Живе речи утехе: Живе речи утехе

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Древна Литургија Светог Апостола и еванђелиста Марка (седамдесет прва емисија)

Sat, 26 Oct 2019 09:53:00 +0000

Литургија позната под именом Светог Апостола и еванђелиста Марка, није написана од њега, али је усмено, светопредањски, не без разлога остала под његовим именом и била најважнија Литургија на грчком језику у Александрији и Египту, где је Свети Марко основао прву Цркву. У седамдесет првом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ пажњу смо посветили управо овој Литургији, трудећи се да јасно и недвосмислено приближимо њен историјат, последовање и значај.

Из климе Александријске Патријаршије, Цркве Светог апостола Марка, потиче Литургија која носи његово име, која је до XIV века била главна Литургија египатске Цркве. Има све карактеристике које су својствене Египту: помињање патријарха александријског, наглашено поштовање према личности Светог Апостола Марка, помињање реке Нила и пољопривредних култура које од ње зависе...

Литургија Светог Апостола Марка је била уобичајена Литургија Александријске Цркве и Цркве целог Египта од самог почетка па све до 13. века. Поред ње паралелно су се служиле и литургије: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Јерусалимска Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег. На крају су ову древну Маркову Литургију сасвим потисле две византијске литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста. Она се сада у Александрији служи само једном годишње, на дан свештеног спомена на Светог Апостола и еванђелиста Марка, 25. априла / 8. маја.

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег (седамдесета емисија)

Wed, 16 Oct 2019 15:07:00 +0000

Седамдесето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо древној Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег. Поред историјата, особиту пажњу смо посветили и приближавању њеног последовања, уз посебан нагласак на важније свештене радње.

Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Као таква, она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик.

Изворни језик Јаковљеве Литургије је грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Текст Јаковљеве Литургије се на српском језику први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику.

Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог – Светих Богоотаца.

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст као састављачи Анафоре (шездесет девета емисија)

Fri, 11 Oct 2019 14:47:00 +0000

Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре.

Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ

Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези.

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Савршавање божанствене Евхаристије у другом и трећем веку (шездесет осма емисија)

Fri, 04 Oct 2019 09:50:00 +0000

На који начин су наследници светих славних и свехвалних апостола савршавали божанствену Евхаристију у другом и трећем веку, говорили смо у шездесет осмом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ.

Древни учитељ Цркве свети Јустин мученик и философ, описује савршавање Евхаристије у овом периоду и каже: „У дан сунца, тј. недељу сви становници градова и села сабирају се и заједно читају апостолске (посланице) или пророке, колико време допусти. По завршетку читања предстојатељ даје поуке и подстиче на добра дела; после овога сви устајемо и молимо се; онда доносе хлеб, вино и воду; предстојатељ изговара молитву и благодарење, што је могуће гласније, народ кличе: “Амин”. Тада се присутни причешћују Даровима над којима су узнете молитве, а одсутнима се Дарови шаљу преко ђакона.ˮ У овом кратком опису види се исти поредак и иста дејства, са којима су свету Евхаристију савршавали сâми апостоли.

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Савршавање Евхаристије у време светих апостола (шездесет седма емисија)

Fri, 27 Sep 2019 18:42:00 +0000

У оквиру шездесет седмог издања емисије „Светотајинско богословљеˮ, потрудили смо се да приближимо све важније детаље у погледу савршавања свете Евхаристије у време светих славних и свехвалних апостола. Апостоли су примивши заповест од свог Учитеља, да врше Тајну Евхаристије у Његов спомен, након Његовог Вазнесења почели да испуњавају оно што примише. Поштовали су исти поредак у овом дејству по којем је прву Евхаристију савршио Господ наш Исус Христос. Свети еванђелист Лука доноси важно сведочанство: „Бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвамаˮ (Дап. 2, 46). На основу овог, и многих других светописамских сведочанства, можемо да спознамо праву слику на који је начин Литургија савршавана у апостолском периоду.

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветни и новозаветни праобрази о Евхаристији (шездесет шеста емисија)

Wed, 25 Sep 2019 17:40:00 +0000

Трећи циклус емисије Светотајинско богословље почели смо казивањем о старозаветним и новозаветним праобразима о Евхаристији. Ово је тема која се у великој мери ослања на претходни циклус наше емисије, у оквиру којег смо детаљно тумачили свештени ток Литургије, али и све важније свештене радње Тајне над тајнама. У другом делу ове шездесет шесте емисије, приближили смо слушаоцима све називе за Литургију, оне називе који на најбољи начин приближавају велики благодатни и спасоносни смисао и значај Светајне Цркве. У нашој следећој емисији наставићемо са приближавањем велике тајне свете Евхаристије као темеља и врхунца васколиког светотајинског и благодатног живота у Цркви Христовој.

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Емисија о богослужбеним особеностима празника Рођења Пресвете Богородице

Wed, 25 Sep 2019 17:35:00 +0000

Рођење Пресвете Богородице и увек дјеве Марије, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави васцелој васељени…ˮ Богослужбени текстови овог празника испуњени су мноштвом назива који осликавају личност Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…). Наведени називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. О богослужбеним особеностима овог празника, којим почиње годишњи круг великих празника, говорили смо у оквиру емисије "Богослужбене особености великих празника".

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Рођење Пресвете Богородице-почетак истинске радости

Fri, 20 Sep 2019 08:55:00 +0000

Рођење Пресвете Богородице, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ

Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот Вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, Који је изнад смрти, Који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са Својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]

Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

У току богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенија. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођени Духом Светим. Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетила да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо „свакидашњицом“, да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2] Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања, у којима се Мариолошкинаглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.

Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)

Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман мелод написао је један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј критски написао је две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире саставио је Свети Герман патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец саставио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.

Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)

катихета Бранислав Илић

--------------------------------------------

[1] Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.

[2] Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.

Извор: Српска Православна Црква

Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ

Wed, 18 Sep 2019 18:42:14 +0000

Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ

Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве.

Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли.

Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду.

Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији.

Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији.

Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране, верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове!

Катихета Бранислав Илић

*Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Интервју са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, дугогодишњом сарадницом „Православног мисионараˮ

Sun, 15 Sep 2019 20:54:00 +0000

У јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, у оквиру тематског дела часописа, објављен је интервју са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, дугогодишњом сарадницом „Православног мисионара.ˮ Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.

Милана Ивковић: Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење!

Господ наш Исус Христос подсећа свакога од нас на најважнију заповест о љубави; заповест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свога као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Управо о хришћанској љубави као центру васцелог хришћанског живота, али и о изазовима са којима је суочен савремени човек, разговарамо са теологом Миланом Ивковић.

*Будући да живимо у времену када се много говори о љубави – а, ваистину, делатне и суштинске љубави је све мање – замолио бих Вас да нам у духу Спаситељеве заповести, о којој виси сав Закон и Пророци (Мт. 22, 40), приближите значај хришћанске љубави?

Када се много говори о љубави, углавном, то нема везе само са временом у коме живимо, него са самом чињеницом која је заједничка за свако време, а то је, да је много лакше о нечему говорити, него то исто, о чему говоримо, да искуствено познајемо и живимо. Богословље и љубав Божија није нешто о чему само треба да се говори. Важно је, да се несливено сјединимо са Речју Божијом, да она постане ми, и да волимо. Можемо да читамо о љубави из најразноврснијих књигâ везаних за психологију, педагогију, философију, антропологију, богословље итд. Изучавајући све те књиге некад се деси да постанемо најбољи и најречитији говорници љубави. Све то није довољно. Потребно је да љубав постане дејствена, активна, оживотворена. Односно, да у човеку који говори о љубави, сусретнемо живу истинску љубав. У Еванђељу можемо да да нађемо Христа зато што свака изговорена реч садржи у себи његово целокупно присуство.

Веома је важно, не само да говоримо о љубави, него и да волимо. То је исто као када би неко ко жели да се бави трчањем, прочитао све књиге у вези са истим, изучио најбоље технике дисања и кретања, проучио све стазе коју су набоље за трчање, а да заправо никада није ни потрчао, нити пробао да трчи. Много је лакше читати, и из књига имати неко знање о трчању, него трчати. Трчање захтева одређен напор, снагу воље, издржљивост, борбу са самим собом, бол, истрајност на свим временским условима. Тако је исто и са љубављу. Много је лакше причати и читати о љубави, него волети. Истинска љубав тражи напор, подвиг, снагу воље, издржљивост, борбу са самим собом и истрајност у свим животним околностима и догађајима. Таква љубав је и нежна, милосрдна и свеопраштајућа.

Бог је љубав, а човек је, како кажу Свети оци, човеколико лице Бога. Самим тим, човек је човеколико лице љубави Божије. То је љубав која нас позива да „љубимо непријатеље своје, добро творимо онима који нас мрзе, благосиљамо оне који нас куну, и молимо се за оне који вас вређају“ (Лк. 6, 27-28). Човеку, на неки начин није природно да воли и љуби оне који су га повредили, који му чине, и који су му чинили пакости и који га мрзе, који су починили и много страшнија „неопростива“ дела. Једном приликом ми један изузетно црквен човек рекао да човека може да гризе савест не само када је неком нешто лоше учинио, него и онда када је њему нешто лоше учињено. Тада може да нас мучи и гризе гнев, љутња, бес, озлојеђеност итд. Тада немамо мир, љубав и радост. Зато је важно да љубимо непријатеље, ради унутрашњег мира и љубави, и ради сопственог духовног здравља. Мржња није ништа друго него отров који сами пијемо, а желимо да другоме нашкоди!

*Дакле, сваки припадник Цркве призван je да живи по овој заповести, примењујући је у хришћанском етосу, је ли тако?

Наравно, ова заповест нам је дата ради нас самих. Бог није неки равнодушни наредбодавац без срца који игром случаја измишља своје заповести. Бог је Отац, Син и Свети Дух, Љубав која о свему и свакоме само добро промишља. Човек, има слободу и да не живи у складу са заповестима о љубави јер како и Свети оци говоре: „Бог може све осим да примора човека да га воли“. То је хлеб који Бог дели са човеком, и љубав која се добровољно одриче своје моћи. Заправо, ова и оваква љубав је „луда љубав Божија према човеку“. Истом овом и оваквом „лудом“ љубављу смо призвани да волимо, живимо и поштујемо слободу сваког човека.

*Савремени хришћани су суочени са таласима бројних искушењâ која нас из дана у дан све више запљускују; имајући на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радост Васкрсења?

Савремени човек се налази пред највећим изазовом и парадоксом модернизоване слободе где му је „све дозвољено“. Са друге стране, индивидуализам, самодовољност, и изолационизам су пратеће компоненте савременог друштва, оптрећеног технолошким напретком. У такво друштво, важно је да се унесе дух радости, љубави и Васкрсења. Стога, у контексту савремене ситуације, важније је да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану радост живота и Васкресења да откривају и пренесу модерном човеку.

*Сведоци смо погрешног поимања хришћанског живота као нечег строго јуридичког, шта можете рећи о слободи у вери, указујући на правилне основе хришћанског етоса?

Најчешће, тамо где нема слободе и истине у Духу, јавља се једна веома озбиљна болест друштвеног живота, а самим тим и хришћанског друштвеног живота, коју препознајемо као лицемерје. Читајући Еванђеље можемо да се уверимо да је Христос водио велику борбу против лицемерја и лицемерâ. Заправо, лицемерни начин живота не представља само дефектно морално понашање и вештачко, одглумљено подражавање врлинског живота, „већ је у својој суштини хула на Духа Светога“ (Мт. 12, 31). Пошто се лицемерје представља као узвишен морални живот, оно имитира и глуми слободу, љубав, стваралаштво и живот, а са друге стране успоставља конвенционалност (примена безличних и формалних дужности) у којој човек има потешкоће да се развије као слободна, стваралачка, јединствена и непоновљива личност. Заправо, лицемерје се директно супротставља слободи која је и „неограничена искреност“. Лицемер покушава да неутралише Еванђеље. Он не ствара, а спречава и друге да стварају (да буду слободни у вери). Он се чврсто држи својих установљених слепих правила. Лицемерје изопачује личне и друштвене односе јер се темељи на безличности и страху од слободе. Лакше је ухватити се за сукњу безличних правила него бити слободан и храбар у Духу Светоме.

У најразличитијим учењима философије, психологије итд. слобода се најчешће схвата као слобода избора, где сам слободан да изаберем нпр. између добра и зла. Хришћанско схватање слободе се манифестује на другачији начин. Позвани смо да постанемо слободни у вери, и верујући у слободи. Слобода и слободни се рађају и пројављују у Духу Светом, и то кроз неустрашиву борбу и подвиг „дај крв и прими Духа“. Таква слобода је изнад сваког избора, колебања и испитивања, јер истинска неконвенционална слобода ствара сопствене разлоге, уместо да им се подвргава. Ти разлози су увек искрени и аутентични. Колебање, бирање, упоређивање и тражење ауторитета је својствено подвојеној, расцепљеној вољи, која и не зна шта хоће, али може да изабере. Бог је изнад избора. Бог се не колеба, и не изабира да ли воли или не воли свет и човека. Стога, сви гладни и жедни истинске слободе ће се наситити и ослободити у Духу Светом који ослобођа без мере.

*Да ли то значи да је слободна воља велики дар Божји који је дарован сваком човеку као боголиком бићу?

Да, између Бога и човека постоји највећа сродност, и она се управо огледа у дару слободне воље.

*Како схватате заповест Божију: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“?

Пре свега, желим да се осврнем на саму реч поштовање, и њено значење. Реч поштовање потиче из латинске речи aestimare, што значи вредновати, уважавати, указати достојанство, ценити, рангирати. Значи, имати поштовања према некој особи, једнако је указивању изузетне вредности и части тој особи. У заповести коју сте навели, управо се говори о указивању изузетне вредности и уважавања према родитељима.

Важно је да се нагласи чињеница да се поштовање понекад користи и схвата у негативном смислу, ако се заснива на застрашивању и изнуђеном поштовању. Истинско, непатворено поштовање има најчешће позитиван смисао, и подстиче на љубав и дивљење. Питање поштовања јесте и питање ауторитета, културе и васпитања. Стога, заповест да се поштују родитељи јесте мала породична школа у којој научимо да поштујући и волећи родитеље, ценимо и уважавамо сами себе, па и све остале људе.

Али у савременом добу се често срећемо са дисфункционалним породицама. Овде не треба да заборавимо да поменемо и децу из домова без родитељског старања. Такође, треба да се присетимо владике Лонгина Черновицког, игумана Бенченског манастира у Украјини који је одгајио више од 400 одбачене деце и сирочића, од чега је четрдесетак заражено ХИВ вирусом, стотињак је рођено са инвалидитетом или сметњама у развоју. Какав је њихов пут и однос према поштовању, и према заповести о поштовању родитеља? Обавеза и задатак Цркве јесте да као на примеру владике Лонгина, својом делатном љубављу прекрива све недостатке. Јер, „жао ми је све деце на свету, и зато плачем за сву невину децу и за сирочиће“, каже и поучава нас старац Силуан.

*Предајући се у службу својој Светој Цркви, Ви сте оставили велики траг и на пољу Православног катихизиса - верске наставе. Да ли бисте поделили са нама неки занимљив детаљ из Ваше катихетске службе?

Искуство рада у школи као професор верске наставе је нешто што је на мене утицало на изузетно афирмативан начин. То искуство ми је помогло да се бавим богословљем на практичан начин, и то из угла савременог света, друштва, и да разумем његове потребе, и начин размишљања. Постоји много лепих тренутака, догађаја и доживљаја којих могу да се сетим из свог вероучитељског искуства. У њих спада и сећање на једног ученика који је са грађанског васпитања прешао да слуша часове верске наставе. То је било у другом разреду гимназије када се опкладио са друговима како ће до краја свог гимназијског школовања доказати да је све оно што се учи на часовима верске наставе заправо фантазија, измишљотина, и да нам је вера апсолутно непотребна. По завршеном четвртом разреду гимназије, тај исти ђак је уписао Православни Богословски Факултет. Таквих и сличних примера има доста у искуству свих вероучитељâ. Оно што је за Цркву сада најважније јесте чињеница да је верска настава добила своје значајно место у образовно-школском систему. Вероучитељи су наши најснажнији борци и исповедници вере, који свакодневно сведоче Христа.

*Себе сте уградили и на пољу ширења речи Божје писаним путем, објављујући текстове у „Православном мисионаруˮ, званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе. Према Вашем мишљењу, колики је значај мисионарења у Цркви Христовој, данас у 21. веку?

Црква се од самог настанка па све до данас, пројављује и кроз мисионарски аспекат. Заправо, када кажемо мисија Цркве у свету, мисионарски значај Цркве, ми одиста говоримо о човекољубљу Цркве. Ово човекољубље се огледа у бризи, старању и љубави Цркве за сваког човека, и за све угрожене аспекте друштва: сиромашне, старе, гладне, децу која су у сиротиштима, људе по болницама, оне који болују од болести зависности (алкохол, дрога) и неизлечивих болести, итд. Црква има задатак да се непрестано ставља у службу милостивог Самарјанина у бризи за своје ближње. Кроз своју активну и милосрдну мисију, Црква пројављује љубав Божију.

*Пред крај нашег разговора и заједничког промишљања, да ли бисте упутили неку поруку у духу свега реченог?

Војни хирург и православани митрополит, Антоније Блум, често је говорио да Бога не можемо да сретнемо у површним односима са људима, са догађајима, са самима собом, зато што Бог не живи површно. Све док се не сусретнемо лицем у лице са ужасом или лепотом, ми пролазимо поред Бога, и поред дубина вечности. Стога, у складу са овим речима, битно је да се охрабримо, очовекољубимо, и да се не плашимо дубинâ, како сопствених, тако и дубина вечности.

*Драга Милана, користим прилику да Вам искрено заблагодарим на садржајном разговору, упућујући и срдачну молитвену жељу да останете у радости Васкрсења и у љубави Христовој!

Хвала Вама на указаној прилици за разговор. Нека би дао Господ, да љубав Његова укрепљује Вас и све вредне сараднике „Православног мисионараˮ, као и верно читалаштво овог дивног часописа!

Разговор водио:

катихета Бранислав Илић,

члан уређивачког одбора "Православног мисионара"

*Објављено у јулско-августовском 368. броју „Православног мисионараˮ

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Усековање часне главе Светог Јована Крститеља – мали Велики петак

Tue, 10 Sep 2019 07:35:00 +0000

Међу празницима посвећеним Св. Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, посебно место заузима празник усековања часне главе највећег међу рођенима од жене, празник који преподобни Јустин ћелијски назива „малим великим петкомˮ .

Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве

У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситеља приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају, након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему у част, али и богослужење Цркве. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.

У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20.јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7.јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована (11. септембра).

Спомен праведника слави се уз похвале,

а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо.

Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим

зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се,

благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу,

Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника)

Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи заузима посебно место у богослужењу наше Свете Цркве. У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније на Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег).

О празнику Усековања часне главе Св. Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег

Свети Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и Проповедник покајања, као Пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик, (синаксар празника). Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори ни безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица. На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одсекао главу.

Према речима Светог Григорија Паламе разлог Јовановог погубљења било је властољубље и славољубље безумнога Ирода Антипе. Након овог безумног дела Ирод је касније учинио још једно слично дело када се поругао Спаситељевим страдањима о чему сведочи Свети евангелист Лука у свом еванђељу (Лк. 23, 11).

Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и Св. Андреј критски и Св. Теодор студит.

Химнографске текстове који величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи Св. Андреј критски који је саставио други канон; Св. Јован дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је Св. Герман Патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег.

Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: "Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину." На вечерњем овог празника имамо три Старозаветна читања: Из књиге Пророка Исаије, Пророка Малахије и из прича Соломонових. На јутрењу се чита одељак из Матејевог еванђеља, као и синаксар који описује празник. На Литургији имамо Светописамска читања из Дела апостолских, као и читање из Марковог еванђеља.

Заамвона молитва на празник Усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег

Ти си савио небеса и сишао, оденувши се у свако смиреноумље и снисхођење, Христе Боже наш. Ти си нам подарио Претечу и Крститеља твога, проповедника истине, гласноговорника покајања и житеља пустиње, на изображење нашега спасења. Ти си њега удостојио да се добрим подвигом подвизава, да трку заврши и веру очува, а да напослетку венац правде и истине добије и да онима који беху у аду унапред благовести искупљење и спасење. Ти Сâм даруј нама да се угледамо на незаборавни живот његов и на врлинско живљење његово у радости и сладости духовној, а да презремо земаљско наслађивање. Молитвама његовим избави нас од власти светодршца таме овога века, чувајући нас и покривајући крилима доброте Твоје. Јер си Ти Творац и Давалац свих добара и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и Пресветим и добрим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.

О посту на празник усековања часне главе Св. Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег

Црква нас на овај празник подстиче на пост угледајући се на благословени и дивни пример подвижника над подвижницима и монаха над монасима, који се у јорданској пустињи хранио скакавцима и дивљим медом. По многим сведочанствима пост у овај дан установљен је са самим празником. Директно помињање поста на празник усековања часне главе Св. Јована налазимо у типику Светог Саве освештаног који се позива на древно црквено предање. Када говоримо о начину поста у овај дан, не бисмо смели да сметнемо са ума да је ово литургијски дан и самим тим због Евхаристијске радости начин поста не може бити у потпуности строг. Овај празник ваистину јесте мали велики петак, али у исто време он је велики Васкрс, на то нас подсећа и преподобни Јустин ћелијски: „данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, - Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану "Деисис" тј. мољење: Господ седи на престолу славе - Цар Небески, с десне стране њега - Пресвета Богомајка, а слеве Свети Претеча. Моле се Њему за род људскиˮ

„Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника).

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:

Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!

Wed, 28 Aug 2019 20:01:00 +0000

Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!

Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице.

Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празника, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празника. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке.

Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској.

Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда.

О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1]

Успеније као самосталан празник и богослужбене особености

Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом (празник који је нама познат под назвом Сабор Пресвете Богородице). Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин у својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У Панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији).

Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова.

Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице)

Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар)

Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак)

Катихета Бранислав Илић

___________________

[1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.

Извор: Српска Православна Црква

повезане вести:

Прилог телевизије Храм:

Пред читалаштвом је нови број „Православног мисионараˮ посвећен теми: „Поштуј оца и матер својуˮ

Sun, 25 Aug 2019 22:05:00 +0000

Средином месеца августа из штампе је изашао нови јулско-августовски 368. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја саображена је са петом заповешћу Господњом, а она гласи: „Поштуј оца и матер својуˮ. Поред тематских ауторских текстова и катихетског садржаја, овај број посебно употпуњују два разговора.

На првим страницама налази се разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је насловљен: „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ У оквиру тематског дела у прилици сте да се надахнете и поучите изузетним разговором са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, а овај разговор је насловљен: „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење„.

Нови јулско-августовски 368. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радијаСветигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радијаИсточник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема ПОШТУЈ ОЦА И МАТЕР СВОЈУ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање новог броја утемељио је на петој заповести Божијој о поштовању родитеља. Представљање употпуњују и одабрани делови из ауторских текстова сталних аутора који су писали на тему броја и својим надахнутим текстовима приближили велику тајну, поуку и значај поштовања оца и матере. У погледу овог броја посебно истичемо разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је читаоцима упутио мноштво пастирских поука важних за хришћански живот. Представљајући нови 368. број, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, исказао је велику радост јер је у тематском делу овог броја објављен разговор са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, сарадницом Православног мисионара која је дуги низ година својим текстовима и искуством обогаћивала, како странице нашег званичног мисионарског часописа, тако и наше верно читалаштво. Нашим читаоцима и свим људима до којих дође овај број Православног мисионара, препуштамо читање и усвајање душекорисних поука, полажући наду на Господа да ће и овај јулско-августовски 368. број, бити од великог мисионарског значаја, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.

Звучни записи представљања новог броја у црквеним медијима

Представљање на таласима радија "Беседа":

Представљање на таласима радија "Светигора":

Реч уредника: ПОШТОВАЊЕ РОДИТЕЉÂ И ОДГОВОРНОСТ РОДИТЕЉСТВА

Својевремено нам је један од сарадника Православног мисионара посведочио како му је сусрет са Старцем Тадејем Витовничким потпуно променио живот. Тих бурних деведесетих година прошлог века, када се много штошта ломило – како у друштву, тако и у људима – он је, притиснут великим животним проблемима, отишао пут манастира Витовнице. Однекуд је чуо за благодатног старца, игумана поменутог манастира, и решио је да га пронађе и да покуша да од њега потражи одговор за своју тешку ситуацију. Када је дошао у манастир, сусрео је о. Тадеја и почео да му прича о својим проблемима. У једном тренутку, блажени Старац је прекинуо његово излагање и рекао: Иди и помири се са својим оцем! Човек је остао затечен, с обзиром да о свом оцу (са којим у то време заиста није био у добрим односима) претходно Старцу ништа није говорио. Епилог приче: пошто се убрзо помирио са својим родитељем, неких месец дана касније проблеми у животу тог интелектуалца почели су се решавати готово сами од себе. Од тада је постао верно чадо Старца Тадеја, кога је као духовног оца убудуће поштовао ништа мање него оне који су га телесно родили. (извод из уредничког уводника)

САДРЖАЈ

Реч уредника: Поштовање родитељâ и одговорност родитељства

Реч пастира: Разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“

Реч пастира: Богословски преображај међуљудских односа

Историја хришћанства: Победа хришћанства – Свети цар Константин Велики и Милански едикт

Материк: Света мученица Параскева

Сећања: Крвава бајка у Долима пивским

У дијалогу са атеизмом: Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (V)

ТЕМА БРОЈА:

Катихета Владимир Пекић: Од поштовања ка љубави

Драган Поповић: Родитељи као слика Божија на земљи

Небојша Ћосовић (превод са руског): О правилном односу према сродницима

Катихета Бранислав Илић: Разговор са дипломираним теологом Миланом Ивковић „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење“

Др Ђорђе Вуковић: Свети краљ Милутин о својим родитељима

Кристина Давидовић: О породичним вредностима

Вишедетне хришћанске породице: Николићи из Мељака

Православни свет: Сабор православне омладине на Светој Гори Грабарки

Из пера читалаца Православног мисионара: Необично познанство

Земља живих: У потрази за Смислом уместо за узбуђењем

Сведочанства: Благослов Старца Тадеја

Извор: Православни мисионар

Емисија о богослужбеним особеностима празника Преображења Господњег

Tue, 20 Aug 2019 19:57:00 +0000

Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божји и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако Апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу. О Празнику Преображења Господњег и о његовим богослужбеним особеностима, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић.

Извор: Радио Беседа