Свети апостол Павле у својој првој посланици Тимотеју говори о узвишеној епископској служби казујући да ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1). Настављајући, Апостол Павле набраја и врлине које треба да красе васцело биће једног епископа, јер по речима светог Јована Златоуста:  Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. У том духу, исти светитељ саветује епископе речима: Уколико будеш водио живот достојан (свога чина), нико те неће презирати због узраста, него ће ти се још више свако дивити.

Велики отац Цркве, свети свештеномученик Игнатије Богоносац, говорећи о служби епископа саветује: Следите сви епископа као што је Исус следио Оца небеског, а презвитере следите као апостоле. Свети Игнатије наставља и каже: Настојте да служите једну Евхаристију, јер једно је Тело Господа нашег Исуса Христа и једна је чаша јединства крви Његове; један је жртвеник, као што је и један епископ заједно са презвитерима и ђаконима. Исти светитељ у својој посланици Магнежанима, верном народу Божјем предлаже да познају догмате црквене и да у свему успевају телом и духом, вером и љубављу, у Сину и Оцу и Духу, у почетку и свршетку, са њиховим епископом. Јер, кад се верни повинују епископу, то је исто као да се повинују Исусу Христу. Без епископа ништа не радити, већ се њему и свештенству повинујте. По учењу свештеномученика Игнатија антиохијског епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игантије. Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква.

Епископ није власник благодатне ризнице благодати Божје коју би могао да дели онима којима жели, јер, по речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. Благодат је ваистину живи дар Духа Светога који живи у Цркви, како и појемо у једној богослужбеној песми Светим Духом свака душа живи. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске поредке и институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови благодатни и освећујући дарови. Наведено чудесно станиште Духа Светога јесте Црква Божја која је кроз векове на свештен и благословен начин пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Епископ се обраћа васцелој Цркви сабраној на евхаристијском сабрању да се са сваком љубављу и усрдношћу помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сâм Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране сабране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се на узвишену службу епископа не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење.

Из наведених исцрпних и значајних сведочанстава јасно исијава чињеница да је центар епископске службе управо иконизовање Господа нашег Исуса Христа, јединог истинског и савршеног свештенослужитеља, који  приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје (молитва Херувимске песме). Христос је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута, поучава нас свети Никола Кавасила.

А по речима Светог Атанасија Великог: без епископа као предстојатеља Литургије, не можемо говорити нити о Цркви нити о спасењу у Христу. Јер, као што се Христос огледа у Оцу, тако исто и епископ, који је икона Христова, може да каже да чини дело Христово, бивајући у потпуности огледало или икона Христова.

катихета Бранислав Илић

*Објављено у новом 364. новембарско-децембарском броју Православног мисионара, стр. 25-26.

Свети Оци казују да прва духовна искуства човјек стиче са почетком просвећивања његовог ума, када послије очишћења он прелази на сљедећи степен – просвећење ума. Тада је једно од првих искустава човјека схватање разлога постојања бића, те човјек почиње опитно да схвата због чега је створен цио свијет. Сврха постојања, циљ због којег је свијет саздан, своди се на помагање човјеку да схвати како га Бог воли. Доживјевши благодаћу Божијом ово искуство, Старац Пајсије је говорио: „Од тада сам схватио како Бог воли човјека. Као богати отац који, волећи своје драгоцјено дијете, гради му најљепши дом, украшавајући га од врха до дна неизмјерним благом, како би изразио своју љубав – тако је и Благи Бог учинио све за човјека и све му потчинио, као цару творевине. Све створено има један једини циљ: помоћи човјеку да разумије и осјети како га Бог воли, створивши све за њега. Творевина – то је израз љубави Бога Оца ка човјеку“.

Ако је Бог створио све те бездушне ствари за човјека, размислите онда са каквим циљем је створен човјек, који је најсавршенија твар и вијенац свега створеног? За оце Цркве, одговор на питање „зашто је створен свијет“ је веома прост. Према Светим Оцима, циљ свега свијета је познање Творца и обожење створеног; циљ творевине огледа се у помоћи човјеку да спозна Творца, у обожењу твари, човјека, кроз познање Бога, нашег Оца.

Христос у Јеванђељу јасно казује који је циљ човјеков – Царство Божије. Шта је то Царство Божије? То је Христос, Он Сам је Царство Божије. То није осјећај, није врт у који доспијеваш – то је сами Христос. Господ нам је казао: „Иштите најприје Царство Божије... и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). Небесни Отац зна шта је нама потребно и све ће нам дати, али прије свега – Царство Божије. Ако човјек то не схвати и умјесто да се креће ка главном циљу, поставивши све остале у правилну хијерархију, почне од других циљева и изгуби онај главни, биће му веома тешко.

Бог је створио човјека по лику Своме и подобију. Али је човјек падом разрушио своју везу са Богом, лишио се благодати Божије преступивши заповијест и постао подложан смрти и пропадљивости. Човјек је изгубио циљ за који је био створен, изгубио свој оријентир и сада не зна куда ићи, због чега се до данашњег дана обољело влада. Пројаве те болести су наше страсти и гријехови. Наше страсти, користољубље, лукавство и злоба (а Бог нас није таквим створио), посљедица су тога што смо изгубили циљ за који смо створени. Због тога и патимо од духовних болести: страх (не у психолошком смислу те ријечи), осјећање незаштићености, подозрење, лукавство, интерес. Такво стање човјека свједочи о томе да је изгубио свој циљ и спроводи погрешна дјела, као пијанац који тумарајући креће ка једном мјесту, а стиже у сасвим друго, не могавши да нађе пут. Човјеку се помутило у глави, опио се и загубио у лавиринту духовних страсти и не зна шта се са њим дешава. Док год гријешимо и налазимо се у ропству сопствених страсти, рушимо сами себе.

Грчка ријеч αμαρτία (гријех), тако мудра и изузетна, коју користе Свети Оци и Христос у Јеванђељу, означава заправо оно што нам казује православно богословље: недостизање циља. Шта би значило то недостизање циља? То је када губиш свој циљ, промашујеш. До тога долази из два могућа разлога. Прво, јер ти не знаш свој циљ, и друго, зато што немаш способност одређивања циља и стизања тамо гдје заправо желиш. Светитељи су били изванредно умни и мудри људи, и они, међу вама, који су познавали светитеље, могу о томе посвједочити; и ја, који сам знао свете људе и живио са њима, могу рећи да су они имали много заједничких карактеристика које су их одликовале. Једна од њих је та да никада нијесу чинили апсолутно ништа што би се косило са њиховим циљем. Ништа нијесу радили бесциљно. Имали су веома чврст карактер, такво расуђивање и трезвеност, да је њихов ум радио 24 часа дневно. Чак и „најбезначајнија“ ствар је улазила у њихов циљ, због тога су и успјели да достигну такве висине.

Када човјек бесциљно живи, он у животу не може вршити никаква дјела, не може достићи ништа озбиљно и достојно, а што је најважније, не може достићи циљ за који је створен. Свети људи Божији били су они људи који су знали циљ свога живота и дјелали у апсолутној симфонији са оним што су прижељкивали. Они нијесу узмицали ни у чему, нити у било којој ситуацији, нијесу пристајали на компромис, нити су тражили оправдања за себе. Њихов циљ је увијек био пред њима. Човјек кога је Бог саздао за тај главни циљ, такође има и много других циљева, прилично мањих и другостепених. Али када почне да сљедује за главним он се опоравља и у здравом стању дјела уравнотежено.

Када успијевамо да главним нашим циљем сматрамо Бога, тада се све остало добро устројава, не гуши нас и тада нас живот не уводи у неспокој, да ли ће се нешто догодити или неће. Ако ми полази за руком – добро је, а ако не – такође је добро. Ако ми се оствари нешто другостепено, трећестепено – добро је, а и ако се не оствари и то ћу примити са трпљењем, како би кроз трпљење и тешкоће задобио Царство Божије.

Засигурно, у нашем животу се не може све догађати онако како ми очекујемо и желимо. Нешто бива онако како ми желимо, а нешто не. Уколико нам се нешто оствари, ни у ком случају не смијемо дозволити уму да одлети попут балона, да се преузноси и нешто мисли о себи; али исто тако, ако нам нешто не иде за руком, не треба се предавати унинију, очајању и дозволити себи да упадамо у то ужасно стање, када изгледа да је немогуће устати и када је све свршено.

Циљ често може бити веома лијеп, али ће бити разорен ако није савршен: несавршен циљ увијек обмањује и разочарава. Таква је природа човјекова – не може бити задовољена ничим лажним и несавршеним, смртним и пролазним; ништа од тога нас не може задовољити. Човјек може бити задовољен само оним што се наставља, што не умире. Њега не може испунити оно што ће кад-тад умријети. Он тиме може бити задовољен само неко кратко вријеме, јер нашу природу не задовољавају сујетне, смртне и тјелесне ствари. Све то замара човјека, не може му пружити ни радост, ни насладу, ни одмор. Човјек добија одмор само у ономе што је истинито и вјечно, а то значи – само Бог. Само Бог може дати савршени одмор човјеку. Управо о томе говори Христос: дођите Мени... и наћи ћете покој душама вашим (Мт 11, 28-29), успокојите се - и то је заиста истина, зато што нас све остало умара, колико год прелијепо било. Бог нас, пак, никад не умара.

Због тога Бог хоће да се сјединимо са Њим. Не зато што ми њему требамо, већ што жели да ми, дјеца Његова, чинимо оно што је исправно, продуховљено и лијепо, у складу са оним како нас је Он створио – да не бисмо умирали прије наше смрти.

Свака грешка коју чинимо у односу на наш циљ имаће трагичне посљедице. Ако будемо себи правили кипове, а нарочито ако паднемо у заблуду и начинимо себи идола од нечег пролазног, па чак и најблагороднијег у нашем животу (од родитеља, дјеце, супруга) - обавезно ће нас стићи разочарање.

Неопходно је имати хијерархију сопствених циљева и слушати оно што је рекао Христос; најприје искати Царство Божије, односно Њега Самог, а све што нам је потребно, Бог ће дати. Он не одбацује наше потребе, и ако их задовољи – добро је, а ако не – трпјећемо и чекати, јер је све у рукама Божијим и сви ћемо бити задовољни говорећи: „Слава Теби, Боже“. Тада ћемо имати мир у души и нећемо се оптерећивати оним небројеним „зашто“: зашто немам ово или оно, зашто ми се није догодило једно или нешто друго. Живјећемо без страха и осјећања незаштићености – и душа нам се неће умарати. Уколико успијемо да устројимо хијерархију наших циљева, имаћемо мир који нам је обећао Отац наш Бог. Када имаш повјерење у Бога, у вољу Божију, да све бива по промисли Божијој, тада имаш мир и спокој, тада не падаш у панику и не мучи те осјећај незаштићености, не бринеш се и не очајаваш. Када имаш у себи благодат присуства Божијега, проводиш живот свој у миру, добро и радосно.

Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић

Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“,

Издательство Сретенского монастыря

“Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем.

ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА

Извор: Радио Светигора

Света Велика Четрдесетница за нас Хришћане представља један посебан и, слободно можемо рећи, најузвишенији период у току једне године, када се духовно и телесно препорађамо, како би што спремнији и достојнији дочекали Празник над празницима. Будући да је савременом човеку, који је вођен овоземаљским узбурканим морем искушења и тешкоћа, тешко да преумљује себе у покајању, Црква је као брижна мајка која брине о свима установила припремне недеље које нас својим богослужењем и покајном тематиком уводе у узвишени и свети период свете Четрдесетнице. Гост Јутарњег програма био је катихета и сарадник Радија ”Беседе” Бранислав Илић. 

Извор: Радио Беседа

ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Једномислије 

Апостол Павле никако не може сматрати да треба или мора да буде подела у Цркви, пошто је јединство свих у Христу његов еклисијални прогам. Апостол почиње обраћање Коринћанима на следећи начин: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1Кор 1, 10). Коринтска коресподенција у њеној канонској форми се приводи крају следећим речима: „Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се, тешите се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће са вама“ (2Кор 13, 11). Целокупна, дакле, излагања Коринћанима уоквирена су апелом за јединство и молбом да не буде подела. У посланици Римљанима апостол Павле пише: „Будите једне мисли међу собом“ (Рим 13, 16), као и: „А Бог трпљења и утехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа“ (Рим 15, 5–6). Ови моменти отклањају сваку недоумицу у погледу тога да ли подела треба или не треба да буде. Јединство и једномислије су суштински задаци црквених заједница. Поделе су, међутим, реалност, али не и нужност. 

Конкретан проблем 

У првим главама посланице 1. Коринћанима апостол Павле је опширно говорио о томе како су поделе стране бићу Цркве. После низа излагања на друге теме, он се поново враћа поделама унутар заједнице које су овај пут нешто другачије природе. После расправе о покривалу на главама жена на хришћанским богослужењима (11, 2–15), апостол се посвећује једном даљем проблему који је такође везан за богослужбена сабрања. Овај пут апостол за поделе користи два различита израза: у ст. 18 користи појам σχίσμα, буквално „подела“, који је већ једном употребио у 1Кор 1, 10. Чини се да апостол овај појам користи као општи за поделе као такве, а које у заједници могу бити из различитих разлога. Тако нпр. за поделу на групе (Павлови, Аполови, Кифини, Христови) користи појам ἔριδες буквално „раздори“, док у 11, 19 где се и појављује спорно „треба“ (δεῖ) користи појам αἱρέσεις („подвајања“, „издвајања“). Из овога је јасно да апостол сматра само да „подвајања (αἱρέσεις) треба да буду“, не и поделе (σχίσμα), мада разлика није суштинска, већ више означава природу подела. У ком односу се налазе поделе на групе из 1Кор 1–4 и поделе и подвајања наведене у 1Кор 11, 18–19 не може се са сигурношћу констатовати. И за ове поделе је апостол „чуо“ као и за претходне, највероватније од Хлојиних људи (1Кор 1, 10). Могуће је да су подвајањаиз ст. 19 била последица подела на групе из ранијих излагања, али то није сигурно. Углавном, апостол је о томе чуо и нешто од тога верује (11, 18). Док су поделе на групе потресале заједницу на општем нивоу, ове поделе овде се одвијају у конкретној форми „подвајања“ на црквеним сабрањима. О чему се ради? Окупљајући се на евхаристијска сабрања поједине групице хришћана се издвајају и вечеравају међу собом. Овде треба појаснити да су црквена сабрања у Павлово време била сачињена од обеда и причешћа. Тек од времена Јустина Мученика обед се одваја од самог евхаристијског чина. Поједини хришћани, дакле, једу вечеру пре других који остају без вечере (11, 21–22). На тај начин је заједништво на евхаристијском сабрању нарушено. Тумачи се слажу да се овде ради о социјалним подвајањима, тј. да богати заједно доносе храну и једу и пију у изобиљу, док сиромашни и робови немају хране. Ради се о преношењу социјалних модела понашања овога света на евхаристијски простор хришћанске заједнице. Апостол се противи таквој пракси и сматра је суштински нецрквеном. Како онда каже да тако нечег „треба да буде“?

Подвајања и постојани 

У ст. 19 апостол не каже ништа друго до следеће: пошто се иначе делите (ст. 18) онда је сасвим логично („треба“) да буду подвајања међу вама (ст. 19) и то на месту на коме сва подвајања треба да буду превазиђена. Међутим, пошто већ подвајања постоје, она ће показати ко је постојан међу вама. Под „постојаним“ се у тумачењима често виде они које ће у Дан Суда изаћи из свега као оправдани за оно чега су се држали (уп. 1Кор 3, 13; 2Кор 10, 18). Иначе је есхатолошки призвук формулације евидентан (апокалиптичко „треба“). Међутим, могуће је да Павле овде мисли на оне који, следујући његовом учењу, не пристају на таква подвајања и не учествују у Цркви непримереним праксама. Постојани би могли бити они који су постојани у ономе што их је Павле поучавао, наиме томе да су на крсту Христовом обрисане разлике овога света који дели људе и да су сви једнаки пред Богом (Гал 3, 27–28). Таква вера за последицу има извесне праксе, које сигурно нису оне које се догађају на коринтским сабрањима. 

Подвајања и једномислије 

Поделе и подвајање настају тамо где нема једномислија за које се апостол Павле залаже. То једномисилије није оно на које нас ова реч најчешће асоцира, а које је било парола најрепресивнијих политичких система. То је једномислије које је мотивисано једино вером у Бога откривеног у Исусу Христу и саможртвеном љубављу: „Нико нека не тражи његово, него сваки што је другога“ (1Кор 10, 24), баш као што и Господ Исус Христос није тражио оно што је његово него оно што је Другога: „Зато нека је у вама иста мисао која је у Исусу Христу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге…“ (Фил 2, 4–11). Поделе и подвајања су у хришћанском разумевању света бесмислени и не треба да их буде. Само једномислије у љубави пројављује тајну Христа, баш као што изражавају, у духу апостола Павла, речи познате из Свете Литургије: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа“ (уп. такође 2Кор 13, 13). 

У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника).

Света Три јерарха – Три богоносна светитеља

(ПРАЗНИЧНИ ТЕКСТ):

Приложени текст је на неки начин наставак претходног, објављеног на овом порталу под насловом „Писмо, оци и ми“ (17.01.2019). Због простора, а и мало шире конципираног текста, нисам се могао подробније осврнути на питање присуства Писма у нашој савременој богословској мисли. Јасно је да је питање одвећ комплексно и да заслужује озбиљну монографску студију. Па ипак, покушаћу што сажетије и сликовитије да скренем пажњу на извесне феномене, који лако могу да прерасту у озбиљније проблеме у смислу ширења непотребног и штетног мњења. Из наслова је јасно да су у питању извесне напетости које се јављају широм православног света, али некако замућено и нејасно. Разлог је што се оваквим питањима углавном приступа паушално, идеолошки острашћено и чини ми се често недобронамерно. Наравно, циљ није никакво мудровање и жеља да се наметне сопствени концепт, него да се неке ствари колико толико разјасне да би их разумевали на бољи начин.

У прошлом тексту знатно више пажње посвећено је отачком односу према Писму и значају њихове егзегезе за нас. Указали смо и на то да Писмо у савременој православној мисли нема ону улогу које је имало код отаца. Разлога је много. Први је историјско-културни. Наиме, свима је добро познато да смо ми као народ у периоду ропства под Турцима имали мало могућности да се бавимо теологијом уопште, а самим тиме и Писмом. Добру илустрацију стања наше писмености и црквеног живота даје Његош у Горском вијенцу. Он у једној духовитој сцени представља попа Мићу, који није био у стању да прочита обично писмо. На питање Вука Мићуновића: „Аманати, не наиједи се / А како им читаш летурђију / кад овако у писмо затежеш?“, на шта му поп Мићо одговара: „Аманат ми, ја је и не читам / нити ми је књига за потребу / нит’ је када у цркву отварам / Напамет сам је добро утврдио / летурђију, крстит и вјенчати“. Ова шаљива сцена говори довољно по себи.

Други битан моменат је то што се приликом рађања нове богословске мисли код православних створио известан зазор од Писма. Главна саблазан је долазила од стране протестантских учењака, који су се већ увелико бавили питањима везаним за Писмо, а која су била условљена духом времена. Наравно да су тадашњи православни богослови били свесни значаја Писма, али је постојао известан отклон у смислу његовог темељнијег изучавања. Добар пример за то су руске богословске школе 19. и почетка 20. века. У њима су цветале студије историје, патрологије, догматике, литургике, канонског права итд. Библистика је у односу на њих била скоро пригушена, а сами библисти често подозревани. Могуће је да је такав антипротестантски став преузет од тадашњих римокатолика, код којих су тек од папинске енциклике Divino afflante Spiritu из 1943. године, почеле попуштати дотадашње стеге. Било како било, тада су Писмо у академско-научном смислу изучавали само протестанти. С друге стране, Писмо је било дубоко уткано у живот Цркве кроз богослужбена и молитвена читања, духовне поуке, иконографију, догматско богословље и уопште црквени живот. Стога се и није наметало питање присуства Писма. Живот православних црквених заједница био је тако уобличен да се није осећала потреба за његовим посебним читањем. Међутим, ту се делом и крије проблем. У потпунијем богослужбеном животу учествује занемарљиво мали број верујућих. Највећи део богослужбене литературе тешко је разумљив, а конципиран је на посебан начин и са одређеним циљем. Без обзира на њен непроцењив значај, потребан је непосредан додир са Писмом управо да би се боље схватило богослужбено и поучно штиво. Од свих црквених списа, само Писмо има статус Светог.

Протестантско одбацивање Предања и инсистирање на Писму негативно су се одражавали на нас. Поготово је било проблематично његово темељније изучавање, јер је то био готово сигуран знак склизнућа у протестантизам. Одсуство жеље и могућности за темељнијим изучавањем Писма, довело је до тога да су се поједини православни теолози почели бавити библистиком у западном свету, пре свега, код протестаната. Ситуација у којој су се налазили била је комплексна. Конфесионална подељеност, и наш искључив став према библијској науци отежавале су могућност озбиљнијег православног повратка Писму. Таквом стању су много доприносила и тадашња изучавања Библије међу протестантским учењацима. Рационалистички приступ је доминирао приликом изучавања, а Библија углавном третирана као чисто људски производ. Такав приступ није прихватала ни већина тадашњих протестаната. Мало је познат вековни јаз између протестантске академске заједнице и остатка црвених структура. Представе о монолитном протестантизму и његовом модернистичком усмерењу врло су наивне. Академско изучавање Писма више је пратило академске узусе. Развој историјских и филолошких наука диктирао је правац, као и процват рационализма и научног метода. Постојало је много тога тешко спојивог, што се наметало ранијим православним библистима. С једне стране, изазови времена, а с друге, изазови простора, односно општа свест људи у Цркви.

Ипак, у међувремену се много тога променило. Делом је коригован научни приступ Писму, библисти све више увиђају и истичу егзистенцијални и религијски значај Библије. Писмо се почело темељније изучавати код римокатолика, нарочито после Другог ватиканског концила и догматске конститтуције Dei Verbum. Код православних богослова се све више наглашава значај Писма. Значајан број младих теолога се озбиљно посвећује његовом изучавању. У нашој научној периодици све више је радова из области библистике. Типично православно: Писмо се неким чудним путевима незадрживо враћа. Међутим, изгледа да је то почело да ствара некакве недовољно освешћене напетости. У једном делу црквене јавности ствара се извесно подозрење према томе. Главна парола је: то је протестантизам! Реакција је делом разумљива, управо из горе наведених разлога. Али то што је разумљива, никако не значи да је оправдана, напротив. Усмереност ка изучавању Писма је императивна, док сам приступ треба да буде предмет динамичног и темељнијег сучељавања ставова. Ти ставови су врло често (што је и природно) условљени углом посматрања, што по себи омогућује и инспирише дијалектику. Ако се изучавање Библије у старту окарактерише као протестантизам, сучељавање ставова и размена мишљења тешко да је могућа. То у преводу значи стати на пут повратка Писма. Апсолутно сам уверен да то нико свесно не жели, али често је више у питању знање него жеље.

Наравно, поред историјских околности, постоје и неки дубљи разлози због којих Писмо и даље није у средишту богословских промишљања и црквеног живота. Чини се да је један од основних разлога то што светописамски текстови позивају на унутрашње преиспитивање (самопосматрање), на шта човек по себи није рад. Посебно се у том смислу истичу еванђења и пророци. Пророчке критике лицемерја, култног формализма и социјалних неправди нису ни мало пријатне, ни добродошле у заједницама где тога има превише. Пророчку критику неутемељеног (паганског) национализма, није лако прихватити, а тек актуализовати. Осија, Амос и Јеремија су најављивали пропаст Израила због грехова (Ос 1; 4; 9; Ам 3-8). Јеремија чак за Навуходоносора каже да је слуга Божији – Навуходоносора који је разорио Јерусалим (25, 9). Библијски писац без устезања говори о гнусном злочину цара Давида (2Цар 11–12). Осија жестоко критикује свештенство: „А дружина је свештеничка као заседа разбојничка, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (6, 9). Посебно су карактеристичне њихове критике власти. Шта тек рећи за Христову критику лицемерја, фарисејства, среброљубља итд (уп. нпр. Мт 5–7 ; Мк 10, 31; 10, 43 „али међу вама да не буде тако“). Критика фарисејства не представља само историјску приповест, него је то једна темељна унутрашња критика (уп. Мт 23). Фарисејство је универзалан феномен у религијски стабилно организованим заједницама.

Библијске теме су на егзистенцијалном плану тешке теме. Оне траже много јачи ангажман него што је то миран и уоквирен црквени живот (уп. Мт 5, 10-12; 2Тим 3, 12). Поготово за оне којим овакво стање ствари сасвим одговара. Критиковати власт, верски формализам, лицемерје, среброљубље и још много тога изазвало би озбиљну пометњу, али пометња је нешто на шта Исус Христос упозорава у Дан његовог другог доласка (Мт 25, 31-46). Говорити критички о своме народу, значило би не бити православан – бити издајник. Како је данас могућа прича о Рути. Из наше перспективе Рута би могла бити Албанка, или припадница неког другог народа са којим смо у непријатељским односима. Колико би се у лику пророка Јоне открила наша сопствена идеологија и психологија. Како признати да су други бољи? Тек прича о милостивом Самарјанину (Лк 10, 25-37). Колико тога има у Библији што критикује грехе на личном нивоу, и погађа сваког од нас. Логика библијских текстова се противи логици овога света, она је пречесто „лудост за овај свет“ (уп. 1Кор 1, 17-25). Већ и овако мало наведених примера показује јак контраст између тога што је код нас владајући концепт, и онога што говори Писмо.

Када се све ово има на уму, не чуде негативне реакције. Иако не чуде, нису оправдане. Поготово су неоправдане паушалне и неутемељене критике оних, који темељније проучавање Писма карактеришу протестантизмом. Њих у највећој мери оспоравају сами оци. С друге стране, такве реакције јесу својеврсан изазов. У сваком случају, савременом православном богословљу недостаје јаче идејно ослањање и промишљање кроз Писмо. У том погледу далеко смо од светих отаца. Доказ је чињеница да су ефекти њихове теологије у односу на нашу данашњу несразмерно велики. Залуд се можда неки уздају да су оци обавили посао и за нас – нису, они нам само својим примером могу да помогну. Стога и овај текст закључујем истоветним размишљањем: повратак Писму по угледу на свете оце је наша насушна духовна и теолошка потреба. Што се скорије и темељније вратимо Писму, више ћемо се приближити оцима у сваком погледу. У најважнијем егзистенцијалном смислу, више ћемо разговарати са Богом, чија је Реч записана у Писму. А то је основна претпоставка да боље видимо себе и друге. Нигде се као у Писму не указује на духовну погубност лицемерја, себичности, самовоље и уопште човекових рђавих склоности. Истовремено, нигде као у Писму није показана Божија рука испружена човеку, нити „лудост крста“ до које не допире човекова мудрост.

извор

Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски)