Подсећамо вас на чувену видовданску беседу преподобног аве Јустина ћелијског и врањског, коју је овај свети отац Цркве Православне произнео 1966. године у манастиру Ћелије, а коју смо преузели са Ју-тјуб странице Светосавска лествица:

Извор: Радио "Слово љубве"

http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Vidovdan 1966 ava justin.mp3

Беседа преподобног Јустина Ћелијског у другу недељу по Педесетници, на Јеванђеље о призвању Симона Петра и Андреја брата његовог, као и Јакова Зеведејева и Јакова брата његовог на апостолску службу

Рибари постали ловци људи. Данашње Свето еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте као их Он позива: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“.

Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.

И заиста, чуло се и збило се то одмах. Ето, ти прости људи, ти прости Галилејци, како вели Свето еванђеље, одмах оставише мреже своје, Петар и Андреј, два брата и одоше за Њим. То учинише исто, истога дана, такорећи после неколико тренутака, и два брата, Јован и Јаков, синови Заведеја. И они оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. За ким идете? Гле, тај Исус из Назарета за којим сте ви пошли још није учинио никакво чудо. То је био тек почетак Његовог рада у овоме свету, а ви идете за Њим, остављате занат свој, мреже, земљу, породице своје. За ким идете? Сада не знамо, идемо, али имамо у срцу неко осећање, неку силу да идемо за Њим, да Га послушамо, нека буде оно што Он хоће од нас. То је оно што нас води, предати се сав Господу Христу, Њему на послушање, себе не слушати, себе згазити, све своје оставити и за Њим поћи.

И заиста, три и по године ишли су они за Њим, гледали шта Он ради, испитивали, проверавали: ко је Он, шта је Он, шта то Он даје људима? Они су ишли за Њим, а Он је, како се вели у данашњем Еванђељу, проходио Галилеју и остале крајеве, проповедајући Еванђеље о Царству небеском и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. Сваку немоћ и сваку болест по људима. То је Господ! И када су они сами почели силом Његовом, именом Његовим, кад их је Он послао на проповед, да васкрсавају мртве, да исцељују од свих болести, они су онда почели да се убеђују да је Он заиста необичан човек, не неки велики самоучитељ или пророк, већ нешто веше од тога – Господ, Месија, Спаситељ света!

И кад се сва Јудеја и Галилеја узбунила, и пита се: Ко је то, ко је тај Исус? Ко си ти, што си дошао, зашто мучиш душе наше, шта нам носиш? Он Сам, Господ, пита ученике Своје: А шта ви мислите ко сам ја? Тада Петар иступи и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога, тј. Ти си Спаситељ, Месија, Син Бога Живога. Тиме је откривена сва тајна Господа Христа, сва сила Његова, али у исто време је откривена и сила Светих апостола. Но и то је било све мало: васкрсавати мртве, исцељивати сваку болест и немоћ по људима, то јесте нешто, али није све.

Када је Господ распет, те ноћи побегли су сви ученици од Њега. Сви ти рибари галилејски, који су Именом Његовим васкрсавали мртве, побегли од Њега! Шта сад? Изгубљена је свака нада, они су требали да буду ловци васељене, а гле! Та смрт побеђује Њега, њиховог Учитеља, ено Га на крсту… Издише, умире… али васкрсава и силази међу њих. Они се тада сећају Његовог позива: Хајде за мном, када су чули и пошли за Господом Христом, и од грешника постали проповедници. Гле, колико је међу светитељима разбојника, бивших разбојника који су се покајали, пошли за Господом Христом кроз веру и љубав и све свете врлине, ишли за Њим и себе изградили као Света божанска небеска бића, небеске људе. Колико је простих људи, колико занатлија, колико земљорадника, колико научењака, колико философа, колико научника чувши позив: Хајде за мном, пошло за Господом Христом, за крстом, у лађу бесмртности, у Цркву Христову, и искрцали се у Небеске обале, и постали Христови, постали вечни, постали бесмртни.

Свима њима Господ даје – шта? Даје Вечни Живот. Даје Вечни Живот кроз Вечну истину, кроз Вечну правду, кроз Вечну љубав, кроз Вечна божанска добра којих је пуно Свето еванђеље, да бисмо се ми научили чинити та дела, те врлине. Ми? Зашто? Када чујемо тај позив: Хајде за мном, а често се препустимо својим страстима, својим ситним жељама, својим прљавим гресима, а не знамо за Њега. Не реци: та, за мене многогрешног нема Вечне Истине, нисам ја достојан да ми Господ да Вечну правду, Вечну истину, Вечни живот. Коме ти то говориш? Њему, Господу Човекољупцу, једином Човекољупцу Господу Христу, Њему који је велике грешнике миловао, Њему који је великог грешника Закхеја апостолом начинио, Њему који је од разбојника Мојсија начинио Светог Мојсија Мурина, Њему који је од Магдалене – која је била пуна ђавола и бесова, начинио светитељку равноапостолну, коме ти то говориш да Он за тебе нема љубави и да ти неће дати Вечну истину, Вечни живот?

Хајде за мном! Реши се, пођи за Њим. Видећеш, то је, то је пут радости, и жртва коју ти чиниш, пут монашки, духовног миља, умиљења душе. Све тешкоће које ти доживиш у овоме свету ради Господа Христа, то су тешкоће које те искрцавају на ону обалу, које те кроз калварију и Голготу воде у Васкрсење, у победу над смрћу. Не сумњај! Оставио си мало за Господа Христа. Неки грех свој мали или велики грех, страст своју малу или велику страст, оставио си ма шта, оставио си за Господа Христа и пођеш ли за Њим – ти спасаваш себе! Не њега, Он је Спаситељ! Идући за Њим, идеш за самога себе и тиме чиниш себи вечну корист, вечну правду. Ми себи помажемо, себе чинимо победницима, а Он нам због те велике силе Своје даје ту силу, ту Вечну љубав и Вечну правду. Само од тебе и мене зависи да живимо по Његовој великој љубави у овоме сету, да живимо по Његовим еванђељским заповестима у овоме свету, а ви знате те заповести чудне, од оне најмање до оне највеће. Све је то Божански узвишено и свето: не само љубити ближњег свог, не само та заповест испуњава душу миљем, него љуби и непријатеље своје, љубише оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне.

Гле, ти си хришћанин, ти онда иди за Господом Христом, приљежно. Вели Свето еванђеље:„Љубав не завиди. Завидиш ли, ти тонеш у дно смрти. Завист – велико море смрти око тебе, душа се дави, спасавај себе из тог мора. Љубав се не надима, не горди, не мисли зло, пише у Светом еванђељу. Неда ти да у твом уму царује нека мисао зла. Или не трпиш, или чиниш још неко зло дело. О каква страхота! Ти, ти онда ниси са Господом Христом, не чујеш Његов глас дивни и божански: Хајде за мном! Он ти даје силе и моћи да ти заиста избациш из себе сваку злу жељу, сваку злу мисао, да никоме зло не мислиш, а камоли зло да кажеш, да не говорим о псовци. Ти, ти си онда Христов, ти идеш за Њим: Хајде за мном! Не реци: ја сам недостојан. Не, од тебе зависи, све од тебе зависи – да се отресеш свога греха, своје страсти, своје смрти, свога ђавола. Он те позива: Хајде за мном. Не мораш поћи за Њим.

Гле, све је смртно код тебе! Све је смртно код тебе, све, али Он, Он ће те искрцати на обалу бесмртности. Ти само помисли: Господ је сишао у овај свет ради нас, да би се ми могли спасити са обале смрти. Господ ће ради вере твоје и моје, све Божанско да да теби и мени, да себе спасавамо идући за Њим, од сваке смрти да спасавамо себе, од свакога греха, од свакога ђавола, од свакога зла. То можеш и ти, могу и ја. Не реци: слаб сам. Не, Апостол Павле је имао исту прилику, као и ја и ти. Свети Сава отишао је за Господом Христом, свега се одрекао. Сетите се: царевић, краљевић, сав у сјају, престо га чека, све оставио кад је чуо позив Господа Христа: Хајде за мном! Пош’о за Њим, бацио све! После је он живео осамнаест година у Светој Гори, дан и ноћ проводио у молитви и посту, и гле, шта је постало од Растка краљевића, шта?! Свети Сава, највећи Србин, најбесмртнији Србин, највећи човек Српски, највећи учитељ и просветитељ, највећи војсковођа духовни српски, највећи бесмртни Патријарх српски – ето ко је постао младић Растко, који је у седамнаестој години напустио све и пошао за Господом Христом.

Тај пут тражи, пут тај даје ти – шта? Царство небеско! Какав богаташ постајеш идући за Господом Христом, и ти и ја и сваки хришћанин! Нема греха који ти Он неће опростити ако пођеш за Њим. Јер пошавши за Њим, ти си пошао у борбу против сваког ђавола, у борбу против сваког греха, прво греха у твојој души, прво страсти у твојој души, прво зла у твојој души. Устани на њега, то је главни непријатељ твој, не спољни непријатељ. Ми обично измишљамо непријатеље око себе, те онај ми је крив, те онај ми не да да постим, те онај ми завиди, те не могу због њега да идем Христу. Не, не варај себе, лажеш себе! Главно је зло у теби, у твоме греху, у твоме среброљубљу. Нећеш да се смириш пред Господом Христом. Погледај, не пођеш ли за Њим, ти си стварно дављеник у мору смрти, ти стално умиреш и иструлићеш сав. Пођеш ли за Њим, ти ћеш се искрцати на обалу бесмртности и стећи Живот вечни.

Све у Цркви Христовој води васкрсењу мртвих. Ево, Свето причешће које се прима данас, и за време поста, и увек, шта је то? То је васкрсење из свих смрти. Примаш Господа Христа Победитеља смрти – о каква радост! Где си смрти? Где је твоја победа, пакле, ђаволе, где је твоја сила?! Све је ишчезло, свега нестаје. Ти причешћујући се идеш сав у Небеско Царство, само живи достојно Господа Христа, немој да Свето причешће скрнавиш, (да) враћаш се на старе грехе, на стара зла. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђељски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. Пао си у грех, страшан грех и поново пао, стоти си пут пао, устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос. То је позив Светог апостола Савла или Павла. Да, Васкрслог Савла у Апостола Павла.

И ти, ти васкрсни себе из мртвих покајањем. Нема греха, нема страсти, нема смрти која тебе хришћанина може победити. Крштен си, причешћујеш се, ту ти је покајање, ту вера, ту милосрђе. Прихвати ма коју од тих светих врлина и она ће те васкрснути из твојих смрти, победити грехе у теби.

Господе! Нека свако уво, нека свако људско уво чује твој позив: Хајде за мном! Нека све пође за Тобом, да би се све искрцало на лађу Цркве Твоје, у Небеске светове Твоје, у Царство небеско. Амин.

Беседа изговорена 1966. године
у Светоархангелској Ћелијској обитељи

Недеља свих светих је прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим светима, као „жетве Духа Божијега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник.

Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.

Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула.

После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја…

http://www.spc.rs/sr/nedelja_prva_po_pedesetnici_svih_svetih

После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота.

Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“ Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26)

Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га.

Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.

Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“

Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“

Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“

На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања.

Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он.

Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“^[5] са вечним животом.

Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56).

Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“

У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.

Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни.

Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима.

Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима. Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“, исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“.

Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“, онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“, то је смрт моја.

Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“

Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене.

Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас.

Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“

Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем?

Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив?

Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази?

Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“

Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35)

Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“.

Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег.

После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ.

Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом.

Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу.

„Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност.

Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“ „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе.

Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма.

Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује.

https://teologija.net/hristos-posle-vaskrsenja/

Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру.

У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.

Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети.

„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.

„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима.

У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).

Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна.

Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.

Шта је вера? Вера је поверење, лични однос.

Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа.

Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине.

Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.

Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.

Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.

Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.

За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква.

Вера није ја  и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична.

Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује.

Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета.

Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.

Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.

Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.

Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1).

Вера је својство само људских бића.

Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен).

У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим.

Вера је додир другог.

Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом.

Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима.

Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет.

Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).

Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати.

Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом  супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све.

Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.

Вера је стил живота а не један његов део.

https://teologija.net/vera-je-dodir/

Закључана отвори Едемска врата.
Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се.
(Синаксар Великог Петка)

Васкршњи пост дође и прође, неко се потруди више неко мање, али ретко ко до последњег дана дође са истим ентузијазмом са којим је започео. Када трка крене сви су тркачи пуни снаге и јуришају ка медаљама и подијуму али како време одмиче тако и темпо опада па се неретко многи једва превуку преко циљне линије. На циљу се нико не весели ловорикама, нико није шампион поста, него се сви радују што је трка завршена и може да се предахне. Доминира умор и осећај да је све то могло и мало боље.

А онда у глуво доба ноћи долазимо на Пасхално јутрење и тамо слушамо Златоуста који нас громко позива: „Уђите сви у радост Господа свога и први и други, плату примите, богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и који нисте постили, веселите се данас… Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због греха, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт…”

Свети нас подсећа да пост није циљ сам себи већ да се приближимо Богу, да уђемо у Царство Његово, да оснажимо веру, да ојачамо дух. Но, ако ћемо бити искрени сами са собом, признаћемо да се може постити и боље него што смо постили. Могли смо се усрдније и чешће помолити. Могли смо мање да грешимо, више да праштамо, мање да причамо више да стражимо… Могли смо али нисмо – и шта сада? Хоће ли нас Бог презрети, хоће ли нас одбацити, заборавити, осудити? Јесмо ли достојни?

Када је Христос сишао у ад и угорчао га, одонуд је у рај повео Адама и Еву, Давида и Соломона, Судије Израиљске, Патријархе и Пророке, Мојсија, Арона, Лота, Сару, Ревеку и многе друге праведнике… али је ипак једна чудесна личност пре свих њих ушла у рај. Један човек коме не знамо честито ни имена, не знамо да ли је икада какво добро дело учинио, вероватно дана није постио, Богу се није молио, у храм није долазио… Знамо толико да је био разбојник и да се лакше са њим идентификујемо него са Судијама и Пророцима.

Али знамо и да је био благоразуман, да је Богу принео чисто срце покајничко и жудњу за заједницом. Како Црква пева, кључ за Едемска врата која су била закључана од прародитељског пада била је спознаја Бога чистим срцем и молба – сети ме се.

Када неко данас дође у Цркву тражећи Бога тамо га најчешће сачека некакав побожњак са милион правила. Јесу ли добра или лоша није ни битно. Христа су разапели између два разбојника да би и Њега представили разбојником. Тако и сва наша правила замагљују суштину а упућују на маглу. Стави мараму, не фарбај косу, пуштај браду, скини шминку, певај, не трећим гласом него седмим, самогласно, тропарски, читај, пости на води, на уљу, на риби, стој, клекни, сагни се, устани, иди лево а ти десно, горе за живе а доле за мртве, не једи грожђе на црвено слово, не кади с десна, не улази с лева, ово се не ваља а оно се ваља… А када би пустили Цркву да одговори тај би боготражитељ чуо благи пој: Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли и спаси ме.

Благоразумни разбојник и сам је био у болној агонији. Нико му није завидео на његовој позицији. Осуђен на смрт, мучен, пребијен, крвав, кроз удове прободен хладним челиком и разапет на грубом дрвету. У мору својих мука и болова, свестан својих животних промашаја, своје немоћи да било шта још учини, окреће се и поред себе види још једно крваво тело на дрвету, човека понижена и једнако савладана. Али пошто је смогао снаге да савлада свој его и да не буде концентрисан само на себе, смиривши се на крсту и сагледавши свет из голготске перспективе вечности, његов просвећени ум препознаје Спаситеља.

Свети Јован Шангајски и Санфранцискански каже: „Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.”

Покајање је било и остало неопходни предуслов за прочишћење ума. Духовни живот почиње борбом против страсти, против егоизма, стицањем хришћанских врлина и смирења. Када тако оснажимо своју веру у Бога за којим жудимо – Бог нам дарује отварање духовних очију, прочишћење ума и срца које Свети Оци зову нус. Просветљени нус препознаје Бога и улази у заједницу с Њиме, обожује се.

Човек не може сам да се обожи, то увек долази с поља – или од Бога или од другог човека. Онај кога обожава Бог постаје Свети – бог по благодати, а онај кога обожавају људи постаје идол – лажни бог и син пропасти. Очишћење срца и смирење су баш зато важни да би човек на време препознао да ли се кроз живот креће стазама који му доносе обожавање земаљско или обожавање небеско.

Ми смо, браћо разбојници, већ на крсту. Разапињемо тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24) и будући на крсту треба са смирењем да прихватимо да нам није остало много времена. Јер како нас учи светоотачко предање „са крста се не силази, са крста те скидају”. Благоразумни разбојник је на крсту поред свога видео израњавано и крваво тело, слабо и намучено, шибано и попљувано, понижено и осуђено, а ипак препознао да је то оваплоћени Бог. Тако и нама ваља да препознамо да је Црква, ма како израњаваних и несавршених удова, ипак тело Христово у којој је Он онај који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје.

На крст се за нас доборовољно попео сам Бог, и то за нас разбојнике. Свети Апостол Павле рекао би још и горе, за нас немоћне безбожнике. „Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници Христос умре за нас.” (Рим. 5:7-8)

Па када је Творац сваке твари, Сведржитељ свих светова, Пантократор, дошао међу нас разбојнике и умро и Васкрсао за нас. Када тај свемогући Бог коме ништа не треба и коме ми ништа не можемо додати, учествује у нашем животу својом безграничном љубављу, даје нам Тело и Крв своју да би смо имали живот у себи. Када је нас ради смрћу смрт уништио, Ад испразнио, разбојника у рај увео… онда и ми који смо слабо кадри да добро постимо, да се добро молимо, да се за грехе кајемо, да се добро владамо, да милостињу чинимо, да добро служимо, да лепо певамо, да правила држимо, да штогод добро учинимо, и такви имамо смелости да кажемо: Ти, Господе, који све трпиш, сети ме се, у Царству твоме.

Немања С. Мрђеновић

https://teologija.net/ima-i-za-nas-nade-braco-razbojnici/

Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу. Он се одазва њиховој молби и написа Свето Еванђеље, и прво га показа самом апостолу Петру. Свети Петар га прочита и посведочи као истинито, и препоручи га свима да га читају и да верују ономе што је написано у њему. Затим од светог апостола Петра би свети Марко послат најпре у Аквилеју на проповед Божје речи, а потом у Египат. И тако у Александрији свети Марко би и први проповедник Еванђеља и први епископ.

Египат сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, и идолопоклонства, гатарства и злоће. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Либији, Амоникији и Пентапољу, и да их просветли светлошћу свете вере и Христу приведе. Чудотворећи свуда, он црквама постави епископе, свештенике и ђаконе, и многе људе научи тако врлинском животу, да су се и неверници томе дивили и хвалу одавали. Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским хришћанима, које је свети Марко упутио, каже и ово: Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем. Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину. У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот. Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире. Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17).

Тако пише Филон Јеврејин о ученицима светог Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским. Тако свети Марко многострадалним трудовима својим обради у Егапту виноград Христов, имајући свој епископски престо у Александрији, где мученички сконча.

О страдању светог еванђелиста Марка блажени Симеон Метафраст пише ово: У време када се свети апостоли разиђоше по свету ради проповеди Еванђеља, свети Марко по Божјој вољи дође у Египат. А божанствени канони свете апостолске Цркве назваше га еванђелистом, јер он беше први проповедник Еванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа у целом Египту, у Либији, Мармарикији, Амоникији и Пентапољу. Сви житељи тих земаља беху необрезана срца и окорели идолопоклоници, испуњени сваке нечистоте и служитељи нечистих духова. По свима градовима, и селима, и раскршћима они подизаху идолишта и постављаху идоле; и у њих беху чарања, гатања, враџбине, и сва демонска сила, коју Господ наш Исус Христос разруши и уништи доласком Својим. Када божанствени еванђелист Марко проповедаше небеско царство Христово у пентапољском граду Киринеји, он сатвори велика чудеса: речју божанске благодати болесне исцељиваше, губаве очишћаваше, нечисте и зле духове изгоњаше. Просвећени том апостолском проповеђу и чудотворством, многи повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле, порушише идолишта, и крстише се у име Оца и Сина и Светога Ауха.

Тамо му би наређено Духом Светим да иде у Александрију и сеје добро семе Божје речи. Као силан и сјајан подвижник, свети Марко се свесрдно припреми да крене на тај подвиг. Пошто се опрости са братијом, он им рече: Господ мој нареди ми да идем у град Александрију. Братија га испратише све до лађе, и пошто једоше хлеб са њим, они га отпустише говорећи: Нека ти Господ Исус Христос устроји добро путовање!

Отпловивши одатле, свети Марко стиже другог дана у Александрију. Пошто се искрца из лађе, он дође у место звано Мендион. И кад уђе на градску капију, њему се распаде сандала. Видевши то, апостол рече себи: Заиста ми је овај пут срећан. И угледавши обућара који је крпио стару обућу, даде му своју сандалу. Шијући сандалу обућар случајно прободе шилом своју леву руку и, јаукнувши, призва Бога, као што то бива у таквим случајевима. Чувши име Божје, апостол се обрадова духом, и рече у себи: Мој пут Господ учини срећним. – А рана на руци обућаревој беше велика, и силна крв иђаше из ње. Свети Марко пљуну на земљу, начини кал од пљувачке, и помаза обућареву рану, говорећи: У име вечито живог Исуса Христа буди здрав! – И одмах се излечи рана, и рука постаде здрава.

Кад обућар виде такву силу овога човека и дејство његових речи, и кад по лицу познаде чисто и врлинско житије његово, рече му: Молим те, човече Божји, хајде мојој кући и проведи дан код мене слуге твога, да заједно хлеб једемо, пошто си ми указао ову милост. Апостолу то би мило, и одговори: Господ нека да теби небески хлеб живота!

Обућар сав радостан, одведе апостола дому своме. А свети Марко, ушавши у његов дом, рече: Нека благослов Господњи буде овде! Помолимо се, брате, Богу! – И сатворише молитву заједно. По молитви седоше да једу, и стадоше с љубављу разговарати међу собом. У разговору обућар упита светитеља: Оче, ко си ти, и откуда твоја реч има толику силу? Свети Марко му одговори: Ја сам слуга Господа Исуса Христа, Сина Божјег. Човек на то рече: Желео бих да видим тог Сина Божјег. Свети Марко му одговори: Ја ћу ти Га показати.

И стаде му казивати Еванђеље Исуса Христа, и показивати из Пророка што је о Господу нашем било претсказано. Обућар на то рече: Ја никад нисам чуо за Свето Писмо о коме ти говориш, већ за Илијаду и Одисеју, и што мудрују египатски младићи. – Свети Марко му онда изложи учење о Христу, и доказиваше му да је мудрост овога света лудост пред Богом.

И верова обућар речима светога Марка, видећи његова знамења и чудеса, и крсти се сав дом његов и велико мноштво житеља тога места. Име пак обућару беше Аниан. А пошто из дана у дан растијаше и увећаваше се број верних, чуше старешине града да је к њима дошао неки галилејанин и хули богове њихове, и забрањује да им се приноси жртва. Стога тражаху да га убију; и прављаху заседе, не би ли га како ухватили.

Сазнавши за ову заверу, свети Марко постави вернима за епископа Аниана, и три презвитера: Малеона, Савина и Кердона, и седам ђакона, и других једанаест клирика, да служе Цркви. А сам побеже одатле, и дође опет у Пентапољ. И проведе у Пентапољу две године, где продужи утврђивати своје раније дело. И постави у околним покрајинама и градовима епископе, презвитере и клирике, па се поново врати у Александрију. И нађе да се братија умножила у благодати и вери Господњој, па беху и цркву саградили у приморју, у месту Вукула. И праведник се веома обрадова томе и, преклонивши колена, прослави Бога. И проведе у тој цркви дуго време. А хришћани се умножаваху, и потсмеваху се незнабошцима, и идоле њихове ружаху.

А кад незнабожни градоначелници дознадоше да је свети Марко дошао у њихов град, и живи у њему, испунише се љубоморе и зависти пошто чуше да он твори многа чудеса: исцељује болесне, глувима даје слух а слепима прозрење. И стадоше га тражити, и не налазећи га они шкргутаху зубима, и по идолиштима својим поганим и пировима идолопоклоничким они љутито викаху: Велику нам муку задаје онај мађионичар и чаробњак!

Уто настаде пресветли празник Ускрс, дан Христова Васкрсења, двадесет четвртог априла. У исти дан паде и нечестиви празник незнабожачког поганог бога Сераписа. На Ускрс свети Марко служаше у цркви божанствену службу. Огромна руља незнабожаца нападе изненада на цркву, ухватише светитеља, везаше га чврсто око врата, и почеше вући по калдрми вичући: Повуцимо овог вола у обор! А свети Марко благадараше Христа Бога говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ме удостојио да страдам за име Твоје! – А вучен би светитељ по земљи пуној оштрог камења, и из изранављеног тела његовог лијаше се крв целим путем.

Кад паде вече, незнабожни идолопоклоници вргоше у тамницу светог апостола, док се договоре којом смрћу да га уморе. А у поноћи, док врата беху закључана и стражари спаваху пред њима, настаде велики земљотрес, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, косну се апостола говорећи: Слуго Божји Марко, врховни међу светима у Египту, ето уписано је име твоје у књизи живота на небесима, и увршћен си међу свете апостоле, и спомен твој на земљи неће се заборавити никада, и ти ћеш ликовати с Вишњим Силама, Архангели ће примити на небу дух твој, а мошти твоје биће сачуване на земљи.

Видевши ово виђење, свети Марко пружи к небу руке своје говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што ме ниси оставио него си ме уврстио међу светитеље Своје. Молим Ти се, Господе, прими у миру душу моју, и не лиши ме благодати Твоје! – Када он то изговори, Господ Исус Христос дође к њему у оном обличју у ком је био са ученицима својим пре Крста и погребења, и рече му: Мир теби, Марко, еванђелисте мој!

– Свети Марко му одговори: Мир и Теби, Господе мој Исусе

Христе! – И отиде Господ од њега.

Сутрадан дођоше к тамници мноштво грађана, извукоше светитеља из тамнице, поново га конопцем везаше за врат, и опет га вукоше по улицама са истом виком: Повуцимо вола у обор!

– А свети Марко вучен, благодарећи Бога и молећи се, рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! – И рекавши то, предаде дух свој Богу. А руља поганих незнабожаца, желећи да спали тело светитељево, наложи огањ. на месту које потом би названо:Анђелско. И тог часа силом Господа нашег Исуса Христа спусти се мркли мрак, јер сунце сакри своје зраке, и би страшна грмљавина, и велики земљотрес, и киша са силним градом падаше све до вечера. И народ побеже од страха, оставивши светитељево тело. Од кише пак угаси се огањ, а од земљотреса срушише се многе зграде и побише многе. А неки од незнабожаца дрзнуше се рећи да преблажени бог њихов Серапис посетом својом почини те страхоте.

Побожни хришћани онда дођоше, спремише за укоп тело светитељево, и однесоше на место, где су они творили своје молитве и псалмопјенија, и сахранише чесно свете мошти на источној страни у каменој гробници. И спомен његов вршаху ревносно и побожно, почитујући првог александријског светитеља; и за њих ништа не беше чесније и скупоценије од његових светих моштију.

Свети апостол и еванђелист и мученик Христов Марко сконча у Египту, у граду Александрији, двадесет и петог априла, за Неронова царовања у Риму, око 68 године, а за царовања међу нама Господа нашег Исуса Христа, коме част, слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

https://mitropolija.com/2022/05/07/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-3/

Ниједан други химнолошки текст не изражава искупитељску, егзистенцијалну и метафизичку димензију Васкрсења са таквом потпуношћу и снагом као што то чини неупоредиви канон Светог Јована Дамаскина.

То је ремек дело византијске поезије и један од најлепших текстова светске књижевности. Пун узвишене духовности, лирских израза и порука спасења, Дамаскинов канон објављује људима свих епоха „радосну вест Васкрсења“, укидање смрти, пуноћу живота и тријумф последњих дана. Изнад свега, међутим, наглашава квалитет и квантитет радости Васкрсења. Показује нам пут и говори нам шта нам је потребно да бисмо видели Васкрсење. Она нас јача у нашим напорима да победимо физичко и морално зло визијом и сигурношћу учешћа ’у незалазном дану у царству‘ Господњем.

Дивни поетски изрази, избор најупечатљивијих речи из богатог грчког речника, жарки дух вере и наде, а пре свега, излив моћних животних искустава су главне одлике које доприносе састављању овог величанственог канона. .

Један основни елемент који је лако уочљив у химни су префигурације Васкрсења, преузете из Старог завета, које се налазе у целом канону.

* Прва од ових старозаветних референци налази се у ирмосу прве песме канона и садржи реч „Пасха“. Као што сви знамо, „Пасха“ долази од хебрејског „Песах“, што значи „прелазак“. Песах је за Јевреје значио њихово спасење од ропства у Египту и њихово успостављање у обећаној земљи. За хришћане Пасха значи прелазак из смрти у живот, од ропства у грехy до слободе сродства са Богом, од негативних сила света ка позитивним силама Васкрсења. И као што су тада Јевреји који су били ослобођени из ропства фараону певали химну победе, на сличан начин и нови Израиљ благодати пева химну тријумфа, пошто нас је Васкрсли Господ „превео из смрти у живот, а исто тако од земље до неба“.

*Други предлик Васкрсења је ’ново пиће које не тече чудесно из јалове стене’, како каже Свети Јован у ирмосу 3. песме. Према библијском наративу у Изласку, када су Израелци патили од жеђи у пустињи, Мојсије је својим штапом ударио у неплодну стену, изазвавши обилне потоке из којих су људи могли угасити жеђ. Овај догађај предочава „ново пиће“ која излази из живоносног гроба у Јерусалиму и извор је нетрулежности. То је Света тајна Божанске Евхаристије, дата од Бога, најважнија васкршња трпеза Цркве, која се даје „за опроштење грехова и живот вечни“ Овако верници доживљавају Васкрс, ову задивљујућу Пасху у другу стварност, „почетак другог, вечног начина живота“.

* У ирмосу 4. песме, са изузетном песничком вештином, Свети Јован позива пророка Авакума да објави Васкрсење. Да би примио пророчку поруку, Авакум је морао да стоји на стражи и да се постави на бедем. Свети Јован позива пророка да стане на духовне бедеме и покаже човечанству „светлећег анђела“ који стоји поред празног гроба и објављује свету „да је Христос свемоћни васкрсао“.

* У трећем тропару исте песме Христос је назван „пасхалним јагњетом“. Да би се сетили свог избављења из египатског ропства, Јевреји су жртвовали пасхално јагње, које је било једногодишњак. Ово јагње је било префигурација Јагњета Новог Завета, Исуса Христа, који је жртвован „за живот и спасење света“. Конзумација пасхалног јагњета предочава тајну Божанске Евхаристије, на којој се Јагње Божије приноси „вернима као храна и пиће“.

* Четврти тропар 4. песме повлачи паралелу између Давида, краља пророка, и народа Израела. Као што је Давид, када је донео Ковчег завета из града Валата (у Киритат Јеариму) у Јерусалим, заиграо од радости на овом великом догађају, тако се радују и чланови Хришћанске Цркве, видећи „значај испуњења симбола у великом догађају Васкрсења. Као нови Ковчег благодати, Црква је утемељена на сили Крста и Васкрсења, због чега је заувек непомична.

Јонина невоља је представљена у ирмосу 6. песме као једна од најзначајнијих префигурација Васкрсења: „Устао си у трећи дан из гроба, као и Јона из кита“. Јони је Бог заповедио да проповеда покајање у граду Ниниви. Он, међутим, није послушао божанску заповест и укрцао се на брод који је пловио у град Таршиш. За ово је кажњен од Бога. Брод којим је путовао био је у опасности да се потопи и Јона је, свестан своје грешности, замолио посаду да га баце у море, што су они и учинили. По Божјој заповести, кит  је прогутао Јону који је живео у њеном стомаку три дана и три ноћи. Кит је затим избацио пророка на суво и он је кренуо у Ниниву да изврши Божју заповест. Јонин боравак у стомаку кита и његов чудесни излазак су префигурације Христовог тродневног сахрањивања и васкрсења.

Сам Господ је употребио пример Јоне као предзнак Његовог погреба и Васкрсења: „Јер као што је Јона био три дана и три ноћи у китовом стомаку, тако ће и Син човечји бити три дана и три ноћи у срцу земље“.

* Мојсије је велики дан јеврејске суботе назвао посебним и светим даном: „И први дан ће се звати светим, а седми дан ће вам бити посебан“. Дан јеврејског Песаха назван је „посебан“ („избор“) јер га је изабрао сам Бог. Била је света јер је била посвећена Њему. Свети Јован користи речи „избор“ и „свети“ у ирмосу 8. песме Васкршњег канона: „избор“ јер је то вечни дан покоја, осми дан, почетак светотајинског времена Царства, почетна тачка обнове „свете“ васељене , јер је то најважнији дан посвећен Господу.

* У ирмосу 9. оде Свети Јован развија и прилагођава Исаијино пророчанство у славу Васкрсења у Цркви: „Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња над тобом засија“. Под „новим Јерусалимом“ он подразумева Цркву, а под „славом Господњом“ подразумева славно Васкрсење Христово, из којег произилази слава Божија.

Христово Васкрсење, које је најдивније предочено у васкршњем канону са толико приказа из Старог завета, је тријумфални догађај универзалног значаја и моћи. Васкрсењем, сила ђавоља је сломљена, смрт је умртвљена, пропадања више нема. Због тога је то „Гозба над гозбама и Празник над празницима“.

Извор:https://pemptousia.com/

https://mitropolija.com/2022/04/29/mihalis-tritos-prefiguracija-vaskrsenja-u-vaskrsnjem-kanonu-svetog-jovana-damaskina/

Светли уторак, Васкрсни уторак (грч: Τρίτη Διακαινησίμου), други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних верника. Службе су исте као и претходна два дана.

Новозаветна читања у уторак светле седмице, са поуком светог и Богоносног Теофана Затворника.

Дап. 4 зач. (II, 14-21)

У дане оне, стаде Петар са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.

Лк. 113 зач. (XXIV, 12-35)

У време оно, Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши се видје само покрове гдје леже, и отиде чудећи се у себи томе што се догодило. И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху, приближи се и сам Исус и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хљеба.

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - уторак Светле седмице

Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.

http://www.spc.rs/sr/vaskrsni_utorak

Васкрсењем Својим Господ је из пакла извео род људски и узнео у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у Бесмртност. Господ је из ништавила, из небића, васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс! То је Васкрс! Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција, савршена и довршена, јер њоме - шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.

Ево дана који створи Господ![2] - тако се пева данас у једној дивној црквеној песми. А ко је до данас стварао дане људске? Ко је то стварао дане живота твог и мог, сваког човека - ко? Смрт! Смрт је створила твоје дане и моје дане и кроз грех бацила нас у загрљај ђаволу, а ђаво нас баца у пакао. Ето ко је стварао дане рода људског и дане живота људског. Грех, смрт, ђаво - ето твораца наших дана, ето црних сунаца у страшној ноћи греха и смрти, у којој је живео род људски до Господа Христа. Шта су они радили до Господа Христа? Дизали споменике. Коме? Смрти и ђаволу! Јер сваки грех, то је споменик који човек диже ђаволу. И овај свет до доласка Господа Христа претворио се у једно бескрајно игралиште, игралиште препуно лажних богова, препуно споменика греха и смрти, препуно споменика ђаволу. А те споменике дизали људи, људи гресима својим. Пун свет идола, пун свет лажних богова. Све њих стварао је човек лажући себе грехом, сластима греховним.

То човек и данас тражи после Васкрсења Господа Христа, када неће за Њим. Он и данас грехом својим диже споменике ђаволу, ствара разне идоле, лажне богове и клања им се. Колико се данас људи клања лажним боговима? Колико је данас људи неосетљивих на Васкрслог Господа? А људи, људи у лажима културе. Култура европска: идолиште, страшно идолиште пуно лажних богова, пуно лажних философа, лажних мудраца, лажних научника, лажних законика, лажних царева и краљева, лажних диктатора, лажних мучитеља, тирана. Све то без Христа и против Христа - и друкчије не може бити! Друкчије не може бити! Људи дижу стално споменике ђаволу, људи живе стално међу лажним боговима када не верују у Васкрслог Господа Исуса.

Овај свет без Господа Христа - шта је? Смртиште! Мртвачница! Огромна гробница! И у њој ставили човека, леш до леша, мртвац до мртваца, смрдљивац до смрдљивца. То је свет без Господа Христа! А са Њим, са Спаситељем, овај свет постаје васкрсилиште, постаје расадник бесмртности. Овај свет постаје миомирисно пролеће Вечности. То је учинило Васкрсење Господа Христа.

И ми хришћани, шта смо, ко смо ми? Ми смо мртваци који су изишли из гробова, васкрсли из гробова и живимо у овоме свету. Шта је то Господ учинио са нама Васкрсењем Својим? Шта је то Господ дао роду људскоме победивши нашег највећег непријатеља, смрт и ђавола и грех? Шта је дао Господ Христос? Дао нам је Живот, Бесмртни Живот, Вечни Живот, коме смрт не може да науди, коме ђаво не може да науди, коме никакав грех не може да науди. И Господ свако људско биће претворио у бесмртника. Ми хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци. Шта је Свето Крштење којим ми поштујемо Христа? - Свето Крштење није ништа друго него, како учи Свето Еванђеље, то је погребење са Господом Христом и васкрсење са Њим[3]. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним песмама: "Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом".[4] Да, васкрсавам с Тобом, Господе! То је хришћанин.

Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека, не могу му ништа! Бесмртник - јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. Ми, вели Свети Апостол, који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо[5]. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? - Бесмртном животу.

Ти си хришћанин. Долази жалост кроз овај свет, али знај, све је бесмртно што чиниш. Све иде у Вечни Живот с тобом. "Ко је у Христу нова је твар"[6], вели Свети Апостол Павле, нова је твар. Бити у Христу, вером си у Христу, гле, ти си нови човек, човек од крштења, човек бесмртности. Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу. Гле, све "старо прође и ново настаде"[7]. Старо прође, прође стари смртни човек, и настаде нови, бесмртни човек у Христу. Прође смрад људског живота и настаде пролеће људског живота, вечно пролеће. Прођоше старе мисли, стара осећања, смрт смрдљива, и појавише се од Христа у човеку нова осећања, бесмртна и вечна, која миришу на Небо. Осећања и мисли хришћанинове миришу на Небо.

Ништа ново под сунцем осим једнога - осим Господа Христа! То је Једино Ново.[8] И људи који хоће да имају у себи то Ново, то Вечно Ново, ту Новину која никад не стари, ето имају у Господу Христу. Њу стичу само вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Исуса. Јер у овоме свету, браћо, ништа није вечно осим онога што не умире, осим онога што је јаче од смрти - а то је Господ Христос и све што је од Њега и у Њему. То никада не умире и то је Вечно Ново. Вечно Ново и за тебе и за мене и за сваког човека, јер та васкрсла Божанска сила коју Господ даје човеку, тај Вечни Живот, Вечна Правда, ето вечних сила које никаква смрт сатрти не може, нити истерати из тебе, Христовог човека.

Да, у овоме свету само су хришћани вечито нови, вечно млади, јер нема смрти у њиховој души. Њих не може ништа да застари. У овом свету човек застари од греха, застари од смрти, док не умре сав се распадне у каљузи својој. А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни Живот који Господ даје Својим следбеницима.

Ми данашњи људи живимо у свету такозваних револуција. Ми живимо у свету преврата. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. Куда, куда прекретнице данашње воде? - У злочине, у убиства! Све су то лажне револуције! Све су то лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! Све је то лаж! То је револуција палога у рају који је човека навео на грех - ђавола! Револуције ђавола, то су револуције садашње. Шта ја говорим? - Истину, сву истину историје људске. Јер шта је урадио ђаво са Адамом и Евом? - Он је навео њих на своју ђавољу револуцију. У чему је та револуција? У чему је тај преврат који је ђаво извршио у нашем људском животу? У чему је та страшна прекретница и та страшна скретница, која је воз људског живота скренула са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти? Шта је ђаво урадио са људима? - Он је људе преварио, он је људе одвратио од Бога. То је та револуција ђавоља. Грех је убацио у њихову душу. А грех - шта је урадио са њима? Он им је обећао: "Ако једете од овога рода забрањенога ви ћете постати бесмртни, бићете као богови"[9]. Појели наши прародитељи, и гле, сурвали се у амбис смрти. Слагао их ђаво. Извршила се највећа револуција. Јадни наши прародитељи Адам и Ева: мислили су да ће помоћу зла доћи до добра, да ће помоћу ђавола постати богови. То је данашња револуција: да се хоће помоћу ђавола постати бог! У томе је сав грех. У томе је сва лаж свих револуција мимо Христа, мимо Васкрсења Господа Христа. Људи хоће да постану богови помоћу ђавола! Каква лаж!

Али у тој лажи живи не само род људски до Христа, него и данас. Данас - данас то се исто чини, то се исто ради. Људи хоће помоћу зла, помоћу злочина да зацаре на земљи правду, (такозвану) велику правду за све људе. Погледајте, каква се правда зацарује по Азији, Африци, Европи, Аустралији и Америци? Правда злочина, правда покоља! Ђавоља сила! Ђаво опио умове људи, саблазнио их највећом саблазни и преварио највећом преваром: преваром да се може постати добар помоћу зла, да се може постати добар помоћу ђавола, да се може бити добар без Бога и против Бога.

А Господ дошао у овај свет да покаже и докаже, да само помоћу добрих средстава може се постати добар, да се само помоћу Божијом може постати бог по благодати,[10] да само помоћу Бога човек може постати савршен у овоме свету, савршен у добру, савршен у правди, савршен у истини, савршен у љубави. Без тога свет се гуши у злочину и злочинима. Непрекидан злочин - то је историја рода људског. Непрекидан злочин - без Христа и против Христа. Један дивни Светитељ, Симеон Нови Богослов, рекао је:" Добро које се не учини на добар начин, није добро".[11] То је еванђелско учење, браћо. Добро се може постићи само добрим начинима. До доброг се може доћи само помоћу Бога, а не помоћу ђавола. Вечноме Животу, Вечној Истини, Вечној Правди може се стићи само помоћу Бога, Господа Христа, не помоћу лажи ђаволских, помоћу ђавола.

У чему је разлика између свих тих револуција и револуције Господа Христа - Васкрсење Његово! У чему? У томе што сва Европа учи, попут лажног папизма: "циљ оправдава средства". А Еванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства, и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ је Христос дошао у овај свет да људе спасе од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.

А Европа, ево је , стално убија човека због греха. Европске теорије, луде и глупе, ево врше покољ по Азији, по Африци, по целоме свету врше покоље, и хоће те лажне луде теорије европске да помоћу зла остваре добро у овоме свету, да помоћу злочина остваре срећу рода људског. А гле, све лаж до лажи, смрт до смрти! А пуно разних опијума: култура, цивилизација, биоскопи, позоришта, кафане, барови, безочна уживања, сладострасни призори, све изложба до изложбе ђавољих саблазни. И све оне врше страшан покољ људских душа. Покољ људских душа почиње од Европе, највише од Европе, и онда надаље шири се кроз све демонске светове.

А ми хришћани, ми хришћани од Крштења почињемо. То је једина сила, то је једино ново, ту силу даје Господ Христос свакоме од нас. И ми, ми се одликујемо од свих других људи тиме што верујемо у Васкрсење Господа Христа и у своје лично васкрсење. И ми, ми данашњи хришћани, у двадесетоме веку хришћани, иако кљакави и богаљи, ми сведочимо једну истину са Светим Апостолима. Сведочанство, какво? Сведочимо Васкрслог Господа! Васкрсао Господ, васкрсао је човек! То је наше сведочанство. Ми стално у овоме свету, сваки од нас као хришћанин проповеда једно, сведочи једно: Васкрслог Господа и васкрслог себе. И живи у овоме свету као васкрсли мртвац који је победио смрт, победио је све смрти и данас и сутра и вавек. Киме? - Васкрслим Господом Исусом Христом.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Беседа изговорена 

у манастир Ћелије 1966. године.

И изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима Његовим. А кад иђаху да јаве ученицима Његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге Његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали…

Светли понедељак - Васкрсни понедељак (грч: Δευτέρα Διακαινησίμου), први дан по Васкрсу, у који се песме дана хришћанске Пасхе поју са истим интензитетом и жаром, јер се цела Светла седмица сматра као продужетак једног дана - Васкрса. Зато је богослужење исто као и за Васкрс. Оно после возгласа свештеника, почиње песмом трикратног "Христос воскресе". На јутрењу пре шестопсалмија такође се увек пева "Христос воскресе" три пута, и тек потом се чита шестопсалмије.

http://www.spc.rs/sr/vaskrsni_ponedeljak_1

Светла недеља, или Васкрсна, или Пасхална недеља сматра се као један дан Васкрса - цела седмица се третира као један непрекидни дан. Зато је сваког дана богослужење исто као и на Васкрс. Сваког дана на вечерњу због великог прокимена, врши се Мали вход. Петак ове седмице посвећен је Пресветој Богородици, тј. празнику Живопријемном источнику - Источни петак. Васкрс - хришћанска Пасха, највећи је хришћански празник, дан који Црква слави као коначну Христову победу над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша" (1. Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: "јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети" (1. Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Св. Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је Хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своју победу над смрћу. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: "Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему."

Васкрс је покретан празник, који се увек слави у недељу, и може пасти у размаку од 35 дана, од 4. априла до 8. маја. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља.

Светла недеља се завршава недељом Антипасхе (Мали Васкрс). Током ове седмице, Царске двери се све време у држе отворене, све до Светле суботе. Правило Шестог васељенског сабора (66. правило) каже да од Васкрса па до Томине недеље, траје весеље у част Васкрсења Христовог. Ова седмица је увек трапава, тј. не пости се средом и петком. Светле седмице почиње литургијски период који траје педесет дана - од Васкрса до Духова.

http://www.spc.rs/sr/svetla_nedelja_0

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас Света Црква помиње силазак Господа Исуса Христа у ад и извођење отуда душа свих старозаветних праведника који су били прожети вером у Месију Kоји има да дође.

Данашњи дан, драга у Христу браћо и сестре, једном је постао дан одлучујуће и коначне борбе – борбе не на живот, већ борбе на смрт између два царства – царства таме и зла и царства добра и светлости. Сатана, кога је Христос био посрамио у пустињи, у ове дане је успео да распали срца Спаситељевих непријатеља најсилнијом злобом против Њега – до тога степена до кога човек никада не може доћи сам по себи.

Христови непријатељи су се подали утицају духа злобе до те мере, да је њихова јарост против Господа Исуса потпуно изашла из граница, не само умереног и пристојног, већ и здравог разума уопште. Христос је умро на Крсту и био сахрањен. Чини се да им ништа више није било потребно, јер су постигли свој циљ? Али њихова се злоба ни тада није успокојила, чак ни Умрломе није дала мира, жалостећи Га, називајући Га пред Пилатом лажовом и обмањивачем, ради чега и гроб запечаћују и постављају стражу.

Али ни гроб ни стража нису могли да задрже Животодавца. Тада људска злоба прибегава подмићивању – даје новац стражарима само да не би говорили истину и тиме одлучујући не само да се наругају правди уопште и нарочито ономе свештеноме, већ и да ступе у директну борбу са њиме. Куда ићи даље од овога: имати све доказе истинитости Христовог Васкрсења, а опет свим силама се упирати да се та истина не прочује по народу?! Шта може бити гнусније од овог поступка?!

Али, док се људска злоба овако изругивала над најузвишенијом правдом и љубављу, у то исто време Син Божји, Син Дјеве, коначно је поразио нашег исконског непријатеља, ђавола, и сву његову тамну силу. Лукави, чувши са крста вапај Јединородног: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (уп. Мт. 27, 46), у свом безумном ослепљењу је помислио: „Уколико би овај Исус био Јединородни Оцу, Отац Га не би оставио. Зато је сатана већ ликовао, мислећи да ће он, ето, вечно присвојити себи на живот у адској преисподњи и душу Овог Праведника.

Али док он ликује у свом помрачењу и слепилу, адске тамнице се одједном испуњавају светлошћу и пред сатаном и свом тамном силом појављује се Јединородни Син Божји, сједињен с људском душом. Сила вражја се избезумила видевши Исуса Христа, и схватила своју грешку. Божанска љубав је на крају тријумфовала над сатанском злобом. Сатана, видевши себе и сву своју скупину везану, а видећи такође и заробљенике ада како бивају извођени из тамнице у рајске обитељи, потресао се до ужаса. Од тада је и само Исусово име постало страшно за демоне, и знамење Часнога и Животворног Крста неподношљиво. Истина, духови злобе и дан данас бораве у ваздушним просторима поднебесја и траже кога да прождеру (уп. 1Петр. 5, 8), али више не као кнежеви, већ као разбојници. Они могу да утичу само на оне који им се добровољно предају. Након што је однео победу над сатаном, Спаситељ тријумфално преводи душе старозаветних праведника у рајске обитељи, а затим се и Његова душа враћа у тело, које је лежало у гробу, оно оживљава и само бива одухотворено. На крају је побеђена и смрт. Христос Васкрсе! Мир Вам (Јн. 20, 19), кличе он Својим ученицима, јављајући им се након васкрсења, и мир који силази са неба и који превазилази сваки ум, испуњава њихова срца радостотворним страхом. Окриљени Божанским свепраштањем, страхопоштовањем и благодаћу, они након овога са несхватљивом храброшћу хитају са проповеђу о Распетоме, са речима мира, љубави, правде, слободе, братства, ка народима и племенима која не знају за Бога, и њихове речи које су се испрва овоме свету чиниле као безумље, временом су бивале са љубављу примане од незнабожачких царева и мудраца, па и читавих народа. Дакле, Победилац ада и смрти на крају се објављује као победилац греха и сваког зла унешенога у свет кроз ђавола, кроз грех првога човека.

Сећајући се данас силаска Спаситеља света у ад и извођења одатле свих старозаветних праведника, па и саме победе над адом, требамо, драга браћо и сестре, да се радујемо, зато што сада смрти празнујемо умртвљење, адово разорење, другога, вечног, живота почетак. Треба увек да се радујемо у Господу, јер је Господ наше уздање и наша нада и у овом, временом животу и у Будућем животу, по Његовом истинитом обећању: Ја сам с вама у све дане до скончања света (Мт. 28, 20). Амин.

https://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-kraju-bi-unistena-i-smrt/