Живе речи утехе: Живе речи утехе

Катихета Бранислав Илић: Филм о Светом Василију је дело љубави и каменчић у мозаику наше љубави према острошком чудотворцу

Thu, 07 Oct 2021 08:35:00 +0000

Овим својим филмом трудио сам се да прикажем да је Свети Василије Острошки светитељ љубави и светитељ који свакога од нас побуђује на љубав, на ону праву и истинску христолику љубав. Светитељева љубав није умањена ни данас, она је вечно жива и вечно делатна, истакао је катихета Бранислав Илић.

Надам се у Господа и љубав Његову да ће овај филм позвати свакога човека да светитељу острошком принесе оно што може, али да наш принос увек буде искрен и из чистога срца, нагласио је аутор филма.

Како слово љубави не би било само на речима, катихета Бранислав Илић је учесницима трибине уручио пригодне дарове. Преосвећеним епископима Илариону и Давиду на молитвено сећање даровао је панагије са ликом Светог Василија Острошког, док је проти Слободану Јокићу из Никшића даровао напрсни крст.

Позлаћене иконе Светог Василија Острошког катихета Бранислав уручио је проф. Ани Бојић из Никшића, др Јасмини Ћирић из Младеновца, Мири Лолић мочевић из Бања Луке, као и нашој познатој уметници Бранки Зечевић из Подгорице.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Катихета Бранислав Илић гост емисије "Храм" на Радио Београду 2: Свети Василије Острошки је светитељ љубави и наставник молитве

Thu, 07 Oct 2021 08:32:00 +0000

Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког гост емисије Храм на Радио Београду 2 био је вероучитељ и катихета Бранислав Илић, аутор великог броја текстова, емисија, предавања о Светом Василију Острошком, као и аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок васкрсења". Разговор је водила аутор и водитељ емисије Душанка Зековић.

Звучни запис емисије

Гостујући у емисији Храм, катихета Бранислав је најпре говорио о значају катихезе у хришћанском животу, посебно истакавши да је образовање у Господу насушна потреба сваког човека. Циљ катихезе у свеукупности, а посебно основни задатак верске наставе је да приводи људе Христу Богу, сведочећи и речима и делима своју проповед, истакао је гост емисије.

У даљем току разговора пажња је била посвећена и улози црквених медија, а према речима катихете Бранислава Илића значај црквених медија је велики, не само у информативном смислу, већ превасхондо у поучном сегменту који подразумева ширење вечне и непролазне речи љубави Божије.

Свети Василије је уткан у моје биће, моји духовни корени су везани за острошку светињу и острошког чудотворца од најранијег узраста мога детињства, истакао је Бранислав и додао да га љубав и молитвени покров Светог Василија Острошког прати целога живота, те да вођен том љубављу целога живота управља своје духовне кораке. Све емисије, текстови, предавања, па и документарни филм на тему Светог Василија, израз је моје искрене и делатне љубави према острошком чудотворцу који својом љубављу грли свакога човека, закљчио је катихета Бранислав на крају првог дела емисије Храм која је емитована у недељу 19. септембра 2021. лета Господњег.

За слушаоце Радио Београда 2 катихета Бранислав је предочио главне детаље из житија Светог Василија Острошког, посебно истакавши његову ревност у архипастирском служењу, његову постојаност у вршењу добрих дела, његову усрдност у молитви, али пре свега, његову велику љубав коју је имао, а коју и данас као угодник Божји има према нама. Свети Василије нам је својим животом посведочио да је једина мера људског достојанства и хришћанског етоса, хришћанског живота у потпуности, јесте христолика љубав, подсетио је гост емисије и додао: Данас се много говори о љубави, али потребно је да много више њоме живимо и да деламо, на тај начин ћемо угодити Господу, а ако живимо по тој љубави бићемо достојни да се назовемо чедима Светог Василија.

У завршном делу емисије било је речи о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", о чијем настанку, садржају и премијерном приказивању је говорио аутор филма.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ стобијски Давид: Теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице

Sat, 02 Oct 2021 18:45:00 +0000

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид, говорио је о филму који сведочи да теологија налази своје место и у једном оваквом филму.

Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства, навео је у свом излагању владика Давид.

Филм о којем говоримо јесте теологија која је жива, пластична, кинематографска и јасно показује да кинематографија јесте и још више може да постане теолошка радионица. Христос се оваплоћује и на филском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух, нагласио је Епископ стобијски Давид.

На крају свог надахнутог и надасве поучног излагања, Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид изнео је закључак у погледу свог осврта на филм аутора катихете Бранислава Илића: Филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Крст чувар васцеле васељене

Mon, 27 Sep 2021 07:15:00 +0000

Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо.„Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]

У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.

У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.

Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮпрезвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава„Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.

На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.

Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст

Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.

„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)

„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)

„Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)

Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.

На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника„Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.

О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац) пише: Нисмо могли наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]

На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.

Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!

Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!

Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!

Свети Јован Дамаскин

катихета Бранислав Илић

*Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године.

-------------------

[1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.

[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Kатихетa Бранислав Илић у интервјуу за радио "Светигору": Крст Христов је потпора и укрепљење наше!

Mon, 27 Sep 2021 07:11:00 +0000

Уочи празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, у празничној радости и у духу Господњег празника, о значају Часног Крста у нашем животу, као и о богослужбеном величању Крста Господњег као извора Васкрсења, са катихетом Браниславом Илићем разговарала је Слободанка Грдинић.

-Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо; значајно би било да на почетку нашег разговора поделите са нама неколико речи у духу наведене истине, указујући на који начин је могуће у свакодневном животу опитно учествовати у тајни Крста?

Хвала Вам на овом дивном питању и подсећању на суштинску истину, на ону истину коју као припадници Цркве Божје никада не бисмо смели да сметнемо са ума. Егзапостилар празника Воздвижења Часнога Крста, на леп поетски и молитвени начин приближава ову велику и спасоносну истину у којој је садржајна велика тајна људскога живота, и тајна нашег непрестаног узрастања у меру раста висине Христове: Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве, Крст је сила царева, Крст је потпора верних, Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.

Познати светогорски старац Василије (Гондикакис), о значају Крста Христовог богомудро поучава: „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео сâмог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крстуˮ.

Ваше питање захтева да своју пажњу у погледу Крста, усмеримо на наш хришћански живот. Ваистину, није лако бити хришћанин, али је дивно и благословено, јер је сваки човек крсто-васкрсно биће. Као иконе Божје и као припадници Богочовечанског тела – Цркве, утемељени у светотајинске и световрлинске оквире, потребно је да актуализујемо ову реалност. Драги моји, потребно је да вертикалу нашег бића облагодатимо активним учешћем у благодатном искуству Цркве, у оном освећујућем искуству које је утемељено и које врхуни у светој Евхаристији као Тајни над тајнама, јер за нас нема веће части и радости од учешћа у Литургији, од учешћа у Светајни Цркве коју Свети Јован Златоуст назива предукусом Царства небеског. Са друге стране, да хоризонталу нашег постајања актуеализујемо световрлинским животом, оним благословеним животом који поврх свега подразумева хришћанску љубав према Богу и ближњима.

Велики владика Његош је дивно рекао: Крст носити нама је суђено! Конкретно речено, живот свакога од нас је непрестано успињање на духовну лествицу, а благодат и љубав Божија, као и сила Његовог Животворног Крста, је та која нас на тајанствен начин оснажује да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо сачувавши веру и умноживши хришћанску љубав постали заједничари вечне заједнице са Господом нашим у Царству Његовом.

Поделио бих са Вама једну причу из Старечника, која нас на диван начин подсећа да је сила часнога Крста необорива потпора у нашем животу. У Старечнику је записано како је авва Јован упитао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Потом их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Када бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.

-У погледу Ваших речи и поуке коју сте упутили, да ли наше осењивање крсним знаком можемо поимати као својеврсни освећујући акт?

У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве, на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање Крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројединог Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и преславно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима.

О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору…" Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“

Из ових исцрпних светоотачких поука о значају осењивања Крсним знаком, долазимо до закључка да ово осењивање подразумева молитвено учешће целокупног бића човечјег, тј. да не би смело да буде механичко. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер, чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање у име надлежног епископа, стојећи на месту Христовом. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалне побожности.

-Браниславе, да ли се може рећи да и сâм богослужбени поредак и целокупни богослужбени живот Цркве Христове указује на значај и спасоносну силу Крста?

Тако је. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту, када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.

-Будући да се налазимо у данима празновања Воздвижења Часнога Крста, замолила бих Вас да нам приближите важније богослужбене особености овог Господњег празника?

Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође, сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици, што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после Великог славословља. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао Господе помилуј. Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања Великог славословља, а презвитер за време појања наведене богослужбене песме, обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава: Премудрост, право стојмо! Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје: Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. Према сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сâм Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.

-Шта нам можете рећи о химнографији наведеног празника?

На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.

Сва химнографија овог празника, како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу, велича Часни Крст Господњи који је према речима Црквеног песника: извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. Поделио бих са Вама неколико ирмоса празничног канона:

„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма празничног канона)

„Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, клањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма празничног канона)

Када је реч о канону празника Воздвижења, имамо јединствени случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон, из разлога што је ово једини Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо Трисвете песме поје се химна Крсту: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.

-На крају нашег разговора, која би била Ваша порука?

Крст Господњи је свагда присутан у нашем животу, од тренутка кад се родимо до наше смрти, па и након нашег престављења, Крстом се означава гроб сваког хришћанина. Према сведочанству једног знаментог светогорског старца, живимо у свету у којем доминира дух непријатељства према Крсту. Драги моји, живимо у времену великог отуђења, живимо у свету који за свој императив има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити себе самога. Нажалост, свет који је ван заједнице са живим распетим и васкрслим Господом, не жели да чује ништа о уздржавању, о борби над страстима, о пожртвовању, о посту, подвигу и аскези. Зато нам је потребно истинско покајање, потребно нам је суштинско преумљење, да се непрестано угледамо на Пресвету Богомајку и светог Јована Богослова љубљеног ученика Господњег, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном и искреном љубављу, жртвом и својом усрдном молитвом. Све нам је то потребно да би нас Господ примио у Царство небеско. Помолимо се Оваплоћеном, распетом и Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, да нас Он усмери уским путем ка Царству небеском, да у љубави Његовој до краја изнесемо свој животни Крст. Ово скромно казивање и пријатни разговор са Вама, драга Слободанка, крунисао бих речима преподобног Јована Дамаскина:

Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!

Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!

Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!

Разговарала: Слободанка Грдинић

(Радио Светигора)

Звучни запис разговора послушајте ОВДЕ

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Емисија о богослужбеним особеностима празника Воздвижења Часног и Животворног Крста - Крстовдана

Mon, 27 Sep 2021 07:10:00 +0000

Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часнога Крста заступљено у четири празника:

1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Његовог из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења (5/18. јануара), који је у првим вековима био последњи дан припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма како бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.

У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.

О празнику Воздвижења Часног и Животворног Крста, као и о значају Крста Господњег у хришћанском животу, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености великих празникаˮ.

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу

Mon, 27 Sep 2021 07:00:00 +0000

Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу.

На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања.

Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним.

Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан.

Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки.

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Др Јасмина Ћирић: Остварење катихете Бранислава Илића оставља универзалну хришћанску поуку братског измирења и саборности

Fri, 24 Sep 2021 18:22:00 +0000

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност, говорила је о наведеном филму као духовно-уметничком делу које свакога човека побуђује на усрдно следовање духовним корацима Светог Василија Острошког.

Одабране поетске слике овог духовно-документарног остварења приказују нам светитеља, подвижника, врлинског архијереја, који озарава лучама и цветовима којима као звезда преосијава, истакла је др Јасмина.

Документарно остварење катихете Бранислава Илића, оставља универзалну хришћанску поуку и поруку братског измирења и саборности. Порука која је нама остављена на промишљање је да светитељ збратимљује многе пред кивотом његових прослављених моштију, закључила је др Јасмина Ћирић у свом надахнутом излагању на трибини о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења".

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Катихета Бранислав Илић за Радио-Источник: Филм о Светом Василију је принос поводом 350-годишњице светитељевог упокојења

Fri, 24 Sep 2021 17:20:00 +0000

Документарни филм „Свети Василије Острошки – сведок васкрсења“, аутора катихете Бранислава Илића, настао је као израз благодарности светитељу, а поводом 350. годишњице од његове земаљске кончине. Приказан је на шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару са благословом и у присуству Епископа тимочког Илариона, као и бројних ауторових сарадника. Аутор посебну захвалност дугује Патријарху Порфирију, Митрополиту Јоаникију, свештенику Слободану Бобану Јокићу и многим другима без којих филм не би био потпун. Разговор је водила Марина Марић, новинар Радија Источник.

Извор: Радио Источник

Мира Лолић Мочевић: Филм о Светом Василију је дело саборности и љубави

Fri, 24 Sep 2021 17:19:00 +0000

Ако је Свети Василије са нама и ако имамо чисто срце, љубав и спремност на служење Господу и Цркви Његовој, онда је лако да се припреми један овакав филм који сведочи о чудесној причи острошког светитеља и чудотворца, истакла је Мира Лолић Мочевић.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Хор преподобне мати Ангелине из Никшића учествовао на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој

Fri, 24 Sep 2021 17:17:00 +0000

Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. У пратњи знаменитог никшићког хора налазила се и етно појац Бранка Зечевић, млада уметница из Подгорице.

Повезане вести:

Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана

Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу

Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4) Наведени псаламски стих актуализује се и његова поука пројављује се кроз двадесетогодишње славословље хора преподобне мати Анегелине крушедолске из Никшића, којим умешно руководи проф. Ана Бојић.

Љубав, саборност, молитвеност и појање из дубине срца одлике су овог чудесног хора који у окриљу Световасилијевског храма у Никшићу узноси умилни славопој Господу, следујући свештени пример преподобне мати Ангелине која се Господу уподобила бивајући неуморна у молитви, подвигу и узношењу срдачне песме благодарности Створитељу неба и земље.

Чланови наведеног хора предвођени протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном Јокићем и проф. Аном Бојић, уградили су своју љубав у овогодишњи шести Фестивал хришћанске културе који се одржава са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Након световасилијевске беседе проте Слободана Јокића, одржан је концерт који је у присутнима изазвао осећај благости. Уверени смо да би распеване душе, а у недостатку сопствених речи, свако од присутних поновио онај истински потресан стих црквеног песника који сведочи Као да на небу стојимо, мислимо, Богородице!

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", хор је узео славословно учешће у трибини на којој се говорило о филмском остварењу катихете Бранислава Илића. Као израз христолике љубави, благодарности и искреног поштовања, аутор филма је проф. Ани Бојић уручио икону Светог Василија Острошког, на молитвено сећање, али и као свештено сведочанство да просторна удаљеност не може да угаси ону блискост којом острошки чудотворац збратимљује христочежњиве душе. Предајући свој скромни, али искрени дар проф. Ани, катихета Бранислав је истакао да су његове молитве и љубав свагда са овим хором према којем изражава посебно поштовање и који заузима посебно место у његовом срцу.

Сутрадан, 14. септембра, када наша света Црква савршава свештени спомен на Преподобног Симеона Столпника и почетак Црквене нове године (начало индикта), хор преподобне мати Ангелине милозвучним појањем допринео је благољепију литургијског сабрања којим је на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана предстојао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, као и многобројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше помесне Цркве.

Овај празнични дан, сабрање и сусрет у љубави Христовој крунисан је посетом свештене обитељи манастира Буково, где је драге госте из Никшића дочекао и богатим даровима обрадовао игуман Светониколајевске обитељи архимандрит Козма (Радовић). Након послужења и дружења у духовној колевци Епархије тимочке, са псаламским речима на усманама и у срцу Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8), окончана је ова дводневна посета Епархији тимочкој.

Драге госте испратили су игуман Козма и катихета Бранислав Илић који је на молитвено сећање свима поделио иконице Господа и Пресвете Богомајке, изражавајући наду у скори поновни сусрет и заједничарење у љубави Христовој, јер нас то и Господ позива речима: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, (Јн. 13, 35)

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Јелена Чалија (Политика): Документарац о Светом Василију Острошком - од Мркоњића до Цетиња

Fri, 24 Sep 2021 17:15:00 +0000

Снимајући кадрове, ишли смо животном путањом и стазом којом је ходио светитељ, желећи да пружимо што више аутентичних сведочанстава о њему, каже аутор филма катихета Бранислав Илић.

Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, вероучитељ Бранислав Илић, са екипом ТВ Храм, телевизије Архиепископије београдско-карловачке, снимио је документарац о великом светитељу са ових простора, његовом животу и духовном узрастању, али и свему ономе што га и данас чини живим и присутним у цркви и верном народу. О томе сведоче бројни саговорници екипе филма, од патријарха српског Порфирија, који је о свецу говорио из београдског храма посвећеног Светом Василију на Бежанијској коси, до девојчица Анастасије и Дуње, које одрастају у Острогу.

Сниман током летњих месеци који су за нама, документарни филм „Свети Василије Острошки, сведок васкрсења” биће премијерно приказан вечерас на Фестивалу хришћанске културе у Зајечару. Том приликом о њему ће говорити епископ тимочки Иларион, владика стобијски Давид, доцент др Јасмина Ћирић са Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, Мира Лолић Мочевић, главна уредница ТВ Храм и аутор филма Бранислав Илић. Овај катихета за „Политику” објашњава да се идеја о документарцу родила из десет радијских емисија о Светом Василију Острошком које је урадио за црквени радио Беседа, поводом годишњице упокојења светитеља, а које су касније преточене у телевизијске емисије на ТВ Храм, да би коначно пао предлог да се сними и филм о светитељу.

– Овај филм је саборно дело, многи су својим предлозима, мишљењем и сугестијама уградили себе у документарац. Снимајући кадрове за филм, ишли смо животном путањом и стазом којом је ходио Свети Василије. Прва тачка је било место Мркоњићи, где је светитељ рођен и где се налазе темељи његове родне куће, а у ове наше дане ту настаје женски манастир. У непосредној близини родне куће Светог Василија налази се стари храм Светог оца Николаја, који по предању постоји још од времена Светог Василија, и где је он, по веровању, и крштен. Свега неколико корака од црквице налази се гроб Ане Јовановић, мајке Светог Василија. Нажалост, није пронађен гроб његовог оца Петра. Права духовна радост за мене била је посета гробу његове мајке: исти осећај у срцу је био и крај гроба светитељеве мајке и крај ћивота Светог Василија. Ту смо, баш крај родне куће Светог Василија, имали прилику да од једног брата чујемо о целом том поднебљу, али и о једном дрвету које се зове кошћела, за које се верује да је старо више од 500 година и да је са њега светац убирао плодове – описује Бранислав Илић.

Како додаје, екипа је затим снимала манастир Завалу, где је свети примио монашки чин, Тврдош, где је наставио своје служење цркви и Богу, Никшић, где је као митрополит столовао, и Острог, где се повукао и живео као прави подвижник.

– Боравећи у Острогу упознали смо две девојчице, Анастасију и Дуњу, чији родитељи раде већ више деценија у манастиру Острогу. Оне имају око 14 година и, како каже Анастасија, од кад знају за себе, знају и за манастир Острог и Светог Василија. Имали смо јединствену прилику да управо крај моштију светог о њему говори професор Цетињске богословије Александар Вујовић и управник архива манастира Острога мр Раде Булајић. У самом манастиру снимили смо још неколико сведочанстава поклоника који су се те вечери нашли у светињи. Посебно су били дирљиви моменти када видите да људи с једним изразом лица улазе у манастир, у црквицу где су мошти светитеља, а потпуно другачији излазе из ње. Оно што смо уживо видели и осетили то не може да се пренесе речима. И блаженопочивши митрополит Амфилохије је говорио да се људи из Острога не враћају исти – каже катихета Бранислав Илић.

У острошком скиту у Јовандолу екипи је о чувеном острошком игуману Лазару Аџићу говорио садашњи намесник Острога протосинђел Сергије, архијерејски намесник никшићки Слободан Јокић причао је о месту светог у химнографији цркве, а у светињи у коју су мошти Светог Василија два пута склањане пред Турцима, у Цетињском манастиру, о светитељу је говорио и митрополит црногорско-приморски Јоаникије.

– Себи сам ставио као задатак да дам неки допринос годишњици 350 година од упокојења Светог Василија јер сам везан за тог светитеља, који је непрестано присутан у мом животу, на овај или онај начин. Најраније детињство повезујем са одласком у Острог и увек се поново враћам тој светињи, где сам био више од 20 пута. Ниједан од тих одлазака није исти. А филм је био јединствено и ново искуство у мом животу. Желели смо да представимо да је Свети Василије заиста истински сведок васкрсења. Нисам превише инсистирао на историјским подацима јер то свако може да прочита у светитељевом житију, већ је акценат стављен на аутентична сведочанства оних људи који су доживели сусрет са светитељем, оних који бораве у светињи, наших духовних пастира – напомиње Бранислав Илић.

Јелена Чалија

Извор: Политика

Молепствије о почетку школског рада у Светосимеоновском храму у Ветернику

Fri, 24 Sep 2021 17:14:00 +0000

У 13. недељу по Педесетници, 6/19. септембра 2021. године, када богослужбено савршавамо свештени спомен на чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси) и Фригији, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник, предстојао је протопрезвитер Предраг Билић, настојатељ храма.

Торжествености литургијског сабрања допринело је умилно појање појаца ветерничке светиње, чије појање је било у сагласју са молитвеним вапајима сабраног народа Божјег.

Васкрсна радост употпуњена је усрдним молитвеним прозбама за благословен, успешан и плодоносан почетак нове школске године. Узнесене су молитве Господу нашем да ученицима и студентима подари вечну мудрост Своју, да отвори срца, умове и уста њихова како би на спасење усвајали силу Закона Његовог, учећи се науци Господњој и корисним знањима која им се предају, бивајући родитељима на радост, а Цркви и отаџбини нашој на корист.

После светописамских чтенија прота Предраг је поучио сабране позивајући све да пригрле поуке еванђелске приче о делању у Винограду Господњем, те да, следујући њима, управљају своје духовне кораке угађајући Господу који нас љубављу Својом милује и чува од свакога зла.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Рођење Пресвете Богородице-почетак истинске радости

Mon, 20 Sep 2021 08:28:00 +0000

Рођење Пресвете Богородице, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ

Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот Вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, Који је изнад смрти, Који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са Својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]

Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

У току богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенија. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођени Духом Светим. Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетила да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо „свакидашњицом“, да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2] Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања, у којима се Мариолошкинаглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.

Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)

Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман мелод написао је један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј критски написао је две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире саставио је Свети Герман патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец саставио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.

Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)

катихета Бранислав Илић

------------------------------------------------------------

[1] Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.

[2] Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота