У суботу 17. јула 2021. године, студио Радио Светигоре посјетио је катихета Бранислав Илић. Он је посјетио и гроб блаженопочившег Митрополита Амфилохија и обишао Храм Васкрсења Христовог у Подгорици, као и манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали, где се срео са Његовим Преосвештенством епископом буеносајреско – јужно централноамеричким г. Кирилом.

Звучни запис разговора

У студију Радио Светигоре, госта је дочекао новинар јереј Павле Божовић.

У разговору са новинаром Радио Светигоре о. Павлом Божовићем, катихета Бранислав Илић говорио је о својој посјети митрополији црногорско-приморској, епархијама захумско-херцеговачкој и будимљанско-никшићкој, које је посјетио после једанаест година.

Извор: Радио Светигора

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, у петак, 9. јула 2021. године, у свечаној дворани Месне заједнице у Гајдобри, на позив Црквене општине у Гајдобри, а у оквиру свечаности поводом славе Петропавловског храма, новосадски катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ.

Уваженог госта и предавача бираним речима представио је презвитер Миладин Божиловић, надлежни парох, који је, између осталог, истакао да је увек радост говорити о великом чудотворцу острошком, те да је ово предавање велика част за парохију гајдобранску која на овај начин даје допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког.

У уводном делу свог излагања катихета Бранислав Илић је говорио о детињству, одрастању, монашењу и архијерејској служби светога Василија Острошког. „Свети Василије има три места рођења: село Мркоњићи, у коме је дошао на овај свет; Тврдош, у коме се замонашио; и Острог, одакле је отишао да постане члан небеске породице светих. У пределу омеђеном тим местима, осим кратких боравака на Цетињу, на Светој Гори и у Русији, и три путовања у Пећ, одвијао се сав његов живот, који је био непрестано служење, богослужење и непрестано хођење оним путем који нам је пропутио Сâм Господ”, истакао је предавач.

„Као што светитељ није имао мира за живота, тако ни по своме упокојењу његове мошти нису у миру почивале. Први пут су острошки монаси морали да скривају мошти светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана”, подсетио је катихета Бранислав Илић говорећи о моштима великог чудотворца Острошког.

У оквиру свог излагања предавач је предочио неколико важних писаних сведочанства које су у острошкој светињи, између осталих, оставили преподобни Јустин Ћелијски, свети Мардарије Либертивилски, и свети исповедник Варнава Настић. „Свети Василије Острошки се уткао у живот нашег народа пре свега као светитељ и чудотворац. Његов значај је према томе на првом месту харизматични и са тог аспекта треба првенствено проучавати његово присуство у духовном животу српског народа у току протекла три века. Тако свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити”, указао је катихета Бранислав.

На крају свог излагања предавач је говорио о светом Василију Острошком као наставнику пута који води у живот вечни, између осталог говорећи да нас овај угодник Божји својим животом, својим делима и молитвеним покровитељством позива на делатну љубав. „Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем. Свети Василије нас подсећа, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање”, закључио је катихета Бранислав Илић.

Љубављу и добротом презвитера Миладина Божиловића, после одржаног предавања у парохијском дому, приређена је трпеза хришћанске љубави, те настављено прослављање Господа и Његовог угодника светога Василија Острошког, који је љубављу својом све сабрао.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, поводом јубилеја 350 година од престављења светога Василија Острошког Чудотворца (1671-2021), братство манастира Острога организује духовно вече на тему: "МИСИЈА ЦРКВЕ У 21. ВИЈЕКУ".  

У програму учествују:

                 -др Миодраг Чизмовић;

-Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара";

-мр Александар Вујовић, професор Цетињске Богословије и уредник Катихетског програма Радио "Светигоре";

-мср Раде Булајић, управник Архива Манастира Острога;

ГОРЊИ МАНАСТИР ОСТРОГ

      субота 17. јул 2021. године у 19 часова

ДОБРО ДОШЛИ!

Којим похвалним венцима да овенчамо Петра и Павла? Јер у су сједињени духом у засебним телима, као начелнике богопроповедника. Једнога као првога од апостола, а другога јер се више од свих потрудио; њих заиста достојне бесмртне славе, је венцима Христос Бог наш овенчао, јер он има велику милост. (Прва стихира на Господи возвах)

Црква нас на значај светих славних и свехвалних апостола подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред Сабора дванаесторице и Сабора седамдесеторице апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од светих апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих апостола Петра и Павла.

Када говоримо о богослужбеном прослављању светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима. Свакодневно на богослужењима спомињемо свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица светих апостола. Поред вредног  неуморног проповедања и писања посланица, свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Анафоре чији су аутори управо апостоли:

1. Литургију Светог апостола Марка;

2. Литургију Светог апостола Јакова;

3. Литургију пређеосвећених Дарова светог апостола Јакова.

Химнографија која велича свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше богочежњиве душе.

Дођите данас сабори верних, на свечано и славно сабрање, да изабране служитеље благодати Петра и Павла достојним похвалама овенчамо, јер су неисцрпну науку свима посејали, и благодаћу Духа обогатили, као лозе винограда истине, нама су зрели грозд вере одгалији, који весели срца наша; Са њима откривених лица и чистог срца певајмо и рецимо: радујте се разоритељи неверја и служитељи вере; радујте се дивни изабраници Творца и Саздатеља свих; Радујте се заступници вечних добара и одгонитељи обмана! Зато их умолимо: молите се увек Створитељу и Учитељу, да трајан мир подари свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на литији)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Црквена општина у Гајдобри, у оквиру свечаности поводом престоног празника Петропавловог храма у Гајдобри, организује предавање катихете Бранислава Илића, на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ

Предавање ће бити одржано у петак, 9. јула 2021. године, са почетком у 19:00 часова, у читаоници месне заједнице у Гајдобри.

Будући да су пароху гајдобранском на духовно старање поверена два храма, храм Светих апостола Петра и Павла у Гајдобри и храм Светог Василија Острошког у Новој Гајдобри, овим предавањем Црквена општина гајдобранска даје свој допринос молитвеном обележавању великог јубилеја који се у току ове године прославља на нивоу наше помесне Цркве – 350 година од упокојења светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког.

Позивамо верни народ Гајдобре и осталих крајева Богом чуване Епархије бачке да својим присуством узму учешће и обогате ово молитвено-катихетско вече у сусрет храмовној слави, а у славу и част светога Василија Острошког.

Црквена општина у Гајдобри

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквога нити се појавио; Он је претходник Светила песветлог и глас Бога-Логоса, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти покајањем; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах)

Долазак светог славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило, свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и јеванђелиста Новог Завета.

У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених светом Јовану: 1. Зачеће светог Јована; 2. Сабор светог Јована; 3. Прво и друго обретење главе светог Јована; 4. Треће обретење главе светог Јована; 5. Рођење светог Јована; 6. Усековање часне главе светог Јована Крститеља.

У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту свети Јован помиње се одмах после Пресвете Богомајке. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање светог Јована у богослужењима, као што је пример из Литургије светог апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, светог Јована, славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније).

У животу Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова  проповед претходила је доласку Господњем у свет. Он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају, после своје мученичке кончине, бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. Поред Господа и Пресвете Богородице, света Црква само светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.

Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (Тропар Рођења светог Јована)

Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (Кондак Рођења светог Јована)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Чланови редакције Телевизије „Храмˮ, Архиепископије београдско-карловачке, боравили су од 15. до 19. јуна 2021. лета Господњег, у посети Епархији тимочкој.

Гостољубље не заборављајте,

јер из гостољубља неки

и не знајући примише ангеле.

(Јев.13, 2)

Да је живот леп само када је прожет љубављу, и осмишљен само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, својом љубављу показао је предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, пројавивши делатну љубав и Авраамовско гостољубље према медијским делатницима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви. У посети Епископу Илариону и повереној му Епархији налазили су се новинар-водитељ Слободан Стојковић и сниматељ Горан Миловановић.

Поред представника Телевизије Храм у званичној посети Епархији тимочкој и њеном предстојатељу налазио се и катихета Бранислав Илић који је рођен у благословеним крајевима источне Србије.

Након званичног пријема код Епископа тимочког који је уприличен у простору духовно-мисионарског центра Епархије тимочке – „Гостопримнициˮ, екипа Телевизије Храм посетила је Светониколајевску обитељ манастира Буково надомак Неготина. Пут су наставили ка седишту Архијерејског намесништва неготинског, где су у наведеном граду посетили Саборни храм Свете Тројице, као и стари неготински храм Рождества Пресвете Богородице у којем их је угостио настојатељ наведених храмова – јереј Марко Пајчин. Из Мокрањчевог града упутили су се ка древној светињи – манастиру Короглаш, где их је презвитер Марко Јокановић упознао са историјатом и обновом ове светиње која након више деценија поново васкрсава.

Другог дана посете Епархији тимочкој путовање је настављено ка Световазнесенској обитељи манастира Вратна, где су посетили светињу која својом лепотом краси предивни природни амбијент. Била је ово прилика да се посете и такозване вратњанске капије, које се налазе изнад манастира. Укрепљени духовно и телесно пут су наставили ка обновљеној Светотројичној обитељи манастира Манастирица, која је, такође, задужбина великог подвижника Светог Никодима Тисманског који се подвизавао у некој од пећинâ изнад манастира Вратна. Град Кладово као седиште Архијерејског намесништва кључког била је следећа станица. О историјату и духовном значају Светогеоргијевског храма у Кладову упознао их је протонамесник Дејан Пајић, архијерејски намесник кључки. Други дан посете Епархији тимочкој крунисан је посетом Граду Бору где је чланове редакције Телевизије Храм са пуно љубави дочекао протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору где се и налази седиште Архијерејског намесништва борско-поречког.

Пријемом у владичанском двору у Зајечару настављена је посета Богом чуваној Епархији тимочкој. Након снимљеног интервјуа са архипастиром наведене Епархије, о Саборном храму Рождества Пресвете Богородице говорио је протопрезвитер Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски. Своје уважене госте преосвећени Епископ тимочки Иларион повео је до Световазенесенског храма у зајечарском насељу Котлујевац, где их је упознао са изградњом овог велелепног храма који ће ускоро да засија у пуном сјају. После посете седишту Епархије тимочке, путовање је настављено ка Петропавловој обитељи у Грлишту, где је гостопримство делатно пројавио протонамесник Златко Здравковић који је говорио о овој старој светињи и њеним особеностима. Манастир Суводол надомак Књажевца било је следеће место посете, где је приређена и трпеза љубави. Протосинђел Захарија (Митић), игуман манастира Свете Тројице надомак Књажевца, дочекао је драге госте са пуно љубави, као домаћин сведочећи хришћанске врлине, а особито радост и љубав. Древни храм у Доњој Каменици био је место духовног укрепљења. Овај дан окончан је посетом седишта Архијерејском намесништву књажевачком и Светогеоргијевском храму у Књажевцу.

Посетом Светопреображенском храму у Сокобањи и манастиру Јерменчић отпочео је четврти дан посете Епархији тимочкој. О наведеном храму у којем се налази седиште Архијерејског намесништва сокобањаког, као и обновљеном манастиру Јерменчић говорио је протопрезвитер Вања Ковачевић. Ова вишедневна званична посета светињама Епархије тимочке крунисана је обиласком храма Светога пророка Илије у Бољевцу и древним манастирима Крепичевац, Лапушња и Лозица. О бољевачком храму у којем је седиште Архијерејског намесништва бољевачког, као и о наведеним древним обитељима говорио је протонамесник Ристибор Стевић, старешина бољевачке цркве.

Својим гостољубљем преосвештени владика Иларион је актуализовао речи савременог светогорског преподобног старца Порфирија Кавсокаливита који вели да, само наша истинска љубав, која се тајно жртвује за све, може спасти и нас и друге. Испуњени љубављу, радошћу и благодарношћу на овим предивним данима и благословима, овом званичном посетом светињама Епархије тимочке и источне Србије, у срцу и на уснама прослављен је Господ речима: Господе, Господе наш, како је дивно Име Твоје по свој земљи! Јер се уздиже величанственост Твоја изнад небеса. (Пс. 8, 11)

катихета Бранислав Илић

Извор: Епархија тимочка

Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору који је водила Анђела Раж на њеном Јутјуб каналу. 

На почетку разговора катихета Бранислав је говорио о правилном поимању среће и сусретања у љубави. Корен речи срећа налази се у сусрету, у литургијском сусрету са Господом, али и љубављу испуњеном сусрету са ближњима. Ваистину, срећан је само онај човек чији живот је постао непрестано сусретање са Дародавцем љубави и свих добара, Господом нашим Исусом Христом. У истом духу можемо рећи да је богат само онај човек који се богати благодаћу Тројединог Бога. У природи човека је да целог живота потребује постојани мир, срећу и успех. као припадници Цркве Христове дужни смо да свој живот уоквирујумо христоликом љубављу и да све чинимо у славу Божју, а не ради личног промовисања, хвалисања и уживања, као и ради примања награде. Не заборавимо да је награда наша на небесима, поучио је катихета Бранислав Илић. 

На питање шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни, Бранислав Илић је одговорио: На првом месту недостаје нам спремност да истински волимо, а на другом, да без размишљања и искрено праштамо. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе, јер љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Велики Николај Берђајев је дивно рекао да су хришћани људи који ходају узводно, а тај ход узводно није ништа друго, до напредовање у умножавању хришћанске доброте и љубави, које за циљ има приближавање Богу.

Поред наведених тема, у оквиру разговора је било речи о правилном схватању ближњих, као и братољубљу као мосту који нас води ка богољубљу. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота   

Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког

Повезан садржај: 

Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део)

По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа.

У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о  његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима.

У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу.

Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају.

Аутор емисије је катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У овај, 15/28. дан месеца јуна, поред светог Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од Косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитих угодника Божјих, међу којима треба споменути светог славног и добропобедног мученика Вита, светог славног пророка Амоса, као и свете патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житија и подвизи ових угодника Божјих свакако су различити, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао свети благоверни цар Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног цара Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде образац и пример нашег живљења у историји.

У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо светог благоверног Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за Царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима.

Заволео си лепоту славе Божје, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе нас који те песмама славимо, свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару)

Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: “Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности”. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским)

Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару)

Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког

Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља.

Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота.

У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године.

Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају.

Аутор емисије је катихета Бранислав Илић 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, за мајско-јунски 379. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорила је др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадники Института за српску културу. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

Интервју у pdf формату

О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, са посебним нагласком на територију Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, као и о значају свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарамо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу, која је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу црквене уметности, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. 

*Када се пројавила Ваша љубав и жеља за бављењем српском културом и нашим светињама?

Сплет околности довео је до тога да моја интересовања буду усмерена на српску црквену уметност, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. Упоредо са уписивањем докторских студија на Филозофском факултету у Београду запослила сам се на Институту за српску културу који се некада налазио у Приштини, а већ годинама је „привремено“ измештен у Лепосавић. Како је примарни циљ овог института проучавање српске културе на Косову и Метохији, једини исправан пут био је да прихватим идеју свог ментора проф. др Ненада Макуљевића и усмерим истраживање на тај простор и нарочито на XIX век, који је на том простору био готово неистражен. И раније сам гајила интересовање за различите видове визуелне културе XIX века, а временом сам схватила да је овај избор, без обзира на многе потешкоће са којима сам се сусрела успут, био исправан.

*Будући да се веома темељно и стручно бавите српском културом, особито на простору Старе Србије, да ли Вас је овај рад усмерио да у дубљем светлу гледате на светиње које су наше бесцен благо?

Свакако. На једно такво, дубље сагледавање ствари највише су утицала моја теренска истраживања на Косову и Метохији. По први пут суочена са реалним стањем у којем се налазе људи који тамо живе, креирала сам сопствену слику о тим проблемима која се доста разликује од онога што ми је до тада било пласирано у медијима. Са друге стране, оно што је за наш разговор битније, јесте стање у којем се налазе српске цркве на том простору и схватање о њиховој немерљивој улози у животима Срба. Та улога данас је готово једнака оној у столећима када су Срби живели у Османском царству. Шта више, не само данас, већ безмало две деценије колико траје овај последњи историјски период страдалништва и трпљења српског народа. Био ми је непојмљив и јаз у научним истраживањима, колико је пажње и интересовања посвећено средњовековним споменицима, и колико је занемарено оно што се дешавало у последњем веку османске власти. Такође, на неки начин, изменило се и моје поимање религије.

*Користећи ову прилику и част да разговарамо са Вама, значајно би било да нас у кратким цртама упознате са развојем црквене уметности на простору Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске?

На овакво питање тешко је дати сажет одговор а да се не сведе на најзначајније и најпознатије црквене споменике, али покушаћу да развој црквене уметности на овом простору сведем на три кључне фазе, свакако зависне од политике, које заправо покривају период од XIII до XIX века. Косово и Метохија је простор који су Словени трајно населили у VII веку, али је у својеврсном историјском мраку био све до XI века, и који је освојио Стефан Немања након смрти византијског цара Манојла Комнина. Важно је поменути и да је приликом оснивања Хиландара Стефан Немања за језгро изузетно великог манастирског властелинства установио управо Метохију. Златно доба црквене уметности на Косову и Метохији био је период власти краља Милутина који је на том простору установио неколико дворова, што је било праћено и експанзијом црквене уметности. Још се краљ Стефан Првовенчани у трећој деценији XIII века старао око обнове Грачанице и Богородице Љевишке, које су представљале епископска седишта у Липљану и Призрену, али их је темељно обновио или изнова подигао краљ Милутин који је, угледајући се на Студеницу Стефана Немање, кaо своју гробну цркву недалеко од Звечана саградио Бањску. Његов син Стефан потом је градио Дечане, али није доживео да их види довршене, те је цркву довршио његов син Стефан Душан, који је, пак, на реци Бистрици у близини Призрена, подигао велелепне Свете архангеле као своју гробну цркву. Тако је највећи део територије слива Белог Дрима подељен међу властелинствима најзначајнијих владарских задужбина, Хиландара, Студенице, Бањске, Дечана и Светих архангела – и отуда и данас има назив Метохија. Дакле, првих деценија XIV века, са откривањем богатих рудних налазишта, Косово и Метохија постају најразвијенија област Српске земље, што је значајно утицало и на развој црквене уметности. 

Такође, припајање пећког метоха у Хвосну властелинству манастира Жиче око 1220. године било је од далекосежног значаја, како за цркву тако и за црквену уметност. У XIII и XIV веку, захваљујући архиепископима Арсенију, Никодиму и Данилу II, створен је комплекс манастира Пећке патријаршије. Осим великих задужбина, Косово и Метохију краси мноштво мањих цркава; као што су владари следили узор Стефана Немање, владаре је следила властела која је градила властеоске цркве, од којих је најстарија била задужбина великог казнаца Јована Драгослава у Мушутишту из 1315. године. У време краља Милутина у Призрену је породица Владојевић подигла цркву Светог Спаса, а Никола Тутић нешто касније подигао цркву Светог Николе. Племићке задужбине су и цркве Ваведења у Липљану, Преображења у Будисавцима, Светог Николе у Великој Хочи, цркве у Црколезу, Ваганешу, Речанима… Од средине XV века, уз гашење патријаршије, нестају и велики покровитељи уметности, а као културно средиште најдуже се одржала Грачаница, седиште Новобрдске митрополије, првенствено захваљујући митрополиту Никанору. 

Нови узлет црквеној уметности донело је поновно успостављање Пећке патријаршије 1557. године, што је српском народу донело и општу духовну и културну обнову. Цркве обнављају патријарси, почев од Макарија Соколовића, а за њима и сви остали слојеви црквене јерархије. То је време кадa, на пример, ниче и обнавља се мноштво храмова у Сиринићкој и Средачкој жупи. У свим епохама, градитељство је једнако било праћено сликарством, украшавањем зидова фрескама и сликањем икона, у складу са литургијским начелима и симболичком топографијом светог простора. Последњи замах црквена уметност на Косову и Метохији је доживела у последњем веку османске власти, мада се то може схватити и условно, јер је Српску цркву и у XX веку обележио снажан талас изградње храмова.

*Будући да је XIX век посебно значајан за црквену уметност, упознајте нас са развојем црквене уметности у наведеном периоду?

XIX век је веома значајан период за црквену уметност на Балкану, а самим тим и у српским срединама. На њен развој су утицале реформе које су креирале политику и однос према верским мањинама у Османском царству, од 1839. године, па све до његовог распада након Балканских ратова. Нови закони су обезбеђивали сигурност проповедања вере свим царским поданицима и сигурност материјалне верске имовине, услед чега се није толерисало рушење и скрнављење постојећих верских објеката. Велика разлика у односу на претходне векове огледа се у чињеници да се храмови не граде и не обнављају захваљујући имућним појединцима, већ захваљујући верницима, црквено-школским општинама и представницима цркве, а многе пројекте финансирају српске владарске куће Обреновића и Карађорђевића, и врло често Русија. Граде се или обнављају једноставне сеоске цркве широм Рашко-призренске епархије, у жупама око Призрена, селима око Грачанице, Косовском Поморављу, Ибарском Колашину, али и северној Црној Гори, Полимљу и Санџаку који су такође били део Рашко-призренске епархије. У другој половини XIX века, у складу са побољшаним положајем становништва, граде се монументални тробродни храмови у Гњилану, Призрену и Косовској Митровици и њихови архитектонски облици показују токове развоја градитељства на Балкану. Изградњом цркве у Косовској Митровици најављено је ново раздобље националног стила у српској црквеној архитектури, који је свој пуни израз добио изградњом спомен-храма Светог архангела Михаила у Штимљу, на месту одморишта српске војске у Балканском рату, а према пројекту Јелисавете Начић. Исто је и са украшавањем црвених ентеријера које осликавају сликари са југа, такозвани зографи из Дебра и Велеса, који на исти начин раде широм Балкана. Делатност македонских тајфи, које су креирале визуелни идентитет верске обнове у складу са балканским културним моделом, у Рашко-призренској епархији део је опште слике верске обнове у Васељенској патријаршији. Толико се интензивно радило на пољу црвене уметности да би било лакше побројати оне цркве које нису осликане или добиле нови иконостас у XIX веку од оних које јесу. 

*Овај број нашег званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве посвећен је ликовима жена у Светоме Писму. Драга Ивана, Ви сте се бавили светитељским ликовима жена које су оставиле велики траг и показале се као верне угоднице Божје. За почетак, упознајте нас са житијем Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана?

Света мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић која је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану крајем XVIII века. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрев. Отета је код Белог Камена на Стружинама, где је извесни Арнаутин из Депца са својом дружином пуцао на њих и потом ју је одвео у правцу према Карадаку. Породица је безуспешно покушавала уз помоћ сеоског свештеника да пред властима у Гњилану докаже да је девојка насилно отета и да није отишла својом вољом. Да би прихватила прелазак у другу веру и брак са отимачем, Босиљка је била излагана разним врстама насиља и мучења. Бранили су јој да једе и пије воду, бранили јој да спава, чупали јој косу, жарили стопала, тукли и газили, облачили у традиционалну муслиманску ношњу и покривали јој главу заром. Како њена непоколебљива вера у Христа није посустала ни након тога, убили су је. Њено тело је искасапљено а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Све се то дешавало крајем XVIII или почетком XIX века. Овде примећујемо врло наглашен мотив насиља, који у мучеништву хришћанских светитељки представља опште место у житијима, легендама и предањима. Постоје вишеструка тумачења ове појаве, а једно од њих указује на мучење као средство указивања на људскост светитељке чије је тело било изложено болу какав се може мерити само са страдалним путем Христовим.

*Писали сте о култу ове светитељке, замолио бих Вас да нас подсетите на важне детаље у погледу култа који наш народ има према Светој новомученици Босиљки?

Однос верника према култовима у XIX веку, који је више био националног него верског карактера, довео је до стварања нових народних култова и поштовања народних светитеља. Визуелна конструкција култа мученице Босиљке поникла је на истим општим принципима и иконографским начелима као култови Светог Георгија Јањинског и Свете Злате Мегленске, који спадају у категорију такозваних нових мученика, чије се страдање везује за период Османског царства. Заједничке карактеристике култова нових мученика представљају њихова младост, мучење којем су били изложени, страдање за веру, и касније иконографске интерпретације којима се инсистира на њиховом народном оделу као симболу порекла. Култове мученице Босиљке и Свете Злате Мегленске повезује и принцип родне еквивалнеције, као и начин страдања. Кроз поштовање оваквих култова одавала се почаст и великом броју припадника заједнице који су страдали од стране Турака или Арнаута. Босиљкина смрт је у локалној заједници представљала симбол отпора против исламизације и херојски пример страдања за веру. С обзиром на то да су иницијатори њеног култа чланови породице, и с обзиром на турбулентна историјска дешавања којима је сведочила и црква у XX веку, култ мученице Босиљке је остао на локалном нивоу, у Преображењској цркву као средишту. 

Култ мученице Босиљке своје упориште има и у отмицама које се доводе у везу са ктиторком пасјанске цркве, али и са пореклом назива села. Према предању, пасјанска црква је задужбина Бејаз Хануме, односно Беле Госпође – хришћанке из Зајечара која је отета, насилно потурчена и удата за Рашид-бега Џинића. Према другом предању, Турци су покушали да отму девојку Јану (Бојану) коју је одбранио њен пас. Турци су убили пса, а Јана је у жалости за псом ударала ногама у тло одакле је потекла вода која је потопила и њу и Турке. Мештани су Јану сахранили јужно од цркве, а село је добило име Пасјане од синтагме пас Јанин, односно пас Јане.

*Канонизација новомученице Босиљке је само потврда да је ово народно поштовање благословено дело. Дана, 23. октобра 2019. лета Господњег, руком Епископа Теодосија обретене су мошти новопројављене светитељке. Занимљива је и важна прича о њеним моштима, те бих Вас замолио да је поделите са нашим читаоцима?

Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, посмртни остаци мученице Босиљке су узидани у храм. Тачније, у део који је дозидан уз северозападни стубац, на улазу из припрате у наос. Ту су потом постављене њене две иконе, и у врху дозидане конструкције је насликан фриз са сценама њеног страдања. Иако није била канонизована, мученицу Босиљку је сликар Константин Јаковљевић на самом крају XIX века насликао служећи се иконографским елементима попут нимба, Христовог благослова и мученичког венца који добија од анђела, који су имали функцију исказивања њене светости. Сцене Отмице и Успења мученице Босиљке, које представљају визуелну конструкцију предања на којем се темељи њен култ, истовремено су и кључне сцене у конструкцији циклуса страдања мученика. Похрањивање њених моштију унутар храма, и док је било само на нивоу предања, имало је за циљ јачање позиције у процесу канонизације, у складу са чињеницом да извориште сваког култа представљају гробови и мошти. Док се још није догодило обретење њених моштију, у храму се чувала, и надам се да се и даље чува, шкриња са Босиљкином гардеробом. То су заправо делови народне ношње који су највероватније представљали мираз, и који су у процесу конструкције култа добили статус реликвије. Гроб, мошти, реликвије и визуелне представе основни су елементи сваког култа, услед чега су употребљени и у пасјанској цркви као центру култа мученице Босиљке. Коначно, заиста велики догађај за вернике и за Српску цркву представља тај 23. октобар када су њене мошти пронађене, односно обретене на месту које је носило ту визуелну конструкцију култа. 

23. октобра 2019. године мошти су извађене из стуба, и свечани чин њиховог умивања светом водом и вином обавили су епископ Теодосије и игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, у присуству монаха и монахиња из манастира Драганца, Грачанице, Кончула, Кормињана, и надлежног јереја Далибора Којића. Пећки парох Дејан Јаковљевић и монах Давид из Ђурђевих Ступова начинили су кивот за мошти светитељке. 

*Према Вашем мишљењу, да ли је наш народ у довољној мери свестан значаја и културног богатства великих светиња, које су украс не само Српске Православне Цркве и Епархије рашко-призренске, већ много шире?

У српском колективном паћењу, у предањима, књижевности, уметности, и у побожности, трајно је присутна сакрална топографија Косова и Метохије, односно косовско-метохијске светиње и свети. Дубоко верујем да постоји свест о немерљивом значају српског средњовековног наслеђа, задужбина Немањића. Али, већина становника Србије не зна како, на пример, изгледа црква Светог Николе у Гњилану, већина није чула за многа села која сам, Богу хвала, имала прилике да обиђем за потребе истраживања, а у којима се налазе цркве као окамењена сведочанства. Стекла сам утисак да су о важности свих тих малих сеоских или чак и великих цркава свесни они који тамо живе, односно тамо су живели. Људи немају свест о томе да је у XIX веку свако село насељено Србима имало своју цркву, јер им такви подаци нису познати. О тим црквама и том периоду се не учи у школи, ни на факултету, о њима се ништа не може чути на телевизији. А многи од тих споменика и данас су живо сведочанство о континуитету живота Срба на Косову и Метохији и њиховом легитимном праву да ту и даље буду.

*Пред крај нашег разговора упознајте нас са Вашом библиографијом и предстојећим плановима у погледу издаваштва?

Од 2011. године, од када радим на Институту за српску културу, где тренутно имам звање вишег научног сарадника, објавила сам заиста велики број научних радова. Неки су публиковани у стручним часописима, неки као поглавља у монографијама, неки пак у зборницима који су произашли из научних скупова. Круна мог првог великог истраживања свакако је књига Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839–1912). Међутим, осим црквене уметности на Косову и Метохији, предмет мојих истраживања биле су и друге теме, попут споменичке и културе сећања у Срба у XIX веку и других облика визуелне културе. Тренутно пишем монографију о манастиру Раковици која ће, ако Бог да, коначно угледати светлост дана ове године, и коју доживљавам као круну свог другог великог истраживања.

*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?

Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују.

Разговор водио:

Катихета Бранислав Илић

*Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 9-14)