Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору који је водила Анђела Раж на њеном Јутјуб каналу. 

На почетку разговора катихета Бранислав је говорио о правилном поимању среће и сусретања у љубави. Корен речи срећа налази се у сусрету, у литургијском сусрету са Господом, али и љубављу испуњеном сусрету са ближњима. Ваистину, срећан је само онај човек чији живот је постао непрестано сусретање са Дародавцем љубави и свих добара, Господом нашим Исусом Христом. У истом духу можемо рећи да је богат само онај човек који се богати благодаћу Тројединог Бога. У природи човека је да целог живота потребује постојани мир, срећу и успех. као припадници Цркве Христове дужни смо да свој живот уоквирујумо христоликом љубављу и да све чинимо у славу Божју, а не ради личног промовисања, хвалисања и уживања, као и ради примања награде. Не заборавимо да је награда наша на небесима, поучио је катихета Бранислав Илић. 

На питање шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни, Бранислав Илић је одговорио: На првом месту недостаје нам спремност да истински волимо, а на другом, да без размишљања и искрено праштамо. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе, јер љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Велики Николај Берђајев је дивно рекао да су хришћани људи који ходају узводно, а тај ход узводно није ништа друго, до напредовање у умножавању хришћанске доброте и љубави, које за циљ има приближавање Богу.

Поред наведених тема, у оквиру разговора је било речи о правилном схватању ближњих, као и братољубљу као мосту који нас води ка богољубљу. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота   

Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког

Повезан садржај: 

Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део)

По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа.

У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о  његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима.

У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу.

Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају.

Аутор емисије је катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У овај, 15/28. дан месеца јуна, поред светог Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од Косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитих угодника Божјих, међу којима треба споменути светог славног и добропобедног мученика Вита, светог славног пророка Амоса, као и свете патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житија и подвизи ових угодника Божјих свакако су различити, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао свети благоверни цар Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног цара Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде образац и пример нашег живљења у историји.

У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо светог благоверног Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за Царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима.

Заволео си лепоту славе Божје, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе нас који те песмама славимо, свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару)

Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: “Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности”. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским)

Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару)

Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког

Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља.

Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота.

У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године.

Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају.

Аутор емисије је катихета Бранислав Илић 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, за мајско-јунски 379. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорила је др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадники Института за српску културу. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

Интервју у pdf формату

О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, са посебним нагласком на територију Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, као и о значају свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарамо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу, која је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу црквене уметности, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. 

*Када се пројавила Ваша љубав и жеља за бављењем српском културом и нашим светињама?

Сплет околности довео је до тога да моја интересовања буду усмерена на српску црквену уметност, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. Упоредо са уписивањем докторских студија на Филозофском факултету у Београду запослила сам се на Институту за српску културу који се некада налазио у Приштини, а већ годинама је „привремено“ измештен у Лепосавић. Како је примарни циљ овог института проучавање српске културе на Косову и Метохији, једини исправан пут био је да прихватим идеју свог ментора проф. др Ненада Макуљевића и усмерим истраживање на тај простор и нарочито на XIX век, који је на том простору био готово неистражен. И раније сам гајила интересовање за различите видове визуелне културе XIX века, а временом сам схватила да је овај избор, без обзира на многе потешкоће са којима сам се сусрела успут, био исправан.

*Будући да се веома темељно и стручно бавите српском културом, особито на простору Старе Србије, да ли Вас је овај рад усмерио да у дубљем светлу гледате на светиње које су наше бесцен благо?

Свакако. На једно такво, дубље сагледавање ствари највише су утицала моја теренска истраживања на Косову и Метохији. По први пут суочена са реалним стањем у којем се налазе људи који тамо живе, креирала сам сопствену слику о тим проблемима која се доста разликује од онога што ми је до тада било пласирано у медијима. Са друге стране, оно што је за наш разговор битније, јесте стање у којем се налазе српске цркве на том простору и схватање о њиховој немерљивој улози у животима Срба. Та улога данас је готово једнака оној у столећима када су Срби живели у Османском царству. Шта више, не само данас, већ безмало две деценије колико траје овај последњи историјски период страдалништва и трпљења српског народа. Био ми је непојмљив и јаз у научним истраживањима, колико је пажње и интересовања посвећено средњовековним споменицима, и колико је занемарено оно што се дешавало у последњем веку османске власти. Такође, на неки начин, изменило се и моје поимање религије.

*Користећи ову прилику и част да разговарамо са Вама, значајно би било да нас у кратким цртама упознате са развојем црквене уметности на простору Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске?

На овакво питање тешко је дати сажет одговор а да се не сведе на најзначајније и најпознатије црквене споменике, али покушаћу да развој црквене уметности на овом простору сведем на три кључне фазе, свакако зависне од политике, које заправо покривају период од XIII до XIX века. Косово и Метохија је простор који су Словени трајно населили у VII веку, али је у својеврсном историјском мраку био све до XI века, и који је освојио Стефан Немања након смрти византијског цара Манојла Комнина. Важно је поменути и да је приликом оснивања Хиландара Стефан Немања за језгро изузетно великог манастирског властелинства установио управо Метохију. Златно доба црквене уметности на Косову и Метохији био је период власти краља Милутина који је на том простору установио неколико дворова, што је било праћено и експанзијом црквене уметности. Још се краљ Стефан Првовенчани у трећој деценији XIII века старао око обнове Грачанице и Богородице Љевишке, које су представљале епископска седишта у Липљану и Призрену, али их је темељно обновио или изнова подигао краљ Милутин који је, угледајући се на Студеницу Стефана Немање, кaо своју гробну цркву недалеко од Звечана саградио Бањску. Његов син Стефан потом је градио Дечане, али није доживео да их види довршене, те је цркву довршио његов син Стефан Душан, који је, пак, на реци Бистрици у близини Призрена, подигао велелепне Свете архангеле као своју гробну цркву. Тако је највећи део територије слива Белог Дрима подељен међу властелинствима најзначајнијих владарских задужбина, Хиландара, Студенице, Бањске, Дечана и Светих архангела – и отуда и данас има назив Метохија. Дакле, првих деценија XIV века, са откривањем богатих рудних налазишта, Косово и Метохија постају најразвијенија област Српске земље, што је значајно утицало и на развој црквене уметности. 

Такође, припајање пећког метоха у Хвосну властелинству манастира Жиче око 1220. године било је од далекосежног значаја, како за цркву тако и за црквену уметност. У XIII и XIV веку, захваљујући архиепископима Арсенију, Никодиму и Данилу II, створен је комплекс манастира Пећке патријаршије. Осим великих задужбина, Косово и Метохију краси мноштво мањих цркава; као што су владари следили узор Стефана Немање, владаре је следила властела која је градила властеоске цркве, од којих је најстарија била задужбина великог казнаца Јована Драгослава у Мушутишту из 1315. године. У време краља Милутина у Призрену је породица Владојевић подигла цркву Светог Спаса, а Никола Тутић нешто касније подигао цркву Светог Николе. Племићке задужбине су и цркве Ваведења у Липљану, Преображења у Будисавцима, Светог Николе у Великој Хочи, цркве у Црколезу, Ваганешу, Речанима… Од средине XV века, уз гашење патријаршије, нестају и велики покровитељи уметности, а као културно средиште најдуже се одржала Грачаница, седиште Новобрдске митрополије, првенствено захваљујући митрополиту Никанору. 

Нови узлет црквеној уметности донело је поновно успостављање Пећке патријаршије 1557. године, што је српском народу донело и општу духовну и културну обнову. Цркве обнављају патријарси, почев од Макарија Соколовића, а за њима и сви остали слојеви црквене јерархије. То је време кадa, на пример, ниче и обнавља се мноштво храмова у Сиринићкој и Средачкој жупи. У свим епохама, градитељство је једнако било праћено сликарством, украшавањем зидова фрескама и сликањем икона, у складу са литургијским начелима и симболичком топографијом светог простора. Последњи замах црквена уметност на Косову и Метохији је доживела у последњем веку османске власти, мада се то може схватити и условно, јер је Српску цркву и у XX веку обележио снажан талас изградње храмова.

*Будући да је XIX век посебно значајан за црквену уметност, упознајте нас са развојем црквене уметности у наведеном периоду?

XIX век је веома значајан период за црквену уметност на Балкану, а самим тим и у српским срединама. На њен развој су утицале реформе које су креирале политику и однос према верским мањинама у Османском царству, од 1839. године, па све до његовог распада након Балканских ратова. Нови закони су обезбеђивали сигурност проповедања вере свим царским поданицима и сигурност материјалне верске имовине, услед чега се није толерисало рушење и скрнављење постојећих верских објеката. Велика разлика у односу на претходне векове огледа се у чињеници да се храмови не граде и не обнављају захваљујући имућним појединцима, већ захваљујући верницима, црквено-школским општинама и представницима цркве, а многе пројекте финансирају српске владарске куће Обреновића и Карађорђевића, и врло често Русија. Граде се или обнављају једноставне сеоске цркве широм Рашко-призренске епархије, у жупама око Призрена, селима око Грачанице, Косовском Поморављу, Ибарском Колашину, али и северној Црној Гори, Полимљу и Санџаку који су такође били део Рашко-призренске епархије. У другој половини XIX века, у складу са побољшаним положајем становништва, граде се монументални тробродни храмови у Гњилану, Призрену и Косовској Митровици и њихови архитектонски облици показују токове развоја градитељства на Балкану. Изградњом цркве у Косовској Митровици најављено је ново раздобље националног стила у српској црквеној архитектури, који је свој пуни израз добио изградњом спомен-храма Светог архангела Михаила у Штимљу, на месту одморишта српске војске у Балканском рату, а према пројекту Јелисавете Начић. Исто је и са украшавањем црвених ентеријера које осликавају сликари са југа, такозвани зографи из Дебра и Велеса, који на исти начин раде широм Балкана. Делатност македонских тајфи, које су креирале визуелни идентитет верске обнове у складу са балканским културним моделом, у Рашко-призренској епархији део је опште слике верске обнове у Васељенској патријаршији. Толико се интензивно радило на пољу црвене уметности да би било лакше побројати оне цркве које нису осликане или добиле нови иконостас у XIX веку од оних које јесу. 

*Овај број нашег званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве посвећен је ликовима жена у Светоме Писму. Драга Ивана, Ви сте се бавили светитељским ликовима жена које су оставиле велики траг и показале се као верне угоднице Божје. За почетак, упознајте нас са житијем Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана?

Света мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић која је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану крајем XVIII века. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрев. Отета је код Белог Камена на Стружинама, где је извесни Арнаутин из Депца са својом дружином пуцао на њих и потом ју је одвео у правцу према Карадаку. Породица је безуспешно покушавала уз помоћ сеоског свештеника да пред властима у Гњилану докаже да је девојка насилно отета и да није отишла својом вољом. Да би прихватила прелазак у другу веру и брак са отимачем, Босиљка је била излагана разним врстама насиља и мучења. Бранили су јој да једе и пије воду, бранили јој да спава, чупали јој косу, жарили стопала, тукли и газили, облачили у традиционалну муслиманску ношњу и покривали јој главу заром. Како њена непоколебљива вера у Христа није посустала ни након тога, убили су је. Њено тело је искасапљено а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Све се то дешавало крајем XVIII или почетком XIX века. Овде примећујемо врло наглашен мотив насиља, који у мучеништву хришћанских светитељки представља опште место у житијима, легендама и предањима. Постоје вишеструка тумачења ове појаве, а једно од њих указује на мучење као средство указивања на људскост светитељке чије је тело било изложено болу какав се може мерити само са страдалним путем Христовим.

*Писали сте о култу ове светитељке, замолио бих Вас да нас подсетите на важне детаље у погледу култа који наш народ има према Светој новомученици Босиљки?

Однос верника према култовима у XIX веку, који је више био националног него верског карактера, довео је до стварања нових народних култова и поштовања народних светитеља. Визуелна конструкција култа мученице Босиљке поникла је на истим општим принципима и иконографским начелима као култови Светог Георгија Јањинског и Свете Злате Мегленске, који спадају у категорију такозваних нових мученика, чије се страдање везује за период Османског царства. Заједничке карактеристике култова нових мученика представљају њихова младост, мучење којем су били изложени, страдање за веру, и касније иконографске интерпретације којима се инсистира на њиховом народном оделу као симболу порекла. Култове мученице Босиљке и Свете Злате Мегленске повезује и принцип родне еквивалнеције, као и начин страдања. Кроз поштовање оваквих култова одавала се почаст и великом броју припадника заједнице који су страдали од стране Турака или Арнаута. Босиљкина смрт је у локалној заједници представљала симбол отпора против исламизације и херојски пример страдања за веру. С обзиром на то да су иницијатори њеног култа чланови породице, и с обзиром на турбулентна историјска дешавања којима је сведочила и црква у XX веку, култ мученице Босиљке је остао на локалном нивоу, у Преображењској цркву као средишту. 

Култ мученице Босиљке своје упориште има и у отмицама које се доводе у везу са ктиторком пасјанске цркве, али и са пореклом назива села. Према предању, пасјанска црква је задужбина Бејаз Хануме, односно Беле Госпође – хришћанке из Зајечара која је отета, насилно потурчена и удата за Рашид-бега Џинића. Према другом предању, Турци су покушали да отму девојку Јану (Бојану) коју је одбранио њен пас. Турци су убили пса, а Јана је у жалости за псом ударала ногама у тло одакле је потекла вода која је потопила и њу и Турке. Мештани су Јану сахранили јужно од цркве, а село је добило име Пасјане од синтагме пас Јанин, односно пас Јане.

*Канонизација новомученице Босиљке је само потврда да је ово народно поштовање благословено дело. Дана, 23. октобра 2019. лета Господњег, руком Епископа Теодосија обретене су мошти новопројављене светитељке. Занимљива је и важна прича о њеним моштима, те бих Вас замолио да је поделите са нашим читаоцима?

Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, посмртни остаци мученице Босиљке су узидани у храм. Тачније, у део који је дозидан уз северозападни стубац, на улазу из припрате у наос. Ту су потом постављене њене две иконе, и у врху дозидане конструкције је насликан фриз са сценама њеног страдања. Иако није била канонизована, мученицу Босиљку је сликар Константин Јаковљевић на самом крају XIX века насликао служећи се иконографским елементима попут нимба, Христовог благослова и мученичког венца који добија од анђела, који су имали функцију исказивања њене светости. Сцене Отмице и Успења мученице Босиљке, које представљају визуелну конструкцију предања на којем се темељи њен култ, истовремено су и кључне сцене у конструкцији циклуса страдања мученика. Похрањивање њених моштију унутар храма, и док је било само на нивоу предања, имало је за циљ јачање позиције у процесу канонизације, у складу са чињеницом да извориште сваког култа представљају гробови и мошти. Док се још није догодило обретење њених моштију, у храму се чувала, и надам се да се и даље чува, шкриња са Босиљкином гардеробом. То су заправо делови народне ношње који су највероватније представљали мираз, и који су у процесу конструкције култа добили статус реликвије. Гроб, мошти, реликвије и визуелне представе основни су елементи сваког култа, услед чега су употребљени и у пасјанској цркви као центру култа мученице Босиљке. Коначно, заиста велики догађај за вернике и за Српску цркву представља тај 23. октобар када су њене мошти пронађене, односно обретене на месту које је носило ту визуелну конструкцију култа. 

23. октобра 2019. године мошти су извађене из стуба, и свечани чин њиховог умивања светом водом и вином обавили су епископ Теодосије и игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, у присуству монаха и монахиња из манастира Драганца, Грачанице, Кончула, Кормињана, и надлежног јереја Далибора Којића. Пећки парох Дејан Јаковљевић и монах Давид из Ђурђевих Ступова начинили су кивот за мошти светитељке. 

*Према Вашем мишљењу, да ли је наш народ у довољној мери свестан значаја и културног богатства великих светиња, које су украс не само Српске Православне Цркве и Епархије рашко-призренске, већ много шире?

У српском колективном паћењу, у предањима, књижевности, уметности, и у побожности, трајно је присутна сакрална топографија Косова и Метохије, односно косовско-метохијске светиње и свети. Дубоко верујем да постоји свест о немерљивом значају српског средњовековног наслеђа, задужбина Немањића. Али, већина становника Србије не зна како, на пример, изгледа црква Светог Николе у Гњилану, већина није чула за многа села која сам, Богу хвала, имала прилике да обиђем за потребе истраживања, а у којима се налазе цркве као окамењена сведочанства. Стекла сам утисак да су о важности свих тих малих сеоских или чак и великих цркава свесни они који тамо живе, односно тамо су живели. Људи немају свест о томе да је у XIX веку свако село насељено Србима имало своју цркву, јер им такви подаци нису познати. О тим црквама и том периоду се не учи у школи, ни на факултету, о њима се ништа не може чути на телевизији. А многи од тих споменика и данас су живо сведочанство о континуитету живота Срба на Косову и Метохији и њиховом легитимном праву да ту и даље буду.

*Пред крај нашег разговора упознајте нас са Вашом библиографијом и предстојећим плановима у погледу издаваштва?

Од 2011. године, од када радим на Институту за српску културу, где тренутно имам звање вишег научног сарадника, објавила сам заиста велики број научних радова. Неки су публиковани у стручним часописима, неки као поглавља у монографијама, неки пак у зборницима који су произашли из научних скупова. Круна мог првог великог истраживања свакако је књига Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839–1912). Међутим, осим црквене уметности на Косову и Метохији, предмет мојих истраживања биле су и друге теме, попут споменичке и културе сећања у Срба у XIX веку и других облика визуелне културе. Тренутно пишем монографију о манастиру Раковици која ће, ако Бог да, коначно угледати светлост дана ове године, и коју доживљавам као круну свог другог великог истраживања.

*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?

Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују.

Разговор водио:

Катихета Бранислав Илић

*Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 9-14)

-Миланка Тешовић и Бранислав Илић: Љубав изгони страх-

Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. 

У оквиру емисије "Живоносни источник", у уторак 8. јуна 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, мајско-јунског 379. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. 

Библијске личности жена су потпора, образац и пример свима женама, да делатна љубав, чврста вера и постојана нада доносе плода у служењу Господу. Свете жене мироносице су показале да љубав заиста изгони страх напоље, зато је њихов пример христолике љубави нама драгоцен особито у овом тешком времену када је страха све више, а љубави све мање, нагласио је катихета Бранислав Илић. 

Настављајући казивање о библиjским примерима жена које су на савршен начин послужиле Господу и Цркви Његовој, новосадски катихета је указао на неопходност непрестаног сагледавање нашег живота очима Светога Писма. Једина мера људског живота је христолика љубав. Оваква права љубав увек подразумева жртву и подвиг, то видимо у последовању свете Тајне брака где се младенцима стављају венци на главе, а ти венци су символ  спремности на подвиг и жртву у брачној љубави. У том духу не заборавимо да је сваки човек наш ближњи, те да братољубље и човекољубље увек воде ка богољубљу, ка вечној заједници са Господом, поучио је катихета Бранислав. 

Међу преподобним женама које су следовале прекрасан пример библијских жена била је и преподобна мајка Параскева која је, према речима уваженог госта, на савршен начин послужила Господу, а нама до данас оставила чудесан пример. Читајући житије преподобне мајке Параскеве спознајемо силу покајања која је радовање душе. Она нам је показала да покајање у преумљење не могу да стану у један тренутак, то је поступни пут, то је свештени процес који захтева човеков подвиг и жељу да плод његовог покајања буде враћање целосности његовог бића, истакао је Бранислав Илић. 

У име редакције нашег часописа, као и у своје лично име, благодарим Вама Миланка што сте отворили своје срце за нас, а Вашој телевизији на плодној сарадњи коју остварујемо са циљем што успешније мисије, да се реч љубави Божје усели у срца многих, како бисмо једним устима и једним срцем узнели славопој Господу, закључио је катихета Бранислав Илић на крају разговора. 

Извор: Православни мисионар 

Читајући свештено Еванђеље, видимо да су Господа нашег Исуса Христа, током Његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут. Неке од жена која се спомињу у Светоме Писму сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних. 

Текст у pdf формату

Прва међу женама које се спомиње је Јелисавета, мајка Светога Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42) У светлим ликовима праведнога Симеона Богопримца и пророчице Ане, Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Тако је она постала друга, после Јелисавете, која је посведочила о доласку Месије. 

Поред овога, не заборавимо да је жена Самарјанка, са којом је Спаситељ наш разговарао, прва која је Господа Исуса Христа препознала као Месију и вечног Учитеља и Спаситеља.  У пету недељу по Пасхи Господњој, заоденути Пасхалном радошћу, а у попразништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана. Дакле, жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, према тексту њеног житија, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта. 

У недељу седамнаесту по Педесетници на Литургији се чита свештено зачало о великој и непоколебивој вери жене Хананејке. Иако припадница незнабожачког народа, жена Хананејка, чији је сусрет са Господом Христом описан у Еванђељу по Матеју (зач. 62, 15, 21 – 28), истрајна је у својој вери да управо Он може исцелити њену ђавоиману кћер. Као таква, пример је свима, од ученика Господњих до нас савремених хришћана, да су, ваистину, истините речи Светога Апостола Павла који громогласно даје дефиницију вере и каже да је: Вера основ свега чему се надамо, и потврда ствари невидљивих. 

При спомену снажне вере жене Хананејке, у наш ум долази и предивни пример жене која је више година боловала од течења крви, а коју је исцелио једини истински Лекар душе и тела. Велика је била вера ове жене која је већ дванаест година патила и боловала од ове тешке и мучне болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Христос је упитао ко Га је дотакао, са жељом да жена посведочи о свом исцељењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула Спаситељеве речи: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). 

Јасно је да су оквири једног чланка малени и није могуће да се на захтевне и важне теме, као што је ова, спомене и објасни све. Ово скромно казивање о предивним примерима жена које се спомињу у Светоме Писму, а чији благословени пример је за нас од изузетног значаја, крунисаћу указивањем на значај светих жена мироносица. 

Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, то је Марија из које је Господ истерао седам демона. Друга мироносица, Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве, Свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. Према речима Светог апостола и еванђелиста Луке, међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведнога Лазара, Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица, Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, према речима Светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне су остале верне Господу до краја. Ово нам потврђује и знаменити протојереј Александар Шмеман речима: излазак мироносица нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. 

Катихета Бранислав Илић

*Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 35-37)

Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!"

Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.

Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 

Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.

Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 

1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 

2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 

3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.

Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 

Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 

Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 

Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)

Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 

„Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)

Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.

Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:

„Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.

Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).

Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење

Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  

За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“

У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница. После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и наханутом химнографијом, али и јединственим особеностима, од којих посебно место заузима Педесетничко вечерње. О наведеним особеностима овог пресветлог празника разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић.

Извор: Радио Беседа

Из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ. Мајско-јунски број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Светигоре представио је катихета Бранислав Илић, члан Уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора