У суботу 4. децембра 2021. лета Господњег, након бденија у храму Васкрсења Христова у Нишу, у свечаној дворани Богословије светих равноапостолних Кирила и Методија у Нишу, одржана је пројекција документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића.

Филм је, провлачећи нит кроз беседу првојерарха наше свете Цркве, Патријарха српског г. Порфирија, кроз слово Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, показујући велелепни Острог и дивне пејзаже Црне Горе, најпре изнео какав је христолик живот водио овај свети Божији угодник. Филм је пред ученике Богословије изнео светитељев лик као истинског сведока  Васкрсења, феномена који сија ван окова времена и места.  

Након приказивања филма, ученицима Богословије светих Кирила и Методија обратили су се катихета Бранислав Илић, аутор филма, и ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије Српске у Београду. 

У ово попразнично вече празника Ваведења Пресвете Богородице, Господ нас је сабрао у здању ове знамените Богословије и овог храма науке, радостан сам што вечерас видим ваша лица, јер гледајући ваша лица могу да поновим оне древне речи из Старечника: Видео си брата свога, видео си Бога свога, истакао је између осталог катихета Бранислав Илић. 

У оквиру свог обраћања ученицима Богословије у Нишу, катихета Бранислав је подсетио да Телевизија Храм празник Ваведења Пресвете Богородице прославља као своју крсну славу: Телевизија Храм прославља Ваведење Пресвете Богородице, прилика је да из ове Богословије и из Константиновог града Ниша сви једним устима и једним срцем упутимо молитвене честитке и жеље, да на корист нашој светој Цркви успешно врше своју мисионарску службу, јер бивајући сарадник и сатрудник Телевизије Храм, уверио сам се да људи који чине редакцију Телевизије Храм улажу надљудске напоре да би нама пружили што квалитетнији програм, нагласио је новосадски катихета Бранислав Илић. 

Нека молитве Светог Василија Острошког упућују све вас, драги богословци, на пут спасења и пут служења Господу и Цркви Његовој, да угледајући се на острошког светитеља испуните оно призвање које вам је као израз љубави Божје задато, закључио је катихета Бранислав.

Часни ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршије српске у Београду, у оквиру свог излагања је учинио осврт на филмско остварење катихете Бранислава Илића, указујући да овај филм пред нас износи живи живот који је опитовао Свети Василије Острошки. 

Након излагања уважених гостију, богословци су имали прилику да постављају питања, и да у пријатном и љубављу испуњеном дијалогу промишљају о Светом Василију Острошком. Ово сабрање је крунисано громогласним појањем тропара Светом Василију Острошком.  

Гост новог издања емисије "Гостопримница" на таласима Радија Епархије шумадијске, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" и аутор документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". У оквиру разговора који је водила новинар Ана Брзаковић, катихета Бранислав је говорио о свом филмском остварењу. 

Звучни запис разговора

Целокупни хришћански живот подразумева учествовање у животу Цркве, пре свега у молитвеном и богослужбеном учествовању, али и свих оних сегмената који подразумевају хришћанско живљење. Тако и овај филм о Светом Василију Острошком јесте наставак овог етоса васколиког хришћанског живота, истакао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. 

Катихета Бранислав је указао да је Свети Василије Острошки дубоко уткан у биће нашег народа, те да је свима нама Острошки чудотворац молитвена потпора у свим данима нашега живота. 

Свети Василије нас је својим животом и делом научио да је Богу најугоднија благодарствена молитва, подсетио је катихета Бранислав и додао: наше молитвено заједничарење највећа је школа побожности, а највећи наставник те школе је Свети Василије Острошки, слава му и милост, закључио је катихета Бранислав Илић у емисији "Гостионица" на таласима Радија "Златоусти". 

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, Богословија светих Кирила и Методија у Нишу и храм Васкрсења Христова – метох манастира Хиландара у Нишу, организују приказивање документарног филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ у продукцији Телевизије Храм. 

У суботу 4. децембра на празник Ваведења Пресвете Богородице у вечерњим часовима филм ће бити приказан ученицима Богословије светих Кирила и Методија у Нишу;

Сутрадан, у недељу 5. децембра са почетком у 11ч, приказивање филмског остварења о великом чудотворцу острошком одржаће се у свечаној дворани парохијског дома при храму Васкрсења Христова у Нишу. 

Након приказивања о филму ће говорити: 

Протопрезвитер Бобан Стојковић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу и настојатељ храма Васкрсења Христова;

Ђакон Будимир Кокотовић, службеник Библиотеке Патријаршије Српске;

Као и катихета Бранислав Илић, аутор филма. 

Позивамо све житеље Града Ниша да својим присуством узму учешће на овом духовном сабрању у духу 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког!

* * *

Телевизија Храм приноси светитељу ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. 

Филм је обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. 

Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). 

Извор: Документарни филм „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, у организацији Светосавске заједнице при парохијама теслићким, а  у оквиру данâ „Светог Краља Драгутинаˮ, у свечаној дворани Српског, просветног и културног друштва "Просвјета", одржано је приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. 

Након приказивања филма чију продукцију потписује Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, а који је настао поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, одржано је предавање које су одржали уважени гости: Презвитер Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве и свештенослужитељ при београдском храму Светог Александра Невског; јерођакон Роман (Виларет), сабрат свештене обитељи манастира Острог, као и катихета Бранислав Илић, аутор наведеног филма. Уважене госте предаваче, као и сабрани народ бираним речима поздравио је протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки. 

Презвитер Бранислав Кеџић је у оквиру свог излагања говорио о правилном поимању светитељства у Цркви Христовој, посвећујући посебну пажњу животном и светитељском примеру Светог Василија Острошког, који је према његовим речима професионално и умешно приказан у документарном филму, чији је циљ да савременог човека подстакне да се угледа на Светог Василија и следује његов светитељски пример. Свети Василије Острошки нас позива да сходно својим могућностима упражњавамо аскезу, јер на тај начин ми показујемо да је светост назначење човековог живота, поучио је отац Бранислав Кеџић. 

У свом излагању катихета Бранислав Илић је наставио умну нит уваженог професора београдске Богословије, док је на почетку свог излагања изразио радост сусрета са житељима Теслића, рекавши: Путујући овим вашим крајевима, у срцу сам осетио речи из псалама "Господе, Господе наш, како је дивно име Твоје по свој земљи". Задивљен лепотом ових предела и задивљен красотом храмова чија лепота није само физичка, већ пре свега духовна, уверио сам се да долазим у један благочестив и побожан народ. Говорећи о Светом Василију кроз своје филмско остварење, новосадски катихета је напоменуо да је светитељ острошки био загледан у Христа, а да је његова загледаност пројављивана кроз свецело предавање вољи Божјој. 

Своје поучно излагање које је обиловало предивним јеванђелским примерима из живота Светог Василија, катихета Бранислав је крунисао поуком која је одјекнула у срцима сабраних: Живимо у времену великих отуђења и у времену великог егоизма. Живимо у времену које собом носи они болну реалност када човек помисли да је сам себи довољан и да све може сам без других. Браћо и сестре, ми не можемо једни без других, јер смо призвани на заједницу, сабрање и љубав, а ту животну лекцију даје нам Свети Василије који нас сабира око Господа. 

На крају предавања које је уприличено након приказивања филма о Светом Василију, сабране је поучио јерођакон Роман, сабрат острошке светиње, који је својим излагањем донео благословени етос који свакодневно задобија живећи и подвизавајући се крај кивота светитеља и чудотворца острошког. Отац Роман је своје излагање обогатио оним детаљима из светитељевог живота који су важни за човека 21. века, а своје казивање употпунио предочавањем нових чуда која су се у наше време догодила у острошкој светињи, вољом Божјом, а љубављу и молитвама Светог Василија. Свети Василије Острошки у себи сажима све видове светитељства. И светог оца, јер је био јерарх, и преподобног, јер је био подвижник, и мученика, јер је страдао током целога живота, нагласио је јерођакон Роман. 

Било је ово прво приказивање након премијере која је одржана на Шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару, у Епархији тимочкој. Телевизија Храм је принела Светом Василију Острошком ауторски филм катихете Бранислава Илића, кроз који подсећа на прекрасне животне примере, подвиге, дела љубави и молитве исцелитеља и чудотворца Острошког, те сведочи о живом и благодатном светитељевом молитвеном присуству којим милује душе наше. 

Бројно свештенство и верни народ Теслића и околине, имали су прилику да виде је документарни филм "Свети Василије Острошки-сведок Васкрсења" обогаћен аутентичним сведочанствима о значају острошког чудотворца и чудима којима се свакодневно актуализује истина да је Свети Василије истински сведок Васкрсења и светитељ преко којег се љубав Божија излива на свакога човека. 

Катихетски сегмент филма садржан је у драгоценим поукама Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, протосинђела Сергија (Рекића) и протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, кроз које се изнова у личности Светог Василија Острошког актуализују речи псалмопојца Давида „Диван је Бог у светима својимˮ (Пс. 67, 36). 

На крају овог свечаног световасилијевског сабрања којим се приводе крају дани Светог краља Драгутина у Теслићу, протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки је заблагодарио свима на учешћу, те подсетио да оваква сабрања која имају поучни (катихетски) садржај, имају за циљ да нас подстакну на усрднији хришћански живот.  

„Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Светог Василија Великог)

У духу празника Сабора Светог Архангела Михаила, ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посветили смо богослужбеном величању ангелâ, чинећи посебан осврт на годишње и седмично прослављање бестелесних сила небеских.

Поред видљивог света, Господар неба и земље саздао је и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. У годишњем богослужбеном кругу празника ангеле величамо на: Сабор Светог Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Светог Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Светог Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је светим небеским силама бестелесним. Поред празника светих ангела, најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у светој Литургији. 

Обасјани небеском заштитом и усрдним молитвеним посредовањем ангела Божјих и свих небеских сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Господ је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави истовремено јесте и пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, Свети апостол и еванђелист Јован Богослов, на крају свог земног живота понављао је речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање.

Љубав да буде нелицемерна (Рим 12, 9). Та љубав потребује и подразумева велики и дуготрајан подвиг. У суштини, та и таква љубав је велики и драгоцени – спасоносни, дар Божији. Као хришћани потребно је да се за овај Дар над даровима постојано и усрдно молимо, да нам Господ дометне вере и љубави, да том љубављу која је Божији дар волимо свакога човека, да срцем својим грлимо свакога без изузетка. Када будемо имали такву љубав бићемо спремни да све и свима праштамо, да будемо људи љубави и праштања, а самим тим, људи који ходе ка правди Божијој. 

Не заборавимо да се ми свакодневно молимо на вечерњем богослужењу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (молитве које свештеник тајно чита за време предначинатељног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (благодарствене молитве после Светог причешћа, молитва прва).

У Петој библијској књизи, поновљених закона, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме (5 Мојс 5, 6). Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца, јер она истискују из себе љубав брзо и лако. На једном месту, у Светом Писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду као сунце кад излази у сили својој (Суд 5, 31). Такви би требало да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видео? (1Јн 4, 20). Љубав не тражи своје (1Кор 13, 5). 

Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска – жртвена и христолика љубав. Заповест о овој искреној и христоликој љубави од нас подразумева делање: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13). Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо има ти љубави међусобне: Ово вам заповиједам: да љубите једни друге (Јн 15, 17). Дакле, хришћанска љубав се поима као саставни део нашег постојања и заједничарења са Господом нашим који је сушта Љубав, са Господом нашим који нам заповеда да љубимо једни друге, како бисмо у тој љубав и кроз ту жртвену љубав Њему угодили.

Један од наших познатих беседника је дивно закључио рекавши: „Потребно је удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити сме бити. Јер љубав не зна за границе, ни за ‘довољне’ количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за ‘доста’ или ‘довољно’, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према деци, и деце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности“. Од вршења двеју заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима зависи сав религиозно – морални живот човеков и сврхатог живота — прослављање Бога и заједнице и сједињење наше с Богом, вечно блаженство наше у вечном животу нашем с Богом и у Богу. И ако ове заповести о љубави не извршимо, ништа нам друго неће помоћи да постигнемо свој циљ и своје назначење, чак ни онда ако бисмо говорили ангелским језиком и предали тело своје да се сажеже (I Кор гл. 13). Љубав је највиша и најдрагоценија врлина међу свим хришћанским врлинама. Ваистину, живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја.

Циљ праведности је правда Христова

Спасење у Христу сваком хришћанину као припаднику Цркве доноси праведност преко светотајинског (благодатног) живота. Бити праведан, тј. бити на путу праведности значи бити члан заједнице — Цркве, и живети по Духу Светом, јер је једино тако могуће бити у органском јединству са Христом. Апостол Павле истиче да се служба помирења у Христу наставља преко апостола, то јест да припада Цркви. Зато, Апостол смело говори: Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово — помирите се са Богом (2 Кор 5, 20).

Виђење Божије правде и праведности у Старом Завету Апостол Павле употпуњује Христовом жртвом и Његовим спасењем: Јер је Христос завршетак Закона за оправдање свакоме који вјерује (Рим 10, 4). О томе богомудро поучава Свети Никола Кавасила: „Бог није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је Апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: Јер се у њему откри правда Божија (Рим 1, 17). Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству“. Према речима Апостола Павла човек се обнавља по Богу у праведности (Еф 4, 24) кроз искупљење које је у Христу (уп. Рим 3, 24), јер Христова праведност спасава старог човека од греха и смрти и дар је Божије благодати. Циљ праведности је правда Христова у људским срцима која рађа нови живот. Свети Климент римски иде један корак даље и продубљује ову важну истину: „Јер су то врата правде отворена за живот, као што је написано: Отворите ми врата правде; ушавши кроз њих исповедићу се Господу. То су врата Господња, праведници ће ући кроз њих. Многа су врата отворена, (али) врата правде ова су у Христу, и блажени су сви који су кроз њих ушли и који управљају пут свој у преподобности (светости) и правди, чинећи све без нереда“. Христос изобличује оне који воле да примећују туђе грехе, називајући их лицемерима: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Неосетљивост према сопственој грешности, изоштрена осетљивост према грешности других је ознака најопасније духовне болести, охолости. Зато Господ и говори да су пијанице, блудници, прељубници, који су свесни својих грехова, ближи ка спасењу него охоли фарисеји, који се поносе својом праведношћу.

Катихета Бранислав Илић

*Објављено у септембарско-октобарском 381. броју Православног мисионара (стр. 13-15)

Ново издање емисије Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ посвећено је богослужбеним особеностима празникâ Светог краља Милутина, Светог исповедника Варнаве хвостанског и преподобних Теоктиста и Јелисавете.

Поред истицања појединих детаља и житијâ наведених светитеља, указано је да су они били обједињени у једној истини која их је красила, а то је љубав према Господу и ближњима. Ту љубав су на различите и аутентичне начине пројављивали, било као добри владари и задужбинари, или као они који су спремни да своју веру и љубав према Господу потврде дајући свој живот.

Свештено градитељство светог краља Милутина није имало за циљ искључиво изградњу манастира, већ изградњу живе Цркве, знајући да, када градимо храм, храм – у духовном смислу – изграђује нас.

„Желео си да добијеш на висини небеско благо, па си на земљи праведно владао, побожношћу си заблистао, и Царства небеског се удостојио; Зато је Христос душу твоју заволео и у тебе се уселио и био си Му дивно станиште, па са Њиме радосно царујеш и храниш неизрецивом светлошћу са свима светима, зато Га моли да просвети и спасе душе наше.ˮ (Слава на стиховње из службе светог краља Милутина)

„Имајући пламену веру, као првоврховни апостол Петар, ти си, исповедниче Варнаво, огњем проповеди својих сведочио Истину, изобличавајући безбожне лажи и преваре. Таму паклену ти си разгонио светлошћу светог Јеванђеља и часним и светим животом својим, удостојивши се Царства небеског и вечне славе. Зато те молимо, удостој и нас наслеђа твога.ˮ (Слава на литији из службе светог исповедника Варнаве хвостанског)

„Дивног ли чуда у српском народу! Као извор смирења и лествица покајања се показао, па је српски род до небеса узнео и пример му дао. Зато дођите, љубитељи празника, да похвалама опевамо славнога краља: радуј се преблажени Теоктисте и Господу моли се да свету мир дарује, а отаџбини ослобођење и душама нашим велику милост.ˮ (прва стихира на Господи возвах из службе Преподобног Теоктиста)

„Светлошћу живота свога засијала си на земљи, богомудра Јелисавето, и узнела се на небеса међу угоднике Божје. Одбацила си пролазно и примила непропадиво; и ушла у радост Господа свога. Њега моли, преподобна, да спасе душе наше.ˮ (Слава на Господи возвах из службе преподобне Јелисавете)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

-Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Христолика љубав је пут ка правди Божјој-

Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. 

У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 13. октобра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, септембарско-октобарског 381. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. 

"Садржај овог броја "Православног мисионара" усмерен је на приближавање јеванђелског идеала правде, и позив свима нама да пригрлимо ту јеванђелску правду, на коју нас и једно блаженство позива, те да вођени светитељским примером Светог Александра Невског све меримо истинском правдом у Христу, која је можда у овом свету парадоксална и несхватљива, али када је наш поглед усмерен ка небеским начелима, онда ће нам та и таква правда бити не само разумљива, него и веома потребна", истакао је катихета Бранислав Илић у првом делу разговора. 

Настављајући разговор о значају правилног сагледавања правде у Христу, гост Миланке Тешовић је нагласио да христолика љубав и спремност на праштање воде ка истинској спознаји правде Божје. "Све је мање смирења и послушања, све је мање спремности да саслушамо другог човека, али саслушати другог човека значи прихватити га као личност, показати му љубав, ону љубав која води ка заједници са Господом, на то нас позивају и чудесне светоотачке речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога", то је наш пут и наша радост у хришћанском животу, поучио је новосадски катихета Бранислав Илић.

На крају разговора, гост је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Потребно је да хришћани читају и тако оплемењују свој живот, да се богате и у духовном и у интелектуалном смислу, зато, пригрлимо књигу, јер она је била, јесте и биће највећи човеков пријатељ.  

Извор: Телевизија Храм

О житију, подвизима и преданом архипастирском служењу светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, као и о богослужбеним особеностима његовог свештеног спомена, говорили смо у новом издању празничне емисије на таласима Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ.

Овај угодник Божји наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године. Архиепископ Арсеније је подигао храм светих апостола у Пећи. Говорећи о његовом преданом служењу, у оквиру наведене емисије истакли смо његову љубав жртву коју је пројавио заједно са краљем Владиславом око преноса моштију Светога Саве из Трнова у свештену обитељ манастира Милешеве.

Као што је био чудесан његов живот тако је чудесна и историја преносâ његових светих моштију, које су, услед историјских околности, више пута мењале место свога почивања. Данас светитељеве мошти почивају у свештеној обитељи манастира Ждребаоника у Бјелопавлићима, у подножју Острога, а дуго година мошти су боравиле у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле су свечано пренесене у манастир Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току обнове манастира Ждребаоника од последица земљотреса, светитељеве мошти су привремено боравиле у храму свете Текле у Даниловграду, а 1989. године враћене су у манастир Ждребаоник, где до данас почивају дарујући исцељење и утеху свима који им са вером приступају.

„Којим лепим песмама да опевамо овог архијереја Христовог? Као тиха уста и светлог проповедника Јеванђеља, као чувара Цркве и заступника српских земаља, као побожних владара наших бранитеља! Његовим молитвама ће Христос навале непријатеља разорити, јер има велику милостˮ. (Из службе Светог Арсенија Сремца, прва стихира на стиховње) 

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархија бачке

Ауторски текст катихете Бранислава Илића о значају верске наставе као катихезе која извире из Литургије и води ка њој, објављен у духу великог духовног и просветног јубилеја - двадесет година од поновног успостављања верске наставе у образовном систему Србије.

Појам катихизис води порекло од грчког глагола κατηχέω, што у преводу значи предавањем научити или поучити. Овај појам се у теолошкој мисли користи у значењу поучавања и увођења верних у основне тајне и садржај хришћанске вере и живота. Катихеза је постепено увођење у догмате вере и просвећивање Речју Божјом, кроз ослобађање верних од лажних учења и лажног живљења, или, према речима светог Климента Александријског, циљ поуке је био: верне „нахранити у Христу духовном храном”.

Када говоримо о служби поучавања, не бисмо смели да изгубимо из вида да се и првим временима катихизација обављала пред Крштење, биле су то такозване предкрштенске катихезе, након којих се катихизација настављала послекрштенским или мистагогијским (тајноводственим) катихезама. Управо је овај други вид катихезе (тајноводствени) без сумње најсавршенији вид поучавања у вери јер извире из непосредног искуства са живим Богом у Евхаристији. Ова чињеница нас води до свештене истине да у  Литургији, на којој се причешћујемо телом и крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, долазе до пуног изражаја речи псалмопојца Давида којима се исказује најприсније јединство Бога и човека: Окусите, и видите јер је добар Господ (Пс. 34, 8). Дакле, основни циљ поучавања (катихезе) у вери је остварење заједнице са Богом, конкретни улазак у Цркву Божију и живот у њој која је тело Христово. 

Верска настава као предмет утемељена је на црквеној катихези која извире из Литургије, а свој смисао и циљ налази, управо у њој као предокусу Царства небеског. Кроз верску наставу која је утемељена на наведеним основама Црква Христова остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква верском наставом као катихезом сведочи Царство Божије. Велика је корист од верске наставе у школама, јер поред своје мисије и свештеног задатка, присуство вероучитеља у колективу и међу ученицима утиче да се мисија прошири и на онај делатни сегмент. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, да упути децу на љубав према човеку како би у њему препознао икону живога Бога. Поред тога, задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност. 

Када је реч о веронауци у школама, она никада не би смела да буде сама себи довољна, већ је њен задатак да припреми примаоце речи Божје (у овом случају ученике), за учешће у светотајинском – благодатном животу Цркве. Дакле, основни задатак верске наставе је да од ученикâ начини практикујуће припаднике Цркве као заједнице верних, да од њих начини оне који све мере истинском мером – животом у Христу. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. 

Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање катихезе и црквене мисије. Стога можемо рећи да верска настава има богослужбени или литургијски карактер. Верска настава и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем само и искључиво теоретских знања, већ пре свега, сагледан је на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице.

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота