-Миланка Тешовић и Бранислав Илић: Свети Василије је светли украс Српске Цркве-

Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. 

У оквиру емисије "Живоносни источник", у понедељак 12. априла 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, мартовско-априлског 378. броја "Православног мисионара". Гост је говорио и о новој емисији Радио-Беседе "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. 

Ове године молитвено обележавамо 350-годишњицу упокојења Светога Василија Острошког, светитеља који је био истински мисионар и речју и делом, зато је садржај овог броја "Православног мисионара" од великог духовног и катихетског значаја, превасходно јер нам сваки текст у тематском делу предочава аутентична сведочанства из живота и мисионарског дела великог чудотворца Острошког, истакао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. 

Често се дешава да појам слободе погрешно поимамо. Слобода није да радиш само оно што желиш и како желиш, већ је истинска слобода да ставимо свој живот у оквире хришћанског етоса. Мера нашега живота и мера наше слободе је Богочовек Христос, поучио је катихета Бранислав подсетивши на слободу и победу правде над неправдом која је плод молитава Светога Василија.

Чинећи осврт на текст о Охридском Прологу Светога Владике Николаја, уважени гост је подсетио да нема православног дома у којем се поред Светога Писма не налази и Охридски Пролог. Била је ово прилика да се присетимо на недавно упокојеног ученика Светога Владике Николаја, архимандрита Јована (Радосављевића). Новопрестављени архимандрит Јован је изданак лелићког краја, служитељ Божји који је препознат као велики духовник, знаменити професор и учитељ живота по Богу, али пре свега, монах целим својим бићем, указао је новосадски катихета.  

У оквиру другог дела разговора било је речи о новој емисији на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке, под називом "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". Наведена емисија која се реализује благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, представља допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца Острошког. Ово је изузетна прилика да, кроз циклус од десет емисија, укажемо на све важније детаље из Светитељевог житија, почев од његовог чудесног рођења и васпитања у побожном родитељском дому, до одласка у манастир и његове хиротоније у архијерејски чин, навео је аутор емисије.

На крају овог надахнутог разговора гост је пренео молитвене поздраве целокупне редакције "Православног мисионара", на челу са презвитером др Оливером Суботићем, те заблагодарио редакцији Телевизије Храм на сарадњи, а посебно Миланки Тешовић, на љубави и авраамовском гостољубљу које свесрдно изражава као новинар и неуморни медијски делатник Телевизије Архиепископије београдско-карловачке. 

Извор: Православни мисионар

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника, посветили смо светом славном и добропобедном великомученику, победоносцу и чудотворцу Георгију, и подсетили да се свети Георгије прославља два пута у току једне црквене године и то: 6. маја/23. априла његов централни празник и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма.

Празник који наш народ назива Ђурђевдан, дан је у који многе домаће Цркве – породице, прослављају Крсну славу. Свети великомученик Георгије је молитвени покровитељ великог броја храмова у Епархији бачкој, поред осталих и Саборног храма у Новом Саду.

У оквиру наше празничне емисије, поред извода из химнографије празника, предочили смо део из омилије преподобног Јустина Ћелијског, изговорене на Ђурђевдан 1974. године у Светоархангелској обитељи у Ћелијама: „Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику божанску истину благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mат. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко.ˮ

Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.  (тропар)

Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова. (кондак)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. 

Звучни запис разговора

ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf

Христос Васкрсе!

Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.

Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима.

Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе!

Ваистину васкрсе Христос!

Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу.  

*Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса?

Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење.

„Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11).

Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7);  радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21).

Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20).

*На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу?

Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5).

У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12).

Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима.

*У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру?

Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу.

Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.

Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.  Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос.

*Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот?

Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку.

Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9).  Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо.

*Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје?

„Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих.

*Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?!

Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту.

Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења.

Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4).

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе!

Разговарала:

Мирјана Босић (Радио Српски Сион)

Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка

Шесто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху.

У оквиру емисије предочили смо многобројна сведочанства о чудима Божјим која су пројављена као плод усрдног молитвеног заступништва светитеља Острошког. Поред сведочења протосинђела Сергија (Рекића), намесника манастира Острог, и неколико сведочанстава која су записана у летопису острошке светиње, посебно смо истакли следеће писмо светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Свеамериканског, које је записао као епископ американски и канадски: „Године, 1930. 11/24. августа удостојио сам се у светом храму ове знамените у српству и Православљу обитељи одслужити Свету Архијерејску службу и помолити се пред кивотом Светога Василија за спас и срећу наше драге домовине, дуг живот и здравље доброг нашег Краља, своје американске пастве и својих драгих и милих као и за упокојење душа преминулих моје мајке Јеле, браће Стана и Николе. Уз то, молитву своју ка Господу упутих да молитвама Светога Василија Чудотворца умудри моју прекоокеанску паству и свештенство да у миру и слози одрже своју веру и народност у оном туђем далеком Новом Свету.ˮ

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање. Централни и особито важан спомен Великог четвртка јесте Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим Светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до једна непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим јединим истинским Свештенослужитељем.

Када су питали једног Светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је будући испуњен богатим литургијским искуством свом духовном чаду одговорио: Црква је непрестана Литургија. Из ове врло надахнуте поуке огледа се онај суштински значај Свете Литургије као Тајне над тајнама, и као наше учествовање у вечној трпези Царства небеског где увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет. Ове Спаситељеве такозване  речи установљења које је изговорио на Тајној вечери, саставни су и централни део сваке евхаристијске молитве, или како још кажемо, молитве анафоре.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже: Исти Господ који је био са својим ученицима приноси и приноси се на свакој Светој Литургији, исти Господ поново бива жртвован и страда, исти Господ који је благословио дарове на Тајној вечери, поново благосиља и освећује силом и наитијем Духа Светога, и тако вечно Он бива Онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје, Христос Бог наш.

На Литургији Светог и богоносног Василија Великог коју савршавамо на Велики четвртак, сви се молимо да постанемо вечни причасници Спаситељеве Тајанствене вечере која вечно траје и на којој су сви позвани без изузетка.

Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт. 26, 21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26, 25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом" (Мт. 26, 35). Након Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност, која за хришћане представља врлину над врлинама. У синаксару Великог четвртка о овом Спаситељевом чину читамо: „Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и нека буде свима слуга. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.ˮ

Богослужбене особености Светог и Великог четвртка

Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, па до такозваног Великог бденија. На јутарњем богослужењу Великог четвртка након шестопсалмија поје се посебан тропар:

Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби.

Света Црква, овим садржајним тропаром подсећа вернике да одбацују наклоности према материјалном, и према овоземаљским стварима јер, указујући на пример Јуде, потврђује се оно шта је Спаситељ рекао: „Ниједан слуга не може два господара служити; јер, или ће једнога мрзети, а другога волети, или ће се једнога држати а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16,13). Након овог тропара, следи читање Еванђеља (Лк. 12, 1-40; зачало 108), након Еванђелског чтенија читамо педесети псалам, и након тога одмах почињемо са појањем канона. После треће песме канона читамо сједалне, док после шесте песме читамо кондак, икос и синаксар. Као и у прва три дана страдалне недеље, Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму уз припеве „Слава теби Боже наш, слава тебиˮ. Једна од богослужбених особености је и тропар пророштва и читање Старозаветног одељка из пророштва Јеремијиних на првом часу. У овом Старозаветном чтенију Пророк види непријатељство јудејских старешина против Христа, као и Спаситељеву кротост приликом предавања у руке безбожника. За време читања часова, у неким крајевима, особито код Православних Грка, постоји благословени и леп обичај да се омива Часна трпеза. Овај чин омивања Часне трпезе  према напоменама из богослужбеног правила, савршава Архијереј, а ако Архијереј није присутан, обавља најстарији презвитер. На Велики четвртак савршавамо и Свету Евхаристију, служимо вечерњу Литургију Светог Василија Великог, и овде би било корисно нагласити да би она требала да се служи нешто касније него иначе (типик предлаже да би време служења ове Литургије било у осми час дана, тј. око 14. часова поподне). На овој Литургији након малог входа читамо Старозаветне одељке из књиге Изласка (Глава 19,10-19.), из књиге о Јову (Глава 38,1-21 и 42,1-5.), као и из пророштава Исаијиних (Глава 50,4-11.) Од Новозаветних чтенија читамо: Из прве посланице Коринћанима, зачало 149.(Глава 11,23-32.); и из Еванђеља од Матеја, зачало 107. (Глава: 26,1-20; Јн. 133-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45;Мт. 26,40-27,2.) Уместо херувимске песме поје се посебна песма:

Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме.

Ову песму појемо и на месту причасног, као и уместо „Да се испуне хвале Твоје … После заамвоне молитве, служи се чин омивања ногу. На овој Светој Литургији припремају се и честице за причешћивање болесних током целе године. Када је реч о овој припреми, многи литургичари сматрају да се ове честице за болне могу припремати и на било којој другој Литургији, када се укаже потреба, мада и поред ове литургичке напомене, слободно можемо рећи да се некако усталило припремање честица за причешће болних, искључиво на Велики четвртак. У саборним храмовима помесних цркавâ, на Велики четвртак предстојатељ освећује Свето миро, које се у претходним данима припремало посебним чином, такозваним мироварењем.

На велики четвртак увече, у други час ноћи (око 21. 30ч), служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Након шестопсалмија пева се тропар Великог четвртка, за време чијег појања ђакон (или презвитер) каде цео храм, и након тога почиње се са читањем дванаест Страсних Еванђеља. Неопходно је напоменути следеће: У нашим крајевима усталила се једна веома лоша и погрешна пракса клечања за време читања Страсних Еванђеља, која указује на недовољну литургијску свест, као и на уношење идивидуалне (личне) побожности на заједничко богослужење. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Еванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо Еванђелске одељке о страдању Господњем. На заједничном (саборном) богослужењу није дозвољено изражавати некакву личну побожност, већ у духу саборности и заједништва, прилагођавамо се вишевековном богослужбеном поретку, и тако целокупно биће човечије учествује како положајем, тако и покретима свога тела, не реметећи освештани и благословени богослужбени поредак.

Након отпеваног тропара и кађења храма са двери се чита прво Страсно Еванђеље. Пре читања Еванђеља певница поје „Слава теби Господе, слава теби!ˮ, док на крају сваког од дванаест Еванђеља пева се „Слава дуготрпљењу твоме Господе!ˮ Првих пет Страсних Еванђеља подељено је са по три антифона и са сједалнима. Када је реч о овим сједалним, наглашавамо да је у овом случају за време њиховог појања забрањено седење, из разлога што Свето Еванђеље стоји на налоњу испред царских двери, као и због кађења. Након петог Еванђеља Епископ (или презвитер), износи икону Распећа, или Распеће Христово и полаже га на уобичајено место на средини храма. За време изношења Распећа Христовог поје се дивна стихира:

Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење.

После прочитаног седмог Еванђеља престаје се са кађењем и малим јектенијама, док после осмог Еванђеља почињемо са певањем канона, уз напомену да се у данима страдалне недеље Библијске песме изостављају. Чесњејшују не појемо, већ целу девету песму са припевом  „Слава теби Боже наш, слава теби!ˮ Након прочитаног деветог Еванђеља поју се хвалитне стихире, док након десетог Еванђеља читамо мало славословље и ђакон (или презвитер) произноси прозбену јектенију, након које се чита једанаесто Еванђеље. Потом појемо стиховње стихире и након њих се чита дванаесто Еванђеље, уз напомену да се пред ово последње Еванђеље кади цео храм. Наставак и крај јутрења је као по обичају, уз отпуст Великог петка: „Христос истинити Бог наш, који је ради спасења света претрпео пљувања, бијења, ударања, крст и смрт…ˮ У продужетку овог јутрења не служимо први час, јер се на Свети и Велики петак ујутро служе Велики (царски) часови.

Распоред дванаест Страсних Еванђеља:

Прво Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 46 (глава 13,31-18,1)

Друго Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 58 (глава 18,1-28)

Треће Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 109 (глава 26,57-75)

Четврто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 59 (глава 18,28-19,16)

Пето Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 111 (глава 273-32)

Шесто Страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 67 (глава 15,16-32)

Седмо Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 113 (глава 27,33-54)

Осмо Страсно Еванђеље: Од Луке, зачало 111 (глава 23,32-49)

Девето Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 61 (глава 19,25-37)

Десето страсно Еванђеље: Од Марка, зачало 69 (глава 15,43-47)

Једанаесто Страсно Еванђеље: Од Јована, зачало 62 (глава 19,38-42)

Дванаесто Страсно Еванђеље: Од Матеја, зачало 114 (глава 27,62-66)

Из химнографије Светог и Великог четвртка:

Хлеб примивши у руке издајник, потајно их пружа и прима цену Онога који је рукама својим саздао човека; и непоправив остаје, Јуда роб и варалица. (кондак)

Сабира се дакле, веће Јудејско, да би Саздатеља и Творца свега, предало Пилату. О безаконика, о неверника! Јер Оног који долази да суди живима и мртвима, на суд спремају; Онога који исцељује страсти, за страдање припремају. Господе дуготрпељиви, велика је милост твоја, слава Теби. (прва стихира на хвалитне)

Јуда издајник лукав будући, лукавим целивом предаде Спаса Господа, и Владику свих, као роба продаде безаконицима. Као овца на заклање, тако иђаше Јагње Божије, Син Очев, једини Многомилостиви. (трећа стихира на хвалитне)

Јагње, којега проповеда Исаија, иде вољно на заклање, и плећа даје на ране, образе на шамаре, а лице не окрену од срамоте пљувања; и на срамну смрт се осуђује. Безгрешни све ово вољно прихвата, да би свима даровао из мртвих васкрсење. (Слава и сада на хвалитне)

Данас се против Христа сабра лукаво веће, и против Њега сујетно се саветоваху, да предаду Пилату на смрт Невинога. Данас због новца Јуда сам себи вешала ставља, и лишава сеоба живота, привременог и божанског. Данас Кајафа нехотећи пророкује: Боље је, говорећи, да један умре за народ! Јер је дошао да пострада за грехе наше, да нас ослободи, од ропства непријатељу, као Добар и Човекољубац. (прва стихира на стиховње)

Тајноводећи, Господе, твоје ученике, учио си говорећи: О пријатељи, гледајте, да никакав страх вас не одвоји од Мене, јер ако и страдам, но за свет. Не саблажњујте се, дакле, о Мене, јер не дођох да ми служе, него да служим и душу своју положим у откуп за свет. Зато, ако сте ви пријатељи моји, намене се угледајте: Који хоће да је први, последњи нека буде; господар као слуга. Останите у мени, да грозд донесете; јер јасам чокот живота. (и сада на стиховње)

Катихета Бранислав Илић

Извор: Српска Православна Црква

ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: