Створитељу Горњих и доњих, Који примаш од ангелâ трисвету песму, прими од људи ово трикратно појање. (стих Триода)

Ко живи фарисејски, далеко је од Цркве: Христос прима онога који је смирен у себи. (стих за митара и фарисеја)

У данашњи дан, с Божјом помоћу почињемо да појемо Триод, који су надахнути Духом Светим, добро и како приличи, поетски саставили многи врлински богоносни Оци и песмотворци. Пре свих њих је велики песник Козма, који је замислио да три песме певамо, као слику Свете и Живоначалне Тројице, за Велику и Светлу седмицу Страдања Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, саставивши песме кроз акростих по данима те седмице. После њега и други Оци, пре свих и боље од других, браћа Студит – Теодор и Јосиф – ревносни као и Козма, начинише песме и за остале седмице Свете и Велике Четрдесетнице, и прво их предаше својој Студитској обитељи, где их прво певаше, саставивши касније и друге књиге у које су унели и сабрали песме и од ранијих Отаца Цркве.

Јер како је први из дана, дан Господњи, као васкрсни, и завршава седмицу, и први у суштини, и осми, као коначни, Оци за други дан, понедељак, посебно саставише и установише прву песму. На исти начин, трећем дану, уторку, саставише песму другу. Четвртом дану, среди, песму трећу. Петом дану, четвртку, песму четврту. И шестоме дану, петку, песму пету. За седми дан, суботу, саставише шесту песму, исто као и седму, и друге две песме, осму и девету, које као главне имају и сви остали дани. И као што је божански Козма за Велику суботу саставио четворичну песму, тако је после премудри цар Лав наредио епископу Идруском Марку Монаху да завши канон, који је он и довршио.

Ова књига се не назива у буквалном смислу Триодом, зато што не садржи увек тропесму, како говоре савршена правила. Мислимо да је такав назив добила због тропесме за Велику и Страдалну седмицу, као што је речено раније. Жеља је светих Отаца наших да се целом књигом званом Триод помене укратко све што је за нас Бог испочетка учинио, и да се на подсећање свима изложи: како од њега саздани бисмо, и како бејасмо од хране рајске изгнани, и одбацисмо дату заповест која нам је служила на духовно вежбање, и како одбачени бисмо завишћу првозлобника змије и ђавола, одбаченог с неба због гордости. И како живесмо одбачени од блага Божјих, вођени ђаволом. И како је Син и Слово Божје милосрђем Својим пострадао, и приклонивши небеса сишао и у Дјеву се уселио, и због нас постао човек, и својим животом нам показао пут ка Небу, рекавши да се то постиже првенствено смирењем и постом и одбацивањем зла, а и осталим врлинама Његовим. И како је пострадао и васкрсао, и на Небеса се поново узнео, и Духа Светог послао својим светим апостолима и ученицима, који су до краја света проповедали да је Он био и Син Божји и Савршени Бог.

И шта све опет благодаћу Пресветог Духа учинише божански апостоли, који су својом проповеђу са свих страна сабрали заједно све свете, испуњавајући Вишњи свет, што је и била замисао Створитеља. А то и јесте циљ Триода, јер свети Оци замислише да нам следећа три празника: Митара и фарисеја, Блудног сина и Другог доласка Божјег, послуже као неко предзнање и поука, како би се у себи орасположили и постали спремни на духовни подвиг кроз пост, и ослободили се свакодневних грешних навика.

И као прву, предочавају нам причу о митару и фарисеју, и по њој и називају ову прву припремну седмицу пред пост.

Јер и они који се спремају за телесни рат, сазнавши од војсковође за дан битке, чисте и уређују оружје и све друго што је потребно, отклањају сваку сметњу, снадбдевају се са свим што је потребно, и тако се усдрно спремају за подвиг. А пре саме битке, сећају се јуначких дела из прошлости, како би орасположили душу совју за борбу, а тугу и страх одагнали.

Тако и божански Оци попут трубе упозоравају о предстојећој битки са демонима у посту, да бисмо очистили душу од сваке страсти и греха који смо учинили за дуго време кад нисмо постили, и мада немамо никаквих добара, треба да се постарамо да их стекнемо и да се добро наоружамо, како бисмо били спремни за подвиг поста.

Јер прво оружје ка постизању врлина је покајање и смирење, а препрека великом смирењу је гордост и уздизање, па нам због тога свети Оци излажу као сведочанство божанског Јеванђеља пре свих ову причу, желећи да фарисејевом гордошћу и уздизањем одагнајау ту нашу страст, учећи нас да се против ове страсти боримо цариниковим смирењем и покајањем. Јер је највећа и најгора страст гордост и уздизање, због које се десио пад ђаволов са Неба, који је пре тога био Деница, и због чега је постао помрачен и по делима и по имену. Али и родоначелник Адам је због гордости од рајске хране изгнан. Поучавајући нас овим, Оци нам дају пример да се у свом поправљању ни над ким не уздижемо и не устајемо против ближњих, него свагда да будемо смирени: „Јер се Господ супротставља гордима, а смиренима даје благодат” (1. Петр. 5, 5). Јер је боље бити грешан и кајати се, него праведан и преузносити се.

Јер нам је Господ рекао да је оправдан из храма изишао цариник, а не фарисеј (ср. Лук. 18, 14). Ова прича говори да се нико не узвисује ако је и добра дела учинио, него да се увек смирује, и моли се из душе Богу, па ако је и у највећа сагрешења пао, није далеко од спасења.

Овај цариник је од кнезова постављен да неправедно од свих наплаћује царину и да од тога ужива. Фарисеј се од другигх оделио због великог знања. Садукеји су од неког Садока, који беше праведан, јер „седек“ значи правда. Он је био првосвештеник који је помогао Давиду против Авесалома (ср. 2. Цар. 25, 24). Три су биле секте код Јевреја: јесеји, фарисеји и садукеји, који нису веровали у васкрсење и ангеле, а ни Духа нису признавали.

Молитвама свих светих песмословаца Твојих, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

https://mitropolija.com/2026/01/31/sinaksar-u-nedelju-o-mitaru-i-fariseju/

Матеј, 4, 1-11. Зач. 7.

Нема ниједне заповести Божје, о коју се људи нису огрешили, нити има иједне једине, коју су људи испунили без јадања и роптања. А нема опет ниједне заповести Божје, о коју се Господ Исус огрешио, нити има иједне, коју Он није испунио без јадања и роптања. Све што је имао да у Свом земаљском животу прође, учини и претрпи, Он је прошао, учинио и претрпео у потпуном смирењу и послушности према Оцу Свом небесном. Само да би нас научио смирењу и послушности! Само да би нас охрабрио на истрајност! Само да би нама показао, да све, што је заповеђено од неба, и могуће је и потребно је испунити под свевидећим надзором и руководством живога Бога. Људи се вајкају на сиромаштину и на незнатност свога порекла, и ако су сви људи у крајњој линији царског порекла, од Цара Бога. А Он, јединородни и вазљубљени Син Божји, није се никад вајкао због тога, што се родио у овчарској пећини, и што није имао где главу Своју поклонити.
Људи проклињу непријатеље своје, и ако је најчешће њихов грех створио им непријатеља од суседа. А Он, безгрешно јагње Божје, морао је као младенац на мајчиним грудима бежати у далеку земљу испред крвавога ножа Иродова. Па ипак Он није проклињао Своје непријатеље.
Људи се бунтују против власти и закона чак и онда кад им је мука од самих себе. А Он, Законодавац васионе, покоравао се властима и законима дајући ћесарово ћесару.
Људима је тежак пост, мада и кад им се дозвољава јести и у најпосније дане хлеб и зелен, и мада је пост неопходан за очишћење ума и савести. А Он, Пречисти, који није имао од чега да се чисти, драговољно је налагао на Себе пост од четрдесет дана, пост без хлеба, без зелени, без воде.
Људима је мучна молитва, и у храму и у самоћи, и ако је молитва лествица, која уздиже човека из прашине и животињства ка Богу. А Он, који је телом стајао са другим људима на дну лествице живота а духом непрекидно на врху, радосно је ходио у храм на молитву и проводио је целе ноћи у самоћи на молитви.
Људи неће без гунђања да испуне ни најмању титлу из закона Божјега, и ако је тај закон дат ради њихова сопственог спасења. А Он, Спаситељ света, који није имао од чега Себе да спасава, послушно је испунио и најтеже заповести из закона Божјега, и смирено принео Себе на жртву за људе само зато што је знао, да је то воља Оца Небесног и да је то нужно ради спасења људи.
Адам и Ева, у преобиљу рајском и у ситости свих божанских блага и сладости, не могоше одолети једном мајушном искушењу демонском и оставити недирнуто забрањено дрво. А Он, у пустињи и самоћи, гладан и жедан, без хлеба и воде, без пријатеља и помоћника, одупро се највећим искушењима, која само нечисти сатана може измислити.
Како су величанствени, и трагично величанствени, сви догађаји у Христовом животу! Као планине, о чије подножје море немоћно бије, и чије врхове узалуд човечје око тражи. Многи читаоци Светога писма мисле, да се најглавнија наука Христова садржи у Његовој Проповеди на Гори. Међутим има пуно догађаја у Христовом животу, који по својој поучности стоје наравно са Проповеди на Гори. Тешко је рећи, шта је код Христа главно, а шта споредно. Сигурно је, да нема код Њега ничега споредног. И сигурно се не може рећи, да Његова наука, исказана речима, представља нешто главније, од Његове науке, показане делима и догађајима. Шта више, пре би се могло рећи, да дела Христова и догађаји из Његова живота код већине верних остављају дубљи утисак и изазивају јача осећања, него ли Његова наука исказана речима. Као год што би већи утисак на људе учинио лекар, који би ћутке отворио очи слепоме, него ли онај, који би речима објашњавао, како се слепцима даје вид. Но с друге стране, узвишена и дивовска дела и догађаји из живота Божанског Јунака остали би као тајанствене и безимене громаде планинске, да нису добили израза, објашњења и путеводства у науци исказаној речима Божанског Учитеља. Размишљајући о једном и о другом човек мора са дубоким страхопоштовањем и смирењем рећи: обоје је неисказано велико, и: једно од другог не може се одвојити, као што се не може одвојити исток од запада. Јер шта би нам помогле Христове речи: молите се непрестано – да Он сам није дао очигледан пример у непрестаној молитви? Или, с друге стране, како би ми могли разумети и искористити Његов пример дуготрајног поста, да нам Он није објаснио потребу и спасоносност поста? Исто тако допуњују се Његова дела милосрђа и Његова наука о милосрђу; Његова борба са Сатаном и Његова наука о стражењу над својом душом и одолевању искушењима; и све остало, речено и учињено. Његова дела хармонирају са Његовим речима као здраво тело са здравом душом. Гле, Он је и дошао на земљу не само да Своју душу оваплоти у тело, него и да сваку Своју реч оваплоти, – да сваку Своју узвишену реч обуче у узвишено тело видљивог дела или видљивог догађаја.
Погледајмо сад, како Господ оваплоћава у једно величанствено тело дела и догађаја Своје речи о посту, стражењу и одолевању искушењима. После крштења на Јордану Он одлази на превелики подвиг поста, стражења и борбе са Сатаном.
Тада Исуса одведе Дух у пустињу, да Га ђаво куша. Зашто баш одмах после крштења? Да покаже нама, да смо и ми после крштења изложени искушењима, и то све до саме смрти телесне. Крштењем смо очишћени и наоружани Божјом силом, па послани у борбу. Као што вели премудри Златоуст: „ти ниси примио оружје да седиш, но да се бориш“. Крштењем смо постали слични Адаму у Рају. Зашто нас ставља Бог пред искушења, питамо се још једном? Прво зато, да покаже нашу слободу. Бог нас је кроз крштење наоружао Својом силом, и наоружане пустио да бирамо: да ли то оружје да окренемо против ђавола или против Бога. Друго зато, да се, ако паднемо, обелодани грех Адамов и оправда Божји поступак изгнања Адама из Раја у долину плача, и да се, ако победимо, обелодани моћ Божје силе у нама. Јер Ново Стварање има нову силу, нови Рај, новог човека, нову победу и славу, али и – понован пад.
Зашто Свети Дух одведе Христа на искушење? Да се покаже, да је Христос намерно, а не случајно, стављен на искушења. Адама Бог није намерно довео пред Сатану, да га овај куша, а са Христом је то Бог учинио намерно. Да се покаже тиме да је Адам, при бољим околностима, подлегао искушењу, а да је Христос при тежим околностима, победио искушење. То исто се показује још и тиме, што је Адамов пад био у Рају, а Христова победа на земљи, у долини плача и изгнанства, у пустињи. Јер се каже да Дух одведе Исуса у пустињу.
У пустињи је Христос постио четрдесет дана и четрдесет ноћи. Какав страховит призор! Докле грешници, ради којих је и сишао Христос на земљу, ваљају се у пресићености и препијености од земаљских сласти, дотле Он, пријатељ грешника, стоји у пустињи на осамљеној и плачној молитви дан и ноћ, не узимајући у Своја уста ни хлеба ни воде дан и ноћ, кроз читавих четрдесет дана и ноћи. Господ то чини, да тиме покаже неизмерну љубав Своју према човечанству, кога Он Својим постом чисти и Својим примером учи; и да тиме покаже Своју неодољиву нераскидљиву привезаност ка Своме Оцу небеском и послушност према Њему. Гле, све што људи кажу да не могу, Он може; и све што људи раде невољно и са роптањем, Он ради послушно и ревносно. Он је испунио све оно што се избрани народ правио да не може испунити. Народ избрани био је у богатом Египту и при богатству падао је и од Бога отпадао. И Он је био у Египту, но остао је нетакнут египатском тамом слично Јосифу. Народ избрани био је у пустињи четрдесет година, и ту је падао и од Бога отпадао, и ако га је Бог Својом руком водио и маном небеском хранио. А Он је провео четрдесет дана и четрдесет ноћи у пустињи без јела и пића, са непромењеним смирењем и послушношћу према Богу. Најзад народ избрани ушавши у земљу обећану падао је и отпадао од Бога, и ако га је Бог непрестано опомињао кроз закон и пророке. А Он у земљи обећаној, када је већ од неких био признат за Господа Месију, остао је веран, смирен и послушан према оцу небеском.
После четрдесет дана непрекидног бдења, поста и молитве, Господ Исус огладне. И тада приступи Њему кушач и поче Га кушати.
Прво кушање управља кушач на тело, на изгладнело тело Спаситеља, зато Му рече: ако си Син Божји реци, да камење ово хлебови постану. А зашто ђаво не претвори камен у хлеб, и не понуди Исусу? Гле, то би било јаче искушење за гладна човека – да види и омирише пред собом топао хлеб. Зашто, дакле, ђаво прво то не учини, па онда не поднесе готов хлеб огладнелом Исусу? Сасвим прост разлог: зато што не може. У немоћи својој он тражи, да сам Исус створи њему средство за кушање. Бог је творац камена, Бог је творац и хлеба. У самој ствари Бог и производи хлеб из камена, то јест из земље. Чудо претварања камена у хлеб, дакле, Бог врши сваки дан, као што сваки дан Он врши чудо претварања хлеба у крв. Но то само Бог може и нико други. То је могао Исус учинити и без ичијег предлога, само да је хтео. Јер не пости онај ко нема и не може да има, па не једе; него онај пости, ко има и може да има, па ипак не једе. Очигледно је још из речи ђавола и то, да он жели да се наруга Богу; као да хоће да каже: ето ти Божје моћи и Божјег човекољубља! Каменита и очајна пустиња на све стране. Нигде хлеба за гладна човека. Бог створио човека и ставио га у бесхлебну пустињу да се глађу мучи и од глади умире. Где је ту моћ, где љубав, где милосрђе Божје? Зато, ето ти, ако си у истини неки Син Божји и ако можеш, претвори ово Божје камење у хлеб, па једи. Ако ли ти ту моћ Бог није дао, онда зашто се држиш Бога? Хајде са мном против Бога! – Авај, овакво шаптање и внушење успева код многих маловерних! („Никад не треба веровати ђаволу, чак ни у том случају, када он саветује и нешто корисно и неопходно, јер он мами корисним и завршује злим; не треба испуњавати вољу демона ни због глади нити због друге неке нужде, но треба прибегавати Богу“ Зигабен).
Но на овакву богохулну злобу и пакост Христос мирно даје такав одговор, какав може до краја света служити као поука и укор изелицама овога света: писано је, рече, не живи човек о самом хлебу но о свакој речи, која излази из уста Божјих. Теже је створити него нахранити. А Бог је речју Својом створио све што постоји, речју Својом Он може и хранити сва Своја створења. Чиме се другим и хране небеске силе и воинства ако не животворном речју Божјом? Ми смо пали на храну од прашине онда када смо се удаљили од речи Божје; па ипак живот, који нам долази кроз прашину, не долази од прашине него од речи Божје. Реч ме твоја оживљава, говори Псалмопевац. Како су слатке језику мојему речи твоје, слађе од меда устима мојим! Нигде није речено у Светом писму, да је у хлебу од прашине живот и светлост, а речено је, да је у речи Божјој живот и светлост (Јов. 1, 4). Сав је живот у Богу, и ван Бога нема живота. Све остало: и храна и вода и ваздух и светлост нису живот ни извор живота, но сами канали живота. И то су речи Божје, обучене у густо и чулно одело ради нас телесних створења.
Безгрешни ангели не потребују никакве канале, него се непосредно хране животом од животворне речи Божје. А ми то можемо, јер смо онемоћани и раслабљени грехом. Ми не би могли поднети чисту и голу реч Божју, Јер би то била сувише јака храна за нас. Јер је реч Божја, по учењу апостола, жива, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима (Јевр. 4, 12). Тако је силна и моћна и сита гола реч Божја. И да је Христос, као пуна Реч Божја, дошао на земљу необучен у густо и чулно тело материје, ко би Га могао поднети? Осећајући ову свемоћну силу Христа као Речи Божје, пророк Малахије у страху говори: ево, доћи ће Господ, али ко ће поднети дан доласка Његова? И ко ће се одржати, кад се покаже? Јер је Он као огањ ливчев и као мило бељарско (Малах. 3, 1-2).
Сам је Христос та реч Божја и тај хлеб животни, од кога сваки хлеб хранљиви и добија животну силу и хранљивост. Нашто ће Њему, да од камења прави хлеб? Он је огладнео не зато што је морао огладнети, но зато што је хтео огладнети, јер се примио драговољно, да испуни сваки закон. То није била случајна глад обичног смртног човека, но глад Бесмртника, који ће својом победом над ђаволом и својом поуком ситити поколења до конца света.
Друго кушање управља кушач на ум. Тада га одведе ђаво у свети град и постави га наврх храма, па му рече: ако си Син Божји, скочи доле, јер у Писму стоји, да ће ангелима Својим заповедити за тебе, и узеће те на руке, да где не запнеш ногом својом. И овде ђаво опет почиње злобним речима: ако си Син Божји Но овде се, гле, и он почиње служити Светим писмом, (Псал. 90, 11-12), дајући наведеним речима сасвим криво тумачење, као што је обичај свих непријатеља Бога и Божјег закона.
Ако је прво кушање намењено за поуку изелицама и сладострасницима, то је ово друго намењено за поуку охолим зналцима, умним гордељивцима и књижевницима, који сабравши нешто знања од материјалне природе и од чулног живота, уздижу себе гордо изнад цркве Божје, док у тренутку њихове највеће опијености самим собом Сатана им не нареди, да скоче доле у пропаст. Јер, сабирајући знања мимо Бога и цркве Божје, охоли људи мисле, да сабирају снагу, док у ствари они сабирају немоћ. Ко увећава охолост, увећава немоћ. Ко се удаљује од Бога, бива све мањи и мањи духом и силом, док најзад не ишчезне као пухор у ветру. И кад охол човек увећа немоћ своју до краја, и кад се удаљи од Бога до краја, он сматра себе, да је стао ногама својим на врх цркве Божје, па чак и да је самога Бога ставио себи под ноге. И тада му Сатана прилази са кушањем и говори: скочи и полети! Твоји ангели, тј. твоји идоли, држаће те да не паднеш!
А шта Господ Исус на то одговара кушачу? А Исус рече њему: али и то стоји написано: немој кушати Господа Бога свога. Бог воли људе неисказаном љубављу, али зато Бог неће улазити у сваку смешну игру људску, нити ће чинити чуда ради љубопитства људског. Никад ниједно чудо Бог није учинио, нити ће учинити, да задовољи радозналост људи. Његова су сва чуда намењена задовољењу истинских потреба потребитих, лечењу болесних, обраћању неверних, који траже праву веру, и оправдању верних, кад су ови изложени мучењу за праву веру. Ми кушамо Бога сваким својим делом и сваком својом помишљу и сваком жељом, која није основана на смирењу и послушности према Богу. Они који, гордећи се својим умом и својим знањем, поништавају закон Божји, кушају Бога на велику своју погибао. Јер Бог је дуготрпељив, и по Својој дуготрпељивости Он ће трпети њихово зачикавање, горђење и свако богохулство, очекујући, да сва пара охолости изађе из њихове главе, и да они застиђени покају се. Но на крају крајева, кад они остану у окамењености свога срца, што долази опет од охолости ума, Бог их предаје потпуно у власт демона кушача. „Бог је обећао моћи ономе ко је у опасности, а не ономе ко Га куша; ономе ко је у невољи, а не ономе ко чини све на показ и лови празну славу“. (Св. Исидор Пелусиот: Писмо ђакону Јоану Писма 4, 164). И демон кушач изводи их на највишу висину охолости, и тад им предлаже, да скоче доле. И они послушно скачу и пропадају. И њихово се име брише за свагда из књиге живих.
Треће кушање управља кушач на срце. Он узе Исуса и одведе га на Гору врло високу и показа му сва царства овога света и славу њихову. И рече му: све ово даћу теби, ако паднеш и поклониш ми се. То је кушање богатством, влашћу и славом. Безбројни су они, који падају у ову замку ђаволску. Откуда ђаво може поклонити оно што није његово? Јер речено је пророком: Господња је земља и што год је на њој, васељена и све што живи у њој (Пс. 24, 1). Али ђаво лаже, јер он је, по речима самога Спаситеља, лажа и отац лажи (Јов. 8, 44). Његовим лажима подлеже само малоумници, који заборављају, да је живи и истинити Бог свемоћни и једини господар света. Оно, што Бог људима даје, на корист је људима; а оно, што ђаво обећава дати и привидно даје, на пропаст је људима. Јер он не даје своје него туђе, крађено, и то крађено од свевидећег Бога. Зато оно, што Бог даје, трајно је и благословено је, док оно, што ђаво даје, пролазно је као ветар и проклето је.
При овом последњем кушању, где се ђаво послужио највећом лажју на свету, и где је захтевао од Господа нешто што превазилази сваку дрскост сем ђаволске, Господ Исус је господарски узвикнуо: иди од мене, Сатано! Но ради наше поуке опет га није оставио без образложења и навода из Светога писма; зато је додао: јер стоји написано. Господу Богу клањај се и Њему јединоме служи.
Слађа је кора суха круха из руке Божје, него ли сва царства земаљска и њихова слава из руке ђаволске. Сваки човек, који се иоле држи Бога, богатији је и славнији од ђавола, те је смешно кад богаташ тражи и прима нешто из руку просјака. Прави богаташ је Бог; после Бога најбогатији су ангели Божји; после ангела човек; после човека животиња, биље, звезде и минерали. Свако од створења Божјих поседује нешто што је примило од пребогатога Бога. Ђаво пак нема ништа док не украде туђе.
Вероватно да је Сатана кушао Христа и са другим искушењима, пошто је видео пред собом јединствени пример човека, који се ни за тренут и ни за длаку није подавао његовој власти. Но јеванђелисти наводе ова три главна, под која се могу подвести сва остала искушења у људском животу. Прво је, дакле, искушење тела или наше вољне природе; друго је искушење ума, или наше мисаоне природе, и треће искушење срца или наше осећајне природе. Прво искушење одговара највише младићком, друго зрелом, а треће старијем узрасту човека. Младић се бори са телесним страстима и похотима; зрео човек се бори са гордошћу свога ума, свога знања и умења; старији човек пак има борбу са среброљубљем, властољубљем и славољубљем, но од свега тога овога среброљубље је најстрашнија страст. И тако три главна сатанска кушања, којима је сатана кушао Господа Исуса и којима куша свакога од нас, јесу: сластољубље, частољубље и среброљубље.
Сва три ова искушења Господ наш је издржао победоносно, и то у најтежим околностима: и гладан, и жедан, и без крова, и без пријатеља, у пустињи, у самоћи. Издржао је тако, да је ђавола нагнао у бегство. Тада остави Га ђаво. И гле, ангели приступише и служаху Му.
Но где су били ангели дотле? Зашто Му нису притекли у помоћ? Несумњиво они су се удаљили од Њега по Његовој наредби, као што је несумњиво, да их је Он могао позвати у помоћ кад и колико је хтео. Он је то сам посведочио онда, када је у Гетсиманији био ухваћен и поведен на осуду. Један од ученика потргао је нож, да брани свога Учитеља, а Христос му је то забранио рекавши: мислиш ли ти, да ја не могу сад умолити Оца Свога, да ми пошаље више од дванест легиона анђела (Мат. 26, 53)? Но Он то сам није хтео. Он је хтео, да као човек буде кушан од Сатане. Сваки човек бар има једног ангела хранитеља, који му помаже у борби с искушењима. Христос је хтео да остане сам, без иједног ангела. И свакога човека кушају, по Божјем попуштењу, обично мањи зли дуси. А Он је хтео да буде кушан од самога Сатане, старешине свих злих духова. Једном речју, Он је хтео при најтежим околностима да се бори са највећим искушењима, и то против највећег кушача рода људског, коме су Адам и Ева подлегли у Рају. И борио се, и победио, и оставио нама јединствени пример победе, пун охрабрења и надахнућа. Велики Исаија, прозирући ову борбу и ову победу Господа, овако је прорекао: Господ ће изаћи као јунак, подигнуће ревност Своју као војник (Ис. 42, 13).
Кад је Јунак над јунацима однео победу, онда је дозволио, да Му приђу ангели. И гле, ангели приступише, и служаху Му!
После оваквог примера највећег Човекољупца и нашег највећег Пријатеља који се јавио на овој грешној земљи – ко се од нас сме пожалити на ма какво страдање у овом животу? Нико, ко има стида и савести. Зато пожуримо, да док још траје хучни дан овога живота, који се хитро скраћује – пожуримо, да се покајемо за сву нашу леност и небрижност у испуњавању закона Божјега. Пожуримо да од сад послушношћу према Богу загладимо наш грех роптања против воље Божје. Са смирењем и послушношћу испунимо све што Бог од нас тражи: и пост, и молитву, и стражење над духом својим, и опрезно мотрење на сплетке злога кушача и свих његових немоћних слугу. Бог од нас тражи, да ми победимо, јер Он зна, да ми то не можемо. Он од нас тражи само преданост вољи Његовој, смиреност и послушност. А оружје је Његово, и победа је Његова. Он ће стајати увек уз нас, и ангели Његови ће нам служити. Величанствен је Господ у моћи Својој, несравњив у богатству Своме и неописив у милосрђу Своме. Толико је милосрђе Његово према нама људима, да Он и Своје сопствене победе приписује нама. Зато нека Му је слава и хвала од ангела на небу и од људи на земљи, Оцу, Сину и Светоме Духу – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. – Амин.
 
Омилије

Бесједа блаженопочившег архимандрита Луке (Анића) на Сабор Светог Јована Крститеља Господњег – Цетињски манастир, 20. јануара, 2006. године

Богогласна труба, анђео пустиње, крај старог и почетак Новог завјета, Јован пророк, Претеча и Крститељ Господњи, богогласно говори: Покајте се јер се приближи Царство небеско.

Приближи се, не само временски већ је скоро на дохват руке, јер у Јордан силази Творац свјетова да прими крштење слугу, да призна да је људски род слуга и уђе у људску природу.

Иако на земљи није било достојнијег човјека за велику и Свету тајну крштења Исусовог, крштавајући Га, Свети Јован сматра себе недостојним да положи руку на Спаситеља. И сам Христос каже, да нема већег између рођених од жене од Јована Крститеља. Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, громогласна труба која позива на преображај цјелокупног људског бића, својим животом показује да је овај свијет ништа, да многе маске које сакривају нашу небеску отаџбину падају пред истинским животом и пред доласком истинитог лика човјечјег у лицу Исуса Христа, Богочовјека. Пред тим истинским ликом сви се ми огледамо и проналазимо своје мане и слабости, мјеста која треба да поправимо да би се саобразили лику који није за овај свијет већ за непролазне вјекове. Достигавши онај лик, каквим нас Бог хоће, каквим Господ жели да изгледамо, Свети Јован има слободу и смјелост да позива на покајање, преумљење и потпуни преображај људског бића.

Да ли покајање значи стално кајање за гријехе, нас људи који смо слабе природе? Ми се кајемо за своје гријехе, али пошто не можемо стално на њих мислити, треба да знамо да је покајање нешто више од тога. Живот у покајању значи живот по заповијестима Господњим, у којем човјек једноставно није пријемчив за гријех. Оно што човјек мрзи и чега се не дотиче, не може ни да овлада њиме. Живот у покајању значи живот далеко од гријеха, његовох узрока и жеље за њим. То је потпуни преображај бића, на који човјека једино сила Христова може да призове. Једино силом Христовом човјек може бити способан да спроведе покајање, да се у њему одржи и засвијетли свјетлошћу будућег вијека, под којом су свјетла овог нашег земаљског живота, само обичне блиједе свјетиљке, које се гасе када сине сунце. То Сунце правде које је сишло у Јордан и собом освештало воде, почевши нови живот људске природе, призива нас кроз Светог Јована на истинско живљење.

Свети Јован је показао какав човјек треба да буде, гдје треба да буду његова хтјења и какав треба да буде његов однос према Богу и ближњему.

Свети Јован зато каже: Ти треба да растеш а ја да се умањујем. Ја сам о Теби проповиједао, а сада када си дошао, ја се склањам у страну као онај пријатељ жеников који стоји на свадби и радује се гласу женикову, пуштајући ипак да он буде у средишту догађаја. Ријечима да није достојан да одријеши обућу Христову, Свети Јован нам, у ствари, показује како ми треба да се односимо према Богу. Зато што нијесмо заживјели покајањем, ми мислимо да Христос треба да служи нама а не ми Њему. Није ријеч само о испуњавању наших молби и жеља, већ ми врло често заборављамо, да Богу служимо само ако понесемо крст који је Он понио на Голготу. Бог нас је створио, даривавши нам велику и неизрециву тајну вјере, да би преобразивши наше биће, оно помогло спасењу свијета, спроводећи то прво над собом самима, а затим благовијестећи и другима о силаску Бога у свијет и могућности Његовог достизања кроз ове велике и Свете тајне, покајање, молитву и упијање Бога у себе. Велика је тајна на коју Свети Јован призива. То је тајна покајања, преображаја, преумљења, стављања читавог свог живота у њедра Спасова, да би нас даље Он водио, не дозвољавајући нам да идемо нашим лудим путевима људским, већ ка Богу, да наш пут буде богоусмјерен, Богом вођен, водећи нас ка Творцу, који нас смјерно, а не насилно призива: Покајте се, јер се приближило Царство небеско и не пропустите огромну шансу која вам је дата.

Ако је Бог сишао у Јордан треба и ми да сиђемо смирењем својим, да засијамо као звијезда Даница дјелима милосрђа, љубављу и свим оним одликама живота по Богу.

Славећи данас Светог Јована, имамо изузетну част да је он ту са нама, да нас благосиља, води и указује на пут ка Царству небеском. Нека нас његова молитва води у све дане живота нашег, и показује на који начин да избјегнемо саблазни овога свијета, на који начин Христос да постане центар нашег живота, средиште а не само неки обогатитељ цивилизације, као што је то за западњаке. Отац Симеон са Свете Горе, иначе Перуанац, рекао је, да је за западни свијет, Христос само један обогатитељ цивилизације и унутрашњих односа, који то ради споља, не улазећи унутра. За нас хришћане, по његовим ријечима, Христос је бомба, која треба да експлодира у овом свијету, да би он престао да буде свијет и постао Црква.

Када та бомба експлодира у срцима нашим, експлодираће и у нашим породицама, и у друштву, да бисмо сви једним устима и једним срцем славили Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици, Бога дивног у Светима својим, дивног и у Светом Јовану Пророку и Крститељу своме, у вјекове вјекова.

https://mitropolija.com/2026/01/20/besjeda-blazenopocivseg-o-luke-anica-na-sabor-svetog-jovana-krstitelja/

„Умресте“ смрћу Христовом у крштењу, и Његовом спасоносном смрћу победисте смрт; и опет, у крштењу васкрснусте Његовом божанском силом у живот вечни. И отада је „ваш живот сакривен с Христом у Богу“. Отада је тајна вашег живота у Њему, и сила, и бесмртност, и вечност. Јер хришћанин је тиме хришћанин што је сав у Христу, свом тајном свога бића. Смрт нема више власти над њим већ он има над њом, јер је сав у Једино Бесмртном и Безгрешном. „Умресте“ свету, умресте смрти, умресте греху, умресте свему пролазном, трулежном, земаљском, и – васкрснусте с Христом, оживесте са Њим за све што је божанско, бесмртно, вечно. Док човек не умре и не васкрсне са Христом, сав му је живот опкољен и заробљен смрћу. Крсти ли се крштењем Христовим, он свим бићем постаје Христов, сав му је живот „сакривен с Христом у Богу“: сакривен од сваке смрти, од сваког зла, од сваког ђавола. И он још на земљи живи вечним животом. „Живот – с Христом у Богу“, ето шта уствари треба да буде људски живот. Ради тога су људи и створени; ради тога је Богочовек и дошао у свет, и примио на Себе наш живот, да би га одвео његовом божанском назначењу и циљу. А његово божанско назначење је богоживот. Такав је био наш живот у рају: богоживот. Грех га је одвојио од Бога, и сјединио са? – ђаволом. Отада је наш живот постао своје врсте ђавоживот. Богочовек је и дошао да наш живот ослободи греха, смрти, ђавола, и тако га од ђавоживота врати богоживоту. То је могао учинити једино Богочовек, јер је у Себи сјединио наш живот са Богом, те је наш живот понова постао богоживот: „живот сакривен с Христом у Богу“. Поставши човек, Бог Логос је постао наш живот, и Својим животом показао шта је богоживот. Богочовек = богоживот: сав живот од Бога, у Богу, ради Бога, Богом. Богочовечански живот Христов је једини прави, нормални људски живот. Зато је и Црква богочовечанско тело са богочовечанским животом. У њој је наш живот – богоживот: „сакривен с Христом у Богу“. У њој ми људи и доживљујемо свој људски живот као богочовечански живот. Наше живљење у њој заиста је „наше живљење на небесима“ (Флп. 3,20). 

Преподобни авва Јустин Ћелијски

(из књиге ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ КОЛОШАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА)

извор

Рођење Христово помињу двојица јеванђелиста, Матеј и Лука. Али њихове приче су запањујуће различите! По јеванђелисти Матеју Младенцу Христу поклањају се мудраци, а по Луки - пастири ... По јеванђелисти Луки, четрдесет дана послије Христовог рођења доводе га у Јерусалим, а код Матеја су Јосиф и Марија принуђени да бјеже са Христом у Египат одмах након појаве Мудраца ... Постоје недосљедности? Како је било у ствари?
Није тако тешко ускладити јеванђеоске приче о рођењу Исуса Христа. Матеј и Лука не противријече један другом, они само пишу о различитим догађајима који су се догодили у различито вријеме. Само јеванђелист Лука директно говори о догађају Рођења Христовог, као што пажљиви читалац лако може да види. Матеј, прво о ономе што је претходило Божићу, а затим о ономе што се догодило нешто касније.
Али, о свему по реду.
Шта свети јеванђелист Матеј каже о Божићу?
Веома мало. Само један стих посвећен је рођењу Господњем: „И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус“ (Мт 1, 25). У овом Јеванђељу нећемо наћи никакве детаље повезане са околностима доласка Спаситеља у свијет. Али наћи ћемо родослов тј. списак предака Исуса Христа (Мт 1, 1-17) и сазнаћемо како је Јосиф, узнемирен неочекиваном трудноћом Дјеве Марије, зарученом за њега, хтио да је тајно пусти, али се предомислио, пошто је у сну добио откриће од Анђела: “Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових (Мт 1, 19, 20-21).

Родослов Господа Исуса Христа, на почетку Јеванђеља по Матеју, показује да је Спаситељ био исти као и његови преци, човјек од крви и меса и да је потекао из лозе цара Давида - у којој је, према пророчанствима, требало да се роди Месија (Месија - Јевр. Помазаник, тј. Цар; цареви су помазивани освећеним уљем као знак да Дух Божји почива на њима), који би, према пророштвима, требало да избави израиљлски народ од свих непријатеља, укључујући и саму смрт. Сва месијанска пророчанства испунила су се у Исусу Христу.  А из приче о анђеоском јављању Јосифу постаје јасно да Христос није био само човјек: Сам Бог се оваплотио и сишао на земљу да спаси људе које је Он створио од гријеха и смрти. Оба ова одломка су важна и теолошки значајна. Али ни један ни други нису у директној вези са Божићем. 
Дакле, само Свети Лука говори о самом Божићу?
Да. А Матејево јеванђеље само разјашњава неке детаље његове приче. Шта тачно, јеванђелист Лука пише о Божићу?
Приближно вријеме Спаситељевог доласка у свијет. По Луки, Христос се родио након што је изашла заповијест Цезара Августа о попису становништва све земље. „Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом“ (Лк 2, 1-2). Многи историчари сумњају да је такав попис икада проведен. Са изузетком Јеванђеља, није било података о националном попису становништва указом цара Октавијана Августа (27-23. прије Христа - 14. Н. Е.). У једној Јудеји попис је стварно извршен, али, очигледно, након Христовог рођења. По јеврејском историчару Јосифу Флавију, то се догодило када је Квириније почео да влада римском провинцијом Сиријом (којој је Јудеја била тада припојена). Односно, око 10 година након смрти јеврејског цара Ирода Великог.

Али Христос се, по Јеванђељу по Матеју, родио за вријеме Ирода! Па ко је погријешио - јеванђелист Лука или Матеј? Или можда Јосиф Флавије? Руски теолог и историчар Цркве, Николај Никанорович Глубоковски (1863-1937) сматрао је да се не ради о грешкама, већ о пропусту. Попис становништва који је споменуо Јосиф Флавије можда није био први. На примјер, познато је да је Египат, који се граничи са Палестином, пописивао своје становништво сваких 14 година, а Јудеја је могла да дјелује на исти начин. А ако прихватимо претпоставку да је Квириније двапут владао Сиријом (тако се може протумачити један од докумената откривених у 18. вијеку), онда је лако претпоставити да је попис могао бити извршен у његовој првој владавини, чак и за вријеме Ирода. Није случајно што јеванђелист Лука наглашава да мисли на први попис становништва.
Друго објашњење понудио је архиепископ Аверкије (Таушев): Август је могао да изда декрет о попису много прије Христовог рођења - можда чак 27-23. године прије Христа, када је у својим рукама концентрисао сву моћ у Риму. Али извршење овог декрета у Јудеји је одгођено, између осталог и због Иродове смрти: попис је обустављен и приведен крају само 10 година касније.
Матејево јеванђеље помаже да се тачније утврди вријеме Христовог рођења (о томе ћемо касније). Али Лука даје и неке смјернице.
Мјесто гдје се Христос родио
Јеванђелист Лука пише да се Рођење Христово догодило у Витлејему, Давидовом граду. Тамо, у Витлејему, дошло је вријеме да Дјева Марија роди: „... И кад ондје бијаху, испунише се дани да она роди. И роди сина својега Првенца, и пови га, и положи га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк 2, 6-7).
По предању, пећина (јаслице) постала је мјесто Христовог рођења, али само Јеванђеље то не каже: оно само каже да су у привременом склоништу свете породице биле јасле, односно хранилица за животиње. Можда је то чак била и стаја за стоку, која је у вријеме пописа, због недостатка соба у хотелима, била на брзину прилагођена смјештају оних који су долазили из других градова.
Иначе, Марија и Јосиф су живјели у Назарету. Тамо се Архангел Гаврило јавио Пресветој Дјеви:“И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова; И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја“ (Лк 1, 26-33). Али Јосиф и Марија морали су, према правилима, бити регистровани у граду из којег потиче њихова породица. Односно у Витлејему.

Мјесто рођења Господа Исус Христа је изузетно важно.
На крају крајева, сви Јевреји су добро знали предвиђање пророка Михеја да ће се дуго очекивани Месија - потомак цара Давида - родити у његовом родном граду Витлејему: “А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена“ (Мих 5, 2).
Ефрата је древно име града Витлејема. У преводу са јеврејског значи „плодан“. Можда је исто име добио и оснивач Витлејема, чије становнике Библија понекад назива Ефраћанима (Рута 1, 2, 1. Цар 17,12).
Али да се Христос заиста родио у Витлејему, очигледно су знали само Његова Мајка и праведни Јосиф, обручник. Сви остали су отаџбину Господа Исуса сматрали галилејски градом Назаретом, гдје је провео већи дио дјетињства и младости. А ово наводно галилејско поријекло збунило је многе. У Јеванђељу по Јовану видимо, на примјер, како је будућем апостолу Натанаилу неугодно када сазна да је Исус из Назарета: „Може ли ишта добро бити из Назарета?“ (Јн 1, 46) А касније ће првосвештеници и фарисеји покушати да убиједе Никодима, једног од чланова Синедриона (врховни јеврејски суд), да Исус не може бити прави Месија:…“ Испитај и види да пророк из Галилеје не долази“ (Јн 7, 52) ...Али захваљујући првим главама Јеванђеља по Луки (написаном, очигледно, по ријечима Богородице), тачно знамо гдје се Христос родио. Тамо гдје је било предвиђено - у Витлејему. 
Околности Спаситељевог рођења
Познате су захваљујући истом јеванђелисти Луки:
„И бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега. И гле, анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим. И рече им анђео: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама. И уједанпут са анђелом се појави мноштво војске небеске, који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. А кад анђели отидоше од њих на небо, људи пастири рекоше један другоме: Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад видјеше, објавише све што им је казано за то дијете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири“ (Лк 2, 8-18).
Први који су о Спаситељевом рођењу сазнали - и то на крајње необичан начин, од Анђела - нису били племићи високог ранга, ни старјешине јеврејског народа, ни писари и не првосвештеници, већ најобичнији људи, пастири. А као најближе ученике Господ је узео и људе једноставне и необразоване - рибаре. Овим једноставним људима, неоптерећеним различитим теолошким концептима и разматрањима политичке цјелисходности, било је лакше да прихвате Господа, да у њему виде Сина Божијег. Сам Христос је једном узвикнуо: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.Хвалим Те, Оче, Господе неба и земље, што си то сакрио од мудрих и разборитих и открио бебама; њен отац! јер такво вам је било задовољство“ (Мт 11, 25-26).
А шта је са мудрацима које је Витлејемска звијезда довела до Младенца Христа?
Заиста, прича о мудрацима је дуго и чврсто повезана са Рођењем Христовим. Толико да се развила чак и традиција да се за Божић цркве украшавају јаслицама са ликовима Свете породице и мудраца и да се дјеци дају божићни поклони, баш као што су мудраци донијели дарове Богомладенцу ...
Погледајмо изблиза причу о мудрацима у Матејевом јеванђељу:
„А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: Гдје је цар јудејски који се роди? Јер видјесмо његову звијезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо. Када то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим. И сабравши све првосвештенике и књижевнике народне, питаше их гдје ће се Христос родити. А они рекоше: У Витлејему јудејскоме; јер је тако пророк написао:… Онда Ирод, тајно дозвавши мудраце, сазнаде од њих када се појавила звијезда. И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дијете, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним, А они, саслушавши цара, пођоше, и гле, звијезда, коју су видјели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго гдје бјеше дијете. А кад видјеше звијезду, обрадоваше се веома великом радости. И ушавши у кућу, видјеше дијете са Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се, па отворивши ризнице своје принесоше му даре: злато, тамјан и смирну (Мт 2, 1-5; 7-11).
Обратите пажњу: мудраци долазе у Витлејем, али не у тор за стоку, већ у кућу ...
И још нешто веома важно: када је Ирод схватио да га мудраци неће обавијестити гдје је Младенац, „разгњеви се веома и посла те погуби сву дјецу у Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца“ ( Мт 2,16).
Како је Ирод одредио вријеме?
Очигледно је вријеме појаве те дивне звијезде која је засвијетлила на небу у тренутку рођења Спаситеља - или, можда, уочи Његовог рођења. Звијезда, видећи је и распетљавајући њено значење, мудраци (који су живјели, како мисле многи тумачи Јеванђеља, у Персији) су кренули. Јасно је да је за овај пут требало времена - можда управо те двије године. И, према томе, од тренутка Божића до доласка Мудраца у Витлејем, прошло је не мање од неколико мјесеци, а можда чак и око двије године!

• Стих Јеванђеља по Матеју, који започиње причу о мудрацима, гласи: А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме …(Мт 2, 1). На грчком (на језику оригинала) звучи овако: Του δε Ιησου γεννηθεντος εν Βηθλεεμ, дословно: Исус се родио ..., - што најјвероватније указује на релативно недавну чињеницу рођења Младенца, можда само мјесец или два прије описаног догађаја ... Да су прошле двије године, јеванђелист Матеј би то другачије рекао: уосталом, двогодишњак никако није новорођенче. Дакле, очигледно је током посјете мудраца Исус имао неколико мјесеци. Па ипак, ова посјета се очигледно није догодила  на сам дан Божића.
То доводи до још једног занимљивог закључка: Спаситељ се родио најмање неколико мјесеци прије смрти цара Ирода, што се обично датира у 4. п.н.е. Да, проучаваоци Библије кажу да наша хронологија „од Христовог рођења“ није сасвим тачна. У стварности, Христос се није родио у „првој години наше ере“, већ за око 5-6 година. прије нове ере. 
Па ипак, зашто се ове двије приче о Божићу толико разликују?
Ово оставља простор за различите верзије. Али можемо претпоставити да је апостол Матеј, који је, највјероватније, први написао своје Јеванђеље, желио да истакне прије свега тренутке који су били посебно значајни за читаоце на које је он орјентисан - Јевреје. Из тог разлога се није усредсредио на само Христово рођење, већ на поријекло Спаситеља од цара Давида; по указању мудраца, који су сазнали за рођење цара Јудејског; и на друге сличне ствари. Лука, који је касније написао и вјероватно је пред очима имао Матејево јеванђеље, покушао је да своју причу допуни оним што је чуо од Богородице.
Па како су се одвијали божићни догађаји?
Ако упоредимо податке Јеванђеља по Матеју и Луки са данас познатим историјским чињеницама, онда се намеће сљедећа слика.
Неко вријеме прије Божића - можда чак двије деценије раније - владар Рима и будући цар Октавијан Август наређује својим поданицима да изврше попис становништва у свим земљама под контролом Рима. Око 6. или 5. прије Христа овај задатак, такође, стиже до једне од најудаљенијих периферија Римског царства - Јудеје, чији је цар Ирод задржао номиналну независност, али је фактички послушао Рим.
Поштујући одредбу, Јевреји одлазе да се упишу - сваки у подручје одакле потиче његова породица. Јосиф и Марија морају да путују из Назарета у Витлејем. Марија креће на пут, већ носећи Дијете. И она и Јосиф знају: ово није обично Дијете, већ Син Божји.
У Витлејему не успијевају одмах да пронађу гостионицу. Привремено склониште за њих постаје просторија која се обично користи као тор за стоку. Ту се рађа будући Месија и Спаситељ. Овде у ноћу на Божић пастири, обавијештени од Анђела, долазе да се поклоне Сину Човјечијем. Убрзо након тога, Јосиф и Богородица, очигледно, проналазе у Витлејему неко прикладније пребивалиште за човјека и пресељавају се тамо са Богомладенцем. Осмог дана врше обрезивање над Младенцем, како би требало да буде по Мојсијевом закону, а четрдесетог дана мајка и Јосиф доводе Га у јерусалимски храм да посвете прворођенца Богу (Витлејем је удаљен само 10 км од Јерусалима, па за ово путовање није требало много времена). Марија, Јосиф и мали Исус проводе неколико мјесеци у Витлејему. Овдје их посјећују мудраци и доносе поклоне Дјетету. Злато - као цару и Богу. Тамјан - као свештенику, који ће, како и приличи свештеницима, принијети Богу жртву, али невиђену жртву - Себе. И смирну - посебна мирисна композиција за помазање тијела покојника; овај поклон је био намијењен Христу као човјеку који треба да се суочи са смрћу. Поклонивши се новорођеном Цару Јудејском, мудраци одлазе. И Анђео се поново јавља Јосифу и говори му да бјежи у Египат: Цар Ирод намјерава да убије новорођенче, у коме већ види супарника, спољног претендента на власт ...

У Египту света породица остаје све док је Ирод жив. А након његове смрти, Јосиф, Марија и мали Исус враћају се у Палестину и насељавају у Назарету ...
Ова варијанта распореда догађаја, можда, не рјешава коначно сва питања. Остају нејасне, на примјер, ријечи јеванђелисте Луке да су се Марија, Јосиф и мали Исус: “И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет" (Лк 2, 39). На крају крајева, мудраци, који су касније дошли нашли су их као и прије у Витлејему! Професор Санкт Петербуршке богословске академије Александар Павлович Лопухин (1852-1904) претпоставио је да је јеванђелист, вољно или невољно, пропустио бројне догађаје које је описао Матеј. „Након што су довели Исуса у храм, његови родитељи нису одмах отишли у Назарет, већ су се прво вратили у Витлејем и одатле су се повукли у Египат“, појашњава Лопухин. - Тек након Иродове смрти (Мт 2,19 и даље), Јосиф и Марија су се вратили у Назарет“.
Али у сваком случају, јасно је да приче јеванђелиста Матеја и Луке о Христовом рођењу и догађајима повезаним с њим, не долазе у сукоб једна с другом. Прије би се рекло да се допуњују. 

Аутор: ЦУКАНОВ Игор/ извор: фома.ру /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Начин на који духовни разум гледа на телесне болести и на њихова чудесна исцељења, потпуно је другачији од начина на који их посматра телесно мудровање.

Телесно мудровање болести сматра за несрећу, а њихово исцељење, посебно чудесно, за највећу срећу, не марећи много за то да ли је исцељење праћено коришћу за душу или штетом по њу.
 
Духовни пак разум и у болестима које се шаљу Промислом Божијим и у њиховим исцељењима, која дарује Божанска благодат, види милост Божију према човеку. Озарен светлошћу Речи Божије духовни разум учи Богоугодном и спасоносном понашању у оба случаја. Он учи да је допуштено тражити и молити од Бога исцељење болести, уз тврду намеру да се повраћено здравље и снага употребе за служење Богу, а никако не за служење сујети и греху. У супротном, чудесно исцељење ће болеснику послужити само на осуду и навући ће на њега још већу казну у времену и у вечности. Ово сведочи Господ, Који је исцелио раслабљеног и рекао му: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што гope не догоди (Јн. 5,14).
 
Човек је слаб и лако се окреће ка греху. Ако су и неки свети, који су имали благодатни дар исцељења и обиловали духовним расуђивањем, били подвргнути искушењу греха и пали, онда тим пре дар Божији могу да злоупотребе телесни људи, који немају јасна схватања о духовним предметима. И многи су га злоупотребили!
 
Добивши на чудесан начин исцељење од болести, они нису обратили пажњу на доброчинство Божије и на своју обавезу да буду благодарни за то доброчинство, него су наставили да воде грешан живот и окренули дар Божији себи на штету, отуђили се од Бога и изгубили спасење.
 
Из тог разлога чудесна исцељења догађају се ретко, мада их телесно мудровање веома цени и веома би их желело. Иштете и не примате - каже апостол - јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3).
 
 
Свети Игњатије Брјанчанинов

извор

Беседа Преподобног Јустина Ћелијског у Недељу Светих отаца (пред Божић) 1965. године у манастиру Ћелије

Данас је Благовест Божија у једној речи. Цело Еванђеље Божје у једној речи. Данас се, у Недељу Отаца пред Божић, чита прво Еванђеље, прва глава Матејевог Еванђеља. И она једном речју казује шта се збило са овим светом, шта се збива и шта ће се збити са сваким од нас. Сва историја неба и земље, сва историја човека, људи, рода људскога, мене, тебе, птице, гранчице, цвета, све у једној речи: Исус[1]. Његово рођење – ето најважнијег догађаја у свима историјама свих светова. Његово рођење на земљи, Његова појава на земљи као човека то је најважније од свега што се збива у роду људскоме, браћо, најважније откако је постало Сунце до дана кад се буде угасило.

И анђелски свет се узнемирио, Девојка затруднела[2]. Јосиф (се узнемирио) …[3] Тај Анђео са неба силази и јавља Јосифу за Свету Дјеву: „Оно што се у Њој зачело од Духа је Светога, и родиће Сина и наденуће му име Исус јер ће Он спасти људе од греха“[4]. Исус значи Спаситељ. И заиста, зби се то по речима Светог анђела да Дјева роди Сина и наденуше му име Исус, Спаситељ. Ето целог животописа Спаситељевог у самом Имену Његовом: Исус Спаситељ! Али у том Имену, у тој историји је сва историја и моја и твоја, сва историја сваког људског бића.

Гле, дошао је да спасе свет од греха. Теби је потребан Исус, теби је потребан Спаситељ. Шта је грех? Ти грех познајеш и ми други познајемо грех кроз смрт. Смрт је нешто најстрашније за нас, али смрт је дошла кроз грех у овај свет, и када се јавља Спаситељ од греха, то се јавља Спаситељ од смрти моје и твоје. И греси који су у мени, и греси који су у теби, који стварају стотине смрти у нама, у нашим људским бићима, све то бежи испред Њега, све је то немоћније од сенке пред Њим. Он једини јачи од греха, Бог једини јачи од греха. Нема човека јачег од греха, јер је у греху ђаво, а само је Бог јачи од ђавола. Ето, Бог је постао човек да из човека истера грех, да из човека изгони грех, да из човека избаци то најстрашније чудовиште, које ми често у моменту заноса и лудила грлимо, а оно, оно нас убија са сваке стране, изазива смрт ума, смрт савести, смрт воље, изазива општу смрт.

Гле, до Господа Христа царује смрт у овоме свету, царује кроз грех[5]. А ко то царује? Царује ђаво, јер ђаво царује кроз грех и смрт. Грех је његова главна сила, грех је његово главно оружје, и смрт. Ко је јачи од њих, ко сем Господа Христа? Појава Господа Христа у овоме свету, ради чега је? Ради тога да објави рат греху и смрти. Смрт греху да објави, да објави смрт смрти, да објави смрт ђаволу! Ето подвига Спаситељевог у овоме свету, ето Његовог задатка, ето нашег спасења: смрт греху твоме и моме. А ту смрт може изазвати у твоме греху само Господ Христос, Који је јачи од греха и јачи од смрти. Смрт смрти је само Господ Христос, Који Васкрсењем побеђује смрт; Он може дати победу и мени и теби над сваком смрћу. Смрт ђаволу, помор ђаволима ко то чини? Ко то разара пакао, царство нечистих духова и ђавола безбројних уништава, ко, ко? Бог и човек, Богочовек Христос! Он је из неисказаног човекољубља сишао с неба, постао човек, ушао у блато тела људског да из тог тела и тог бића људског истера оно што није Божје, што је против Божје воље, да истера грех.

Зато је, браћо моја, најважније у Еванђељу Спасовом да је Он, Бог, постао човек[6]. У томе је сва тајна нашег живота у свету, у томе је сва тајна нашег спасења, у томе је тајна несрећне земље, на којој род људски живи, и свих светова над човеком и испод човека. Бог се јавио у телу[7], ето наше тајне. Јавио се Христос ради чега? Да сједини човека са Богом , тако сједини да Бог из човека потисне сваки грех, свако зло, сваки мрак, сваку таму, сваку смрт и сваког ђавола. И нема приснијег, ближег јединства у овоме свету ни између чега као што је јединство између Бога и човека у Христу. Нема простора, нема места за грех када се Бог сједињује са човеком, нема места за грех када Богочовек Христос уђе у моју и твоју душу кроз Свето крштење, кроз Свето причешће, кроз Свете тајне. Тада бежи све што је грех. Зато је тајна оваплоћења Бога Христа, тајна најсветија и највећа и најспасоноснија. У њој је све: Бог се јавио у телу. Али баш зато што је у томе цело Еванђеље Христово, што у једној речи Спаситељ Исус казује све тајне рода људског, и сва сила Божја даје се роду људскоме. Зато ђаво једно и ради: проповеда антиеванђеље, против Христовог Еванђеља ђаво шири своје еванђеље. У чему је то еванђеље?

Господ Христос се јавио као човек, Бог се никада (до тада) није (јављао, а сада) …[8] јавио као човек. А ђаво говори: Нема Бога у човеку, у њему је само грех, све ко ђаво. То антиеванђеље, то супротно Христовом еванђеље, браћо моја, хода кроз овај свет још од времена апостолских. Пише Свети велики Видилац и Пророк и Апостол и Богослов, Свети Јован Еванђелист, и вели: Он је Антихристов „Ко не признаје да је Исус, да је Бог дошао у телу, није од Бога.“[9]. Чиме познајемо ђаволе? Не признају да је дошао Бог у телу, не признају ђаволи да је Христос Спаситељ дошао и јавио се у овај свет да људе спасе од греха, смрти и ђавола. То је, браћо, прва и основна мисао Антихриста, противника Христовог, како онда у доба Апостола, тако данас, тако сутра, тако до Страшнога суда. Главно је порећи Христа: нема Христа, није Га било!

Данас, авај, по безумним школама европским, па у несрећним школама нашим, деца уче да Христос није живео! То је то анти-еванђеље ђавоље, сатанско, то је та борба људи и Бога.

Грех – грех бежи од Бога; смрт – смрт бежи од Бога. Плаши се ђаво: авај, какав Бог?! Сетите се кад се Господ појављује као човек са Ученицима Својим, путује по овој мрачној звезди Божјој што се Земља зове, ђаволи се савијају пред Њим као кљасти и богаљасти немоћници, болесници, као полулешеви. Сетите се како Га они моле: „Ако нас изгониш, веле они, из човека, пошаљи нас у свиње“[10]. И Спаситељ допушта да ђаволи одлазе у свиње, и онда свиње, нечисте свиње не могу ни за тренутак да трпе ђавола у себи већ све, две хиљаде њих, скочише у море и подавише се. Тако ђаволи беже од Господа Христа, тако они неће Њега, смета им, јер светлост, светлост није за рањаве очи. Ако јачу светлост принесете рањавим очима, болесник затвара очи и меће руке на њих.

У данашњем свету плаше се имена Његовог, боје се имена Христовог, јер је име Његово Исус. Изгони ђаволе, изгони све смрти, уништава све грехе, уништава царство свих лажних вредности у овоме свету и свих лажних циљева овога света. Да, Антихрист увек живи тиме што ће се борити против Христа. И у овоме свету, откако се појавио Господ Христос као човек, откако се јавио као Богочовек, против Њега ратује стално ко? Ђаво. Ратује кроз људе, иако га је Господ обезоружао, немоћан је ђаво пред Господом, али ето, људи сматрају често, много пута, да је грех пуно јачи, да је ђаво јак и да је Бог (немоћан) …[11] Уствари, род људски на овом свету Божјем, на земљи, стално се креће између Бога и ђавола, између Богочовека и ђавочовека. Али у том свету живимо и ми, и ја и ти, и ми, као људи робље смо греха, робље и гробље смрти. Лешеви од греха.

Сваки од нас налази се у гробу, а шта ће бити од тебе и од мене ако нисмо Њиме и Његовом силом очистили душе своје од греха, а то значи очистили душе своје од свега смртнога, очистили душе своје од сваке смрти, очистили душе своје од сваког ђавола? Шта ће бити са нама када душа изађе из тела?

Браћо моја, са доласком Господа Христа у овај свет, са Божићем, све се мења, мења се сва историја рода људског. Он чудесни Исус збацио је с престола Сатану и устоличио је Бога. Велики Светитељ Божји Свети Макарије вели: Ђаво је кроз грех сео на престо ума људског и царује човеком, а кад човек поверује у Господа Христа, кад се крсти, када се причешћује, када живи по Светом еванђељу, тада Господ збацује са престола ума твога ђавола и зацарује Бога, устоличује Бога, и тада у твојој души и твоме животу влада Бог, владају свете мисли, света расположења, божанска расположења, божанске жеље, божанска дела. Када збаци Господ Христос Својом божанском силом Сатану са престола ума твога и мога и рода људског, Он истера у исто време све легионе ђаволе, истера све грехе из човека, све смрти, и уводи свете врлине, уводи свете божанске небеске силе, и ти, ти онда заједно са Апостолом Павлом велиш: „Све могу у Христу Исусу, Који ми моћи даје“.[12]

Шта је смрт пред тобом, хришћанине, шта је грех, шта ђаво? Слабији од сенке, и први, и други, и трећи. Таква је сила Господња: Све могу у Христу Исусу, Који ми моћи даје. Зато и поручује Свети апостол Павле: Јачајте у Господу, јачајте тако да увек будете јачи од сваке смрти[13]. Како, Свети апостоле? Вером прво, нека расте вера у теби. Онда, чиме још Апостоле? Молитвом, нек се молитва шири у души твојој, и молећи се дуго ти тако …[14] у Богу јачаш, небеске силе …[15] усељујеш у себе; и када дође моменат борбе и лома за душу твоју, ти храбро потискујеш сваког ђавола, јачи си од њега, од свакога греха и од сваке смрти. Онда пост, шта је пост? Пост је сила Божја; пости и пост ће ти дати силу божанску да, када се рвеш са грехом, можеш да га савладаш. Да, све се мења и у твоме и у моме животу чим почнемо да живимо по Еванђељу, чим почнемо да живимо по вери у Господа Христа.

Шта се десило са Савлом, чувеним Светим апостолом Павлом? Ви знате, он је био највећи гонилац Господа Христа, првих хришћана. Није хтео да верује: Не верујем ја у Исус Бог. И почео да Га гони, бацао је (хришћане) у тамнице; добио је власт од тадашњих властодржаца да све хришћане гони и затвара[16]. И осиони учени младић Савле, најученији младић свога доба …[17] сигурно веома богат у сваком погледу, као неки славни војсковођа, али војсковођа црне мрачне војске, кренуо је да гони хришћане јаче и више него ико. И кад је, јездећи на коњу алату ка Дамаску да гони хришћане са четама својим, он одједанпут чуо страшан глас, светлост се страшна појавила, и из ње као да су тутњали громови: „Савле, Савле,зашто ме ти гониш“? Тада осиони Савле упита: „Ко си Ти, Господе? Ја сам Исус Кога ти гониш. Господе, шта ми ваља чинити“?[18] Ослепљени Савле тада, три дана био је слеп, јер су га водила његова браћа која су пошла са њим да гоне хришћане. Тада је Свети апостол Ананија јавио му се Господ и открио дошао Савлу, крстио га, и Савле је прогледао. И од тада, гле, све се изменило. Уместо да постоји Савле настао је Свети апостол Павле. Њега, њега није могла да ућутка цела Римска империја, цела Римска царевина, Нерони, цареви римски, сви војници римски, све тамнице нису могле Павла да ућуте да он не проповеда Еванђеље Господа Христа, да он не проповеда тога Исуса, Исуса Спаситеља, Цара, Бога неба и земље.

Апостоли су били скромни, са мрежом и рибарем Петром и његовом дружином, са Филипом и другима, прости људи, рибари, сељаци. Зашто њих културни људи, ето, толики свет образовани, две хиљаде година, зашто славите те просте богобојажљиве људе? Шта су учинили? То, браћо моја: допустили су и учинили да вером унесу у себе Господа Христа, да пођу за Њим и да живе Њиме. Да Он постане центар, срце њиховог срца, срце њихове историје, њиховог живота, њиховог бића. Ето, све се изменило, прости сељаци, Петар, Филип, Андреј, и други са њима, и милиони и милиони иза њих, посветили су сав свој живот почевши живети Еванђељем Господа Христа у овоме свету. То значи: побеђујући грех и смрт и свакога ђавола, живећи Правдом Божијом у овоме свету, живећи Истином Божијом у овоме свету; борећи се против свакога зла и сваке лажи, а живећи Христовом Истином и Правдом. Тако се све мења потпуно и у моме животу и у твоме, брате и сестро, једнога дана када ја и ти видимо и сагледамо ко смо и шта смо у овоме свету без Христа.

Шта си ти, шта сам ја? Роб греха, мливо смрти, залогај ђавола. То је човек без Христа у овоме свету. Када то сагледаш, пази куда да кренеш. Само са Њим, јер једино Он ако иде испред тебе, Он ће моћи одбацити сваку смрт која јуриша на тебе; Он ће моћи победити и одјурити сваког ђавола који јури на тебе; Он ће моћи одбацити сваки грех који хоће да те сатре. Ти онда са Њим, вером у Њега, љубављу према Њему, молитвом к Њему, постом пред Њим, ти се све више везујеш за Небо, све постајеш бесмртнији и бесмртнији, још овде на земљи осећаш како је Царство Божје са Христовом вером сишло у твоју душу. И ти се не плашиш никакве смрти, не плашиш се никаквих антихриста, не плашиш се никаквих ђавола. Сав си Његов, идеш за Њим вером, љубављу, и док не постанеш заиста Његов слуга и док не заволиш Њега више него ма кога другога на овоме свету, све дотле док човек не пази на душу своју, на спасење своје, гле смрт, грех, ђаво!

Све је казано Његовим именом: Исус Христос – Спаситељ. Када то Име изговориш, ти изговараш – шта? Ти изговараш свој бојни поклич, ратни хришћански поклич; ти крећеш у борбу са грехом. Господ не трпи смрт, Господ не трпи ђавола, значи да си ти стално Његов борац против греха, против смрти, против ђавола. Данашњи Свети оци старозаветни, сви велики Праведници: Аврам, Мојсије, Исаија, и безброј њих, све су то борци, борци за Христа још пре Христа, борци за Еванђеље Христово пре него што је Еванђеље било записано. Писао га је Господ кроз њихове свете животе и они, безброј њих, чули сте шта пише о њима Свети апостол Павле, они вером победише царства, доживеше васкрсење мртвих, беху јачи у биткама, остварише Правду Божију у овоме свету, прославише Бога Истинитога; њих не беше достојан свет и свет их гоњаше, потуцаху се по пустињама у кожусима, голи, без хлеба, али Правду Божију не оставише, ђаволе победише, грехе све победише[19]. Ето, вели Свети апостол, какву гомилу сведока о томе шта је Бог имамо ми хришћани, какву гомилу сведока![20] И зато, продужује Свети апостол, да ми трчимо битку која нам је одређена. Какву битку? Битку за Правду Божију, за душу твоју, у битку за бесмртност своју. Ту битку и води Господ Христос против греха, против ђавола, против смрти. У ту битку улази и ти, хришћанине, да трчимо у битку, вели Свети апостол, која нам је одређена, одбацујући сваки грех који је прионуо за нас[21]. Грех смета да се ти бориш против ђавола, јер је то уствари оружје ђаволово. Зато одбаци, вели Свети апостол, сваки грех да бисмо били јачи у биткама за Правду Божју, Истину Божју у овоме свету. Али ви хришћани се морате борити до крви против греха, вели Апостол, а ви још нисте дошли у тој борби против греха до крви.[22]

Зато је Бог постао човек да сваки од нас (победи грех и смрт) …[23] сваки од нас треба да постане син Божји, да постане наследник Царства небеског, да постане брат Христу. Такав је узвишени циљ човековог бића. Бог није створио човека за нешто мало и ситно; створен је човек да наследи Царство небеско. Зато је Господ дошао у овај свет, зато је Господ постао човек, да човеку да сва небеска блага и да му да Царство небеско.

И ми хришћани у овоме свету, живећи у Цркви Христовој, коју је Он основао поставши човек, још овде на земљи ми постајемо поседници и власници Царства небеског, ако вршимо заповести Христове. Ако вршиш заповест Спаситељеву о смирености, ако смириш себе у великој вери пред Њим, и стекнеш сво блаженство, ако одбациш гордост сатанску и ђавољу и доживиш прву заповест Његове свете науке: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“[24], ти ћеш осетити да је заиста Небеско царство твоје. Ти ћеш осетити да је Бог Цар у твојој души: не грех, не ђаво, не смрт. И ти још, живећи на овој земљи, остварујеш у себи спокојство: Цар је у теби и у твојој души, царује кроз Вечну истину, Вечну правду и Вечни живот. Свето причешће, ето свете хране, ето светих небеских блага, ето свете бесмртности, ето свете вечности, ето светог Вечног живота! Све то и још више од тога Васкрслог Господа Христа примамо у Светоме Причешћу. Имамо много више него што нам треба. Само, шта нам Господ даје, а шта нама треба? Вера, вера, одлучна вера. Одлучност: хоћу да живим вером у Господа Христа и да испуњујем Његово Свето еванђеље, поред свега што то многи неће око мене, и поред свега тога што слабости моје често неће моћи, немоћи моје неће. Јер човеку нема спасења од смрти, нема спасења од греха без Спаситеља, без Господа Христа. У Спаситељу је спасење, као што је у светлости осветљење.

Зато, заједно са Светим оцима старозаветним, поклонимо се Господу Христу, Чудесном Спаситељу нашем од греха, смрти и ђавола, и Једином Истинском Човекољупцу, Који је, ето, нама људима недостојним донео и даровао Небеско царство. Амин.

Тајна празника – Недеља Светих отаца – видео

НАПОМЕНЕ:

1. Mт. 1,1,18,21
2. Mт. 1.18; Иc. 7,14
3. Неколико речи нечујне на траци. Речи у загради додате по смислу. Прим. препис.
4. Mт. 1,20-21
5. Pм. 5,12-14
6. Mт. 1,23; Jн. 1,14; 1 Tим. 3,16
7. 1 Тим. 3,16
8. Неколико речи нечујне на траци. Речи у загради додате по смислу. Прим. препис.
9. 1 Jн. 2,22; 4,3
10. Mт. 8,31
11. Неколико речи нечујне на траци. Речи у загради додате по смислу. Прим. препис.
12. Фил. 4,13
13. Еф. 6,10
14. Неколико речи нечујне на траци. Прим. препис
15. Неколико речи нечујне на траци. Прим. препис
16. Д. Aп. 9,12
17. Неколико речи нечујне на траци. Прим. препис
18. Д. Aп. 9,36
19. Јeвp. 11,32-39
20. Јевр. 12,1
21. Јевр. 12,1
22. Jeвp. 12,4
23. Неколико речи нечујне на траци. Речи у загради додате по смислу. Прим. препис.
24. Mт. 5,3

https://mitropolija.com/2026/01/03/zajedno-sa-svetim-ocima-starozavetnim-poklonimo-se-gospodu-hristu-cudesnom-spasitelju/

Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути – а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији – онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове – „требаће ми за одело и постељу!“ Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом – „требаће ми и то; како ћу без тога?“ Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи – доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац – и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, – једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету – о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити – какво добро дело – од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар – него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.

После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за

творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко

Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно – то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега – то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести – љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично – но не увек – све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело – мршава душа; раскошна одевеност телесна – нагота душевна; блесак споља – тама унутра; снага споља – немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем – како су их и фарисеји церемонијално испуњавали – он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.

Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико – и више – због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом – а то ће бити врло скоро – и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне – и чамац и он.

А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш – тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.

И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може – Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш – похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже – доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

извор

Данашње јеванђелско читање, са самог почетка Јеванђеља по Матеју (Мт. 1, 1–25), открива и освјетљава саму срж тајне Рођења Христовог.

Рођење Христово није тек један тренутак у историјском току; оно је врхунско обећање Бога човјеку.

Својим Оваплоћењем, Бог долази да се настани међу нама и да нас избави од окова који притискају и оптерећују само наше постојање.

Родослов који наводи јеванђелист, од Авраама до Јосифа и Марије, открива да спасење није тренутан нити изолован догађај; оно је плод дугог историјског пута — историје народа Божијег — у којој се божанска обећања испуњавају вјером и трпљењем.

Име „Емануил“ — „Са нама је Бог“ — није случајно. Оно открива најдубљи смисао Оваплоћења: Бог је дјелатно присутан у свакој горчини, у сваком страху и у свакој сумњи.

Он не бира да се јави у слави и сили које би изазвале страх и трепет, него у крхкости и смирењу једног дјетета.

Његова свемоћ не бива умањена; она се добровољно ограничава, како би се Бог приближио човјеку у његовој свакодневици и са њим подијелио његове бриге и агоније.

Бог се „понизио“(кеноза), како пише апостол Павле (Фил. 2, 6–8), и та божанска „кеноза“, која се открива кроз Рођење Христово, представља једну од најпотреснијих и најдубљих истина наше вјере.

Вјечни улази у вријеме и простор, дијели нашу сиромаштину и наше слабости и постаје сапутник у сваком тренутку нашег живота, са љубављу и њежношћу.

Овим смиреним силаском Бог нас поучава да се истинска сила не показује наметањем и страхом, већ даривањем, жртвом и једноставношћу срца (чистом намјером).

Кеноза није губитак; она је најузвишенији израз божанске љубави, која постаје приступачна, блиска и лична, дарујући наду и свјетлост људском постојању.

Данас, када се људи често осјећају усамљено или немоћно пред тешкоћама живота, Јеванђеље нас подсјећа да љубав Божија нема граница и да се Његово спасење дарује сваком човјеку, без икакве разлике.

Рођење Христово јесте радосна вијест да Бог не остаје далеко, већ постаје „Емануил“ — Бог који пребива са нама.

Сачувајмо ову истину дубоко у срцима својим и трудимо се да живимо у вјери, нади и љубави, препознајући у сваком тренутку да је наш Оваплоћени Бог, Христос, увијек присутан — као сапутник и Спаситељ.

Превео: Протопрезвитер Никола Гачевић

извор

                                                              Искуствени Бог

Формирање слике о Богу одвија се пре свега у породици и раном детињству. Реч је о темељима који се изграђују постепено из дана у дан, а материјал који се уграђује у те темеље саткан је од поступака и атмосфере коју креирају родитељи и друштво коме они припадају. Деца уче, уче о себи, ко су и какви су. Деца уче да родитељи имају моћ. Употреба моћи је кључно питање које прави разлику и доприноси формирању различитих погледа на живот и различитих представа о Богу.
Да бих ову тврдњу о раном учењу типа религиозности разјаснила, позваћу се на своју давно написану књигу „Породица и психичко здравље деце“ у којој сам истраживала какав је однос између осећања прихваћености у породици и психичких проблема у адолесценцији. Истраживања указују да осећање одбачености од једног или оба родитеља оставља негативне последице на здравље. Одбацивање се манифестује на различите начине, вербално ружним речима које повређују, физички кажњавањем и
показивањем насиља, или, пак, игнорисањем и занемаривањем.
Ако кренемо још конкретније и наведемо поступке који граде негативну представу о Богу, онда на прво место издвајам одрастање у атмосфери насиља и међусобног непријатељства у којој деца уче да се боре.
Насиље развија насиље. Ако дете одраста у континуираном критиковању и сталном обраћању пажње на негативно, деца науче да осуђују. Ако је присутна склоност ка исмејавању, деца науче да буду стидљива. Можда је најтеже носити се са сопственом кривицом, и то посебно оном која се односи на биће, не толико на поступак. Када дете мисли да оно као биће није вредно пажње и љубави, а не само појединачни погрешан поступак.
Из такве негативне атмосфере одрастања развијају се људи који формирају негативну слику о Богу у кога тешко могу да верују, а ако и верују онда је то слика кажњавајућег Бога. Искуство које се стекло са кажњавајућим, неправедним и одсутним родитељима формира слику о Богу који је љут због греха те зато тражи жртве, па и патњу, да би нас казнио, а можда и опростио. Та потреба да се умири гнев Божји да би он деловао у
нашу корист, произилази из страха који се научио врло рано, уместо поверења. То је пагански начин размишљања о Богу и на том темељу настају бројне магијске радње.

                                                        Детерминистички теизам

Детерминистички теизам, веровање да Бог све одређује, све што се дешава људима и у свету уопште, произилази из одрастања у ригидним и врло строгим породицама, где није било слободе већ само дисциплине и послушности. Ту су типиче реченице попут: „Ништа се не дешава без воље Божје“; „Све је у Божјим рукама“. Судбински Бог, пред којим човек нема слободу ни моћ да утиче на било шта, није хришћански Бог.
Одсутни Бог, коме се даје признање за стварање света, али који се више не препознаје у свету, је такође једна слика о Богу која је формирана на темељу одсутних родитеља из живота детета, било физички или психички.
Био је то пут смрти Бога у друштву какво јесте, претежно за оне који су остали неизлечени од раних траума љубави.

                                                                 Теизам доброте

Слику о Богу, формирану на позитивном искуству с родитељима који су умели да покажу љубав на прави начин, називамо теизмом доброте. Теизам доброте и доброчинства је веровање у Бога благодати, милости и љубави.
Дакле, учење о Богу који воли одвија се у раном детињству са родитељима који негују атмосферу стрпљења и толеранције, те се у њој учи поверење и осећање прихваћености. Родитељи који децу охрабрују, подстичу, а не спречавају у свему и свачему, развијају у деци да буду поуздана.
Похвалама се дете научи да цени себе и друге, а праведност се учи у атмосфери у којој се родитељи према детету понашају праведно.
Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме.
                                                                 

                                                                     Откривени Бог

За сву ону децу која су у живот са собом понела осећање неадекватности, осећање одбачености и свест да је овај свет несигурно место за живот, постоји нова породица у којој је Бог отац, а Црква мајка. У тој новој средини, стиче се ново искуство љубави према Богу, а када се заволи Бог који воли човека, онда се љубав обнови као осећање и принцип живота. Ову тврдњу темељим на истраживању које сам објавила у књизи „Религија,
породица и млади“. Смисао религије јесте да повеже човека и Бога као и људе
међусобно и она у томе успева ако је повезивање на темељу искуствене љубави у цркви.
У Јеванђељу по Јовану стоји записано: „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13, 35).
Бог поручује: „Љубим те љубављу вјечном, зато ти једнако чиним милост“ (Јер 31, 3)
У откривеним религијама Бог је писац који је себе представио људима, како речима тако и поступцима и догађајима који су записани у Светом Писму на безброј начина:

„Ја сам Бог свемогући, по мојој вољи живи и буди поштен“ (1. Мој 17, 1);
„Ја са онај што јест“ (2. Мој 3,14);
„Господ, Господ, Бог милостив жалостив и спор на гњев и обилан милосрђем и истином“ (2. Мој 34,6);
„Господ је Бог твој милостив Бог, неће те оставити ни истријебити, јер неће заборавити завјета с оцима твојим, за који им се заклео“ (5. Мој 4,31);
„Ја сам Господ и осим мене нема спаситеља“ (Ис 43,12);
„Ја сам Господ Бог свакога тијела, еда ли је мени што тешко?“ (Јер 32, 27);
„Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим краз мене“ (Јн 14, 6).
Деца су дар од Бога. Она у себи носе љубав и нагон ка животу. Христос је
казао: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у
Царство небеско“ (Мт 18, 3).
                                                               

                                                                      Закључак

Дакле, на децу треба гледати и на њих се угледати, што родитељи често заборављају, да су и сами беспомоћна деца којој је потребан Бог. Али не Бог од кога се плаше, од кога би да се сакрију, пред ким себе муче да би се искупили и доказали, већ Бог пред Којим се живи аутентично, с Којим се разговара и договара у атмосфери сигурне повезаности.
И није довољно знати и веровати да Бог постоји, потребно га је лично упознати, искусити ту безусловну љубав, развити поверење и живети од вере и наде.

Проф. др Зорица Кубурић

(Лист литургијске заједнице при Храму Светог Саве у Краљеву) 

Установљење Божићног поста, као и осталих вишедневних постова, односи се на рани период хришћанства. Језгро, из којег се развио Божићни пост био је пост уочи празника Богојављења. Рођење Христово и Богојављење су првобитно чинили један празник. Од самог почетка, за дан који је претходио празнику Богојављења (који данас називамо Крстовдан), подразумијеван је потпуни пост. Као његов образац послужио је ранохришћански пасхални пост, који је значио уздржање од било какве хране и пића један или више дана. Раздвајањем Божића и Богојављења на два самостална празника, Божић је сачувао опште устројство богојављенског богослужења и добио је своје посебно навечерје (Бадњи дан), који је такође био дан потпуног поста. Након неког времена, пред Бадњи дан је установљено неколико дана поста, слично томе како је пред ранохришћанским пасхалним једнодневним или дводневним постом већ у 4. вијеку настао вишедневни Велики пост.
Тако св. Јован Златоусти у једној од својих проповиједи, произнесeној у Антиохији 386. године, свједочи о припреми за Рођење Христово, која почиње пет дана пред Празник: “Ускоро долази празник, који је више од свих празника достојан поштовања и части и који са сигурношћу можемо назвати мајком свих празника… Увјерен сам да ће многи у тај дан сигурно доћи и приступити тој духовној Жртви. Стога, да нам то не би било на суд или на осуду, него на спасење душе наше, већ сада вас упозоравам и молим да се свако од вас очисти и потом приступи Светим Тајнама. Нико да ми не каже: стидим се, савјест ми је пуна грјехова, носим тешко бреме. Период од ових пет дана је довољан за то да се очистиш од мноштва гријехова, ако будеш трезвен, ако се будеш молио и стражио.“[1]
Већ од четвртог вијека и западни црквени писци помињу пост пред празник Рођења Христовог. Од петог вијека на латинском Западу постепено се развио обичај Адвента – периода припреме за празновање Рождества, са посебним богослужењем, држањем поста и у 11. вијеку уведеном забраном вршења вјенчања у том периоду.
На Истоку се потпуно сагласна свједочанства о Божићном посту односе тек на 9. или 10. вијек. Нарочито је вриједан податак о пракси Цариграда и Палестине, због тога што је управо она ушла у основу касније православне традиције. У Цариграду се о посту пред празник Рођења Христовог само успутно говори у “Томосу сједињења“, познатом саборском документу из 920. године, посвећеном проблему другобрачних, који је ушао у корпус канонског права Православне Цркве: “… дану Рођења Христа и Бога нашег претходи пост“. Нажалост, из овога се не може сазнати колико је сам пост трајао. Постоје текстови који су и старији од “Томоса сједињења“, који помињу Божићни пост, као што су зборник канона који се приписује св. Никофору Исповједнику, а такође и неки текстови који се приписују Анастасију Синаиту. Из коментара Теодора Валсамона сазнајемо да у његово вријеме (1140 – послије 1199) нису били познати древни канони који помињу Божићни и Петровски пост. У коментару на 69. апостолско правило[1] он говори: “Примјећујемо из овог правила, да у строгом смислу ријечи постоји само један 40-дневни пост, који се односи на Пасху, – јер кад би било других, правило би их такође поменуло. Али, ако ми постимо такође и друге постове, који се односе на друге празнике: светих апостола, Успења Пресвете Богородице и Рођења Христовог, нећемо због тога да се стидимо.“[2]
Валсамон помиње и “Ктиторске Типиконе“ који су представљали документе различитих византијских манастира. У њима Божићни пост има 40-дневно трајање већ од краја 9. вијека. Тако се у студитском Ипотипосису из друге половине 9. вијека овај пост назива “Филиповим“ – другим ријечима, он треба да почне одмах послије 14/27 новембра и самим тим траје 40 дана. Од друге половине 11. вијека у Евергетидском Типикону утврђују се правила о начину поста (која су приближно иста оним која налаже данашњи Типик). Цариградски патријарси, који су се држали “евергетидске“ праксе, сматрали су неопходним да се 40-дневни пост пропише за све хришћане. Тако је патријарх Лука Хрисоверг, сагласно Теодору Валсамону, при расуђивању овог питања писао да је, будући да трајање Успенског и Божићног поста није указано никаквим писменим извором, потребно придржавати се неписаног црквеног предања и држати пост пред Успењем послије 1. августа, а пред Рождество послије 14. новембра.
Период Божићног поста не представља особити литургички период, као што је то случај са Великим постом. Божићни пост има више “аскетску“, него “литургичку“ природу. Но, ипак се и у периоду овог поста у богослужбеном животу Цркве издвајају одређене литургичке особености које указују на предстојећи празник. Тема долазећег празника Рођења Христовог у богослужењима овог четрдесетодневног припремног периода се указује постепено. На самом почетку поста, ни у једној богослужбеној пјесми или стихири се још увијек не помиње Рождество, а онда након пет дана, уочи празника Ваведења Пресвете Богородице, у ирмосима пјесама канона слушамо прву најаву долазећег догађаја: “Христос раждаетсја, славите!“ Од тог момента започиње промјена у богослужбеном ритму и устројству нашег црквеног живота. “Као да назиремо негдје у даљини свјетлост највеће од свих могућих радости – долазак Бога у Свој свијет!“ (А. Шмеман). Као додатак празничним службама припремног периода за празник Рођења Христовог, нпр. 19. децембра, када славимо светог Николаја Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне стихире са божићном тематиком. Црква на тај начин најављује долазак Христа, оваплоћење Бога, Његов улазак у свијет, ради спасења и преображаја самог свијета. Такође, у двије недјеље пред Божић, Црква помиње Праоце и Оце: старозавјетне пророке и свете праведнике који су наговјештавали долазак Христов, претварајући својом пророчком мисијом историју у очекивање спасења и Божјег обновљења човјека. На пет дана пред Празник, Црква започиње претпразништво Рождества, чија је литургичка структура слична Страсној седмици пред Пасху, управо зато што је Рођењем Богомладенца започето Његово спаситељно служење ради нас и ради нашег спасења.
 
[1] PG. 48. Col. 752–753
[1] Видјети: Свештени канони Цркве, превео и приредио еп. Атанасије (Јефтић), Београд 2005, стр. 53-54
[2] Атинска синтагма, Атина 1854, стр. 577

https://mitropolija.com/2025/11/27/protojerej-slobodan-lukic-razvoj-bozicnog-posta-i-njegove-liturgicke-osobenosti/

Анализирамо најуочљивије „недосљедности“.
Пажљиви читалац Јеванђеља по Јовану биће веома изненађен када види на колико мјеста постоји садржај који се чини да је потпуно у супротности са причама остале тројице јеванђелиста. Управо овај чланак говори о најтајанственијим од ових „неслагања“.
Зашто код Јована будући апостоли сусрећу Христа на сасвим другом мјесту?
У ствари, може се чинити да у причи о познанству апостола са Христом нема јединства чак ни између тројице јеванђелиста - „синоптика“. Тако на грчком (лат. synopticus; грч. συνοπτικός synoptikos) називају Матеја, Марка и Луку, чије се приче добро уклапају и допуњују. На примјер, апостол Лука подсјећа како је Христос проповиједао људима окупљеним на обали Генисаретског језера, стојећи у чамцу који је позајмио од Петра. Захвалио се Петру и његовим сапутницима - Јакову и Јовану - незапамћеним уловом рибе, а затим га позвао (Лк 5, 1-11). Матеј и Марко причају мало другачију причу - како је, пролазећи поред овог језера, Исус прво видио Петра и Андреја како бацају мреже у море, а затим Јакова и Јована како крпе своје мреже у чамцу са својим оцем Зеведејем, и позвао их: "И идући покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, који се зове Петар, и Андрију брата његова, гдје мећу мреже у море, јер бијаху рибари...И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Заведејева, и Јована брата његова, у лађи са Заведејем оцем њиховијем гдје крпе мреже своје, и позва их" (Мт 4, 18-22, Мк 1,  16-20). А апостол Јован има сасвим другу причу. Прво Андреј и један од његових другова упознају Христа (највјероватније је то био сам приповједач - Јован: тако је мислио, на примјер, професор санктпетербуршке богословске академије Александар Павлович Лопухин). Обојица су у то вријеме били ученици Јована Крститеља, управо их је он упутио на Исуса. Након што је провео дан са Исусом, Андреј проналази свог брата Симона - будућег Петра - и доводи га к Исусу, говорећи: „Нашли смо Месију, што значи: Христос“. А онда сам Исус позива другог њиховог пријатеља, Филипа, који са собом води свог пријатеља Натанаила: „за кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо га, Исуса сина Јосифова из Назарета“. Натанаил је скептичан, али онда му се открије да је Исус истински Син Божији и он се придружује Његовим ученицима :"А један од двојице који чуше од Јована и иђаху за њим бијаше Андрија брат Симона Петра. Он нађе најприје брата својега Симона, и рече му: ми нађосмо Месију, које значи Христос...А сутрадан намисли изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: хајде за мном" ...(Јн 1, 35-51) . 
Сви ови догађаји су толико различити да се чак одржавају на различитим мјестима! Генисаретско језеро је Галилеја, сјеверна Палестина. А Витавара, гдје је Јован Крститељ проповиједао, налази се у Јудеји, на обали ријеке Јордан. Једно се не уклапа са другим? И не би требало - јеванђелисти само говоре о различитим догађајима који су се догодили у различито вријеме. Прво познанство будућих апостола (тачније, неких од њих) са Исусом догодило се захваљујући Јовану Крститељу и догодило се и прије него што је Исус, угледавши их на обали језера у Галилеји, позвао их да Га слиједе. Морам рећи да ово изгледа много поузданије од идеје да су галилејски рибари појурили за Христом чим су га први пут видјели. Па, коначни позив апостолском звању услиједио је, очигледно, након оног дивног риболова, након којег су Петар и остали ученици заувијек напустили своје некадашње занимање.
Зашто се имена апостола у Јеванђељу по Јовану разликују од имена других јеванђелиста?
Чак и прва три јеванђелиста имају мала неслагања у именима апостола. На примјер, Матеј и Марко разговарају о Симону Кананиту, а Лука о Симону Зилоту. Јасно је да значе једну особу: надимци „кананит“ и „зилот“ значе исто - „ревнитељ“, само што је прва ријеч арамејска, а друга грчка. Други примјер је Левије Тадеј: овај апостол носи ово име само у Јеванђељу по Матеју; за Марка је он једноставно Тадеј, а за Луку Јуда Јаков. Чињеница је да је тада једна особа често имала неколико имена одједном. На примјер, грчко име Петар, апостол је добио од самог Христа, а у „обичном животу“ звао се Симон. Апостол Павле, прије него што је кренуо на мисионарска путовања, звао се Саул (ДАП 13, 9), један од његових сапутника Варнава био је Јосија "А Јосија, прозвани од апостола Варнава, које значи син утјехе, Левит родом из Кипра" (ДАП 4, 36), а други Марко звао се Јован "И размисливши дође кући Марије матере Јована који се зваше Марко, гдје бијаху многи сабрани и мољаху се Богу"(ДАП 12, 25) .Јован Јеванђелист, једини од јеванђелиста, не наводи имена свих дванаест апостола. Не жели да се понавља, јер своје Јеванђеље пише као посљедње од четири, када су остала три већ написана, а циљ му је само да дода. Јован помиње само осам ученика: Симона Петра, Андреја, Филипа, „два Заведејева сина“, укључујући „ученика којег је Исус волио“, „Тому званог Близанац“, Јуду Симона Искариотског и Натанаила. Сви тумачи једногласно вјерују да је Натанаило прво и „главно“ име апостола Вартоломеја, јер је арамејски Вартоломеј прије патроним: син Толмаја. На исти начин, Петар се у Јеванђељу назива „Симон, син Јонин“, а ученик који је издао Исуса назива се „Јуда Симон Искариотски“.
У Јеванђељима по Матеју и Јовану апостол Петар исповиједа Исуса да је Син Божији, али у потпуно другачијим околностима. Зашто?
Јер то су двије епизоде, а не једна. У првом случају догађај се одвија у близини  Кесарије Филипове  када Христос питаше ученике своје говорећи: "Ко говоре људи да је син човјечији?"  те чује разне одговоре: "А они рекоше: једни говоре да си Јован крститељ, други да си Илија, а други Јеремија, или који од пророка ... А шта мислите ко сам ја?“ упитао је Исус а Петар га у име свих дванаест исповиједа као Христа, Сина Бога живога (Мт 16,13-21; Мк 8,27-31; Лк 9,18-22). Господ потврђује његову исправност и обећава да ће на „стијени“ вјере у Њега подићи своју Цркву и врата пакла неће је надвладати; а апостолу ће дати кључеве царства небеског (Мт 16,17-19). У Јеванђељу по Јовану постоји слична епизода, али она се дешава на другом мјесту - у галилејском граду Капернауму - и под другачијим околностима: након што се значајан дио ученика удаљио од Исуса Христа, који је за њих рекао чудну и застрашујућу ствар: испоставило се да је услов вјечног живота да једу Његово Тијело и пију Његову Крв :"А Исус име рече: заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела сина човјечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи" (Јн 6, 24-66). Христос пита преостале ученике: „А Исус рече дванаесторици: да нећете и ви отићи?“ - а Петар одговара: „Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота“ (Јн 6, 67–69). Овај Петров одговор је сличан првом, али сама ситуација је потпуно другачија. Иначе, Христос одговара на ове ријечи. Ако у Кесарији Филиповој хвали Петра: „Благословен си, Симоне, сине Јонин, јер ти ово није открило тијело и крв, већ Отац мој који је на небесима“ (Мт 16,17), онда овде у Капернауму разговара са горчином: „Нисам ли вас изабрао дванаест? и један од вас је ђаво “ (Јн 6,70),"А говораше за Јуду Симонова Искариота, јер га он шћаше издати, и бијаше један од дванаесторице". Неки истраживачи Новог завјета вјерују да апостол Јован говори о ранијем догађају. Заправо, овај тренутак је постао тренутак избора дванаесторице апостола, пише протојереј Александар Прокопчук, виши предавач на Одјељењу за библијске студије православног хуманистичког универзитета Светог Тихона: многи људи који су слиједили Исуса у потрази за чудом сада га напуштају, а само они који то схватају остају. А ријечи које су заслужиле Исусову похвалу, Петар је изговорио прије посљедњег пута када је са Учитељем отишао у Јерусалим. Други, напротив, мишљења су да је прво Петар исповиједао Христа као Сина живога Бога, а послије тога Господ је разговарао са Јеврејима о Небеском хљебу ... На овај или онај начин, говоримо о двије епизоде, а не о истој. 
У свим Јеванђељима, осим по Јовану, Христос протјерује трговце из храма на самом крају своје земаљске службе. И са Јованом - готово одмах. Како то?
Наравно, тешко је замислити да би се тако важан чин попут протјеривања из храма људи који су тамо продавали жртвене животиње могао извршити двапут. И поред тога, огромна већина тумача Јеванђеља - од блаженог Августина (IV-V вијек) до професора санктпетербуршке богословске академије Александра Лопухина и духовног писца Бориса Гладкова (почетак XX вијека) - увјерена је да је Христос двапут истјерао трговце. Јован Златоусти био је склон истој верзији, иако се опрезније изразио: „Можда су била два истјеривања“.
„Прије три године, када је Господ дошао у Јерусалим ... Пронашао је дворишта и тријемове храма претворене у пијацу и отјерао све трговце“, пише архиепископ Аверкије (Таушев).  Сљедеће године Господ је поново дошао у Јерусалим за Пасху, али очигледно није нашао никакву трговину у храму. На трећу Пасху своје службе Господ уопште није био у Јерусалиму. Кад се приближила четврта Пасха, тада ... знајући да су му власти већ изрекле смртну казну и мислећи да се неће усудити да оде у Јерусалим због очигледне смрти, трговци су, уз дозволу првосвештеника, поново испунили тријемове и двориште храма животињама, поставили шаторе са разном робом, столове са мјењачницама, клупе са голубовима, које су сами првосвештеници подигли на продају и почели да тргују. Као резултат тога, историја се једноставно поновила: Господ је ушао у унутрашње двориште храма и још једном протјерао трговце које нису научили претходну лекцију..

Према Јовану, Христос је разапет у петак пред Пасху. А други јеванђелисти кажу да су почели дани бесквасних хљебова, односно Пасха је већ настала. Гдје је грешка?
Према старозавјетној књизи Изласка, седам бесквасних дана су дани послије ноћног пасхалног оброка, током којег су се Јевреји сјећали ослобођења из египатског ропства. У пасхалној ноћи пекли су и јели јагње - јагње - са горким биљем и наизмјенично пили из четири здјеле вина. И наредних седам дана требало је да посте - да не једу ништа печено на квасцу (2 Мојс 12, 15–20). Јеванђеље по Матеју каже да се Тајна вечера догодила првог дана бесквасног хљеба: "А у први дан пријеснијех хљебова приступише ученици к Исусу говорећи: гдје ћеш да ти зготовимо пасху да једеш?" (Мт 26,17), а сљедећег дана Исус је разапет на крст. Ако се јеванђелист строго служио старозавјетним рјечником, то би значило да се распеће догодило два дана послије Пасхе. Али до 1. вијека нове ере, вјерски концепти су се често користили у пренесеном значењу. А „бесквасни хљеб“ називали су и данима припреме за пасхални оброк, када се бесквасни хљеб још није јео, већ само пекао. Јеванђелисти користе колоквијални језик, отуда и збуњеност.

И зато се Пасхална вечера догодила у четвртак, а не у петак, уочи суботе, која се поклопила са старозавјетном Пасхом те године, заиста је занимљиво питање. Овдје се може само нагађати, што су тумачи Јеванђеља радили двије хиљаде година.
Једна од могућих верзија је сљедећа. Јеврејски закон забранио је сваки рад у суботу, али пошто је дан почео заласком сунца, забрана је ступила на снагу од петка увече. Из тог разлога су војници сломили ноге разбојницима распетим поред Исуса - како би они, неспособни да се ослоне на ноге и удахну, што прије умрли и имали времена да их уклоне са крста прије сумрака. Из истог разлога, неки истраживачи сугеришу, пасхалним јагањцима је било дозвољено да се те године кољу унапред, у четвртак, како би људи могли да изврше неопходне куповине и припреме пасхални оброк. То је оно што је Христос искористио да би приредио вечеру дан раније него што је „требало“. Напокон, имао је мање од једног дана живота. И на крају се догодила апсолутно невероватна „случајност“: Христос је разапет управо оног дана када је у дворишту јерусалимског храма донета пасхална жртва. И постао је ново Пасхално Јагње, управо оно на које су указивале све Пасхалне жртве старих времена! Климент Александријски је о овоме красно написао крајем 2. века: „Господ је прославио своју последњу вечеру не на законски дан Ускрса, већ претходног 13. у месецу, али је сутрадан страдао, јер је и сам био Ускрс“.
У Јеванђељу по Јовану има много дугих разговора и аргумената које је Христос водио са својим ученицима, законицима и другима. Да ли су записани од ријечи до ријечи? Ко ће гарантовати за тачност написаног?
Прво, неко ко је слиједио Исуса морао је да запамти и забиљежи Његове говоре. У то доба постојала је читава култура памћења великих текстова, а Христос је вјероватно више пута држао своје бесједе, разговоре и параболе. Ако би људи научили напамет Хомерове пјесме, тада би се Христови говори могли репродуковати близу текста. Друго, сјетите се шта је Христос обећао својим ученицима током опроштајног разговора с њима: Бог Отац ће послати Духа Светога, „А утјешитељ Дух свети, којега ће отац послати у име моје, он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох“ (Јн 14, 26). Те Христове ријечи, које су и сами ученици могли да забораве, Дух Свети их је сачувао у сјећању - и не само сачувао, већ им је помогао да се правилно разумију. 

(аутор: Игор Цуканов; извор) Превод: вјеронаука.нет

Мање нам је данас сабрање. Откуда то? Може бити да су се неки постидели да се после вештаствене трпезе појаве на овој духовној гозби, па то им беше узрок изостанка. Али нека ти слушају онога мудраца где каже: Постоји стид који наводи на грех и постоји стид - слава и благодат (Сир. 4,21). Није зазорно да онај који је учествовао на телесној трпези дође на духовни пир. Духовне ствари нису као људске назначене за строго одређено време, јер за разговор о духовном сваки део дана је погодан. И зашто само дана? И ноћ нека падне, па то опет није препрека духовној поуци. Зато и Павле говораше Тимотеју, пишући: Настој у право време и у невреме; изобличи, запрети, замоли (2. Тим. 4,2). Слушај опет и блаженога Луку: Намеравајући да изађе сутрадан из Троаде, каже, Павле разговараше са њима и продужи беседу до поноћи (ДАп. 20,7). Је ли време омело, реци ми, или прекинуло беседу? Будан слушалац, макар и обедовао, може бити достојан овога духовног сабрања, као што, опет, немаран и духом клонуо, макар остао и гладан, никакву корист одавде неће понети. А то говорим не да бих ублажио строгост поста, далеко било, него и хвалећи оне које посте и дајући им за право, а желећи да вас поучим да следите духовно трезвено расуђујући, а не следећи обичају. Није срамота да онај који је узео храну учествује у овој духовној поуци, него бити немарнога ума, скољен страстима и не смиривати киптаје плоти. Није јести зло, далеко било, него је штетно преједати се и оптерећивати стомак, што уништава и насладу од хране, као што, коначно, није зло ни узимати умерено вина, него предати се пијанству и због неумерености изгубити расуђивање. А ако услед телесне слабости, љубљени, не можеш гладан да проведеш дан, нико благоразуман неће моћи да ти приговори због тога. Ми имамо Владику благог и човекољубивог Који не захтева ништа од нас преко наше снаге. Он не тражи без разлога да се уздржавамо од јела и да постимо, нити је то зато да бисмо тек остајали гладни, него да бисмо, одвраћајући се од овоживотних ствари, сваку прилику посветили духовним стварима. То значи да, када бисмо трезвенога разума устројавали свој живот и свако старање показивали према духовном, а храни приступали само да бисмо испунили нужду и у добрим делима сав живот проводили, никакву потребу не бисмо имали за помоћи од поста. Али како је људска природа немарна и више се предаје распусности и раскоши, човекољубиви Владика као чедољубиви отац изуми нам лек поста, и како би нас одвојио од раскоши, и да бисмо ми бригу о житејском пренели на делање духовног. Ако има, дакле, неких међу онима који овамо долазе, а да их телесна слабост спречава да гладују, њима саветујем и да крепе телесну слабост и да се не лишавају ове духовне поуке, него да штавише управо у њој показују већу ревност.

Има, има путева који су умногоме бољи од уздржавања од јела, а могу да нам отворе врата смелости пред Богом. Онај, дакле, који једе и не може да пости, нека показује штедрије милосрђе, усрдније се моли, нека више поревнује за слушање Божанствених изрека. Ништа нам ту не смета телесна слабост. Нека се са непријатељима мири, свако злопамћење нека изгони из своје душе. Уколико то добро жели да твори, показаће истински пост и онај који највише од свега тражи од нас Владика, јер и само уздржање од хране Он зато заповеда да бисмо, зауздавајући киптаје тела, чинили је кротком за испуњавање заповести. А ако не будемо користили због телесне слабости ни помоћ од поста, а будемо већи немар показивали, себи, ни не знајући, највише шкодимо. Ако нам и уз пост ништа не користи уколико нема поменутих добродетељи, много већи ћемо немар показати, ако ни лек поста не можемо да користимо. Када су то од нас чули, молим вас да они који сами могу да посте, по мери својих моћи, појачају ову добру и похвалну ревност. Јер колико се спољашњи човек распада, толико се унутрашњи обнавља (2. Кор. 4,16). Пост обуздава тело и сапиње разуздане жеље, а душу облистава, даје јој крила и чини је високом и лаком. А браћу своју, која не могу да посте због телесне слабости, храбрите да не остављају ову духовну храну, поучавајући их тиме што ћете им носити наше гласове и показивати им да онај који умерено једе и пије није недостојан овога слушања, него који је немаран и предат задовољствима. Казујте им и ону апостолску изреку, да који једе Господу једе и који не једе, Господу не једе и благодари Богу (Рим. 14,6). И онај који пости, дакле, благодари Богу, јер имаше силу да савлада напор поста; и који једе опет благодари Богу, јер, ако жели, ништа од тога не може да га омете у спасењу душе. Толике нам неизбројиве путеве размакну човекољубиви Бог, којима нам је могуће да идући, хоћемо ли, стекнемо највећу смелост.

О овоме смо, дакле, довољно рекли због одсутних, одбацисмо стид као изговор и показасмо да се не треба због тога стидети. Нама не доноси срамоту једење, него грешење. Велика је срамота грех. Ако њега чинимо, не само да треба да се стидимо, него и да се покривамо и да јадикујемо над собом као да нас је неко увредио. А још је боље ни тада не клонути духом, него хитати на исповест и умудрење. Јер таквога Владику имамо Који ништа друго од нас не тражи пошто починимо грех, ако неки пут због немара будемо свладани, осим да га исповедимо, на томе да се зауставимо и да никада више не паднемо у исто. А ако са мером узимамо храну, немојмо се никада стидети, јер нас је Владика сплео таквим телом које не може другачије да опстаје, осим ако њу не узима - само нека се одсеца неумереност. Управо то највише и доприноси његовом здрављу и добробити. Зар не видите како раскошне трпезе и преједање свакодневно изазивају силне болести? Откуда је бол у ногама? Откуда тежина у глави? Откуда мноштво покварених сокова? Откуда остале бројне болести? Зар не од неумерености и прекомерног наливања јаким вином? Као што се претоварена лађа брзо потопи и нађе под водом, тако и човек, када се преда преједању и пијанству, пада у понор и дави свој разум и, коначно, лежи као живи мртвац који, додуше, може да чини многа зла, али за сва добра ништа боље од мртваца није способан.

Молим вас зато, како каза блажени Павле, старање о телу не претварајте у похоте (Рим. 13,14), него [се брините] да будете неокрњени и да можете да показујете већу ревност у духовном делању. Све то говорећи браћи својој, убеђујте их да се никако не лишавају ове духовне хране, него да долазе, макар и после обеда, са свом усрдношћу, како би, примивши овдашњу поуку, могли да се срчано супротставе смицалицама ђаволовим.

извор