У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо разговор са катихетом Браниславом Илићем. Разговор је реализован у оквиру Јутарњег програма Радио-Беседе 13. Маја 2019. Лета Господњег. 

 

 

 

Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

 

О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем.

 

Звучни запис разговора

 

Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста која су радосно клицала „Осана“, само неколико дана касније су преиспуњена мржњом узвикивала "распни Га, распни". Животодавац умире на крсту. Господ се унижава спуштајући се до самог Ада, места крајње таме, одакле ће светлост Христовог Васкрсења почети да обасјава читав свет.  Син Божији добровољно се унизио из љубави према нама и унизио себе да би до краја са нама прошао све етапе кроз које пролази један човек у свом животном веку. Поднео је вређања, ударце, подсмех и страдање на крсту. Прихватио је да умре Онај који је једини без греха. Сваки дан ове седмице назива се у богослужбеним књигама светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана.

 

 Интервју можете да прочитате и послушате ОВДЕ

 

 

 

 

На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ.

 

Благовештенски акатист /pdf/

 

Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци

 

Акатист (Ακαθιστος) или несједална песма, представља химнографско похвално и благодарствено слово у част Пресветој Богородици. Настанак благовештенског акатиста везује се за један догађаја из освештане историје цркве када је Пресвета Богородица 626. године сачувала Цариград од најезде Авара, Словена и Персијанаца. Када је реч о ауторству овог дивног химнографског дела, мишљења су различита. Наиме, приписују га Св. Роману мелоду, цариградском патријарху Сергију, ђакону Велике цркве Георгију Писидијском , цариградском патријарху Герману I, Св. Јовану Дамаскину, Св. Касији, никомодијском митрополоиту Георгију и Светом Фотију цариградском. Многи сведоче да је главни аутор акатиста Свети Роман мелод, а да су касније додатке у акатисту записавали многи химнографи. Битно је нагласити да богослужбена традиција наше свете Цркве једино овај акатист познаје као сасатвни део богослужења. Када говоримо о благовештенском акатисту као саставном делу богослужења Свете четрдесетнице, подсећамо да се уз овај акатист увек  поје благовештенски канон (Отворићу уста моја…). По свом садржају благовештенски акатист сачињен је од 12. икосâ који се прожимају са 12. кондакâ. (Ова форма постала је образац за све касније састављене акатисте).

 

Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са првим бденијем. Свештеник у светлом епитрахиљу почиње уобичајено јутрење и након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ и три пута посебан тропар акатистне суботе, и после читања из 16. катизме и мале јектеније поје се свечано:

 

Теби, Војвоткињи, Која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла, песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. И пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна!

 

За време појања овог кондака свештеник кади цео храм, након чега почиње са читањем акатиста који се чита у четири статије. Свака од ових статија почиње се и завршава појањем кондака (Теби Војвоткињи…). Као што је био случај са  првим бденијем  на коме се чита Велики покајни канон Светог Андреја Критског са житијем Свете Марије Египћанке, читање акатиста се смешта у централни део јутарњег богослужења – канон, с тим што се прве две статије читају након прве и друге катизме. Упоредно са акатистом чита се и слово о акатисту које је саставио Свети Роман мелод, а које се такође чита по принципу четири статије.

 

 

Црква пред нас у овај суботњи дан кроз богослужење износи пресветли пример Пресвете Богородице, којој надахнутим и освештаним текстом благовештенског акатиста узносимо благодарност радосним ускликом: Радуј се, Невесто Неневесна!

 

Катихета Бранислав Илић

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Садржај мартовско-априлског 372. броја„Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, употпуњен је разговором са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска).  Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

 

Отац Слободан:  Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом!

 

*Оче Слободане, на самом почетку нашег разговора замолио бих Вас да нам протумачите светоотачке речи, да је „богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богословˮ?

 

Ове ријечи Евагрија Понтијског на најбољи начин изражавају нераздвојност богословља и молитвено-подвижничког опита. Заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко. Из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнички човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутентично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме. Знамо да су само тројица Светих Отаца понијели назив ''богослов'': Свети Јован, Свети Григорије и Свети Симеон Нови.  To нам казује да то ''звање'' не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао Богу.

 

Дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано словљење и слављење Бога. Данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-мистиријску димензију. И тако се богословом назива искључиво онај који посједује диплому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између академског богословља и богословља у горе поменутом смислу. И што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов. 

 

У Житијама Светих имамо мноштво чудесних примјера светих људи који су често били  неписмени или са ''неколико зима школе'' као нпр. Свети Силуан Атонски али су они цијело своје биће предали Богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци. Не чини, дакле, број прочитаних књига и стечених диплома једног богослова него превасходно живот по Богу. Зато Свети Григорије Богослов каже: ''Говорити о Богу је велика ствар, али је још боље очистити се за Њега.'' Слично казује и Свети Дијадор Фотички када тврди да ''ништа није бједније од разума који без и ван Бога философира о божанским стварима.'' 

 

На крају крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз иконопис, кроз црквено пјесништво, сакралну архитектуру. Богословствовати се може и ћутањем. Све ово значи да боголовље не остаје на спољашњој равни, већ прелази у дубину, у простор најинтимнијег личног искуства Бога. Једноставније речено: од ријечи о Богу, богословље прелази у разговор с Богом. Тако да ће и онај који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и незнања уколико живи Божанским животом, бити богослов. Говор о Богу завршава животом у Богу. 

 

*Из Вашег објашњења произилази да се истинско богословље не може одвојити од црквеног опита, јер је сврха богословља истраживање, потврђивање и култивисање истинске заједнице човека са Богом како би се постигло спасење или вечни живот, је ли тако?

 

Управо тако. Богословље није плод људског умовања, оно има за своје исходиште Цркву као мјесто заједничарења и сусрета са Богом. И само у Цркви, у литургијској тајни сједињења са Богом богословље бива харизматско, просветљено и освештано. Изван тог амбијента, богословље престаје да буде богословље и постаје ''брбљање'' (према ријечима Светог Атанасија Великог). Тако долазимо до још једне, суштинске димензије православног богословља, а то је његов сотириолошки карактер. Богословље, дакле, има за циљ свједочење живота у Богу и кроз то свједочење откривање бескрајних могућности човјековог узрастања у тајни Богопознања.    Богословље, као израз Цркве јесте критеријум расазнавања онога што је истинито и једино потребно и што треба да буде предмет свједочења Цркве.

 

*Да ли је богословствовање својствено само одабраним људима, или је сваки човек призван и позван да буде истински богослов?

 

Одговор на ово је заправо садржан у Вашем првом питању. Свако ко се моли, ко је уронио у Тајну Цркве Божије, ко је сусрео Христа, и ко свједочи и својим животом изражава тај сусрет, тај је богослов. А то не зависи од степена академског образовања нити од било каквих ''спољашњих'' параметара, већ искључиво од тога да ли је Христос постао темељ живота и да ли се у Њему препознао циљ и ''мјера раста''. Откривење Божије, Његово јављање човјеку јесте полазиште богословља. Дакле, човјек одговара на Божански призив и у том одговору се зачиње богословље, а крајњи циљ богословља, што је потврђено у историји светоотачке богословске мисли, јесте искуствени пут сједињења са Богом. 

 

На једном мјесту, преподобни Јустин Ћелијски каже да је вјера подвиг који обухвата сву личност човјекову, па самим тим и разум човјеков. Према томе, вјера је та која догматске истине Јеванђеља претвара у човјеков живот. Другим ријечима, благодатни живот у Цркви постаје извор благодатног познања вјечних догматских истина. И када та истина постане суштина и темељ човјековог живота, онда се кроз њу постиже спасење. 

 

*Драги оче, шта можете рећи о богословљу као исцелитељској науци?

 

Драги брате, хвала Вам на овом питању. Дакле, богословље има сотириолошки, спасоносни карактер. Будући да је нераздвојно од литругијско-подвижничког аспекта, оно носи печат остварене заједнице с Богом. Темељ богословља је Оваплоћење Логоса, тајна вјечног сједињења Бога и човјека у Личности Исуса Христа. Наше слободно прихватање да будемо причасници Тијела и Крви Његове значи да бивамо исцијељени, бивамо преображени, спасени и обожени. И отуда је богословље исцјељитељско и спасоносно једино ако за своје исходиште има Тајну Христову. Хришћанска вјера, догмати и Јеванђеље имају најдиректније посљедице по наш живот. Иначе, све то би било обична пропаганда. Зато је светоотачки метод одувијек био повезаност Ортодоксије и Отропраксије: јединство вјере и живота, догме и етоса (морала). Догмати нису просто одредбе и формуле, него су прије свега тачно и прецизно исказано искуство спасења и новог живота у Христу у Цркви Његовој. Те Богооткривене истине које су нам дароване у Христу и Цркви су спасоносне само онда ако живимо по њима. Према томе, права вјера рађа прави и истински хришћански живот. Наравно, у свему томе је неопходна благодат Божија, да би те истине биле животворне и спаосносне. Оне лако могу да се претворе у стерилне и беживотне фразе уколико нису постале истински темељ нашег живљења. 

 

*Будући да се светотајински и целокупни хришћански живот утемељује и налази свој врхунац и пуноћу у светој Евхаристији као Светајни Цркве, да ли то значи да и истинско богословље произилази из литургијског небоземног заједничарења и величања Тројединог Бога?

 

Будући да је циљ нашег живота сједињење с Богом, а оно се у овом вијеку у предокушају али реално остварује у Тајни Евхаристије, онда је и богословље плод и израз тог евхаристијског опита заједничарења. Према томе, цјелокупан наш живот и јесте словљење и слављење Бога. Светоотачко богословље – почев од апостолских ученика, преко богословља Отаца епохе Васељенских сабора, па све до паламитске богословске синтезе – јасно нас учи да је Евхаристија централни догађај Цркве и полазиште истинског односа према свијету. Евхаристија је мјесто преображаја свијета и човјека и мјесто сусрета човјека са Богом из којег заједничарења проистичу сви благодатни дарови, па тако и дар богословља. Овдје треба нагласити да је богословље дар Божији који се човјеку даје у мјери човјековог очишћења и стицања благодати Божије кроз врлински и светотајински-евхаристијски живот. 

 

*Оче Слободане, замолио бих Вас да наш разговор крунишемо Вашом пастирском поруком. 

 

Сви дарови у Цркви происходе од Исуса Христа. Стога, било који вид нашег служења у Цркви – свештенички, вјероучитељски, лаички – исходи из Његове Богочовјечанске Личности. Зато је потребно да се трудимо да тај дар умножавамо, јер као људи Цркве имамо велику одговорност, како за нас саме, тако и за свијет којем треба да будемо ''со и свјетлост.'' Зато сваки дан и сваки минут нашег живот користимо за рад на себи, за покајање и борбу са старим човјеком у нама, да бисмо тако остајали и истрајавали на ''уском путу'' спасења. Нарочито је потребно да схватимо да имамо велики благослов да будемо чланови Цркве, заједнице која дарује бесмртност и вјечност. Стога се трудимо да оправдамо то Божије повјерење и да будемо достојни хришћанског имена које носимо. 

 

 

Разговарао: 

Катихета Бранислав Илић

 

 

*Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 28-31.)

 

 

Извор: Православни мисионар / Ризница литургијског богословља и живота  

 

У мартовско-априлском 372. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

 

Игуман Доситеј: Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу!

 

*Оче Доситеје, више деценија провели сте на Светој Гори подвизавајући се у светој царској лаври манастиру Хиландару, а по промислу Божјем сада сте игуман свештене обитељи манастира Ћелије код Лајковца у Епархији шумадијској. На почетку, како бисте описали Ваш живот на Светој Гори?

 

Колико год причали о Светој Гори и животу у њој остаје једна неизрецивост, јер о њој не говоре на исти начин почетник, средњи и савршени. Сâм свети Сава је у хиландарском типику забележио: „Мислим да се са овим местом ниједно место на свету не може упоредити“. Јер то је место усрдног подвизавања, жртвовања, покајања и молитве. Оно је место интензивне борбе против ђавољих искушења, али и место где не недостају ни људска искушења. Света Гора је место где време стаје, а стварност живота много пута дотиче небо. Управо је то оно о чему говори св Сава, тј да се по начину живота на овом светом месту, начину живота који освећује, ниједно место на свету не може упоредити. Не освећује човека место него начин живота. Велико двоумљење сам имао где започети свој монашки живот, где ћу најбоље духовно напредовати? Молио сам се Богу да ме уразуми и да правилно изаберем место за мој монашки подвиг. Током једне молитве прошла ми је мисао из Светог писма кад Бог каже Аврааму: „Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати“. 

 

Тако сам за себе препознао да је то Света Гора. Туђиновање као удаљеност од својих ближњих и пријатеља изузетно погодује да се постави добар почетак, да се постави добар темељ на којем ће се стројити монашки живот. То је један посебан осећај слободе који се у светској вреви не може осетити, а без које се не може винути ка духовним висинама. Затекао сам Хиландар у том свештеном тиховању у зиму 1998. г. када је веома мало људи посећивало манастир. Тај почетак је незабораван, као кад се дете роди и радознало упознаје свет, тако и то духовно рађање и живот у монашкој цивилизацији. Тешко је у пар реченица описати 20 година живота у тој свештеној обитељи Хиландарској. Много је то дана и ноћи проведених у молитви и рвању са самим собом да се победи тај стари човек у себи који робује варљивим жељама које га маме и варају, и да се човек обуче у Христа. То из дана у дан рвање са собом, да бих као монах постигао да желим, да мислим и да чиним оно што је Богу угодно. Посебно су незаборавни тренуци давања монашких завета и стицања монашке благодати, а такође и посвећења у свештени чин и свештенослужења. Незаборавни су ти тренуци молитве у обитељи хиландарској и тајне радости које она доноси. Имао сам тај благослов да окусим и келиотски тиховатељни живот у келији Патерица, коју је сам свети Сава основао у Кареји и у њој се подвизавао и служио литургију. На местима где је живео неки велики светац и подвизавао се почива велика благодат. На мене су посебно оставили утисак разговори са старцима у тим келијама, који су избегавали да причају било шта што није из живота Свете Горе, ништа што се тиче политике, а и црквеног живота ван Свете Горе, само оно што се тиче молитве, духовног живота. Чак је и шала која би се понекад рекла била светогорска.

 

*У духу речи светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, лепа је прилика да нас поучите о значају монаштва?

 

Ми живимо у једном анти-исихастички настројеном свету, стога је и монашки начин живота често веома неразумљив људима. Живимо у свету у којем се човек од малих ногу васпитава на живот у комфору, саможивости, индивидуалности. Поприлично су завладале антихришћанске вредности. Нама су за духовно узрастање веома значајни добри духовни узори, али смо сведоци речи цара Давида као да их је писао за наше време: „Помагај Господе јер неста светих, јер је мало верних на земљи, лаж говоре једни другима, уснама лажљивим из срца дволична“. Стога монашки живот и жртва коју монаси чине Бога ради и ближњих ради је једно сведочанство да је јеванђеље потпуно оствариво и у наше време. Монашки живот је једно охрабрење посрнулим хришћанима да не клону у животним искушењима и не релативизују истине јеванђеља. Достојевски је за монахе говорио да „Лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба, они ће га објавити поколебаној истини у свету“. У свом личном подвигу узрастају у љубави према Богу, а у односу на ближњег говоре: „Ближњи мој то је живот мој“, у таквом доживљају ближњег је најдубљи осећај Цркве.

 

*Будући да живимо у времену када је видна будност младих људи да крену благословеним путем монашког живота, према Вашем мишљењу, да ли је то знак да смо као народ спознали праве, истинске и вечне вредности?

 

Далеко смо од тога да се велики број младих људи одлучује да крене путем монашког живота, али пробуђеност за монашки живот је свакако веома значајна. Монаштво у својој историји бележи и своје успоне и своје падове. У овој епохи материјализма и агресивног либерализма достојна је дивљења спремност на такво самоодрицање које подразумева монашки живот. Прави је благослов изобиље духовне литературе у наше време, а на пастирима наше Цркве је велика одговорност да поуче верни народ у спознаји правих, истинских и вечних вредности. Манастир Хиландар из кога долазим је доживео велики препород у сваком погледу. Кад сам 1998. г. отишао у Хиландар затекао сам 19 монаха, од којих је било пола стараца. А сада број монаха у Хиландару греди ка 50. Надам се да ће и Хиландар и други манастири СПЦ изнедрити монахе кадре да буду со земљи и светлост свету.

 

*Завршна прозба Велике јектеније нас позива да сами себе, једни друге и сав свој живот Христу Богу предамо. У духу наведених речи које можемо поимати као императив васколиког хришћанског живота, замолио бих Вас да нам на основу Вашег монашког етоса кажете како је могуће да у овоме свету, овде и сада, истински сагледамо себе очима вечности?

 

„Сами себе и једни друге“ значи да се не старамо само за своје спасење него и за спасење наших ближњих, као што и говоре светогорци „ближњи мој то је живот мој“, а на то нас побуђује заповест Божија о љубави према ближњем. Циљ нам је у овоме животу да се уподобимо Богу, али постати сличан Богу не бива само кроз аскетизам, него се уподобљавамо кроз љубав према ближњем, када наша међусобна љубав наликује оној унутартројичној љубави Оца и Сина и Светога Духа. Сила љубави према ближем је велика, она је залог нашег вечног живота. Колико више љубимо ближњег толико више имамо живота у себи.

 

*Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Евхаристији која се јавља центром целокупног црквеног живота. Она је Тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина. Драги оче, како је могуће сачувати литургијску радост и благословени мир, када смо суочени са бројним искушењима?

 

Радост човека је нешто рајско у човеку, јер радост се не може да задржи за себе, радостан човек увек жели да своју радост подели са другима. Посебно је велика радост вере, јер она потиче од окретања наше душе ка Богу, и у том покрету наше душе ка Богу бива и тајанствено сусретање са Богом, које души даје радост вере. Та литургијска радост и мир Божији губе се само услед човекове непажње, када пролазне и ништавне ствари овога света заокупе пажњу човека. Све док човек чува сећање на Бога, сећање на Његову доброту, имаће и радост и мир душе. Посебно је значајно да се литургијски живи да бисмо сачували своју хришћанску свест.

 

*Да ли можемо рећи да је један од основних задатака евхаристијског сабрања да укључи човека у саборно јединство Цркве, да би и земаљска и небеска Црква једним устима и једним срцем могли славити и исповедати Бога?

 

Литургијско сабрање је окупљање народа Божијег око Месије Христа. Евхаристија је начин, она је пут да дођемо до Бога Оца као његови синови. Речи Христове: „Ово чините у мој спомен“ односе се на заједницу, али не на било какву заједницу, него на заједницу словесних бића која благодаре Богу, која славослови и исповеда Бога.

 

*Драги оче, у Вашој свештеној обитељи редовно се одржавају и духовна сабрања у виду поучних предавања која су органски наставак Литургије. Замолио бих Вас да нас упознате са катихезама и уопште мисионарском делатношћу манастира Ћелије?

 

Манастир светог великомученика Георгија Ћелије, или краће Ћелије Колубарске недалеко од Лајковца и Лазаревца потиче из XIV века, али је као и наш народ имао тешку историју и своје запустошење. Старањем преосвећеног владике Јована, Епископа шумадијског, започело је враћање старе славе овој светињи. Прва и основна мисија сваког манастира је молитва и јеванђелски живот. Суботом, недељом и празницима долази већи број људи на службу у манастир, и то је прилика да у духовним разговорима са људима им се усмери ум на размишљање о Божанским стварима. Људи одлазе озарених лица и са духовном коришћу, и све је већа заједница људи који долазе у манастир. Манастир је ограничен у мисији малим простором, али ускоро планирамо повећање конака и зидање параклиса (капеле) посвећене Сабору преподобних отаца Хиландарских. Прошлог лета држао сам у порти манастира духовне вечери, укупно шест предавања на разне духовне теме. Повремено одржим и понеко предавање или беседу по позиву и у другим местима. Недавно смо направили и интернет страницу манастира ћелије (www.manastircelije.com) која такође отвара разне могућности па и могућности за мисију Цркве.

 

*На крају, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?

 

У овом смутном времену у којем живимо да не будемо маловерни и испуњени забринутошћу и страховима и да се у свему ослонимо на Бога. Да се чувамо свега онога што гаси љубав према ближњем, да се чувамо оговарања, злих разговора, подела, јер ће нас Христос признати за своје ученике само ако будемо имали међусобну љубав. То је наша хришћанска одговорност, јер ако се у љубави и слози не одржимо онда као хришћани нисмо успели. Ако се одржимо у љубави бићемо непобедиви.

 

 

Разговарао: 

Катихета Бранислав Илић,

 

 

*Објављено у јануарско-фебруарском 372. броју Православног мисионара (стр. 4-8)

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије.   

 

 

*Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање?

 

Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама. 

 

Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим.   

 

Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд. 

 

Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у  Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од  малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће. 

 

Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и  раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре. 

 

*Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема?

 

Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног. 

 

Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом -  Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем.  

 

Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку  није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.”   Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“.   

 

Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце. 

 

Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао  довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.” 

 

На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу. 

 

*Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу?

 

Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију.  

 

У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело  нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у  монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38).  

 

*Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана?

 

Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у  Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и  хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све  испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај.

      

Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати.  

 

*Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније?

 

Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја. 

 

Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш? 

 

Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у  својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине.  

 

*Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу?

 

Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину. 

 

*Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом?  

 

Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим  жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо.  Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног. 

 

*Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије?

 

Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову.

 

*Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком. 

 

У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота.

 

Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње.  

 

 

Разговарао: Катихета Бранислав Илић

 

 

Извор: Православље

 

Све епизоде серије ЛИТУРГИЈА, које представљају изванредан пројекат манастира Острог, серија је настала 2009. лета Господњег.

 

 

Епизода 1 (Важније од живота)

 

Епизода 2 (Време је да се служи Господу)

 

Епизода 3 (Пут у Царство Божије)

 

Епизода 4 (Анђели и људи се уједињују)

 

Епизода 5 (Оставимо све земаљске бриге)

 

Епизода 6 (Допунимо молитву Господу)

 

Епизода 7 (Горе имајмо срца)

 

Епизода 8 (Удостој нас)

 

Епизода 9 (Христово тело и крв)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар)

 

У празничном прилогу прочитајте:

 

 

Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља

Житије Света Три Јерарха

Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха

 

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха

 

Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015.

 

Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха

Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха

 

Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду
 

Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха

Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима

Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду

Учитељи васељене

 

Ових дана смо, путем средстава јавног информисања, сазнали да је чувени амерички рок- музичар Џон Бон Џови отворио трећи по реду ресторан у САД у коме ће сиротиња моћи бесплатно да се храни. Назив ресторана је веома занимљив – Soul Kitchen – што има преносно значење, зависно од контекста, али би у буквалном преводу значило „Кухиња (од) душе“ или „Кухиња за душу“. Поменути ресторан опстаје од донација и добровољног рада волонтерâ, а уз то, ко год има добру вољу, може оставити 20 долара за подршку његовом раду. Гест америчког певача је, у времену које је прожето грамзивошћу и лихварством, попут града што на гори стоји (уп. Мт 5, 14) и аутентично сведочанство једног дубоко људског става. – (извод из уредничког уводника)

 

Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ је молитвено уз свештенство и народ Цркве Божје у Црној Гори!

 

Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": У имену Божијем је суд и правда!

 

У попразничним данима који одишу благодатном топлином, радошћу и љубављу празника Богојављења, васколику пуноћу наше свете Цркве обрадовао је нови јануарско-фебруарски 371. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај први број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Социјално старање Црквеˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска) и „Беседаˮ (Епархија бачка), упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. 

 

У оквиру представљања овог изузетног броја посебно је истакнут значај харитативног служења Српске Православне Цркве које је препознато као са-литургијско служење. Представљени су сви текстови, интервјуи и остали садржаји који употпуњују и обогаћују овај 371. број мисионарског гласила. Будући да је свештенство и верни народ Српске Православне Цркве у Црној Гори суочен са великим тешкоћама и искушењима, гостујући на таласима васељенског радија „Светигораˮ катихета Бранислав је нагласио: „Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ је молитвено уз свештенство и верни народ Српске Православне Цркве у Црној Гори, остајемо у молитвеним мислима са Вама и узносимо молитве Троједином Богу, да љубављу својом уклони овај мрачни облак који се надвио над благословеним крајевима Црне Гореˮ, истакао је члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима.

 

САДРЖАЈ:

 

 

РЕЧ УРЕДНИКА: Од људи племенитих људима потребитим

 

СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ СВЕТО ПИСМО: Свети Јован Златоуст – тумачење молитве „Оче нашˮ

 

РЕЧ ПАСТИРА: Интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем) – У имену Божијем је суд и правда!

 

БЕСЕДА: Беседа на празник Светог Апостола и Јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског

 

МАТЕРИК: Света Ана

 

ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Трећи Васељенски Сабор

 

У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Да ли је новоатеизам „нашминкани“ пантеизам?

 

ТЕМА БРОЈА:

 

Катиехта Владимир Пекић: Да ли је сиротиња и „Богу тешкаˮ?

 

Интервју са јерејем Владимиром Марковићем: Цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања!

 

Фредерика де Грааф: Моји корени су сада у Русији!

 

Разговор са Фредериком Де Грааф, неговатељицом тешких болесника: Провера живота болом!

 

Др Ђорђе Вуковић: Социјално старање према Студеничком типику Светога Саве!

 

ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Попов

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ: Валаамски схиигуман o абортусима - „Идеш у пакао? Хоћеш и мене са собом да повучеш...?“

 

СВЕТА ЗЕМЉА: Храм Свете Марије Магдалине у Гетсиманији

 

СВЕТА ГОРА: Манастир Светог Пантелејмона

 

 

МИСИОНАРСКИ ИЗЛОГ: Давање је израз онога што смо

 

 

Повезан садржај:

 

Интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем), игуманом манастира Пиносава: У имену Божијем је суд и правда!

 

 

Извор: Православни мисионар

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава – сведок љубави Божије", изговорена о Савиндану 2020. Лета Господњег. 

Светосавска-беседа-вероучитеља-Бранислава-Илића-Свети-Сава-сведок-љубави-Божије_.pdf

 

Високопречасни и пречасни оци, поштована директорка овог храма науке, уважене колеге наставници и учитељи, драга децо, даме и господо хришћанска, 

 

Овај празнични дан чију радост у својим срцима осетимо, и ово славско сабрање у чијем торжеству свесрдно учествујемо, потврђују да је Савиндан велики дан за свакога од нас. Ваистину, ово није само један од дана када се у нашим светим храмовима служи света Литургија, нити је само један од ненаставних дана у школи, ово је, драги моји, дан који свакога од нас позива да учинимо смотру над својим животом и увидимо ко смо и куда идемо. Идемо ли путем светога Саве, нашег наставника пута који води у живот вечни?

 

Живот и пут светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Овај верни угодник Божји није „имитирао“ Христа, већ је вером, надом и љубављу у свему са Њим „сарађивао“ поставши тако човек Богочовека Христа. Светитељ наш Сава је својим животом посведочио истинитост познатих речи светог Диадоха Фотичког: „Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богословˮ. Васколики живот нашег најусрднијег посредника пред Господом – светога Саве, је био молитва и богослужење, јер је био човек вечног прослављања и величања имена Божјег и онај који је две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Поред тога, из свештене личности светитеља Саве исијава хришћанска љубав којом је он живео, и којом је сведочио своју веру у Тројединог Бога љубави. 

 

Господ наш Исус Христос је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави је истовремено пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, свети Апостол и Еванђелист Јован Богослов, је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, волите једни друге – у томе је све.ˮ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав, јер се истинска вера пројављује кроз љубав и праштање. 

 

Свети Сава је целовита, остварена и довршена људска личност која сведочи да је једина права мера нашег живота христолика љубав. Овај неуморни наставник, сузни молитвеник за цео свет, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ тужних и невољних, и вешти практичар живота по Богу, нам сведочи да је живот леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само када се са љубављу уносимо у туђи живот. Живот је благословен када помажемо гладнима и жеднима, сиромашнима и прогнанима, када се молимо једни за друге и трудимо се да спознамо и усвојимо вечну науку и истинско образовање по Богу. Подсећа нас свети Сава да љубав није само огољена реч, већ сила Божја која нас спасава, али и да је живот са смислом позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. 

 

Драги ученици, када прихватимо да смо позвани да себе дајемо за добро свих људи, и да своје дарове и знање умножавамо тиме што их раздајемо за свеопште добро, ми постајемо прави мали светосавци, постајемо истинска деца Божја која иду оним благословеним путем којим је ходио свети Сава, а који нам је пропутио сâм Господ наш Исус Христос.

 

Зато, драги моји, не будимо ништа дужни осим да волимо једни друге; јер који воли другога човека као самога себе испунио је закон. Јер се сав Закон испуњава у једној речи: „Љуби ближњега свога као себе самогаˮ. А циљ заповести јесте љубав из чистога срца, савести добре и вере нелицемерне.

 

На крају овог скромног, али искреног и срдачног слова о светом Сави као сведоку љубави Божје, узносим молитве Троједином Богу љубави, да наставнике и учитеље сачува у мудрости и одговорности, да труд ове дивне и неуморне деце награди сваким успехом и напретком, а све нас овде сабране, да сачува у љубави својој и овом празничном расположењу којим нас је благословио Он – једини вечни и непролазни Учитељ наш, и Његов угодник Свети Сава. Амин. 

 

Катихета Бранислав Илић

 

 

о Савиндану, 2020. Лета Господњег

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршиће се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха. 

 

 

Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010)

 

 

Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната. 

 

На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу.

 

 

Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука.

 

 

За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних  и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године.

 

Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа!

 

 

У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи  сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике. 

 

Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“. 

 

Звучни запис емисије

 

 

Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста!

 

 

По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер.

 

Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди.

 

Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут.  

 

Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора.

 

Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама. 

 

Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића.

 

У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити.

 

Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне.

 

Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја:

 

„Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас!

Сада, сада више него икад,

ходатај за свој страдални народ,

и помоли се Свевишњем Господу:

Да нас Господ по милости својој

прости, помилује и спасе;

да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“

 

Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци.

 

 

Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године)

 

 

 

Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић.

 

Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић.

 

Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака.

 

Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење.

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери. 

 

Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке.

 

Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског.

 

Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија  Бортњанског.

 

Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима.

 

 

Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре!

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота