[1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године.

Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка

ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:

 

Свети Кирило и Методије, минијатура из XV века

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО

Када су се ученици сусрели са васкрслим Господом и почели да поимају истину о Богу коју Он открива, и која јесте Он сам, били су такође суочени и са обрнутом страном откровења, тј. са истином да су га се одрекли за вријеме страдања. Ово је нарочито видљиво у извјештају које доноси Јеванђеље од Јована. Ту видимо да након страдања ученици бивају опет на језеру пецајући, као да се ништа није догодило. Исус се појављује у праскозорје, али од њих бива препознат тек када их упути ка мјесту на коме могу пронаћи храну, и то у изобиљу (пуне мреже – прим. прев.), и тек тада љубљени ученик каже Петру „то је Господ“ (Јн 21, 4-7). Међутим, прије неголи Петар опет узмогне да Исуса ослови са „Господе“ суочава се са Христом који га три пита пита „Симоне Јонин љубиш ли ме“ (Јн 21, 12, 15-17). Петар мора да исповиједи своју прошлост, у којој је три пута порекао Христа, као дио онога што он (Петар – прим. прев.) јесте. Не може напросто да се врати на онај угоднији период прије неголи је постао ученик, па онда и отпали ученик. Само на овај начин он поново може бити „Петар“, дакле „стијена“ (што је значење његовог имена на грчком) и његово пређашње отпадништво тако може постати добро искуство за будуће апостолско служење.

Ове двије епизоде су у Јеванђељу од Јована међусобно повезане описом мјеста на коме су се догодиле. Петар се одриче Христа у тренутку када се гријао „поред огња“ (Јн 18, 18; anthrakia). Слично овоме, када исповиједа своју љубав према Христу то је опет поред „огња“ (Јн 21, 9), који је, као и објед, на том мјесту за њих приправљен.[1] Ово сасвим сигурно није случајно будући да на другим мјестима Јеванђеље од Јована оскудијева у сличним детаљима, већ овдје смјера на то да призове искуство Исаије (који је видио славу Христову и говорио о њему, уп. Јн 12-41). Након виђења зацареног Господа и небеском храму, Исаија вапије: „Јаох мени, погибох, јер сам човјек нечистијех усана и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима“, али онда угледа серафима који се живим огњем (anthraka) узетим са олтара дотиче његових усана, уз ријечи „ево се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 1-7). Овај сусрет са Богом који за посљедицу има познање да је неко грешник, али грешник који је задобио опроштај, представља темељни подстицај за даље теолошке рефлексије.

Исти окидач је уочљив у библијским извјештајима проповиједи Васкрсења. Васкрсење је увијек проповиједано изабраној публици и није напросто ствар давања одређене информације, нити је објављивано неутралној или невиној јавности. Другим ријечима – ту не видимо „случајне посматраче“. Као што је у књизи Дјела Апостолских изложено, апостол Петар почиње своје обраћање ословљавајући на сљедећи начин, „људи Јудејци, и сви који боравите у Јерусалиму“ и уз то објављујући да „овога по одређеном савјету и промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте“ (Дап 2, 14, 23). Иако се дакле ово догађа по плану и промислу Божијем (покрет ка теологији који смо истраживали у првом поглављу, Он није напросто предан, већ је самога себе предао на смрт), ипак су, свеједно, „сви који бораве у Јерусалиму“ ти који су заправо разапели Исуса. И управо њима сада апостоли, будући да су асимиловали сопствену прошлост, објављују да је распети Исус прослављени Господ, подигнут из мртвих и сједи (и јесте) са десне стране Бога, према коме њихов једини однос може бити тај да се покају, буду крштени у име Исусово ради опроштаја гријехова, те приме дар Светога Духа. (Дап 2, 24-38)

Настављајући да објављују ову поруку, сами апостоли бивају ухапшени нареднога јутра када се „скупише кнезови њихови и старјешине и писмознанци у Јерусалим, и Ана првосвештеник и Кајафа…“ (Дап 4, 5-6). Они стоје, у име Исусово, објављујући у истом суду Божију пресуду Онога кога су осудили. Ријечима апостола, Исус се вратио својим судијама као њихов судија, и докле год тај суд и цијели град настављају са одбацивањем њихових ријечи, док настављају да суде и осуђују, тиме на себе сваљују осуду сопствене жртве.

Речено није напросто замјена улога у којој жртва сада постаје судија. Прије ће бити да, бивајући безакони акт насиља, сама осуда Исуса, виђена очима теологије, садржи у себи „савјет и промисао Божији“, те је повратак прослављеног Господа, који није искључиво жртва већ Онај који је себе предао за живот свијета, заправо повратак који од стране апостола није предочен као пријетња, већ као позив на опроштај и „вријеме обраћења“ у присуству Господа (Дап 3, 19). Ова Божанска милост је манифестована када се Његови издајници, судије и они који су га разапели, обрате к Њему (покају) како би га препознали као свог Спаситеља. Он то јесте јер, како следујући Исаији потврђује Петар, „страдајући, не пријећаше“ (1Пет 2, 23). У и кроз страдање које ми наносимо Он не осуђује, нити се опире, нити га избјегава. Он подноси страдање но не наноси га – Он је Јагње Божије које носи гријехе свијета (Јн 1, 29). Овакво страдање није просто пасивно – нешто што је Христу наметнуто – већ је добровољно предузето и као такво је креативно, и све чини новим (Откр 21, 5).

Како се проповијед Васкрсења ширила од Јерусалима до оних преко границе, ширила се као прогоњена вјера. Прогонећи Цркву Савлу је речено да прогони самога Исуса (Дап 9, 5), и тада се обратио, повратио вид, примио Светога Духа и био крштен кроз једнога од прогоњенох Христових чланова (Дап 9, 17). Они који прихвате проповијед апостола и обрате се Христу као свом Спаситељу, морају у Њему такође да препознају своју жртву и себе саме као оне који требају помирење које једино Он нуди. Ово нам доноси нову дубину значења библијској слици Бога који као своју сопствену ствар види невоље тлачених и прогнаних. Нису дакле само анонимни сиромашни и слаби ти који су виктимизовани од стране богатих и моћних других или пак од стране неправендних деперсонализованих система – и чији случај бисмо у име Божије могли да подржимо – него онај који страда у нашим рукама.

Јединствена, „једном за свагда“, природа Божијег дјела у распетом и прослављеном Христу, Његова креативна патња, значи да ка Њему све мора да се окрене и обраћа у континуитету. „Ми смо, упорно и немилосрдно, у Јерусалиму, суочени стога са жртвом која је наша жртва.“[2] Оно што је у Христу оваплоћено и дошло, иако се збило у специфичном историјском моменту и одређеном контексту, свеједно јесте само Божије дјело и као такво је ванвремено и вјечно. Проповијед Његовог распећа и васкрсења није ограничена на први вијек ништа више неголи је сам Христос само наново оживјела људска индивидуа лимитирана на историјска и географска ограничења. Уистину, сад када је Христос с Богом, и када му је дата сва власт на небу и на земљи, не постоји мјесто нити вријеме гдје не може бити или дјелати. Он је чак и сада присутан за оне који му се окрећу, као жртви њихових сопствених гријехова, и као такав Онај који може да им опрости и доведе их у живот Божији.

Као и у случају ученика након Васкрсења, примарно мјесто за сусрет ове врсте јесте објед. Евхаристијско славље није просто оброк пријатељства или комеморација обједа из прошлости, већ објед који је почео „у ноћ у коју Он бјеше предан.“ „Ми се евхаристијски не присјећамо далеке вечере у Јерусалиму, нити чак давне смрти, већ се „показујемо“као људи који саучествују у издајству и смрти Исусовој али опет као позвани и прихваћени, опет заједничари Христови и стриктном значењу ријечи – као они који с Њим ломе хљеб.“[3] Кроз овакво препознавање улазимо у заједништво са васкрслим Христом и Он нам нуди укус живота који није окован смрћу и паклом. Само у случају када свако од нас приступа евхаристијској чаши на начин на који је Исаија примио живо угљевље, уз исповиједање да сам ја заиста грешник и, као што каже молитва прије причешћа, слиједећи апостола Павла (1Тим 1, 15) „од којих сам први ја“, само тада ћемо чути ријечи које су изговорене Исаији а које сада изговара свештеник након што примимо причешће, „гле, дотаче се усана твојих и безакоње твоје узе се и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 7). Само на овакав начин ће евхаристијски дарови за нас, по ријечима св. Игњатија Антиохијског, бити „лијек непропадљивости.“[4]

Стварање и спасење

То да је Христос био предан „по одређеном савјету и промислу Божијем“ (Дап 2, 23) еда би сви могли ући у мир Божији на начин на који смо горе описали, понукало је касније теологе да даље сагледавају ванвремено дјело Божије у Христу, доживљавајћи га као разлог самога стварања. Св. Иринеј Лионски, на крају другог стољећа, изразио је то на веома упечатљив начин:

Будући да је он који спасава већ постојао, било је неопходно да он који ће бити спасен дође у постојање, да Онај који спасава не би постојао узалуд[5].

Данас једна оваква изјава оставља чудан утисак. Навикли смо да размишљамо у линеарним историјским оквирима, полазећи од Бога који је призвао твар у биће, након чега је створио прва људска бића, Адама и Еву, који су своју богодану слободу искористли против свога Творца увлачећи тако свијет у гријех и смртност, стање у коме је свијет чамио док се постепено припремало дјело спасења, које је кулминирало оваплоћењем Христовим. Мећутим, уколико из ове перпективе (Иринејеве – прим. прев.) потврдимо јединство стварања и спасења, то је онда виђено у смислу да цијела творевина бива спасена, или пак као да су удаљени догађаји стварања и спасења постављени заједно и једну историју спасења под контролом самога Бога.

О сагледавању које нам поставља један овакав приступ вођене су многе расправе, нарочито у обновљеном дијалогу источног и западног Хришћанства у прошлом вијеку, а које су се тицале садржаја Пада и првородног гријеха. Ова расправа се често бавила преводом Рм 5, 12: „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, eph o сви сагријешише.“ Уколико грчки израз eph o преведемо са „у коме“, као што чине поједини латински писци, онда су сва људска бића сагријешила „у Адаму“ кроз природну везу са њим, а његова кривица је заузврат пренешена на све наредне нараштаје. Уколико ово мјесто преведемо са „пошто“ (као у Revised Standard Version) онда би се могло подразумијевати да је Адамов гријех резултирао ширењем смртности, кроз страх из кога смо „цијелога живота кривци за своје робовање“ (уп. Јевр 2, 15), тј. у стању које свако људско биће нагони на гријех. Заговарано је да је вриједност овога заправо аргумент да кроз „космичку заразу“ смртност инфицира цјелокупни људски род док са друге стране гријех остаје лични акт, за кога је свако лично одговоран.[6]

Ми смо до те мјере навикнути да говоримо о „Паду“ да смо можда и заборавили о чему заправо говоримо, или још прецизније, како о томе говоримо. У дискусијама ове врсте настојимо да третирамо „Пад“ као да је то историјски догађај, такав да би рецимо могао да се сагледава у корелацији са нпр. Тројанским ратом, те тај догађај потребује да му се да неки извјештај, нека верзија теорије о „првородном гријеху“. Више од тога, навикнути смо да постављамо противчињенична, хипотетичка питања, попут онога које је на свјетло дана изашло и једногласно прихваћено још од времена Томе Аквинског и Дунса Скотуса а гласи – да ли би се Христос оваплотио да није било Пада? Када се о њему говори на овакав начин, Пад постаје случајна промјена у животу творевине, произашла искључиво из људске воље, тако да ријеч св. Иринеја да смо призвани у биће како бисмо били спасени бива доживљена као запетљана и збуњујућа, а да не помињемо то да он уопште не користи термин „Пад“, преферирајући израз „апостасија“ на веома упечатљив начин, о чему ће касније бити ријечи.

И други Оци су о овој теми говорили на слично необичне начине. Свети Атанасије на примјер описује како су, након што су од Бога створена по Његовој слици „кроз његовог самог Логоса, нашег спаситеља Исуса Христа“, људска бића окренула од созерцавања Логоса, и Он тада показује Адама „првога од људских бића“ као примјер овога (одвраћања од Бога – прим. прев.).[7] Свети Максим Исповједник говори да је први човјек „заједно са својим доласком у постојање“злоупотријебио своју богодану способност за духовно наслађивање тако да је његов „први покрет“ био ка стварима чулним а не ка Творцу, али да је све ово било праћено Божијим свеобухватним промислом о Његовој творевини. За св. Максима, никада није било „времена“ у коме људска бића нису имала потребу за Христом.[8] Да ли су Оци, говорећи на овакав начин, напросто превидјели, или до краја нису уважавали, оно што за нас преставља датост, дакле „Пад“ као „догађај“ који посљедује самом стварању и времену проведеном у рају, и што треба да се посвједочи? Или је пак посриједи нешто више од тога, и то нешто радикално другачије?

Требали бисмо да наново размотримо како заправо тече наш говор о „паду“. Иако може зазвучати контраинтуитивно, али полазна тачка за мишљење о „Паду“ није прича о Адаму и Еви из Књиге Постања.[9] Иако је Стари завјет сасвим свјестан стварности гријеха и зла у свијету, он то не објашњава тако што се враћа на Адама и Еву. При том, писци Старог завјета су били у потпуности у стању да се окрену ка ранијим временима у тражењу објашњења као нпр. у случају када Исаија каже „отац твој први сагријеши“ (43, 27), иако се на овом мјесту вјероватно мисли на Јакова. Заправо, чин Адама и Еве у Постању није описан као „гријех“ (овај термин се први пут користи у 1Мој 4, 7, у ријечима које Господ упућује Каину), нити пак сличним ријечима попут „грешка“ или „побуна“. Једини период који има нешто заједничко са уобичајеном сликом Пада је период прије Потопа, када „Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле… а земља се поквари пред Богом, и напуни се земља насиља“ (1 Мој 6, 5, 11). Ово је је једина изјава ове врсте у Старом завјету, али је ово везано за свијет који је збрисан и из тог корумпираног свијета Бог је спасао Ноја и његову породицу који су, пролазећи кроз свијет у лађи, ушли практично у нови свијет (слика која је, што не изненађује, узета као праобраз крштења; уп. 1 Пет 3, 20-21), свијет у коме ми сада живимо.

Више од тога, Стари завјет претпоставља да је могуће и не гријешити. Ово је посебно јасно у Псалмима, када наратор често себе доживљава као слободног од гријеха и зла, те да он није у броју многих грешника и безаконика. На примјер:

Јер се држах путова Господњих, и не одметнух се Бога својега. Него су сви закони његови преда мном, и заповијести његових не уклањам од себе. Бих му вјеран, и чувах се од безакоња својега. Даде ми Господ по правди мојој, по чистоти руку мојих пред очима његовима. (Пс 18, 21-24)

Апостол Павле наводи сљедеће стихове како би утврдио да су „сви, и Јудејци и Јелини, под гријехом“ (Рим 3, 9 и даље), дакле сви имају веома сужен простор у свом првобитном стању, а опет сам Павле, говорећи о сопственом стању прије обраћења каже како је био „по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6).

Исто се показује истинито и по питању саме смрти. Бог је свакако упутио Адама да не једе са дрвета познања добра и зла, упозоравајући га „јер у који дан окусиш с њега, умријећеш“ (1 Мој 2, 17), док је змија у разговору са Евом тврдила „нећете ви умријети. Него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи па ћете постати као богови и знати што је добро а што зло“ (1Мој 3, 4-5). Они су наравно, окусили од плода како би им се отвориле очи. Међутим, нису умрли, свакако не тога дана. Смрт је поменута као казна за Адама (но не и за Еву или змију), када је опоменут да је „прах, и у прах ћеш се вратити“ (1Мој 3, 19). Тежиште казне лежи у његовом послу, и то не у послу по себи, будући да је и доведен у врт да га ради и да га чува (уп. 1 Мој 2, 15) веђ у томе што тај посао сада постаје мучан, јер је земља проклета због њега, извор непрестане фрустрације, која доноси зној на његово лице (уп. 1Мој 3, 17-19). Смрт по себи, враћање у прах, није казна, већ је то прије бескрајни тешки рад и његова узалудност, у којој Адам сад живи, на земљи која произраста трње и коров за њега. Смрт је више крајњи израз ове ништавости, повратак у земљу од које је узет. Слично је и у случају Еве, којој смрт није ни споменута, али оно кроз шта од сада мора да пролази постало је болно (1Мој 3-16).

„У тај дан“ они нису умрли. Текст Књиге Постања нам не сугерише да су Адам и Ева до овога момента били бесмртни те да је „у тај дан“ Адам „умро“ тако што је постао смртан. Божије упозорење је већ упозорење смртницима: учините тако, и умријећете! Када је овај тип упозорења даван на другим мјестима у Старом завјету (нпр. у 1Цар 2, 36-46), егзекуција се догађа одмах након што је недјело откривено. Није са друге стране исправно ни интерпретирати Адамову казну као прекид у односима између Бога и људи, као неку врсту „духовне смрти“, будући да Бог наставља да разговара са њим и његовим потомцима. Адам и Ева у Књизи Постања нису представљени као бесмртна бића која су кроз гријех запали у смртност, већ као смртна бића која су имала шансу да задобију бесмртност, и ту шансу су својим поступком прокоцкали.

Њихов привилеговани положај, то да су ближи извору живота од својих потомака, препознат је у њиховој дуговјечности, иако је ово нешто што дијеле са другим ликовима прије Потопа. Управо након Потопа, а не након изгнања из Едема, дужина људског живота бива драстично смањена. Сам Адам је доживио вијек од 930 година (1Мој 5, 5), седамдесет година мање од хиљаду, а остали мање више исто тако, са изузетком Матусала (Метузалема) који је живио најдуже, достижући вијек од 969 г. (уп. 1Мој 5, 6-27). Међутим, након потопа, дужина живота рапидно опада, са Аврамом који достиже сто седамдесет пет година (1Мој 25, 8) док Мојсије живи само сто двадесет (5Мој 34, 7) а недуго затим седамдесет година се рачунало за нормалан људски вијек.

Смртност се у Старом завјету заправо изгледа доживљавала као природна. Постоји пар изузетака по питању смртности људи – Енох (1Мој 5, 24) и Илија (2Цар 2) – али су они изузеци који потврђују правило. У Старом завјету, смрт није посвуда виђена као проклетство или казна за гријех. Шта више, смрт ликова попут Аврама рецимо, оних чији животи од велике важности за развијање наратива,описани су у благословеним терминима – „умрије Аврам у дубокој старости, сит живота, и би прибројан к роду својему“ (1Мој 25, 8). Оваква смрт, када се бива окружен дјецом и дјецом своје дјеце, пропраћена пригодном сахраном, доживљавана је као природна и праведна, као завршетак и испуњење, и која заиста чак дарује трајање покојниковом имену.

Доброг живота дани су одбројани, добро пак име вавијек остаје. (Сирах 41, 13)

Не може се рећи да да је у Старом завјету смрт увијек проклетство за људе нити се може закључити да је смрт посљедњи Божији непријатељ. Свакако да постојање смрти није приписано Богу у дјелима која су описана у Књизи Постања, а ово је касније потврђено у Премудростима, „Бог није створио смрт, нити се радује смрти живих, јер је извео све у битије“ (ПремС 1, 13, 14). Међутим, Бог није ствоrио ни таму која бјеше над безданом, која је после требала да буде растављена од свјетла (1Мој 1, 2-4). Са једне стране, могуће је да Бог није створио смрт, али је са друге стране извјесно спреман да је користи. Бог је „извор живота“ (Пс 36, 9) а понегдје је описиван као „живи Бог“ (иако само двапут у Псалмима, 42, 2, 84, 2), но такође и као спреман да користи смрт, „убијам и опет оживљујем“ (5Мој 32, 29). Псалам којим почињемо сваку вечерњу службу, који описује величанственост Божијег стварања (а који је могуће писан прије почетних дијелова Књиге Постања) учитава смрт у сами образац и ритам творевине:

Узмеш им дух, гину, и у прах свој повраћају се. Пошљеш дух свој, постају, и обнављаш лице земљи. (Пс 104, 29-30)

Бог је давалац живота, али не чини се да постоје очекивања да ће тај живот бити без лимита.

Овдје треба сагледати пар важних информација из Старог завјета, а које се тичу смрти. Прво, ваља примијетити да није људска смртност оно је било мрско у очима Божијим прије Потопа, већ људска поквареност, нарочито то што се земља „испуни насиљем“ (1Мој 6, 11). Слично овоме, смрт није оно од чега псалмопојац моли Бога да га избави, веч смрт од руку насилника (уп. Пс 86, 14; 140, 1, 4). Насилна смрт се не јавља као воља Божија, и као таква ке неприродна и безбожна. Безбожност насилника, као и насиља по себи, јесте тема која се као важна провлачи кроз Стари као и кроз Нови завјет. Друго, Стари завјет користи термин „смрт“ и у другачијем, метафоричком или поетском смислу поред онога који изражава стварну људску смрт. Ако се Бог противи насиљу људском, оно што га заузврат изазива јесте „смрт“ као противна сила која се труди да ухвати људе у замку. На примјер:

Обузеше ме смртне болести, и потоци неваљалијех људи уплашише ме. Опколише ме болести паклене, стегоше ме замке смртне. (Пс 18, 4, 5)

Овакав језик могуће происходи из старијих угаритских (древни лучки град Угарит у сјеверној Сирији, чију цивилизацију неки датују чак и до 6000г. прије Христа – прим. прев.) митологија које описују космичке битке измеђи Бога и „смрти“ (старо блискоисточно божанство Мот).[10]Ипак, у пасусима попут овога (који се ријетко могу поредити са уобичајеним кориштењен термина), јасно је да се израз „смрт“не употребљава у значењу краја човјековог живота, него се односи на метафизичку силу која се протови Богу, ону која покушава да људска бића пороби кроз гријех, болест, непријатељство, насиље, исцрпљивање итд. Превазилажење ове поетске „смрти“и насиља безбожних јавља се кроз пророчке одјељке који говоре о нади и обећању за мир под влашћу Бога, можда понекад (иако не често) и наговјештајем да ће смрт у свом уобичајеном значењу бити поражена, „уништиће смрт заувијек“ (Ис 25, 8; уп Ос 13, 14).

Све што је речено, уколико уобичајено хришћанско разумијевање „Пада“ (или барем неке од његових верзија)не може да се пронађе у Књизи Постања, или шире говорећи у Старом завјету, оно се свакако налази у Новом завјету, нарочито у посланицама апостола Павла. Мећутим, важно је подвући да је оно што апостол говори о Адамовом гријеху засновано на његовом ранијем увјерењу да је Христос спаситељ свих. Док је прогонио Цркву, Павле није мислио да му је потребан Спаситељ кога су хришћани проповиједали, „по ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6). Тада, апостол Павле није очекивао спаситеља који ће га избавити од окова гријеха и смрти. Оно највише чему су се ученици надали био је политички месија, онај који ће обновити царство Израиљево (уп. Лк 24. 21; Дап 1, 6). Али Христос се сучелио са својим гонитељем на начин да, када су му очи опет биле отворене, овај схвата да је Бог дјеловао у Христу како би спасао читав свијет, па је према томе једини могући закључак био тај да је свијет имао потребу за спасењем.[11]

Речено на другачији начин, рјешење долази прво, и тек онда почињемо да разумијевамо гдје лежи проблем. Христос је први принцип или хипотеза за цјелокупну хришћанску теологију. У свјетлости Божијега дјела у Христу, апостол Павле извачи типолошку паралелу, „зато као што кроз једнога човјека гријех уђе у свијет, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“ (Рм 5, 12). И док су се различите теорије развијале по питању тога како су се гријех и смрт распространили на сва људска бића, а свака од њих са својим предностима и недостацима, дотле се никада не смије губити из вида да је основ за ову тврдњу Христово дјело спасења.

Као што смо видјели (у претходним поглављима књиге – прим. прев.), теологија се креће од историјске тврдње да је Исус Христос предан на смрт, до теолошке афирмације да је себе самог предао за живот свијета, тако да апостоли могу да објаве у њиховој поруци спасења да је овај Исус кога „рукама безаконика приковасте и убисте“ без обзира на то предан „по одрећеном промислу и савјету (предзнању) Божијем“ (Дап 2, 23). Апостол Павле води ову теолошку рефлексију, у свјетлости Христа, још даље, како би устврдио да чак и људска апостасија, када се сагледава теолошки, бива у Божијим рукама. Схватајући да уколико је спасење дошло кроз Христа, и праведност кроз вјеру у Христа а не по закону (као што је у Писму показано иу личности Аврама), онда сам закон мора да има другачији разлог, те закључује, „а Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа свима који вјерују“ (Гал 3, 22). Ученици Христови имали су Писма како би знали Онога о коме говоре, и која их нису окривљавала, већ их такође припремала да приме милост Христову. Као такав „гријех“ није више дефинисан у терминима закона, већ терминима бивања „у Адаму“ прије неголи „у Христу“, те стога цијелокупни људски род „у Адаму“, без Христа, може да буде описан, ријечима св. Августина, као једна „маса (гомила) гријеха“, без наметања песимистичког погледа на човјечанство – то је предуслов потребе за Христом, који долази „не да зове праведнике, него грешнике“ (Мт 9, 13). Не само давање закона, већ такође и други интервенционистички догађаји и ликови описани у Писму сада могу бити виђени као дио „историје спасења“ који воде до Христа, и који већ говоре о Њему и Њиме су руковођени.

Када апостол Павле на другом мјесту каже да „Бог затвори све у непокорност, да све помилује“ он закључује у чуђењу и усхићењу, „о дубино богатства и премудрости и разума Божијега!“ (Рм 11. 32,33). Овакве изјаве су ријетко узимане у обзир у теоријама о „Паду“ и „првородном гријеху“ и заиста, представљале би потешкоћу за те теорије. У њима (теоријама – прим. прев.) било би изгледније говорити о Богу који је све предао смрти када су се људска бића окренула од Њега. Међутим, урадити тако значило би сагледавати творевину без Христа, творевину у којој, да људи нису сагријешили, не би било потребе за Христом. То би, у најкраћем речено, поставило хипотезу или први принцип негдје друго, ван Христа, Који, као распети и прослављени Господ, отвара Писма како бисмо сагледали цјелокупну творевину и њену историју у свјетлости Њега самога. На темељу овога, апостол Павле може да види грешност људских бића – а чак и стварање самог Адама, као „слику онога који ће доћи“ (Рм. 5, 14), и свјетлост која у тами засија (1Мој 1, 3; 1Кор 4, 6) – у склопу свеобухватног Божијег плана који кулминира у Страдању Његовога Сина. Људске слабости па и сама смрт су тиме заодјенуте темељито новим значењем тако што су уздигнуте у исправан теолошки видокруг. Нема боље ријечи да се ово изрази од доксологије, од ријȇчи хвале, којима започиње Посланица Ефесцима:

Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави. Предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје. На похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме. У коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и на земљу, у Њему. (Еф. 1, 3, 10)

Ово је „неистраживо богатство Христово“ које апостол објављује, омогућавајући свима да увиде у чему је „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу“, да се „кроз Цркву сада обзнани началствима и властима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему.“ (Еф 3, 8-11)

Извор: John Behr, The mistery of Christ: Life in Death, St Vladimir’s Seminary Press, NY, 2006; из трећег поглавља “For This Were We Created”, 73–86.
Превео: Дражен Тупањанин

[1] Ово је запазио Р. Вилијамс (R. Williams) у: Resurrection: Interpreting the Easter Gospel (New York:Pilgrim Press, 1984), 34; изузетан рад, коме пасуси који слиједе много дугују.

[2] Resurrection, 11.

[3] Resurrection, 40.

[4] Св. Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима 20.

[5] Св. Иринеј Лионски, Против јереси 3, 22, 3.

• [6] Ј. Мајендорф је нпр. тврдио (Byzantine Theology, New York: Fordham University Press, 1987, 143-46)иако се овим „гријех чини неизбјежним“ (p. 145) то изгледа ослабљује поенту која овим исказује. Штавише, читање eph o у значењу „због смрти“чини да замјеница има превише улога. Она не може, заједно са приједлогом, бити скраћеница, која значи „због“ и да се односи на „смрт“ да би се казало да „због смрти сви људи сагријешише“. Стих напросто каже да се смрт распрострла на све људе пошто су сви сагријешили. Уп. Јез 18. 4, „која душа згријеши, она ће и погинути.“ Св. Јован Златоусти, у својој седамнаестој омилији на 1. Коринћанима (NPNF, series 1, vol. 12) нашироко објашњава да не би13784Thu, 09 May 2019 16:21:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%B5-%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D1%83%D1%98%D0%B5-%D1%83%D1%87%D0%B5%D1%88%D1%9B%D0%B5%D0%BC-%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98-%D0%B5%D0%B2%D1%85%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B8-r13771/

  

  Човек је саздан као боголико биће, као икона Божија. Питање човековог назначења скопчано је са питањем смисла његовог благословеног живота. Већ на првим страницама Светога Писма открива нам се тајна стварања човека по лику и по подобију Божијем (по слици и прилици Божијој), открива нам се тајна љубави Божије према човеку који је саздан да буде бог по Благодати. 

   

  Неоспорно је да сваки човек, споља гледано, изгледа као пуко биолошко биће, попут осталих живих створења. Наравно, човек и јесте живо створење, али, по богонадахнутој мисли светог Григорија Богослова: „Човек је једино створење мимо свеколике творевине, које може постати бог“. По сведочанству архимандрита Георгија Капсаниса:  Образ Божији у нама се односи на дарове које је Бог даровао једино човеку, за  разлику од свих осталих Његових створења, тако да је човек – икона Божија. Ти дарови су: словесни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за Богом, лична самосвест и све што човека уздиже изнад свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу. Другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу дарови по образу Божијем. Обдарен образом Божијим, човек је призван да задобија подобије, да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати, закључује знаменити Светогорски старац. 

   

  Човек својим Богом дарованим достојанством на тајанствен начин пројављује величанственост, како Бога, тако и човека, што нам потврђују и псаламске речи: Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Ангела, славом и чашћу венчао си га. И поставио си га над делима руку Твојих, све си потчинио под ноге његове, овце и све волове, а још и животиње пољске; птице небеске, и рибе морске, које проходе стазе морске. Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! (Пс 8, 6-7). 

  

  Дакле, по светоотачком учењу, икона Божија у човеку је слободна воља. Да би човек заиста постао икона Божија, да би се истински уподобљавао Оном по чијем подобију је и саздан, да би се преображавао, а преображавајући себе преображавао и васцели свет, потребно је да на свештен и благословен начин изрази своју слободу учешћем у светотајинском животу Цркве који врхуни учешћем у Светајни Цркве – Божанственој Евхаристији. 

   

  Не бисмо смели да сметнемо са ума, да се пуноћа човекове боголикости открива у пуноћи слободе која се остварује у обожењу, односно у тајанственом, најопитнијем и најсавршенијем сусрету Бога и човека у Светој Евхаристији као небоземном и централном догађају живота. Ово истинско обожење никада не бива заснивано на некаквим површним претпоставкама и теоријама, већ увек на једном аутентичном опиту евхаристијског етоса. 

   

  Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш. Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. 

   

  Опитну истинитост наведених речи Светог Теодора Студита, између осталог, потврђује и следећа молитва којом бива окончана Литургија Светог Василија Великог: Испуни се и изврши, колико је у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости – благоволи да је се сви удостојимо у будућем веку, благодаћу беспочетнога Оца Твога, и Светог и доброг и животворног Твога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.  

   

  Да закључимо. У тајни божанствене Евхаристије открива нам се спасоносна заједница Бога и човека, открива нам се савршено заједничарење које за крајњи циљ има обожење човека. Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила о евхаристијском заједничарењу као истинском обожењу благовести: „Црква показује себе у светим тајнама тела и крви Христове (у Светој Литургији), не као у символима, већ као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн. 15, 1–5). Јер овде не постоји само општост – κοινωνία – имена или аналогија по сличности, него истоветност – ταυτότης. Јер су ове тајне – тело и крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сâма (Црква) претвара у то тело и крв Христову … И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим телом, он не би ништа друго видео него сâмо Господње тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте тело Христово, и удови међу собом (1 Кор. 12, 27)”. 

   

  Катихета Бранислав Илић

   

  *Објављено у новом 365. јануарско-фебруарском броју „Православног мисионараˮ

   

  Извор: Православни мисионар

  ]]>13771Wed, 08 May 2019 10:49:53 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D1%83%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB-%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B0-r13727/

  У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог aпостола Томе у Христово славно Васкрсење. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.

  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа.

  О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.

   

  Богослужбене особености Томине недеље

   

  Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље)

   

  Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника.

  У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у  понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима.

   

  Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље)

  Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље)

   

  Катихета Бранислав Илић

   

  Извор: Српска Православна Црква

  ]]>13727Sun, 05 May 2019 19:55:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%E2%80%93-%D0%BF%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99-r8970/

  

  Свети славни и добропобедни Великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току једне црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла његов централни празник и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. 

   

  Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, те од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, те тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима.  Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. 
   
  Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: „Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко.ˮ
  И након своје смрт Великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. 
   
  Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар)
   
  Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(други тропар)
   
  Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(кондак)
   
  Катихета Бранислав Илић
   
   
  Извор: Српска Православна Црква 
  ]]>8970Sun, 05 May 2019 10:11:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%80-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%BE%D1%80-%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D1%83%D0%B7-%D1%9B%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%B0-r13679/

  

  "Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. 

   

  Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског?

  Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо.

  Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли?

  Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и  митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас.

  Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа?

  Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”.

  У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и  мисионарска делатност Цркве?

  Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи.

  У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве?

  Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности.

  Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо?

  Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље.

  Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори?

  Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима  (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо.

  Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените  епархије?

  Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас.

  Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота?   

  Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог.

  У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава?

  Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо.

  Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе.

  Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос,  а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ.

  У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа!

  Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове.

   

  катихета Бранислав Илић

   

  *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22.

   

  Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска

  ]]>13679Fri, 03 May 2019 19:26:00 +0000