У оквиру шездесет прве емисије "Светотајинско богословље", говорили смо о победничкој ангелској песми и молитви која следи након њеног појања. Победничка песма се састоји од трисвете ангелске песме коју је чуо пророк Исаија када је био призван у пророчко достојанство и песме с којом је народ у светом Граду дочекао Богочовека. Певајући ову песму на божанственој Литургији, подражавамо ангеле и у исти мах и народ светога Града. Певамо и славимо Тројичног Господа и дочекујемо Цара над царевима, Који долази на заклање, да би се раздао за храну вернима. У том духу, посебно смо истакли да је Божанствена Евхаристија тајна Христове крсне жртве. Према томе, заједничарећи у тој Тајни кушамо плодове Христовог жртвоприношења. Христовим Крстом уништена је смрт, подарено нам је васкрсење, отворене су рајске двери и постали смо чеда Божија. 

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Целив љубави и Символ вере (педесет осма емисија) АУДИО

У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог разлога овај недељни дан називамо Недељом свих Светих. Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У понедељак након недеље Свих светих, почиње Апостолски пост. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример сâмих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Еванђеља. О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих, као и о Апостолском посту, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић.

Извор: Радио Беседа

Анафора или Узношење је централни део Литургије, у коме дарови природе – хлеб и вино, кроз предстојатеља литургијске заједнице (епископа или презвитера) бивају узнесени и принесени Богу Оцу, као врхунац и првенац бескрвне жртве Цркве као Тела Христовог, да би Духом Светим постали и били сâмо Тело и Крв Господа Исуса Христа, које примамо у себе као чисто и тајинствено сједињење са Богом. Анафора је космички догађај пројављен кроз помесну и локалну Цркву, јер се сва Црква, све и свако у њој приноси Богу, у живот вечне љубави. Све Божије од Божијих људи се приноси због свега и за све, од Постања до Другог и Славног Христовог доласка. Све узнесено Богу је и спашено од греха и смрти. Шездесета емисија "Светотајинско богословље" посвећена је тумачењу првог дела Анафоре. Емисија је поткрепљена дивним светоотачким тумачењима, као и звучним прилогом централног дела Свете Литургије из новосадског Саборног храма. 

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Це?

Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. 

Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи,  јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати  сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.

Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ

Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.

Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).

Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.

Из службе за упокојене:

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)

Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)

Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)

Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)

Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)

Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)

Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)

катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква

ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:

Циљ наше педесет девете емисије "Светотајинско богословље" је покушај сагледавања различитих аспеката истог догађаја који се дешава у Анафори, без обзира на њену структуру. Иако видно неистакнут моменат који би указивао на Вазнесење (асцендентна епиклеза), у Византијским Литургијама се истицањем десцендентне епиклезе не оставља простор за рашчлањавање догађаја из икономије спасења, јер је сада Христос исти и Васкрсли, и који се вазнео на Небо, и којим се верни причешћују. Јасним истицањем да се претварање светих Дарова врши силом и дејством Светога Духа истовремено се означава и Васкрсење и Вазнесење и Педесетница. Овом емисијом започињемо тумачење централног дела Свете Литургије - Анафоре, о којој ћемо говорити и нашој следећој емисији. 

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Целив љубави и Символ вере (педесет осма емисија) АУДИО

Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије за „Православљеˮ

 Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо!

* У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолио бих Вас да читаоцима Православља приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника?

-        У мом првом сусрету са Светим Писмом, једна од тема која ме је посебно збуњивала, јесу Господње ријечи упућене апостолима ”Ако ја не одем Оцу, неће вам доћи Утјешитељ”. Питао сам се – ”А шта ће мени/нама Утјешитељ”? ”Зар није боље да ти останеш Господе”? Другим ријечима, питамо се сви ”Зар је Господ  морао да оде”? ”Зашто није васкрсли Господ остао међу нама”? То јесу била наивна и дјетиња питања, али и данас држим, да се у њима крије и одговор на Ваше питање о смислу празника Свете Педесетнице. Зашто је то велики празник? Шта њиме славимо? Зашто га зовемо рођенданом Цркве?

Није ни логично ни нормално да човјек дискутује о томе шта Бог може – а шта не може, али слиједећи ток Господњих поука из Библије, управо видимо да је Господ Исус Христос својим Вазнесењем направио мјесто (простор) за силазак Светог Духа на апостоле. Ово не значи да Дух Свети није био присутан и дјелатан у свијету и прије Вазнесења,  - али се начин КАКО дјелује, и питање ШТА ради Дух Свети, прије и послије Христовог Вазнесења, - очигледно разликују. Боље рећи, разликује се начин којим нам се Дух Свети открива, показује.

Послије Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тијело. Дотадашње ученике, сљедбенике, пратиоце Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тијела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тијела Цркве. Тијела Христовог.

То је тајна празника, то је тајна догађаја који се десио. Догађаја који се једном десио, а опет се, непрестано – на свакој Светој Литургији – понавља. То је мистичан, светотајински догађај: од сљедбеника Господњег учења, од пратиоца на путу, од оданих ученика – апостоли нијесу постали партија, удружење, академија, школа, нити било што слично људским организацијама. Постали су Тијело Христово. Не - симболички, не - опонашајући нешто, не – правећи неку представу, него реално и надразумно, постали су Тијело Христово. Како се то постиже? Како су то успјели? Па не никаквом људском довитљивошћу, нити човјечанским организовањем. То једноставно долази одозго. С више.

А то и јесте темељ нашег хришћанског оптимизма и надања, да сви ми, иако по много чему међусобно различити, и по природи ограничени – можемо постићи јединство са Богом и јединство међу собом, кроз то духовно сједињење црквеног сабрања. Једино право јединство јесте то јединство у Духу Светом, добијено на Педесетници. Јединство које нас чини причасницима Једног Тијела. То нам треба. Остале врсте јединства међу хришћанима: да исто мислимо, да исто изгледамо, да смо истог социјалног статуса… понекад не би биле на одмет, али нијесу нужне. Међутим, ово литургијско сједињење је нужно. Оно нас освећује.

Уз велико поштовање према другим религијама, морам примјетити, да ни једно друго вјерско учење не проповједа толику могућност блискости са Богом, колика произилази из тајне сједињења људи и Бога у догађају Педесетнице. Ето, то је оно сједињење у Тијелу и Крви Христовој, на сваком мјесту и у сва времена, које – да се тако немоћно људски изразим – ”не би било могуће” док је историјски Исус, Господ наш Христос, боравио међу људима, прије свог Вазнесења. То је та Утјеха, која је, ожалошћене ученике (који гледају у одлазећег Господа) учинила сâмим Тијелом Његовим, присутним у историји, до краја свијета и вијека. 

* Празник Свете Педесетнице своје корене и почетке налази у истоименом Старозаветном празнику?

-        Тако је. Нови Завјет је у свему, наставак или испуњење старозавјетних сусретања Бога са људима. Нови Завјет је зрело доба онога што  Стари Завјет чини дјетињством човјечанства.

Ако је Васкрс круна и испуњење оних духовних најава старозавјетне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан послије Изласка.

Господ Исус Христос по свом премудром плану, намјерно одабира предвечерје Пасхе да себе принесе на жртву, као Нову Пасху, Ново и Истинско Јагње. Исто тако, у педесети дан потом, Дух Свети сабира хришћане у Цркву, у Нови Израиљ, у исто вријеме кад је у Старом Завјету, Господ својим Законом, на Синају, сабрао изабрани народ.

Старозавјетна Педесетница био је празник који се сјећао добијања закона на Синају, али је истовремено са тим прослављао крај жетве – један врло важан, Богом дани, животни догађај, у свакодневном животу Израиља. Његова суштина је, самим тим, била благодарење на даровима. Слављење Бога који нас чува, и који нам дарује живот. Ништа од тога у Новом Завјету није изгубљено или напуштено, само је продубљено евхаристијским карактером Духовдана.

* Оче Гојко, у црквеним круговима често се за овај празник каже да је он рођендан Цркве. Лепа је прилика да нам у ширем смислу објасните овај благословени детаљ?

-        Цркву често, а погрешно, сводимо на институцију од националног, културног, политичког, историјског… и каквог све не, значаја. Мислим, непроцењива су и таква њена својства, али су она споредна, а често су и штетна ако у њима тражимо суштину Цркве.

Зато формулација ”рођендана Цркве” није просто нека поетска слика, него суштинска догматска порука, да Црква почиње тамо гдје су људи сабрани и загледани у Небо. Тамо гдје, и тамо кад… на такве људе силази благодат Духа Светога. И тамо гдје такво људско сабрање не зна за разлике у расама, језицима, родним и социјалним подјелама. То је Црква. Све друго, - да она историјски траје, да ствара сопствену умјетност, да просвећује и описмењује бројне народе – све то стоји, али то не смије да нам замагли видик и сазнање, што је сушина јављања Цркве у историји. А суштина је, да нас Црква из историје, и кроз историју, преведе у Будући вијек.

* У духу претходног питања, да ли можемо рећи да је Црква непрекинута Света Педесетница?

-        По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница. Кад год и гдје год се служи канонска Света Литургија – ту је понављање, посадашњење догађаја Педесетнице. То је тај пролаз кроз вријеме, тај прозор у вјечност, који од скупа вјерујућих, од људи са манама и ограничењима, од смртних и грешних људи – чини причаснике (честице) благодатног Тијела Христовог.

Као што је прва Педесетница сабрала у Једно, разне… ове и оне, овакве и онакве (довољно је рећи, да не говоримо о другима, да је тим скупом началствовао првоврховни апостол који се три пута бјеше одрекао Учитеља), али опет људе вјерујуће у Господње Васкрсење. Тако и сада, до данас, Црква има то својство, да окупља, да исцјељује, да нас ”враћа у првобитни потенцијал” да нас ” усмјерава ка напријед”, и да чини могућим оно што је људима немогуће.

Као појединици, или као чланови земаљских удружења – немамо велике домете, али као чланови Цркве, као непрестани учесници Педесетнице, наш домет је – бесмртност! И није то никаква ”прича за малу дјецу”, никаква ”бајка”. Не. Мошти наших светитеља, чудотворне наше иконе, Светост литургијске чаше – јесу свједоци те непролазности Педесетнице у овој пролазној историји.

* Темељ и врхунац прослављања празникâ у Цркви Христовој јесте Света Евхаристија. У једној од својих омилија, Свети Григорије Богослов каже да је Света Евхаристија педесетничка и Светодуховска реалност?

-        Управо се о томе ради. Евхаристија је оприсутњење Педесетнице. Она није подсјећање на давно прошли догађај. Она није опонашање нечега што се неповратно збило. Литургија није свечана академија којом обиљежавамо годишњицу силаска Духа Светог на апостоле.

Она је, она јесте силазак Божији, ништа мањи, ништа слабији од ондашњег силаска на апостоле. С тим што смо апостоли данас ми. Да ли претјерујем? Ни најмање. То смо ми, садашњи хришћани. Такви смо – какви смо. Увјек призвани да будемо бољи. Јесмо ли слаби и недостојни својих предака? Јесмо. Али Бог може и од камења направити своју дјецу. Можда смо и најгори, али нијесмо гори од камења. Тако да вјерујемо да са нама и преко нас, преко баш нас – Господ може све. Не по нашим предиспозицијама, не по нашим заслугама, - али по Божијој љубави, даје нам се, достојанство апостола, и могућност да данас будемо исто што и они. Причасници благодати. Синови Божији по благодати. Бесмртни по благодати. Побједници, над гријехом и пролазношћу – по благодати.

* После пасхалног богослужења које представља Славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем и дивном химнографијом, али и јединственим особеностима.   Једна од најуочљивијих особености је вечерње Свете Педесетнице, на коме се након вечерњег входа и великог прокимена, читају три Духовске молитве, док за време њиховог читања народ Божји у храму прави венчиће од траве. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да нам приближите садржај и значај ових Духовских молитава?

-        Молитве о којима је ријеч су нарочито садржајне и лијепе, читају се баш тог дана – па су по много основа јединствене. Карактерише их подједнако благодарствени и прозбени тон. Тон слављења Божије љубави према нама, и тон тражења да у тој љубави останемо.

У тим су молитвама поменуте све ситуације, све околности у којима хришћани живе, поменути су и живи и упокојени, све наше наде и страхови. То је баш једно обраћање дјеце Оцу Небеском, да нас сачува под својим окриљем и да се ”ријеке воде живе” потекле најприје из празног Христовог Гроба, а потом и са Сиона на Педесетници, да те ријеке не пресуше, да се не заустављају.

То су молитве да Црква настави своје постојање.  Гледано логички, философски – звучи претенциозно. Не може зависити тако велика и важна ствар од грешних људских молитава. Ако Бог не жели – нећемо га ми умилостивити за тако нешто. Али наша вјера  није философија. Наша вјера је Љубав. Она није наговарање Бога на нешто, нити ”потезање за рукав” – она је учешће, судјеловање пролазних у непролазном, смртних у бесмртном. А како ће човјек учествовати у Божијем послу? Не можемо се са Богом договарати, нити смо у прилици да захтјевамо или да му наређујемо. Једино што приличи и што је одувјек приличило људима који стоје пред Богом – јесте молитва. Молитва љубави. Молитва наде. Молитва повјерења.

* Оче, зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце?

-        То је, историјски гледано, остатак старозавјетног благодарења Богу на прве приносе жетве, на прве плодове земље, које, кроз законе природе Господ дарује људима. Класје, трава, цвијеће… све су то плодови Божијих дарова, којих је у ово доба творевина препуна.

На ово историјско значење вијенаца надовезује се и духовни, символички значај вијенаца. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Преплитање Божијих дарова. Преплитање божанског и људског у Цркви.

Вијенац као слика Божије благодати која долази одозго. Вијенац као награда за мучеништво. Вијенац као Божији дар и подршка. Вијенац као израз Божијег савршенства, утканог у сву природу. Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком.

* Преподобни Јустин Ћелијски богомудро каже: Ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама.

Према Вашем пастирском искуству и мишљењу, који су видови актуализације овог празника у нашем животу, и како сачувати радост празника када смо суочени са бројним искушењима и овоземаљски таласи нас непрестано запљускују?

-        Нема потребе да се бринемо ”шта ћемо и како ћемо”. Прво због тога што је Господ баш тако заповједио, да се не бринемо. А друго због тога, што нам суштина празника поручује да ништа није до нас – сâмих нас по себи, него је све одозго.

А ако смо у томе што је одозго, ако се ослањамо више на благодат и на оно ”ако Бог дâ”, а мање на своје ”планове и могућности”, е тек онда постајемо активни учесници величанственог дјела. Изван Божије благодати, ми смо немоћни посматрачи ”смијешне људске судбе”, а у њој смо ”прегаоци којима Бог даје махове”.

Учешће у литургијском животу је једини и незамјењиви услов ”актуализације” празника и очувања празничне радости. Оно ће нас увјек подсјећати и шта је смисао црквеног живота, да не застранимо и да се не нађемо на супротној страни од нашег Господа, који је пред Пилатом, јасно и недвосмислено рекао да Његово царство ”није од овога свијета”.

Парадоксално али истинито, ко се не оптерећује земаљским, ко не брине о земаљском, него о Божијем, - њему таквом, гле чуда, Бог може дати и да влада земаљским и да побјеђује земаљско (као што је дао Светом Сави или Светом Петру Цетињском), а онај ко само згрће и броји земаљско, и уноси се само у земаљске тактике и планове, тај ће и без земаљског остати.

* Оче Гојко, надахнути стихом из једне богослужбене песме у којој појемо да: „Светим Духом свака душа живиˮ, замолио бих Вас да упутите празничну поруку читаоцима новина Српске Патријаршије?

-        Све што имамо – поклон је. Поклон подразумјева радост. Поклон нас обавезује на љубав. Поклон тражи да и ми дајемо колико год можемо, без престанка. И то не на начин да замишљамо себе на Косову пољу, Солунском фронту или у некој изванредној ситуацији у којој нити смо били нити смо могли бити. Осврнимо се око себе. Наши ближњи су наши императиви, и наше најважније ”битке”.

Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру.

Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо.

* Драги оче Гојко, дозволите ми да Вам у празничној радости срдачно заблагодарим на овом празничном разговору и промишљању, желећи Вам свако добро од Господа!

-        Хвала и Вама! Мени је ово изузетна част и привилегија, да учествујем у настанку једног од бројева нашег ”Православља”.

*Објављено у Духовско-видовданском броју "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1254, 15. јун 2019)

Разговарао:

катихета Бранислав Илић,

сарадник „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије

Извор: Православље

У седму недељу по Пасхи Господњој, а у попразништву празника Вазнесења Господњег вршимо богослужбени спомен на 318. Светих Отаца првог Васељенског Сабора одржаног за време Светог цара Констанстина 325. године у Никеји.

Педесет осма емисија "Светотајинско богословље" посвећена је теми литургијског целива љубави и саборног исповедања вере. Хришћански етос утемељен је на нелицемерној љубави и непоколебивој вери. Пре сâме молитве Анафоре пред литургијску заједницу износи се исповедање љубави и исповедање вере, као предуслов за учешће у Тајни над тајнама. Љубав на коју смо позвани, своју суштину, свој почетак и крај налази у личности Очовеченог Логоса Божијег који ваистину и јесте једина истинска љубав и извор сваке љубави. Наше учешће у Литургији подразумева одређене припреме, а основна припрема је љубав према Богу и ближњима која је и предуслов за литургијско исповедање вере. Није могуће исповедити веру, ако претходно међусобно не исповедамо хришћанску љубав на коју нас и сâм Спаситељ позива. Искрено исповедање вере никако није могуће ако нисмо испуњени љубављу према Богом и ближњима, јер волети неког значи и веровати у њега. После исповедања свог јединства у љубави, ми у Символу вере изражавамо и јединство у вери. Јединство Цркве није делимично и ограничено, оно је јединство божански откривене Истине. Онај ко ово не прихвата, не може припадати Цркви због тога што нешто друго претпоставља и сматра Истином. Исповедање љубави и вере на Литургији, јесу величање свих дела Божјих и изражавају човекову захвалност и благодарење за сва доброчинства које је Бог учинио нама. 

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

Да би литург у својим рукама држао часне Дарове неопходно је да дубоко у себи осећа покајање и да приђе Жртвенику као блудни син. Псалам покајања, који изговара литург док кади, скрушено изговарање тропара, клањање светом Жртвенику и светом Предложењу, тражење опроштаја од Бога и од саслужитеља, као и од народа, све то открива срце скрушено (Пс. 50,19). Велики вход може представљати и последње јављање Христово, кад се нарочито распалила мржња Јевреја према Њему и кад је предузео путовање из земље Својих предака ка Јерусалиму, у којем је требало да поднесе жртву. Тада је ушао у град на магарцу, уз пратњу и појање мноштва народа. За време малог входа литург је покрио лице светим Еванђељем, чиме је требало да символише Христа који је дошао да проповеда. Током Великог входа литург заклања лице Даровима које приноси, што треба да иконизује Христа Који се успиње на Голготу да би се жртвовао. Херувимска песма, свеће, рипиде, као и све остало што приличи свештености Великог входа, помаже нам да доживимо Христов долазак. Открива нам, поред тога и улазак Светих и свих праведника, који улазе заједно са Светим над Светима. О сему наведеном, као и другим питањима о која се тичу Великог входа, говорили смо у педесет седмој емисији "Светотајинско богословље". 

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Мали вход и Трисвета песма (педесет прва емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - први део (педесет друга емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Светописамска чтенија - други део (педесет трећа емисија) АУДИО

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење Литургије - Проповед као саставни део Литургије речи (педесет четврта емисија) АУДИО

Епископ др Давид (Перовић)

Ванредни професор Православнног богословског факултета

Универзитета у Београду

Катедра за Хришћанску етику и Аскетско богословље

СВЕТЕ МOШТИ

ТЕЛО У ПЕРСПЕКТИВИ

ИСТОРИЈСКОЈ, ПСИХОСОМАТСКОЈ И ЕСХАТOЛOШКОЈ

Бесконачна је светих благодат,

коју од Христа примише.

Отуда и мошти ових

од божанствене силе непрестано чине чудеса:

Њихова пак и имена, вером призивана,

неисцељиве болести исцељују.

Господе, и нас душевних и телесних страсти

ослободи, као Човекољубац.

(Минеј, Први Новембар,

на Вечерњи, Слава глас 6)

I

Уводне напомене

Православни хришћани верују и опитују да човечије тело, онако како га Црква представља, постаје сасудом нестворених божанских енергија; тело христоносно и духоносно. „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? [...] Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божји.“[1] На другом месту у Светом Писму опет читамо: „[...] сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа.“[2]

Човечије тело се велича у Цркви због његовог назначења. Христос ће преобразити наше понижено тело да би оно постало „саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити.“[3] Слава светих моштију предображава то ново стање тела као стање његове прослављености.

Историјска сведочанства о поштовању светих моштију у Цркви

Бог лично очувава (одржава, чува) мошти својих светих угодника и осењује их Својом нествореном благодаћу. Православна хришћанска Црква им зато указује поштовање: похрањује их испод свете трпезе као рукотвореног предобрасца[4] небеске нерукотворене Светиње — жртвеника.[5]

Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква их је, наиме поштовала као „драгоценије од драгога камења" и „чистије од злата.“[6] Верници су се, дакле сабирали на гробовима мученика или сведока (тј. над светим моштима) да би на њима вршили свету Евхаристију и празновали њихов спомен.

Историчар и писац Јевсевије Кесаријски (265-340) казује: „Тела исповедника [хришћанске вере] остајаху положена на плочник током шест дана, за пример осталима. Затим их безаконици спаљиваху у прах и бацаху у реку Роданон, која протицаше недалеко, еда им се више не би налазило трага на земљи. И чињаху ово и мишљаху да могу надвладати Бога и одвратити [хришћане] од поновног рођења [тј. крштења], да се, како [многобошци] говораху, [они — хришћани] више не би надали васкрсењу, на основу којег верници инако уводе међу нама нову и туђу веру и презиру мучења, умирући спремни и радосни."[7]

Још једно од сажетих објашњења тајне светих моштију даје нам православни богослов Георгије Мандзаридис. Он вели да је хришћанска Црква од почетка нарочито поштовала светитеље и светитељке и њихове свете мошти; мошти као опипљива знамења присуства [Божијег] и светитеља у свету служе заједници хришћана и изражавају њихову жарку жељу за васкрсењем.[8] Зато су поједини гонитељи хришћана [Вир у Галији] спаљивали њихове мошти и на сваки начин покушавали да их униште како би угасили наду у васкрсење.

Даља историја светих моштију је повезана са крсташким походима и крсташким освајањем Цариграда. По заузећу престонице Византијског царства крсташи су у свој баснословни плен уврстили и безбројне мошти Светих, односећи их са собом у матичне земље да би оне затим биле расејане широм Европе. Потоња судбина заплењених светих моштију била је драматична. Примера ради, велики део моштију донетих у Француску био је бачен у реку Сену за време Француске револуције, и остао је да лежи на дну њеног корита; или је опет, био спаљен.

Језичко и теолошко значење појма светих моштију

Грчка реч λείψανα означава телесне нераспадиве остатке или целовита тела хришћанских светитеља, док словенска реч моћи или мошти има шире значење: телесних остатака светитеља осењених божанским нествореним енергијама, или силама или моћима, које и почивају на њима.

Дакле, свете мошти које су постале нетрулежне захваљујући осењености божанским животворним енергијама нису амајлије или талисмани, односно магијска средства. Не! Свете мошти су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. Посвећујућа сила светих моштију пројављује се путем благоуханога мириса, о чему говори Свето Писмо[9], и при том она сâма чудотвори.[10] Иста благодат се преноси на предмете који долазе у додир са телесима Светих, и исход тога такође је чудотворење.[11] Облагодаћени човек, опет, зрачи миром и благословом, па чудотвори чак и самом својом сенком.[12] „Душа која се удостојила да постане причесницом благодати Божје, будући сама освештаном, нужно тежи да се освешта и све тело њено, јер она, обједињујући и одржавајући тело у целости, пребива у свим удовима његовим. Стога и благодат Духа Светога, као год што усваја душу, тако и тело чини својим обитавалиштем. Међутим, док се душа налази у телу Свесвети Дух не пројављује на томе телу сву своју славу, јер је неопходно да душа до краја живота сама показује своју вољу; то јест да благодат Духа Светога она следи на доличан начин. Али, када дође крај, и када се душа одвоји од тела, будући да је подвиг већ окончан, и душа победила, па исходи из тела овенчана непропадљивошћу, јер је ваљано савршила свој подвиг, онда се [...] благодат Духа Светога и у тело ове душе усељује и у њему своју освештавајућу силу пројављује, услед чега голе кости и мошти Светих — изливају исцељење и лече сваку болест. Јер, када се душа смрћу одвоји од тела, тада она сама, без учешћа тела, пребива са целокупним Божанством, односно с благодаћу Божјом, и сама постаје бог по благодати. Тело пак остаје без душе, само са Божанством, и људима кроз чудеса пројављује божанску силу.“[13] Што се пак тела „обичних смртника" тиче, неопходно је рећи следеће. Тела православних, крштених хришћана, и прах њихових телеса по њиховој смрти освештани су благодаћу крштења и светотајинског живота, независно од тога да ли су се они уподобили Богу веома, односно достигли висину светитељства у класичном смислу речи. Њихова тела дакле, претрајаваће у виду праха до свеопштег васкрсења мртвих.

У вези са телима нехришћана, с друге стране, макар и балсамованих, треба рећи то да она нису осењена божанским нествореним енергијама. И мада ће и нехришћани васкрснути са својим телима, њихова тела, односно њихово биће сигурно неће бити налик сјају тела — или сијању бића православних хришћана и светитеља.

Односни карактер светих моштију

Да бисмо појмили тајну светих моштију, као уосталом и тајну иконе, односно богословља, своју спознају ми морамо преместити из сфере свести или разума у сферу искуства личног сусрета. Свете мошти дакле треба поимати као однос, и у контексту заједнице. Оне нису резултат успеха искључиво подвига онога који се удостојио да му тело постане облагодаћено и нетљено. Не, него су оне, пре свега резултат црквеног догађаја у коме се спознаја Христа и ближњег подудара с љубављу према Христу и ближњем. Исто тако и поштовање светих моштију конкретног светитеља није с наше стране ствар наше приватне побожности у виду приступања и поклоњења моштима, већ је то пре свега црквени доживљај нашег личног обраћања личности светитеља у Христу с љубављу и молитвом да нам и он са своје стране узврати личним односом. У сваком случају свете мошти и њихово поштовање пројава су догађаја заједнице и кроз њу, а она, заједница јесте, и остаје најцрквенијим догађајем. Штавише, догађај заједнице једнак је догађају најузвишеније гносеологије. Начин постајања уопште, па и сами начин постојања светих моштију посебно — понављамо — подразумева лични однос. Он је опет могућ само у начину заједничарског постојања. Зато је заједница крајња реалност — до те мере реалност — да изван ње нико и ништа не може постојати нити постати. Самим тим ни свете мошти, са свим поштовањем које оне иначе уживају.[14]

Богодолично поштовање светих моштију

Верни сведок или исповедник вере приступа моштима онако како и светим иконама приступа: са богодоличним поштовањем; он им дакле не прилази као реликвијама које саме по себи и својом силом, а не Божјом постају, и чудотворе. Не! Он им прилази као светињи која врши посредништво чудотворења, или, посредништво преношења божанске енергије са светиње на вернике и, у наставку, на целокупну твар. Тако, пошто је наш однос према иконама богодоличан, жив и непосредан однос са личношћу Христа, Богородице или Светих чији се ликови живопишу, то и наш однос са светим моштима мора пре свега бити личан однос са Светитељима — који опет, имају свој однос — богодоличан и узводни ка Светој Тројици; то јест однос христопоклон и причесан.

Сведочансшва Свеших отаца о свешим моштима

Свети Григорије Богослов указује на многобројна чудеса која су се дешавала с драгоценим моштима светог Кипријана, и то тамо где је постојала вера. А све то поимали су они који су ту веру искусили и пренели нам чудо; чудо које ће се и убудуће преносити.[15]

У Првој изобличитељној беседи[16], упућеној цару Јулијану, свети Григорије говори о Светима: „Њима приличе велике почасти и панигирици. Од њих демони беже, а болесници се исцељују. Од њих бивају откривења и пророштва. Па и сама телеса њихова имају исту силу, заједно са њиховим светим душама, било да их се дотичемо, било да их поштујемо. И саме капи њихове крви и незнатни предмети у вези с њиховим страдањем делују, баш као и њихова телеса“[17]

Свети Јован Златоусти наглашава како и цар самодржац хита да се поклони гробовима Светих и да се „Светима моли, еда би му они били заступници пред Богом.“[18] Изражавајући веру Цркве сети Јован наставља: „Посећуј храмове мученика, где ћеш наћи здравља телу и користи души.[19] У Другој омилији на Књигу постања (15, 6) он саветује хришћане да посећују домове молитве и липсанотеке Светих, „тако да се ми, пошто примимо њихов благослов, покажемо непоколебивим пред замкама демонским, будући претходно утврђени“. „Кости Светих подвлашћују демоне [...] и ослобађају оне који су се одрешили од њихових горких веза.“[20] Свети Василије Велики нас обавештава да су чесне мошти свете Јулите освештавале град: „Земља пак, благословена пришествијем блажене, из недара својих истакала је саму агијазму, а мученица, заступивши место матере, као да напајаху житеље града, рекло би се, самим млеком. Ова вода служила је као предохранитељно средство како здравима, којима је причињавала задовољство у наслађивању целомудријем, тако опет и болнима, као утеха.“[21] У спису О поштовању Светитеља и њихових моштију (Περί τών αγίων καί τάς τήν λειψάνων αυτών τιμάς)[22] Свети Јован Дамаскин вели да су „Они [светитељи] постали ризнице Божје и чиста станишта Његова: ’Уселићу се у њих, и живећу у њима’, вели Бог, ’и бићу им Бог’[23] А да су ’душе праведника у руци Божјој и [да] их се смрт не дотиче’[24] вели [само] божанско Писмо: јер смрт Светитеља пре је сан него смрт. ’Јер потрудиће се у веку овом и живеће до конца’[25],  те: 'скупа је пред Господом смрт светаца Његових.’[26] Има ли дакле што драгоценије од тога да будеш у руци Господњој? ’Јер Бог је живот и светлост, и они који су у руци Господњој, налазе се у животу и светлости.’

А да се Бог у њихова тела уселио [...], то каже апостол: ’Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама.’[27]’А Дух Свети је Господ.’[28] И: ’Ако неко разара храм Божји, разориће њега Бог.’[29] Како онда не треба поштовати одушевљене храмове Божје, одушевљена Божја станишта? Они су за живота слободно стајали пред Богом“ (Светигора 49, 1996, 6).

Канонизација Светитеља, или опипљиви знаци њиховог богоопштења

Господ је тај који својој Цркви први открива живе чланове Свога црквеног организма као Своје угоднике. А хришћани су они који на основу богоугодног живота своје дојучерашње живе браће и ближњих сада почињу да им се као Светима обраћају молитвом, и да их прослављају као нове Светитеље. И тако, док их Господ пројављује као Своје угоднике, дотле их Црква — Сабрање верних, заједно са пастирима канонизује, или их саборно уврштава у сазвежђа својих Светих.

Из икона и светих моштију увек је истицало и увек се лило свето миро. „Владика Христос нам је даровао светитељске мошти као спасоносне изворе“ — вели Свети Јован Дамаскин — „који [извори] на многе начине точе благодетељи [доброчинства], и изливају миомирисно миро; и нико нека не сумња у то. Јер ако је вољом Божјом из оштрог и сувог камена потекла вода у пустињи[30], зар је невероватно да из мученичких моштију потече миомирисно миро? [То уопште није невероватно] за оне који познају силу Божју, то јест, није необично за част коју им Он чини.“[31] Што се тиче става медицине наспрам исцељења путем светих моштију, он је начелан: став лекара верника увек је богоцентричан, било да се ради о медицини, било о светим моштима. То јест, Бог дела у свету на безброј начина, па тако и кроз медицину и преко светих моштију. Став пак неверујућег лекара, односно лекара без дара покајања и непробуђеног за веру, сигурно ће бити другачији, и то како према медицини тако и према светим моштима.

И док се на Светитељима као обоженим људима и преко њихових светих икона и моштију као нове твари већ пројављује сила васкрсења и слава Царства Божјег — наравно, у различитим степенима богопричесности њихових светих поседоватеља — дотле се у нама у додиру са Светитељима и њиховим иконама и светим моштима стално повећава жеђ за нашим личним васкрсењем и том истом славом Царства Божјег. Зато поред свега осталог то с наше стране треба да буде један од главних разлога поштовања и Светитеља, и њихових светих икона, и њихових светих моштију.

II

Проповед светога Григорија Паламе

о преображају и освећењу тела и душе

Ако неко целим својим бићем започиње борбу против греха како би задобио врлину[32], он свој ум мора приморати да се из „праволинијског“ кретања и истраживања вањског простора[33] врати у тело и у себе, па да онда, у „кружном“ непогрешивом кретању  започне своје најбоље и најприкладније делање: и то сабирање ума не само у тело и срце већ и у њега самога. Због чега? Због превазилажења себе и свога сједињења са Богом. Значи да без претходно савладане расејаности и постигнутог сабрања ума то јединство није могуће. „Јер ум који није расејан враћа се у себе и кроз себе узноси се Богу", каже нам о томе сам свети Василије.[34] Опет у вези с телом а у овом контексту „на тело се никада не гледа као на нешто што спречава духовни напредак душе, будући да се цео човек, и тело и његова душа дакле, мора преобразити и обожити. То је основна хришћанска исправка дуализма грчке мисли, нарочито платонизма."[35] Дакле, треба пазити на целога себе, а не само на један свој део; пажњом и стражом ума лако је избавити се од злих страсти тела и душе, лако је тело покорити духу да више не буде каквог неваљалства у срцу.[36] Као што они који се предају похоти и грешним уживањима све жеље своје душе преносе на тело, те у потпуности постају „телесни“[37], исто тако се  преображавају и тело узносе они који су свој ум узнели Богу и принели Му своје богочежњиве душе. Тако тело, заједно са душом учествује у божанској заједници, постајањем обиталишта и имања Божјега. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, то јест да би било под нашом контролом. Они који се посвећују чистој умној молитви морају се ослобађати страсти и одбацивати сваки додир с оним што ту молитву омета. Неопходно је дакле савладати свако чуло задовољства, потпуно одбацити страсти, и цело тело умртвити за грех; слично томе, зле страсти које се налазе у уму треба поразити, или уздићи се изнад чулних задовољстава.

Сваком човеку који је под влашћу страсти и који због тога ни уснама не може окусити умну молитву биће најбоље да се телесно изнурује постом, бдењем или радом. Само то изнуривање пак умртвљује склоност тела ка греху, те обуздава и раслабљује помисли које подстичу насилне страсти. Али се и даље од тога може ићи: када све то у нама побуђује свето покајање и стање дубоке скрушености (κατάνυξις) кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат.[38] „Бог најсигурније исцељује кроз трпљење.“[39] „Телесним“ треба назвати све што се јавља у нашим помислима, а што је производ телесних задовољстава; затим, оно што се спаја с помислима, и представљајући се као нешто пријатно, вуче их надоле. Када је пак реч о ономе што се одвија у телу, а што исходи из душе преиспуњене духовном радошћу, то треба назвати духовном стварношћу, упркос чињеници да и оно настаје у телу. Када сладострашће настало у телу уђе у ум, сав ум њиме постаје телесан. Међутим, тело уопште не заједничи с оним што је узвишено, већ му, напротив, предаје свој квалитет — оно што је ниже или плотско — те се тако цео човек назива плот или телесан.[40] Супротно томе бива када духовна сладост прелази из ума у тело, а да се том приликом никако не нарушава заједница с телом, него се оно још преображава и одуховљује. Јер тада тело одбија све своје зле прохтеве и више не вуче душу надоле, него се с њом узвишава, те тако цео човек постаје „дух“, као што је написано: „Рођени од Духа, дух је.“[41]

Сваки покрет у телу, и бол и задовољство јесте заједничка активност тела и душе. Постоје благословене и блажене страсти и заједничке делатности душевно-телесне, које не прикивају дух за тело, већ служе телу да се оно уздигне до достојанства равног достојанству духа, и да га подстакну да оно тежи нечему узвишенијем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела, већ силазе у тело из ума, еда би га преобразиле у нешто боље, те да би се оно њиховом помоћи — тих делања и страсти — обожило. Оваплоћење Бога Логоса заједничко је и за душу и за тело. Логос је обожио тело посредством душе, еда би и оно чинило Божја дела.

У духовном човеку пак благодат Духа која се преноси у тело кроз душу, телу доноси искуство божанских ствари и омогућује сама та блажена искуства што их сама душа носи. А душа, пошто је искусила божанско поседује и свој страсни део, достојанствен и божанствен. Другачије речено, у нама постоји страствена способност, и она може постати благословеном, достојанственом и божанственом.

Када душа стреми том блаженом делању и пуноћи, она обожује и тело, које се, будући да више није вођено вештаственим страстима враћа себи, и одбија сваки додир са злом. И тако оно подстиче властито освећење и неодвојиво обожење, како нам о томе и сведоче чудотворне мошти светитеља.[42] У вези с претходним излагањем треба такође видети речено:[43] Лице Првомученика Стефана још за живота сијало је као у ангела.[44] И његово тело искусило је божанске ствари. То искуство и активност својствени су души и телу, и представљају неисказиву везу и заједницу са Богом. Тиме је и само тело божанствено уздигнуто, и већ је удаљено од зла и земаљских страсти.[45] Такве су надумне реалности и неизрециве енергије или дејства у телима свештених безмолвника који су сав свој живот посветили исихији или тиховању. Такве ствари превазилазе и надилазе ум оних који све то истражују теоретски, али делима и искуством не долазе до знања. Према томе, исцељења и чудотворства никада се не догађају уколико душа није у стању умне усрдне молитве, а тело у савршеном складу са душом. Сваки разуман човек добро зна да је благодат Духа обећана онима који су је се удостојили у времену пребивања у врлини. „Иштите и даће вам се“, каже Господ[46], а то је нешто што се не односи само на одношење „и до трећега неба“[47], већ и на све дарове Духа Светога.

Дар различитих језика и њихово тумачење[48], за које апостол Павле каже да се молитвом стиче, показује да се благодат понекад пројављује и кроз тело. Исто важи и за реч мудрости[49], дар исцељивања[50], дар чудотворења[51], као и за Павлово полагање руку[52], којим се вршило преношење Духа Светога.

Укратко, Дух се не пројављује само тада када у души обитава молитва, која се иначе тајанствено сједињује са непресушним извором поменутих дарова, пошто није забележено да су Апостоли изговарали гласно иједну реч када су полагали руке на њих.[53] То опет значи да тело може постати сасуд благодати чак и онда када се душа не налази у узвишеном духовном стању. Зато управо ту треба тражити, и проналазити основно начело светотајинског учења о томе да учинак светих тајни не зависи од „достојности“ онога ко ту благодат прима. Дакле, ова пројава благодати не дешава се само за време умно-срдачне молитве, него и у тренуцима телесног делања, када се, рецимо, руке, преко којих Дух Свети силази, полажу на оног човека који се рукополаже.

Усмеравање страсног дела душе од зла ка добром и, опет, усмеравање овога дела к божанским стварима — назива се бестрашћем. Тако се бестрасним назива онај који је свој прохтев гнева (θύμος — раздражљивост) и жеље (επιθυμία — похотљивост), а управо они сачињавају страсни део душе, подредио душевним способностима знања (γνόσις), расуђивања (κριτικά) и мишљења (λογιστικά). То усмеравање одводи даље ка одговарајућим врлинама; на пример — милосрђе бориће се против грамзивости, трпљење против гневљивости. Дакле, само преусмерење страсти доноси подстрек за убрзано узношење Богу. Зато раздражљивост треба преображавати у праведни гнев и у склоност ка правичности; изнад свега тога пак, ерос или страсни аспект љубави треба усмеравати од телесне насладе ка неописивој жељи за заједницом са Христом.

Јер, на крају крајева, награђен бива само онај који је тај део своје душе (део послушан уму, коме је иначе природно дато да влада (хегемонија) подредио сталном стремљењу Богу непрекидним сећањем на Њега, или пребивању у стању непрекидне сабраности, када је и сва пажња усмерена на Бога. Израз сећање на Бога Свети Дијадох Фотички (5. век) први пут ће отворено повезати са призивањем Христовог Имена.[54]

Захваљујући том сећању човек ће стећи божанску склоност и подстаћи ће душу да напредује к најузвишенијем стању — стању љубави Божје. Кроз ту љубав он ће онда и испунити заповести Онога кога љуби, и спровешће их у дело, и задобиће чисту и савршену љубав према ближњем[55] и постаће омоштен.

 РЕЗИМЕ

Црква је од почетка нарочито поштовала Светитеље и њихове свете мошти. Свете мошти пак као видљиви знаци присуства Светитеља у свету служе изграђивању заједнице верних са Христом, и изражавају „жарко очекивање" свих нас да лично васкрснемо из мртвих. Поједини гониоци хришћана спаљивали су њихова тела с намером да их на сваки начин униште, не би ли тако угасили наду свеопштег васкрсења.

Литература:

Свето Писмо Старога и Новога Завета, Београд, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 2012.

Антониос Алевизопулос, Римокатолицизам, протестантизам и православље (Αντώνιος Αλεβιζόπουλος, Ρωμαιοκαθολικισμός, προτεσταντισμός και ορθοδοξία, Αθήνα, 1992).

Свети Василије Велики, Омилија на празник мученице Јулите и продужетак реченога у претходној беседи о благодарењу 2, ЕПЕ 7, 28.

Свети Василије Велики, Ер. II, 2, РG 32,228А.

Свети Григорије Богослов, Похвала мученику Кипријану (Εις τον άγιον ιερομάρτυρα Κυπριανόν, 24, 18).

Свети Григорије Богослов - Прва изобличитељна беседа (Κατά Ιουλιανου Βασιλέως Στηλιτευτικός πρώτος).

Свети Григοрије Богослов, Омилија 24, 11, РG 35, 11, 81 В.

Gregory Раlamas, The Triads, Paulist Press, New York 1983, 126 (срп. изд. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Нови Сад, 2012.)

Gregory Palamas, The Triads (еd. with an introduction by John Meyendorff), The Hesychast method of prayer, and the transformation of the body, Раulist Press, New York 1983, 43-55.

Свети Дијадох Фотички, Сenturies, ХСVII, еd Des Places, 159.

Дионисије, De div. nom., IV. 9, РG 3, 705В (Άγιος Διονύσιος ο Αεροπαγίτης, Περί θείων ονομάτων).

Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5,1,62-63 (Ευσεβίου Καισαρίας, Εκκλησιαστική Ιστορία).

Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију у: Живот и чуда Светога Василија Острошког Чудотворца, књ. 3: Чудесна исцељења и јављање Светога Василија Острошкога, Цетиње, Светигора 2010, стр.7-10.

Свети Јован Златоуст, О статуама, Омилија 8, 2.

Свети Јован Златоусти - Тумачење Друге посланице Коринћанима (Πρός Β Κορινθίου Ομιλια 26).

Свети Јован Златоусти - Тумачење Јеванђеља по Матеју Омилија 37, 7 (Ομιλία Δ΄ εις το κατά Ματθαίον Ευαγγέλιον).

Свети Јован Златоусти - Друга омилија на Књигу постања (15, 6).

Свети Јован Лествичник, Лествица 27 (РG 88, 1112 С).

Γεοργίου Μαντζαρίδης, Χριστιανική Ηθική, Θεσσαλονίκη, 1995.

Ortodossia di J. D. Zizioulas, Enciclopedia del Novecento, vol. V, 9, 17.

Свети Поликарп, Сведочанства древних хришћана (Τά μαρτύρια τών αρχαίων Χριστιανών, ЕПЕ, Θεσσαλονίκη, 1978).

Свети Симеон Нови Богослов (Συμεών του Νέου Θεολόγου, Тα Ευρισκόμενα, Θεσσαλονίκη, 1977, 46).

[1] 1. Кор 6, 19-20.

[2] 1. Сол 5, 23.

[3] Филип. 3, 21.

14093Sat, 01 Jun 2019 08:03:10 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0-%E2%80%93-%D0%BF%D0%B5%D1%9B%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%88%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8-%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%B7-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%83-r14086/

tekst2.pdf

О острошком чуду и игуманским данима проведеним крај кивота Светог Василија Острошког; о значају богословствовања у Цркви Христовој, као и о својој новој књизи „Богословље празника”, у оквиру специјалног разговора на таласима радија Беседе говорио је Његово Преосвештенство Епископ др Јован (Пурић). 

„Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха”, рекао је Владика Јован. 

Пред крај разговора Преосвећени Владика је упутио и пастирску поруку: „Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у мом животу”.

Са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) разговарао катихета Бранислав Илић.

Извор: Радио Беседа