У пету недељу по Пасхи Господњој заоденути Пасхалном радошћу, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду еванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар.
 

Наше умно путовање у педесет шестој емисији "Светотајинско богословље" било је усмерено на тумачење прве и друге молитве верних, као и тумачењу Херувимске песме. У првој молитви верних литург благодари Господу што га је удостојио да прибегне милосрђу милости Његове и усрдно Га моли да га учини достојним да принесе евхаристијску Жртву. Сваки пут, када скрушено припадамо ногама Господњим, осећамо да стојимо чврсто, јер се не ослањамо на своје слабе ноге (самопоуздање и сујету), него на Његову благодат, до које нас води смирење. Када опет и много пута припадамо Господу, неосуђено стојимо пред страшним Жртвеником. Падамо, дакле, пред Христове ноге како би очистио наше душе да бисмо могли невино и неосуђено да стојимо пред светим Престолом. На ову велику истину подсећа нас друга молитва верних. У оквиру емисије нагласили смо и да се великим входом назива низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би нас ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Мајком Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега. 

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

Икона

Икона је место сусрета и заједнице у прослављеном Христу оних светих људи који су кренули путем есхатолошкoг портретисања.

Права и нова икона захтева освајање више слободе и новог живота. Као што речи које се не претварају у живот сами живот претварају у речи, тако и иконе које нису настале из живота ни сами живот не могу преточити у иконе.

Иконе које не могу решити проблем сенке као претње од стране смрти, и мрака као угрожавања бића небићем, нису иконе, већ су иконолошка домишљања.

Иконе које експериментишу осмехом у историји, фалсификују историју превременим укидањем покајања, и опет, исте оне фалсификују есхатологију превременим објављивањем потпуне васкрсењске радости.

Док оне које експериментишу страхом, оперишу у области психологије, те тако западају у безизлаз религијског сликарства проглашаваног за икону.

У оба случаја иконописац ради на претварању иконе у средство изражавања ликовности, и то у смислу еуфоричног колорита или заморног колористичког ватромета.

*

Икона је представа историјског света на путу преображења истог и свега што се у њему налази, укључујући последњи цвет и последњу травку. Очи иконописца не гледају садржај своје теме друкчије до у благодати; оне не виде историју друкчије до у фактима и чињеницама стварања и спасења, и то прожетим знамењима есхатологије. До етоса иконе не долази се помоћу теоријских теологуменона, рецимо онога о еко-етици и био-етици, већ путем христолошког догмата у форми тумачења Јеванђеља о новој твари, Новом небу и Новој Земљи. О присуству пуноће Божанства у Христу, о пројави његових благодатних сила и о њиховим плодовима.

Друкчије иконографско виђење не би било ништа друго до експериментални покушај пресликавања, прецртавања или превођења иконографских канона и теологуменона на језик књижевности. Примера дословног прецртавања или копирања богословског теоретског теологуменона са једног сликарског теологуменона, на пример у модерном иконосликарству и фрескосликарству, имамо напретек. Међутим, ако су примери такве иконографије неприхватљиви, – јер по нашем расуђивању они не досежу циљ, а циљ је сами етос иконе и фреске, – само религијско сликарство по себи међутим, има смисла. Оно је по духу налико хришћанској књижевности, рецимо Фјодора Достојевског, Александроса Пападијамантиса и Александроса (Андроникоса) Мораитидиса.

С обзиром да нас првенствено занима сликарски проблем етоса иконосликарства, постављамо питање: Шта је то што хришћанског сликара спречава да достигне циљ? По расуђивању, узрок би био његово упорно остајања при тенденциозном мешању трију сликарских планова: телесног, душевног и духовног; односно, због остајања при форсирању промена и замена једног сликарског плана – духовног, двама другим плановима – душевним и телесним. У вези са тим, призовимо у сећање иконолошку реч-образац par excellence апостола Павла: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога а не од нас (2 Кор. 4, 6-7).

Становиште које смо заузели према актуелном спорном, религијском сликарству, покушаћемо да образложимо у димензији апофатичког и катафатичког богословског језика. Однос између апофатике и катафатике, како у богословљу, тако и у иконографији, мора бити видљиво заступљен и очуван, јер и иконографија је сушто богословље. Предањски сликар увек је био свестан видљивости Божјих невидљивих својстава: вечне силе и божанства (Рим. 1, 20); само с напоменом да их он никада није пренаглашавао. Непредањски сликари опет, чинили су то, па и даље га чине с намером да исцрпе постојеће ресурсе, или да већма овладају њима. Сликари, то јест теолози колористичког усмерења тешко се мире с чињеницом да ми немамо никакво знање о Божјој несхватљивој и неизрецивој иперватичности (трансцендентности) и невидљивости. Али ако смо се једампут смирили пред чињеницом да тајна Божјега Бића надилази категорије и говора и тонова и боја и облика, онда нам преостаје само да се запитамо: зашто теолози прелазе преко тога и настављају да се међусобно споре? Да ли је то због саме тајне? Ако је због ње, зар онда то није разлог више у прилог потреби већег смирења! Да ли због илузија? Ако је због њих, зар се онда не би требало већма подвизавати, и самим подвизима их надилазити?!

Када се катафатичким језиком боја изриче нешто потврдно о иперватичној реалности, истовремено се мора имати у виду да је дотично изрицање увек неподесно јер је израз скривеног. Отуда је апофатичан или одречан (не говорити-негативан!) начин подеснији за говор боја о  божанским учинцима и својствима.

Без обзира на силу и значај боја у разоткривању Откривења, предањском сликару као благовеснику и егзегети не само да никада није било дозвољено да пренаглашава увид у апсолутност Божјег Бића, него му никада није било дато  ни да га има! Истина, њему су дозвољаване метафоре. Тако, језик боја само на одречан или апофатичан начин може да се испољи потврдно или катафатички, као што је опет само потврдним језиком боја, и то на начин историјских наговештаја и повлађивања могуће потврдно говорити о иперватичном. Поврх свега тога, иконолошки исказ није могуће надграђивати make up-ом, баш зато што иконописац није мајстор шминке и сличних изражајних средстава, већ преображени, живи сасуд благодати.

И данас, баш као вековима досад, свака претензија сликара се одмерава нагласком на апофатици, чиме се онда она и умерава. И опет, сликар се њој заветује подвизавањем у православљу, молитви и посту, смирењу, добродетељи и љубави, созерцању и правом исповедању вере. Само тако, и само тада сликар може бити сигуран да сликарска тајна није остала у потпуној неизрецивости и неизречености. Односно, он може бити сигуран да се о њој ипак говорило, зато што то сама историја спасоносних аката вере захтева од њега, и опет му то омогућује. Према томе, о тајни се итекако говорило, и говори, али богодоличним језиком. Трезвење и неамбициозност у сликаревом апофатизованом исказу или катафази најзрелији су плодови његовог подвижништва, чиме су онда они и трајна ограда од илузионистичког quidditas-а. Али они су истовремено и ограда од уметникове релативизације самога quidditas-а, самога Откривења о Логосу, Оваплоћења Логоса и Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа.

А уметничко откривење и сведочанство?! Они тек након ватромета и игроказа боја наилазе, а затим и након огња – као шапата благога лахора; као његов стварни и чујни шапат (3 Књ. о Царствима 19, 11-12).

Монах Давид Перовић

Текст настао поводом изложбе икона иконописца Душана Пешкира приказане у храму цркве Лазарице у Крушевцу

Хришћанин је човек царски свештеник који живи на литургијски начин па и његово дело и подвиг имају карактер литургијске свечаности. Конкретан случај иконописца и његовог свештеног дела – иконе, пропратићемо следећим запажањима.

У староруској поучној литератури  свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају мање-више исти захтеви: водити чист начин живота, бити мужем једне жене... Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ'. И иконописац се као и свештеник јавља у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати, а икона се попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божјега оваплопћења. Она сведочи и о плодовима тога оваплоћења: о Светитељима или преображеними обоженим људима или живим иконама Живога Богочовека Христа. Најзад, у икони и преко ње се остварује наша молитвена веза са истима: са изображеним ликом оваплоћенога Логоса Божјег и са обоженим људима, човечанством  Светитеља, с циљем да и ми доспемо у њихово стање и у кинонију са њима: „Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветивши се псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Хвалу Богу приносећи: и на зидовима и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој Икони, и Свепречисте, и свих Светих  долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика-Иконе, као што говори Василије, прелази на прволик) молећи Те заступништвом Пречисте Твоје Матере, Христе Боже наш, и свих Светих, даруј нам велику милост“ (Служба Недеље Православља –Посни Триод). Тачка сагледавања односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне и зато нису само  једнострани посматрачи овога са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, и сами се притом налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци свестрано приказују. Ако је реч о иконописцу, понављамо, он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне, или нормалне-линеарне перспективе. Поводом формуле светога Дионисија Ареопагита да „пројављене ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари“, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе-као одраза који је удаљен од свога пралика неком значајном разликом, али који енергијама пралика дозвољава да у њему, у одразу и преко њега (енергије) буду реално присутне.

Изучавање језика иконе повезано је са дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје са нашим спасењем односно богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали  црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језиком а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је свети Нил Синајски (V в.) писао да се иконе налазе у храмовима „ради поучавања у вери оних који не знају  и не могу да читају Свето Писмо“. Будући да икона има исту улогу за неписмене коју и књига за писмене, још на почетку се поставило питање језика иконе, језика визуелних знакова и, истовремено питање паралелизма визуелног и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може да чује Бога, а да у Новом Завету он може и да Га угледа. Та околност у начелу оправдава појаву иконе. Текст иконе је канонизован  и без ичега случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине али не задирући у његов садржај, тако се и иконописац односи према икони; икона са истим сижеом представља препис једних те истих текстова којима се само језик мења. Ако погледамо речник иконописца наићи ћемо на, у суштини предањско-аскетска прозрења и открића православне иконографије: да се процес сликања  иконе представља као симболичан процес раскривања слике. Зограф слика „Доличник“ – раскрива „долично“ а његова употребљена бојасе притом назива „раскришком“ (раскривачем). Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе; то значи да иконописац њу открива, а да је не ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже о томе: „Уметник не саздаје лик износећи га из себе него само скида велове, и уз то узорно, са већ постојећега лика: не набацује боје на платно него као да рашчишћава стране његових наслага (или) 'записе' духовне реалности“. Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, постајући јединствено дело Светога Духа. У нашем случају хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело – иконопис постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живећега Христа. То је био и остао пут и начин сликања иконе.

Братско писмо од речи до речи

Говорити о стварима како треба, па указати на постојеће велике грешке тамо где оне постоје, као на пример у текстовима и у сликарству оца Стаматиса Склириса, није могуће без детаљне анализе самих тих текстова. А њих увек треба прецизно доводити у везу са неким делом или једним аспектом неког дела. Пре тога требало би изложити, са свим патристичким, обавезним препорукама, теологију о томе шта би икона требало да представља, а којој се, бојимо се,  радикално супротставља сликарство оца Стаматиса, па је чак и онемогућава. Додатни проблем јесте наслеђе Кандоглуа које, с једне стране, омогућава рад оца Стаматиса, односно представља основу за његов рад-рад који би требало, ... усуђујемо се да кажемо, кориговати.

Све ово јесте задатак, ако не огроман, а оно бар значајан, и он се не може урадити без једне нове књиге о духовности иконе коју је неколицина нас планирало да напише заједнички. Оно што можемо одмах да учинимо јесте да изложимо делове свога писма упућеног оцу Стаматису поводом његове изложбе у Паризу, писма које никада није послато због неодважности о. Николе Црнокрака. Наиме, он нас је у то доба подстицао да га напишемо јер је делио наше мишљење, али се на крају повукао.

Није неопходно посебно коментарисати последњу свеску Ксенитеиа оца Стаматиса, јер од Зографико таксиди он, бојимо се, није еволуирао на сликарском плану. Али на духовном плану, опет, постоји ... веома значајно погоршање: отац Стаматис одаје утисак сликара који је у потпуности подлегао духовној илузији, о чему нарочито сведочи насликани пророк Илија (у Ксенитеиа број 12, стр. 41), или слике Христа (Исто, број 2 и 3, стр. 21. и 23). Сада су све наводне иконе такве, то јест истога су духовног усмерења, бар ми тако процењујемо.

*

Управо ме сећање на Леонида Успенског обавезује да заложим своју одговорност следбеника и иконографа пред нашим заједничким Господом Христом, и то сећање ми даје храбрости да се супротставим похвалама које вас окружују са свих страна, по нашем мишљењу, незаслужено. Драги оче Стаматис! Ви сигурно мислите да као Леонидов ученик и пасионирани поштовалац оца Григорија Круга нећу моћи да критикујем ваше држање у име било каквог иконографског формализма, ништа мање неголи у име било каквог морализма. Ваш сликарски пут се, морам то рећи, коренито удаљио од иконе. Брине ме немогућност мољења Богу пред вашим сликама; оне су мртве, оне не воде ка Њему већ позивају на телесно мудровање (Рим. 8, 5-9), оне жуде за оним што Дух забрањује (Гал. 5, 17). Најзад, оне позивају на чисто људске снаге, а то не води ка Христу, већ ка смрти. Налазећи се пред вашим сликама, ја као да се налазим пред паганским људима-божанствима која ми скривају Богочовека, и заузимајући Његово место, у суштини ми говоре да Он, можда, тешко ми је изрећи, и не постоји.

Како бисмо се преко слике човека могли сјединити са недостижним Божанством које почива у чистоти, и то без потпуне понизности самога човечанства? И ако нас икона, путем молитве коју она обично измамљује, не спаја са Богом овде и сада, у чему је онда њен смисао? Онако како је Спаситељ Христос заклонио Своје Божанство одећом човештва тако ми морамо чинити да бисмо указали на Божанство правог Бога: одричући се исквареног да бисмо изразили Неискварено! При том не мислим, нити кажем да људско треба да нестане! Далеко од тога. Само верујем да се на свим сличним сликама, било да се ради о иконама или о самим Светитељима, човечност коју је Христос у потпуности примио, Сам Он открива на кенотичан начин–смирењем и добровољним осиромашењем–чак смањењем, само да би опет Сам Он растао. И што се та човечност више смањује, тим више Христова теофанија саму човечност приказује у седећем положају одеснују Оца.

И ако се ово чудо не понавља на свакој икони, каква јој је сврха ? Како би онда богодолично поштовање могло да води ка узору? Када се клањамо некој икони, требало би да ускликнемо као свети Тома: Господ мој и Бог мој!  А како је то могуће на слици на којој смртно тело није утихнуло и не ћути?

Икона није уметничко дело – што не значи да није створена уметничким путем-већ да она не произлази из истог процеса; њен извор није уметност. Разлика није просто спољашња верност прописаним правилима! Оно што је ту другачије јесте покрет, јесте унутрашња динамика иконе. Не ради се о томе да се ми изразимо, већ да се Христос изрази у нама помоћу Светога Духа. А то је могуће само смрћу старог човека: Нико не може бити Његов ученик ако се није одрекао себе и узео  свој крст и пошао за Њим! Икона је, такође, као и Језекиљев свитак, исписана изнутра као и споља, сузама и уздисајима.

Аскетски карактер предањске иконографије нас, како у личном животу сликара и у самој сликарској пракси, тако и у начину сликарског изражавања, упућује на то да се  представљена људскост односи и на Богочовека Христа, а не само на људе. А то пак због најважније напомене:да сликар једноставно не може да дивинизује своје сопствено тело. Међутим, икона треба да нам покаже светост и обожену људскост. Људска машта, па и она најгенијалнија, није способна за такво трансцендентно дело(вање), јер оно стварно превазилази наше природне могућности. То може једино стваралачки огањ Божји у нашој неострашћености, а неострашћеност опет, огледа се у томе да  Сатана ништа не налази у мени.

Икона треба нас да преобрази, а не обрнуто. Без опасности од богохуљења не можемо да дозволимо, као што помишљам да Ви чините, нашим страстима, ма колико оне биле пристојне, нашим осећањима, ма колико она била морална, нашим идејама, ма колико оне теоријски биле исправне, – да продру у икону, – јер она је оваплоћење. Икона није људско дело већ богочовечанско, и то оно Духа Светога, Који га и чини таквим. Када се права икона појави, захваљујући молитвама онога који је представљен након наших молитава, али и учешћем наших суза, можемо бити сигурни да је тек тада то пројава самог представљеног светитеља који је у себи преобратио наше историјско, физичко, климатско, социјално, културолошко, алиментарно, психолошко и географско тело. И та локална људскост је присутна на правој икони  не вољом тела, не вољом крви, нити вољом (репродуктивне енергије), већ (једино) вољом Божјом.

Јасно нам је да сте иконографску азбуку савршено и са лакоћом савладали као чисту форму, и то како у сликарској техници тако и у залагању у вашем личном животу. Удубљујући се у сликарство попут Вашег, човек је у искушењу да помисли да његов стваралац није грешник већ скроман и умерен праведник, коме није потребно покајање. И још, да му је само молитва потребна. Али зар би у том случају било неопходно мењати се само зато да би се научило сликати икону. Сходно томе, та чиста форма мора остати мртва, без живота, и још зато што је та лакоћа  потпуно супротна моралном кретању иконе. Живот пак силази у њу само нашим покајањем.

Наравно, Ви као осећајан човек нисте могли да поднесете то сликарство без живота, па сте у њега унели ваш лични живот, односно, живот света, Вашу личну, креативну, али ипак ограничену инспирацију, и самим тим, упркос свему али неизбежно, Ваше страсти. Према томе, и чин Ваше употребе технике импресионизма у највећој мери морао је да се пројави као материјални израз тога кретања.

А импресионисти, користећи зраке светлости, издигли су мртав призор из мртве материје (сликарство XIX века) ка земаљском небу, ка већој живахности, користећи онакву физичку светлост каква је опажена у несталности дана. Али Ви нисте полазили из исте тачке, осим ако се та тачка не налази у вашем ограниченом разумевању, а Ви прихватите ово као могућност, у слепоћи душе. Ваша полазна тачка јесте била Предање, и зато сте Ви, нашавши се у тој позицији, морали да у небеско унесете, уследиће тешка, тешка реч, – исквареност, а у вечно, опет тешка реч – , постајање, јер нисте приметили да таленат који вам је већ дат на земљи, јесте онај Одозго, с Неба.

Да ли треба да Вас подсећам да код Платона, као и код Аристотела, тренутак – који код нас оправдава импресионистичку технику – јесте изопаченост? То је исто тако упад вечности као и прелаз (Платон, Писмо 7 и Парменид), односно сама исквареност која доводи до прелаза из једног стања у друго. Најзад, то је принцип мењања и настајања (Аристотел, Физика).

Са светлошћу, и не само са физичком већ и са субјективном светлошћу импресионизма, Ви сте нам створили непремостив проблем! У икону – која је управо сликарство Неисквареног и Урођене светлости, сликарство Светлости без почетка и без краја у којој нема ни смене ни сенке која настаје кретањем звезда, Ви сте унели постајање и исквареност, смењивање, промену и смрт, унутрашњу сенку самог пропадљивог живота. Да ли је могуће да нисте схватили да је Вечни већ ту, да је Он себи заиста узео смртно тело, али да је већ васкрсао, преобразио се и седи одеснују Оца. Зашто хоћете смрт да унесете у живот? Па зар се Христос није отелотворио и победио пролазност?! Ви сте на своме предавању рекли, подсећам Вас, да је будућност временски аспект иконе. То је запрепастило и мене и још једног иконографа, ученика Успенског. Зар Откривење (1, 4; 21, 6) светог Јована не ставља у уста Господња глагол бити и у презенту, алудирајући на Књигу Изласка 3, 14? Зар Он није Икона у правом смислу те речи? Садашњост, – то је Сами Логос као Ја сам Онај Који јесам; Онај који повезује земљу и небо, време и вечност.

Ми немамо ништа са тим философским тренутком. Шта ћемо ако то доноси један други поглед на Ваш рад – погрешан поглед: Не може се одредити слобода Духа а да Он Сам није присутан у нама и са нама. Потребно је да Он дође и да буде ту! А то се не може одредити на теоријски начин, већ како кажу свети Оци, само путем: Дај крв и прими Духа; и још: Тамо где је Дух, тамо је слобода. Слобода пак Светога Духа Који нам помаже да потпуно заборавимо себе не може се помешати са слободом људи, нити се може њоме заменити. Ни ми, ни иконописац немамо ништа чак ни са слободом људи који најчешће мисле да им је све на корист, а камоли да имамо нешто још и са њиховом гномичком вољом.

Оче Стаматис, искључиво пријатељски додајем још неколико кратких примедби које сматрам значајним. Слике су Вам – или копије без живота, чисто формалне, па иако према прописима, ипак беживотне, чисте техничке вежбе (као слика Христа у Зографико таксиди, број 3, стр. 23) обогаћене кичом ( као слика Матере Божје, број 16, стр. 57; Ксенитеиа, број 10 и 11, стр. 37 и 39) –или су пантеистичке и паничке (бог Пан) опсене, што по мом скромном мишљењу није довољно да би се прекрила споредна, психолошка доброта, извештачена чисто људским осећањима, чак анегдотскога карактера (пример пророка Илије из Халандрија). Извесне слике (Протогони) евоцирају братски живот у којем се налази извесно остварење, али се њихова суштинска тајна ипак скрива у самољубљу. Туга због одсуства Бога не остварује се преко суза, те зато слике не могу да кажу : Отворила сам уста и привукла Духа, јер сва моја нада лежи у Твојим речима. Тако драги оче, ни у сликарским средствима, ни у инспирацији не постоји ни трачак аскезе.

Извор Ваше сликарске инспирације очигледно је сликарство Помпеје са свом њеном најизраженијом чулношћу. Погледи су тужни, празни, очајни – понекад са извесном љубазношћу, заиста – али смрт је та која влада. Христос као да се није оваплотио па као да не постоји спас за човека. Свети Дух као да није сишао. Човек је сам. Као да чујемо изговор да се све то оставља за други пут.

Најгоре од свега падају ми Ваше наводне експресионистичке иконе које, на жалост, само откривају дубоку духовну илузију, ето колико су извештаченог духовног стања, сентименталног, намештеног, афективног; све у свему једно радити као да. Али зашто радити као да?! Ако тако хоћете, онда је светост неспретно подражавана. Све је изобличено, али не онтолошким растојањем већ надменошћу. То је дакле имагинарна светост, пуна празне славе и самозадовољства, светост која је изгубила сваки однос са умереношћу–будношћу, као и са духовном радошћу и скрушеношћу.

Отац Софроније поучава: Први степен проповеди не извлачи човека из урођене заблуде. Он одржава његов дух у илузорном стању, у области сна, које је слично стању поетског стварања; божанско пак, и духовна стварност уопште, представљају се под различитим имагинарним аспектима,па се и сам људски, конкретни живот мало по мало прожима елементима који потичу из имагинарне сфере (Старац Силуан, О чистој молитви, стр. 133). Отац Софроније са својом тако тананом педагогијом не закључује, али уместо њега ми то можемо учинити: човек који се држи само тог степена молитве може да падне у илузију, и ништа више; осим ако га Промисао неким посебним околностима не заштити.

Оче Стаматис, ако желим да останем доследна себи, а ја то морам, према оном што је рекао старац Софроније, Ваше сликарство је оно које остаје на том првом ступњу молитве. Све би у њему, као у Зографико таксиди, могло бити тачно, у извесној мери – а у ствари, у питањује истина помешана са лажним (као што је случај и са свим оним што је само људско), па још са кичом и са теолошким заблудама. Дакле, са Ксенитеиа све је постало лажно због те илузије која је све освојила! Но видећемо да ли ће она и у будућности бити тако освајачка. Од самог почетка то сликарство је самољубиво, и Ви сте њиме унели, шта друго него самољубље у грчку савремену иконографску праксу. Кондоглу међутим то није урадио. Сходно томе, авај, Ваше сликарство је на путу да постане комерцијално: оно се храни истраживањем задовољства и лаганих ефеката, самим разметањем; оно трага за видљивом и приступачном лепотом, за лажним сјајем, за лепим, оно годи чулима, ласка лаком дивљењу простих људи према реализму, ласка самољубљу; у њему је све постало површно, чак и оно што тежи да буде израз дубоких осећања. Зар не видите да то сликарство у потрази за људском славом жели да импресионира неуку и умишљену публику? Да би то постигло, оно скупља теоријске моделе, на пример Пикаса и кубисте, и показује се као интелектуално, брижљиво грађено; једном речју, оно Вам је извештачено и огољено без изузетка. Одсутношћу смирења, патње и губитка себеније могућа трансформација естетског трагалаштва; одсутношћу истога није могуће ни преображење покајања у молитву. Потребна је истраживачка погруженост бар једног Едварда Мунка, или једнога Гоје, – погруженост у смрт и у љубав, еда би се чулна лепота преобразила у лепоту душевну и духовну.

Потребујемо и посебне напомене у вези са портретом оца Јустина Поповића (у Зографико таксиди, број 17, стр. 59), у вези са сликом Матере Божије (у Ксенитеиа, стр. 27, број 5), као и мање-више, у вези са Вашим целокупним сликарством, оче и сатрудниче.

Како можемо да се усудимо да на тако наиван начин изразимо психолошка осећања једног светитеља, и, утолико више, Матере Божије? Као што је ван откривене иконе Христов лик непоказив и немогуће га је одиграти у биоскопу или, на пример, у позоришту, тако и икона не може да прикаже светост само на апофатичан начин; односно, одсуством израза, али који ће Свети Дух, ако Сам то жели, испунити славом  и Својим животом. Македонски експресионизам Нереза, на пример, чува тај карактер као карикатуралан јер не тежи истини–реалности, већ је нека врста иконографске маске, штавише, само један знак, иконограм. Дакле, ту немамо представљање онога што је означено! Побожна сентименталност коју нам Ви оче Стаматис приказујете, може само неспретно да подражава  светост, а Вашег лаковерног и неупућеног гледаоца да одведе у самољубиву дирнутост самим себом.

**

Време иконе није будућност него садашњост. Икона је садашњи начин и присуство будуће истине. Тај садашњи начин одговара актуелној катастази, за разлику од  есхатолошке, будуће катастазе као истине. Одатле је то већ присуство онога што још није наступило у пуноћи. Зато се света Литургија не може служити без иконе; баш као ни без читања Божјих речи. Свето Писмо и икона су знаци (знамења) два облика спољашњег присуства Христа овде и сада: преко слушања Његове речи, и преко гледања његовог Лика. Као што је Причешће један тип, једна икона васкрсења, односно оно помоћу чега оно што још увек није пуноћа већ постаје садашњост те чини да већ сада у извесној мери учествујемо у њој, тако су и икона и реч Божја присуство Христа: Ја сам са вама у све дане(овде и сада у свим Тајнама и у сваком Причешћу свакога дана ) до свршетка света. Уосталом, ако можемо да кажемо овде и сада упркос времену које непрестано долази и одлази, дакле упркос смрти, и ако можемо да кажемо да постоји садашњост, то је онда само захваљујући икони вечног живота који долази као један евхаристијски предукус, а не као истина или пуна реалност садашњости која – долази, али која ће тек доћи. Како би реална садашњост могла да се помири са смрћу? На дан Преображења и Господње лице и Његова одећа постадоше бели и сјајни као светлост; и Његов изглед и Његова изаткана туника, и Његова икона и Његова реч два су извора Његове светлости која обавијају Његово Тело. Он је без престанка и без прекида присутан међу нама, и у нашој је спољашњости преко Своје речи и иконе; присутан је у нама и у нашој је унутрашњости непрестано преко свога Тела које ми једемо. Ова три облика његовог присуства сачињавају свакодневни литургијски догађај, увек изнова започињан у ишчекивању будућег бесмртног живота. Онај који једе моје Тело и пије моју Крв неће видети смрти вавек, него је прешао из смрти у живот. То је завршетак Домостроја спасења, то предукус васкрсења кроз Педесетницу у трајању, која чини могућим и Писмо као реч Божју и икону као виђење Бога. Односно, она чини могућим спасење за све путем праве вере и праве љубави.Без дара Светога Духа Свето Писмо је мртво слово, а икона мртва слика. На крају, пошто смо вере ради  и љубави ради казали све како јесте, сада ћемо и сами са страхом и трепетом остати са речима Соломонове мудрости! Без Светога Духа слика постаје изум опаког људског умећа, јалово дело сликарско, ликови нашарани бојама које у безумнима подстичу жудњу, па жуде за неживим обличјем мртвога лика. Јер их човек начини, сазда их онај коме је дах у зајам дат. Ниједан човек не може начинити бога сличног себи; јер смртан будући, он мртво дело гради безаконичким рукама (15, 4-5, 16).

Децембар 1994.

Београд.

(С француског изворника: Emilie van-Taack Cantrel, Au pied de la letrre fraternele, понашили Мирела Андрић и монах Давид Перовић, видети у: Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу, Давид Перовић, ПБФ, Београд 2011., 44-53).

Извор: Епархија крушевачка

Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише.

Отац Гојко Перовић: "Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности".

(из интервјуа објављеног у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22)

Нови мартовско-априлски 366. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигора и радија Беседа.

Звучни запис представљања (радио Светигора)

Представљајући садржај новог броја чија је централна тема СРПСКА ЦРКВА КРОЗ ВЕКОВЕ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање почиње уредничким уводником уз указивање да презвитер др Оливер Суботић наглашава важност прославања великих јубилеја, али и да то прослављање увек подразумева расуђивање у погледу садашњости и будућности, особито у погледу мисионарења. 

У оквиру представљања било је речи и: О Светој Нони, о прогону Цркве у периоду раног хришћанства, о Великом посту и великопосним богослужењима... Освртом на текст катихете Владимира Пекића "Осам векова", указано је на садржај централног дела часописа који је увек посвећен теми броја. Овај број употпуњен је веома надахнутим и надасве поучним и занимљивим разговором са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињке богословије, који је и заузео централно место приликом представљања овог мартовско-априлског броја. 

Налазећи се у Пасхалном периоду, празнујући Празник над празницима, Славље над слављима и Чудо над чудима, обогатимо себе дивним и поучним садржајем, надахњујмо се дивним и поучним текстовима које нам доноси нови 366. број Православног мисионара, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја Православног мисионара.

Извор: Православни мисионар

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Николаја Архиепископа мирликијског чудотворца, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "СВЕТИ НИКОЛАЈ Николај ЧУДОТВОРАЦ – ПРАВИЛО ВЕРЕ И ОБРАЗАЦ КРОТОСТИ". 

  

„Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ

Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете  показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују  да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца.

Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

_{Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања}

 

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар)

Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја.

Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он  је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас.

Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак)

катихета Бранислав Илић

Сугуба јектенија, представља низ прозби, које произноси ђакон. За разлику од велике јектеније, код сугубе јектеније, ђакон најпре назначава народу одговор и подстиче га на усрдно мољење; затим се ђакон обраћа непосредно Богу низом прозби којима се призива милосрђе Божје. Свака прозба се завршава са три глагола усрдног мољења којима се истиче молитвена приљежност.Након сугубе јектеније, произноси се јектенија за оглашене. Отпуст оглашених је чин љубави Цркве да се заштите они који се још нису родили у Христу. Према речима једног од отаца и учитеља Цркве, оглашени су нерођени замеци мајке Цркве. Они се кроз катихезу развијају и постепено попримају коначни облик све до „божанског порођаја“, до светог Крштења. Свети Принос је царска Гозба. Они који се још нису оденули у свечану сватовску одежду која им се дарива на светом Крштењу, удаљују се из простора у коме се чинодејствује божанствена Евхаристија. Ово су теме о којима смо говорили у оквиру педесет пете емисије "Светотајинско богословље". 

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.”

ИЗВОР: Радио Беседа

У интервјуу за мартовско-априлски, 366. број "Православног мисионара" протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, нагласио је да је Црна Гора утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Са протом Гојком разговарао катихета Бранислав Илић.

Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори?

Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима  (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо.

Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените  епархије?

Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас.

Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота?   

Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог.

У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава?

Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо.

*Интервју у целости можете прочитати ОВДЕ

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Реч Божја, силом Светога Духа, налазила је у свим временима пут до срдаца њених слушалаца како би их узрастала у меру раста пуноће Христове. Уосталом, оваплоћени Логос Божји и јесте центар и смисао и пуноћа целокупне мисије и послања Цркве у свету те, стога за проповед Христос не може бити ништа мање од онога што је Он за веру Цркве. Црква из њега црпи своје постојање, захваљујући њему живи, Његовим Телом и Крвљу се храни и освећује, и Њиме се нада слави и бесмртном животу у будућем веку. Дакле, почетни и крајњи циљ литургијске проповеди јесте благовест о Царству Божјем. Кроз проповед остварује се Божје деловање. Оно је слично деловању Светих Тајни, јер је део оне божанске тајне којом Бог извршава човеково избављење од греха. Проповедништво је од велике важности за ширење Царства Божјег на земљи, тј. Бог је изабрао проповедање као пут којим његова објава долази до сваког људског бића. У том смислу, проповедник је оруђе проповедања. Бог се служи проповедником да људима саопшти своју реч. О проповеди као саставном делу Литургије речи послушајте у педесет четвртој емисији "Светотајинско богословље". 

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО

Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области  Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан.

Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ.  Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих.

На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке.  Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.

Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког.

У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију.

Из молитвословља Светом Василију:

Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу
Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије, зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше.

Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове.

Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!

Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја.

Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин.

Катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква

У трећу недељу по празнику Пасхе Господње, савршавамо богослужбени спомен на Свете жене Мироносице, као и на Свете и праведне Јосифа и Никодима.

Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истерао седам демона. Друга мироносица Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведног Лазара Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Васкрсењу.

Сам тренутак Христовог Васкрсења није забележен и ни један човек није био удостојен гледања Васкрсења. Ангел се појављује као небески благовесник васкрсења још пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Еванђелист Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као и да су оне прве угледале и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Мт 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Ангел је по Матеју са неба и одвалио камен са гробних врата, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих. О овом моменту свети Јован Златоусти поучава да је  ангел одвалио камен да би жене мироносице могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале ту радост над радостима.“ По речима оца Александра Шмемана „излазак мироносицâ нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.ˮ 

После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки јер својим животом сведочаше еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу. Када је у питању богослужење ове треће недеље по Пасхи, треба нагласити да се певају исти тропари као и на Свету и Велику суботу, с тим што се у овај радосни дан певају са додатком који велича Христово славно Васкрсење. Прво сведочанство о богослужбеном прослављању недеље жена мироносица налазимо после седмог века. Химнографске тектове саставили су знаменити химнографи и то: Анатолије, Свети Козма Мајумски, као и Свети Теофан. Структура ове службе је двојака, служба је крсто-васкрсна, јер велича и сећа се свих оних догађаја приликом Спаситељевог страдања, али наставља и велича Христово славно Васкрсење, као главни моменат пресветле улоге жена мироносица. У химнографији можемо уочити и величање свих подвига и сваког труда који су жене мироносице као израз вере и љубави уложиле приликом спасоносних догађаја.

У једној од својих богонадахнутих омилија изговорених у недељу жена мироносица преподобни отац Јустин ћелијски поучава: „Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице  боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: „Распни Га, распни“. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа – Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалини и Марији Јаковљевој, јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први Васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „Христос Васкрсе!“ био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест. у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробнициˮ.

Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба. (кондак)

Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио, као тридневан Васкрсао јеси Господе, дарујући нам велику милост. (тропар)

Катихета Бранислав Илић

Извор: Епархија тимочка