Редакција часописа Православни мисионар у предстојећем периоду намерава да освежи и унапреди дијалог са слушаоцима црквених радио-станица и верним читаоцима путем будуће рубрике „Читаоци о часопису”. У овој рубрици биће објављиване изабране кратке поруке и утисци читалачке публике. Нови вид сарадње, који ће бити на обострану радост, најавио је катихета  Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила за младе Српске Православне Цркве.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак)

Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом божанском неизмерном љубављу. Покајање и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање.

Неко од духоносних Отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми бисмо имали целу поруку светог Еванђеља.

У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу, после појања Полијелејних псалама Хвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви, поје се тужни и носталгични 136. псалам:

На рекама Вавилонским,

тамо сеђасмо и плакасмо,

када се опоменусмо Сиона.

На врбама посред њега обесисмо харфе наше.

Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања,

и који нас одведоше за песме (наше):

Певајте нам од песама Сионских.

Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој?

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем,

ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога.

Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов

који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог!

Кћери Вавилонска, злонесрећнице,

блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила;

блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен.

Појање овог псалма има за циљ да нас подсети на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудеји некада кајали, свесни свог  ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода.

У оквиру овог издања емисије Богослужбене особености великих празника предочили смо тумачење наведене еванђелске перикопе и истакли значај богослужбених химни које се поју у овај недељни дан, а које нас подсећају на реалност греха и могућност покајања.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Редакција "Православног мисионара" - званичног мисионарског гласила СПЦ за младе, са благословом Главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, у наредном периоду намерава да освежи и унапреди дијалог са слушаоцима црквених радио станица и верним читаоцима путем будуће рубрике "ЧИТАОЦИ О ЧАСОПИСУ". 

Звучни запис разговора

Како је за радио "Слово љубве" рекао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима, у овој рубрици биће објављиване изабране кратке поруке и утисци читалачке публике. "Ово је лепа прилика да успоставимо и овај вид сарадње, која ће бити на обострану радост и укрепљење, а пре свега, на корист нашој светој Цркви", истакао је у разговору г. Бранислав Илић.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19)

Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу.

Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић).

Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих.

Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска), Глас (Епархија нишка), Источник (Епархија ваљевска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је управо отварање интернет странице на којој ће, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци бити потпуно доступни за преузимање у PDF формату.

Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13).

катихета Бранислав Илић,

члан уређивачког одбора Православног мисионара

задужен за односе са медијима

Извор: Православни мисионар

Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у уторак 9. фебруара 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, јануарско-фебруарског 377. броја "Православног мисионара". 

У даљем току разговора било је речи о постојању овог мисионарског гласила и његовим претходним уредницима, као и данашњем уреднику чији долазак се поклопио са педесетогодишњицом постојања "Православног мисионара". Други део емисије био је посвећен мисији Цркве као важној равноапостолној служби на коју су позвани сви крштени припадници Цркве. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу, истакао је гост емисије.

Разговор је водила наша драга Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм, и неуморни делатник на пољу црквене мисије.  

Благодаримо Телевизији Храм и уредници Мири Лолић-Мочевић, на уступљеном видео запису разговора.

Извор: Православни мисионар

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника, посвећено је заједничком празнику три велика богоносна угодника, светога Василија Великог, светога Григорија Богослова и светога Јована Златоуста.

Према сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески неголи земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. – Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. – А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити.

Промислом Божјим, а захваљујући мудром и врлинском архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем  заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде, и заиста се не зна који је већи и мудрији од њих.  Установљени заједнички празник потврдио је само да су свети Василије Велики, свети Григорије Богослов и свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства.

Службу света Три Јерарха саставио је епископ евхаитски Јован, познати химнограф. Свети Јован Дамаскин саставио је канон, свети Нил саставио је стихире на Господи возвах, свети Герман цариградски саставио је и сада на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част тројици великих Јерараха.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). 

Свети Апостол Павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца. Преподобни отац наш Јустин Ћелијски поучава: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Према речима Светог Владике Николаја 

у Светом Писму често се говори, како ће имена праведника бити записана у књигу Живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена. Из приче о богаташу и Лазару видимо, да Господ изговара име Лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује. Лазар је, значи, ушао у Царство Небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име.

Претходног, 2020. лета Господњег у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао његову светост патријарха српског Иринеја, Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и епископа ваљевског Милутина. 

Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима. Господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља. У вечност су отишли најбољи међу нама. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не штедећи себе наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави и велики духовни, али и материјални градитељ. Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен храма светог Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. Овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама Старе Србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима Светог Василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша. 

Двадесет дана пре упокојења најсветијег патријарха нашег Иринеја, у Господу се представио архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх свештеног трона пећког Амфилохије. Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу. Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. 

Господ је тако уредио да се у упокојењу нашег првојерарха и нашег митрополита Амфилохија пројави символизам. Ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Упокојише се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Светог Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175. постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Светог Петра Цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. 

Сећамо се и следимо пример и великог владике Милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка Господу. Саобразно целокупном његовом животу и вандреном монашком етосу који је исијавао из њега, владика Милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса. 

”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” (из васкршњег слова Светог Јована Златоуста)

Катихета Бранислав Илић

*Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 41-43)

Након тематског дела јануарско-фебруарског 377. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са  Госпођом Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором из Београда. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

Јелена Антић: За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно

*Будући да сте себе предали у службу Цркви реците нам како доживљавате настанак једна иконе.

Сликање једне иконе пре свега представља дар Божији, како за самог иконописца, тако и за Цркву или појединце који ће се пред њом молити Богу. Зато иконописац треба да приступи сликању са богобојажљивим трепетом, уз молитвени труд. Сликање иконе позива онога ко је слика да се утврди у молитви и да се труди да живи врлинским животом. Тада сликање иконе мења оног ко је слика, а сама икона мења онога ко је посматра. Бог је свакога од нас створио по свом лику и подобију како нас учи Реч Божија, због тога се сваки човек остварује у пуноћи својих потенцијала као икона Христова. Стога видим настанак иконе као део процеса нашег узрастања у Христу, како самих иконописаца, тако и молитвеника који се пред иконама моле.

*Према основним начелима хришћанског етоса уметност над уметностима је успињање на светотајинској и световрлинској лествици, тако да долазимо до истине да је иконописање својеврсна служба и неодвојиво је од хришћанског живота у свеукупности. Замолио бих Вас да наше читаоце упознате са иконописањем као службом.

Хришћанска вера нам, за сагледавање нашег сопственог живота и стварности која нас окружује, нуди перспективу која подразумева постојање наднебеског света и надвременске реалности Царства Божијег. То виђење човека као бића које је створено за вечност даје једном иконописцу и смелост и инспирацију. Наравно, ово је могуће само уз помоћ Божију. Када иконописац успе у томе да пренесе амбијент Царства Божијег у оквирима свог уметничког дела, тада то не можемо разумети као нешто његово, већ као дар од Бога. Наша вера је мртва без дела која је потврђују. Иконописац на делу исповеда своју веру ставивши свој таленат првенствено у службу Богу. На тај начин он служи читавој Цркви. Иконопис није само сликарство у оквиру кога се сликари надмећу својим умећем. Сликајући Господа, Пресвету Богородицу и све Свете, иконописац се учи животу у нади на Други Долазак Христов. Уједно, трудећи се на том свом путу он и себе мења, а уједно и оплемењује и умирује душе многих који долазе у додир са његовим радом. Управо се у томе огледа служба једног иконописца.

*Шта подразумева рестаурација?

Рестаурација у уметности подразумева потпуно обнављање оштећених споменика културе, било да се ради о оштећењима која су настала услед дотрајалости самих споменика или услед физичких и хемијских утицаја. Консервација се односи на максимално очување обновљених или сачуваних споменика културе у циљу њиховог што дужег века трајања. Сачувани споменици културе могу бити споменици у виду папира, у виду штафелајне или зидне слике (фреске), споменике у виду мозаика, или у виду споменика од камена. Рестауратори и консерватори се на терену баве очувањем набројаних споменика културе. Такође, постоје и институције - библиотеке, музеји и заводи за заштиту културне баштине који такође имају своја рестауратоска и консерваторска одељења. 

*Драга Јелена, будући да се бавите калиграфијом, упознајте нас са појмом калиграфија и како ви доживљавате исти.

Реч калиграфија је грчког порекла и односи се на уметност лепог писања, код нас се користила и реч краснопис. Калиграфија је у себи садржала и сликани део у виду илуминација, минијатура и иницијала. Код нас се она развија са појавом писмености (X век). Битно је напоменути да је тада била неопходна, јер није постојао други вид бележења и умножавања било ког текста. Људи тога времена јако су се трудили и око најситнијих детаља, упркос томе што је израда калиграфије трајала доста дуго. Најлепше су се украшавале књиге за Богослужење, управо због узвишености њихове намене. Постојала су два писма Уставно и Континуирано. Уставно се користило за бележење свечаних текстова, док је Континуирано писмо било мање свечано. Данас, у овом брзом и модерном свету, калиграфија за мене представља једну од лепих уметности. Она је у прилици да промовише и популаризује дубоке и суштински важне текстове. Она може да комуницира са публиком приближавајући им неке од текстова са којима се никад нису сусрели, истовремено ненаметљиво оплемењујући им душу. Молитве и различити поучни текстови исписани на најлепши могући начин теше, преображавају, и дају наду посматрачу.

*Шта повезује иконопис, калиграфију и рестаурацију?

Све три наведене области црквене уметности: иконопис, калиграфија и рестаурација, имају сличне узвишене циљеве о којима сам говорила. Истовремено и приступ коме теже црквени уметници им је заједнички, а то је стварање кроз одрицање од самовоље и послушно и смирено прихватање ауторитета наших претходника. Стварање кроз послушност у иконопису се односи на поштовање канона. На првом месту за иконописца је изображавање личности светога, тј. етоса којим је живео и због кога сматрамо да је прослављен у Царству Божијем, те због чега за нас он представља модел хришћанског живота. Притом, печат самог иконописца треба да буде на последњем месту. Калиграфија на првом месту треба да истиче значај и смисао текста који је исписан и да нам приближи његову дубину, као и да нас научи да стремимо вишим идеалима. Рестаурација нас уводи у свет претходног ствараоца. Таленат рестауратора је у томе да што боље  осети свет уметника чије дело обнављамо и да му служи, опет због виших циљева лишавајући се сопственог сликарског изражавања. Све три наведене дисциплине су потврда талента за оног уметника који је научио да ради на себи, који је научио да се смири пред задатком који се од њега тражи и да радећи на својој унутрашњости напредује и у ликовном смислу.

*У каквом су односу икона и Литургија?

Сама Литургија је икона на више начина. Прво Литургија је икона Царства Небеског по структури саме заједнице: у самој Литургији имамо Епископа који символизује Христа, свештенике који символизују Апостоле, ђаконе који символизују Анђеле, верни народ у Цркви који символизује Свете и вернике сабране око Христа. Литургија је такође и икона Тела Христовог по Светом Апостолу Павлу. Тако смо сви ми који се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, уједно и удеоници тог Тела чија је Глава сам Христос. Икона има и употребну функцију у Богослужењу, будући да ми иконе осветљавамо светлошћу свећа и кандила, кадимо их и целивамо, носимо у литије итд. Тако, поштујући иконе, ми градимо лични однос са Личношћу која је изображена на њима. Такође, и сам храм је једна јединствена икона. То је сасвим очигледно када данас уђемо у Храм Св. Саве на Врачару, који је сада у потпуности живописан мозаиком. Храм је блистави пример у томе како сваки храм можемо да доживимо као само Царство Небеско, у коме су Пресвета Богородица, сви Анђели и Свети, као и народ Божији сабрани око Христа.

*У духу претходног питања шта бисте рекли о савременом човеку и иконопису?

Човек изразито визуелно доживљава свет који га окружује. Међутим, савремена цивилизација често злоупотребљава човекову подложност утицају слике, те смо преко телевизије, филма, телефона итд. бомбардовани различитим визуелним садржајима. Та пријемчивост за визуелни доживљај указује на чињеницу да је икона неопходна савременом човеку. Она је прозор у Вечност, како се често каже теологија за неупућене. Једна икона говори хиљаду језика, те помоћу ње верници али и они који то нису могу да приме и разумеју истине хришћанске вере. Она привлачи својом једноставношћу, искреношћу и својим аскетским приступом сликарству. Све претходно наведено указује на чињеницу да је она контраст свету који нас свакодневно окружује, што је чини изузетно занимљивом за савременог посматрача. Икона за нас представља оприсутњење вечности односно оностраног. У наш видокруг она доводи сегмент вечности, и гледајући је ми се поучавамо. Она Јеванђеље у бојама које нас истовремено упућује на молитву и на живот у Христу.

*Шта Вам се чини као најважније за нас савремене вернике?

Ми савремени хришћани, као и толике генерације хришћана пре нас, морамо улагати труд у то да еванђелске и предањске идеале покајања и истрајне молитве непрестано враћамо у центар свога живота. Сви смо свесни тога да појам греха у саврменој цивилизацији представља нешто готово неприхватљиво, нешто што и ми сами често избегавамо. Савременом човеку чини се да је свака врста уживања и слободе нормална. Међутим, Свето Писмо и црквено предање, ако у њих мало загребемо, видећемо да постоји много тога што нас може одвести у вечну пропаст. Зато основна духовна хигијена од нас тражи да сагледавамо своје поступке и да се за оне који нису у складу са Еванђељем искрено покајемо. То овога може да нас доведе само ако промишљамо о свом вечном спасењу. Истрајност у молитви подразумева да се наша молитва не завршава оног момента кад се завршила Света Литургија на којој смо присуствовали једном недељно, већ да молитва постане наше дисање. Трудимо се да у сваки моменат нашег живота удахнемо речи молитве, опет бивајући непрестано свесни долазећег будућег Суда и Царства Божијег. 

*Како утиче молитвени живот на једну савремену породицу?

Хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви. То и ми данас морамо да чинимо. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у Господу“. Родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци. Деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце.

*Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара?

Порука за ваше читаоце била би крајње једноставна: сви треба да се трудимо да пронађемо своје инспирације за духовни живот. Не треба да се бавимо лошим причама које могу само да ране наше душе и да нас заведу па да помислимо да узрастамо тако што се бавимо нпр. туђим грешкама. За покајање, преображење, и нови почетак са Христом никад није касно.

Разговор водио: 

катихета Бранислав Илић

 

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава – уметник хришћанског етоса", изговорена у храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник, о Савиндану 2021. Лета Господњег.  

Повезан садржај: 

Цело српство слави славу, свога оца Светог Саву! - Светосавски прилог катихете Бранислава Илића и ученикâ школе за дизајн "Богдан Шупут" у Новом Саду

Високопречасни и пречасни оци, уважене колеге, поштовани ученици, драга светосавска децо,

Припала ми је част да Вам се обратим речима Светосавске беседе, а радост нашег сабрања је већа јер се налазимо под сводовима велелепног храма Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. Налазимо се под сводовима светиње која својом красотом и значајем указује на важност немањићког етоса, оног етоса који је утемељен и изграђен на Крајеугаоном Камену, Христу Богу нашем. 

Приђите сви христољубиви, приђите да празник спомена савршимо, и Саву свештенопроповедника Еванђеља у песмама да похвалимо, и овако рецимо: Радуј се, разумни поточе духовног раја, што бразде нашег срца духовним водама Божије науке напајаш, и чиниш их плодоносним Христу Богу, који свима дарује просветљење и велику милост. (из службе Св. Сави)

Светитељ наш Сава је уподобио своје лице Образу Христовом, најмлађи син великог жупана Стефана Немање (у монаштву Симеона), води нас спасоносним и љубављу испуњеним путем, оним чудесним путем који нам је пропутио Господ наш Исус Христос обећавши нам вечна и непролазна блага која је припремио свима који Га љубе.

Свети Сава је охристовљујући свој народ указао да је Светосавље сигурни пут који је поплочан љубављу према Богу и љубављу према ближњима. Тако данас, драги моји, прослављајући свештени спомен на Светога Саву бивамо позвани да учинимо смотру над својим животом и сагледамо очима љубави да ли испуњавамо оно што нам је даровано од Бога и стављено пред нас као свештени задатак. Сви смо на истом задатку, а наш задатак је да живимо по вечној науци Божијој. Најважнија лекција коју нам је оставио Свети Сава је живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. 

Данашњи свештени спомен, на нашег усрдног молитвеника пред Господом, подсећа нас да је светитељ Сава био неуморни молитвеник и уметник живота и подвига као сигурног пута ка уподобљавању Богу. Светитељ наш Сава био је уметник благољепија и васколиког богослужбеног правила. Благодарећи литургијско-молитвеном искуству које је имао, пре свега, као литург који стојећи на месту Христовом предстоји евхаристијским сабрањем, он није био само сведок и учесник, већ и делатник на пољу литургијских промена које су биле од изузетног значаја за богослужбени живот. Са друге стране, не бисмо смели да изгубимо из вида и чињеницу да је Свети Сава опитовао и усвојио благословено искуство Светогорског богослужбеног живота. Велики утицај на светитељску личност првог архиепископа српског имала су и путовања у Свету земљу, благодарећи којима је усвојио нова богослужбена искуства, она искуства која је касније искористио приликом формирања новог богослужбеног поретка. Стога улога светога Саве у формирању богослужбеног поретка у повереној му Архиепископији, од великог је и благословеног значаја. Као духовна чада нашег усрдног молитвеника пред Господом позвани смо да са сваком усрдношћу чувамо свештено искуство које нам је својим личним примером оставио Свети Сава. Призвани смо да васцели живот утемељимо на литургијском начину постојања, предокушавајући, овде и сада, небоземну реалност вечне заједнице са Господом нашим, на тај начин узрастајући у меру раста висине Христове. 

Пред крај овог празничног слова прилика је да подсетимо на једног од настављача дела Светога Саве, на Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, од чијег се упокојења ове године навршава 350. година. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било као стајање пред самим Господом. Своју школу побожности научио је најпре у својој честитој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и архијерејске службе. У свом архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ, поставши тако човек Богочовека Христа и достојни наследник Светога Саве.  Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени. Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у којем данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом је саградио и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. Ако бисмо упоредили свештено житије богоносних светитеља – Саве и Василија – поред бројних сличности, најсавршенија заједничка одлика била је делатно пројављена љубав према Богу и ближњима, као и неуморно обрађивање Винограда Господњег. 

Драга децо, драги уметници и настављачи благословеног дела нашег духовног заштитника, нека вам је срећан празник и нека сте ви благословени овом светињом Господњом која постојано сведочи о љубави коју наш благочестиви народ има према Господу и светородној лози Немањића. Нека благослов Преподобног Симеона Мироточивог, Светога Саве, Светог Арсенија сремца ждребаоничког и косјеревског, Светога Василија острошкога и Светога Петра Цетињскога, руководи ваше духовне кораке, да свагда храбро и непоколебиво ходите путем Господњим и тако већ овде и сада предокушавате радост и љубав Царства небескога. Амин. 

Катихета Бранислав Илић

о Савиндану, 2021. Лета Господњег

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо празнику Светога и богоноснога оца нашег Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског. У оквиру наведене емисије посебно смо истакли улогу најмлађег сина Стефана Немање (Преподобног Симеона Мироточивог), у формирању богослужбеног правила (типика).

Живот и пут Светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Овај верни угодник Божји није „имитирао” Христа, већ је вером, надом и љубављу у свему са Њим „сарађивао”, поставши тако човек Богочовека Христа. Светитељ наш Сава је својим животом посведочио истинитост познатих речи светога Диадоха Фотичког: „Ако си богослов – онда се истински молиш, а ако се истински молиш – онда си прави богословˮ. Васколики живот нашег најусрднијег посредника пред Господом – Светога Саве, био је молитва и богослужење, јер је био човек вечног прослављања и величања имена Божјег и онај који је две димензије, без којих нема православног богословља, у себи спојио на савршени начин. Поред тога, из свештене личности светитеља Саве исијава хришћанска љубав којом је он живео и којом је сведочио своју веру у Тројединог Бога љубави. 

Свети Сава присутан је у богослужењу наше Цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; Спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и Пренос моштију  6/19. маја. Будући да се празник Светога Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светога Саве, већ се само подразумева појање службе оданију Богојављења. Са друге стране, у Романовом типику записана је напомена да се савршава служба оданију Богојављења, уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светоме Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Више од осам векова наш христољубиви православни род српски неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са Господом и Његовим угодником Светим и богоносним оцем нашим Савом. Будући да је наш усрдни молитвеник пред Господом свевремена личност која обавезује да се о њој и данас пише и говори, у оквиру овогодишње прославе школске славе, ученици средње школе за дизајн "Богдан Шупут" у Новом Саду, предвођени својим катихетом Браниславом Илићем, припремили су кратак видео прилог који је снимљен у велелепном храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. 

Повезан садржај: 

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – уметник хришћанског етоса

Светитељ наш Сава је са љубављу просвећивао свој народ светлошћу православне вере, истовремено оплемењујући српски народ православном духовношћу и православном културом. Будући испуњен благодаћу Духа Светога он је српској држави удахнуо душу и духовност кроз утемељену и добро организовану Српску православну архиепископију са пуним достојанством једне помесне православне Цркве која је од свих била призната и подржана.  Као наш највећи учитељ, научио нас је да не можемо досегнути човекољубље док се не ослободимо себељубља. Човекољубље Светога Саве није апстрактно него реално, јер је засновано на личности Христовој у којој се остварују обе најважније заповести: љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом; И љуби ближњега својега као самога себе (Мк 12, 30-31). 

Следујући наведеним заповестима катихета Бранислав Илић, предавач Верске наставе у новосадској средњој школи за дизајн "Богдан Шупут", и ученице четврте године Сара Стајић и Милица Стојчић, делатно су пројавили своју љубав приредивши Светосавски прилог као вид молитвеног доприноса овогодишњој прослави Савиндана. Услед посебних епидемиолошких услова према којима није могуће реализовати Светосавску академију у обиму како је то бивало претходних година, овогодишња прослава школске славе у нашој школи приређена је online кроз кратак видео прилог који је снимљен у свештеном простору храма Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. 

На самом почетку речима надахнуте Светосавске беседе својим колегама, ученицима и свој браћи и сестрама, обратио се катихета Бранислав Илић. У свом слову под насловом "Свети Сава - уметник хришћанског етоса", беседник је казивао о лику и делу Светога Саве, уз посебан нагласак на његов неизмерни допринос у формирању богослужбеног правила. Свети Сава је охристовљујући свој народ указао да је Светосавље сигурни пут који је поплочан љубављу према Богу и љубављу према ближњима. Тако данас, драги моји, прослављајући свештени спомен на Светога Саву бивамо позвани да учинимо смотру над својим животом и сагледамо очима љубави да ли испуњавамо оно што нам је даровано од Бога и стављено пред нас као свештени задатак. Сви смо на истом задатку, а наш задатак је да живимо по вечној науци Божијој. Најважнија лекција коју нам је оставио Свети Сава је живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом, истакао је катихета Бранислав Илић. 

У оквиру своје беседе новосадски катихета је подсетио на једног од настављача дела Светога Саве, на Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, од чијег се упокојења ове године навршава 350. година. Драга децо, драги уметници и настављачи благословеног дела нашег духовног заштитника, нека вам је срећан празник и нека сте ви благословени овом светињом Господњом која постојано сведочи о љубави коју наш благочестиви народ има према Господу и светородној лози Немањића. Нека благослов Преподобног Симеона Мироточивог, Светога Саве, Светог Арсенија сремца ждребаоничког и косјеревског, Светога Василија острошкога и Светога Петра Цетињскога, руководи ваше духовне кораке, да свагда храбро и непоколебиво ходите путем Господњим и тако већ овде и сада предокушавате радост и љубав Царства небескога. Амин, закључио је катихета новосадске средње школе за дизајн. 

Након Светосавске беседе ученица Сара Стајић прочитала је текст о Савиндану као школској слави, као и значају молитвеног и саборног прослављања првог српског просветитеља чији животни пут је био саображен са Христовим путем који води у живот вечни. 

Светосавски прилог закључен је текстом о ордену Светога Саве и другим ордењима које додељује Српска Православна Црква. Наведени текст произнела је ученица четврте године Милица Стојичић. 

Овогодишњим Светосавским прилогом указано је на лик и дело Светога Саве као нашег сведока светости као једине истинске мера људскога живота. Зато и ми можемо са Светим псалмопојцем Давидом да узвикнемо: Диван си, Боже у светињи својој! (Пс 68, 35), и диван си Господе у светитељу нашем Сави!

Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Ризница литургијског богословља и живота 

Празнични прилог посвећен празнику Светога Саве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1291-1292. 1-15. јануар 2021)

Као светилника многосветлог, светитељу, те знамо, као чедо молитве васпитаника пустиње, као станиште чистоте, монаштву сапосника, као хранитеља сиротиње, као светлост архијерејима, стога ти оче, сви верни певамо. (светилен)

Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс васцеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодника Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостола који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг.

Угледајући се на преподобног Саву Освештаног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут светитеља Саве био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са архијерејским чином. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног архипастирског служења угледајући се на Пастиреначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу.

У наставку овог Светосавског колажа вашој љубави предочавамо изводе из Светосавских омилија наших отачаствених архијереја:

Митрополит дабробосански Хризостом: Светитељ Сава је на најлепши начин нашем народу приближио Христа

Христијанизација нашег народа је кренула негдје од петог, шестог вијека, али је завршена управо са Светим Савом, јер је Свети Сава, за разлику од мисионара прије њега, говорио српском народу српским језиком, говорио је од свог српског срца српским срцима и они су га разумјели. Повјеровали су њему и преко њега повјеровали у самог Христа, кога је он на најбољи начин приближио српском народу, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског и и мјестобљуститеља патријарашког трона г. Хризостома које је изговорио у литургијској беседи на Савиндан 2019. лета Господњег.

Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан

Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан. Плодове тог мисионарског рада уживају данас и Српска Православна Црква и српски православни народ. То је разлог због којег сматрамо да мисионарски рад Првог Архиепископа српског одликује управо догађај коме је посвећена и ова година – задобијање аутокефалије 1219. године, која представља основу за даљи пастирски рад Светога Саве, а и за развој црквеног живота на територији новоосноване Српске Архиепископије. Задобијање аутокефалије је било заиста мисионарског карактера. Игуман студенички Сава, препознавајући опасности које су доносиле политичке прилике тога времена, а којима је био изложен његов брат као владар и цео српски народ који се налазио под његовим вођством, имао је пред собом задатак да Цркву, у младој српској држави, уреди по благословеном канонском предању Православне Цркве. Овом канонском предању и духовном животу, Свети Сава се учио у самом центру православне духовности, на Светој Гори, где је основао српски манастир, који ће, током наредних векова, имати драгоцену црквено-духовну мисију за васцели српски народ, истакао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије у Светосавској беседи који је изговорио у свечаној дворани Матице Српске у Новом Саду, 2019. лета Господњег.

Епископ сремски Василије: Свети Сава је заиста богоносни отац

Свети Сава је надахнуо отачаство идеалима хришћанског патриотизма. Држава треба да буде отачаство – земља отаца. Држава отаца не сме да буде империја, јер где почива империја ту престаје отаџбина. Док су остали Немањићи стварали и уређивали српску државу, архиепископ Сава је уређивао и обрађивао Српску Цркву, као душу народа и државе. Он је био најпозванији за тај посао, јер његов рад и историја нашег народа сведоче да је он најбоље знао душу и потребе свог стада. Наш народ није дао ни једну личност која би се у томе могла упоредити са првим српским Просветитељем, речи су Његовог Преосвештенства Епископа сремског Василија које је изговорио у својој Светосавској посланици 2019. лета Господњег.

Епископ шумадијски Јован: Светога Саву не можемо разумети ни схватити без Христа

Прошло је много векова од како је Свети Сава заменио овај привремени и пролазни свет оним вечним и непролазним светом. Иако су векови прохујали од чудесне оне ноћи, како је некада певао Војислав Илић, нама се и даље намеће питање, шта је младог принца Растка Немањића навело да донесе одлуку да дворску раскош замени монашким подвигом? Заиста, ту одлуку је тешко разумети све док не уђемо у несагледиве дубине и тешко додириве висине вере којом је млади Растко постао монах Сава и заувек остао Свети Сава. Биће да је Свети Сава трагао за вечношћу и не мирећи се са пролазношћу, по речима апостола Павла, сматрао све за трице само да Христа задобије (Флп 3, 8), као и то, да све што изгуби овде од овоземаљског, да ће стоструко добити у непролазном Царству Христовом. Зато је Свети Сава све дао од себе да задобије онај драгоцени јеванђелски бисер (Мт 13, 46). Само тако ћемо моћи да разумемо и њега и сами себе, без обзира у којем веку живели, које звање имали и коју функцију обављали. Све ово значи да ми Светог Саву не можемо разумети ни схватити без Христа, јер ако Христа нема, ни Светог Саве нема, речи су из Светосавске посланице Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Јована, која је предочена 2019. лета Господњег.

Епископ жички Јустин: Светитељ Сава – верни наш молитвеник пред Господом

Честитам празник наш српски. Тиме што је српски, није искључено да је свеправославни јер све Цркве Божије славе Светога Саву, великог царевића који је напустио све, и ради Царства небескога, не земаљскога, дао своју младост, посветио Богу и роду своме. Зато је он покровитељ рода нашега. Њега молимо, њему се клањамо, од њега иштемо молитве да посредује пред Престолом Божијим, да нас избави од свих невоља. А да би нас избавио, Бог треба да зна да има кога да избавља и зашто да избавља. Нека Бог љубави, мира, истине и свакога добра буде са свима нама, са отаџбином нашом, са Црквом Божијом у све векове и сву вечност, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ жички др Јустин на празник Светога Саве 2020. лета Господњег на литургијском сабрању у Светотројичном храму у Чачку.

Епископ зворничко-тузлански Фотије: Све чему нас је учио Свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу

Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама, поука је Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија коју је изговорио на Савиндан 2012. лета Господњег.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Благословени задатак Светога Сава био је да нас научи вери, нади и љубави

Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној, истакао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије на литургијском сабрању у манастиру Ђурђеви Ступови, о Савиндану 2020. лета Господњег.

Епископ рашко-призренски Теодосије: Свети Сава нас је уписао у заједницу небеских народа

Будући Светитељ, он је постао истински просветитељ у роду своме, јер је он први усвојио Христову науку, просветио њом себе, своје мисли, осећања, срце, ум, вољу и душу. Зато сви свети из српског рода истичу Светог Саву за свог истинског просветитеља. У тропару његовом каже се да је он наставник и учитељ пута који води у живот вечни. Подигао је Свети Сава све нас од земље до неба, непролазно и вечно претпоставио је свом народу у односу на земаљско и пролазно, светим Јеванђељем Христовим припремио је свој, Богом изабрани народ за Царство Господње, за Царство Христово. Њиме смо постали вечни житељи неба. Руковођен Јеванђељем и Светим Савом, Свети кнез Лазар је своју душу и сваку богобојажљиву српску душу и земљу определио за Царство небеско. Свети кнез, као многи јунаци на Косову и после Косова, чували су завет Светог Саве, добро знајући да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека, речи су из Светосавске беседе Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, коју је изговорио на Савиндан 2020. лета Господњег.

Епископ стобијски Давид: Светитељ Сава је био сведок делатне љубави

Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид, у Савинданској беседи коју је изговорио на Светосавској акамедији у Врању 2015. лета Господњег.

Епископ диоклијски Методије: Светосавље - пут који води у живот

Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики, истакао је Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски Методије на Савинданској академији у Котору 2020. лета Господњег.

Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. (Преподобни Јустин ћелијски)

Приредили:

Протођакон др Дамјан С. Божић

и катихета Бранислав Илић

Извор: Православље