О свештеном спомену на преподобне и богоносне оце наше Илариона Мегленског и светог исповедника Висарина, промишљали смо и говорили у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која се емитује у оквиру празничног серијала емисијâ Радио-Беседе.

Један сегмент овог празничног разговора посветили смо и свештеном спомену на преподобног и богосносног оца нашег Илариона Великог, светитеља подвижника и чудотворца, чији свештени спомен богослужбено, такође, савршавамо у овај празнични дан.

„Показа се као чудесна потврда, јер си засијао у делима врлина Божјих, руководећи монашким збором. Очистио си архијерејске тронове, не уплашивши се јеретичких напада, уздигавши Цркву Христову, свети Иларионе. И умро си као да си заспао, јер је тело твоје сачувано цело и нетрулежно и подаје лека болесним од разних болести и прогони демоне. Зато те молимо, моли да се спасу душе наше.ˮ (тропар преподобном Илариону Мегленском)

„Ревносног Божјег изасланика Висариона величајмо духовном радошћу, празнујући данас његову часну успомену. Поштујмо његове трудове и његову велику смелост, којом је раскинуо замке окрутних гонитеља праве вере. Молимо се да његовим посредовањем будемо сачувани од сваке напасти, да бисмо му увек могли певати: радуј се, заштитниче праотачког Закона.ˮ (икос из службе празника преподобног исповедника Висариона) 

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије Богослужбене особености празникâ српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посвећено је празнику преподобног и богоносног оца нашег Прохора Пчињског, као и свештеном спомену на преподобног и богоносног оца нашег Јована Рилског.

Поред осврта на богослужбене особености и химнографије празникâ двојице угодника Божјих просијалих у роду нашем, истакли смо важне сегменте из њиховог свештеног житија. О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима које и у нашим данима мироточе, због чега писац химнографије преподобног Прохора назива „мироточивим светитељемˮ.

„Пустиње житељ и у телу ангел и чудотворац показао се јеси, богоносни оче наш Прохоре. Постом, бдењем,  молитвом, небесне дарове примивши, исцељујеш болесне и душе које ти са вером притичу. Слава Укрепитељу  твоме, слава Ономе који те је овенчао, слава Ономе Који тобом свима дарује исцељење.ˮ (тропар преподобном Прохору Пчињском)

„Темељу покајања, законе смерности, слико утехе и духовног савршенства, твој живот је био сличан анђелском, јер си у молитвама, посту и сузама пребивао, оче Јоване. Зато моли Христа Бога за душе наше.ˮ (тропар преподобном Јовану Рилском)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). Навршило се годину дана од упокојења архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског и оца нашег Амфилохија, сведока љубави, проповедника вере у васкрсење и нашег духовног оца који нас је, више својим личним примером и животом него речима, научио да је једина мера нашег живота узрастање у меру раста висине Христове. 

Боље него икада до сада осећам у срцу да се у љубави Божјој прекидају све границе, и да су у Његовом спасоносном наручју сви живи, јер Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38). Вођен овим благословеним осећајем иако је прошло годину дана од упокојења светопочившег митрополита Амфилохија, његово присуство у нашим животима је живо и делатно, а његова очинска брига о нама слабима још усрднија јер се пред престолом Божјим моли за све нас.

Сећам се нашег првог сусрета 2007. године у Београду, када сам му пришао затраживши благослов. Његов осмех и топлина љубави којом је радовао све нас, али и спремност да свакога грли христоликом љубављу, били су довољни да приликом првог сусрета са њим осетим да разговарам са човеком светог живота. Његове речи које сам тада чуо "благо мени, што пре сагледаш свој живот као служење Цркви, биће ти лакше да превазиђеш све овоземаљске тешкоће", дубоко су урезане у мом срцу, а надам се да ћу до краја истрајати у њиховом испуњавању. Овај први сусрет са дивним и незаборавним владиком Амфилохијем трасирао је мој животни пут и научио ме да је љубав једина мера нашег живота, а да је служење Господу и Цркви Његовој благословено и спасоносно дело које нас са земље узводи до небеских висина. Својим животним примером научио нас је да хришћански етос подразумева спремност на страдање за истину Христову, трпљење, гладовање, пост, братољубље, а пре свега христољубље, жртвовање ради Христа; да према речима Апостола Павла, будемо људи који ништа немају а све поседују (2. Кор. 6, 10).

Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: "Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу". Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. 

Ова годишњица упокојења блажене успомене митрополита Амфилохија прилика је да учинимо смотру над својим животом, да се запитамо у којој смо мери испунили све оне духовне савете којима нас је он вођен пастирском љубављу научио, а особито нас је научио животу по јеванђељу и љубави према Богу и ближњима. Приносећи воштаницу за покој душе светопочившег митрополита Амфилохија, молимо се Господу Васкрситељу и Спаситељу, да нашем учитељу живота у Христу подари блаженство у Царству небеском, а нама да дарује духовне снаге да следујући пресветли пример митрополита Амфилохија свој живот охристовимо, како бисмо у погодно време чули Спаситељеве речи, које је верујемо чуо наш светопочивши владика, „Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара свога“.

СВЕТОПОЧИВШИ НАШ ВЛАДИКО МОЛИ БОГА ЗА НАС!

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ауторски текст катихете Бранислава Илића поводом празника Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског.

Казивати о Светом Петру Цетињском није лако јер је васколики његов живот био велико чудо које је Господ преко свога угодника пројавио. Овај богоносни угодник Божји био је архијереј Српске Цркве, Митрополит Црногорски, Скендеријски и Приморски, огњеносни подвижник, сузни молитвеник за цео свет, најчистији девственик, велики чудотворац, богоозарени пророк, даровити писац, прекрасни песник, храбри војсковођа, вешт дипломата, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ невољних и уцвељених, одлучни ујединитељ српских земаља, самоуки полиглота, даровити историчар, талентовани мистик и вешт практичар живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род. 

Не зна се тачна година његовог рођења, но највероватније је да се родио септембра месеца 1748. године. Свети Петар Цетињски се родио у месту званом Његуши надомак Цетиња, од побожних и благочестивих родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан био је рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила. Када је Петру било десет година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир да учи књигу. Промислом Божјим који га је на тајанствени начин призвао на служење Њему, Свети Петар у дванаестој години прима монашки постриг, док у својој петнаестој години бива послат у Русију на даље школовање. Јеромонах Петар се на Цетиње вратио 1766. године, а владика Сава га је убрзо рукопложио у свештени чин јеромонаха. Након блаженог упокојења митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који се на трону налазио само три године. За наследника митрополита Арсенија Пламенца изабран је архимандрит Петар Петровић. Хиротонију у свешетни чин епископа 1784. године у Сремским Карловцима, савршио је митрополит Мојсије Путник. Архипастирска ревност, брига и љубав Светога Петра били су велики, а то се посебно огледало у његовом труду у спречавању крвне освету међу племенима у Црној Гори. Будући да је био и народни вођа он је приредио први писани законик 1796. године – такозвану Стегу, као и Историју Црне Горе до 1711. године. Не бисмо смели да сметнемо са ума да је Свети Петар Цетињски написао преко 260 архипастирских посланица које су биле и остале бесцен благо. Све што је писао као верни служитељ Божји и као даровити писац, није писао ради величања од стране људи, или са жељом пуког умовања. Према сведочанству многих, посланице Светога Петра су по духу најближе посланицама Светог Апостола Павла. Свака његова написана реч натопљена је његовим молитвеним сузама и архипастирском љубављу према повереној му пастви. Из његових знаменитих посланица исијава истина да је свеколико служење његово било непрестано распињање за свој народ, а самим тим, сараспињање са Христом који Га је у погодно време овенчао неувелим венцем светитељства. 

„Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самовољство о ( = или) непослух доноси. И помислите на своје биће и состајаније ( = стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдитиˮ. (Из посланице Његушима, 1822. г.)

Делећи судбину свога народа и бивајући непрестано уз народ и са својим народом, као народни вођа учествовао је Свети Петар у две битке које су се одиграле 1796. године. Прва битка била је на Мартинићима, јула месеца, где су рањени и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка била је на Крусима, у септембру месецу, где је насупрот сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца потукла турске војнике који су били видно бројнији и спремнији. Наведене битке нису биле сметња да свети Петар и у тим болним моментима шири реч љубави Божје никада не престајући да буде христолики миротворац и неуморни проповедник истине и правде Божје. У истинитост наведених речи увериће нас и надасве позната прича о разговору после битке на Мартинћима: Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу после битке на Мартинићима, да не угрожава његову сиротињу - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пустио с миром да прођеш, немој сада да устајеш против нас, боље да живимо у миру и љубави. Међутим, не слуша Махмут паша Светога Петра, већ спрема своју војску. Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али, ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. 

После пуних четрдесет и шест година архипастировања у веома тешком времену, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке, у цетињском манастиру 1830. лета Господњег упокојио се у Господу Свети Петар Цетињски. Када је после четири године од његовог упокојења, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке (1834. г), отворен његов гроб, мошти Светога владике Петра нађене су целе и нетљене. Благочестиви народ, који је свога архипастира још за живота препознао као светитеља, увек га називајући „Владика свети“, похитао је са свих страна на Цетиње да целива његове свете мошти. Како тада, тако и данас, Цетињски манастир је духовни центар и место великог сабирања народа Божјег око свога светитеља који љубављу и молитвеним посредништвом пред Господом греје наша охладнела срца, а својим нетљеним моштима сведочи силу Васкрсења. Житије и службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. 

Пред крај овог прилога у славу Божју, а у част Светог Петра Цетињског, лепа је прилика да се присетимо пресвлачења његових нетљених моштију 31. октобра 2010. лета Господњег, када је прослављен јубилеј – 180. година од упокојења Цетињског чудотворца. Том приликом Цетињски манастир посетио је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, који је у свом патријарашком слову истакао да је све што је Свети Петар Цетињски учинио у животу, велико дело Божије. То је дело светога човека. Све што је чинио и говорио, било је осољено благодаћу Духа Светога. Зато је свој свети живот завршио као најсветије личности из историје Цркве Христове. Наша је велика утеха што се у наше време, обезбожено време, време људи отуђених од Цркве, људи враћају Богу, враћају Цркви својој. И то је оно што нас крепи, што нам враћа веру и наду да нас Господ неће оставити ни због нас, али и ни због Светих као што је Свети Петар Цетињски, као што је Свети Василије Острошки, то превелико име чудотворно, и други Свети, нагласио је тада Његова светост Патријарх српски Иринеј.

О, велики Светитељу и Угодниче Христов, Цетињски Чудотворче, пастиру и молитвениче свега рода Српскога и Православнога, молитвама Твојим и небеском благодаћу Светога Духа сачувај Богом даровано Ти стадо Твоје и све градове, села и земље хришћанске, од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде, туђинаца, братоубилачког рата и злобе; избави нас од сваке неправде, неистине и лажи, од безбожја, незнабожја, јереси и раскола; измоли нам у Христа Бога покајање лично и свенародно, јер смо сви род Твој по телу и по духу. О, Велики и Небески Боже, Алфа и Омего свега постојећега, Изворе и Уворе вере наше и живота и бића нашег, прими молитве светог Угодника, Владике Светог, који Ти се моли за нас грешне и недостојне слуге Твоје. Јер и ако Ти много сагрешисмо, ипак не одступисмо од Тебе, јединог Живог и Истинитог Бога и Спаситеља нашег, коме нека је и од нас као и од све твари свака слава, част и поклањање: Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин.

Катихета Бранислав Илић

*Објављено у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1287; стр. 24-26. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

Свети Петар Цетињски – светитељ миротворац

WWW.IN4S.NET

---

Будући да се овог 2020. лета доброте Господње навршава 190. година од престављења Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског, угодно је да се опет и опет подсетимо на значај овог угодника...

Ауторски текст катихете Бранислава Илића поводом двадесет година постојања хора Преподобне мати Ангелине крушедолске из Никшића.

Готово је срце моје, 

певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! 

(Пс 56, 8).

Појање је саставни и нераскидиви део свештеног богослужења, оно нас испуњава благословеним миром чија хармонија се преноси и на свеукупност нашег живота у Христу. Највећи део црквене химнографије свој извор налази у псалмима, зато у духу промишљања о појању кажемо да је Псалтир тонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу. Поред богослужбене употребе, која омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом, духовна корист од појања псалама и осталих црквених песама састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Упитала су духовна чеда преподобног Пајсија Светогорца колики је значај појања, а свети старац је задојен богослужбеним васпитањем посведочио да се кроз славопој Господу задобијају духовни плодови, рекавши: „Појање ће ти много помоћи. Увек лагано певуши. Појање умирује душу. Умирује чак и дивље звери, а тим више човека! Видиш, када чују појање, лав и вук седе мирно као јагањци и спокојно слушају. Kада човек поје, он је сличан земљораднику који усред врелог дана треба да пожње једно поље загушено трњем, а класје је полегло. И он почиње жетву певајући. Уз песму он заборавља тешкоће и радосно завршава посао. Стиче корист од плодова своје мале производње, а после се осећа и одморним. И ја људима који пролазе кроз искушења и који су жалосни саветујем да певају разне тропареˮ. 

Речи новопросијавшег преподобног светогорског старца и подвижника, указују да појање поред величања Имена Божјег и прослављања Њега коме једино приличи свака слава, част и поклоњење, за нас има и васпитни значај. Најреалнији вид васпитања је онај који за свој метод има божанску науку и дело Господа Исуса Христа. Личност Господа Исуса Христа је једини прави и истинити пример васпитања, Једино за њега можемо рећи да је једини и савршени Васпитач. Преподобни Порфирије кавсокаливит озарен великом љубављу према свештеном благољепију, поучава да појање освећује човека без крви и оно је једино важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека: Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет. Знаменити светогорски подвижник и проповедник љубави, указао је да онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију: Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу, поучава Преподобни Порфирије кавсокаливит. 

Ових неколико истина о благословеном, васпитном, исцељујућем и спасоносном значају појања - славословља Богу целим бићем, пуних двадесет година сведочи хор Преподобне мати Ангелине крушедолске, под уметничким руководством проф. Ане Бојић. Ако бисмо хтели да двадесет година славословног деловања наведеног хора обухватимо у свега неколико речи, онда би то биле речи псалмопојца Давида: Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8). 

Само је Господу знано колико је за ових двадесет година деце духовно одгајио овај хор, и колико је младих христочежњивих душа васпитао и надојио љубављу према Господу нашем који је из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу! (Пс 8, 3). Закриљени молитвеним покровитељством Преподобне мати Ангелине крушедолске, својим деловањем никшићки хор који носи њено име, оваплоћује животни пример светитељке која је све мерила правом и истинском мером – љубављу према Богу и љубављу према ближњима. Кивот светог Василија Острошког утеха је и потпора двадесетогодишњег постојања овог по узрасту маленог, али по броју великог сабора деце чије је васпитање утемељено на крајеугаоном камену Господу Христу.

Светоотачке речи „Видео си брата свога, видео си Бога свога“, постале су ми можда и по први пут јасне и опипљиво искуствене приликом првог сусрета са проф. Аном Бојић и члановима овог чудесног хора, чије појање није само израз уметности, већ искрени и молитвени вапај из дубине срца, јер оно на шта музика полаже право, каже философ Хегел, састоји се у томе да утиче на осећања која леже у најскривенијим дубинама људске душе; она је уметност срца и као таква она се непосредно обраћа самом срцу. 

Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у живот људи који су вољом Божјом постали део нашега живота. „Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће у нашој заједници у Христу, у заједници која оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. 

Вођен и надахнут таквом христоликом љубављу, уваженој проф. Ани Бојић и свим члановима никшићког хора Преподобне мати Ангелине, честитам двадесетогодишњи јубилеј, изражавајући велику благодарност на свим делима љубави њиховог двадесетогодишњег служења Цркви Божјој, као и на делатној љубави коју су показали дајући славословни допринос приликом премијерног приказивања документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок васкрсењаˮ. Много пута до сада појање ове деце Светог Василија учинило је да моје очи буду испуњене сузама, тако и сада, са сузама радости у очима и топлином у срцу учествујем у радости великог јубилеја знаменитог никшићког хора, следујући речима великог апостола Павла који нас позива да се радујемо са онима који се радују (Рим. 12, 15). 

Прослава сваког јубилеја у Цркви Христовој има за циљ још усрдније служење и напредовање у повереној служби, зато из дубине срца, христољубивој проф. Ани и трудољубивим хористима, драгој ми у Христу браћи и сестрама, желим изобиље сваког добра, а особито свих оних духовних дарова који ће у њиховим срцима разгорети неугасиви пламен љубави Божје, како би њихово појање и у будућности било прецизан тон љубави у Христу и хармонични позив да сви једним устима и једним срцем славословимо Господа речима:  Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4)

О недељи светих Отаца Ⅶ Васељенског Сабора,

24. октобра 2021. лета Господњег

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру новог издања емисије Богослужбене особености празникâ српских светитеља, на таласима Радио-Беседе, говорили смо и молитвено промишљали о две знамените новопросијавше угоднице Божје из рода нашега, чији животни подвизи су били слични, баш као што је и циљ њиховог овоземаљског битисања на земљи био један и јединствен – живот у вечној заједници са Господом.

Говорећи о светој новомученици Злати Мегленској истакли смо њену ревност и истрајност у вери, а задивљени њеном спремношћу на свецело служење Богу, указали смо да етос њеног светог и богоугодног живота укрепљује и нас у 21. веку, позивајући нас да оставимо сваку земаљску бригу, те да, загледани у Христа, пригрлимо сваку врлину, а поврх свега христолику љубав.

У другом делу емисије говорили смо о новопросијавшој светитељки – светој новомученици Босиљки из Пасјана надомак Гњилана, која је, одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2018. лета Господњег прибројана лику светих, а чије свете мошти су обретене  23. октобра 2019. године.

„Ходите, сви који поштујете страдалнике, да у песми и певањем опевамо многострадалну девојку Злату, јер је нису превариле ни речи, ласкања, ни претње Турака страшним мукама, нити су је коснуле плачевне молбе родитеља и њених сестара, који су је наговарали да се одрекне Христа, а она се није одрекла спасоносног Имена Христовог него им је одговорила: Ако је ваш савет да се Христа одрекнем, Истинитог Бога, ви већ нисте моји родитељи ни сестре моје; ја имам Оца Господа Исуса Христа, и Матер Богородицу, а браћу и сестре све свете на небесима. Зато је својевољно постала жртва и чисти и савршени принос и у Царство небеско се уселила.ˮ (Слава на Господи возвах из службе светој новомученици Злати Мегленској)

„Ходите, мученикољупци; ходите, који Христово Име носите сви; поревнујте у љубави овој светој, која свему претпостави Христа Господа. Опевајте њу, свехвалну, кличући: радуј се, ти која призвање своје оправда; радуј се, која натприродна страдања поднесе; радуј се, која си охрабрила слабију женску природу; радуј се, молитвенице и заступнице наша смела, Босиљка свечасна.ˮ (Слава на Хвалите из службе светој новомученици Босиљки из Пасјана надомак Гњилана)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. 

...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући,  испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.

*Део из текста катихете Бранислава Илића 

под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома?

Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ

На таласима Радио-Беседе, а у оквиру новог издања емисије Богослужбене особености празника српских светитеља, говорили смо о житију и делима хришћанске љубави светог и благоверног Стефана Штиљановића и Јелене (Јелисавете) Штиљановић. У оквиру наведене емисије указали смо на богослужбено величање ових угодника Божјих, уз истицање химнографије која нам предочава све врлине њиховог благочестивог служења Богу и ближњима.

„Постао си као светла звезда и извор смерности, љубављу испуњен, кротак и милостив и љубитељ сиротих, као непотрошиво благо доброте, животом богоугодан и вером непостидан, надо часна и мудрости православнаˮ! (Прва стихира на Господи возвах)

„Све задивљује глас о врлини твојој и сви прослављају Творца и Саздатеља што тобом, преподобни, тако нешто учини, јер си од младости искао знање истинито и примио савршенства познање Божјег благовољења, и стога да о судовима Божјим размишљаш не лењо ранио јеси, сирочади и удовицама заступник будући, гладне нахранио си и ништима десницу пружену држао. Стога, Стефане свети, награда тебе чека од Христа Бога, Судије праведног, и венац небеског царстваˮ. (Слава на Хвалите)

Аутор емисије катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља на таласима Радио-Беседе, посветили смо свештеном спомену на светог и богоносног оца нашег Пајсија Јањевца, патријарха српског.

Новопросијавши светитељ из рода нашега, патријарх Пајсије Јањевац био је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима. Он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога поверену му паству.

Његово патријарашко служење било је усмерено на распростирање јеванђелске вере, хришћанске просвећености и културе. Проповедао је Јеванђеље Христово личним примером и живом речју, али и књигом, иконом, унапређивањем лепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживеше и Богу угодише.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ново издање емисије Богослужбене особености празника српских светитеља посветили смо свештеном спомену на преподобног Симона монаха (Стефана Првовенчаног) и светог благоверног краља Владислава.

У оквиру наведене емисије приближили смо житије преподобног Симона монаха и светог краља Владислава, посебну пажњу посвећујући химнографији и богослужбеном величању ова два светилника из рода нашега. Поред извода из химнографије, празника емисија је употпуњена појањем хора „Преподобна мати Ангелина Крушедолска“ из Никшића, под уметничким руководством професорке Ане Бојић.

„Лепотом твога живота преподобни ти си све видиве лепоте надмашио и оштрим умом и чистотом душе си преблажени ка непролазнима прешао, као ангел бестелесни ти си у видивом телу поживио, и сада пред Христом и Владиком свих стојиш и за душе наше смело се молиш.“ (Друга стихира на Господи возвах из службе преподобног Симона монаха) 

„Весели се данас обитељ Милешевска, јер имаш у себи изузетну ризницу: часне мошти краља Владислава, изузетног молитвеника и милостивог заступника; њему сви умилно рецимо: о, преславни краљу Владиславе, не остављај нас без милости твоје.“ (Слава на Хвалите из службе светог благоверног краља Владислава) 

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке