Живе речи утехе: Живе речи утехеhttps://pouke.org/index/1346440445/1346440934/page/46/?d=1Живе речи утехе: Живе речи утехеsrРадио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија)https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D1%85%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BC%D0%B0-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-r12203/

2034396688_----.thumb.jpg.7cae4d389a6a21ac4b4184cc08d1e8f4.jpg

 

]]>12203Wed, 09 Jan 2019 18:44:31 +0000Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христаhttps://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%85%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D1%83%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5%D0%B3-%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%81%D0%B0-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-r12148/

4683190_RodjenjeHristovo-galerijaikona-20.jpg.85229e606b83b1f63017e48444ee1bf9.jpg

Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек  Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог)

 

Рождество Господа нашег Исуса Христа  највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној,  учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели:„Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно:
 
Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи  јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је  по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини  Богу, а на земљи мир!“
 

Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“.
 
Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног.
 
Претпразништво Рождества
 
Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва)
 
Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке  богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме,  канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка.
 
Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва)
 
Богослужбене особености навечерја празника Рождества
 
Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем.
 
Царски часови:
 
Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики  Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове:
 
Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем  Јосифом – јер  он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом  јој  дође  време  да  се  породи,  но  нигде  не  беше  места  да  одседне.  Али,  као  удобна палата,  указа  се царици пећина. Христос  се рађа  да палог  човека  опет  уздигне у свој лик. (тропар навечерја)
 
Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено  чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави  као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја)
 
Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе.
 
Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества:
 
 На првом часу:
 
Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3)
Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303)
Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2)
 
На трећем часу:
 
Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4)
Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208)
Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) 
 
На шестом часу:
 
Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10)
Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304)
Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3)
 
На деветом часу: 
 
Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7)
Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306)
Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4)
 
 
Литургија Светог Василија Великог:
 
Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог.
 
Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од  дрвета  живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах).
 
Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева,  Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304)  и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5).
 
Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа
 
Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника)
 
Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења  Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење..
 
На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог…после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма.
 
Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира)
 
Потом као и на великом  вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу:
 
Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју  превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше.
 
На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника:
 
Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и  пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4).
 
Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ.
 
Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо  достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стихИзбављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9).
 
Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва.
 
Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника)
 
 
катихета Бранислав Илић
 
 
[1] Служба празника  телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године.
 
 
Извор: Српска Православна Црква
]]>12148Sun, 06 Jan 2019 19:27:22 +0000О Царским часовима уочи празника Рождества Христовогhttps://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BE-%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%83%D0%BE%D1%87%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%BE%D0%B6%D0%B4%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3-r12103/

 

]]>12103Sat, 05 Jan 2019 20:38:00 +0000Божидар Васиљевић: СТАРИ ЗАВЈЕТ У ХРИШЋАНСКОЈ ТЕОЛОГИЈИhttps://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%82-%D1%83-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B8-r12111/

Црква Христова је природни и икономични наследник Старог Израила. Као таква безусловно прихвата Писмо за своје, притом га надопуњујући новозаветним корпусом књига. Дакле, надопуњује га најсветијим нормативом који је стваран ауторитетима Цркве, што алудира на то какво мјесто у хришћанству ужива Стари Завјет.

Тајна Христова, тајна Његове Личности, јесте нешто „ново под Сунцем“ али истодобно и испуњење цијелог припремног старозавјетног периода, који је Он сажео и дао му есхатолошку димензију. Због тога је за нас ова тема од изузетног значаја.

Можда ће неко, из перспективе савремене научне перцепције, рећи да је у двадесет првом вијеку бесмислица враћати се и прихватати нешто „старо“. Међутим, оно што је недвосмислен став Цркве, јесте да је Стари Завјет њен инспиративни (богонадахнути) континуитет, Богом дан као увертира спасоносног домостроја. Већ сама релација у наслову „Стари Завет“ и „хришћанска теологија“, наводи нас на питање шта је заједничко и шта је епицентар и полазиште и једног и  другог? Када би то била једна ријеч која треба да илуструје ове двије цјелине, то би онда била Ријеч – Богочовек (Τεαντρόπως). Бог који установљава Стари Савез и Син Човечији који конституише Нови Савез са људима, откривен је у једној Личности - Господа Исуса Христа. У најширем смислу, Он је и именовање и одговор на ову тему.

Дакле, значај Старог Завета за хришћанску теологију, као и значај саме теме је вишеструк. Њихов заједнички циљ јесте сведочење да хришћанство није нова религија и човјечанска наука, већ живот откривен Богом и испуњен у Сину Божијем.

 

Цео текст у Word формату

 

Извор: Поуке.орг

]]>12111Fri, 04 Jan 2019 19:17:00 +0000Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија)https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D1%85%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D1%88%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-r12085/

1265735570_----.thumb.jpg.e8fd65cd5423c10d836ad256bcc20dcb.jpg

 

]]>12085Thu, 03 Jan 2019 10:54:16 +0000Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија)https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%9B%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-r12025/

1129157282_----(1).thumb.jpg.f9ee560d31748778ec2045b4fdcc259b.jpg

 

]]>12025Sun, 30 Dec 2018 13:25:02 +0000Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија)https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%E2%80%93-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D1%83%D0%B6%D0%B1%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D1%83%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D1%98%D0%B5%D0%B3-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B2%D1%80%D1%82%D0%B0-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-r11910/

У тридесет четвртој емисији "Светотајинско богословље" говорили смо о Царском свештенству и богослужбеној улози верног народа Божјег, нагласивши да је целокупна Црква јерархијска, као тело Христово и храм Светога Духа. Богочовек Исус Христос, као Првосвештеник по чину Мелхиседекову, јесте „кључ“ за разумевање тајне Царског Свештенства и Светотајинског свештенства. По учењу наше Свете Цркве, тајну лаика, односно, Царског свештенства треба посматрати кроз призму литургијског, односно, евхаристијског сабрања, кроз тајну Цркве Божје. Црква Христова не може да постоји без рукоположених свештеника (Светотајинског свештенства), нити без лаика (Царског свештенства), већ је Црква Христова једна целина, мистично Тело Христово у чијем организму сваки члан (уд) има одређену свештену улогу (службу). 
 
Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

 

Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо!

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО)

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО

Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО)

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО

387192055_----(1).thumb.jpg.522a97ba996d43bac774559013d007bd.jpg

 

 

 

 

]]>11910Thu, 20 Dec 2018 10:58:46 +0000Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија)https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B0-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-r11855/

1422731869_----.thumb.jpg.9c946a9acb9768f634574c8669310690.jpg

 

 

]]>11855Fri, 14 Dec 2018 19:27:15 +0000Катихета Бранислав Илић: Божићни пост је звезда водиља која нас води у сусрет Оваплоћеном Логосу - Богомладенцу Христуhttps://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%85%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%98%D0%B5-%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B0-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%99%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%81-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8-%D1%83-%D1%81%D1%83%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%82-%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BC%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%86%D1%83-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D1%83-r11822/

323439746_7_2018..thumb.jpg.e14fe90b36d78e8e4a5c0fa6c82f9c28.jpg

Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег  духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав.

<iframe width="100%" height="166" scrolling="no" frameborder="no" allow="autoplay" src="https://w.soundcloud.com/player/?url=https%3A//api.soundcloud.com/tracks/541084452&color=%23ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false&show_teaser=true"></iframe>

 

 

Извор: Радио Беседа

 

ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

 

 

]]>11822Wed, 12 Dec 2018 10:01:00 +0000Божидар Васиљевић: Икономија Д/духа (Антрополошки концепт)https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%B0-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%86%D0%B5%D0%BF%D1%82-r11783/

Ипостас хришћанске антропологије историјски можемо сместити у време синаксиса у Сионској горњици. Силаском Духа и почетком „Духовске ере“, настаје и еклисиолошка димензија икономије. Возлављење (рекапитулација) људске природе домостројем Духа, сотириолошки је значајна за човечанство, oд космогонијских догађаја, преко Педесетнице до данас. Холистички приступ човеку, као бићу заједнице и односа, могућ је кроз Павлово трихотомно „скенирање“, не само овостраног него и оностраног човека као таквог, што ћемо даље у тексту и образложити.

fishers-of-men-michael-dudash-14923.jpg

„Дух дише гдје хоће...“ (Јн 3, 8) али конкретно у Цркви (Д/даровима), коју конституише и која Њиме партиципира у Божанском Животу. Будући Христом са десне стране Оца, Тело Христово (Црква), егзистенцијално самом човеку који је део Њега, даје бесмртност и битије. Тиме се човек као део Цркве (Црква) показује и као део и дело Христа и самог Бога Оца, у Тројици прослављеног. Дух, душа и тело симбиотички и несмесиво постојећи, чине да човек буде каквим је наречен – Биће за вечност, живот и непропадљивост, Св. Духом удеоничарећи Тројици као Њена икона.

Кроз целу нитну хришћанске антрополошке мисли, од апостола Павла и Иринеја Лионског, до Симеона Новог, икономијска перцепција Духа може се сагледати у рефлексији Павлових речи: „Духа не гасите“ (1. Солуњанима 5, 19). Баш зато што не „дише“ насумично, него конкретно и делатно, слободно станиште Духа (Црквa) је у самој личности човека, телесног, душевног али надасве Д/духов(нос)ног човека. Par excellence парадигме тога су догађаји од Оваплоћења и Христовог Васкрсења, до догађаја Педесетнице на сабрању у горњици. Подражавајући догађаје у историји, човек у Литургији Д/духом оприсутњује Есхатон и већ отпочету Парусију.

По мишљењу Св. Симеона Новог Теолога, не угасити се не заповеда негде где више не гори и не тиња. Тиме знамо да у човеку опипљиво, од момента иницијације, Дух печатом дара „недостатке допуњује“ и за нас моли: „Ава, Оче“ (Гал 4, 6). Део тог контекста је и реч: „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак да свијетли свима који су у кући“ (Мт 5, 15). У том смислу је и сама етимологија речи икономија (οἰκονομία). Потенцијалност начина постојања човека Духом у Цркви, прогресиван је и задат. Дарови Духа су искључиво у заједници у којој „дише“ (Цркви), у Св. Евхаристији и човеку као личносном ентитету заједнице коју сачињава. Учење Св. Максима о логосима бића, рефлектујући примрак дубоке и неисказиве љубави Божије према човеку, придодаје аргументованост става да је уистину наречен за божански суживот.

Трихотомна Антропологија апостола Павла потпомаже нам да сагледамо теантропично Икономију Духа. Татијанско мишљење о подвојености Духа, Његовој истовременој трансцедентности и „материјалности“, одвела је ово погрешно учење у правац онтолошке дијастиме саме Тројице. Отачка мисао о „икони и подобију“, коју је после пада човек запрљао, одговор је на питање самог смисла и актуелности Икономије Духа. У свом апофатичком богословљу Св. Теофило Антиохијски прелепо описује: „Небеса су Његово дело, земља Његова творевина, море Његово здање, човек је Његово створење и икона“ (άνθρωπος πλάσμα και εικων αύτου έστιν). Раздвајање човека од Бога, јесте истовремено раздвајање од Живоносног Духа и самог Живота – Оца. Слободно опредељење, као изазов за наивног човека, учинило га је окренутог земљи. Отац кроз Логоса испуњава наречење човека, са – учешћем Духа и Његовим послањем и мисијом, разјасњујући тиме икону и враћајући пакибитије човека. 

 

Духовни човек није моралиста и пијетиста, него онај који је причешћен (у најдубљем смислу речи), благодаћу и даровима Духа Светога испуњен - човек. Богочовечански динамизам креће се Његовом иницијативом слободно и релационо, али одговором човека на само један избор. У томе је тајна и парадокс али и прави смисао и циљ спасења душе – духа ( што су термини преплетени код Св. Иринеја Лионског, који пишући некад са малим „д“, а некада са великим, суштински прожима и осмишљава душу Светим Духом). Самовољно одсечен (ἀποκόπτω) од Избора и усмерен ка промашеним изборима, човек и његов дух по себи немају Живоносности Духоносне. Бесмртност у хришћанско – антрополошкој перспективи, не може бити самоизнедрена, самодовља, себи подобна, него воспримљена. Начин постојања Тројице  огледало је за живот човека и његову егзистенцију (у свим временима) – однос у љубави, заједници личности и иконичној перихорези.  Зато је Тријадологија, Христологија и Пневматологија животодавно решење кључа у Икономији и Богословљу, чија је ћерка Хришћанска Антропологија.

 

За Поуке.орг Божидар Васиљевић

 

 

 

 

]]>11783Mon, 10 Dec 2018 18:59:07 +0000Божидар Васиљевић: ANIMUS MEMINISSE HORREThttps://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-animus-meminisse-horret-r11780/

Посебност овог доба године рађа категорије животних симбола, које се у овом периоду као ензими или иглице појаве у ваздуху, већ од саме помисли на посебне, драге и Богом дане људе. 

307.jpg

Wassily Kandinsky — Ahtyrka. Red Church, 1908

Личност с којом се са првим снијегом необјашњиво сусретнем у мислима јесте посве мотивациона. Прије но што му споменем име и наведем неке експликације његовог персоналитија, морам да нагласим да није ријеч о сумњивом бихејвиоризму писца, нити когнитивним сликама које би биле препоручљиве за посматрање. Доживљаје и утиске које компаративна лингвистика у мени ажурира на помен те личности, покушаћу да  укратко пренесем. Ријеч је о архиепископу Марку (Арндту) берлинскогерманском Руске Заграничне Цркве. 

Тог 17. маја 2007. деценијска рана Руске Цркве у Отаџбини и расијању је зацијељена. На добијању

Томоса канонског јединства РПЦ-а и Руске Заграничне Цркве (која долази под свештени хитон Московске Патријаршије), највише после Бога је учинило посредништво архиепископа Марка,  који је био главна спона. Као председник преговорне комисије у име Заграничне Цркве и први замјеник предсједника Синода, одиграва кључну улогу помирења.

 Двадесети вијек у периодима Првог свјетског рата (неправедно умањеног назива "Велики рат") и Другог свјетског рата, уздрмао је цивилизацијске токове, философске доктрине али и поимање граница мизантропије. Људски потенцијал је уистину рефлектован као дихотоман, да му се "Бог обрадује али и ђаво застиди". Историјски, геополитички и политичко - антрополошки контексти двадесетог вијека, одразиће се и на живот Цркве и њену мисију. Њемачка у двадесетом вијеку доживљава промјене које ће се одразити и на појединачним примјерима. Живот владике Марка би се у том погледу и кроз ту призму најбоље могла процијенити као позитивно значајна и актуелна за нас. 

Рођен је 29. Јануара (можда отуда сњежна конекција са писцем) 1941. чиме је генерацијска припадност довољно историјски и генетички ретро,  да изобличи негативности учмалих времена, а опет довољно искуствено и реформски савремена, да заинтригира и одговори на зов младих душа. Све то опет уобличено аскетским сензибилитетом и припадношћу светогорској провинијенцији,  што је донекле заједничка црта и наших Отаца овог калибра. Посебан моменат који се истиче у теологији архиепископа, коме очигледно није страна лингвистичка философија (с обзиром на вокацију), јесте есхатолошка антропологија. У контексту мартирологије и агиологије, архиепископ Марк акцентује “изградњу будућности Цркве на живом сјећању на наше Свете Мученике”. Таква перспектива “будућег испочетка”, цијелу нит свевремености Цркве обједињује и актуализује. 

“Блажени су они који чувају јединство Цркве”- овако би у најмању руку гласило прво блажено које би Господ изрекао са Горе блаженстава у ово наше вријеме. Видимо и то да би арх.  Марк био међу њима као макариос. Очигледно је да данас "не ратујемо (само) против крви и меса, него против поглаварства, и власти и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју" (Еф 6, 12). 

Да би се схватио теолошки и антрополошки концепт личности архиепископа, морамо се осврнути на пикантерије животног пута.  Занимљиво је  одрастање. Мајка му је била солисткиња,  а отац музичар. Будући да му је деда био пастор Евангелистичко - лутеранске цркве и теолошки се усмјерава рано. Док су живјели у планинама Источне Њемачке, бака га је често молила да јој у дугим зимским ноћима чита Библију јер је слабије видјела. Уз то би се нашла и понека књига из историје религија, библијске археологије и др. Обриси ове личне историографије подсјећају на Паскалову сентенцу, која се учи из историје и философије религија, а бака на главног њеног актера: "А да сам више изучавао природу, вјеровао бих као бретонска сељанка". Карактеристично је да се за свој богословски и пастирски рад као млад монах увијек окретао Атосу. То ће изграђивати и касније као архипастир. 

 

Своју православност архиепископ Марк дугује сусрету са руском емиграцијом у Њемачкој, али и негативној рецепцији нацизма и комунизма у породици. Нацисти и комунисти су прогањали његову породицу, а руски језик је као полиглота учио зарад лакше апологије. У парохији Св.  Александра Невског у Мангејму је у двадесет другој години крштен. Усавршио је славистику на факултету у Франкфурту, гдје и докторира, и као предавач у Гејделбергу и Ерлангену. Касније је као мудар човјек препознао гдје ће се најбоље усавршити и утврдити православну теологију. С јесени 1973. уписује Теолошки факултет СПЦ-а гдје је 1979. год.  дипломирао. Гејделбергски факултет на коме отпочиње каријеру, даје му препоруке професора њемачког и руског са искуством. 

Разлог његовог останка у Њемачкој је интригантан. Наиме,  када му је Св.  Синод РПЦЗ понудио катедру у САД-у и дужност у Синоду,  он је одбио због блискости Њемачке Грчкој,  тј.  Светој Гори. Своју љубав према Светој Гори продужава и као архиепископ , чувајући истовјетни типик и правило у келији манастира Св.  Јова у Минхену. Посјећујући старце на Атосу и Каруљи, напајао се на извору монашког искуства Православне Цркве. Ипак боравак у Србији га после Свете Горе највише одређује оним што је данас - једним од најугледнијих архијереја и духовника Православне Цркве. Припада уском кругу ученика Преподобног оца Јустина, који га  је харизматски и етерично трасирао. 

Свједоци смо еклисијалних и секуларних криза. Тешко је одупријети се носталгичном утиску који се пројављује из неких ранијих времена, када су се такве прилике позитивно ријешавале. Једном приликом упитан о дешавањима у Украјини, арх. Марк је одговорио да чак и онај ко се уопште не разумије у црквену политику, може да изведе закључак: "да се води јавна борба за власт". Modus vivendi православних заједница старог континента, особито Њемачке и Британије, како га он види,  треба да послужи за примјер. Питање православне дијаспоре које треба да се ријеши је став који арх. Марк дијели са нашом Помјесном Црквом;  док свакодневна брига свих треба да буде свакодневно старање о хришћанском начину постојања,  а не свођење православности на викенде и празнике.  Светогорски светоназор синтетизован са српским богословљем, омогућио му је  адекватну перцепцију дубоке интерне фокусираности на питања Православља,  а исто тако и на апсорпцију оних изван. 

На основу тога, заиста се оправдава мисао да се душа јежи на помисао. 

 

Божидар Васиљевић

Интернет издање: Поуке.орг

]]>11780Mon, 10 Dec 2018 12:11:01 +0000Симон Вејл: Равнодушностhttps://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%BD-%D0%B2%D0%B5%D1%98%D0%BB-%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-r11774/

Волети Бога преко разарања Троје и Картаге, и без утехе. Љубав није утеха, она је светлост.

Никад не мислити о некој ствари или о неком бићу које се воли, без претпостављања, ако их немамо пред очима, да је дата ствар уништена а дато биће умрло.

Нека та мисао не ослабљује осећање стварности, него нека га чини интезивнијим.

Сваки пут када се каже: „Нека буде воља твоја“, представити себи у целини све могуће несреће.

 

Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић

]]>11774Sun, 09 Dec 2018 22:17:14 +0000Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија)https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D1%83%D0%B6%D0%B1%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%B6%D0%B4%D0%B5-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%82-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-r11765/

1157798252_----.thumb.jpg.4e3567a6ef63b36ceb5b10a45eb65a1a.jpg

 

]]>11765Fri, 07 Dec 2018 20:27:09 +0000Јован Мајендорф: Чему теологија?https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D1%84-%D1%87%D0%B5%D0%BC%D1%83-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-r11745/

Но, остаје истинито, без обзира на све, да је теологија од суштинске важности за живот Цркве. Без теологије немогуће је у потпуности разумети значење Св. Писма, Св. Предања, неисцрпне ризнице знања и духовности које у себи садрже наши литургијски текстови. Теологија, такође, омогућује разликовање онога што је од истинске важности од онога што није. Без теологије је немогуће пружити артикулисано сведочанство православне вере у савременом свету, јер такво сведочанство, уколико претендује на то да има било какво значење, мора истовремено бити верно вечноме Откривењу које је сачувала једина апостолска Црква, и бити упућено нашим савременицима, и оним млађим и оним старијим, који желе да разумеју значење вере за своје сопствене животе.

Због тога толико радује чињеница да се једна интернационална конференција православних теолога може одржати у Америци, овде где је православље још увек младо, где су проблеми акутни, где се вера тако често оспорава. Надајмо се да ће резултати конференције – а они ће ускоро бити публиковани – наћи многе читаоце, и да ће конференција потврдити себе као још један одлучан корак у развој православља у овој земљи.

Зашто теологија

Од почетка мисионарског делања православних на северноамеричком континенту, Црква је настојала да пружи одговарајуће теолошко образовање кандидатима за свештенство. Св. Инокентије је оформио семинарију [средњу богословску школу – прим. прев.] на Аљаски. Касније су теолошке школе установљене прво у Минеаполису, Минесота, па у Тенафлију, Њу Џерзију. Данас наша Црква још увек потребује усавршавање теолошког образовног система, да би служитељи њених олтара могли бити добро припремљени за пастировање људским душама.

Међутим, задатак теолошких школа залази за границе чисто професионалне обуке будућих клирика. Заправо, оне могу обезбедити такву обуку уколико уче, развијају и чувају православну теологију, која не припада само професионалцима [елитном кругу „посвећених“ – прим. прев.] него читавој Цркви. У ствари, немогуће је поистоветити богословље са једним видом клерикалне, академске експертизе. Православна Црква је одувек подстицала лаике да уче и предају теологију, док се од епископа и свештеника посебно захтевало да буду чувари теолошких истина.

Оци Цркве су често дефинисали теологију као само „виђење“ Бога. Али су они сами, истовремено, били и живи примери тога како ваља то виђење преносити предавањем и мисионарењем. Велики оци – Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоуст – називају се у нашим литургијским текстовима „васељенским учитељима“, зато што су били у стању да пренесу истину православља свој икумени, тј. „насељеном свету“ у своме времену. Они су то чинили, јер су знали и искусили саму Истину, али исто тако и због тога што су користили праве речи да је изразе и учине разумљивом својим савременицима.

У њиховим личностима теологија је истовремено била и виђење Истине и могућност да се она поучава (предаје). Ова два аспекта отачког богословља одражавају две велике заповести самога Господа: љубав према Богу и љубав према ближњем. Човек познаје Бога кроз љубав, али то познање не може бити аутентично уколико он не настоји да то знање њему и пренесе.

У Америци данас, ми православни хришћани смо суочени са два велика искушења. Једно је у томе да изгубимо љубав за божанску Истину; да капитулирамо пред секуларистичком и релативистичком околином; да сматрамо Цркву једним од многих друштвених клубова, који само што користи разрађенији „источни“ ритуал него што то чине други. Друго се искушење састоји у томе да заборавимо да Истина православља, која је у ствари божанска Истина није дана само нама, као наше сопствено приватно власништво: она је Истина која спасава цео свет, и које смо постали сведоци на своју сопствену одговорност.

Уколико је будемо скривали под судом наших људских ограничења, наших етничких култура, наших предрасуда, бићемо суђени у складу са тим.

Са овим се искушењима не можемо сусрести без теологије, теологије која открива православну веру као живу и волећи Истину. Таква истинска теологија не прави компромисе са (богословским) грешкама, него се изражава у љубави према ближњем, према његовом језику, његовој култури, менталитету. Она исто тако тражи и поздравља сваку истину где год да је нађе, колико год она била парцијална, чак и међу неправославнима и неверујућима. Она је увек спремна да говори, тумачи и слуша пре но што суди.

Без такве теологије, наша би Црква убрзо постала догматски индиферентна „деноминација“, или супротно од тога дефанзивно нетолерантна секта. Изгубила би своју „саборност“. Стога треба да захтевамо од наших теолошких школа да нас обезбеде са оваквом истинском теологијом. А да их ми заиста обезбеђујемо са средствима да то чине.

 

Извор: John Meyendorff, Witness to the World, New York: SVSP, 1987. = Беседа, 1 (1991), 47–49.
Превод: Владимир Вукашиновић

теологија.JPG

]]>11745Thu, 06 Dec 2018 18:08:00 +0000