Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић.

 

 

-Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста?

 

 Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.

 

Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ.

 

Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима.

 

Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом.

 

Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.

 

-У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт?

 

У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном  сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима.

 

О осењивању Крсним знаком нам  говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…"  Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ.  Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ.  Свети Јован Златоуст о  Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“

 

Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација  престала би да буде вид индивидуалне  побожности.

 

-Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста?

 

Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.

 

-Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника?

 

Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.

 

-Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника?

 

На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.

 

Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона:

 

„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона)

 

„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма празничног канона)

 

 „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона)

 

Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.

 

-На крају нашег разговора, која би била Ваша порука?

 

Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење,  да се непрестано  угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој  до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина:

 

Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!

Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!

Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!

 

 

 Разговарала: Слободанка Грдинић 

(Радио Светигора)

 

Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве,
Крст је сила царева, Крст је потпора верних,
Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.“
(Светилан Воздвижења)

 

 

Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо.„Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]

У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.

У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.

Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮпрезвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава„Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.

На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.

 

Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.

„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)

„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)

 „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)

 Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.

На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника„Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.

О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]

На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.

 

 

*Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године.

---------------------------------

[1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.

[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника)

Међу празницима посвећеним Св. Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, посебно место заузима празник усековања часне главе највећег међу рођенима од жене, празник који преподобни Јустин ћелијски назива „малим великим петкомˮ . У животу Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситеља приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. Свети Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и Проповедник покајања, као Пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори ни безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица. На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одсекао главу. По речима Светог Григорија Паламе разлог Јовановог погубљења било је властољубље и славољубље безумнога Ирода Антипе. Након овог безумног дела Ирод је касније учинио још једно слично дело када се поругао Спаситељевим страдањима о чему сведочи Свети евангелист Лука у свом еванђељу (Лк. 23, 11). Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и Св. Андреј критски и Св. Теодор студит. Химнографске текстове који величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи Св. Андреј критски који је саставио други канон; Св. Јован дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је Св. Герман Патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег. Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину.
 

Патријарх Иринеј: Свети Јован – старозаветни пророк и новозаветни апостол!

Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвећен Ономе, Који је дошао после њега. Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог и нашег Господа, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде. Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве, истакао је првојерарх Српске Цркве на празник Усековања Светог Јована Крститеља, 2018. Лета Господњег у Светојовановском храму на Централном гробљу.
 

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Свети Јован је цијелим животом свједочио Бога!

Радоваће се праведник у Господу и нада је његова у Господу живоме Богу, пјевамо када прослављамо некога од великих Божијих угодника и праведника. Пјевамо ову пјесму и данас, када прослављамо Светог Јована, великог и дивног претечу Господњег о коме су пророци прорицали и прије његовог рођења, називајући га новим пророком Илијом, који ће посвједочити Христа Господа. Свети Јован већ из утробе материне проговорио, посвједочивши Христа Господа и Његово рођење, свједочећи га читавим својим животом, живећи као пустињак и дочекавши Господа на ријеци Јордану гдје изговара знамените ријечи: „Гле, Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијетаˮ, беседио је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник усековања главе Светог Јована Крститеља, 2019. Лета Господњег.
 

Епископ шумадијски Јован: Свети Јован Крститељ је посечен јер је проповедао правду Божију и живео по правди Божијој!

Свети Јован Крститељ је човек који је живео на крају Старога Завета и на почетку Новога Завета. А то Ново, то је Господ. Свети Јован је веза онога што су пророци прорицали и онога на кога је указивао Крститељ. Људи су мислили да је он Христос, али им Јован каже да је он дошао да крштава покајничким крштењем, а да за њим иде онај који је већи од њега, коме он није достојан ни пертле на обући да разреши. Он ће крштавати Духом и Истином, а та истина је Он сам – Христос, речи су Епископа шумадијског Јована које је изговорио на празник Усековања Светог Јована Крститеља, 2019. Лета Господњег у свештеној обитељи манастира Каленић.
 

Епископ милешевски Атанасије: У догађају Усековања главе Светог Јована сагледавамо слику света!

Данас, на дан усековања главе Светог Јована Крститеља, сагледавамо слику света у ономе времену и слику света данас. Видимо победу исповедника Христових, и видимо пораз оних који су се отуђили од Бога. Видимо на једној страни радовање, а на другој страни тугу за светом због његове пропасти. У овоме дану и ми се оријентишемо у овоме свету и овоме времену, и у овом животу јасније него када не бисмо гледали у овај празник. Свети Јован Крститељ ушао је у историју као онај који је правио место Богу у овоме свету и историји овога света. Најпре је направио место Богу у себи, ништа што није по Богу у њему није налазило места у њему него само оно што је по Богу и Бог је царовао у његовом бићу, његовом срцу и његовом уму. И онда је он и отворено пред светом правио место Богу. Записане су те његове кључне речи, његов позив: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове, поучио је Преосвећени Владика Атанасије сабрану паству у манастиру Милешеви на празник Усековања Светог Јована, 2019. Лета Господњег.
 

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Свети Јован – свједок Божије правде и истине!

Блажена је она смрт којом се свједочи правда, милост и истина Божија, блажени су они који то свједоче својим животом и смрћу. А то је био Свети Јован Крститељ од утробе мајке своје, па све до оног момента када је његова глава посјечена. Његов живот је био живот сличан животу анђела Божијег, јер је он непрестано славио име Божије, испуњавајући се Духом Светим, испуњавајући се милошћу, свјетлошћу, благодаћу, истином и правдом Божијом, те је сијао у овом свијету као сунце и многи су говорили да је он Тај о коме су пророци говорили да ће доћи у последње дане и вријеме, да је он Христос Спаситељ свијета. И сам Господ када је чуо за његову смрт растужио се и отишао у пустињу. Знао је шта слиједи после тога, јер је Божији промисао уредио да Претеча Христов, који је говорио о Његовом доласку и који Га је крстио на ријеци Јордану, као што му је био претеча својим животом, као што је својим животом указивао на Њега Христа Господа, тако је и својом смрћу указао на Христову смрт. И зато овај дан се назива Малим Великим Петком, речи су Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија које је изговорио на Усековање, 2010. Лета Господњег у селу Борковићима у Пиви надомак Никшића.
 

Заамвона молитва на празник Усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег

Ти си савио небеса и сишао, оденувши се у свако смиреноумље и снисхођење, Христе Боже наш. Ти си нам подарио Претечу и Крститеља твога, проповедника истине, гласноговорника покајања и житеља пустиње, на изображење нашега спасења. Ти си њега удостојио да се добрим подвигом подвизава, да трку заврши и веру очува, а да напослетку венац правде и истине добије и да онима који беху у аду унапред благовести искупљење и спасење. Ти Сâм даруј нама да се угледамо на незаборавни живот његов и на врлинско живљење његово у радости и сладости духовној, а да презремо земаљско наслађивање. Молитвама његовим избави нас од власти светодршца таме овога века, чувајући нас и покривајући крилима доброте Твоје. Јер си Ти Творац и Давалац свих добара и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и Пресветим и добрим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.

Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља. (кондак празника)
 

Приредили:
протођакон др Дамјан С. Божић
и катихета Бранислав Илић

 

Извор: Православље

 

Спомен праведника слави се уз похвале,

а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо.

Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим

зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се,

благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу,

Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника)

 

---

 

„Како су величанствена дела Твоја, Господе!

Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24)

 

Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Сав православни и хришћански свет је позван да се у овај дан - 1. септембра – моли Саздатељу света, узносећи благодарне молитве на великом дару створеног света, као и молитве за његову заштиту и очување. Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Човек није постављен да врши насиље над природом као да је он њен поседник, већ му је као благослов поверено да поступа као њен управитељ, да је с љубављу обделава и Богу с благодарношћу приноси.

 

Евхаристија чини да људи учествујући у Телу Христовом могу учествовати у животу Свете Тројице, а у Светом Духу она може с Христом принети творевину њеном Творцу: Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све, како се каже у тексту Анафоре. Дакле, васколика твар се приноси као хлеб и вино, који се човеку на тајанствени начин враћају као Тело и Крв Христова – као божанска благодат за истински, целовити и вечни живот.

 

У наставку доносимо извод из предавања грчког архиепископа Димитрија, на конференцији Православног удружења Преображења Господњег (Orthodox Fellowship of theT ransfiguration) које је са енглеског превео протођакон Радомир Ракић:

 

Хармонија између неба и земље, каква треба да буде и између човека и творевине, заувек је једна од значајних тема у јудео-хришћанским светим списима и предањима, као што је и у православном богослужењу и духовном животу, сходно речима псалмопојца које понавља ап. Павле: „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).

 

Прво, како смо већ приметили, неколико студија исцрпно износе мноштво далекосежних последица проузрокованих климатским променама. Услед тога ће људи који већ живе у топлим пределима, у приморским крајевима, а животно веома много зависе од пољопривреде и риболова, бити веома погођени, и сматра да ће поднети највећи ударац од последица климатске промене. Исто тако, и људи с малим приходима, који се буквално боре за животну егзистенцију, такође ће бити најмање спремни и способни да предузму одговарајуће мере и заштите се од штетних последица. Из овог разлога, еколошки проблем загађивања природе неизбежно је повезан с друштвеним проблемом сиромаштва; и стварно, сва еколошка настојања на крају крајева процењују се и ваљано просуђују сходно њиховом одразу и упливу на сиромашне. Ово меће посебан терет и изискује огромну одговорност свих нас људи вере, само уколико озбиљно прихватамо хришћанско учење о старању за сиромашне и маргинализоване међу нама.

 

Друго, наша је обавеза да се бринемо о међугенерацијској расподели оних добрих и лоших страна произашлих из еколошке ситуације. Како и на који начин ће наши поступци данас имати уплива на будуће нараштаје – на нашу децу и унучад? Имамо ли право да израбљујемо земљине ресурсе себично и раскалашно док иза себе остављамо последице наших поступака, које, према прогонозама о климатској промени, могу бити озбиљне и разорне? Изучавања јасно упозоравају на дугорочно лоше последице данашње емисије угљендиоксида; многе промене чији смо сведоци данас, у суштини су неопозиве. Сада ћу навести из извештаја Панела о климатској промени: „Већина аспеката климатске промене устрајаће многа столећа и након обустављања емисија угљендиоксида“. Није касно да на овај изазов одговоримо – као људи, као парохије и као планета. У стању смо да усмеримо земљу према будућности наше деце. Међутим, не можемо више чекати; не можемо себи више дозволити да чекамо скрштених руку.

 

Треће, као људи вере, а нарочито као православни хришћани, ми смо, пре свега и изнад свега, позвани да „уредимо свој дом“ (2 Сам 17,23). Морамо сагледати шта су еколошки приоритети и потребе у нашим парохијама и међу нашим верницима. Морамо почети с молитвом, призивајући благодат Божју на наше подухвате и молити се за очување Божје творевине, што и чинимо 1. септембра сваке године. Но, поред молитве, можемо отпочети са образовним програмима на свим нивоима, почев од недељне школе до катихетске наставе (веронауке), као и од проповеди у црквама све до припремања и растурања штампаног или другачијег материјала. Стављање нагласка на ову проблематику нарочито је плодно кад дође до међупарохијске и међуправославне сарадње на локалном, епархијском и, чак, на националном нивоу, тако да свака парохија – мала или велика – барем разрађује она основна питања и бави се рециклирањем употребљених предмета, уштедом енергије и воде, као и провером приоритета и могућношћу њиховог спровођења у живот.

 

На себе преузимамо обавезе не из разлога што су оне лаке, него због тога што нам је задато да „радимо и чувамо земљу“, да је обрађујемо и старамо се о њој (Пост 2,15). Свесно смо тога да је с наше стране са овим повезана извесна жртва, да морамо прихватати акетскији, подвижничкији начин живота, да смо позвани да се старамо о „најмањој нашој браћи“ и са њима делимо. Заиста знамо да оно што чинимо своме ближњем, чинимо, у ствари, самоме Христу (Мат 25,40). Ово значи да што год чинимо на земљи, чинимо самима себи.

 

И тако, враћамо се теми конференције „Православно богословље и екологија на делу“. Св. апостол Павле вели: „Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“ (Рим 8,22.19). Морамо отпочети са овим „јављањем“ у локалној парохији, учећи се да живимо у скаду с Божјом творевином. Пре десет година казао сам: „Ангажовање наше Цркве на заштити околине мора спадати у програм локалне парохијске службе“. Наспрам претежно секуларној култури у нашој средини, наши верници морају учити како да примељују православно богословље и еколошка начела у својем животу. Епископи и свештеници морају их подучити евхаристијском и аскетском етосу нашег црквеног предања како би се наши верници учили да благодаре Богу на свим стварима док се према земљи понашају поштовано и трезвено. Штавише, у својим заједницама морамо изграђивати литургијски етос како би то суделовање у добрима било кључно у животима нас као хришћана.

 

Приредио катихета Бранислав Илић

 

 

Извор: Православље

Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете Четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. 

 

О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је  Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.

 

Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1./14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2./15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете Четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.

 

Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки  пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.

 

 

Катихета Бранислав Илић

 

Божанственом пастироначалнику Христу, било је угодно да пре тачно шест година узведе у почаст Вишњег звања, архимандрита Илариона (Голубовића), игумана свештене обитељи манастира Буково, и да му благодаћу Духа Светога пројављеном кроз Архијерејски Сабор отачаствених архијереја СПЦ, повери на архијерејско старање знамениту Епархију тимочку, украсивши је многочисленим даровима, и препоручивши је мудром руковођењу словесног стада.

 

Господе, шта је човек, да га се сећаш?  

Или син човечији, да га походиш?

 

Умањио си га замало од Анђела, 

славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6)

 

Овим речима се давно запитао псалмопојац цар Давид, очаран неизрецивом и превеликом тајном људске личности, а поновио је богомудри свети апостол Павле задивљен чудесним и неизрецивим испуњењем те тајне у личности Христа Богочовека. Имајући у виду велику тајну човека, ваистину, није лако казивати о другом човеку, а посебно када је реч о једном врлинском архијереју који тихо и постојано носи омофор архијерејског служења, служећи Богу и свом христољубивом роду. 

 

Брижном очинском љубављу и надахнутом светитељском речју Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион, мудро и смирено са љубављу поучава поверене му пастире да са смиреношћу и мудрошћу напасају Цркву Господа и Бога, коју Он стече Крвљу својом. У савременој епохи нивелисања и гажења традиционалних духовно-етичких вредности, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, постао је неустрашиви заштитник свог многострадалног народа бранећи православно јединство и духовно здравље нашег благочестивог народа који је суочен са великим искушењима, како споља, тако нажалост, и изнутра.

 

Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1), речи су знаменитог апостола Павла који на другоме месту саветује да су јаки дужни да носе слабости слабијих, тако указујући да је свака служба у Цркви, а поврх свега архијерејска служба, сагледана у ношењу крста хитајући ка вечној радости Васкрслог Христа. Фактицитет Крста сводио се, пре Христа, на сигурну смрт и готову пропаст, али Господ је видео даље и открио више од тога. Следујући тог и таквог Бога, наш Владика Иларион се није поколебао пред чињеницом бројних тешкоћа, већ је истрајавао и истрајава до непобитне чињенице да ношење архијерејског омофора подразумева и ношење свих радости и тешкоћа повереног му свештенства, монаштва и верног народа. 

 

Ходећи крсто-васкрсним путем, Епископ тимочки покренуо је многе мисионарске делатности преко којих се на најлепши начин актуализује Спаситељева последња заповест коју је упутио својим ученицима, а преко њих и кроз њих, и свима нама, да идемо и проповедамо вечну и непролазну реч Његову. 

 

Господ је Епископа Илариона наградио и посебним даровима. Владика је уметник, а хришћански етос нас подсећа да је уметник најсличније биће Творцу. Велика љубав према иконопису и уметничкој фотографији осликавају владикину љубав према Творцу који је све премудрошћу створио, као и према васколикој творевини коју је Господ предао човеку да јој он буде свештеник.  

 

Учествујући у радости јубилеја - шест година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона - васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас обузима поводом јубилеја који ове године са љубављу прослављамо, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије. 

 

Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот.

 

На овај празнични дан, присаједињујући се свима који узносе молитве за здравље и благоденствије Епископа тимочког Илариона, нашем владици молитвено желимо мира, благодатног утврђења духовних и телесних сила, духовне радости у Господу Исусу и Његове неоскудевајуће помоћи у старању ради добра поверене му богољубиве пастве.

 

Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!

 

Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!

 

Катихета Бранислав Илић

 

* * *

 

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, 19. фебруара ове године, био је гост на таласима васељенског Радија Светигора. О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грдинић, новинар Радио Светигоре. Поводом шесте годишњице од хиротоније и устоличења Епископа Илариона, доносимо звучни запис наведеног интервјуа:

 

 

Повезан садржај: 

 

Катихета Бранислав Илић: Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) пише о значају светих Тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве. Овом приликом Владика чини посебан осврт на емисију „Светотајинско богословљеˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја у оквиру три циклуса од сто емисија емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке.  

ТЕКСТ У pdf ФОРМАТУ

Текст на македонском језику:

Епископ стобиски Давид: Свештените Таинства – учество на створеното во нествореното
 

 

Повезан садржај: 

 

Катихета Бранислав Илић: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје

 

I.

 

У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.

 

У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.

 

Разуме се, трагика која прати тајну Христовог присуства у свету, изражава се као немоћ творевине да види Творца. Зато, за Цркву не би требало да постоје непријатељи, чак и у случају када је неки не прихватају и не учествују у тајни Цркве. Свет, по природи није „загађен“, независно од тога што се загадио. Црква није опредељена од стране света; и, не негира свет, већ делује да би га осветила. Њено свештенопосланство се састоји у вођењу човека у заједничарење и учествовање у животу Божијем. Црква је суштински присутна и корисна за свет, онда када је ослобођена од света.

 

II.

 

Сагласно речима светог Николе Кавасиле из његовог извесног дела „За живот у Христу“, управо живот испуњен трудом у подвизима порађа унутрашњег човека, оног човека, за којег свети Апостол Павле каже да је саздан по Богу (Еф. 4. 42), и додаје да се преко светих Тајни зачињемо, устројавамо и натприродно се сједињујемо са Спаситељем Христом. 

 

Парафразирајући светог Кавасилу, рекли бисмо да када у кућу уђе сунчева светлост, тада светиљка која је запаљена у кући, више не привлачи погледе гледаоца, већ сунчеви зраци обузимају светлост кућне светиљке. Следствено, на исти начин, у овај живот, преко врата светих Тајни улази божанствена светлост и усељава се у човека, преображавајући његово постојање. Та врата је отворио Христос и никада их не затвара, будући да је преко њих стално присутан, те, као што каже свети Кавасила: „Он је, и биће са нама вечно“.

 

Неопходно је да се овде, сасвим на кратко осврнемо на један историјски аспекат, који се односи на број светих Тајни. Наиме, извесно је, да је од 1545. г., до 1563. г., трајао, са прекидима, сабор у Триденту, који представља покушај измирења римокатолика са протестантима. Поред многих одлука, у току овог Тридентског сабора, као одговор протестантизму, који је определио постојање само двеју светих Тајни, римокатоличка црква опредељује број од седам светих Тајни. Поврх свега, римокатолички схоластицизам има потребу за рационалистичким објашњавањем светих Тајни. На пример, на основу аристотелове философије, схоластици тврде да хлеб и вино на Евхаристији, који су материја, остају хлеб и вино, а призивом се мења њихова суштина. Римокатолици су саздали и термин реченог: промена суштине (μετουσίωση). На Истоку, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв (μεταβάλλονται), не мењају суштину и није могуће да се истражи света Тајна. Исток не залази у рационалистичке анализе. Свети Дамаскин каже да је довољно што знамо да се света Тајна савршава нествореним енергијама Светог Духа.

 

За Православну Цркву никада није постојала нужност бројања светих Тајни. За Цркву, света Тајна је Литургија и цео човеков живот као литургијско биће је света Тајна; дакле, светих Тајни је безброј, као гране на дрвету. Зато, свети Кавасила у његовом „Тумачењу свете Литургије“, истиче да свете Тајне изображавају Цркву, но не као символи, већ су оне за Цркву као лозе на чокоту, по речима Господњим (Јован 15. 5). Одатле, затворени број од седам светих Тајни нема основу у православној теологији, а поврх свега често води у погрешна тумачења и замке. На пример, свете Тајне нису службе, које су изоловане од Литургије, које су независне од евхаристијске заједнице. Православно предање не може да прихвати приватно савршавање светих Тајни без присуства, без сабрања верног народа.

 

Због бројања светих Тајни и због њиховог раздељивања од тела заједнице, у схоластичким догматикама, свете Тајне се деле на обавезне и по жељи. Са аспекта православне еклисиологије, оваква подела је потпуно неприхватљива. Различите су свете Тајне, али све служе целом телу евхаристијске заједнице. Православна теологија одбацује аутономизовану, индивидуалистичку антропологију. Човек је део евхаристијске заједнице и чува своју целовитост и неоштећеност учествовањем у божанственим, несазданим енергијама. 

 

 III.

 

Несаздани Бог поседује светост, а саздана твар учествује у тој светости. Никос Мацукас истиче да у тајанственом односу Бога са светом, живототворна, умудрујућа и обожујућа божанствена енергија сачињава пројаве светих Тајни у творевини. Свете Тајне су дакле пројаве односа сазданог са несазданим и савршавају напредовање литургијских бића у богопознању.

 

У Православљу, свете Тајне нису апстрактна, нити бесмислена, магијска деловања. Логос Божији је жив и делотворан (Јевр. 4.12), савршава свете Тајне, те следствено није могуће да постоји „безлогосна“ света Тајна. Дакле, карактер светих Тајни је антимагијски, будући да се свака света Тајна темељи на конкретном историјском догађају. На пример, свето Крштење не би могло да има основу, нити валидност као служба, уколико му не би претходило очовечење, крсна смрт и васкрсење Христово. Уопштено, ниједна света Тајна евхаристијске заједнице, не може да буде одсечена од историјске стварности. Зато, у Цркви, за сваку свету Тајну постоје конкретни материјални елементи, који се освећују и преображавају. Реч је о истини и животу, који су „оваплоћени“ у историјској стварности и представљају тријумф над оним силама, које чине да творевина рђа. Тај тријумф је у суштини исцељење тела створене стварности. Зато и целокупно светотајинско богословље полази од, рекли бисмо, главног интереса Отаца, који се одувек састојао у следећем – да се осигура реалност обожења човека, које је могуће само у Саборности Цркве!

 

Саздано је предмет науке, а Тајна је предмет харизматичног искуства. Између науке и теологије не може да постоји конфликт, будући да се прва бави сазданим, а друга несазданим. Реалност обожења, пак, свети Симеон Нови Богослов сликовито и из личног, харизматичног искуства описује у његовим „Химнама божанствене љубави“: „Цео си непокретан, па, ипак, покретан вазда биваш, Цео си изван твари, Цео, пак, и у целој твари… и нас, који у чулном и видљивом пребивамо, изводиш озарене светлошћу Твојом… и постајемо то што јесмо, синови по благодати… удови Христови постајемо, Христос ми је рука… покренем ли руку, Христос Цели је моја рука… Он бивајући мноштво, остаје Један Недељив, а ипак, сваки део Самим Целим Христом бива… Бог се не постиде да постане сличан теби, а ти, стидиш ли се подобан Њему да будеш“? (Химна XV)

 

 IV.

 

Имајући за циљ управо уподобљавање Христу Господу, на таласима Радија „Беседа“, почетком 2018. г., почела је да се емитује емисија „Светотајинско богословље“. У другој половини 2020. г., било је заокружено укупно значајних 100 емисија, са детаљним освртом на светотајинско богословље Цркве. 

 

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, аутор поменутог серијала, катихета Бранислав Илић, истовремено је обогатио савремену српску теолошку сцену, и успешно испунио постављени задатак – упознавање са смислом савршавања светих Тајни; са значењем појмова света Тајна и светост; са односом светих Тајни и Литургије; потом, са сагледавањем светих Тајни у контексту активног литургијског живота, имајући у виду проблем да постоје људи, који се нпр., крштавају или венчавају и сасвим погрешно, тиме завршава њихов однос са евхаристијском заједницом; и, на крају, упознавање са аутентичним теолошким приступом према светим Тајнама, које су подробно биле представљене кроз свих сто осврта у емисији „Светотајинско богословље“.

 

Поменуте емисије, лако се могу наћи на YouTube-у, и сасвим логично би било да постану саставни део аудио архиве оних личности, које желе да се упознају са самобитном православном теологијом, првенствено, као што наглашава и аутор, у односу на свету Евхаристију, која представља извор свих светих Тајни, са циљем правилног сагледавања целокупног светотајинског живота Цркве. 

 

Сагласно ставовима Јанараса, под утицајем институционалног, бирократског поимања Цркве, данас, многи, при помињању светих Тајни, на уму имају, некаква pro forma, церемонијална свештенодејства, преко којих, свештеници предају верницима некакав „апстрактни“ благослов. Радио „Беседа“ и катихета Бранислав Илић, емисијом „Светотајинско богословље“, изводе из колосека поменуто искључиво бирократско поимање Цркве, те предочавају и оприсутњују узвишено свештенопосланство човека, који је призван да учествује у благодатним даровима Светог Духа, да учествује у обнови живота, да се причешћује леком бесмртности (φάρμακον αθανασίας), да сахрањује „старог човека“ и да саваскрсава у новом животу са Васкрслим Христом!

 

Епископ стобијски 

и мјестобљуститељ струмички 

г. Давид (Нинов)

 

*Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 26-28)

 

 

Извор: Православље

 

Велики си Господе и чудесна су дела Твоја,

и ниједна људска реч није кадра да опише сва чудеса Твоја!

 

Казивати о светим Тајнама није лако, јер њихово благодатно дејство и освећујућа сила као дело љубави Божје превазилазе људски ум и логику. Свете Тајне су пројавa јединствене Светајне – Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола. Ову благословену истину потврђује и велики отац Цркве свети Никола Кавасила рекавши да је Црква представљена у светим Тајнама. Све свете Тајне се на тајанствени начин савршавају благовољењем Оца небеског, присуством Сина (Христа), – који је једини истински Првосвештеник Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје Христос Бог наш, како нас подсећа молитва Херувимске песме, – и благодатним дејством Светога Духа.

 

Христос је истовремено и Онај ко приноси и само приношење, и жрец и жртва. Присуство Христа у евхаристијском догађају, између осталог, изражено је у речима поздрава који размењују свештенослужитељи за време светог целива: „Христос je међу нама”. Поимање светих Тајни као дела Христовог присутно је не само у литургијским текстовима, већ и код отаца Цркве. Блажени Августин говори: „Крштење заиста није у сили оног ко га врши, а исто тако ни оног ко га прима, него је у сили његове сопствене светости и истине, благодарећи Оном ко га је успоставио”. Свети Јован Златоуст вели: „Управо Отац, Син и Свети Дух све савршују. Свештеник тек уступа свој језик и своју руку. За време Светог Причешћа рука самог Христа пружа се ка тебиˮ. Исти свети отац наставља: „Дарови Божији нису последица било какве врлине свештеника; они свецело јесу дејства благодати. Дело свештеника је у томе да просто отвори своја уста, а оно што изговара, савршава Бог. Евхаристијски дарови остају једни те исти, ма ко да их приноси – Павле или Петар.ˮ

 

Благодатни живот Цркве који се пројављује кроз свете Тајне сагледан је у остварењу заједнице са Христом. Ова свештена веза Цркве и светих Тајни разумљива је једино у светлу повезаности Цркве и Евхаристије. У том духу знаменити Дионисије Ареопагит о Евхаристији говори као Тајни над Тајнама, која је у сржи свих светих Тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Литургија даје смисао светим Тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења. Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш, стога Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. 

 

Светотајински стослов на таласима Радио-Беседе – eмисија Светотајинско богословље

 

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Г. Иринеја, богата катихетска ризница Радио-Беседе употпуњена је емисијом Светотајинско богословље. У оквиру три циклуса припремљено је и реализовано сто емисија са циљем да поштованим слушаоцима приближимо благословени значај свеколиког светотајинског живота Цркве. Емисију о светим Тајнама карактерисала је изражена саборност свих медијских делатника Радио-Беседе који су своју љубав и труд уградили у ово богоугодно дело, учествујући сви без изузетка у реализацији емисије Светотајинско богословље. 

 

Након три уводне емисије у оквиру којих смо говорили о светим Тајнама уопште, пет емисија посвећено је значају припреме за свету Тајну крштења, док је тумачење наведене Тајне изложено у оквиру четири емисије. Први циклус завршили смо разговором о светој Тајни брака којој смо посветили седам емисија. Други циклус емисија о светим Тајнама наше Цркве почели смо темом свете Тајне свештенства. У оквиру наведених емисија говорили смо о старозаветном и новозаветном свештенству, о епископу као икони Христа у Евхаристији. Затим, у оквиру две емисије предочили смо последовање хиротоније у свештени чин епископа, а потом смо тумачили и последовања хиротоније презвитера, ђакона, као и хиротесије у чин чтеца и ипођакона. Емисије посвећене свештенству употпуњене су разговором о свештеним одеждама, као и о почасним јерархијским степенима. Други циклус емисије Светотајинско богословље настављен је озбиљним бављењем Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. После пет емисија уводног карактера, на основу релевантне литературе кроз двадесет и две емисије тумачили смо свету Литургију, чиме је завршен други циклус.

 

Разговор о Светајни Цркве настављен је и у првом делу трећег циклуса. Старозаветни и новозаветни праобрази о Евхаристији; Савршавање божанствене Евхаристије у време светих Апостола; Савршавање божанствене Евхаристије у другом и трећем веку; Свети Василије Велики и Јован Златоуст као састављали анафоре; Древне литургије светог Апостола Јакова и светог Апостола и еванђелисте Марка; Епископ Хризостом (Столић) и његов допринос литургијском богословљу, биле су теме првог дела трећег циклуса. Шест емисија посветили смо значају и историјском развоју свете Тајне покајања, као и практичним напоменама у погледу исте. После тумачења свете Тајне јелеосвећења, у оквиру десет емисија говорили смо о светој Тајни монаштва. Завршни део трећег циклуса био је посвећен следећим молитвословљима и последовањима: Велико и мало водоосвећење; Освећење – троносање храма; Мироварење – Освећење светог мира и Светотајински карактер заупокојених служби.

 

Благодарећи Троједином Господу који нас је надахњивао да ово богоугодно дело почнемо и завршимо у славу Његову, са благословом и молитвеном бригом нашег архипастира и духовног оца – Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, – уз свесрдну подршку и несебичну помоћ уредништва и свих медијских делатника Радио-Беседе, надамо се да ће овај мали дар и допринос бити на духовну корист и радост, те да са слободом можемо завапити благодарствену песму пред Господом, речима из химне Светог Амвросија: Тебе Бога хвалимо, Тебе Господа исповедамо, Тебе превечнога Оца сва земља велича. Теби сви ангели, Теби небеса и све силе, Теби херувими и серафими непресталним гласовима кличу: Свет, свет, свет је Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје!

 

Катихета Бранислав Илић,

сарадник Радио-Беседе

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа.

 

У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита  и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва.

 

Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим:

 

Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах)

 

Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста  стихира на Господи возвах)

 

Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах)

 

Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији)

 

Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар)

 

Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак)

 

 

kатихета Бранислав Илић

 

 

 

*Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22)

 

 

Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.

 

Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. 

 

Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо. 

 

Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве. 

 

У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?

 

Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. 

 

На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.

 

Катихета Бранислав Илић

 

 

 

*Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)

 

 

На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

 

Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега!

 

О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије. 

 

*На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма?

 

Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело.  Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца.

 

*У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима?

 

Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење. 

 

*Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену. 

 

Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо.  Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати.

 

*Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)?

 

Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама.

 

*Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу?

 

Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја.

 

*Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу? 

 

Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро.

 

*За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? 

 

 

Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега.

 

Разговарао: 

 Катихета Бранислав Илић 

 

 

*Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)

 

 

 

У радости празника Рођења Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, из штампе је изашао нови 374. Број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог јулско-августовског броја је „Мисија и исихијаˮ. Слушаоцима нашег радија садржај овог броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима.

 

Звучни запис разговора

 

 

Представљајући овај број „Православног мисионараˮ катихета Бранислав Илић је изразио радост због интервјуа са београдском вероучитељицом Петком Луковић, кћерком проте Драгана Станишића, која својим богоугодним животом и трудом у вероучитељској служби сведочи да је служба Богу и Цркви Његовој спасоносно и најблагословеније дело. Нека Господ нашој сестри Петки подари духовне и телесне снаге да настави са својим мисионарским делањем, како би приводећи дечје душе Христу Богу, испунила благословено вероучитељско дело и тако угодила Господу, истакао је наш гост.

 

Тема овог броја „Православног мисионараˮ је „Мисија и исихијаˮ, најлепши одговор на ову тему даје богато и благословено дело васељенског радија Светигора и целокупна мисионарска делатност Митрополије црногорско-приморске, јер вођени молитвеним опитом Митрополита Амфилохија. Ваше дивно мисионарско дело које је вођено благословом, молитвеном бригом и личним примером Митрополита Амфилохија, произрасло је духовне плодове, рекао је Бранислав.

 

Катихета Бранислав је пожелео срећан и Богом благословен празник Рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, рекавши да у животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем.

 

 

Јованова  проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком.  О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа, поучио је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ.

 

 

Извор: Радио Светигора

О рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег.

 

 

Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет.  Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована.

 

Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору вероучитељице Мирјане Бановић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године).

 

Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Госпдњег

 

Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа…

 

Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше Свете Цркве

 

У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра).

 

У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније).

 

Химнографија у част Светог Јована

 

У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова  проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком.  О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.

 

Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована)

 

Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована)

 

Заамвона молитва на Сабор Светог Јована Крститеља

 

Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

 

Катихета Бранислав Илић