Трећи неизбежни сегмент тројства конзервативних партија [пред британске Конзервативне партије и америчке Републиканске странке] јесте Демохришћански блок у западној Европи. Иако Англо-Американци с великим резервама прихватају да ову традицију сместе у конзервативни блок, замерајући им превише елемената државе благостања и социјалног старања, ипак су демохришћанске странке једна специфично европска десна творевина, која је имала одлучујућу улогу у борби против комунизма, у очувању хришћанског наслеђа Европе и у креирању Европске уније као новог вида интересне, али и вредносне заједнице. О демохришћанским партијама код нас, нажалост, није готово ништа писано, а ни овде нема много простора.^[1] Ми ћемо морати да се задовољимо кратким набрајањем основних принципа које ова идеологија промовише, затим да наведемо неке од најзначајнијих партија, да поменемо важне идеологе и практичаре и коначно, да објаснимо како је настала њихова заједничка Европска народна партија.

Демохришћани, како се то код нас каже, или Хришћански демократи, како је њихов уобичајени назив у западним земљама, представљали су главну политичку и идејну снагу у Европи у периоду након Другог светског рата, све до пада комунизма. Иако њихове прве значајне политичке појаве вуку корене још из доба Бизмаркове владавине, када је католичка партија центра представљала значајну снагу, и иако су већ током међуратног периода формирали јасне идеолошке позиције и почели да играју значајну улогу у политичком животу матичних земаља, тек им је након Другог рата историја доделила улогу управљача Европом и креатора нове европске политике.

Међутим, сама идеологија хришћанске демократије не сме се сводити само на партије. Она је и раније играла велику улогу захваљујући чињеници да је увек била уско повезана с Римокатоличком црквом. Заправо, иако се посебно у Холандији, скандинавским земљама па и у Немачкој могу наћи демохришћанске снаге^[2] које су протестантске деноминације, ипак је хришћанска демократија пре и изнад свега римокатолички пројекат. Ову оцену лако потврђује проста чињеница да су папске енциклике у последњих 150 година биле главни извор демохришћанског учења и да су то основни документи који сведоче о еволуцији и трансформацији овог погледа на свет.

Ван Керсберген као два основна извора хришћанске демократије наводи политички католицизам, који се бавио измењеном улогом и статусом цркве у 19. веку и социјални католицизам, чија је главна преокупација била успон индустријског капитализма и интеграција пролетаријата у модерна индустријска друштва.^[3] Уз ова два основна подстицаја он помиње и традиционализам, романтизам и, наравно, папске документе.

Римокатоличка црква је након Француске политичке револуције из 1789. године и свих њених каснијих изданака доживела снажан притисак усмерен ка њеном истискивању са места које је традиционално заузимала у већем делу Европе. Све до последње четвртине века њен однос према читавом скупу политичких, правних и друштвених промена сводио се на негирање. Чак 1864. године у енциклици Syllabus Errorum папа Пије IX је осудио све модерне појаве и токове који су били супротни традиционалном хришћанском учењу. Ту су спадали и демократија и либерализам и капитализам и социјализам и слобода медија и, наравно, секуларизовање јавног живота итд.

Но, већ у то доба унутар саме цркве и интелектуалних кругова блиских римокатолицизму јавила се потреба да се црква прилагоди новим реалностима. Монталамбер, Ламене и његов часопис Будућност(L’Avenir) снажно су пропагирали идеју о одвајању цркве и државе, управо зато што су увидели да нерешени односи више штете цркви него ојачалој и суштински секуларизованој држави. Ламене је указао на то да црква треба да се што је могуће више одвоји од државе, како би изборила аутономију за обављање својих послова и да се, с друге стране, сасвим окрене друштву и масама које би привлачила својим учењем и практичним деловањем.

Иако је званичној Цркви требало још доста да то увиди, политичка пракса је већ кретала у том правцу.^[4] Уместо голе осуде капитализма који је производио пауперизацију и осуде социјализма који је на нехришћанским основама привлачио раднике, требало је – како је то у Немачкој један човек уочио – у условима нове капиталистичке реалности привући раднике у христијанизоване друштвене организације и у име Цркве тражити социјално старање којим би се овим људима омогућили услови пристојног живота. Тај човек је био Фон Кетелер који у књизи Хришћанство и радничко питање као први из римокатоличких кругова прихватио да је социјално питање пре свега економско питање.

Фон Кетелер је најзначајнија фигура немачке римокатоличке Zentrum партије и особа која је извршила велики утицај на папу Лава XIII приликом састављања изузетно значајне енциклике Rerum Novarum(„Нове ствари“). Ова енциклика, уз четрдесет година касније објављену Quadragesimo Anno („Четрдесет година“), представља најзначајнији моменат у новијој историји Римокатоличке цркве, као и у историји демохришћанског покрета. Овим енцикликама званично су прихваћени и капитализам, и демократија, и модерни развој, и технологија, и устави, и већина феномена који чине модерну политичку цивилизацију. Путем њих црква је прешла из статуса субјекта који се противи свему новоме, у организацију која омогућава хришћанима да се боље организују у новим условима и да задрже примат у интелектуалној, друштвеној и политичкој сфери.

Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент је основна differentia specificaдемохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва. Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева.^[5] По овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима.^[6]

У основи ове разлике је различита метафизичка и социјална концепција човека у римокатоличанству и у англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне одговорности за своју срећу и своје стање. У римокатолицизму је однос с Богом увек посредован црквом, односно заједницом. Из ове перспективе следило је и дефинисање осталих друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена.

Није случајно што се прво помињање идеје хришћанске демократије налази у енциклики папе Лава XIII из 1901. године, Graves de Communi Re. Хришћанска демократија, како је он тада видео, требало је пре свега да се бави проблемом радника, односно да им помогне да побољшају своје услове живота како би се осећали људима, а не обичним животињама које само теже да задовоље своје материјалне потребе и како би се осећали хришћанима, а не паганима, дакле како би могли да размишљају и о вишим сферама живота и о ономе што је најважније за једног хришћанина.

У каснијем развоју овај поглед на свет је развијен за све класе и све слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или посебна етика за менаџере и пословне људе), али ова изворна посвећеност радничком питању је остала трајна преокупација демохришћана. Она је потицала од истинске моралне и духовне бриге за душе и стање највећег броја људи, дакле пауперизованих маса које су доласком у град биле ишчупане из своје раније природне средине и лако потпадале под разоноврсне пороке. Међутим, она је имала и несумњиву практично-политичку димензију. Ново, сиромашно урбано становништво лако је потпадало под утицај социјалистичких и комунистичких учења и на тај начин се додатно паганизовало и окретало против државе, цркве и институција система. Црква и религиозни интелектуални кругови морали су да понуде нови поглед на свет и нову мрежу паралелних институција, којима би раднике одвојили од левих покрета и преко којих би их интегрисали у оквире западне цивилизације и институција.^[7]

Из ове перспективе гледано, настали су и основни принципи демохришћанског учења које ћемо сада укратко изложити. Ту најпре спада идеја персонализма коју је најснажније развио француски филозоф Жак Маритен. Персонализам тврди да су само особе, персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија.

Други принцип је супсидијарност. Ова идеја, која је данас најпознатија из теорије и праксе ЕУ, потиче из римокатоличког социјалног учења и први пут је јасно формулисана у енциклики Rerum Novarum. Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faireиндивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да сваки посао треба да буде обављан на што је могуће нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је у основе Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992. којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа предложеног Уговора о европском уставу који је одбачен након референдума 2005.

Следећи принцип је у уској вези с претходним и то је афирмација посредничких институција и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл. чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.^[8])

Ова друштва су важна зато што се у њима човек социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се учи следећем принципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри противници атомизације савременог човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам“, како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери, у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих појединачних талената и способности.

Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима, уколико је то услов за опстанак заједнице.

Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је остварено пројетком ЕЕЗ, односно Европске уније. Не случајно, идеја ЕУ је дошла, створена и очувана управо из демохришћанских кругова.

Жак Маритен, већ више пута помињан, најзначајнији обновитељ хришћанске теорије природног права и томизма, јесте најважнији и најутицајнији мислилац демохришћанског учења. Он је нпр. одиграо велику улогу и приликом писања Универзалне декларације о људским правима. Уз њега, од осталих важних идеолога треба поменути и Фон Кетелера, који је 1874. године као председник националне конвенције католика формулисао суштину демохришћанског државног интервенционизма.^[9] Ту је и Дон Стурцо, који је водио италијанску Народну партију почетком 20. века, затим Габријел Марсел, још један од важних француских обновитеља хришћанског егзистенцијализма итд. У протестантском свету издваја се име Абрахама Кујпера, оснивача холандске Антиреволуционарне партије и премијера ове државе.

Листа најважнијих политичких лидера и практичара је доста дужа. Посебно се истиче генерација државника која је обновила Европу у сваком погледу после Другог светског рата. Велики немачки канцелар Конрад Аденауер, његова десна рука и каснији канцелар Лудвиг Ерхарт, италијански дугогодишњи премијер и оснивач партије Демохришћана, Алчиде де Гаспари, који је провео једно време у затвору као изразити антифашиста, а током рата се крио у Ватикану. Затим два велика француска лидера, Жан Моне и Роберт Шуман, који се сматрају очевима оснивачима ЕУ. Шуман, који је био изразито религиозна особа, налази се у процесу беатификације од стране Римокатоличке цркве. Ова генерација политичара обновила је мир у Европи, зауставила инвазију комунистичких учења и покрета, у кратком периоду обновила је европску привреду и учинила је поново једном од најјачих на свету, успела је да европске раднике одврати од идеја о класном рату и да их сачува у оквирима традиционалне европске цивилизације. Они су, коначно, обнављајући хришћанску идеју о јединству, створили Европску унију као модел слободног кретања људи и капитала.

Од каснијих лидера посебно треба издвојити италијанског премијера из седамдесетих Алда Мора кога су отеле и убиле Црвене бригаде и наравно, дугогодишњег немачког канцелара Хелмута Кола, који је заједно са француским социјалистичким председником Франсоом Митераном учинио највише за стварање ЕУ 1992. и припрему за увођење евра. Кол је такође ујединио Немачку и током шеснаестогодишње владавине у доброј мери реформисао немачку економију у правцу који су диктирали Реган и Тачерова (смањивање пореза и подстицање приватне инцијативе).

Најважније партије су свакако немачка Партија центра из које је после Другог рата настала ЦДУ, Хришћанска демократска унија (увек у коалицији са својим баварским алтер егом ЦСУ, Хришћанском социјалном унијом), затим италијанска Народна партија, из које је дошао Де Гаспари који је формирао Демохришћанску партију, владајућу у Италији све до почетка деведесетих, затим сама Democrazia Cristiana, са Ђулиом Андреотијем, контроверзним али веома успешним италијански премијером и министром разних ресора који је у администрацији провео скоро четрдесет година, аустријска Народна партија, белгијска Демохришћанска партија, затим партије истог назива у Данској, Финској и Шведској, норвешка Хришћанска народна партија и холандска ЦДА (Хришћанско-демократски позив), настала од три некадашње демохришћанске партије.

Ту је и веома значајна шпанска Народна партија (ПП), настала од некадашњих франкиста, која је успела да на миран начин земљу изведе из диктатуре, реформише и током деведесетих, под Азнаром, учини једном од најексплозивнијих и најдинамичнијих економија на свету. У Француској је некада постојао веома утицајан Народни републикански покрет, расформиран шездестих година, а данас је настављач тих традиција Унија за француску демократију.

Године 1977. формирана је ЕПП, Европска народна партија као организација демохришћанских и конзервативних партија Европе. Након пада комунизма изворни демохришћански програм, а посебно његове социјалне компоненте, полако су потискивале тенденције које стижу из англо-америчког света. Деконструкција државе благостања, коју су демохришћани градили током пола века, наметнула је неке нове теме и неке нове линије подела. Тако је нпр. у Италији створена нова и економски либералнија десна партија, Берлусконијева Forza Italia i коалиција Кућа слободе, док је Демохришћанска партија нестала са сцене, а неки њени важни челници су данас постали важне фигуре нове левице.

Нова времена и нови мејнстрим наводе и друге партије народњачког и демохришћанског усмерења да се прилагођавају глобалним дешавањима. Тако је нпр. Ангела Меркел конвенцију 2005. године отпочела уз јаку техно музику, а некада изразито конзервативна Partido popular у Шпанији у то доба је пролазила кроз невероватну трансформацију свог имиџа и тема које је прихватила за основу будућег изборног програма. Нпр. доминирају наранџаста и светлоплава боја, екологија и одржива енергија улазе у фокус уместо некадашње борбе против абортуса итд.^[10] Овај нови програм под слоганом Hay futuro (Има будућности), представљен је на конвенцији партије одржаној од 3–5 марта 2006. Но, оно што ове две партије и даље повезује с колегама у Британији или Француској јесу радикално тврди ставови у погледу имиграционе политике и политике идентитета.

Овде нажалост нема простора чак ни за елементарну обраду конзервативних партија у земљама источне Европе, као и у другим крајевима света. Готово у свим земљама бившег комунистичког света постоје значајне партије конзервативног, народњачког или демохришћанског усмерења, које су одиграле кључну улогу током процеса транзиције. У нашем окружењу најзначајније су Нова демократија у Грчкој, Савез демократских снага у Бугарској, Фидес у Мађарској и Хрватска демократска заједница у Хрватској.

Свакако најпознатије име које је десница у земљама Нове Европе изродила је Вацлав Клаус. Овај бивши премијер и бивши председник Чешке не само да је велики практичар који је поставио основе веома успешне тржишно оријентисане транзиције у својој земљи, већ је и низом написа, интервјуа и других јавних наступа конципирао јасан и доследан програм вредносних и моралних ставова који спадају у корпус класичног друштвеног конзервативизма.

Фракција ЕПП је и даље најјача појединачна сила у Европском парламенту и очигледно је да упркос нужним променама које време доноси, европска десница и даље има доминантну улогу у очувању и еволуцији савремене Европе. Данас се међутим сусреће са потребом преиспитивања своје политике и усмерења, будући да је суочена са снажним изазовом радикалне деснице у великом броју земаља. Брегзит такође поставља нову вододелницу за европске лидере.

Извор: Конзервативизам и конзервативне странке, Београд: Бернар – ЦКС, 2016, 109–120.

^[1] За ових десетак година неколико аутора се огледало на том пољу. Има чак и дипломских радова на појединим факултетима. Аутор овог рада сакупља грађу за једну обимнију монографију која би требало да се бави политичким теоријама које проистичу из социјалног учења Римокатоличке цркве.

^[2] После пада комунизма овако насловљени покрети и партије јављају се и у православним земљама, па тако и у Србији.

^[3] Van Kersbergen, K, (1995), Social Capitalism: a study of Christian democracy and the welfare state, London, New York: Routledge, 204.

^[4] Озанам и Лакордер су већ четрдесетих били убеђени да је хришћанска демократија истинска будућност ка којој води провиђење. Међу важне изворе наводи се тим људи који је педесетих година сарађивао у италијанском часопису Католичка цивилизација, на челу са Карлом Маријом Курчијем.

^[5] Најважнија књига Вилхелма Репкеа, која је на енглески преведена под називом Хумана економија, у оригиналу на немачком зове се Jenseitsvon Angebot und Nachfrage, С оне стране понуде и потражње. Она се бави условима који тек омогућују стварање ефикасне и одговорне тржишне привреде.

^[6] Историја хришћанског социјализма је веома богата. Поменимо само посебну традицију теологије ослобођења у Латинској Америци, где је црква традиционално била ближа левим покретима и сиромашнима него владајућој елити.

^[7] Немачка у последњој четвртини 19. века даје најпластичнији пример за то како се ова борба одвијала. Партија Центра је водила огорчену борбу за раднике против Социјалдемократске партије, која је почетком следећег века постала појединачно најјача партија у земљи.

^[8] Постоји веома важна и занимљива традиција у англо– америчком свету која проистиче из социјалног учења римске цркве. То је економски и политички правац који се назива дистрибутивизам и углавном се везује за имена Хилера Белока и Гилберта Честертона. Ова дубоко хришћанска традиција афирмише начело малог поседа и води борбу против великог капитала и монопола.

^[9] Захтеви Конвенције који су касније преточени у Предлог закона о заштити радника који је 1877. поднео Фон Гален били су: законска заштита од физичке и финансијске експлоатације, државно администрирање помоћи за све класе у друштву, законодавство усмерено ка побољшању индустријских уговора, боље радно законодавство, самопомоћ, подржавање моралног и верског живота радничких породица и хришћанско доброчинство. Види: Van Kersbergen, 216.

^[10] Крајње је индикативан случај италијанског кандидата за место једног од комесара Европске комисије ЕУ, који се током процеса кандидовања заложио за ограничавање права хомосексуалаца. Европско јавно мњење га је буквално растргло и Роко Бутиљоне је био принуђен да повуче своју кандидатуру за место комесара у Барозовој комисији. Само десетак година раније, такво залагање би било још увек сматрано легитимним политичким програмом, као што се још увек сматра у Америци.

теологија.нет

Исав је психопата? Испитивање психологије личности Исава сина Исакова

Младен Цимеша

Апстракт

У старозавјетом тексту проналазимо причу о праоцу Исаку и његовим дизиготским близанцима Исаву и Јакову. Како по конструкцији тјелесној тако и по самој психологији личности  су се веома разликовали о чему свиједочи старозавјетни текст. Будући да су дизиготски (фратернални) неидентични близанци који имају веома малу шансу да наследе исти хромозомни профил. Они наслеђују од 15% до 25 % гена од сваког родитеља док они сами дијеле у просјеку од 30 % до 50% гена, тако да постоје јасне варијације између њих. Запажамо да је основна карактерна  особина Исава агресивност и алфа понашање, док је Јаков био тих и повучен младић у шатору. Касније пратећи текст сазнајемо да  Исав продаје своје првенство које му по праву припада и по ријечима апостола тражи покајање са сузама али га не налази. Имајући увид у неуроендокринологију и саму неуронауку покушавамо хипотетички објаснити да је Исав заправо психопатска структура личности са повишеним нивоом тестостерона, те да је његово понашање и немогућност покајања оправдава неурогенеза и синаптогенеза профила особа које имају повишен ниво МАО (моноамино-оксадоза), односно сама његова неуробиологија је оправдање.

Кључне ријечи: Психопатија,Неуронаука, Стари Завјет, Исав, Јаков.

Увод

Главни фокус овог рада се састоји у хипотетичкој експликацији неуробиологије којa је детерминисала психологију личности Исава сина праоца Исака. Поставља се питање самог покајаља Исава и његове интерпретације у хришћанској Павловској традицији. Морамо нагласити да сама јеврејска традиција није такође наклоњена Исаву, нарочито у Талмуду се говори о пет страшних гријехова које учини Исав кад је имао 15 година (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra).  Апостол нас обавјештава да Иасав није имао покајање иако га је са сузама тражио (Библија, Глас Цркве, 2007). Нас занима сама психопатологија личности Иасава, те да ли ту има простора за тврдњу о психопатској евентуално социопатској структури личности датог субјекта.

Треба узети у обзир наследност и понашање родитеља, као основи тригер за формирање таквог фенотипа, као и само окружење(Hicks et al. 2012). Само опхођење једног родитеља у овом случају мајке у дјетињству према близанцима  можда је утицало на касније понашање Исава као дјечака без јасног атачмента за мајку(Fonagy, Steele, and Steele 1991). Одсуство мајчинске љубави и фаворизација једног дјетета у односу на друго повлачи за собом последице агресије али и несигурности(Hofer 2006). Одбаченост од мајке због длакавости и неуобичајене црвене боје косе и коже ( ген меланокортин 1- MC1R) на младу особу је доприњело сигурно већој фрекфенцији са оцем и једностраној фаворизацији по патрилинеарном модулу. Сам меланокортин 1 рецептор  (MC1R) је рецесивни ген који ја заступљен код популације људи који имају црвену боју косе и одговоран је за меланогенезу, али и јако осјећање физичког бола(Lalueza-Fox et al. 2007), те јако је мало присутан данас, a и у оно врјеме је вјероватно био слабије заступљен. Свега 2% становника на планети земљи данас има црвену боју косе(Han et al. 2006).

Сама потреба за сензацијама и узимање ризика која је евидентна код Исава ( јер он иде константно да лови, доказујући мушкост и првенаштво ) слови за допаминску дисрупцију(Zuckerman and Kuhlman 2000) односно генетски полиморфизам у допаминском систему(Eisenberg et al. 2007). Сам Исав је судећи по предању био отворен, јак и снажан па га можемо класивиковати као екстраверта док је повученији и миљеник мајке био Јаков који по свему судећи је имао особине интроверта.

Психопатија као могућа анамнеза

По Талмудској традицији Исав је представљен као велики грешник, гдје је наведено да је још  у адолесценцији се истакао недјелима тачније у 15 години живота, неко би то дефинисао као понашање са великим удјелом ризика јер мозак адолесцента још се развија ( развијање фронталног кортекса траје до 25 године живота ) (Johnson, Blum, and Giedd 2009) (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra),док неки извори говоре о томе да је Ребека током трудноће пролазила поред куће идола осјетила у стомаку како Исав хоће да изађе напоље, односно да тјера мајку на порођај , док је Јаков радио супротно (Bereshit Rabbah 63:6)  само његово име שָׁוְא (Шав) на језику јевреја означава нешто безвриједо (Anderson, 2011). Касније по старозавјетној традицији од Исава настају Едомци који су у потоњим нараштајима словили за непријатеље Израиља (Ackroyd, 1968)

Сама разлика између Исава и Јакова је присутна од рођења овог првог, будући да су дизиготски фратенални близанци који су и фенотипски различити. Ако узмемо у обзир Павлосвку традицију интерпретације СЗ и Јеврејску (Талмудску) долазиму до закључка да се оне у многим погледима поклапају, тако да Исав слови за субјекта који је представљен у негативној конотацији и који по павловској традицији није имао покајање, односно није могао(сиц!) да се покаје. Код њега је евидентна агресија, незадовољство, нарцизам (непоштовање родитељаког ауторитета = продавање провородста) као и одређене карактеристике кримогеног ума које налазимо у Талмудској рецензији.

Сам недостатак покајања ( иако га је желио?)  можемо експликовати као психопатију, односно недостатак емпатије (Soderstrom 2003)(Decety, Skelly, and Kiehl 2013)(Domes et al. 2013). Запажамо такође да је од ране младости био ловац, што нас наводи на закључак да је можда условоно речено мучио животиње, што је једна од основних карактеристика серијски убица(Allely et al. 2014)(Miller 2014) За дато понашање је одговорна неуробиологија мозга која диктира у овом случају класификацију личности.(Jalava, Griffiths, and Maraun 2015)

Да ли је /Зашто је Исав психопата? Неуронаука

Етиологија ријечи психопатија налази мјесто у грчком изворнику гдје ψυχή означава душу, а πάθος у овом случају патњу. Саму психопатију експликују интерперсоналне и емоционалне абнормалности, манипулативност  недостатак и одсуство емпатије и кривице, а присутно је и антисоцијално понашање и агресија која је рецидивна (Hare and Neumann 2009). Психопатија је повезана са абнормланостима мозга нарочито у орбиталним фронталним (ofPFC) и антериорним / медијалним темпоралним регионима који су одговорни за когнитивно бихејворијалне и емоционалне регулације понашања (Ly et al. 2012).

Саме психопате на другачији начин процесуирају и имају импаримент респонзивности на афективну информацију, односно имају селективну пажњу што можемо убријати у когнитивне дефекте (Ribeiro da Silva, Rijo, and Salekin 2015). Структурални налази мозга подржавају ове моделе абнормалности које се примећују у запремини или  кортикалној дебљини хипокампуса, амигдале (стах, агресивност), префронталном кортексу (дорсомедиални префронтални кортикални регион, гдје је смањивана активност, значајно је повезана са социјалном спознајом, што укључује емпатију, морал и теорију ума), инсули, темпоралним лобовима, стриатуму и антериор цингулату. Дакле овде имамо присутну одређену дисфункциу у кортикалној гирификацији у широј паралимбичкој мрежи (Konicar et al. 2015) која има своју кључну улогу у психопатији и позитивној анамнези исте. Треба указати да само оштећење орбито фронталног кортекса и вентромедилалних региона има за последицу псеудопсихопатско понашање, тако да сама неуробиологија мозга, а и њена оштећења диктирају понашање(Müller et al. 2008).

Психопате се рађају са  мозгом који има одређену дисфукционалност коју смо раније навели  јер сама неурогенеза и синаптогенеза свиједочи о томе, али и генетска предиспозиција је основа психопатске структуре личности (Моноамино Оксидаза МАО-A ген)(Sadeh, Javdani, and Verona 2013).

Закључак

Да ли је Исав заиста психопата? Судећи по хришћанској и јеврејској традицији и информацијама које располажу те двије традиције можемо бар условно реконтруисати психологију личности Иасава сина Исакова и дати неуробиолошке смјернице његовог понашања. Оно што је наупечатљивије у хришћанској традицији је управо његово не покајање, односно одсуство емпатије и кривице што га може сврстати у ред особа које посједују психопатску структуру личности, сад да ли  је заиста и његова онтологија таква остаје да се види јер ово истраживање је лимитирано само на неуроаспекте датог субјекта тако да овај рад са те стране лимитиран. Исав по јеврејској традицији касније бива убијен од потомака Јаковљевих тако да је донекле он и трагичан лик.

Референце

Anderson, Bradford A. (2011). Brotherhood and Inheritance: A Canonical       Reading of the Esau and Edom Traditions. T&T Clark International. p. 35. ISBN 9780567368256.

Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra (PDF). halakhah.com. p. 16b (Soncino English translation).

Bereshit Rabbah 63:6

Peter Ackroyd, Exile and Restoration: A Study in Hebrew Thought of the Sixth Century B.C., 1968, p. 224.

Allely, Clare S., Helen Minnis, Lucy Thompson, Philip Wilson, and Christopher Gillberg. 2014. “Neurodevelopmental and Psychosocial Risk Factors in Serial Killers and Mass Murderers.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2014.04.004.

Decety, Jean, Laurie R. Skelly, and Kent A. Kiehl. 2013. “Brain Response to Empathy-Eliciting Scenarios Involving Pain in Incarcerated Individuals with Psychopathy.” JAMA Psychiatry. https://doi.org/10.1001/jamapsychiatry.2013.27.

Domes, Gregor, Pia Hollerbach, Knut Vohs, Andreas Mokros, and Elmar Habermeyer. 2013. “Emotional Empathy and Psychopathy in Offenders: An Experimental Study.” Journal of Personality Disorders. https://doi.org/10.1112/S0025579300010226.

Eisenberg, Dan T A, Benjamin Campbell, James MacKillop, J. Koji Lum, and David S. Wilson. 2007. “Season of Birth and Dopamine Receptor Gene Associations with Impulsivity, Sensation Seeking and Reproductive Behaviors.” PLoS ONE. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0001216.

Fonagy, Peter, Howard Steele, and Miriam Steele. 1991. “Maternal Representations of Attachment during Pregnancy Predict the Organization of Infant‐Mother Attachment at One Year of Age.” Child Development. https://doi.org/10.1111/j.1467-8624.1991.tb01578.x.

Han, Jiali, Peter Kraft, Graham A. Colditz, Jason Wong, and David J. Hunter. 2006. “Melanocortin 1 Receptor Variants and Skin Cancer Risk.” International Journal of Cancer. https://doi.org/10.1002/ijc.22074.

Hare, Robert D., and Craig S. Neumann. 2009. “Psychopathy: Assessment and Forensic Implications.” Canadian Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1177/070674370905401202.

Hicks, Brian M., Marie D. Carlson, Daniel M. Blonigen, Christopher J. Patrick, William G. Iacono, and Matt Mgue. 2012. “Psychopathic Personality Traits and Environmental Contexts: Differential Correlates, Gender Differences, and Genetic Mediation.” Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment. https://doi.org/10.1037/a0025084.

Hofer, Myron A. 2006. “Psychobiological Roots of Early Attachment.” Current Directions in Psychological Science. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2006.00412.x.

Jalava, J, S Griffiths, and M Maraun. 2015. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate.

Johnson, Sara B., Robert W. Blum, and Jay N. Giedd. 2009. “Adolescent Maturity and the Brain: The Promise and Pitfalls of Neuroscience Research in Adolescent Health Policy.” Journal of Adolescent Health. https://doi.org/10.1016/j.jadohealth.2009.05.016.

Konicar, Lilian, Ralf Veit, Hedwig Eisenbarth, Beatrix Barth, Paolo Tonin, Ute Strehl, and Niels Birbaumer. 2015. “Brain Self-Regulation in Criminal Psychopaths.” Scientific Reports. https://doi.org/10.1038/srep09426.

Lalueza-Fox, Carles, Holger Römpler, David Caramelli, Claudia Stäubert, Giulio Catalano, David Hughes, Nadin Rohland, et al. 2007. “A Melanocortin 1 Receptor Allele Suggests Varying Pigmentation among Neanderthals.” Science. https://doi.org/10.1126/science.1147417.

Ly, Martina, Julian C. Motzkin, Carissa L. Philippi, Gregory R. Kirk, Joseph P. Newman, Kent A. Kiehl, and Michael Koenigs. 2012. “Cortical Thinning in Psychopathy.” American Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1176/appi.ajp.2012.11111627.

Miller, Laurence. 2014. “Serial Killers: I. Subtypes, Patterns, and Motives.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2013.11.002.

Müller, Jürgen L., Susanne Gänßbauer, Monika Sommer, Katrin Döhnel, Tatjana Weber, Tobias Schmidt-Wilcke, and Göran Hajak. 2008. “Gray Matter Changes in Right Superior Temporal Gyrus in Criminal Psychopaths. Evidence from Voxel-Based Morphometry.” Psychiatry Research - Neuroimaging. https://doi.org/10.1016/j.pscychresns.2007.08.010.

Ribeiro da Silva, Diana, Daniel Rijo, and Randall T. Salekin. 2015. “The Evolutionary Roots of Psychopathy.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2015.01.006.

Sadeh, Naomi, Shabnam Javdani, and Edelyn Verona. 2013. “Analysis of Monoaminergic Genes, Childhood Abuse, and Dimensions of Psychopathy.” Journal of Abnormal Psychology. https://doi.org/10.1037/a0029866.

Soderstrom, Henrik. 2003. “Psychopathy as a Disorder of Empathy.” European Child and Adolescent Psychiatry. https://doi.org/10.1007/s00787-003-0338-y.

Zuckerman, Marvin, and D. Michael Kuhlman. 2000. “Personality and Risk-Taking: Common Biosocial Factors.” Journal of Personality. https://doi.org/10.1111/1467-6494.00124.

Ево превода тог документа:

Под предсједавањем Његове Божанске Свесветости Патријарха Васељенског, Свештени синод сабрао се на редовно своје засједање које је одржано од 9. до 11. 10. 2018. како би испитао и истражио теме које су предложене.

Свештени синод се посебно и подуго позабавио црквеном тематиком у Украјини у присуству Његовог Преосвештенства Архиепископа Данила памфилијског и Његовог Преосвештенства Епископа Илариона едмонтонског, патријаршијских егзарха у Украјини, те је послије детаљног расправљања одлучио:

1. Да обнови већ донесену одлуку да Васељенска Патријаршија настави са додјељивањем аутокефалије Украјинској Цркви.
2. Да одмах у Кијеву васпостави ставропигион Васељенске Патријаршије као један од многих ставропигиона у Украјини који су тамо одувијек постојали.
3. Да, у складу са канонским овлашћењима Константинопољске Патријаршије да прихвата молбе јерарха и других клирика из аутокефалних Цркава, [Цариградска Патријаршија] прихвати односне (такве) молбе Филарета Денисенка [поглавара УПЦ КП] и Макарија Малетича [„поглавара“ УАПЦ – Д. Ђ.] и оних који су са њима [= вјерника ових расколничких заједница – Д. Ђ.] јер су се у расколу нашли не због догматских разлога, те да их васпоостави у њиховом архијерејском или јерејском чину, а њихове вјерне /поврати/ у црквену заједницу.
4. Да повуче пуноважност Синодског Писма из 1686, које је издато у тадашњим околностима, које је давало, по икономији, право Патријарху Московском да хиротонише кијевског митрополита којег би изабрао црквенонародни сабор његове [= кијевске] епархије који би „најприје“ [„в первих“] помињао име Васељенског Патријарха као показатељ канонског зависности.
5. Да позове све укључене стране да избјегавају заузимање храмова, манастира и дтуге имовине, као и било који други чин насиља или одмазде, ради очувања мира и љубави Христове.

Дато у васељенској Патријаршији 11.10.2018.
Из Секретеријата Светог и свештеног Синода

Оно што посебно пада у очи јесу два „детаља“: признавање и „реституција“ вођа двије расколничке заједнице, тзв. „Кијевског Патријархата“ и „Аутокефалиста“, у њихових јерархијским чиновима (и признавање чина свештенству поменутих расколничких заједница), као и „повлачење Синодског Писма из 1686.“ којим је право хиротоније кијевских митрополита било уступљено Московској Патријаршији.

Први „детаљ“ представља изненађење чак и за најбоље познаваоце методологије остваривања плана украјинске аутокефалије и представља чин којим је одбачена свака могућност да се међуправославни спор између Москве и Цариграда ријеши било чим осим брзим прекидом сваког општења између двије патријаршије. Наиме, Филарет Денисенко није само рашчињен него и анатемисан од стране Руске Православне Цркве, па је овакво „враћање чина“ Филарету заправо јасно саопштавање Московској Патријаршији да Цариград и Москва очигледно нису више дио истог Тијела Христовог, с обзиром да је немогуће бити и рашчињени и анатамисани расколник и канонски епископ у истој Цркви.

Успут, имајући у виду да се поменути Денисенко и сви његови вјерници годинама налазе у „општењу“ са НВО „Црногорска православна црква“, право питање јесте да ли би свако саслуживање једног клирика СПЦ са Цариградом значило и „саслуживање“ са поменутом НВО. Индикативно је да се као „аргумент“ за овакав чин даје непостојање догматских разлика између расколника и канонске Цркве.

Досљедном примјеном овог псеудо-критеријума аутокефалију је могуће (или чак потребно) дати свакој расколничкој скупини која је затражи: по први пут у историји Цркве сам чин и стварност раскола нису посматрани као напад на етос, а самим тим и биће Цркве. Овакву одлуку нико заправо није могао очекивати, мислим, чак ни највећи поборници украјинске аутокефалије. Ако уопште постоји нешто добро у том чину, онда је чињеница да је сада свима очигледно да у ствари ни до какве „нове“ и „јединствене“ Украјинске Православне Цркве неће доћи, него само до легализације и консолидације раскола. Зашто бо ти било пожељно за украјинске десничаре, свима је јасно. Зашто је Васељенска Патријаршија изгубила компас толико да је одлучила да „врати чин“ тако опскурној личности као што је Денисенко – питање је на које ће поборници досадашњих активности Патр. Вартоломеја морати да дају одговор најприје себи.

Став 4. представља очекивани корак који потпуно одговара изјавама, поступцима и документима које је Цариград у најновије вријеме издавао. У квази-историјском наративу кога се Цариград сјетио посебно у најскорије вријеме, давање права Московској Патријаршији да хиротонише кијевске митрополите било је „привремено“, „изнуђено“, те га је данас, ето, могуће повући. О овом питању би се могло разговарати на неком од часова из историје помјесних православних цркава, али остаје питање зашто је исти тај Цариград до ког мјесеца уназад признавао само Митрополита Онуфрија и канонску УПЦ а сада се (одједном?) сјетио да опозове Писмо из 1686. и поново, бар у својим очима, присвоји Кијевску Митрополију (која, узгред, није обухватала простор данашње Украјине).

Посебно се бесмисленим и лицемјерним чини позив на ненасиље. Он је упућен зато што и егзарси који су у Украјини били и сви који било шта знају о Украјини одлично знају да ће до насиља доћи, да се актом легализације раскола уједно легализује досадашња историја насиља од стране расколника, њиховог заузимања храмова, али и да се практично позива на ново насиље и заузимање. Сада ће, изгледа, УПЦ КП моћи да рачуна да ће се насиље моћи вршити у оквиру „канонског“ православља. Легализовати раскол настао на насиљу и позивати на ненасиље – дефиниција је лицемјерја и безочности.

У ком правцу ће будућност православља ићи послије данас, након оваквог, без претјеривања можемо рећи, безочног и црквено-милитантног саопштења Цариграда, можемо претпоставити само у кључу прољећа 1992. у Сарајеву. До сада су се поједине помјесне Цркве изјасниле у подршци канонској, нашој Цркви – Украјинској Православној Цркви и Митрополиту Онуфрију. Неодлучност, „дипломатичност“, „мудрост“ многих може да кошта православље много више него што смо у стању да предпоставимо. Што се потписника ових редова тиче: зебња са којом се брат свештеник у једној парохијској цркви Кијева сваки дан суочава са пријетњама Десног сектора и УПЦ КП да ће послије „Томоса“ морати да напусти своју цркву или се прикључи расколницима довољан ми је знак на чијој је страни правда. Христос је тамо гдје је и до сада био. Њега је немогуће заузети заузимањем храма, немогуће присвојити саопштењима било које патријаршије.