Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је првој припремној недељи за свету и велику Четрдесетницу. У уводном делу емисије говорили смо о недељи која нас уводи у овај припремни период, а у којој се чита перикопа о Закхеју и човекољубљу Спаситеља нашег.

Прва припремна недеља за свету Четрдесетницу посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране, позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У Старечнику читамо како се свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“.

Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари:

Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.

У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Повод за разговор била је нова редизајнирана интернет страница "Ризница литургијског богословља и живота", коју пуних пет година води катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар Радија "Глас". 

Говорећи о интернет страници која на интернет небу постоји нешто више од пет година, катихета Бранислав Илић је истакао да је основни задатак њеног постојања ширење речи Божје. Све је усмерено на томе да реч Божја дође до срдаца свих оних који посећују нашу интернет страницу. Ко жели да узраста у меру раста висине Христове, позван је да свој живот оплемењује духовном литературом и духовним садржајем. Интернет странице као што је ова никада не би смеле да постану саме себи довољне, оне могу бити само једно благословено средство које нас душекорисним садржајима уводи у тајну заједнице, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о својој интернет страници. 

Црква живи свој живот овде и сада у историји, али је увек усмерена ка вечности, на то указују и сви садржаји објављени на информативно-катихетском порталу "Ризница литургијског богословља и живота". На нама је да неуморно мисионаримо и сејемо благословено семе, знајући да то семе неће произрасти плодове одмах и сада, већ тек у будућности. Вођен том истином могу рећи да ће се плодови рада ове интернет странице, такође, видети у времену које је пред нама. Све што имамо дар је од Бога, а на нама је да те дарове Божје умножимо и ставимо их у службу нашега спасења, рекао је катихета Бранислав у овом разговору.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Јеванђелском перикопом о Закхеју Црква оглашава приближавање наше духовне припреме за период Великог поста – свете Четрдесетнице. У новом издању емисије „Богослужбене особености великих празникаˮ, на таласима Радио-Беседе смо говорили о свештеном зачалу које Црква пред литургијску заједницу износи у недељу која претходи припремном периоду за свету и велику Четрдесетницу.

Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђелски одељак о Закхеју (Лук. 19, 1 – 10). Вративши вид слепом Вартимеју, Господ у Јерихону чини још једно чудо. Овога пута отвара духовне очи царинику Закхеју и омогућује му да прихвати Јеванђеље, сагледа себе и своје грехе, да се покаје и промени свој живот из корена. Отварање духовних очију је подједнако велико чудо, ако не и веће од враћања телесног вида човеку који је слеп од рођења.

Ова јеванђелска прича се може применити на многе људе који, иако имају све телесне угодности које желе, имају празне душе. Такав је био и Закхеј пре него што је упознао Христа. „Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?” (Марк. 8, 36 – 37). Његово пењање на смокву символизује човека који се издиже изнад своје људске природе и побеђује самодовољност и себичност у себи. Тако се Закхеј од палог човека уздигао до праведника кроз покајање.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 

2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf

О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист.

*Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности?

– Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење.

Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује.

Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом.

*Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва?

– Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. 

*Којим темама се посебно бавите?

– Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су.

*Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање?

– Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот.

*Колико збирки сте до сада објавили?

– Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости.

*Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу?

– Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети.

*Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу?

– Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови.

*Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом?

– Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку.

*Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас?

 

 

– Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага.

 

 

* Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности?

 

 

– Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. 

 

Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је.

 

Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре.

 

 

*Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром?

 

 

– Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају.

 

 

*На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима?

 

 

– Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. 

 

 

*Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49)

 

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празнику преподобног и богоносног оца нашег Ромила Раваничког посветили смо ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ.

Преподобни Ромило Раванички је рођен у Видину. Био је ученик светог Григорија Синаита, те се, вођен његовим монашким етосом, подвизавао у неколико манастира.

Животописац преподобног Ромила је записао: „Богољубива и спасоносна дела светог Ромила, од почетка његовог удаљења из сујетног света па до одласка са Свете Горе, ја, бедни и недостојни његов ученик, по својој моћи описах ради користи читалаца. Дела пак и чудеса његова после блаженог му упокојења, видели су лично људи богољубиви и истинољубиви, који су одлазили на његов гроб. Они сами тврде да су видели где он, по сили коју му је Бог дао, изгони демоне из људи; кроз повраћање вади змије из утробе њихове; хроме исцељује и слепима враћа очни вид; једном речју: благодат да исцељује сваку болест и сваку страст он је добио од Бога, Коме је за живота толико угодио. Јер тако Господ прославља оне који Му из све душе служе и славе Га.ˮ

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархија бачке

Живот, подвиг и богослужбено величање преподобног и богоносног оца нашег Гаврила Лесновског, биле су теме новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ.

О преподобном Гаврилу Лесновском мало је сачуваних историјских сведочанстава, изузев оног што је казано у његовом житију. Рођен је у Осичком Пољу (Осичи код Криве Паланке). Родитељи су му били дуго без порода, па када се родио Гаврило – није познато његово световно име – посветили су му сву пажњу, довели му доброг учитеља, тако да је рано овладао књигом, научио језике, а посебно се посветио читању Светог Писма.

Када је одрастао, оженио се девојком из царског рода која се убрзо упокојила. Са благословом својих родитеља напустио је родитељски дом. Од блага које је понео са собом, подигао је манастир Светог архистратига Михаила у Леснову код Кратова. Постао је игуман овог манастира са многобројним братством које му је убрзо пришло. Био је савременик преподобног Прохора Пчињског и светог Јоакима Осоговског.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О богослужбеним особеностима празника светих славних и добропобедних мученика Ермила и Стратоника, као и њиховом мученичком страдању за Христа, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ.

Цар Ликиније је наредио велико гоњење хришћана. Свети Ермил, ђакон при некој цркви, ухваћен је и поведен на суд. Када му је саопштено да га воде на мучење, он се веома обрадовао. Ермил је исповедио слободно своју веру у Христа и одговорио цару на све претње: „Господ ми је Помагач, на бојим се, шта ми може учинити човекˮ (Пс. 117, 6).

После тешких мучења бацили су Ермила у тамницу, а тамничар је био Стратоник, потајни хришћанин, који је свим срцем саосећао са страдањима Ермиловим. Ермил и Стратоник постарадали су заједно, бивајући бачени у дубину реке Дунав. После три дана тела њихова избацила је вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

Према предању, после мучеништва, тела Ермила и Стратоника су хришћани београдски пронашли на десној обали Дунава, код места Брестовика (на путу Смедерево – Београд), где су одмах начинили гробницу и тела мученика достојно сахранили.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ говорили смо о богослужбеном спомену на чудотворну икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице.

Према усменом предању, очуваном у манастиру Хиландару, ова света икона се најпре налазила у лаври преподобног Саве Освећеног, удаљеној непуних двадесет пет стадија од Јерусалима. Пре свог престављења у Господу, свети Сава Освећени је оставио завештање братији, рекавши да ће један царски син српског порекла, његов имењак, после много времена посетити његову лавру, те је заповедио да се управо њему дарује на благослов Богородичина икона Млекопитатељница. Свети Сава Освећени се упокојио у миру и радости четврте године владавине великог цара Јустинијана.

Тачно седам векова је прошло од упокојења овога светитеља, а света икона Богородице Млекопитатељнице је непомично стајала на свом месту, све до испуњења пророчанске и последње заповести преподобног Саве Освећеног, која је у срцима братије чувана и на уснама преношена из века у век. Најзад, у 13. веку, Свети Сава српски долази на поклоњење у Палестину. У великој лаври монаси му објављују завештање светог Саве Освећеног и поред чудотворне иконе Богородице Тројеручице и патерице, дарују му и икону Богородице Млекопитатељнице.

На повратку из Палестине у Србију, Свети Сава најпре одлази на Свету Гору Атонску, у манастир Хиландар, и дарује манастиру у неодузимљиво наследство драгоцени украс – икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, поставивши је у цркву карејске келије манастира Хиландара, такозване Поснице или Типикарнице.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава - светитељ који је охристовио народ", изговорена о Савиндану 2022. лета Господњег. 

Високопречасни и пречасни оци, уважена директорка овог храма науке, поштоване колеге наставници и учитељи, драга браћо и сестре, драги ученици, благословена децо Светога Саве.

Један од највећих учитеља и светих oтаца Цркве Христове из векова када је она још увек била јединствена и неподељена, Свети Августин, износећи искуство васељенског (универзалног) хришћанства, рекао је и записао следеће, за све нас веома подстицајне речи: Језик није ни у ком случају довољан да би се говорило о Богу. Човек, ипак, жели да изрази своје усхићење, своје одушевљење. Зато му не преостаје ништа друго до да пева. 

Певати Богу препорука је самог Светог писма, како Старог, тако и Новог завета. Псалмопојац Давид позива народ који је припремио пут за долазак Исуса Христа, да пева, речима: „Појте, Богу нашем, појте, појте Цару нашем, појте!“ (Пс 46, 6) и додаје: „Хвалите Бога и певајте му уз глас трубни, уз псалтир, гусле, бубњеве, жице и све инструменте“ (Пс 150), не заборављајући најузвишенији, глас људски: „Покликни Богу сва земљо, запевајте људи, славу имену његовом“. 

Остајући веран библијским поукама и истинама, највећи рођени у нашем роду, Свети кога данас прослављамо, пренео је своме потомству аутентичну поруку апостола Павла: „Обуците се у љубав, свезу савршенства, разговарајте међусобно у псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим“ (уп. Кол 3, 16). Овоме нас је учио наш први архиепископ. Наш род са поносом истиче да има светитеља који се до те мере уподобио Христу да је народ Божији још за живота Савина у њему препознао свога Оца.

Свa дубинa, вeличинa и сjaj нaшeг нaрoдa мoжe сe изрaзити крoз личнoст свeтoг чoвeкa, духoвнoг заштитника и молитвеника свих Србa – Свeтoг Сaву o кoмe зaтo и пeвaмo дa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт. У њeму су сaбрaни кaрaктeри - принцa и мoнaхa, прaвникa и прoсвeтитeљa, књижeвникa и рaдникa, пaстирa и прeдвoдникa, нeимaрa и видaрa, чудoтвoрцa, утeшитeљa и држaвникa, a изнaд свeгa свeтитeљa Божијег. Диван је Бог у светима својим, а данас је најдивнији у личности Светога Саве, светитеља који нас сабира, молитвеника који је наш мост ка Господу, и вечног пастира и учитеља који нас учи вечној науци Божијој. 

Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима.

Нajвaжниja кaрaктeристикa дeлa Свeтoгa Сaвe jeстe oхристoвљeњe српскoг нaрoдa, a нe ствaрaњe идeoлoгиje. Кaд гoд гoвoримo o Свeтoсaвљу, драга децо, морамо да сe чувамо дa нe oдвajaмo Свeтoг Сaву oд Христa. Jeр aкo Свeтoг Сaву oдвojимo oд Христa или Христa зaмeнимo Свeтим Сaвoм, oндa ту вишe нeмa Свeтoг Сaвe кao Свeтитeљa и Христoвoг чoвeкa. Сaмo aкo крoз Христa приступaмo Свeтoм Сaви, мoћи ћeмo дa рaзумeмo њeгoв мoнaшки зaвeт, рaд нa стицaњу aутoкeфaлиje Црквe и прoсвeтитeљску мисиjу нa пoљу oписмeњaвaњa и вaспитнo-oбрaзoвaнoг рaдa.

На крају овог скромног, али искреног и срдачног слова о светом Сави као сведоку љубави Божје, узносим молитве Троједином Богу љубави, да наставнике и учитеље сачува у мудрости и одговорности, да труд ове дивне и неуморне деце награди сваким успехом и напретком, а све нас овде сабране, да сачува у љубави својој и овом празничном расположењу којим нас је благословио Он – једини вечни и непролазни Учитељ наш, и Његов угодник Свети Сава. Амин.

катихета Бранислав Илић

о Савиндану, 2022. лета Господњег

* * * 

Савинданска прослава у Основној школи „Михајло Пупинˮ

Литургијска прослава Савиндана у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник

Ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, које је емитовано на таласима Радио-Беседе, посветили смо празнику Светог и богоносног оца нашег Јевстатија Превлачког, архиепископа српског.

Свети Јевстатије је рођен у Будимљанској жупи у Црној Гори, од богобојажљивих родитеља. Као младић се замонашио у Зети, у Светоархангелској обитељи на Михољској Превлаци надомак Тивта. После ходочашћа у Јерусалим одлази у Свету Гору Атонску, где постаје сабрат свете царске лавре хиландарске, а касније и настојатељ манастира. Касније је Промислом Божјим изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског.

Био је архиепископ неколико деценија после упокојења Светога Саве. Достојно је управљао и водио брод Српске Цркве у тим бурним временима обрачуна око власти у држави, али је животом чувао Цркву и служењем сведочио љубав Божју. Животна порука светог Јевстатија одјекује вековима поручујући да све што дише и што расте на земљи, расте и дише управо благодарећи великој и светој тајни коју је Бог улио у сву творевину, па је и Сунцу дао да љубављу и топлотом својом милује и грли овај свет и да га надахњује, да улива у њега топлоту и кроз топлоту да улива живот. То је љубав којом је дисао свети Јевстатије Превлачки, архиепископ српски.

Упокојио се у Господу 1279. године у старости, а мошти му почивају у храму Пећке Патријаршије.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке