакла и да се вратимо у Очев дом, да искоренимо грех који је у нама и оставимо места Закону Божијем у нашем срцу. Једини пут који води из мука паклених у вечну радост Царства јесу Божије заповести: целим својим бићем да љубимо Бога и ближњег свог, срцем које је очишћено од свих грехова.
 
Пут повратка из ове далеке и негостољубиве земље није лак, и не постоји страшнија глад од глади срца, које је упрљано грехом. Онај, у кога је срце пуно утехе и непролазне благодати, може да издржи сва спољна лишавања и жалости, преображавајући их у празник духовне радости, али глад у окамењеном срцу, коме недостаје божанска утеха, јесте ужасна мука. Не постоји веће несреће од неосетљивог и окамењеног срца, које није у стању да разликује светлосни пут Божијег промисла од суморне збуњености овога света. С друге стране, кроз историју, постојали су људи чија су срца била испуњена благодаћу. Ови изабрани сасуди били су обдарени духом пророштва, и били су у стању да разликују Божанску светлост од таме овога света.
 
Без обзира колико тешки били напори да се очисти срце, ништа нас не сме одвратити од овог подухвата. На нашој је страни неизрецива доброта Божија, јер човеково срце је Његова лична брига и циљ. У књизи о Јову, читамо следеће задивљујуће речи: “Шта је човек да га толико цениш и мариш за њ? Да га походиш свако јутро и сваки час кушаш га? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?” (Јов 7:17-18,20) Ми осећамо Бога, Који је недостижан, да стреми срцу човековом: ”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим и он са мном.” (Откровење 3:20) Он куца на врата нашег срца, али исто тако нас охрабрује да и ми куцамо на врата Његове милости. ”Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази и који куца, отвара му се” (Лука 11:9,10). Када се отворе врата Божије доброте и човековог срца, онда почиње да се одиграва највеће чудо нашег постојања: човеково срце се уједињује са Духом Господњим, Бог празнује са синовима човечијим.
 
Ми себе лишавамо празника Божије утехе, не само када се предајемо пропадљивости греха, хранећи свиње у туђој земљи, већ и када се понашамо на несавестан начин. ”Проклет био онај ко немарно ради дело Господење”... упозорава пророк Јеремија (Јеремија 48:10). То је ђаво, наш непријатељ који нам даје посао који је проклет. Али ако ми сами творимо рад Господњи немарно, себе стављамо под проклетство, иако можда боравимо у кући Господњој. Јер Бог не трпи поделу у срцу човековом; он је једино задовољан када му човек говори целим срцем, и чини Његово дело радосно: ”Бог љуби оног који драговољно даје,” каже Апостол (Корићанима 9:7). Он жели да цело наше срце буде Њему окренуто и посвећено, и онда га Он пуни изворима доброте и даровима Његовог милосрђа. Он ”благослов сије” (2. Корићанима 9:6), али исто очекује и од нас.
 
Из неколико ствари које смо навели, видимо колико је драгоцено да стојимо пред Богом целим срцем. Почињемо да разумемо колико је важно да отријемо срце, јер нам то омогућава да разговарамо са Богом и Оцем, да нас слуша и да усаврши рад наше обнове са свим почастима које смо имали као Његови синови.
 
Човек који је под влашћу греха и смрти, предат силама зла, постаје све себичнији. Његов понос и очај, и биће одвојено од доброг Бога, боре се да преживе, али једино што човека сналази јесте веће проклетство и већа пустош. Ма колико био оскрнављен, дар да је створен по лику и подобију Божијем остаје неопозив и неизбрисив. Тако он увек у себи носи могућност да се подигне из царства таме у Царство светлости и живота. Ово се дешава када он дође к себи и у болу душе призна “ја умирем од глади” (Лука 15:17).
 
Када се посрнули човек враћа и окреће Богу, ”време је да Бог дела,” као што се каже на почетку Св. Литургије. У болу, човек улази у своје сопствено срце, што је највећа почаст припремљена од Бога за несрећног човека. Бог зна да Он сада може озбиљно да разговара са човеком, и пажљив је према њему, јер кад човек улази у своје срце, он говори Богу знањем свог истинског стања, за које се осећа одговорним. Заправо, цела човекова борба води се са циљем да убеди Бога да је он Његово чедо, Његово рођено, и када га убеди, у свом срцу чуће ове дивне речи из Јеванђеља: ”Све је моје твоје” (Лука 15:31). И од тренутка када убеди Бога да је Његов, Бог пушта водопад свога милосрђа да тече и Божији живот постаје његов сопствени. Ово је првобитно настојање Божије, зашта је Он створио човека. Бог тада говорио ономе ко је успео да га увери да је Његов: ”Цео мој живот, о човече, је твој живот.” Тада Господ, који је Бог по природи, дарује човеку Његов сопствени живот, и човек постаје бог по благодати.
 
У Јеванђељу по Луци речено нам је да је блудни син ”дошао себи” и рекао: ”Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! Сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се сином твојим” (Лука 15: 18-19). Ово је чудесан тренутак,важан догађај у духовном свету. Патња, туга и претећа глад ”далеке земље” приморала су човека да погледа у себе. Али један покрет Божанске милости довољан је да измени енергију његове несреће у велику храброст, и омогући му да види сопствено срце и сво мртвило своје. Сада, са пророчким знањем, он храбро исповеда ”да дани његови пролажаху узалуд”(Псалм 78:33). Болне душе, он открива да се цео његов живот, све до тог тренутка, састојао од низа неуспеха и преступа Божијих заповести и да он није учинио добро дело на земљи, које би могло да издржи неподношљив поглед праведног Судије. Он види свој положај, и као многострадлани Јов плаче: ”гроб ће ми бити кућа” (Јов 17:13).
 
Са таквом очајном тужбалицом и жедан само вечног благослова Божијег, човек може да окрене цело своје биће ка живоме Богу. Он плаче из дубине свога срца Њему, који ”има моћ над животом и смрћу, који води до врата пакла и изводи поново” (Соломонове мудрости 16:13). Ово је прекретница у нашем животу, јер Бог Спаситељ тада започиње Његов рад на препороду човековом.
 
Када човек падне у грех, његов ум се креће ка спољашњим и губи се у створеним стварима, али када, савестан своје пропасти, он дође себи тражећи спасење, креће унутра, тражећи пут назад у срце. Коначно, када се сво његово биће скупи у јединству ума и срца, постоји трећа врста кретања, у којем он цело своје биће предаје Богу Оцу. Човеков дух мора да прође кроз ово тројно кружно кретање, како би достигао савршенство.
 
У првој фази, човек живи и делује изван срца, концентрише се на своје горде помисли и размишља о испразним стварима. У ствари, он је у стању обмане. Његово срце је помрачено и лишено разумевања. У свом палом стању, он “поштује и послужује већма твар него творца” (Римљанима 1:25). Зато живи без срца. Он нема проницљивости и ”не познаје Сотонино оружје” (2. Корићанима 2:11), као што пише у Старом Завету: ”на шта је благо безумноме кад нема разума да прибави мудрост” (Приче 17:16). Због тога што његово срце није центар његовог постојања, човек и даље остаје неискусан и непоуздан ”као онај кога бије ветар” (1. Корићанима 9:26). Он није у стању да чврсто корача путем Господењим, нестабилног је и превртљивог ума.
 
У другој фази човек ”долази себи,” почиње да се смирује, а то привлачи благодат у срце, чини га осетљивим. Смирене помисли такође просветљују његов ум. Оне се рађају унутар човека, и помажу му да расуђује и да прихвата само оне ствари које оснажују његово срце, како би оно остало непоколебљиво у својој одлуци да буде угодно Богу и у животу и у смрти. Током прве фазе, човек се предаје зачараном кругу деструктивних помисли, док у другом, инспирисан Христовим речима, вођен је низом помисли, сваком дубљом од претходне: из вере у савршену веру, из наде у стабилнију наду, из милости ка већој милости из љубави према Богу у све савршенију љубав. ”Ми знамо,” као што вели апостол Павле ”онима који љубе Бога све иде добро” (Римљанима 8:28). Заиста, овај улазак у себе и откриће срца су дело Божанске милости. А кад човек прими Божији призив, благодат ојачава цело његово биће.
 
Када благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце.
 
Када човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића.
 
Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Крст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Крсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан.
 
Постоји много идеја, теорија и пракси, које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две - молитву и покајање.
 
Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Када је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати.
 
Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Као што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31).
 
Човек се каје за своје грехе. Како се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега ”по обличју оног који га је саздао” (Колошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи.
 
У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Крст и васкрсење.
 
Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања.
 
Како покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Корићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Кнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог.
 
Када је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Корићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна. Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Корићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Колошанима 2:19) Који је у њему.
 
Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11).
 
Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Који је свет.

извор

За многе, а можда и за већину православних хришћана, Пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго“ у посту – нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго“, може да буде најбоље описано као „атмосфера“, „клима“ у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша“ наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ“ за заједничарством са Богом.
До ове посне „атмосфере“, овог јединственог „стања духа“ долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот. Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.
Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга“, и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта се мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже него обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија се смењују и изгледа као да се ништа не „дешава“. У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији – у овој тихој тузи.
Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња службе“ одрази у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна“, да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срећа, која долази и одлази двадесет пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет“ – и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и наизглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања“, без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза“, који се увек распитују о неопходном минимуму (…колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет – свет Божије присутности – води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.
Тако, док доживљавамо ово тајанствено ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу“, монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја, од потпуне „складности“ посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих посног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!“
„Тужна радост“: туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутности и опраштања, весеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома – таква је „атмосфера“ посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.

о. Александар Шмеман

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања.
„Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами“. „У тој страшној борби, изборићете се за своја права“ – а ми ћемо додати – „спасење“… Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да „се стаде врло жалостити и туговати“ (Мк. 14, 33).
Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај.
Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима.
Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: „и Живот се јави“ (1. Јн. 1, 2).
Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји.
Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: „Какве бесмислице“. Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: „Ја сам, Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером.
Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету.
Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. „По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом“ (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: „нико вам ту радост неће одузети“ (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово.

https://radioistocnik.info/tekstovi/protojerej-aleksandar-smeman-religija-spasenja/

Великопосне службе су такве да човек пожели да оне трају и трају, и само телесне немоћи нас приморавају да их напуштамо или донекле скраћујемо, прилагођавајући се потребама нашег великог града.
Велики канон Андреја Критског прихваћен је у Цркви за великопосно читање како би у нама пробудио покајање и како би се у срцу обликовало исправно разумевање тога шта је покајање. Навикли смо да све што се око нас догађа оцењујемо кроз осећања која у нама тим поводом настају: да ли нам је добро или лоше – и у зависности од тога доносимо суд о неком догађају. А од те навике нужно је да се одучимо, јер треба, као што је чинио преподобни Андреј, да свој живот сагледавамо са становишта речи Божије, постепено васпитавајући себе и трудећи се да у нама та реч Божија нађе место – како бисмо могли њоме да оцењујемо и своја дела, и своје духовно стање, и оно што се око нас збива, а не осећањем које у том тренутку имамо.
Најпре зато што наша осећања лажу, а друго, у њима је увек присутна ласкавост, јер је сваки човек, услед своје греховности, егоиста, па себи увек жели добробит – и то, нажалост, не духовну, већ телесну или, што је још погубније, душевну.
Човек жели да у његовој души влада мир, али не мир који даје Дух Свети, већ мир душевно-телесни. И томе стреми, трудећи се да свој живот уреди тако да га ништа не узнемирава, да га ништа не потреса. И тако сваки човек непрестано као да се бори са својим животом, покушавајући да га некако среди, а из тога произилази мноштво брига, док живот измиче из руку и све тече само од себе, попут брзе вожње по леду – можеш окретати волан у било коју страну, али кола иду по инерцији. Тако је и овде. Човек покушава да измакне вољи Божијој, покушава сам да уреди свој живот, заборављајући да Господ промишља о свакоме. Штавише, понекад је Богу угодно да у одређеном тренутку човековог живота човек прими неку жалост. Зашто? Зато што му је та жалост потребна за спасење.
Често човек себи поставља питање: зашто ми се догодило ово или оно? Да нисам негде сагрешио? И почиње по сваку цену да тражи одговор, мислећи да ће, када га нађе, исправити оно што је узроковало тугу, и да ће она тада отићи. Да, заиста, искуство живота нас учи да се и то понекад дешава. Ако човек робује неком греху, последице тог греха често су сасвим конкретне. Код деце је то врло уочљиво. Отац и мајка говоре: не ради то. Али дете и даље чини по своме, све док се не догоди управо оно на шта су га сто пута упозоравали. Исто тако бива и са одраслима, када не верују речи Божијој.
Али то не значи да су све тешкоће, жалости и скорби у нашем животу нужно последица неког нашег појединачног греха. Не, сав наш живот је грехован, и то је потребно схватити.
Грех није нужно неки одређени поступак. Може се достићи такав начин живота да човек не чини ниједно лоше дело. Строгом аскезом и унутрашњим трудом може се постићи да ум буде слободан од рђавих мисли – што је веома тешко, али могуће. Још је теже, али ипак достижно, очистити срце од злих помисли, односно од оних покрета срца који настају по наговарању ђавола. И када човек то достигне – а из читавог човечанства то постижу тек појединци – то не значи да се избавио од греха. То само значи да је достигао праведност.
А грех – то је нешто сасвим друго. Грех је раздвојеност човека и Бога.
Грех је живот одвојен од Бога, самосталност човека у односу на Бога. Такав живот јесте грех, који се не мора нужно испољавати у страшним делима, ружним речима, рђавим мислима и неприкладним осећањима. Зато људи који не познају Бога често постављају питање: ево, живи добар човек, али не верује у Бога, не иде у храм – шта ће бити с њим после смрти? Исто што и у овом животу: као што није познавао Бога овде, иако је био добар човек, тако ће и умрети и тамо, у оном свету, неће знати Бога, остајући у својој доброти – што значи, остајући у истом паклу.
Пакао није нужно Бутирски затвор. Пакао је постојање ван Бога. Пакао је стварање таквог живота у којем нема Бога. Зато је Господ рекао да цариници и грешници претичу праведне фарисеје у Царству небеском. Јер фарисеј нема у чему да се каје – он живи исправно, добро, не осећа да је грешник, јер све чини како треба. А грешник схвата да је грешник, јер су му његове греховне мисли, поступци, речи и осећања очигледни. Зато је грешнику, у извесном смислу, лакше. И сви смо ми грешници, па нам је лакше да то разумемо и осетимо.
Разрушење овог зида, ослобођење од греха, сједињење са Богом – то Бог човеку дарује бесплатно, не за неке заслуге, не зато што је он добар. То је уопште тајна зашто је тако. „Јер које унапред познаде, те и одреди“ – ове речи апостола Павла су веома занимљиве и из њих је касније настало много јереси, укључујући и калвинизам. Зашто? Ево, добар човек – а нема вере. А последњи олош, може се рећи, пропалица – и Господ му даје веру. Како је то могуће? Зашто? То је тајна.
Али човек који има веру, ма колико био грешан, ако свој грех препозна и крене путем исправљења, има наду на спасење. Јер само жив однос између човека и Бога може спасти душу, избавити је од греха, ослободити је тог раздвајања – ако човек жели, ако хоће да се сједини са Богом упркос својим гресима, својим страстима, устројству свога живота – упркос свему, по сваку цену жели да се сједини са Богом. И то човеково стремљење Бог награђује – Сам Господ га ослобађа. Господ може очистити човека, може му помоћи и молитвом, и у ослобођењу од страсти, само ако он истински жели не да се овде, на земљи, што дуже, безбедније и боље уреди, већ да истински достигне Бога.
Покајање је, по својој суштини, управо свест о томе колико је страшно бити одвојен од Бога, не знати где је Он, не осећати Га, не познавати Га. То је стање у којем човек разуме да начин на који живи није живот, и тежи да, по сваку цену, угоди Богу, да Господ обрати поглед на његов труд, макар он био и ништаван, неспретан, пун грешака – али је труд ипак присутан, постоји то унутрашње стремљење.
То је темељ духовног живота. А покајање јесте пробуђење своје душе за ово унутарње делање – да се не пристаје, да се све одбаци што томе смета, да основни мотив сваког дела буде приближавање Богу. Тада ће нам у том светлу бити јасно да је много тога чему тежимо потпуно непотребно.
Надам се да је свако бар чуо изреку да „без смирења нема спасења“. Иако нас сасвим оправдано могу узнемирити неке ситуације, и мада можемо осећати сасвим праведан гнев – с било које тачке гледишта оправдан – ипак постоје околности у којима ништа не можемо учинити, јер ако предузмемо нешто, биће још горе. Шта је тада потребно? Потребно је прихватити то да је од Бога и смирити се.
Јер ако је Господ тако устројио – Он који све види и све зна, који види сваку неправду, сваку увреду која нам је нанета, који види све – онда је то потребно. Коме је потребно? Мени. Зашто? Зато што је Господ изабрао такав лек, и када будем ово проживљавао и трудио се да изађем из тога, мој дух ће од тога имати корист.
Ја ћу то прихватити – а Господ ће ми за то открити још више, још дубље, још ће ме снажније утешити. Јер све душевне и телесне радости, нажалост, због тога што је грех разорио хармонију, супротстављене су духовном. Зато, да би се достигла духовна радост, неопходно је мучити своје тело постом, бдењем, метанијама, физичким трудом и не допуштати души да се опусти, не давати јој више попуштања него што је потребно. Неко мало попуштање јесте неопходно, јер не могу сви проћи кроз суров начин живота – тешко је бити немилосрдан према себи. Али мера тог попуштања треба да буде у нашим рукама, јер брига о телу и души може се изопачити у страст, и под видом заслуженог одмора човек, нажалост, може чинити свакаква неприлична дела. Мада она споља можда и не изгледају тако страшно у поређењу са оним што се догађа у свету, ипак су то кораци који удаљују од Бога.
Ту је потребно показати разумну мудрост и чврстину према себи, и тада ћемо моћи проћи царским путем, и Господ ће погледати на нас и пожелети да нам дарује оно што је припремио и што жели да нам да, оно ради чега је и дошао. Он каже: „Боље је за вас да Ја одем, јер ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама.“ Јер истински духовни живот јесте заједница са Утешитељем, Духом Светим. И Дух Свети теши човека и у његовим телесним трудовима, и у његовим душевним невољама, теши га тако како ништа и никада на свету не може. И нема ничег слађег од тога.
Зато то није никакво претеривање када у акатисту певамо: „Исусе, Најслађи“. Та реч изникла је из душе светог човека, јер је он осетио сладост бивања са Богом, општења с Њим. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Када човек макар мало, макар на трен осети ко је Господ, он то никада не може заборавити. Зато свако од нас ко је окусио сладост црквеног живота, сладост богослужења, не може то никако заборавити. Јер све остале природне сладости овога света не могу се тиме упоредити. А богослужење је истински живот у Духу Светом.
Зато је сасвим разумљива наша тежња да идемо у храм, јер тамо то добијамо. И душа чезне и жуди, жели још. Али, нажалост, нема могућности да душа прими више – сувише је мала. Зато је треба ширити. А ширити је могуће само на један начин: мучењем, принуђавањем, приморавањем самога себе. Што је већи подвиг, то ће човек више добити. Другог пута нема. И то се не добија аутоматски, већ је из двехиљадугодишњег црквеног искуства познато да је онај ко је више мучио себе, више и добио. Тако сваки од нас жање само оно што је посејао, и добија само оно на чему се потрудио. А свако избегавање труда, одбијање – то је заправо крађа од самога себе.
Често питају: „Оче, нисам успео да све прочитам, или сам се прејео, или нешто друго – могу ли се причестити?“ Па, можеш, зар је Чаша моја? Али што се мање трудиш, мање ћеш и добити. Какав је смисао у томе? Какав је смисао захватати воду решетом? Наравно, неке капи ће се, услед површинског напрезања течности, задржати и на том решету. Па шта онда? Ето, примио си целог Христа. Оно што је шире од читавог космоса ушло је у тебе. Али када пређеш праг храма (и изађеш напоље)– и шта онда?
Ово је нарочито очигледно код деце. Дете се причести, изађе напоље – и све заборави, баца, ломи. Шта се у њему догодило? Ништа. Зашто? Зато што није уложен никакав труд. Дато му је све, дато му је више него што су апостоли имали при живом општењу са Господом Исусом Христом. Дата му је сва пуноћа коју човек уопште може да замисли. Цео Христос, Који је свуда присутан као Бог, Он је у њему. И шта? И ништа. А нико се због тога не узбуђује – човек се навикао, живи мирно.
Зато нам је потребан труд на омекшавању срца, на његовом ширењу. А за то је неопходно испуњавати заповести Божије, приморавати себе на то. Треба престати са лукавством, јер Бога свакако не можеш преварити, ма како се извијао. Он зна зашто говориш овако или онако. Бог зна шта стоји иза твојих речи. Можеш ти пред свештеником заузети неки посебан израз лица или покушати да на исповести нешто другачије интерпретираш, рећи то на одређени начин како би сачувао неке односе. То је чисто душевна ствар, обична бесмислица. Па шта онда? Бог те види, Он зна. Он познаје извор твојих осећања и речи, и зна тај јаз између твог истинског стања и онога што изговараш. Дакле, кога ти завараваш? Свештеника? Ма,нека свештеник мисли како хоће, ти о себи размисли. Можеш четрдесет година долазити у цркву – и да ништа не сазнаш, да ништа у тебе не уђе, да останеш исти фарисеј. Човек може читав живот ићи у храм, а Бога не познати, не осетити Га. Какав је у томе смисао?
А заиста, стотине хиљада људи иду у цркву, а Бога не познају, Христа не знају, нити знају шта је благодат. Крстио си се? А шта је Дух Свети? Не знаш? Па где је онда хришћанство? Хришћанство без Духа Светога – шта је то? То је нешто потпуно несхватљиво, то је некаква лаж.
Зато је време покајања, време поста, дато да бисмо све то што искреније промислили и пред собом и пред Богом освестили и разумели. Наравно, то је веома тешко. Потребно је заиста велико самоодрицање да би човек стао пред Бога без икаквих трикова, без угађања људима, без ласкања – такав какав јесте, грешник, да то призна и почне да се исправља. Да не буде роб својих осећања, него да се труди да се према ближњем односи, колико је могуће, као према самоме себи. А то је веома тешко, јер сасвим јасно видимо да наш ближњи никако није достојан тога.
Али Господ не каже да би требало да бирамо онога ко је достојан наше љубави. Он једноставно каже да је тако потребно. И морамо себе на то приморавати. Не треба ласкати, не треба своје понашање прилагођавати његовом. Јасно је да је то превише супротно људској природи, и ако одмах покушамо, једноставно нећемо моћи да издржимо. Али у сваком случају, главно усмерење, целокупна тежња нашег живота треба да буде у том правцу – то је основа.
И, наравно, наше упориште мора бити у Јеванђељу, у Христу – у том оваплоћеном Слову Божијем.
Нека нам у томе помогне Господ. Амин.

о. Димитрије Смирнов

https://manastirpodmaine.org/protojerej-dimitrije-smirnov-vecernja-sluzba-u-ponedeljak-prve-sedmice-velikog-posta/

Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Ме^утим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.

Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).

"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:

''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.

А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).

Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".

Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.

Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога болиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?

И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!

Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слуго Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна неирестана припрема за радосни сусрет са Христом.

Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?

То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Господе...''.

Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.

То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.

Ову проповед је о. Александар Шмеман написао, већ тешко болестан, две недеље пред смрт (13. децембра 1983.).

https://m.facebook.com/nt/screen/?params={"note_id"%3A780669755842874}&path=%2Fnotes%2Fnote%2F

Пре свега, јединство нам се открива као суштина Самог Бога. Ми верујемо не само у једног Бога, него у Јединог Бога – Бога, кога апостол Јован Богослов дефинише једном, али свеобухватном речју: Бог је љубав (1. Јн. 4: 6). А шта је љубав ако не привлачење, ако не жеђ за потпуним јединством, ако не жеља да се другоме даш и истовремено – да га поседујеш? Иначе, одавде се из ове основне интуиције, основног искуства Бога, једино може разумети потпуно апстрактна догма у схватању савремених хришћана о троједином Богу, тј. о Богу као савршеном јединству у љубави, као о јединству Љубећег, Љубљеног и Саме Љубави.

Али ако је тако, ако се Сам Бог открива као Љубав, а самим тим и као Јединство, онда се суштина живота коју је Он створио и призвао у постојање не може одредити другачије до јединство. И не морате знати ни хришћанске догме ни филозофска учења да бисте схватили и искусили међусобно привлачење свега живог. Али ако вера у овој привлачности види љубав, иако често палу и замућену, онда је филозофи безбожништва своде на непрекидно „дно“. А ипак је љубав, као у самој природи света и човека, инхерентна жеља за јединством које је, без сумње, темељна основа свега што постоји. О жељи за јединством говори древна прехришћанска философија, о томе сведоче мистици и духовидци свих времена, њега оваплоћује и запечаћује уметност. И без ове тежње, или једноставније, без љубави, и свет и живот се одмах претварају у пакао, где влада језива борба свих против свих.

И то је заувек изражено у библијској причи о стварању тим детињастим и истовремено симболичним језиком, који једини може да прича о последњим тајнама, о последњој дубини живота. Шта је тамо речено? Да је све све то што љубављу и за љубав ствара Бог свет, позивајући га из непостојања у своју дивну светлост, јер Он је сама љубав, а љубав има својство да се излива, ствара и да је великодушна. А као круну творевине, човека је створио Бог усред васељене, чије је главно својство да је способан за узајамну љубав – односно неизмерну, свеобухватну љубав Творца, који му говори: „Волим те и зато ти дајем живот“, човек може да се одазове речима „Жедна душа моја Бога Живога“ (уп. Пс. 41,3) и да овом жеђу, овом узајамном љубављу, не испуни само свој живот, већ целокупну творевину.

Људи се често свађају око смисла и сврхе живота. Неки их виде у уређењу човековог земаљског благостања, други - у спасењу његове душе. Али сви поуздано знамо, иако то не можемо увек да изразимо речима, да, ма како да се дефинише ово значење и овај циљ, човек у својој последњој дубини не може да живи без љубави. Лишите све овоземаљске подухвате љубави и они постају пакао принуде, мржње и страха. Избаците љубав из религије и она постаје најмонструознији облик себичности. И колико год циљ био уман, леп и пожељан, без љубави се претвара у бесмислицу, јер је крајњи смисао живота љубав, а крајњи циљ живота јединство. Када заиста волимо, најмање говоримо о смислу живота, јер се он остварује у самој љубави, у којој живот достиже цветање и пуноћу. А шта још да тражимо, око чега још да се свађамо?

протопрезвитер Александр Шмеман

(Беседы на Радио «Свобода». Том 1)

https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780