И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин!

Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење.

Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. 

При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити.

Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини.

И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру.

И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело.

Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи.

Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин!

https://teologija.net/velika-subota/

На Велику суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља.

Статије на Велику суботу

„Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење.”

„Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља.”

„Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету”.

„Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу”.

„Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова”.

„Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас”.

„Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти”.

„О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога.”

„О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?”

„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља.”

СИНАКСАР НА СВ. И ВЕЛИКУ СУБОТУ

Стихови:
Узалуд гроб чуваш, стражо: 
гробница неће задржати Живот Самобитни.

На Свету и Велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује Света и Велика четрдесетница, али изнад Свете четрдесетнице је Света и Велика (страсна) седмица, и изнад саме Велике седмице је ова Велика и Света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.“ Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?“ Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

https://svetigora.com/sveta-i-velika-subota/

Желим да упоредим двије ријечи из Светог Писма које једна другу откривају и објашњавају. У данашњем Апостолу чули смо речи: Не опијајте се вином, јер је у њему раскалашност, него се учите у псалмима, хвалоспјевима и духовним пјесмама. И на дан Педесетнице, када је Дух Свети сишао на апостоле, а они изашли са трепетом и одушевљењем овог надахнућа, истинског надахнућа, испуњени управо Духом живота, Духом синовства, Духом љубави, Духом радости, људи који су их видјели или чули били су у недоумици, па су говорили: Да се ови људи нису напили вином, те сада имају толико усхићење, такав ентузијазам?

И тако, упоређујући ова два мјеста, налазимо за себе пут духовног живота. Када апостол Павле каже: „Не опијај се вином, јер је у њему раскалашност“, он не говори само да човјек, пијан, може да се понаша прљаво и лоше; он говори о нечем много основнијем и важнијем, да једно надахнуће, једно одушевљење, једна опијеност може замијенити другу.

Позвани смо у овом животу да будемо носиоци Духа Светога; треба да се радујемо вјечном животу, преплављени усхићењем, љубављу, стваралачким надахнућем, живот Божији треба да сија у нама. Али колико често тражимо инспирацију, опијеност у нечему другом, у материјалном вину, које даје човјеку илузију да му је добро, да је јак, да је силан, да му је море до кољена, да је туга отишла, да је ушао у свијет гдје је све доступно њему, гдје је он цар, где је он на власти. А још чешће се опијамо свиме што мислимо да може да замјени Бога, оним на шта се ослањамо да бисмо живјели: јер са нечим морамо живјети. Без инспирације се не може живјети, па се људи опијају: опијају се свиме што им је на располагању, покушавајући да на место истинског надахнућа које не долази, поставе нешто друго.

У молитви се често дешава када човјек, почевши да се моли не тражи свог Господа са муком и надом, већ тражи у молитви некакво задовољство, смирење срца, неку искру живота. И тако се често дешава да док се молимо прођемо поред Бога, да се само трудимо да употребимо Његово име, Његово присуство, присуство Бога Живога, да на тренутак, макар на тренутак, нешто затрепери у нама и покаже нам да смо живи.

Сјећам се писма које сам добио прије много година од једне Јелене за коју се молимо на Литургији. Рано се разбољела од неизлијечиве болести, а када је њено тијело почело да слаби и када је постало провидно, учинило јој се да је Господ тако близу. Тежина тијела, тежина ума више нису сметали да побјегне ка Господу, и чинило се да ће душа да провали у ове даљине. Али тијело је наставило да слаби, и дошао је тренутак када су тијело и душа били немоћни да учине овај напор, који човека гура напријед, омогућава му да отвори крила духа. А онда ми је написала ријеч која је, чини ми се, тако дубоко и снажно и тако директно везана за оно о чему ћу сад говорити… . „Молите се“, написала је, „да никада не покушам да умјесто Бога до кога више не могу да допрем, за утјеху поставим илузију да је Он овде“… Ово се своди на то: молите Бога да ми да снаге да останем у крајњој напуштености, у последњем неисцрпном сиромаштву, али само да не прихватим лажи за своју утјеху, да не узмем земљу када тражим Небо…

И у томе видим мудру, и храбру, и строгу ријеч, која чини разумљивом данашњу апостолску ријеч. Не опијај се, не дајте се опјанити било чим, јер све то је замјена: пијанство се разликује од опијености. Особа која је опијена вјечношћу, попут апостола на Педесетницу, може на тренутак другима изгледати као опијена вином; али то није. И на то нас позива Апостол, и на то нас упозорава: чувајте се, будите тријезни до краја, будите трезвени до краја, јер опијати се земљом када тражите Небо је превара, то је блуд.

А сада смо скоро на прагу страсних дана. Остало је још недељу дана да се отријезнимо, да схватимо да идемо ка нечему што није машта, сан, већ оно што је истинско, трагедија живота, да се крећемо ка нечему што сами не можемо да доживимо, чему можемо да се придружимо, јер је стварно и тако страшно и толико значајно, али шта можемо искористити да би уздрмали своју душу и пробудили је.

Уосталом, када бисмо само знали – а колико људи то данас зна, широм свијета, у условима нашег друштва – када бисмо знали да се око некога кога волимо затвара обруч мржње, обруч шпијуна, да се постепено затвара пред њим пут слободе, пут бјекства, да нека непријатељска сила јури ову особу и да ће отићи у безнадежно заточеништво, из којег је једини пут да буде стријељан, у смрт, на мучење – како бисмо били трезвени, како бисмо све око себе – све што је у нашем свакодневном животу, и оно што је у нашој цркви – доживљавали трезвено, строго, реално, јер би пред нама био лик драге особе која ће за тренутак бити одведена, убијена, затворена, мучена.

И ево куда идемо: остало је неколико дана до тренутка када ћемо видјети не причу, већ живу слику судбине Човека Исуса Христа, нашег брата по тијелу и човечанству, и Бога нашег, Творца. Овде стоји апостолска ријеч: Чувајте се, чувајте се, не опијајте се, не опијајте се свијетом и земљом да не бисте постали неосјетљиви на оно што ће бити овде – гдје усред земље видимо земаљска дешавања у њиховом небеском просвјетљењу. Пазите се, не опијајте се оним што ћете видети и чути и доживјети овде у храму. Јер то није дато да се опијемо, него да се отријезнимо, да се опаметимо, да стварност постане тако оштра да би као мач, по ријечи Апостола, пресјекла душу и дух, тијело и кости, тако да отпадне све што припада царству таме и трулежи, и остане само трепетно-трезвена душа пред њеним спасењем или смрћу. Амин.

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-antonije-suroski-blum-o-trezvenosti/

”Један од војника прободе му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода.” (Јован 19)

Ево дана који је сав ноћ. Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена.

Својом језивом тамом и страхотом, он и данас страши људе. И дан данас после 19 столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер тако стравичан дан не приличи човеку него Богу.

Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против Христа.

Па онда, на Сократу је остала сумња до данашњега дана, да се он морао нешто огрешити о државу и јавни морал, те да није осуђен сасвим без кривице. Христа су пак оправдали и сви они – баш сви – који су Га тужили и судили и на крст уздигли.

Оправдао Га је Пилат, главни судија, који је јавно рекао: ја не налазим никакве кривице на овом човјеку, и који је пред Јеврејима опрао своје руке од крви Христове.

Оправдао Га је Ирод цар, прво тиме што Га је мирно повратио Пилату не нашавши кривице на Њему; и још тиме што га је обукао у белу хаљину, у хаљину невиности.

Оправдала је Христа и жена Пилатова, којој се на сну јавила правда страдалног Господа. Уплашена од тога сна, она је поручила своме мужу кад је овај седео у суду: немој се ти ништа мијешати у осуду тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мат. 27, 19).

Оправдао је Спаситеља нашег и свог онај разумни разбојник на крсту кад је бранећи Њега од неправедне поруге свога друга рекао: зар се ти не бојиш Бога? ми смо још праведно осуђени по својим дјелима као што смо заслужили, али он никаква зла није учинио.

И сами демони познали су Исуса и признали Га за Сина Божијега. Као Сину Божијем демони су Му се молили, да их не изгони из људи. А кад је Он Син Божији – како би могао учинити неку неправду и заслужити смрт?

Најзад, и Јевреји, као главно демонско оруђе против Христа, оправдали су Га својим сопственим признањем и сведочанством. И нехотично, и против своје воље, они су Га оправдали у две своје речи, изречене под крстом Његовим. Прва је реч: другима поможе, а себи не може помоћи. Дакле, другима поможе, то је важно. Друга је реч: Он се уздао у Бога, нека му поможе сад. Дакле: Он се уздао у Бога, то је важно. И тако безумни Жидови, који нису знали ни шта раде ни шта говоре, посведочили су и потврдили две велике истине о Христу; прво, да је Он другима помогао; и друго, да се Он уздао у Бога.

Уосталом, ко данас на Балкану и у свету зна дан и датум Сократове смрти? И коме је стало до тога да се сећа тога дана? А погледајте овај дан Христове смрти; погледајте колики народи светкују овај дан! У онај први Велики петак под крстом Господњим стајала је само Његова Пресвета Мати са Јованом апостолом, а у данашњи Велики петак – особито ове године кад Га и неправославни светкују заједно са православним хришћанима – стотине милиона људских бића по васцелој кугли земаљској стоје под крстом Његовим и духовним очима гледају у Њега, свога Господа и Спаса, како распет виси на крсту.

Не, браћо, моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његових страдања; страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи само Богу, никако човеку.

О, како је стравичан овај дан, ако је ово уопште дан, а не ноћ без светлости и са неба и са земље! Народи су се мучили кроз векове, какво име да даду овом дану. Помислите само, како су се народи мучили око имена овога дана. Наш народ га је назвао: Велики петак. На Југу он се назива: Страшни петак. Немци га зову: Жалосни петак. Французи га називају: Свети петак. Енглези су га именовали: Добри петак. И сва ова имена, појединачно и укупно, одговарају садржини овога дана.

Чак му одговара и назвање: Добри петак. Јер ма колико да је овај дан пун греха, мрака и страха, он је спасоносан дан за род човечји. Безумље људско хтело је уништити јединог Спасиоца и затворити једина врата спасења људског, али је свемоћни Бог окренуо смрт на живот, уништење на васкрсење, срам на славу, а на место једних затворених врата отворио друга. Но о том божанственом преокрету говориће се прекосутра, на светли дан Васкрсења. А ми застанимо још у мраку овог дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта се ту догађа.

Један од војника прободе му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. Не прободе војник ниједног од разбојника, него прободе само Исуса. Јер грешном роду човечјем није нужна била крв разбојничка – те крви на земљи било је и сувише – него му је нужна била крв здрава и безгрешна, крв што поправља рђаву крв и рђав дух. Зашто је речено: крв и вода? Зато што је обоје нужно било роду човечјем.

Ваистину, две ствари су му биле по живот неопходне: чистота и храна. Зато је Господ на почетку своје мисије прво ушао у воду јорданску и крстио се, а на свршетку Своје мисије, у јучешњи дан, поставио трпезу крви Своје за храну људима. Вода и крв – чистота и храна. Шта друго љубав чини него што чисти и храни? Чиме се занима мајка, око чега се труди, и чему посвећује све време, све дане и све ноћи? Само чистоти и исхрани чеда свога.

И судије Христове Ирод и Пилат, изразили су и нехотично ову двојну мисију Сина Божијега – очистити и нахранити. Они су то симболично изразили, мада не од своје воље, јутром овога Петка када су Господа Христа обукли најпре у белу хаљину, а потом у црвену. Убелити и нахранити; убелити људе од греха, а потом нахранити их божанском крвљу – то је био програм Христов, који се обелоданио и на живом и на мртвом телу Његовом. И у смрти Својој, кроз мртво тело Своје Господ је јавио свету због чега је дошао у свет. Наиме: дошао је да очисти и нахрани, и кроз то двоје да обрадује, да одагна жалост и унесе радост.

Зато изиђе крв и вода. Јер су људи били нечисти и гладни! Били су нечисти и гладни још од греха Адамова. Грех је донео човеку нечистоту и глад. Одкада се човек оделио од Оца свог небесног, он је залутао и одлутао у далеку земљу, запао у друштво преисподних свиња и постао овима друг у нечистоти и глади. Како први човек тако и потомство његово. Сама нечистота и глад!

Ко је могао људе из те далеке земље повратити ка Оцу? Ко их је могао опрати и у пристојно одело оденути? Ко их је могао нахранити и украсити? Нико од њих самих. Нико од смртних људи, као што је расуђујући признавао и највећи философ балкански Платон. Нико осим Бог једини. Нико осим Онај, кога је разјарени чопор људски на данашњи дан изуједао, попљувао, израњавио и на дрво приковао.

Али Он се није наљутио, као што се лекар не љути на лудаке у лудници. Љубав која Га је побудила да се спусти у ров избезумљених од прљавштине и глади није Га остављала ни на крсту. Умирући на крсту Он је слушао урлање и гроктање чопора под крстом, но није се наљутио. Наљутило се сунце и сакрило свој сјај; наљутила се земља и затресла се; наљутиле се стене и попуцале – али Он се није наљутио. Он је умирао за нечисте и изгладнеле, и умирући молио се Оцу небесном: Оче, опрости им јер не знају шта раде!

Но, да ли ми, браћо, сви знамо шта радимо? Да ли сви они који су крштени и Христовом крвљу причешћени знају данас шта раде? Да ли нема међу вашим рођацима и комшијама и таквих, који су приведени до прага небеса, па се поново вратили назад у земљу далеку, у чопор побеснелих свиња? где се умире без вере и наде; где се станује у свакој нечистоти, где се гладни отимају о свињско корење, у далекој земљи где влада губа од зависти, губа од гордости, губа од блудњи и свака губа. Ако такве сроднике и комшије имате и за њих знате, смилујте се Христа ради, и повраћајте их Спаситељу, који је и ради њих умро у мукама.

Смилујте се на њих и научите их да се они сами смилују на себе и поврате од лудила. Научите их речју, покажите им пример делом и животом, и помолите се за њих Оцу небесном са уздасима и сузама: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Благо вама ако повратите на пут истине једнога од оних за које Христос умре. Ваистину, примићете плату праведничку у царству Христовом. Но, бринући о другима не престајте стражити над самим собом. Стражите и непрестано тражите здраву и лековиту храну која је од Христа. А та храна састоји се из Његових речи, из Његове љубави и из Његове крви. Јер је кратак век наш на земљи. Као једна надница! Али ту надницу платиће вечном платом Онај који данас пред нашим духовним очима виси на крсту. Његово је царство, Његова сила, Његова слава, Његова власт, Његов суд, на век века.

Амин.

Беседа Св. Николаја Жичког на Велики петак (1936)

https://mitropolija.com/2022/04/22/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-petak/

Браћо и оци! Света страдања Господа нашега Исуса Христа у души благоговјерног човјека производе умиљење, рађају сузе и приводе душу у велико смирење. Нарочито дејство она показују на хришћанина у ове свете дане, у које се извршило спасење човјека. Јер шта се тада збило? Савјет, састављен ради убиства Његовог, везивање, кад Га узеше и повукоше на суд као преступника, стајање на суду пред Пилатом, мучење и испитивање, кад Га вођаху по другим судовима код Ирода, Ане и Кајафе, шамарања, пљување, срамоћења, узлазак на крст, прибадање руку и ногу, окушање жучи и оцта, пробадање ребра и остало, – све што је просијало и засјало, што сав свијет не може у себе да прими, о чему не могу испричати како би ваљало не само не људи, него ни ангели.

Проникнимо, браћо у величанственост ове неизрециве тајне. Против Онога који објављује савјете срца и од којег се не сакрива ни једна помисао срца, сачињавају савјет да Га убију. Онај који управља цијелим свијетом наређењем Својим и силом Својом Боженственом, предаје се у руке грешних људи. Онога који заповиједа облацима да дају кишу на земљу, вуку свезаног на суд. Онај који је педљем измјерио небеса и у мјеру смјестио прах земље, и измјерио на кантару планине и на тасовима кантара брда (Ис. 40:12), шамара слуга. Главу Онога ко је украсио земљу цвијећем и биљем, дрвећем и травом, овјенчаше данас трновим вијенцем. Онога ко је посадио у рају дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав величанствен и натприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје зраке, угледао је и мјесец и помрачио се, осјетила је земља и од страха затреперила и поколебала се, видјело је камење и распало се, сав свијет се смутио и сва је творевина пала у метеж од страдања Творца Својега.

А ми – шта је са нама, браћо? Ако су се бездушне и безосјећајне стихије, као обдарене душом и живе, ужаснуле и измјениле понашање своје у страху од виђења онога што се са Господом збива, нећемо ли ми, људи разумни, који смо од Бога добили толике дарове, људи за које је Христос умро, пасти у умиљење и нећемо ли заплакати у ове дане? Зар не бисмо били бесловеснији и неразумнији од бесловесних животиња и безосјећајнији од камења? Не, браћо, не. Са страхом и трепетом запјевајмо и прославимо Божанствене страсти Спаситеља Христа Бога нашега, измјенивши се добрим измјењењем и сараспињући се са нашим Владиком повиновањем и одсијецањем своје воље, уништавањем плотских наслада и лоших жеља.

Обратимо пажњу на то како много тога нас гура и побуђује ка љубави Божијој. Ко је од нас из љубави према своме другу био бачен у тамницу или је пожелио да умре за љубљеног свог? А благи наш Бог није једну или двије, него многе и безбројне страсти изволио претрпјети ради нас, осуђених. Размишљајући о томе, блажени Павле истинито је рекао: Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8:38-39). Јер такву је љубав према нама показао, Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3:16). Због тога су и свети, преподобни и праведни жељели да принесу, колико-толико, уздарје Богу за велику љубав коју Он има према нама, а пошто ништа нису имали, једни су принијели крв своју, други су изнурили и исушили тијело своје постом и другим подвижничким трудовима, а трећи су раздијелили имање своје на милостињу, пјевајући са божанственим Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао?(Пс. 115:3). И ми ћемо, браћо, увијек понављати ове ријечи, служећи Му са љубављу која не јењава, свом душом нашом, свакодневно прилажући старање и усрдност у дјелима нашег спасења, да бисмо са светима постали насљедници вјечних блага, у Христу Исусу, Господу нашем, којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.

Преп. Теодор Студит

https://mitropolija.com/2022/04/22/pouka-u-sveti-i-veliki-petak/

Евхаристијска служба је старосавезног порекла. Укорењена је у јудејској пасхалној вечери.

Јудејска Пасха

У годишњем кругу јеврејских празника једно од најзначајнијих места заузимала је Пасха. То је био празник који је установљен ради успомене на избављење Јевреја из египатског ропства. Прослављао се 14. дана месеца нисана. То је био дан када је Бог наумио да изведе свој народ из Египта и да га поведе у обећану земљу. Преко Мојсеја заповедио је да се тога дана у сваком дому закоље здраво мушко јагње и да се крвљу тога јагњета покропе довраци. Те ноћи Господ ће пролазити Египтом убијајући све првенце. Дом чији довраци буду попрскани крвљу жртвеног јагњета Господ ће мимоићи и биће поштеђен.

Видљива везу између старосавезне и нове пасхе је јагње чија крв спасава од смрти.

Као успомену на овај чудесан догађај поштеде јеврејских првенаца и почетка изласка из Египта Господ је заповедио да се тај дан празнује у свим наредним поколењима. Јевреји су генерацијама чували ову успомену и свечано прослављали Пасху, прво само као породични празник, а од времена реформе цара Јосије то постаје свеопшти, јавно манифестни празник уз обредно клање жртвеног јагњета у јерусалимском храму. Приликом прослављања Пасхе чували су се одређени обичаји у вези са начином обављања обредне вечере: пасхално јагње су јели уз бесквасне хлебове, обучени и обувени.  Ово стога да се подсете да је Господ тако заповедио прецима; да једу у журби, спремни за пут, немајући времена да припреме квасне хлебове. Тако се после Пасхе, одмах везан за њу, наставља Празник бесквасних хлебова који се празнује 15. до 21. нисана. Временом су се ова два празника спојила у један, што нам сведочи и сам назив код Св.апостола Матеја који Пасху назива Празником пресних хлебова.

Зашто је Христос славио Пасху

Као и сваки Јеврејин и Господ Исус Христос је славио Пасху.

Поставља се питање: Зашто?

Ако је Он тај који иде на добровољно заклање као ново пасхално Јагње, као оваплоћени Син Божији који својом крвљу искупљује човечанство и установљава Нови савез Бога и човека, зашто онда прославља јудејску Пасху која је у заласку?

Одговор на то питање даје сам Спаситељ када је Св. Јован оклевао да га крсти: «Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду».[9] По личном сведочанству, Он је дошао на свет не да укине Закон и пророке, него да их испуни. Као што је целог свог живота, као Законодавац испуњавао Закон, извршавајући све обавезе које из њега проистичу (обрезање, довођење четрдесетодневног првенца у храм, крштење на Јордану…) тако је, испуњавајући свако и најмање словце и сваку цртицу из Закона, славио и јудејску Пасху.

Да ли је Тајна вечера била пасхална вечера

У извештајима Јеванђелиста о Тајној вечери примећују се неке карактеристике обредне пасхалне вечере:

Апостоли питају Господа где жели да му уготове да једе Пасху.
Сам Господ Христос, седећи за трпезом саопштава Ученицима да му је била велика жеља да баш ту Пасху једе са њима.
Поред законских одредби о времену, постојале су и одредбе о начину обављања пасхалне вечере. У извештајима Јеванђелиста налази се приказ задовољења тих одредби:
Христос је опрао ноге својим ученицима за време вечере, а прање за време вечере било је предвиђено само на пасхалној вечери.
Господ, указујући на свог издајника, означава га као оног „који умочи руку са мном у зделу“, што указује на Пасху будући да су Јевреји на редовним трпезама користили прибор за јело, док се само на пасхалној вечери јело на старински, наслеђен, примитиван начин, умачући горке траве и бесквасне хлебове у неку врсту воћне салате.
Правила за јеврејску пасхалну вечеру налагала су да се током вечере ломи хлеб тзв. афикоман (afceimn) којег је домаћин делио присутнима на крају вечере. По том обрасцу, Господ Христос је преломио хлеб дајући га ученицима као своје Тело.
Као и хлеб, тако је и вино било саставни део јеврејске пасхалне вечере. „Чаша“ дата Ученицима „по вечери“[19] одговара трећој чаши која се наливала после пасхалне вечере и испијала после трократног благодарења.
Пасхална вечера се завршавала певањем,баш као што и присутни на Тајној вечери „отпојавши хвалу изиђоше…“
На основу ових података може се закључити да је Тајна вечера, по свом карактеру, била пасхална вечера.

Међутим, без обзира на утемељење у јудејској Пасхи, Нова Пасха, Христова последња пасхална вечера са Ученицима, није била пресликана јудејска пасхална обредна вечера. То је била нова, велика и најсветија Пасха, пасхална вечера Царства Божијег на којој је, пре крсне жртве и пре свог телесног страдања, Господ Христос дао Тело своје и Крв своју Ученицима, жртвоприносећи тиме себе „за живот света“.

Прва Евхаристија била је последња вечера Господа Исуса Христа са својим ученицима, коју је обавио пред своје крсно страдање. Ова Пасха, ова Христова последња пасхална вечера са Ученицима, Пасха пред Његово страдање, није била обична пасхална обредна вечера. То је била нова Пасхална вечера; нова, велика и најсветија Пасха, пасхална вечера Царства Божијег[25] на којој је, пре крсне жртве и пре свог телесног страдања, не допустивши безаконицима да својим безакоњем изазову велику тајну спасења – добровољно давање Себе за живот света, дао тело своје и крв своју Ученицима својим, тиме жртвоприносећи себе и као Првосвештеник Новог Завета – који приноси, и као пасхално Јагње Божије које узима грех света – које се приноси.

Обавивши своју последњу вечеру са Ученицима пре јеврејске Пасхе, Господ је и физички одвојио Стари савез од Новог савеза, који је установио приношењем свога Тела и своје Крви, запечативши то својим страдањем и васкрсењем и тако је установио прелаз старе Пасхе у Нову Пасху.

Ломећи хлеб и благословивши чашу, Господ их даваше својим Ученицима уз речи: „Узмите, једите; ово је тело моје“ и „Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“.Није казао: „Ово је слика Тела мога“ па стога тај хлеб није био образац, слика, икона Његовог Тела већ само, истинито Тело које је задржало вид хлеба.

Христос заповеда Ученицима својим да то што је он учинио даље они чине за Његов спомен.

У свакодневном поимању ствари, „чинити спомен“ значи евоцирати успомену на некога ко је живео раније или на неки прошли догађај. Међутим, у библијском поимању, чинити спомен значи данас учествовати у догађајима који су се некада збили; значи васпостављати учешће у суштини прошлих ствари, чиме се те прошле ствари оприсутњују у садашњости.

Тако, чинити Евхаристију у спомен Христа значи учествовати у Његовој крсно-васкрсној жртви сада и овде и заједничарити са Њиме на свакој Литургији докле не дође.

Речима „(…) ову Пасху (…) нећу више јести док се не испуни у Царству Божијем“ и „(…) нећу пити од рода виноградскога док не дође Царство Божије“ Господ Евхаристију поистовећује са Његовим другим доласком.

Дакле, учествовањем у Евхаристији, хришћани учествују у смрти и васкрсењу Христовом, односно, учествују у будућем Царству Божијем. То царство је Његово славно васкрсење пошто ће се из смрти вратити победоносно као цар из бојне победе.

Залог да ће хришћани бити причасници тога Царства су речи: „(…) до онога дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега.“

 Етимолошки: Pesа`h = јевр. пролазак

 2. Мој. 12;1-13

 2. Мој. 12;14

 Јудејски цар; владао 640-609. г.пре.Хр.

 5. Мој. 16;5-6

 2. Мој. 12;8-11

 2. Мој. 12;18

 Мт. 26;17

 Мт. 3;15

 Мт. 5;17

 Мт. 5;18

 Мт. 26;17; Мк. 14;12.

 Лк. 22;15.

 Јн. 22;12.

 Николај Д. Успенски, „Анафора“, Краљево, 2009., стр. 19.

 Исто; стр. 13, 18.

 Исто; стр. 14, 16, 19.

 Исто; стр. 19.

 Лк. 22;20.

 Николај Д. Успенски; н.д., стр. 16-18.

 Исто; стр. 19.

 Мт. 26;30.

 Епископ Атанасије „Евхаристија у Источној Цркви“, Београд, 1993., стр. 46.

 Јн. 6;51.

 Епископ Атанасије «Трагање за Христом», Београд, 1993. стр.46

 Јн.6;51

 Протојереј Георгије Флоровски «О смрти на крсту»; «Теолошки погледи» 1-3, 1990.

 Мт. 26;26-28.

 Лк. 22;19 / 1.Кор. 11;24-26.

 Николај Д. Успенски; н.д., стр. 25.

 1.Кор. 11;26.

 Лк. 22;15,18.

 Мт. 26;29 (подвукао Д.Ј.).

КО ЈЕ БИО НА ТАЈНОЈ ВЕЧЕРИ?

Постоји једна недоумица: Ко је био присутан на новоустановљеној Евхаристији на Велики четвртак? Односно, прецизније: Да ли је Јуда изашао раније или је био присутан при ломљењу хлеба?

Св. апостол Матеј извештава да је Господ прво разобличио свог издајника, а онда установио Евхаристију. Исто пише и Јеванђелист Марко. Међутим, трећи синоптичар, Јеванђелист Лука, сведочи управо о обрнутом следу. Ови извештаји ипак говоре само о редоследу разобличавања издајника (подсетимо, то су речи: „Који умочи са мном руку у зделу тај ће ме издати“) и установљења Евхаристије, а не о редоследу Јудиног изласка и ломљења хлеба. Јеванђелист Јован помиње Јудино напуштање скупа, али, обративши пажњу на друге детаље, не помиње директно речи установљења. Дакле остају отворене обе могућности: и да је Јуда примио Тело Христово; и да је раније изашао не примивши Тајне.

Као и у погледу карактера Тајне вечере, егзегете се не слажу ни у тумачењу овог детаља. Једни сматрају да је Јуда ипак прво изашао, а да је Христос потом преломио хлеб и дао га ученицима као своје Тело. Ово оправдавају расуђивањем да је Господ дао своје Тело само Ученицима, дакле након што је Јуда изашао и тиме отпао од учеништва. По њима, немогуће је да би Господ учинио причасником свога Тела некога ко је самог себе већ искључио из заједнице Ученика. Други пак аутори сматрају да је Христос и Јуди дао своје Тело и тиме показао своју безграничну љубав омогућивши му последњу прилику да «дође себи» и да одустане од злодела које је наумио да учини. Но, Јуда је ту прилику да остане у броју Ученика Христових прокоцкао. Уопште не треба искључивати могућност да је Господ исказао љубав и према своме издајнику давши му своје Тело као и осталима. Није ли се и Петар нешто касније одрекао Христа, па му је опет Он подарио своју љубав? Нису ли се и остали апостоли разбежали у Гетсиманији, па опет, оставивши Господа, нису били ускраћени његове љубави? Колико пута свако од нас својим сагрешењима изда Христа, па и даље остаје сапричасник Тела и Крви заједно са свима Светима? Колико пута смо били недостојни учасници Свете Евхаристије? Тако је могуће да је и Јуда био учесник ломљења хлеба, примио Тајне, али да то код њега није произвело одустајање од злог наума.

За разлику од свих покајаних грешника, Јуда изласком прекида све везе са Исусом и потпуно се предаје сатани.

Мт. 26;23-26

 Мк. 14;20-22

 Лк. 22;19-23

 Др Емилијан М. Чарнић „Еванђеље по Јовану“; Крагујевац, 1986. стр. 100.

ТЕЛО И КРВ „ЗА МНОГЕ“, А НЕ „ЗА СВЕ“?

Након што је преломио хлеб и дао га својим Ученицима, Господ узима чашу и заблагодаривши даваше им да пију уз речи: „Пијте из ње сви; јер је ово Крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова.“

Помало збуњује израз «за многе». Наиме, Христос даје Ученицима чашу рекавши: „Пијте из ње сви“, затим каже да је то Крв Његова „Новога завета“, а потом додаје: „која се пролива за многе ради отпуштења грехова“. Позива да пију сви, установљава Нови савез својом Крвљу, а онда не каже да се та Крв пролива за све него „за многе“. Да ли то значи да се позив да пију сви односио само на Апостоле тада и тамо присутне? Са киме се склапа Нови савез; само са присутним Апостолима? Просто је немогуће да је то тако; да се не сматрају сви људи позванима да пију из Његове чаше, и да се склапање Новог Савеза не односи на све људе.

А ако није тако, зашто се онда Крв пролива „за многе“ а не за све?

Наиме, овде је реч само о духу језика. У јеврејском одн. арамејском језику, којим је писан оригинал овог Јеванђеља, не постоји прецизан израз који би разликовао „многе“ од „свих“ одн. једним изразом се изражава и мноштво (тј. многи) и целокупност (тј. небројено мноштво); тако да текст може да гласи: „(…) која се пролива за небројено мноштво(…)“ одн. „(…) која се пролива за све(…)“.

https://hramsvetogapostolapavla.com/tajna-vecera-evharistijska-sluzba/

Ходите да присуствујемо једном величанственом призору, да би се научили. Да би се научили и да би разумели, децо Божја, ко је извор радости неисказане, оне радости, којом су се радовали апостоли и мученици Христови. Ходите и ви, грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик, који вас не осуђује; ходите под руку која вас милује; и пред очи које плачу за вама. Ходите пред цара сви ви кљасти и убоги духом, да вам Он додели бесмртна племства; да вас обуче у царску порфиру; да вам стави венце царске на главе; да вас постави покрај себе за трпезу, заједно с анђелима Својим светим. Ходите и чујте и видите, како Он Свемилостиви, поступа са грешницима, - да би радост обасјала срца ваша. Једнога јутра сеђаше благи Господ пред храмом у Јерусалиму, и храњаше гладне душе људске Својом слатком науком. И многи народ беше се сабрао око Њега (Јов. 8,1). О радости вечној говораше Господ народу, о радости вечној праведника у вечној домовини на небесима. И народ се слађаше Божанским речима као медом. И горчина многих огорчених душа, и злоба многих озлобљених, ишчезаваше као снег под јарким Сунцем. И ко зна како би дуго трајао тај прекрасни призор мира и љубави између неба и земље, да се не догоди нешто изненадно. Човекољубиви Месија никада се не би осетио уморан у поучавању народа, нити би богољубиви народ икада осетно сустао од слушања лековите и чудесне мудрости. Али се догоди нешто грозно, варварско, свирепо. И то нешто, наравно дође онда, као што и данас најчешће долази, од књижевника и фарисеја. Кад год се народ наслађивао миром и хармонијом с Богом својим, ту су увек охолице књижевничке и фарисејске, жалосне вође, да са својим ђаволом наруше тај мир и унесу своју безобразну дреку у ту божанску хармонију, неразумљиву и недрагоцену за тупе и јевтине њихове душе. Шта учинише, дакле, књижевници и фарисеји? Да не победише неку силну војску? Или да не ухватише неког харамбашу разбојничког? Ништа од тога. Него довукоше једну бедну жену грешницу, ухваћену у прељуби, довукоше је с тријумфалним поносом и дреком заглушујућом. Ставише је пред Христа и викнуше: Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповједи да такве камењем убијамо; а ти шта желиш? А ти шта велиш? Тако представише ствар неизвикани грешници, ловци туђих грехова, вештаци у замотуљавању својих рана. Преплашени народ раступи се у две лесе, и даде место својим старешинама, да терају своју зловољу. Неки се од страха разбегоше. Њихови нерви нису могли подносити ову језиву тучу после онаког благог времена. Јер Господ говораше о животу и радости, а ови дрекавци дречаху о убиству. Докле Господ сејаше радост и весеље у сва срца, и семе растијаше као на доброј земљи, дотле народни прваци, прваци у власти и у безобразлуку, удараху као градобит по том усеву. Било би умесно питање: зашто те старешине, као чувари закона, нису сами каменовали ону жену; зашто су је изводили пред Исуса? Закон Мојсијев давао им је право на то (III Мојс. 20, 10). Ваљда би то била прва грешница, каменована њиховим рукама! Или прва крв просута на тлу њиховоме! Кога би то у те дане изненадило? Или ко би се бунио? Нико, нико. Баш нико. Ко се данас буни, када се изврши смртна казна над неким злотвором? Мојсијев закон ставио је телесни грех, грех прељубе, у ред злочина који се казне смртном казном. Зашто, дакле, старешине јеврејске доведоше ону жену грешницу пред Господа? Не зато да би издејствовали од Њега ублажење казне или помиловање; заиста не то. Него ју доведоше са смишљеним пакленим планом, да Господа ухвате у речи, противној закону, па да и Њега окриве. По својој покварености они нису ишли за тим да смањују зло у свету него да га повећавају. Једним ударом они су хтели убити два живота, и жене преступнице и Христа. Тежина је акцента њиховог на оном питању: а ти шта велиш? А ти шта велиш? Зашто Га питају, кад је Мојсијев закон јасан? Јеванђелист, који описује цео овај догађај, објашњава њихову намеру овим речима: ово пак рекоше кушајући га да би та имали за што окривити. Они су већ више пута дизали руке на Њ, да Га каменују, да Га убију, али им се Он измицао, или се бојаху народа, јер га народ држаше за пророка. Но сада су уловили згодну прилику, да остваре своју жељу. Ту баш пред храмом Соломоновим, у коме се чувале таблице закона у ковчегу завета под сенком крила херувимских, и ту пред огромним бројем народа треба Он, Христос, да се изрекне против Мојсијева закона, и онда је њихова сврха постигнута. Они би онда камењем убили Христа и жену грешницу. Чак би радије каменовали Њега него њу, као што су доцније пред Пилатом радије гласали за ослобођење разбојника Вараве него Христа. Зар не видите сада јасно, какав се таман и градобитан облак наднео беше и над грешницом и над Безгрешним? Сви присутни очекивали су једно од двога, на име: или да ће Господ ослободити грешницу по Своме милосрђу, и тиме порећи закон, или пак да ће одобрити закон и рећи: чините онако како закон пише, и тиме порећи Своју заповест о праштању и милосрђу. У првом случају био би и Он осуђен на смрт, у другом пак био би исмејан и поруган. Можда је у оној гомили било и таквих, који су с притајеним дахом очекивали од Исуса нешто треће, велико и непознато. То су могли бити они, који су присуствовали и ранијим кушањима Господа од стране злобних и тупоумних старешина. Опет су то они исти кушачи, опет она иста ловачка дружина, која се занимаше ловљењем туђих греха у своје мреже, опет они исти крволоци, којима крв пророчка беше слађа од сваке крви грешничке. А ти шта велиш? Када кушачи поставише питање: а ти шта желиш? наста тајац. Наста тајац међу судијама грешне жене. Наста тајац у сабраном народу наоколо. Наста тајац без дисања у души жене грешнице. Силан тајац настаје у великим цирковима, где укротитељи зверова изводе укроћене лавове и тигрове и командују им разне покрете, радње и ставове, према својој вољи. Само што пред нама овде не стоји никакав укротитељ зверова него укротитељ људи, једна дужност много тежа од оне. Јер је често много теже укротити подивљале од греха него ли дивље по природи. А ти шта желиш? Пред белокаменим храмом стајао је Онај који је већи од храма. Цео трг био је као патосан људским главама, све глава до главе, све тајац до тајца, и све очи управљене у Њега. Нико у целој тој непрегледној маси народа није могао ни слутити, да одговор који Он буде дао у томе часу, на томе сунчаном дану, пред храмом премудрога цара, покрај једног бедног и грешног људског створења, које је требало кроз неколико минута бити камењем скрхано и смрвљено и претворено у једно блато од крви и меса — нико, велим, није могао ни слутити да ће Његов одговор имати такав замашај у времену и простору, какав је имао. Нико није могао слутити, да ће се тај Његов одговор после деветнаест столећа понављати с поштовањем, дивљењем и радошћу у овоме нашем граду, као и у Цариграду, у Риму, у Лондону, у Њујорку у Токију и по свима крајевима света. Само је Он једини знао. Само је Он знао, да сви Његови слушаоци нису присутни на том месту и у том часу. Само је Он знао, да ће Његов тадашњи одговор бити слушан и понављан у једноме данашњем хришћанском поколењу у двадесетом веку од пет стотина милиона људских душа. А где су тек остали милиони, остале милиарде хришћана, који пре нас то слушаше и понављаше? Где ли и још све остале милијарде, које ће после нас то слушати и понављати? Само је Он, Свезнајући, знао, да Његов тадашњи одговор има да буде морални устав коленима и племенима и народима до скончања времена. Један тренутак Господ је ћутао. Мислио је гледајући у земљу. Јер стоји написано, да не гледате на њих, на Своје ненависнике и искушаче. Него ћуташе и мишљаше. Његов начин мишљења није био сасвим једнак нашем начину мишљења. Његово мишљење било је гледање - гледање духом. Он је духом гледао у скривене тајне бића, у тајне ствари, у тајне људских душа, у високе тајне небеса, у дубоке тајне земље, у далеке тајне времена и пространства. Ја верујем, да је Он у том тренутку видео и нас, окупљене у овоме храму данас, да чујемо и опишемо догађај онога тренутка. Кад је све видео, све прозрео, све крајеве историје створенога света досегао, у једној духовној визији, одговор је био готов. А ти шта желиш? још једном наваљиваху на Њ лица злобом зажарена и искривљена. Тада се Уставотворац морала и владања људског сатну к земљи, заравна шаком прашину и прстом писаше по земљи. То је оно треће, неочекивано, изненадно, драматично до највећег степена. Шта то писаше Господ по прашини? Јеванђелист је то прећутао и није записао. Сувише је то одвратио и гнусно, да би се записало у Књигу Радости. Но да је Господ писао нешто страшно, јасно је из наглог обрта ствари после тога писања. Али ако Јеванђелист није хтео да нам саопшти, остао нам је наговештај о томе у народном предању. И из тог предања ми сазнајемо, шта је Господ писао тада прстом по прашини. Писаше он нешто неслућено и поражавајуће за оне старешине, тужиоце жене грешнице. Њихова најскривенија безакоња јављаше Он прстом по прашини. Јер ти ловци туђих грехова и судије јавних грешница и извиканих грешника беху вештаци у скривању својих грехова. Но залуд скривати нешто од очију Онога који све види, и чије је знање виђење. М(ешулам) је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини; А(шер) је учинио прељубу са женом брата свога; Ш(алум) се криво заклео; Е(лед) је ударио свога родитеља; А(мариах) је приграбио имање удовичко; М(ерари) је учинио содомски грех; Ј(оел) се клањао идолима. И тако редом писао је по прашини страшни прст праведнога Судије. А они, којих се то тицало, нагнути читаху написано с неизрецивим ужасом. Гле, њихова највештије скривена недела, којима се газио закон Мојсијев, била су Њему знана и ево сада пред њиховим очима написана. На једанпут су њихова уста замукла. Дрски хвалисавци својом правдом и још дрскије судије туђе неправде стајали су сада неми и непомични као стене у зидовима храма. Од страха су дрхтали. Један другог нису смели у очи погледати. На жену грешницу нису више ни помишљали. Мислили су само на себе и на своју смрт, која је била исписана у прашини. Ниједан језик више није се могао покренути да изрече оно досадно и лукаво питање: а ти шта велиш? Господ не вели ништа. Он није рекао ништа. Он се гадио, да Својим пречистим устима изрече њихове грехове. Због тога је и прибегао писању по прашини. Оно што је тако прљаво заслужује само да се напише по прљавој прашини. Други разлог, због чега је Господ писао по прашини, још је већи и чудеснији. Оно што се по прашини пише, брзо се брише, и не остаје. А Христос није ни желео, да њихове грехове објављује свима и свакоме. Јер да је то хтео, Он би их исказао пред целим народом; и окривио би их, и довео би их до каменовања, сходно закону. Али Он, незлобиво Јагње Божје, није смишљао освету ни смрт њима, који су Њему смишљали хиљаду смрти, и који су више желели Њему смрт него себи вечни живот. Господ је хтео само да их упути да мисле на себе и на грехе своје. Хтео је, да их опомене да под теретом својих безакоња не буду оштре судије туђих безакоња; и да као губави од греха не журе да буду лекари туђе губе; и да као мрачни преступници не гурају се да буду вође другима. То је све што је Господ хтео. И кад је то завршио, прашина је опет била заравната, и писање се изгубило. После тога усправи се велики Господ наш и благо им рече: који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу. Као кад би неко одузео оружје од својих непријатеља па онда им рекао: сад пуцајте! Малочас охоле судије жене грешнице стајаху сада обезоружани и као кривци пред Судијом, неми и непомични. А благи Спаситељ поново се саже, и опет писаше нешто по земљи. Шта сада Он писаше? Да ли набрајаше и друге скривене злочине њихове, те да им не би дао за дуго отворити замрзнута уста? Или пак писаше, какви треба да буду старешине и вође народне, да би их привео к савести? Није нам нужно ово испитивати. Главно је да је Он Својим писањем по прашини успео да изведе три ствари: прво, да олују, коју против Њега беху дигле старешине јеврејске, разбије у ништа; да у окорелим душама њиховим пробуди умртвљену савест - бар тренутно; и треће, да спасе грешницу од смрти. Јер се вели за старешине: а кад они то чуше, и покарани будући од своје савети излажаху један за другијем од старешина до пошљеднијех: и оста Исус сам и жена стојећи на сриједи. Трг пред храмом Соломоновим био је на једанпут испражњен. На њему није остао нико осим њих двоје, које старешине беху обрекле на смрт - грешница и Безгрешни. Жена је стајала а Он је још био сагнут. Нигде никога изван њих двоје. Свуда тишина и тајац. На једном се Господ опет исправи, погледа око Себе и не виде нигде никога до само жену. Жено, рече јој, где су они што те тужаху? Ниједан ли те не осуди? Зна Господ, да ју ниједан није осудио, али хтеде овим питањем да охрабри жену, да јој срце подигне и душу оживи, да би јасније чула и схватила оно што ће јој Он потом рећи. Као што искусан лекар најпре охрабри болесника, па му онда пружи лек. Ни један ли те не осуди? Тада жена одреши свој језик и одговори: Ниједан, Господе. Ове речи изрече оно бедно створење које мало час није имало наде, да ће икада више реч проговорити, створење које ваљда први пут у животу осети струју праве радости. Дотле је та грешница знала само за бол и уживање, мислећи само о уживању, то јест о томе што џелепу припада. А сада је осетила радост, то јест нешто што припада људима и друштву људском. Најзад рече благи Господ жени: Ни ја те не осуђујем, иди, и од сада више не гријеши. Када вуци одусташе од своје жртве, то наравно ни пастир не пожели смрт овци својој. Само треба знати, да Христово неосуђивање значи далеко више него људско неосуђивање. Када људи не осуђују тебе за твој грех, то значи, да ти они не додељују казну за грех, али остављају грех твој с тобом и у теби. А кад Бог не осуђује то значи, да ти Он опрашта грех, и вади га из тебе као гној, и чини душу твоју чистом. Отуда Христове речи: ни ја те не осуђујем значе исто као и речи: опраштају ти се греси твоји. Иди, кћери, и од селе више не гријеши. Ево радости неисказане! Ево радости од истине, јер Господ откри истину заблуделим. Ево радости од правде, јер Господ учини правду. Ево радости од милости, јер Господ показа милост. Ево радости од живота, јер Господ сачува живот. Ово је Ев-Ангелије Христово, ово Радосна Вест, ово Наука о Радости, ово један лист Књиге Радости. Али ко хоће да окуси ову радост, непознату фараону мисирском и ћесару римском, тај мора одустати од грешења. Јер грех је узрок жалости и умртвитељ радости. Нарочито је опасан грех телесни, који беше учинила она жена грешница. Шта је то телесни грех? То је онај грех, који ставља себи у службу све остале грехе: и кривоклетство, и клевету, и грабеж, и паљевину, и презрење родитеља, и убиство, и одрицање Бога и најзад самоубиство. Ко чини телесни грех тај не поштује своје тело и не поштује Бога, Створитеља тела. Постоји ли такав луд цар у свету, који би своја најскупоценија кола употребио за вожњу ђубрета? И тела су најскупоценија кола, која је Бог саздао на земљи и од земље, да се у њима возе царска деца, царске душе. Ко чини телесни грех, тај по лудилу своме употребљује та скупоцена кола за вожњу ђубрета. У истини телесни грех је лудило. Луд је онај, ко кроз тај грех мисли достићи радост, јер тај грех доноси собом најцрњу жалост. Од како је сатана унео тај грех међу људе, он је увек и за увек доносио људима само пропаст, болезању и смрт. Најтајнији од свих грехова он је најужаснији од свих и у својим последицама он је најјавнији од свих. Кад би се пред вашим очима откриле пуше оних, који држе тај грех у себи, ви би се згрозили. Ви би видели кљасте и богаљасте душе, каква никад не могу бити тела у овоме свету. Како би такве душе вређале поглед ваш својом наказношћу! Како би одавале неподношљив мирис! Бог нека вас сачува од тога греха, децо Божја. од те смртоносне жалости. А ви који сте згрешили похитајте пред ноге пречистога Христа, као она покајница, да вас Он очисти од губе, Он једини, који може и хоће. У Њемује истина, у Њему је правда, у Њему је милост, у Њему је живот. Од Њега долази радост, а не од крви и костију, што постојано умире и трули и што постаје најзад блато гадније од сваког блата, због чега се и не држи на земљи него под земљом. Али том жалосном блату Створитељ даде част, да се из њега рађају цареви и пророци и свештеници и песници и мудраци и часни радници. Заиста лудило је извртати циљ који је Творац тела наменио телу. Лудило је понижавати још више оно што је већ судбом и грађом својом довољно понижено. Лудило је гасити у себи лучу божанске целисходности а упаљивати смрадни катран пакосне страсти. То лудило, што га производи телесни грех, руши брак, убија љубав, чини нејаку децу сирочићима код живих родитеља, ствара злу крв између браће и пријатеља, превраћа част у бешчашће и углед у понижење, излаже мудраце подсмеху, обара снажне, ломи здраве, умножава јектичаве, пуни и препуњава душевне болнице, гаси огњишта, распирује мржњу, пуни гробља самоубицама, преоптерећује судове, препуњава тамнице, подиже ратове, обара престоле, чини престонице помијарама, мермерне палате домовима туге и жалости, народ ништавним жабљацима, државе оборима стада сатанскога. То лудило није намењено вама, децо Божја. То је намењено отпалом од Бога ђаволу и његовом стаду. Вама је намењено царско достојанство у бесмртном царству Цара Бога. За вас је припремљена радост - радост неисказана, којом се радују анђели на небесима и свете душе на земљи. Амин!

Св. вл. Николај Велимировић

https://www.facebook.com/jovanjamanastir/

“Навршивши четрдесет дана који доносе корист души нашој, молимо те у човекољубљу твоме: дај и нама да гледамо Страсну недељу твојих страдања, да у њој прославимо силна дела твоја и неисказани промисао твој за нас, једнодушно певајући: Господе, слава Теби” (Доксастико, јутрење).

Као што сви знамо, Лазарева субота означава крај Великог поста. Благословени период који је почео Чистим понедељком се сада завршио – поменута химна се певала и на Вечерњој служби на Лазарев празник. Шта нам поручује свети химнограф? Прво да ово време Великог поста „доноси корист нашој души“. Друго, иако је то „крај“ у погледу завршетка четрдесет дана, он такође функционише као полазна тачка. Ово је само по себи разумљиво: Црква је одредила Велики пост да бисмо се ми хришћани припремили за ту конкретну недељу, током које се фокусирамо на догађаје који су донели спасење људском роду – Христове муке и његову жртву на крсту. Није ли Христос на крсту узео наше грехе и победио ђавола? „Ето, кроз крст радост дође у цео свет“. Због тога ову недељу називамо „Великом“. Како примећује Свети Јован Златоуст, не зато што сваки његов дан дуже траје, већ зато што је све оно чиме се бави у вези са Христовим страдањем значајно и дирљиво. Суочени са духовном важношћу ових дана, с једне стране, од нас се захтева да извршимо посебне, јасне припреме – нико неупућен или неозбиљан не сме да додирне Свету тајну; с друге стране, они који су иницирани и припремљени позвани су, са онолико вере колико им је на располагању, да славе Господа, сагледавајући дубину љубави самог Створитеља. Четрдесетодневна припрема, као својеврсно увођење у духовност ове Свете седмице, објашњава израз „која доноси корист нашој души“ – да Црква нуди овај период Великог поста (са мноштвом богослужења, нагласком на истинском посту) духа и тела, као непрекидно подсећање на покајање које је једини пут који води у Царство Божије, чиме се храни и оживљава наша душа. Па ипак, чак и уз сву ову припрему, и даље нам је потребна милост Господња да бисмо добро ишли целим путем Велике недеље- „Дај нам благодат да јасно сагледамо смисао свете недеље твојих страдања“.

https://mitropolija.com/2022/04/21/velika-strasna-nedelja-i-njen-smisao/

Велики уторак опомиње на десет девојака које
сведоче о победи (суду) непоткупљивог Господа.

На Свети и Велики уторак чинимо спомен на (јеванђелску) причу о десет девојака.

Господ наш Исус Христос говорио је овакве приче својим ученицима док је улазио у Јерусалим, пред своје страдање. Има и таквих прича које је Он упућивао Јудејима. А причом о десет девојака Господ подстиче на милостињу, и уједно поучава све људе да спремно дочекају крај. Раније је Он много говорио ученицима о девствености и о ушкопљеницима. Девственост заслужује велико уважавање, јер је уистину велика, али да неко, чувајући једино ту врлину, не би занемаривао и друге, пре свих милостињу, којом светле светиљке девствености, свето Јеванђеље казује ову причу. Пет девојака назива оно мудрим зато што су девствености придодале обилно и скупоцено уље милостиње, а пет осталих назива лудим зато што нису имале одговарајућу милостињу, иако је и њих такође одликовала девственост. Оне су луде управо зато што су испунивши веће пренебрегле мање, и стога се ни по чему не разликују од блудница: блуднице је победило тело, а њих – иметак. Кад је пролазила ноћ овог живота, све те девојке задремаше и поспаше, тојест умреше, јер се овде под сном подразумева смрт. А усред њиховог сна, у поноћи, стаде вика, отворише се врата, и оне што су се снабделе обиљем уља уђоше са жеником, а луде, које нису узеле довољно уља, почеше да га траже кад се пробудише. Иако су хтеле, мудре нису могле да дају (лудима од свог уља) јер беше време за само улажење (тојест у брачне одаје), и зато им одговорише: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима, тојест сиромашнима, и купите. Али то није изводљиво, јер, због смрти, више није могуће. То несумњиво показује и Аврам: у причи о богаташу и убогом Лазару он говори: Они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу (Лк. 16, 26). И поред свега, луде девојке, које су дошле без светлости, вапију и ударају у врата: Господару, Господару! Отвори нам. Али Сâм Господ изговара онај страшни одговор: Одлазите, кажем вам, не познајем вас. Како ћете видети женика кад немате вино милостиње?

Богоносни Оци су, дакле, ставили овде причу о десет девојака да би нас научили да увек будемо будни и спремни да истинитог Женика дочекамо с добрим делима и првенствено с милостињом, јер не знамо дан и час краја, баш као што нас Јосиф својим примером учи да задобијамо целомудреност, а смоква да увек доносимо духовни плод. Који испуни једно, чак веће, а друго, нарочито милостињу, занемари, тај неће ући са Христом у вечни починак, него ће се посрамљен вратити назад, јер ничег нема жалоснијег и срамнијег од девствености коју је победила страст према богатству.

Жениче Христе, здружи нас с мудрим девојкама, придружи нас Твом изабраном стаду и помилуј нас. Амин.

https://mitropolija.com/2022/04/19/sinaksar-u-sveti-i-veliki-utorak/

У Свети и Велики уторак молитвено се сећамо на Господњи одговор фарисејима и садукејима, о другом доласку Христовом, као и еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака.

Како нам саопштава Еванђелист Матеј, уторак Страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка, Црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика Цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика Цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером.

Велики богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ.

У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана Страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју.

Из химнографије Великог уторка:

Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка)

Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац.(прва стихира на хвалитне)

Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога. (Слава и сада на хвалитне)

Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње)

Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје. (Слава и сада на стиховње)

Извор: Епархија тимочка

Оче Вјачеславе, данас се много говори о кризи православне духовности и проблемима у Цркви. Предвиђања су лоша, очекује се масовно разочарење, очекују се расколи итд. На све стране све је више црквених скандала, ауторитет свештенства се урушава, међу верницима само што нису почеле да избијају туче… Зар је заиста све тако лоше?

– Ја сам оптимиста. Верујем у способност Цркве и црквених људи да превазиђу данашње потешкоће. Верујем чак и у оне људе, нарочито припаднике свештенства, који још увек не увиђају проблеме. Тешко је мењати се, али тешко не значи немогуће. Пре или касније ће морати.

У чему је суштина и узрок проблема и шта тачно треба мењати?

– Проблем је у томе што православна парадигма, начин размишљања и тип подвижништва који се развио кроз историју нису примењиви на верника у 21. веку.

У доба хришћанске империје развила се одређена шаблонска идеја тога какав треба да буде хришћанин. Житељиа градова и свим хришћанима као узор су служили отшелници и подвижници општежитељних манастира, са својим начином живота, принципима, типицима, духовним праксама… Архетипска слика бестрасног монаха толико је фасцинирала хришћанску уобразиљу да је прерасла у далеки идеал, у интројекцију тог идеала на себе. Хришћанство се подредило једном шаблону и ту шаблонизованост имамо до данас.

Ми живимо у расцепканом друштву. Данашњи монаси не прихватају древну праксу самоунижења. Ако савременог монаха изгрдите или га разобличите, видећете да у њему нема нимало смерности. Да, он на сва уста говори о смерности, о губљењу сопственог „ја“, али не тежи заиста ка томе. Исто важи и за обичне вернике. Ми, дакле, подсвесно избегавамо она стања у која нас уводи светоотачка аскетика.

Највећи проблем је у томе што ми желимо да се угледамо на свете оце, али више не можемо, јер они су промишљали унутар сасвим другачије парадигме и живели у сасвим другачијем свету. Због тога ми данас њихова осећања, емоције и мисли доживљавамо на сасвим другачији начин. Данашњи човек потпуно другачије доживљава свој осећај кривице, недостатак самопоуздања, сопствену безвољност и обесправљеност. Савремени тип подвижништва је све мање способан да се угледа на свете оце Добротољубља.

Наравно, ми некако носимо све те костиме, типике, чинове, трудимо се да барем на речима имитирамо светоотачку побожност, говоримо да тежимо смерности, самоунижењу, самопрекоревању и одрицању од свог „ја“. А, у ствари, у православљу се већ одавно развио и усталио сасвим другачији тип личности, који светоотачку смерност не доживљава као норму нити пост као покоравање свог организма.

Сваки хришћанин би се могао запитати: за ким ја идем? Може ли заиста монах отшелник или средњовековни светитељ за нас бити пример? И треба ли уопште за неким понављати? Ако будем понављао за неким, да ли ће тај живот заиста бити мој?

Нажалост, многи људи не налазе одговор на ова питања и зато на крају одбаце православље. Људи напуштају православље зато што им нико не говори ништа ново.

Због тога је православним хришћанима потребно преосмишљење главног питања: како верници треба да живе у 21. веку? Јер, док год имитирамо оно што је било у давнини, ми све више осећамо извештаченост, тежину и непотребност тог терета. У исто време, ми не пристајемо ни на савремену баналност, не прихватамо пароле које до нас допиру преко тиктока и телевизора, често веома примитивне. Нешто што је могло да прође деведесетих и почетком двехиљадитих данас више не може. Донедавно смо се борили против глобализације и бар-кодова, а данас то изгледа, напросто, смешно.

Изгледа да смо само променили „непријатеља“, али идеја борбе и потреба за борбом против нечега никуд није нестала, и ми то одлично видимо.

– То је тачно, али тако и је ван православних кругова. Свака групација има потребу за противничком идејом против које се њени припадници уједињују, интегришу снаге и тиме стичу идентитет. Негативни идентитет – „ми смо против тога и тога“ – је најочигледнији зато што се заснива на страху. То гарантује успех, страх је увек ефикасан подстицај.

Кад се православни хришћани боре против глобалног зла (чиповање, секуларизација…), та борба им придаје вредност у сопственим очима, придаје им статус, чак донекле величину. Тада православни хришћанин може да каже: „Можда сам ја грешан и недостојан, али ја се бавим нечим што је најважније на свету! Мој задатак није да градим куће, мостове и путеве, мој задатак је много фундаменталнији!“

Овај принцип је делотворан било где. Чак и међународне корпорације све чешће декларишу своју мисију, било да је то борба за екологију или борба против сиромаштва у неразвијеним земљама. Људима је потребна та мисија „спасавања човечанства“ да се не би осећали као најобичнији потрошачи. И православни хришћани имају исту потребу, ништа више.

Да ли се сукоб православних „конзервативаца“ и православних „либерала“ исто тако заснива на страху?

– Наравно. Притом овај сукоб нема никакве везе са вером. У свакој политичкој средини постоје левичари и десничари, либерали и фундаменталисти. Како је говорио Хосе Ортега и Гасет, „масе су послушније страховима“. Зато се „либерали“ плаше доминације „конзервативаца“, „зверског кеза затворског система“, како они то замишљају. „Конзервативци“ се у исто време хране другим страховима: ако допустимо промену црквеног типика онда ће сутра доћи хомосексуалци, почеће разврат, Црква ће се распасти и зацариће се сатана.

Страховима се хране обе стране, а пошто је страх неизоставни чинилац људске свести, увек ће постојати обе стране. Али, сукоб међу њима би се могао ублажити.

Погледајте колико су скоро све православне црквене заједнице изоловане. Два православна храма се налазе у истом граду, а заједнице при њима практично никада не посећују једна другу. То је веома интересантна чињеница. Али, довољно је рећи тим верницима да православљу прети раскол, па да они одмах скоче: „Нећемо допустити раскол, ми смо против раскола!“ Притом је веома могуће да се и старешине тих цркава виђају само на заједничким богослужењима, ако у њима учествују.

Кад бисмо се чешће дружили, кад би односи међу православним хришћанима били ближи, онда би се „либерали“ и „конзервативци“ једни других мање плашили. Изолованост и страх су гарант озбиљног сукоба.

Хајде чешће да се дружимо, да разговарамо, хајде да не вучемо једни друге на своју страну, већ да се упознајемо са нашим супротним становиштима. Ако за заједничким столом попијемо неколико чајева, то не значи да ћемо убедити једни друге, али барем ћемо престати да се једни других плашимо. То ће онда бити јединство. Ја сам за такво јединство.

У томе би требало да предњаче пастири, позивајући и своје вернике на такав дијалог.

– Питање је да ли су и сами пастири способни за такав дијалог. Нажалост, многи дивни пастири, изузетни људи, никада нису учествовали у дијалогу на равној нози. Данас је свештеник неко ко чује само: „опростите“, „благословите“. Он није навикао на супротна становишта, на реалну расправу. Видимо да свештеници често ни не умеју да воде расправу. Они мисле да расправа треба да одреди ко је православан а ко „антиправославан“. Ако почну да позивају на дијалог, наћи ће се у ситуацији коју неће моћи да контролишу. Неће моћи да буду посредници између супротних страна у расправи зато што и сами увек заузимају одређени став.

Мислим да пастири данас нису спремни за дискусију и полемику. Претпостављам да би их требало припремати за то. Потребни су нам курсеви континуираног образовања за свештенике. По себи знам да психолози имају курсеве континуиране едукације сваких пет година, па чак и чешће. Филозофи исто тако. А свештеници немају. Због чега немају, ако су им објективно потребни?

Треба неко да их окупи и да им објасни како разговарати са другим, неправославним хришћанима, можда са људима нетрадиционалне оријентације, затим са крајњим конзервативцима, са фундаменталистима – у чему ти људи можда могу бити у праву, како да се добронамерно поставимо према њима чак и ако се они категорчки држе своје тачке гледишта. То је нешто што нико не зна и не разуме, и најгоре – за шта се нико не интересује.

А притом се сви интересују за аргументе у корист своје тачке гледишта: дајте нам још више аргумената против других! Ја сам се тиме бавио доста дуго, мој први јавни писмени рад је изашао 1997, затим 2000, затим књига против протестаната: Православље – протестантизам: критичке цртице, па још једна 2012. године. Кад пишеш против једне стране у корист друге, то се тражи. Али када покушаш да понудиш заједничко поље за дискусију, многима није јасно шта да раде на том пољу.

Наши свештеници можда чак поступају исправно: из безбедносних разлога не желе да седну за волан аутомобила којим не умеју да управљају. Али, ако би их неко научио, можда би и пожелели, а њихови верници би научили да разумеју друге. За нас су сви други црни ђаволи – баптисти, припадници ПЦУ, атеисти… Та демонизација свих осталих као начин да заштитимо себе делује прилично бедно и одбојна је за мислеће људе на обе стране.

Слично је и са короном, маскама и вакцинама.

– Да, и ту влада страх, а страх поприма разна обличја. Да ли је ношење маски срозавање људског достојанства или брига за ближње? Једни вичу да су они што не носе маске будале, други вичу да су они што носе маске покорне будале које „играју како им Сорош свира“. И једно и друго је страх. Неко треба да се осврне на тај страх, да не прича о маскама и о пандемији, него да каже: „Зашто се бојиш? Ако неко мисли супротно од тебе, то нема тако огроман значај као што се теби чини“.

Нико не ради на отклањању тог дубоког страха. Христос апостолима каже: „Не бојте се“. Он се није бојао да прекрши суботу, није се бојао да прекрши Мојсијева упутства која су, по његовим речима, написана за тврдокорна срца. Није се бојао да прекрши ауторитет стараца. Својим ученицима је говорио: „Не бојте се, само волите један другога, не бојте се да ће ако нешто прекршите небо пасти на земљу“. Међутим, страх је данас доминантан у многим верским круговима. Конкретно страх од губљења идентитета у маси.

Познајем једну православну црквену заједницу у Америци, они се боје да изгубе идентитет у америчком друштву, зато су им богослужења на црквенословенском, итд. Њихов страх је сасвим разумљив, не кажем да је неоснован. Али, против сам да религија буде религија страха, па макар то био страх са пуним правом и добрим разлозима. То је погрешно. Хришћанство је нешто друго. Хришћанство је да се у твом ближњем – којега користиш или којег се бојиш – за тебе открива Бог.

Страх нам је препрека ка спасењу?

– Ја имам проблем да разумем ту универзалну категорију спасења. Једном човеку Христос каже да не треба да негује своје старе родитеље: „Пођи са мном“. Другом каже: „Ти ниси далеко од Царства Божијег“. Трећем каже: „Исцелио сам те, иди кући, иди куд си пошао“. Спасење је наставак дијалога који почиње овде на земљи. Спасени човек је онај који наставља да разговара са Богом.

Да преформулишем питање: да ли страх стоји као препрека између човека и Бога?

– Не бих рекао да је страх препрека. Страх је повод за започињање односа са Богом. Као што се и ми једни са другима најчешће упознајемо неким поводом, а затим однос постаје дубљи, па понекад прерасте и у пријатељство. Први импулс који је ученике подстакао да пођу за Христом био је, највероватније, погрешан – надали су се да ће се он, као Месија, ускоро зацарити и сл. Када страх или корист послуже као повод за хришћанство, то је нормално. Ја сам против да то постане коначна, финална верзија хришћанства. Хришћанство има много већи потенцијал.

Страх је нормалан, нека постоји. Само да не постане једини или главни садржај хришћанства.

Ја ни случајно не желим да посрамим људе који се нечега боје. Сви се ми нечег бојимо. На пример, смрти. Пред крај живота многи први пут уђу у цркву, зато што звона полако почињу да звоне и за њима. Ко их због тога може оптужити? За њих је то повод. Али, понекад се на томе и зауставе. Зато овде и свештеник треба да пође од страха, а да заврши нечим другим.

Где је граница прихватљивог у прихватању другога и како прихватити другог ако је то из неког разлога изузетно тешко?

– Постоје две равни прихватања – лична и заједничка. Нешто што прихватам ја не морају да прихвате сви. У нашој цркви је био један луд човек, звали смо га Коста филозоф, брада му је увек била улепљена у слине или у макароне, а притом је читао Кјерјегора, Спинозу… Ја сам се поред њега осећао опуштено, долазио је и нас двојица смо разговарали. Али, у заједници он ником није био потребан нити занимљив.

Правило твог личног прихватања не треба да буде правило за све. Као Кантов императив, само обратно. Услови заједничког прихватања су другачији: треба да буде пријатно не само ономе који бива прихваћен, него и онима који га прихватају. Када нам је свима заједно пријатно, то је правило заједничког прихватања. Али, ако човек није добар или ако је изузетно лош, не треба да му повлађујемо. У томе је сва ствар, ситуација треба да се развија органски.

Апостол Павле каже: „Ако јело саблажњава брата мога, нећу јести месо довека, да не саблазним брата мога“ (1Кор 8, 13), зато је наш став да, ако прихватамо другога, онда се ми прилагођавамо њему. Ја предлажем супротно: када неко споља хоће да уђе у наше друштво, у нашу заједницу, ми се нећемо мењати зарад њега. Ако му буде пријатно, остаће.

Притом, ја сам против неприхватања из идеолошких разлога. Ако нам је пријатно са човеком који на нас не личи, онда не треба да га преобувамо, преоблачимо, да мењамо његов изглед… „Девојко, офарбај косу у црно!“ Ако она сама, посматрајући нас, помисли да треба да је офарба, нека је офарба. Ако је нама у реду што је њена коса офарбана црвено или што има пирсинг на усни, онда је све у реду. Све треба да се одвија природно и не треба да буде повод за раздор. „Дошла си овамо са пирсингом. Мене то, наравно, не саблажњава, али све друге саблажњава“. А јеси ли питао све друге? Ми волимо да говоримо за друге. Нека други говоре за себе.

Заједничко прихватање се обезбеђује човековим органским уласком у заједницу. Лично прихватање је по правилу шире. Лично могу да комуницирам са било ким.

Можда се мени свиђа да седим са панкером који је пушач, али у нашој парохијској заједници скоро сви су непушачи, и ја сам непушач, зато је његово пушење у нашем друштву неприхватљиво.

Ми постављамо оквире. Ако се човек не уклапа, ако је и њему непријатно и нама непријатно, онда се међусобно одбијамо.

Управо то је прихватање без идеологије, искључиво по личном осећају. Ако развијете ту вештину, видећете да можете прихватити много више људи него што сте мислили. Испоставиће се да се и са кришнаитом може лепо поседети и поразговарати о духовном животу, да они и нису тако чудни колико делују. Или са муслиманом. Да, он одбацује Тројицу, али можемо са њим да поразговарамо, при чему уопште не треба да га подржавамо и да се слажемо да Тројица не постоји. Никог не треба преобувати, али не треба се ни преобувати, не треба се прилагођавати ни на кога.

Уз такав, пажљив однос према човеку, према човековој личности, способни смо за далеко веће прихватање. Ми, међутим, човека чешће доживљавамо као апстрактни објекат. Код Хегела у једном чланку се описује ситуација: човек на пијаци са тезге граби храну и бежи, сви вичу: „Држи лопова!“ У овом случају „лопов“ је апстракција иза које се крије човек са својим личним особинама, животном причом, потребама, односима, судбином… Али, за трговце је он у датом тренутку само „лопов“ и ништа више.

Тако и ми кажемо за неког: „он је јеретик“, „он је одступник“ или „он је атеиста“. Али, чекајте, где је човек? Погледајте га у очи, погледајте у његов свет, у његову душу, можда ћете те тамо наћи да је атеизам нешто потпуно маргинално, неважно, чак и за њега.

Недавно сам расправљао са једним таквим атеистом, магистром наука. Он је атеиста исто као што сам и ја балерина. За њега је атеизам само једна у низу ставки у прилог слободи и непоробљености. Зар је то атеизам? Али, тај његов атеизам у очима верника прераста у протвљење Богу. Једни вичу: „Ви верници, што верујете у бајке“, други вичу: „Ви атеисти, материјалисти, бездушна створења“. Ове две супротности су, пре, заштитне реакције једних на друге у којима се супротан став доводи до апсурда. И, наравно, ту је страх, који све разлике увеличава до крајњих граница.

Недавно је код мене био један изузетни архимандрит, који се уверио да је, у ствари, он „либерал“, а да сам ја „конзервативац“, а не супротно. Јер, ја сам стао у одбрану светог Генадија Новгородског који се залагао за погубљивање јеретика, док је отац архимандрит изјавио да сматра да је скоро цео наш епископат отпао од истине и прихватио компромис по одређеном питању. Према томе, загреби „либерала“ – угледаћеш „конзервативца“, загреби „конзервативца“ – угледаћеш „либерала“.

Људи који ме не познају лично, већ само остављају коментаре испод мојих објава на интернету, понашају се много одсечније него када би директно комуницирали са мном. А када уђемо у комуникацију, они схвате да Рубски није чудовиште, да се с њим може разговарати, да ни они сами нису неки велики „конзервативци“, већ, напротив, малтене „либерали“. Али, до тога се долази тек у личном разговору, док интернет апсолутизује ставове, људи се постављају као стопостотни, чисти „либерали“ или „конзервативци“, гађају се максималистичким фразама и универзалним квантификаторима.

Па опет, да ли треба прихватати сваког и да ли је то, уопште, могуће, или постоје изузеци?

– Наравно да постоје људи који су неспособни за дијалог, у чији пројекат улази наше уништење. Фанатици, терористи, манијаци… Такве људе треба некако зауставити, тј. уклонити из друштва. Ту је крај мојој толеранцији и схватању другог као компликованог система, управо зато што као психолог знам да тај систем може бити социјално опасан.

Једини могући разлог за разглашавање пацијентове тајне је када човек постане претња за себе или за друге. Када у његов пројекат уђе, на пример, смрт његовог суседа, моја дужност је да га зауставим.

Ако питате за деструктивне религије, онда су то, на пример, такозвани сатанисти и њима блиски култови који се заснивају на супротстављању хришћанству. То су паразити. Није случајност што савремени сатанизам не оставља утисак филозофије. Док је Алистер Кроули још увек био мање-више дубоки мислилац теозофског типа, савремене тинејџерске кругове нонконформиста сатаниста чине паразити који умеју да ломе крстове, али ништа не умеју да створе. Сматрам да постоје опасне религије и штетни маргинални кругови и изузетно опасна психичка стања, као и да их треба обуздати.

Ухватили смо се теме „конзервативаца“, „либерала“ и међусобног прихватања, а већина верника је према томе, вероватно, равнодушна. Многи свештеници се жале на површну веру оних људи који тек повремено иду у цркву, на магијски однос према Цркви и светим тајнама…

– Шта значи „површна вера“? Према вери се треба односити детиње наивно, не треба је проверавати, не треба је анализирати. Треба искључити све наше критичке системе мишљења. Ако бисмо започели борбу против магијског доживљаја у Цркви, морали бисмо да одлучимо не половину, него 90% наших православних верника. Када људи стоје у реду испред гроба Господњег, они верују, иако Бога тамо одавно нема, он је васкрсао. Христос каже: „Што тражите живога међу мртвима?“ (Лк 24, 5). А људи опет иду тамо.

Што се тиче људи који повремено иду у цркву, то је један од типова или стилова духовног живота. Има много типова духовног живота и сви су различити, као музика. Џез, панк, реп, метал, класика – то су веома различити стилови, али све је то музика. Тако је и у духовном животу. „Повремени верници“ имају своју духовну „музику“. Да, они извлаче звук из два бубња и једне свирале, али њихова мелодија њима звучи боље него „какофонија“ многих инструмената у различитим тоналитетима коју они не могу да слушају.

Не бих рекао да је један стил виши или бољи од другог, једноставно су различити. Постоји примитивна музика, постоји сложенија. Да, могу рећи да је моје хришћанство сложеније, зато што је прошло кроз Левинаса и Дериду, иако је један од њих безмало атеиста, док је други велики верник, али не наше вере. Међутим, то не значи да је моје хришћанство исправно, а нечије друго погрешно. Једноставно, свако има свој пут.

Чак и пут који се разликује од мог ја препознајем као исправан, остављајући притом могућност да неко други мој пут препозна као погрешан. Људи не могу да разумеју како је могуће сумњати у неко од православних учења и у исто време бити православан. За мене важи супротно: како је могуће исповедати било које веровање, а притом не сумњати? Ако не сумњаш, онда, значи, ни не исповедаш, већ просто понављаш, као што се понавља мантра „ом мани падме хум“. За мене понављање није исповедање, за друге је сопствена рефлексија одступање од исповедања. Зато им допуштам да сматрају да ја „нисам исправан“, иако сматрам и да су они „у праву“, али да сам и ја „у праву“.

Замислимо ситуацију: тип духовног живота конкретног парохијанина се потпуно разликује од типа духовног живота његовог пастира. Човек слуша свештеника, пита га, а не добија одговоре на своја питања. Шта он да ради?

– Хвала Богу, данас имамо интернет. Ако свештеник на парохији не може да одговори на неко од питања, ништа страшно.

Мало ћу скренути са теме. Сматрам да у Цркви треба да постоје „приглупи“ или „груби“ свештеници. Интелектуализам понекад оптерећује вернике. Када је свештеник прост, с њим је све једноставно. Он не глуми једноставност, он је заиста једноставан. Груб и прост свештеник зна шта ради. Простих људи у Цркви треба да буде пуно, зато што они црквени простор чине пријатним за друге просте људе.

Ако су некоме потребни компликовани одговори, ту је интернет, ту су форуми, групе, сајтови, канали на којима се могу наћи одговори. Ако ти не одговори један свештеник, питај другог. На крају крајева, пастирско руковођење није брак, у томе нема никакве прељубе.

Дакле, променити парохијску заједницу и свештеника – то је нормалан процес?

– То је природан процес, зато што смо сви ми свештеници једнострани, сваки од нас врти једну исту плочу, прича своју причу и пре или касније почне да се понавља, макар и другачијим речима. Према томе, ако човек пита неколико свештеника или проучава неколико богослова, ако пореди своју позицију са њиховом, то је одлично, то је идеално.

У својој књизи Православна духовност: рестарт пишете да су свештеници проповед претворили у покушај да своје лично „ја“ сакрију иза светоотачких формулација и заповести, а људе научили да буду неповерљиви према сваком приступу који подразумева лични доживљај Бога. С друге стране, у проповеди личног доживљаја крије се друга опасност – да се скрене са пута, да се падне у јерес, у прелест, да се за собом повуку и други…

– У животу свуда вреба опасност. Шта значи проповедати кроз цитате? То значи изаћи на позорницу и само отварати уста на плејбек, и то на снимак туђег гласа. Као певаш, а у ствари су други за тебе све већ унапред отпевали. Може и тако, онда сигурно нећеш погрешити.

Можеш се молити својим речима, а можеш се претварати да се молиш, понављајући туђе формулације. Велика је разлика између Канона св. Андреја Критског и оних стања која ми проживљавамо током његовог читања. Ту разлику ми најрадије не примећујемо, мислећи да се самим тим што изговарамо речи канона налазимо у истом стању духа као и аутор. Али, то није истина.

Одступање од постојећих формулација и вођење самосталног духовног живота, наравно, носи одређене ризике. Може се пасти у прелест, може се полудети, може се накупити гомила јереси, итд. Најбољу гаранцију против тог ризика предложио је у шали један свештеник из Белорусије. Треба узети дрон, снимити на њега све свештеничке возгласе и проповеди. Тај дрон ће летети кроз цркву, кадити, затим ће се приземљити у олтару испред часне трпезе и отуд испричати све што треба, преузимајући најбоље проповеди са интернета. То би функционисало идеално. Остаје само да се измисле идеални парохијани који дођу, оставе неку пару, климају главама и оду.

Тај вештачки „свештеник“ је, чини ми се, одличан пример. Људи, шта желите? Одлучите се. Да ли вам треба „робопоп“ који изговара идеалне проповеди и кади унаоколо или вам треба човек који греши и саплиће се, али је човек? Ако хоћете човека, морате пристати и на одређену меру његових грешака. Ако пређе ту меру, рећи ћемо му: „Ниси довољно квалификован, лош си, одлази!“ Нема човека имуног на прелести.

Шта је прелест? Прелест је стање погрешног, обично превисоког вредновања свог душевног стања. То стање неприметно може обузети код сваког од нас, кроз разобличавање грехова ближњег, кроз борбу за правду и истину… Осећање своје духовне предности крије се иза најплеменитијих маски. Уосталом, сами почеци православља су били обележени осећањем духовне предности, због тога смо ми на неки начин увек у прелести.

Ми смо од самог почетка били „духовни“, бољи – најпре од незнабожаца, потом од аријанаца, касније од баптиста, а онда од свих.

Ко нам, дакле, после тога може приговорити како није добро говорити о својој духовној предности? Можда и није добро, али онда би требало вратити уназад читаву историју православља.

Дакле, смемо говорити о својој духовној предности? „Ја идем у цркву, а комшиница не иде“. У једном предавању сте рекли да нису сви људи способни за духовни живот. Ко је неспособан?

– Неспособност запажа онај ко је способан. Делфин сматра да људи не умеју да пливају. У принципу, то је тачно, из перспективе једног делфина наше пливање је бедно батргање. Риба би могла рећи да делфин не уме да плива, зато што он стално мора да узима ваздух на површини, а она има шкрге.

Или узмимо причу о талентима. Са становишта неког ко има пет талената онај ко има само један је неталентован. Али, са Божијег становишта обојица се налазе у истом положају. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише: „Дарови су различити, али је Дух један“ (1Кор 12, 4). Умеће свирања виолине и умеће организовања концерата и турнеја – то су два различита умећа. Виолиниста може рећи да је менаџер неталентован зато што не уме да свира виолину. А менаџер може рећи да је виолиниста неталентован, будући да је приморан да свира у подземном пролазу да би зарадио макар нешто. Само заједно могу дати маха својим талентима.

У том смислу, људи који су потпуно неталентовани, неспособни за било шта, објективно не постоје. Али, са субјективног становишта можемо рећи: „Као гитариста, ти ниси ни за шта, ти си потпуна нула“. Ако дефинишемо духовни живот, неки људи ће се неизбежно наћи ван оквира те дефиниције. Желите да дефинишете? Будите спремни да ће већина човечанства остати изван ваше дефиниције. Зато мислим да Бог са сваким човеком води лични дијалог и да Бог тог човека разуме боље него што га разумеју други људи.

Дакле, не треба се бринути због квалитета свог духовног живота?

– Ако бринемо због тога, то је слично као кад бисмо се стидели музике која нам се свиђа. Имате ли однос са Богом? Јесте ли способни за нешто више? Начините корак. Ако га још увек нисте начинили, можда ни не треба? Не треба силити себе да бисмо се претворили у визионара, медијума, преподобног… Чему то? Будите на оном степену на којем се осећате пријатно.

А ако ми, на пример, не иде молитва, ако ме Бог не чује? Или ако не успевам да постим и због тога ми је непријатно?

– Ми имамо неколико модела духовног живота, то су молитве и постови. С једне стране, они нас мотивишу, с друге нас траумирају. Прочитам житије Антонија Великог и са усхићењем уђем у пост, а онда на крају поста кажем: „Мој пост није никакав, глупост најобичнија, ја лоше постим, то нема никакве везе са оним како је постио Антоније Велики“. То се зове недостатак модела.

Када почнем да се молим, имам два модела молитве: с једне стране, требало би све да прочитам, с друге стране, требало би да се молим душом. Душом могу да се молим пет минута.

Да парафразирам апостола Павла, боље је рећи пет својих речи него сто речи на црквенословенском. Ако се човек осећа способним за нешто више, онда се то нешто и догађа. Човек се природно развија. Ако осећаш да желиш више, треба себи то да пружиш.

Човек узме гитару, научи да свира и задовољан је како свира. Ако је то човек попут Дејва Мастејна или Гарија Мура, целог живота ће свирати виртуозно, трудећи се да звучи све боље и боље. Постоје људи чија су очекивања од себе огромна, они осећају да треба да пођу даље. А постоје људи који савладају једноставну песмицу или неке просте акорде и више им, напросто, није потребно.

Зато, када ми људи кажу како се моле десет или двадесет година, али нису задовољни својом молитвом, они се варају. Задовољни су. Задовољни су ситуацијом незадовољности својом молитвом, зато што је незадовољност својим духовним животом знак православности. Ако желиш да будеш обележен знаком православности, буди незадовољан својим духовним животом. Ево, сав сам незадовољан. А онај ко је стварно незадовољан тај седи и вежба гитару.

А ако сам стварно незадовољан? Како „вежбати“ духовни живот?

– Експериментисати. Само, ти експерименти не треба да долазе споља. Онима који желе да експериментишу дао бих следећи савет: експериментишите сами. Ако се са неким саветујете, он не треба да руководи. Експеримент је веома префињена ствар. Ако желим да направим корак напред, а други ми каже: „нека ти корак буде два метра“, моје ноге то неће моћи да изведу. Раст треба да буде природан, макар и кроз мале кораке.

Пример експеримента: одлучиш да уместо вечерњих молитви прочиташ неке друге или да прочиташ нешто из Цветног триода. Јеси ли то сам измислио? Јеси. А пошто си сам измислио, можеш сам и да се предомислиш, имаш ту слободу. Чим ти неко каже: „Изволи, читај Псалтир“, већ осећаш притисак. Осим ако ти каже: „Саветујем ти то и то, али ако ти се не свиди, више немој“. То је у реду.

Можда се нађеш у необраном грожђу, схватиш да такав експеримент није за тебе. Али, у експерименту увек треба оставити могућност корака уназад. Ми у православљу смо навикли да је корак уназад малтене преступ. Експеримент се управо у томе и састоји да можете учинити корак назад. Покушајте ради експеримента да не постите један Велики пост. Ако вам се не свиди, следећи пост постите. Али, имајте све време на уму да сте тако сами одлучили. Нико други неће узети на себе одговорност за резултат експеримента.

Да ли то значи да духовник није ни потребан? А ако је ипак потребан, онда какав?

– Духовник треба да буде као старији друг. Још је свети Игњатије Брјанчанинов писао да у наше време нема више духоносних стараца, остали су само старији другови. Ако се успостави такав однос, све ће бити безбедно. Онај ко експериментише осећаће тло под ногама, осећаће себе. И много боље ће почети да разуме друге који експериментишу, али на другачији начин него он.

Оче Вјачеславе, Ви доста смело говорите о томе. Зар Вас не оптужују за новотарство, модернизам, за то да припремате „православну реформацију“? Тим пре што поднаслов Ваше књиге гласи Цртице за унутарњу реформу…

– Зар заиста мислите да је код нас могућа реформација? Немачка Реформација није почела тако што је Мартин Лутер написао тумачење Посланице Римљанима, него тако што је добио подршку од кнежева-изборника. Конкретно, саксонски кнез-изборник Фридрих III Мудри му је пружио уточиште, иначе би и Лутер био погубљен као Јан Хус и Џон Виклиф. Али, Лутер је имао покровитеље у виду кнежева-изборника или, како бисмо данас рекли, олигараха, који су чисто материјално били заинтересовани за секуларизацију, за одузимање земаља од папског престола у своју корист. Зато су и организовали Реформацију као социјални процес.

Данас бисмо могли говорити о потенцијалној реформацији само уколико би неки олигарси били заинтересовани да нешто одузму Цркви, неке земље или другу имовину, па би одлучили да подрже реформаторске струје у Цркви.

Али, то није случај. Сви представници световне власти, сви олигарси, држе страну представницима црквене власти и не подржавају хришћанске либерале унутар Цркве. Сваки директор фабрике, а камоли олигарх, жели да се спријатељи са епископом и митрополитом, а прогресивни свештеник му нимало није потребан. Зато је данас реформација у смислу Лутера немогућа. То је као кад бисмо се плашили Марсоваца који ће доћи и појести све наше залихе кромпира.

А постепена обнова је наша свакодневна пракса, она се увек одвијала и увек се одвија. И увек је наилазила на противљење. Када је Василије Велики прогласио да је Син „омоусиос“ тј. јеносуштан Оцу, завршио је у тамници. Када је Максим Грк редиговао текстове, завршио је у затвору. Када је Дионисије Радоњешки редиговао текстове, исто тако. Симеон Нови Богослов је истеран из манастира. И Василију Великом је суђено… Многи и многи свети оци су у своје време важили за „либерале“ и излагани су репресијама због тога што су обнављали поглед на Христа, на хришћанство, на духовне праксе. Тако је било и тако ће бити увек.

Обнова се одвија. Погледајте како данас православни хришћани посматрају идеју пакла. Свети Григорије Двојеслов је говорио да ће једно од уживања праведникâ бити посматрање вечних мука грешникâ. У Средњем веку се тако сматрало. Још у 19. веку у православним уџбеницима догматике је писало да је Бог осветник који ће свима узвратити по делима. Где је данас све то?

У Цркви је одрасло ново поколење, васпитано на митрополиту Антонију Сурошком, оцу Александру Мењу, оцу Александру Шмеману, професору Осипову и другима, веома далеко од средњовековне Цркве. Савремена идеја доброг Бога који жели да помилује на Суду потпуно је супротна богослужбеним текстовима, у којима Бог свакоме узвраћа по делима.

Ми смо прешли тај пут, а да га нисмо ни приметили. Нисмо приметили ни како смо почели да се стидимо тога што архијереј има много новца и огромну власт. Раније су се људи тиме поносили. Теофан Прокопович је имао чизме од десет хиљада рубаља, то су за 18. век биле огромне паре. Када се у кочије упрегне шест пари коња, то је био луксуз. Данас се архијереји критикују због луксуза. То значи да смо већ обавили велики реформаторски посао.

https://teologija.net/zagrebi-liberala-ugledaces-konzervativca-razgovor-sa-o-vjaceslavom-rubskim/?fbclid=IwAR0f9ATAsyClwhITNEoUbJSpRe9rMkrkmFsmbcInciz5_q4oLdOUvEVyG5Y

Пета недеља свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију.

Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом Еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља , недеље Светог Григорија Паламе , недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника . Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен.

У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподобне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо:

„Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала,
Подражабајући Англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна.ˮ

Како је записано у синаксару ове недеље „Да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавилиˮ, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји". Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ

Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима:

„Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.ˮ

„Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.ˮ

Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове.

https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/3950/peta-nedelja-velikog-posta-prepodobne-marije-egipcanke

Сусрет Св. архангела Гаврила и Пресвете Дјеве Марије преломан је чин у духовној историји човјечанства. Јављајући јој се у њеној одаји, Св. архангел Гаврил је Дјеви Марији рекао: „Радуј се, благодатна Маријо! Господ је с Тобом!“, и потом је извијестио да ће родити Господа Исуса Христа, Спаситеља и Искупитеља свијета, Месију, чији су долазак древни Јудејци стољећима очекивали. Сам чин објаве „благе вијести“ Дјеви Марији у православној духовној традицији се још од древних времена сваке године прославља кроз празник Благовијести. Према јулијанском календару овај дан се празнује 7. априла, а према григоријанском календару 25. марта. О овом великом празнику Св. владика Николај Велимировић ће у „Прологу“ записати: „Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се!, да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.“

Празник Благовијести нашао је своје мјесто у појединим изрекама и народним вјеровањима, како на подручју Црне Горе, тако и на ширем српском етнографском простору. Примјера ради, и данас ћемо на сјеверу Црне Горе чути изреку: „Процвјетао к’о Благовијест“. Овај празник наступа убрзо иза календарског почетка прољећа. У локалном говору „процвјетати“ у ствари значи „радовати се, обрадовати се“. Цвјетање пољског биља почиње већ у марту. Поглед на поље које обилује разнобојним цвијећем буди радост у човјеку. Благовијест је празник прољећа, празник разнобојне прољећне вегетације, празник радости. Поетични дух радује се доласку прољећа, па и Благовијестима. Само у том смислу, иста се изрека може разумјети. У раскошно богатој збирци српских народних изрека наћи ћемо и изреку „Колико се на Благовијести вина попије, толико се крви добије“. Празник Благовијести увијек наступа у склопу Великог или Часног поста. Велики пост почиње седам седмица прије Васкрса и траје укупно 48 дана. Строге монашке одредбе исхране регулишу да се у току Великог поста риба и вино могу користити у исхрани само на Благовијести и Цвијети. Вјерник који се досљедно придржава ових одредби у току поста, служећи се рибом и вином на празник Благовијести обновиће и оснажиће тјелесну виталност. Схваћена управо у овом контексту, изрека коју смо навели добија на вјеродостојности и сопственом утемељењу. У Србији је раширено народно вјеровање да змије не напуштају своја подземна скровишта и не излазе на лице земље прије Благовијести. Вјерује се да није пожељно у свакодневном говору помињати змије у раздобљу уочи Благовијести, али ни на сам празник Благовијести.

Бројни храмови широм православне екумене посвећени су празнику Благовијести, Благовјештењу. Храм Св. Благовјештења на острву Бешка на Скадарском језеру подигнут је 1440. на иницијативу зетске књегиње Јелене Балшић, кћерке Св. кнеза Лазара Хребељановића. По сопственој жељи, сахрањена је у истом храму 1443. Манастир Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури, у широј околини Чачка, значајна је црквено-народна светиња Србије. Подигнут је 1601. године.

Поједини значајни догађаји из духовне и националне прошлости српског народа, али и ширих простора православног Балкана, реализовали су се стицајем одређених околности и несазнајном вољом Провиђења управо на празник Благовијести.

На Благовијести, 25. марта 1821. (по старом кал.) плануо је општенародни устанак грчког народа против османлијске окупације. Послије ослободилачког рата, који је потрајао готово десет наредних година, Грци су извојевали националну независност. Формирана је Краљевина Грчка 1830. Као суверену државу признале су је водеће европске велесиле. Ипак, изван њеног састава остали су под Турцима Епир, Тесалија, Тракија, Крит и већина острва у Јегејском мору. У ослободилачким ратовима, који ће услиједити у наредним историјским епохама, постепено ће се и ове области присајединити матичној земљи, Краљевини Грчкој. Све до данас у Грчкој се празник Благовијести празнује и као Дан независности, државни и национални празник, као спомен на слободарски народни устанак против Турака из 1821.

Духовни великан српског народа и један од највећих теолога православне екумене, архимандрит Јустин Поповић, рођен је на празник Благовијести у Врању 1894. Управо зато јер се родио на празник Благовијести добио је име Благоје. Преподобни отац Јустин упокојио се на Благовијести 7. априла 1979. у манастиру Ћелије код Ваљева. Сахрањен је у гробљу манастира Ћелије. Уписан је у календар светих СПЦ као Преподобни Јустин Ћелијски. Спомен на оца Јустина Поповића празнује се 14. јуна. Провиђење Господње је одредило да се овај велики син српскога рода и родио и упокојио на празник Благовијести. И заиста, отац Јустин је у цјелокупном свом овоземном животу својим дјелима и надахнутим проповиједима исповиједао и ширио „Благу вијест“ Христову.

Велики поета Јован Дучић, у литератури често ословљаван и као „кнез српских пјесника“, познат и признат по свом префињеном пјесничком изразу и отменом духу, увјерени српски патриота, упокојио се у изгнанству управо на Благовијести 7. априла 1943. у мјесту Гера, у Индијани, у Сједињеним Државама. И Дучић је на свој начин био носилац „благе вијести“, али из нестварног свијета пјесничког духа. Све до наших дана Дучић нам носи „благе вијести“ кроз сопствена пјесничка остварења исклесана и исказана на нивоу највећих литерарних домета стваралачког духа.

Управо на Благовијести 7. априла 1939. италијанске трупе започеле су инвазију Краљевине Албаније. Италијани су, не наилазећи на већи отпор, окупирали Албанију за два наредна дана. Албански краљ Ахмет Зогу избјегао је у Грчку.

Двије године касније, њемачке и италијанске трупе су уочи празника Благовијести, 6. априла 1941, без формалне објаве рата, напале и Краљевину Југославију. Њемачки ратни авиони су 6. априла и на сам празник Благовијести, 7. априла 1941. у таласима бомбардовали Београд засипајући га смртоносним товарима авио-бомби. У овим узастопним бомбардовањима животе је изгубило више од 2.000 Београђана. По личном Хитлеровом наређењу, бомбардована је и спаљена и Народна библиотека на Косанчићевом венцу, у којој су уништени библиотечки и архивски раритети од непроцјењиве културне и научне вриједности. За само десетак дана Краљевина Југославија је пред најездом армија Сила осовине престала постојати.

Празник Благовијести је дан радости али и дан сјећања, како на наше духовне великане, тако и на све наше знане и незнане сународнике, који су током минулих времена положили животе своје на олтару Цркве и Отаџбине, истрајно бранећи вјеру праотаца, вјеру православну.

Овај велики празник нас учи да ће у исходишту историје Христос ипак надвладати Антихриста, да ће Лаж бити надвладана Истином, док ће Зло коначно бити надвладано Свјетлошћу, Свјетлошћу Господњом. Управо у томе и јесте суштина „благовијести“ коју нам је Христос даровао, позивајући све нас да Му вјерно и неодступно сљедујемо, како бисмо трајно задобили највећи дар Господњи – живот вјечни.

Професор Предраг Вукић

https://mitropolija.com/2022/04/07/profesor-predrag-vukic-blagovijesti-u-nasem-duhovnom-i-istorijskom-trajanju/