Обавештавамо свештенство и монаштво Српске Православне Цркве да је Типик (богослужбене напомене) за 2022. годину у издању Светог Архијерејског Синода доступан у pdf формату ОВДЕ.

tipik_2022_za_cip.pdf

Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, био је гост емисије "Магазин плус" на програму "Данкос плус Телевизије" из Косовске Митровице. Разговор је водила Биљана Спасојевић.

У оквиру разговора катихета Бранислав Илић је говорио о значају мисије Цркве и живота у Христу који је свецело утемељен на светотајинском и световрлинском начину живота. 

У наставку разговора гост Биљане Спасојевић говорио је о свом филмском остварењу "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија великог чудотворца и исцелитеља острошког. Свети Василије је уткан у биће нашег народа, он је светитељ који нас је и за живота, а ето и неколико векова након упокојења, он нас из острошке светиње учи да ходимо путем који води у радост вечнога живота. Свети Василије је један од најпоштованијих светитеља из рода нашега, и готово свакодневно реке ходочасника походе острошку светињу. Филм о Светом Василију поручује да је љубав светитеља Острошког из дана у дан све већа према нама недостојнима. Филм нас позива да бар део врлина које је поседовао Свети Василије, применимо у свом животу, да живимо по томе и испунимо аманет који нам је оставио Свети Василије, да не заборављамо братољубље и праштање, а особито да не заборавимо богослужбени императив и позив да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, као што је то чинио Свети Василије Острошки, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о светитељу острошком и документарном филму у његову част. 

Говорећи о свом животном путу и предавању у службу Цркви, катихета Бранислав је истакао важност препознавања призвања Господњег јер Господ свакога човека призива на одређену службу. Суштина овог питања је јасна, јер Господ призива свакога од нас, призива свакога човека на одређену службу, зато је важно да се одазовемо на призвање и позив Божји. Потребно је да знамо да свака служба у свом корену садржи служење. Овај живот нам је дарован као велики дар љубави Божије, дарован нам је као највећи поклон, и потребно да на тај велики дар узвратимо сваким добром, пре свега, узрастањем у врлини, узрастањем у љубави, узрастањем у праштању и у разумевању свакога човека, а што је најважније позвани смо да у лицу другога човека видимо лице брата свога, на то нас подсећају и светоотачке речи "Видео си лице брата свога, видео си лице Божије", нагласио је катихета Бранислав Илић. 

На крају разговора гост Биљане Спасојевић је гледаоцима упутио поучне речи о предстојећим данима Великог поста, између осталог, рекавши: Велики пост или света Четрдесетница је период духовног препорода, или богослужбеним речима казано, Велики пост је период духовног пролећа. Потребно је да се трудимо да у данима Великог поста што чешће учествујемо у свештеном богослужењу, трудећи се да наш пост буде прилика да наш однос према другом човеку буде онакав какав теба да буде, да имамо љубави, да будемо спремни на праштање, да се више одричемо лоших навика, него ли одређене врсте хране, јер пост подразумева свецело учешће целокупног бића човечијег. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Мученици су украс Цркве Христове-

Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. 

У оквиру емисије "Живоносни источник", у четвртак 17. фебруара 2022. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, јануарско-фебруарског 383. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. 

"Ако погледамо Црквени календар, месецослов, видећемо да у току једне богослужбене године међу споменима светих угодника Божјих, највише савршавамо спомене на свете славне и добропобедне мученике који су прави украс Цркве. Људски живот је највећи дар, а та највећа драгоценост се употпуњује активним литургијским и свеколиким хришћанским животом. Ми хришћани се два пута рађамо, једном телесно, а други пут се рађамо Водом и Духом у светој Тајни просветљења (крштења), ту свету Тајну запечаћујемо светом Тајном миропомазања, печатом дара Духа Светога, а све крунишемо светом Литургијом. На тај начин већ наши први кораци у Цркви јесу активни динамизам, јер у Цркви не постоји стастичност и пасивност. У наведеним Тајнама и првим корацима хришћанскога живота открива нам се начин сагледавања хришћанскога живота. У Тајни крштења ми се сараспињемо Христу и саваскрсавамо са Њим. Велики Његош вели да је Крст носити нама суђено, и целокупан хришћански живот је ношење Крста, ход оним путем којим је ходио сам Спаситељ, а којим су затим ходили и Његови апостоли", истакао је у уводу разговора катихета Бранислав Илић. 

Говорећи о значају светих славних и добропобедних мученика, гост Миланке Тешовић је рекао: Реч мученик μαρτυρ - мартир, значи сведок, односно онај који је спреман да све оно што говори, да све оно у шта непоколебљиво верује, потврђује спремношћу да живот свој положи за Господа. Мучеништво никада није безумно дело, нити је било ко од светих мученика ишао на страдање на силу, већ уз правилно расуђивање одређеног момента. На наведене речи, катихета Бранислав Илић је додао да је хришћански живот неодвојив од неког вида мучеништва, јер мучеништво није само сагледано као телесно страдање, већ постоји и мучеништво савешћу и мучеништво вољом. 

"Први храмови и прва богослужбена места сабрања устројавана су на месту мученичког страдања, односно на месту где су били сахрањени свети мученици. Тај етос и ту свештену и благословену праксу имамо до данас сачувану, јер се у једном свештеном платну које називамо άντιμίνσιον - Антиминс, ушивају мошти светих мученика. Поред тога, приликом троносања или освећења храма, у руб или у стуб Часне Трпезе (Жртвеника), полажу се честице светих мученика, што је само органски наставак оне првобитне праксе када су се богослужбена места устројавала на местима погреба светих мученика. Наведене истине сведоче како Црква поштује свете мученике, а химнографија мученичних празника указује да су приликом страдања мученици били загледани у Христа, знајући да је овај живот само сенка и сан јер је пролазан, а да њих чека венац вечности", нагласио је катихета Бранислав говорећи о богослужбеном величању и прослављању празника. 

У закључном делу разговора Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић говорили су о значају Верске наставе која свој темељ, извор и круну налази у свештеном богослужењу. На самом крају катихета Бранислав је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм, указујући на значај припремних недеља Великог поста које за нас представљају један вид духовног поста који нас поступно уводи у тајну свете и Велике Четрдесетнице, тог најсвештенијег периода у току једне богослужбене године. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о задушницама, као и благословеном значају заупокојених служби и личних молитава за упокојене.

Црква Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква, узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.

Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 

1. Месопусна субота;

2. Субота пред Свету Педесетницу;

3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника);

4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).

У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.”  Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.

Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си ти исти, Спасе наш рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак)

Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом божанском неизмерном љубављу. Покајање и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање.

Неко од духоносних Отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми бисмо имали целу поруку светог Еванђеља.

У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу, после појања Полијелејних псалама Хвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви, поје се тужни и носталгични 136. псалам:

На рекама Вавилонским,

тамо сеђасмо и плакасмо,

када се опоменусмо Сиона.

На врбама посред њега обесисмо харфе наше.

Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања,

и који нас одведоше за песме (наше):

Певајте нам од песама Сионских.

Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој?

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем,

ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога.

Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов

који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог!

Кћери Вавилонска, злонесрећнице,

блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила;

блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен.

Појање овог псалма има за циљ да нас подсети на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудеји некада кајали, свесни свог  ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода.

У оквиру овог издања емисије Богослужбене особености великих празника предочили смо тумачење наведене еванђелске перикопе и истакли значај богослужбених химни које се поју у овај недељни дан, а које нас подсећају на реалност греха и могућност покајања.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У духу припремних недеља Великог поста - свете Четрдесетнице, доносимо ауторске текстове и емисије катихете Бранислава Илића о четири припремне недеље, којима се духовно и телесно припремамо за период свете и Велике Четрдесетница која је период свецелог духовног препорода.

Ауторске емисије и разговори о припремним недељама:

Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста!

Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице

Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста

Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о Закхеју

Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о митару и фарисеју

Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о љубави Очевој (о блудном сину)

Емисија о богослужбеним особеностима Месопусне Недеље (О страшном суду)

Емисија о богослужбеним особеностима Недеље сиропусне (Недеље праштања)

Ауторски текстови о припремним недељама: 

О припремним недељама свете Четрдесетнице

Недеља о митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου)

Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ)

Недеља о Страшном суду - месопусна (Κυριακή των Απόκρεω)

Недеља праштања - сиропусна (Κυριακή των Τυροφάγου)

"Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу".

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је првој припремној недељи за свету и велику Четрдесетницу. У уводном делу емисије говорили смо о недељи која нас уводи у овај припремни период, а у којој се чита перикопа о Закхеју и човекољубљу Спаситеља нашег.

Прва припремна недеља за свету Четрдесетницу посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране, позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У Старечнику читамо како се свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“.

Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари:

Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.

У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Повод за разговор била је нова редизајнирана интернет страница "Ризница литургијског богословља и живота", коју пуних пет година води катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар Радија "Глас". 

Говорећи о интернет страници која на интернет небу постоји нешто више од пет година, катихета Бранислав Илић је истакао да је основни задатак њеног постојања ширење речи Божје. Све је усмерено на томе да реч Божја дође до срдаца свих оних који посећују нашу интернет страницу. Ко жели да узраста у меру раста висине Христове, позван је да свој живот оплемењује духовном литературом и духовним садржајем. Интернет странице као што је ова никада не би смеле да постану саме себи довољне, оне могу бити само једно благословено средство које нас душекорисним садржајима уводи у тајну заједнице, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о својој интернет страници. 

Црква живи свој живот овде и сада у историји, али је увек усмерена ка вечности, на то указују и сви садржаји објављени на информативно-катихетском порталу "Ризница литургијског богословља и живота". На нама је да неуморно мисионаримо и сејемо благословено семе, знајући да то семе неће произрасти плодове одмах и сада, већ тек у будућности. Вођен том истином могу рећи да ће се плодови рада ове интернет странице, такође, видети у времену које је пред нама. Све што имамо дар је од Бога, а на нама је да те дарове Божје умножимо и ставимо их у службу нашега спасења, рекао је катихета Бранислав у овом разговору.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Јеванђелском перикопом о Закхеју Црква оглашава приближавање наше духовне припреме за период Великог поста – свете Четрдесетнице. У новом издању емисије „Богослужбене особености великих празникаˮ, на таласима Радио-Беседе смо говорили о свештеном зачалу које Црква пред литургијску заједницу износи у недељу која претходи припремном периоду за свету и велику Четрдесетницу.

Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђелски одељак о Закхеју (Лук. 19, 1 – 10). Вративши вид слепом Вартимеју, Господ у Јерихону чини још једно чудо. Овога пута отвара духовне очи царинику Закхеју и омогућује му да прихвати Јеванђеље, сагледа себе и своје грехе, да се покаје и промени свој живот из корена. Отварање духовних очију је подједнако велико чудо, ако не и веће од враћања телесног вида човеку који је слеп од рођења.

Ова јеванђелска прича се може применити на многе људе који, иако имају све телесне угодности које желе, имају празне душе. Такав је био и Закхеј пре него што је упознао Христа. „Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?” (Марк. 8, 36 – 37). Његово пењање на смокву символизује човека који се издиже изнад своје људске природе и побеђује самодовољност и себичност у себи. Тако се Закхеј од палог човека уздигао до праведника кроз покајање.

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 

2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf

О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист.

*Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности?

– Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење.

Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује.

Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом.

*Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва?

– Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. 

*Којим темама се посебно бавите?

– Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су.

*Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање?

– Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот.

*Колико збирки сте до сада објавили?

– Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости.

*Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу?

– Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети.

*Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу?

– Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови.

*Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом?

– Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку.

*Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас?

 

 

– Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага.

 

 

* Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности?

 

 

– Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. 

 

Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је.

 

Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре.

 

 

*Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром?

 

 

– Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају.

 

 

*На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима?

 

 

– Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. 

 

 

*Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49)

 

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празнику преподобног и богоносног оца нашег Ромила Раваничког посветили смо ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ.

Преподобни Ромило Раванички је рођен у Видину. Био је ученик светог Григорија Синаита, те се, вођен његовим монашким етосом, подвизавао у неколико манастира.

Животописац преподобног Ромила је записао: „Богољубива и спасоносна дела светог Ромила, од почетка његовог удаљења из сујетног света па до одласка са Свете Горе, ја, бедни и недостојни његов ученик, по својој моћи описах ради користи читалаца. Дела пак и чудеса његова после блаженог му упокојења, видели су лично људи богољубиви и истинољубиви, који су одлазили на његов гроб. Они сами тврде да су видели где он, по сили коју му је Бог дао, изгони демоне из људи; кроз повраћање вади змије из утробе њихове; хроме исцељује и слепима враћа очни вид; једном речју: благодат да исцељује сваку болест и сваку страст он је добио од Бога, Коме је за живота толико угодио. Јер тако Господ прославља оне који Му из све душе служе и славе Га.ˮ

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархија бачке