Можда би души лакши и подношљивији наслов био рецимо, „Бог наш, перач прозора“, јер ти храбри људи које смо на ТВ-у гледали како перу прозоре на америчким облакодерима изазивају поштовање. То баш и не би могао свако, висина, ризик, ваља се дрзнути и стајати на уској дасци са свим оним реквизитима, док вјетар дува заносећи конопце и платформу на којој стоје. Само тренутак, зао час, непажљиво заквачена закачка на сигурносној сајли… и фљас!

Прати ноге може готово свако, то је задатак којим се не ризикује ништа. Или пак да? Оно што се ризикује јесте лични интегритет, достојанство, статус. Још ако то чиниш некоме коме не мораш, ко је савршено способан да сам обави тај тривијални задатак свакодневне хигијене, једноставан и за стари свијет, сасвим обичан и неславан, тим прије.

Свети Боже, Свети Моћни, Свети Бесмртни, помилуј нас!

Побједничке ријечи, исти такав напјев којим у цркви појемо трисвету пјесму. Радостан, охрабрујући, величанствен, помало дрчан, гласан и одсјечан. Химна Богу Творцу, Господару свијета и нашег живота, Судији Праведном свима које не волимо, Ономе горе, и у исто вријеме и Ономе доле, и Ономе лијево, и десно, и у дубину и ширину и наше душе и душе свијета. Силноме Богу! Свебогу!

У свим епитетима силе и моћи, који се могу ређати до сутра и прекосутра, трагајући за њим по и за њима, изоштримо оптику! Наш поглед, изоштравајући објектив ума и срца, пиљећи у небеса вишње силе и славе, поражено види само оно знано и празно од онога чију грмљавину у тоналитету истом са тоналитетом наше спознаје о њему очекујемо, и постаје свјестан изневјерених очекивања, као и сваки пут када тражимо оно чега нема, што смо створили сами („све што љубимо, створили смо сами“, како рече Дука). Исувише смо уплашени и од саме празнине небеса како би се дрзнули и са за нас добрим разлогом наљутили на њу. На Њега! Но ипак празни, свакако празни, док се поглед не одбија ни од њега ни од кога или чега другог, већ пустопољи до граница видокруга. Тачка времена у којој обарамо поглед неминован је крај, очекивани исход. До новог заваравања и изоштравања оптике у маглуштини будаластих очекивања да се сами себи укажемо одозго.

Оборени поглед, пропраћен звуком клокота воде која, како се чини, дотиче хрбате наших стопала, пружа јасну слику. Очима! Бог нам пере ноге! Он је перач ногу! Ум и срце приковани су још уз ону малопређашњу небеску пустопољину, а нашим најобичнијим људским очима, зеницама и жутим мрљама ваља их свести до ове сцене и остати живо, поднијети призор Бога – перача ногу! Зар се одрећи снатрења о ономе горе, кога би вољели имати, чијим би се атрибутима оправдало све наше о њему, а некако прихватити овога чија сила се састоји у прању наших стопала, изглед од савијене људске прилике у чијим шакама наша боса стопала бивају умивана уз нејасно и једва чујно гргољење течности и шум пешкира којим их брише завршивши посао. Како не признати да његова Стијена говори из свих наших мозгова?! Таман посла ти то да радиш! Брука! Ни у ком случају нећеш ти прати ноге наше! Ти?!

А Он, Рабин, Бог, Емануил, Перач ногу, Петру и нама: Ако вам их не оперем, немате удјела са мном!

https://teologija.net/bog-nas-perac-nogu/?fbclid=IwAR3Em_xa4lVzU4-GR-hEwj2dqji23oc5dMXlOnsKhC-mm42nJJeMYbygmSo

Од времена јеванђеoских догађаја човjечанство није знало име срамотније и ниже од имена Јуде Искариотског. Причу о томе како је, један од најближих Христових ученика, за тридесет сребрњака издао свог Божанског Учитеља да би га разапели, данас знају чак и људи који никада у животу нису читали Библију. Али, они који су прочитали јеванђеоску причу о издаји Јуде неизбјежно имају бројна питања. Јудини поступци су упечатљиви са невјероватном унутрашњом недосљедношћу. Заиста, чак и у издаји мора постојати одређена логика. А оно што је Јуда урадио толико је контрадикторно и бесмислено да се и не уклапа у логику издаје. Међутим, до одређеног тренутка његови поступци су јасни. Размишљајући о издаји Христа, Јуда одлази код првосвештеника: “И рече: шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда (Мт 26, 14-15). Шанса се појавила већ сљедеће ноћи. Јуда води наоружани одред војника и слуга првосвештеника до Гетсиманског врта, гдје су Христос и апостоли обично ноћили. „А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши, ставише руке на Исуса и ухватише га? ” (Мт 26, 48-50).
И ту се поставља питање: зашто је Јуда, да би показао Христа, изабрао тако пркосно арогантан начин? Уосталом, обично се издајник стиди чак и да своју жртву погледа у очи. Овдје он отворено поздравља Христа, нимало не скривајући своје намјере да Га преда у руке првосвештеникових слуга. Овакво понашање могло би се објаснити Јудином потпуном равнодушношћу према Христовој судбини, којег је издао. Али постоји околност која не дозвољава да се Јудин пољубац протумачи тако поједностављено. Јер сазнавши за осуду Христа на смрт, Јуда се објесио. Тако то описује јеванђелист Матеј.

„Тада видјевши Јуда издајник његов да га осудише раскаја се, и поврати тридесет сребрника главарима свештеничкијем и старјешинама  Говорећи: ја сагријеших што издадох крв праву. А они рекоше: шта ми маримо за то? ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси“ (Мт  27, 3-5).
Догодио се парадокс. Ако је Јуда мрзио Исуса или му се срце окаменило и био равнодушан према Њему, зашто је онда починио самоубиство? Уосталом, само смрт онога без кога живот губи сваки смисао може човјека подстакнути на самоубиство. Дакле, Јуда је волио Христа? Али зашто је онда тако лако предао Исуса у руке онима који су Га осудили на смрт?
Прича о цијени издаје само повећава недоумице. Текст из Јеванђеља недвосмислено свједочи да је Јуда издао свог Учитеља за тридесет сребрњака. Али ако су они били сврха и узрок Јудине издаје, зашто онда, након испуњења свог плана, тако лако враћа те сребрњаке? А ако Јуди нису били драгоцјени, зашто је онда пристао на издају која га је коштала сопственог живота?
Сва ова питања се намећу, јер је издаја тајна болесне душе. Издајник у свом срцу његује своје злочиначке планове и пажљиво их скрива од других. Јуда никоме није открио своје намјере све до своје неславне смрти. А јеванђелисти, наравно, нису могли тачно да знају шта му се дешава у души. Јеванђеље врло ријетко говори о издаји и то је сасвим природно, јер је јеванђеље прича о нашем спасењу, а не прича о Јудиној издаји. Јеванђелисте, Јуда занима само у вези са Спаситељевом Жртвом на Крсту, али не и сам по себи. Зато ће прича о паду Јуде заувијек остати тајна. Међутим, ова тајна је увијек бринула људе. Чак су и апостоли на Тајној вечери, када је Господ упозорио да ће га један од њих издати, почели узбуђено питати сваког за себе: „Да нисам ја?“. И сваки хришћанин читајући Јеванђеље, поставља ово питање: „Да нисам некада издао Христа својим гријесима?“. Древни хришћански тумачи, такође, окренули су се теми издаје, али је посебно често то почело да звучи у дјелима савремених теолога и философа. То није изненађујуће, јер је вријеме сада „веома погрешно“, издајници су почашћени, а лојалност није у моди.
Међутим, пошто се о Јуди у Јеванђељу говори врло мало, покушај разумијевања његове издаје увијек захтијева реконструкцију чињеница које недостају са различитим степеном вјероватноће. Овакво тумачење, наравно, не жели да претендује као коначно или једнозначно, али неки подаци о Јуди дати у Библији могу освијетлити његову мрачну историју. И једну, најважнију чињеницу, без које је немогуће разумијевање унутрашњих Јудиних мотива,а коју апостол Јован наводи у свом Јеванђељу. Чињеница је да је Јуда био лопов!
Ево шта Библија каже о Јудиној крађи: „ А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Искариотски, који га намјераваше издати: “Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?  А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ “(Јн  12,  3-6). У грчком оригиналу Јеванђеља ово је речено још категоричније, јер употреба грчког језика омогућава разумијевање ријечи преведене као „ношаше“, у смислу крађе.
Јуда је био благајник апостолске заједнице. Имао је на располагању прилично значајне суме, јер је међу Исусовим поштоваоцима било богатих жена које је Он излијечио од злих духова и неизљечивих болести. Сви су служили Христу својим имањем. Али пошто је Господ био апсолутно равнодушан према богатству, донирани новац се углавном давао сиромашнима, са изузетком малих трошкова за храну самог Христа и његових ученика. Новчаним пословима апостола бавио се Јуда. Износе подијељене просјацима нико није могао да провјери, тј. да ли је Јуда дијелио новац, или је дио присвајао за себе. Ова неодговорност, очигледно, у лошем часу, завела је Јуду који волио новац. Наравно, није могао отворено да троши украдени новац. Пребацити их из ковчежића у џеп било би глупо и незгодно. Очигледно је имао неко осамљено мјесто гдје је чувао украдено богатство. О овом благу се у литургијској традицији Цркве директно говори као на разлог издаје Јуде. Ово је оно о чему се у Цркви пјева у Свети и Велики четвртак током Страсне седмице, у једној од стихира јутарњег богослужења: “Јуда, роб и ласкавац, ученик и вођа, пријатељ и ђаво...“
Немогуће је тачно сазнати када је први пут ставио руку у апостолску ризницу. Али нема сумње да је Јуда одатле украо много више од тридесет сребрњака. Такође је јасно да би Јуда могао да користи украдено богатство само под једним условом: ако апостолска заједница престане да постоји. И добио је свој пут. Послије Христовог хапшења, чак и највјернији и најприврженији ученици Њему бјежаху у страху на све стране. И ту настаје нова серија нескладности. Умјесто да узме сакупљено благо, дода јој накнаду за издају и коначно уради по сопственом задовољству, Јуда изненада почини самоубиство.
То се може објаснити на различите начине. Сасвим је очигледно да ни тридесет сребрника, ни украдено благо које је прикупио, више нису били главна вриједност за Јудин живот. Али шта би у очима лопова могло обезвриједити богатство које је систематски акумулирао током три године? Одговор се намеће сам. Скупље од великог новца за лопова и заљубљеника је само … – веома велики новац.

Царев благајник
Ученици су препознали Христа као Месију. Али баш као и сви Јевреји, и они су у Месији видјели земаљског владара који ће доласком на власт Израиљ учинити најјачом и најбогатијом земљом на земљи. Месија је, према њиховим идејама, требало да потчини све народе свијета. И све бројне Христове параболе и објашњења да Његово царство није од овога свијета, нису могле да убиједе апостоле. До Његовог Вазнесења били су сигурни да ће Господ коначно постати земаљски цар Израиља. Ученици Христови су себе видјели као најближе помоћнике и сувладаре Месије и чак су се препирали око тога који ће од њих бити важнији у новој влади Израиљског царства. Јуда који воли новац, наравно, овдје није био изузетак.
Ако Христос постане  цар, тада ће он, Јуда, постати царски благајник, односно најутицајнија личност у Израиљу послије Месије. У сновима је већ замишљао како није управљао апостолском касом, већ ризницом најбогатије државе у историји човјечанства.
Пошто је постао лопов, Јуда је у почетку планирао да изда Христа како би стекао прикупљени новац, како Црква о томе пјева. Али име Христово постајало је све славније међу израиљским народом. Послије чуда без преседана – васкрсења мртвог Лазара – чак и они Јевреји који су претходно покушали да каменују Христа, видјели су у њему Месију. Када је Исус ушао у Јерусалим, становници престонице одали су му царске почасти, прекривајући Његов пут одјећом. Послије таквог дочека, практичном и похлепном Јуди постало је једноставно неисплативо да изда будућег цара ради украденог новца. Љубав према новцу и крађи спалили су му душу. Чак је намјеравао да искористи Цара – Месију као средство за задовољење своје страсти за богатством. И одједном се испоставило да Христос неће завладати. Израиљска ризница, од које га је дијелило само неколико степеница, поново је постала недостижна за Јуду. Било је неопходно хитно донијети неку врсту одлуке да се ситуација поправи. И одлука је донесена.

Сатанин савјет
Сви тумачи Светог Писма једногласно потврђују да је Јуда издао Спаситеља директним надахнућем ђавола. Текст из Јеванђеља директно свједочи о томе: „А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице. И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старјешинама како ће им га издати“ (Лк 22, 3-4).
У православном подвижништву ђавоље дејство на човјекову душу описује се на сљедећи начин. Зли дух приступа човјеку кроз његове страсти (односно болесне склоности душе). Ментално шапће како да човјек најбоље удовољава болесним жељама и корак по корак доводи своју жртву до смрти. Штавише, у почетку ђаво увјерава човјека да гријех, кажу, није тако велик, али Бог је милостив и опростиће му све. Али онда, након што је починио гријех, зли дух баца човјека у провалију очаја надахњујући га да је његов гријех немјерљив. Али шта је Сатана шапнуо Јуди, којим обећањем га је искушавао да изда Христа?
Највећа Јудина страст била је љубав према богатству – љубав према новцу. А најдража жеља је, можда, мјесто министра финансија у Месијином царству, гдје би могао да украде такве износе о којима најуспјешнији лопови на свијету нису могли ни да сањају. А овај жељени циљ већ је био врло близу.
Али Христос се није журио да постане вјерски и политички вођа Израиља. Стигавши у Јерусалим, Он није отјерао првосвештенике и старјешине како би с правом заузео њихово мјесто. Сви Јудини планови су се срушили. У овом тренутку Сатана га је, очигледно, подстакао на мисао која га је натјерала на издају. Јуда је знао да су првосвештеници и фарисеји, плашећи се Исуса, дали заповијест да „ако неко зна гдје ће бити, нека објави да га ухватимо“. Јуда је такође знао да је Христос избјегавао директан сукоб са властима.
И тако, подстакнут од Сатане, он одлучује да изда Христа како би изазвао отворену конфронтацију између првосвештеника и Месије. Исусова побједа у овом сукобу не изазива ни најмању сумњу у њега. На крају крајева, видио је сву Месијину моћ, видио је како су мртви устајали по Његовој заповијести, како му се олуја покорава, како Га зли духови беспоговорно слушају … Ко може Месију да убије? Довољна је само његова ријеч, па чак и неуништиве гвоздене легије Рима распршиће се без трага, попут сувог лишћа!
Заслијепљен жеђу за богатством и сатаниним шапутањем, Јуда издаје Христа. Али у исто вријеме чак ни помисао не признаје да Он може бити убијен. Напокон, Исус, који је побиједио првосвештенике, имао је сву своју наду, сву своју наду у будућност.
Да ли је Јуда желио Христа мртвог? Не, јер му то није било исплативо. Да ли је Јуда волио Христа? Не, Исус му је био само средство да се бајно обогати. Са таквим мотивом издаје, постаје јасан необичан начин који је издајник изабрао да стражаре ноћу упути на Христа у Гетсиманском врту. Пољупцем се Јуда једноставно поклонио цару који се спремао да побиједи своје непријатеље.
“… и нема ништа у себи”
Сатана је надахнуо Јуду да ће Христос сигурно прихватити изазов, помести првосвештенике, римске окупаторе и лично ће владати у Израиљу.
Али преварио је Јуду, као што је требало да превари оца лажи – несрећника, заглибљеног у мочвари својих страсти и заслијепљеног бљеском сабласних блага. Идеја да ће се Спаситељ одрећи Крстоносног подвига, искушан земаљским царством, заиста је сатанска. Са овом мишљу, Ђаво је искушавао Христа у пустињи, прије него што је изашао да проповиједа Јеванђеље. Зли дух је покушао да усади исту идеју и у апостола Петра, када је почео да одвраћа Христа од искупитељских патњи, и одмах је од Њега добио оштру опомену: „… Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје него што је људско “. Спаситељ је врло добро знао ко је покушао да разговара с Њим преко најоданијег ученика; такође је знао и коме је Јуда вјеровао. Пред сам долазак издајника са одредом страже, Исус је рекао својим ученицима: „Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа…“ (Јн 14, 30). Христос “кнезом овог свијета”, наравно, није назвао Јуду, већ Сатану. Који је још једном, сада преко ученика издајника, желио да искуша Спаситеља искушењем земаљске власти. Али Господ је корачао путем Крста, ради којег је и дошао на овај свијет. Сатана је остао без ичега, а Јуда је банкротирао с њим.
Неславни крај
Када је Јуда сазнао за смртну казну изречену Христу, схватио је да су сви његови планови пропали. Постао је кривац за смрт највећег праведника, изгубио је право да се назива Месијиним учеником … Али најстрашнији губитак, вјероватно, било је то неиспуњено богатство, које је Јуда већ сматрао својим. У сновима је већ дистрибуисао финансијске токове који су ишли у Месијину ризницу из цијелог свијета. Шта је, у поређењу са овим богатством, биједно благо које је накупио лопов и издајник током година проповиједања Христа? И, тим више, тридесет сребрњака … Узео их је само да не би уплашио првосвештенике, како би они повјеровали у искреност његове жеље да им да Учитеља.
За Јуду се све завршило, све због чега је живио испоставило се да је дух и лаж, подругљиво ругло ђавола. И када у Јеванђељу читамо да се Јуда покајао, не треба се преварити племенитим звуком ове ријечи. Издајник није жалио за Месијом, који је невин био предат својој смрти. Оплакао је своје пропало мјесто благајника Месијиног, које је, како му се чинило, одузео од себе, дајући Христа на смрт. Није могао преживјети овај губитак. Али он није био у стању да се искрено покаје.
Тужну причу о Јудиној издаји желио бих да завршим ријечима св. Јована Златоустог:
„Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагријешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, објесио се” (Бесједа на Велики Петак – Свети Јован Златоусти).

https://patmos.rs/2023/04/12/prica-o-judi-kako-je-bilo-u-stvari-pokusaj-istorijske-rekonstrukcije/

Жена помаза Христово тело миром, и
тако претече Никодимову смирну и алоју.

На свету и велику среду свети Оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.

Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, тојест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.

Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоуст (у Беседи 13. на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28. и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро на Христове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (Лк. 7, 36 – 50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би после тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божје (Лк. 8, 1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога Он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12, 13).

Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (Мт. 26, 2 и 6 – 7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад Он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена (Мк. 14, 1, 3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудеја, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.

Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: …код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 26, 18). И још: И срешће вас човек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите (Мк. 14, 13 – 16; Лк. 22, 8 – 13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоуст. Затим, за време вечере, тојест Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да „пистикон” тојест верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.

Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4000/sveta-velika-sreda

Данашња Света недеља, пета недеља Великог поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“. Ето правила, небеског правила за земљу.

И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“. Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.

И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског.

Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског.

Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову.

Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде.

А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом.

Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима.

Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле. Свима сам био све.

Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима.

Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга.

А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе.

Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана.

Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити.

Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у вечном Царству Небеском, у ономе свету.

Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

Фото: Епархија зворничко тузланска 

Када бисмо на сликовит начин хтјели да представимо један систем хришћанских врлина и вриједности, у том случају могли бисмо замислити нпр.  једну пирамиду. У њеном поднижију налазила би се љубав, као основни и постојани темељ сваке врлине, а на доминантном узвишеном врху, опет би била љубав као осмишљавање сваке наше врлине, сваког нашег (по)двига или покрета. Простор између врха и дна, испуњавале би све оне врлине којима сија један хришћанин, а које су утемељене у љубави и као такве доносе плодoве у изобиљу и умножавају љубав Божију у човјеку. Умножавање љубави у нама, није ништа друго него умножавање присуства Божијег у нама. Колико љубиш толико Бога имаш у себи и колико Бога имаш у себи толико љубиш, јер је Бог љубав  (1Јн.4,8).

Да бисмо се усавршили у љубави као боголика бића, као они које је по Своме лику створио, Господ нас је призвао на непрестани покрет ка Њему. Призвао нас је да непрестано растемо у мјеру раста висине Христове (Еф.4,13). Један од начина остваривања тог покрета ка Њему јесте управо пост. С тим у вези закључујемо да је пост управо средство, чији циљ „није у томе да нас принуди на извесне формалне обавезе, већ у томе да омекша наше срце“[1]. Саздавши првога човјека, Господ му је одредио мјеру уздржања, заповједивши му да не једе са дрвета познања добра и зла (1Мој.2,17). Зато Свети Василије Велики говори да је пост „старији и од самог Закона“[2]. Такође, Мојсије је установио једнодневни колективни пост назвавши га мучењем  душа и установивши га као уредбу вјечну (3Мојс.16,29,23,27,32)[3].  Постило се често „као израз кајања или жалости, затим пред нечију смрт, да се она уклони“, ради сјећања на неке несрећне дане итд. Иако је било подвижника који су искрено у својој клијети постили, све више је било оних који су постили да би их други видјели, тако што су се  „облачили у жалосну одјећу, посипали по глави пепелом, раздирали одело“[4]. Не само да је такав формалистички пост Господ осуђивао у Новом Завјету [5], већ је и у Старом Завјету устима пророка поручивао:

Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере подасе костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Када видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела? (Ис. 58, 4-6).

Човјекоцентрични карактер поста на који пророк Божији овдје позива народ, управо је и данас савремен и актуелан и није се промијенио без обзира на временски јаз који нас дијели од времена у којем је живио пророк Илија. То нам показује да није Бог у Старом Завјету груб, већ да су огрубјели управо они који су заповијести о посту формализовали и укидали његов човјекоцентрични карактер. Уколико предмет нашег поста (подвига) није човјек (љубав према човјеку), у том случају пост који смо узели на себе је мучење душа и ничему не користи. „То ли ћеш назвати пост“, говори пророк. Стога нас благодат Духа Светог, који надахњује богослужбени ритам и поредак у Цркви, већ у прпремним недељама поста учи да квалитет нашег поста треба мјерти човјеком и да ћемо се запитати у Дан Другог доласка Господњег, Господе када те видјесмо гладана или жедна или у тамници и (не)послужисмо ти? (јеванђелска прича о Страшном суду Мт.25: 31-46). Ако примимо брата, примили смо Бога и „ако задобијемо брата, задобили смо Бога“.[6] Уколико наш подвиг нема за циљ напредовање у богољубљу и братољубљу, ништа нам не користи, јер управо о тим двијема заповијестима виси сав Закон и Пророци (Мт.22,40).

Можемо примјетити да се чак и ублажавање нашег поста или подвига, често одређује спрам нашег односа према ближњима. Митрополит Амфилохије примјећује да је пустињске оце који су се подвизавали у пустињи „само љубав према браћи могла натјерати да привремено разријеше своје правило, када би ишли у госте или када би примали госте“.[7] Управо у томе познајемо правилно схваћен свештени пост, као дјелатно и моћно оружије против демонских насртаја и као поуздано средство за умножење љубави  у нама.

Нажалост, често смо и сами у прилици да као и фарисеји, који су формализовали пост и живот у Богу, и сами обесвећујемо подвиг поста. Томе најчешће доприноси селективно поимање светоотачких смјерница и поука. Свети оци нас премудро упућују на несебично предавање посту, али истовремено поучавају како наћи праву мјеру, да нам пост не би био на сопствену пропаст. С тим у вези, Свети Порфирије Кавсокаливит, јасно нам указује шта је циљ подвига и поста, а шта је просто средство. „Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима.“[8] С друге стране, „ако се у посту подвизавате као што треба, не гордите се“, савјетује преподобни Исидор, „ако сте сујетни због тога, боље једите месо, јер није толико штетно за човека јести месо, колико – гордити се и надимати се“ и „на сваки начин избјегавати осуђивање оних који не посте“.[9] Истог мишљења је и Св. Софроније када говори да је „аскеза само средство, само пројава наше слободе и разумности на путу задобијања Божијега дара“[10]. Стога, да бисмо добар подвиг започели, који ће оплодити њиву срца нашег и (по)родити љубав, потребно је све ово имати на уму и у томе стојати.

Приликом преиспитивања ваљаности поста, све чешће примјећујемо да човјек поставља питање у негативном контексту, шта пост није? Шта у посту не чинити? Шта се у посту не смије, од чега се чувати, уздржавати и са чиме се борити? Управо у том контексту је већа могућност, да исход тога буде формализован и обесмишљен пост. Поставимо питање обратно. Шта да чиним, куда да идем, како да се трудим? На тај начин ћемо подстаћи ону силу у нама коју нам је Господ усадио, да се као динамична бића крећемо ка Њему, насупрот статичности и очекивању Његовог покрета ка нама, који је он већ учинио Својим доласком у свијет. Сада је вријеме да се пламен наше воље разгори и да драгоцјено вријеме које нам је дато за покајање, искористимо за хитање ка Њему. Свети Порфирије то кретање илуструје на један посве занимљив начин. Сила (кретање) које је у нама јесте вода, добро у нама јесте једна расцвјетала градина, а зло у нама јесте трње. Не требамо се бавити искоријењивањем трња у нама, већ треба воду усмјерити на градину, а трње ће само по себи исчезнути тако што се не трудимо око њега. „Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло… Ствари су једноставне, призивајте Бога, а Он ће све преображавати у оно што је добро.“[11]

Можемо закључити да је заправо сваки подвиг благословен уколико је ради другога, ради брата, ради ближњега, а самим тим и ради Бога. Од тога нам управо зависи „и живот и смрт, јер ако задобијемо брата, задобили смо Бога, а ако саблазнимо брата, грешимо се о Христа“[12] поручује нам зачетник монаштва, Свети Антоније Велики. Идући у сусрет благословеном периоду Часног поста, поучимо се овим светоотачким, опитним свекорисним порукама и сагледавајмо смисао поста као човјекоцентрични богоугодни подвига.

https://mitropolija.com/2023/03/23/djakon-nenad-kovac-covjekocentricni-karakter-posta/

"Нека се крв не пролије ни твојом руком, ни са твојом сагласношћу".

Ова фраза коју стављају у уста преподобног Исака Сирина, заправо је сажетак његових много дубљих и занимљивијих размишљања.

У фрагменту који је изостављен из руског издања његовог трактата 65 говори се о томе да хришћанин мора учинити све да не нанесе никакво зло другом човеку, чак и злом. Ни деловањем ни неделовањем.

Међутим, преподобни Исак се ту не зауставља. Он тврди – ти мораш да се постараш да спасеш чак и преступника:

"чувај се у себи самом да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим својим силама труди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега".

Обратите пажњу на то колико се речи преподобног разликују од такозваних хришћана војника, који иду да убијају непријатеље "дајући свој живот за пријатеље своје".

Исак Сирин не говори да је хришћанин дужан да покуша да спасе само некога, већ чак и злочинца. Укључујући у то и по цену свог живота. Хришћанина који је дао живот за злочинца назива мучеником и, у суштини, упоређује његов подвиг са жртвом Христа на крсту, који је дао свој живот не за праведнике, не за своје блиске и сроднике, већ за грешнике, разбојнике и убице: "Заиста, у том часу ти си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике".

Ове речи ломе свест. Тешко нам је да их прихватимо. Оне су у супротности са баналним људским осећајем за правду на коме се заснива слика света која нам је позната: свакоме - по делима ... праведници - у рај ... грешници - у геену/пакао ...

Али ми немамо где да побегнемо од те чињенице да први улази у рај разбојник (па макар и покајани, макар и онај који је од Христа тражио помоћ, али разбојник и убица). И најпре за њега (који није успео никаквим делом да искупи своју кривицу) умире Спаситељ.

"НИСАМ ДОШАО ДА ЗОВЕМ ПРАВЕДНИКЕ НО ГРЕШНИКЕ НА ПОКАЈАЊЕ". ДОШАО ЈЕ ДА ПОЗОВЕ, АЛИ ЈЕ УМРО И ЗА НЕПОКАЈАНЕ (НА ПРИМЕР ЗА СВОЈЕ МУЧИТЕЉЕ – СА РЕЧИМА: "ОПРОСТИ ИМ, ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ").

И ево, св. Исак, схватајући подвиг Христов, каже свакоме од нас: не треба кроз хришћанина да дође људима одмазда/казна за грехе. Није твоја ствар лењиром или вагом да мериш меру туђег покајања. Нека други осуђују и узвраћају злом за зло. Твоје дело је да идеш Христовим путем. И ништа осим доброг не би требало да дође преко тебе на друге људе.

* * *

Максим Калињин, преводилац и истраживач месопотамске хришћанске мистичне традиције, љубазно ми је дао прилику да користим његов превод фрагмента који је изостављен у руском издању трактата 65 прве књиге.

Цитирам овај одломак у целости (у редакцији преводиоца):

"Чувајте се да зло никада не дође преко вас на човека, чак ни на злог/рђавог. И када твоје руке дођу у могућност да избаве нечастивог од зла, не одлажи. Не ради се о томе да када ситуација [настане] далеко [од тебе], ти одеш и предаш своју душу на овакво дело, јер то није твоје дело. Али ако је ситуација у твојим рукама и имаш власт над њом, из разлога што ти је као искушење дошла непредвиђеним случајем, пази у себи да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим своји силама потруди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега. Заиста, у том часу си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике. И замоли Бога да [казна] не дође од тебе – као твоја [одлука], чак иако би он био и достојан зла [зле судбине], пусти нека прими суд за своја дела кроз друге: није твоје [дело] да он види шта је одговарајућа [одмазда] за његова дела. Што се тебе тиче, нека кроз тебе дође на њега добро".

P.S. Овај пост није предавање/поучавање. Покушајте да видите свет из нове тачке гледишта...

Са фејсбук странице Иоанн Бурдин

https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Људе су толико повредили свакакви "извлакачи Христа" из једне верске организације у другу, да они, не само ван црквене ограде, већ и унутар верских установа траже "чисту слику Христову. "

Данас сам пронашао следећи цитат једног од западних богослова: "Не само да имамо право да не останемо верни лажним идеалима и заблудама, већ морамо и напустити ону културну или друштвену средину која је неспојива са постојањем пред лицем Христовим." Често се прилепимо за познато, "постојеће" које осећамо као неку врсту "домовине", јер смо навикли на то и везује нас за многе успомене из детињства, а Христа пуштамо у наш свет до те мере у којој нас Он не спречава да живимо у својој”домовини”. У исто време, ми смо у опасности да искривимо и почовечимо лик Христа тако што ћемо га уклапати у ову "отаџбину.” Колико антропоморфизма, сентименталних екстрема налазимо у такозваној народној побожности, изражених у неким црквеним химнама. Ми морамо бити спремни да се одрекнемо ових људских - превише људских - сурогата који су прирасли нашим срцима. Треба да будемо испуњени страственом жељом да видимо неискривељено лице Христа - као што је представљено на литургији. Треба да тежимо Христу да нас Он уздигне у Свој свет, а не да ми покушавамо да Га спустимо у наш. Од Њега ћемо примити у обновљеном и просвећеном облику све оно што је истински вредно и компатибилно са Његовим светом. (Дитрих фон Гилдбранд "Сама суштина хришћанства").

Чини се да је генерално добро написано. Религија и општење са Богом, никад се не своде на националне традиције и обичаје. Али неповерење (не толико речима, већ чак и начину њиховог изговорања) остаје. И не зато што има много агресивних "треба", и не зато што је то писао католик. Сличан приступ се налази код разних хришћана, укључујући и православне. Већ зато што сама интонација разговора о Христу није чедна. И у односу на Бога и у односу на човека. И у односу на начин на који човек верује.Бога не видимо својим сопственим очима, па ће наша популарна религија увек револтирати префињене теологе. Али, ми немамо друге људе нити другу религиозност. Па, да ли је "искривити" једнако "хуманизовати"? Није ли покушај "дехуманизације" Бога, не само кршење догми, већ и суштинска грешка, јер слично се познаје само по сличном.

Говорити лепе речи о Христу и трагати за Његовим чистим  ликом је прилично лако. Али, да ли сви ми имамо исто разумевање чистоте слике Христове? Да ли покушавају да нас преваре још једном људском спекулацијом под маском чистог хришћанства? Не би ли наша религиозност испала "циркус", где "добар мађионичар" позива дете иза сјајних врата да му покаже Право Чудо, а у најбољем случају празнину, уместо цинизма и насиља?

Христос се несумњиво појављује у блаженој тишини, и овде се потпуно слажем са аутором. Али, онда човек почне да прича. А оно што је одговорено, утиснуто у нас као резултат ћутања пред Богом, може бити невероватно другачије за различите људе.

Да ли то добро или лоше? Ово је тема посебног разговора. Али у сваком случају, то је тема за лично тихо трагање.

игуман Силуан Туманов

https://www.facebook.com/osiluan

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста:

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.

Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.

О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног”. Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник” за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу.

Основна болест је „празност” (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?” и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

Резултат такве лењости – „празности” је „униније” – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније” је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели.

„Љубоначалије” – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност” и „униније” испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност” и „униније” присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине.

Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима”. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност” и „униније” уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.

Најзад, „празнословије”. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат” слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна”. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.

Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности”. Тачан и потпун превод грчког „софросини” и црквенословенског „целомудрије” требало би да буде „чистота умовања”. Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима.

Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни” или „пали” човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ” већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина.

Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.

Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата”. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост.

Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке” и „не осуђујемо своју браћу”, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост.

Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек”. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски” знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence.

https://mitropolija.com/2023/03/09/velikoposna-molitva-svetog-jefrema-sirina/

У православном предању постоји разлика између: ума (νους) и логике. Ум је једно, логика друго! Уопштено говорећи, као што се види из православног предања – ум је око душе, којом човек види Бога! Ум је орган којим човек види нестворено, а логика је центар сазнања створеног, јер испитује створено. Неки Оци, да би прецизније одредили шта је ум, повезују га са пажњом и кажу да је ум најпрефињенија пажња. Где је пажња, ту је и ум човека.

Ако је пажња окренута и подређена створеном свету, то значи да ум живи у стању свог противприродног кретања. Ако је пажња повезана са логиком и човек стално мисли и размишља, тачније, ако стално одвлачи своје мисли на небитне ствари, то значи да ум није у свом природном кретању, већ је помрачен.

Ако је, пак, пажња у срцу, а у исто време логика има свест о створеном свету, који нас окружује, то показује да се ум креће по својој природи, живи у свом природном стању.

Ова анализа, за оне који немају искуства, може изгледати нејасно и апстрактно, па ћу наставити са дубљим истраживањем теме у оквиру аскетског искуства наших светаца.

Пре свега, треба нагласити да је сазнање шта је ум, и разумевање разлике између ума и логике, ствар духовног искуства. Само онај који је ово искусио,

може схватити! Само онај, који је очистио срце од помисли и у коме срце ради природно (како треба), може тачно знати шта је ум! Они који немају искуства, чак и да читају много анализа и практичних размишљања, не могу ништа да разумеју. У вези са овим дешава се исто, што се дешава и са телесним оком. Слеп човек, колико год да чује објашњења о вредности боја и њиховим разликама од оних који виде, многе ствари неће разумети. Исто тако, онај чији је ум помрачен не може да разуме постојање ума, односно вредности и знања које ум омогућава; и изнад свега, не може ни да уочи и разуме разлику између ума и  логике.

Све што се дешава са телесним осећањима, много се више дешава са духовним осећањима, и, природно, умом човека. Дакле, разумевање ове теме подразумева духовно, лично, унутрашње искуство, иначе, свака анализа биће изједначена са покушајем уметника да опише чудесну хармонију великог музичког дела некоме ко нема чуло слуха. Опис је немогућ!

Ипак, изнећу малу анализу, иако знам да сам лично слеп и глув за ове духовне теме које чине суштину и основу православног Предања.

Човек, почевши да живи духовним животом, у највећој могућој мери испуњава заповести Христове и живи умишљеношћу. На почетку новог пута обузима га радосна туга и размишљање о животу проведеном у неуспесима.

Хришћанин, који почиње овим путем, заиста живи прва Христова блаженства,

духовно сиромаштво и блажени, духовни плач. Самопрекор и плач се изражавају и кроз молитву. Дакле, пошто познаје своју духовну болест, он плаче, јеца и, истовремено, моли Лекара душа, Богочовека Христа, да га исцели. Тако се, у атмосфери најдубљег созерцања и плача, молио Богу говорећи разне молитве,

као: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, „просветли таму моју“, „исцели душу моју, јер сагреших теби“ итд.

Овај савез понизности, плача и молитве може почети и на други начин. Хришћанин се на почетку вежба у молитви, у понављању молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, својим устима и својом логиком. Практикује, дакле, такозвани научни метод молитве. После дугог покушаја да се сабере ум у речи молитве, да се одбаце сметње мисли, при вишечасовном понављању молитве, рађа се осећај ништавила, претераног размишљања, плача. Дакле, и у овом случају, духовно сиромаштво и блажени плач су повезани са молитвом.

У тренуцима када то човек не очекује, после великог подвига и усрдне молитве, која је повезана са размишљањем и смирењем, ум узима молитву срцу, и, суштински, тада се ум одваја од логике, јер сада ум преузима да изговори молитву. Особа то схвата као благи бол у пределу  органа - срца; као када боли орган тела и сав ум, сва пажња је усмерена тамо. Иста ствар се дешава и у овом случају, с том разликом што је овај бол сладак, има топлину и повезан је са осећањима срца, осећања љубави (αγαπη) и ероса (ερως).

Ово најтачније указује на разлику и расуђивање између онога што је ум и онога што је логика. Када је ум одвојен од логике, човек осећа благи и топли бол срца, а истовремено логика има свест о свету који га окружује. У древним текстовима и у живом Предању, које постоји до данас, каже се да човек има два сазнајна центра: један је логика, а други ум. Такође се каже да је у природном човеку, у обоженом, у човеку божанске благодати, могуће да оба сазнајна центра раде истовремено, да обе енергије душе раде, паралелно. Дакле, чак и ако човек једе, ради, могуће је да се ум моли.

То разумемо из онога што смо раније рекли. Дакле, ради, једе, учествује у разговору, спава и, истовремено, осећа благи бол у пределу органа - срца. Овај бол је повезан са силаском ума у срце, јер увлачи ум у овај простор; и, не само да привлачи ум, већ иде и дубље. Тада човек осећа орган тела - срце, као дубок бунар, без краја.

Рад логике и бол срца показују разлику између логике и ума. А то се, као што смо раније рекли, дешава истовремено, паралелно. Ово испуњава човека радошћу и усхићењем. Зато кажемо да се силазак ума у срце, умна молитва и просветљење ума, не дешавају са рационалним заносом. Човек тада има пуну свест о свету који га окружује, о својим речима и делима, а истовремено осећа овај бол срца, у горњем делу тела, што га тачно разликује од бола који се осећа при физичком или неуролошком обољењу срца.

У тренуцима веће благодати, овај бол срца је повезан и усклађен са молитвом, која у том часу долази или као откровење Божије, или као људска потреба. Тако, у том часу, он чује молитву како се изговара у његовом срцу, и ту су сабране све душевне силе и душевна осећања, као једно осећање.

Као пример могу навести дисање телесним органом, срцем. Када дубоко удахнемо и задржимо ваздух, тада осећамо као да нас срце боли, као да је ту концентрисана пажња. Изговарајући молитву и спуштајући ум к срцу, милошћу Божијом ово сабрање у срцу сабије се, овај најслађи бол делује без грча,

без принуде срца, али са великом утехом, много слободе, а да човек не чини никакав напор.

У почетку, овај најслађи бол се примећује у пределу тела, срца, али онда продире у нешто друго, дубље. И, као што рекох горе, повезује се са

размишљањем, са радосном тугом, са молитвом Богу, а логика живи у свом свету и телесни орган срца не прима притиске и принуде.

Оно стиче такву осетљивост, да тада човек разуме када ум улази у срце, а када излази. Постаје приметно, јер постоји овај благи бол, који има дубину. Тек тада човек разуме разлику између ума и логике! Као што постоји разлика између вина и чистог алкохола, таква разлика постоји између ума и логике. Ум је префињен, чист и јак. Логика је грубља. Разлика је аналогна и квалитативна.

То је питање духовног искуства, искуства менталне енергије, духовног осећања,

који се не стичу проучавањем и анализама, нити научним, филолошким испитивањима древних текстова, већ унутрашњом духовном борбом, са енергијама божанске благодати.

https://davidninov.wordpress.com/2016/03/17/um-logika/#more-1648

Ова се драма одиграла много векова пре мене и мојих личних преиспитивања и мука – у врту Гетсиманском, уз зидине старог Јерусалима. И Он је био сам, иако истовремено окружен најближима, сасвим сам у својој мисији, суочен коначно са својим делом, које је надомак завршетка, до ког се мора доћи кроз трнове венце и улице бола. Како му је то дело изгледало у том тренутку? Шта је видео кроз сузе и крвав зној, у молитви?

Паметнији од мене су то тумачили, стотине је страница исписано за ових две хиљаде година. Писало се понајвише о односу Христове божанске и људске природе, о томе у ком тренутку је проговорила једна а у ком друга. Мало би шта ту неко попут мене имао придодати, да не осећам и не верујем да је драма Jеванђеља лична драма свакога од нас, и да се Jеванђеље или тако живо чита и тумачи, или има занимљивијих књига за читање.

Тако сам и ја годинама заправо са својим Господом у врту Гетсиманском, годинама сам међу онима који спавају док се Он моли а Његов крвав зној натапа земљу. Требало је да прођу године у том спавању, године током којих сам, по сили околности и својих избора бивао оно што нисам, да бих стекао буднији духовни увид у драму из најпознатијег маслињака у људској историји, прелазећи сопствени пут током ког сам покушавао да одржим пламичак свог разговора са Њим.

Видео сам Га, дакле, у агонији недовршеног дела, како посматра то своје дело које ваља оставити свету као онакво какво у том тренутку јесте: крхко, слабо, уплашено и уснуло. Јер Његово дело су били заправо они, апостоли – уснули пријатељи које није могао пробудити те последње ноћи коју је провео са њима – да се са Њим моле стражарећи над оним што се над све њих надвило. Чинио је то сам, знајући шта ће уследити и какав ће страшан ударац то њима нанети, какву пометњу, страх и жалост. Знајући шта ће претрпети Његово дело – ти крхки камичци на којима је подизао Цркву током свог пута, видећи све њихове слабости.

Рани оци цркве говоре о томе – о том аспекту молбе да Га чаша мимоиђе – јер није Христос у том тренутку бринуо о себи, или није бринуо више но што наше месо брине при сусрету са смрћу. Бринуо је за оно што оставља, за оне које оставља, за своје дело, које ће морати да издржи болни лук од издајничког пољупца и срамног привођења, преко голготског хода и распећа – до васкрсења. Хоће ли и како то крхко уснуло дело изнети сву драму која следи, или ће, недостојно, отпасти у коначном порицању свога ствараоца? Јер Христос, између осталог, корак по корак кроз свој земаљски живот удара темеље Цркви коју тада позива – дођите, молите се са мном, биће страшно и тешко, биће неиздржљиво и морамо стога остати заједно. Црква га не чује, отуђена у свом сну и лењости свог непоимања.

Сав наш животни пут мапиран је у Јеванђељу, само га треба отворити и читати као писмо нама упућено – била је то прва поука мог првог духовног оца, богослова који ми је био друг у чети у војсци. Од тад га тако читам. Па како онда процес уметничког стварања не доживети, између осталог, и као јеванђеоску драму – ону која се непрекидно одвија у духовној реалности свакога од нас ко се одлучи да, по принуди својих дарова, закорачи на тај пут?

Тако и сада верујем да у развитку односа сваког ствараоца према истинском делу дође тај тренутак – гетсимански тренутак крајње, безобалне усамљености у којој са тобом нико не бдије, у којој си остављен са оним што си дотад урадио али ниси довршио, у којој видиш несавршености свог дела, његову крхкост и слабост. Твоја драма ће се, ево, сваког часа завршити – али ти си већ тад на крају снага, из тебе на тло пада крвави зној, а нико не долази у помоћ да прискочи у бдењу.

То је тренутак најинтензивнијег загледања у дело, у оно што ће оно, ако буде воља Божја напослетку постати – она једна ствар коју неће надвалади врата адска и коју ћеш понети са собом у вечност. Зашто је потребно да дође тај тренутак потпуне остављености и изложености бескрајној сумњи – тог питања: шта сам, заправо, урадио?

Можда је то стога што је тај тренутак великог бола уједно тренутак највеће будности – можда нам се стога и даје. Јер не можемо спавати гледајући у своје несавршено, недовршено и крхко дело. Морамо остати будни, у молитви за њега и за оне који су га у својој слабости напустили, опраштајући им унапред њихову уснулост, издајства и одрицања. Јер пре но што петао три пута каже своје – они ће према логици драме исписане много пре нас и њих морати рећи да нас не познају заправо.

На иконама које приказују догађај у врту Гетсиманском Христос је или сам, у интензивној молитви, са анђелом који га бодри, често пружајући са небеса чашу. Чашу страдања и живота из које пијемо и данас. У оним верзијама у којима се уз Господа јављају на икони и уснули апостоли – Он је углавном од њих издвојен, у усамљености неког повишеног места, стене са које се моли да га иста та чаша мимоиђе. Одозго, са тог узвишења, Његова молитва обухвата све њих, јер сви ти уснули људи ће за неколико тренутака доживети болно буђење које ће им показати сву њихову слабост и немоћ. Понегде је приказана читава драма – Христос се јавља у обе улоге – онога који се издвојен моли и онога који силази да буди ученике. Исте оне ученике којима је још колико те вечери опрао ноге.

На икони која приказује тај догађај уснули апостоли – одреда свеци, утемељитељи и први оци наше Цркве, пламени ширитељи вере за коју ће касније многи дати своје главе – не изображавају се са ореолима. Ја бирам да мислим да је то стога што су у том тренутку они Господње недовршено дело, оно у које Он гледа у тишини своје усамљености и које никада као тада, у том јединственом тренутку, не мери са таквом пажњом.

Сви ми који стварамо било шта доживећемо тај тренутак. Бићемо сами и гледаћемо у дело, и стрепећемо над њим и собом – и питаћемо се хоћемо ли га довршити како смо замислили, хоће ли нам се оно опирати у својој уснулости, хоће ли нас издати или ће од њега напослетку постати црква коју смо замишљали кад смо му ударали темеље.

Хоћемо ли ући са њим у Царство небеско, или ће га сажећи огањ очишћења?

Иван Јовић

https://teologija.net/u-vrtu-getsimanskom/?fbclid=IwAR1PfccdVziCEYqgbG0hwXuZ_ISfl86UtSdDv0l59I82yMlvA67-xtk3IT0

Најрадоснија порука свих времена: „Реч постаде тело“ (Јован 1:14), почетак је радости и наде за људски род.

Оваплоћење Бога је највећи догађај људске историје, јер су захваљујући Њему човек и цела творевина нашли истинско искупљење.

Овај благословени догађај је антитеза стравичном догађају пада човека и његовог истинског враћања у предпредложено стање, будући да је, по Светом Кирилу Александријском: „људска природа у Адаму оболела од непослушности, тако је ушла поквареност, у страсти”. Ако је пад био најгоре проклетство и пропаст, божанско оваплоћење је било највећи благослов и милост.

Химнописац Божића на најизврснији начин преноси ову истину: „Ево, Творац, испунивши човека рукама својим, створи га, сиђе са постеље небеса, а овај од девствене чисте суштине заиста је уобличен“ (Канон Божића). У ствари, кроз светоотачко богословље наше Цркве јасно је да чињеница пада није део божанске икономије, испоставило се да је оваплоћење Бога Речи корисније за човека, него обнављање његовог стања пре пада. Кроз ово имамо поновно стварање човека у Христу. Адамова некадашња смртна природа, захваљујући божанском оваплоћењу, сјединила се са божанском природом, што је резултирало њеним обожењем по благодати.

Бог Реч је, поставши човек, заиста узео људску природу у Својој теандричној личности, „да их искупи под законом, да уживамо у усиновљењу“ (Гал. 4,5). Ово прихватање је подразумевало универзално очишћење од бремена греха које је донела после пада, јер апсолутно безгрешни Бог није могао да пребива у палој и грешној природи. То значи да је људска природа очишћена и обожена од оног блаженог тренутка када је Бог Реч, благодаћу Светог Духа, боравио у пречистој утроби Дјеве. Сви људи сада имају чисту, свету и божанску природу, а да нису спознали овај врхунски божански дар, јер: „данас је сачувана парадоксална тајна, обнављају се природе и Бог постаје човек“ (Божићна песма).

Према Теодоритосу Киросу:

Чињеница објективног спасења људске природе ни на који начин не уклања слободу личности. Остварење спасења почива искључиво на личној слободи. Апостол Павле је проповедник слободног избора спасења: „Христос нас ослободи“ (Гал. 5, 1). Спаситељски дарови Божијег оваплоћења, за човека који не жели да се спасе, као да не постоје. Оваплоћење Бога као да се није догодило за неверне. Активирање спасоносних дарова Божијих је резултат Божијег апсолутног поштовања људске слободе и човекове личне сагласности.

Под личним пристанком не подразумевамо само ментални или емоционални пристанак, већ онтолошко прихватање Христа као јединог спаситеља и усвајање новог живота и стања у Христу, што претпоставља одбацивање искуства „света“, односно неаутентичног живота. Говоримо јер се живот који се доживљава унутар црквеног тела и човекове личности остварује, имајући за узор истинског човека, Богочовека.

Пад претеча у суштини значи слободан пристанак човека на успостављање ђавоље државе у свету. Без његове воље остварење владавине архи-зла било би немогуће. Човекова фатална одлука да се побуни против Бога и постане независан дала је ђаволу моћ да изврши свој зли план. Најтрагичнији аспект пада јесте то што је утицао не само на човека, већ на целокупну творевину. Зло које је преко човека ушло у свет проширило се по целој творевини. Резултат је да се она „снисходи и тугује због садашњости“ очекујући своје ослобођење од Бога из ропства греха (Рим. 8:21).

Као што је човеков пристанак да усвоји зло био слободан, тако је и Божији пристанак да спасе човека и сва створења био резултат слободе. „Ти се избављаш, али се од ове добробити ниси тјелесио“ пева милозвучна божићна песма (Канон Божића). Вековни Божји тајанствен план спасења света био је првенствено резултат Божијег слободног избора и неизмерне љубави. Бог Реч је прихватио да буде испражњен и постао тело „по телу греховном“ (Рим. 8:3), „од семена Давидовог по телу“ (Рим. 1:3). Да одбаци Његово божанско величанство и обуче се у људску маленкост и понижење до смрти „и смрти на крсту“ (Фил. 2,6). Божанска понизност је била једини моћан и ефикасан противотров против гордости греха.

Оваплоћеног Бога Реч апостол Павле карактерише као „последњег Адама“ (1. Кор. 15,45), да би га разликовао од првог палог Адама. Поређење ове две личности открива нам незамисливу величину Божијег дара људском роду. Ако се у личности првог човека Адама догодило стварање човека, у божанској личности нашег Искупитеља догодило се поновно стварање палог човека. „Први је човек са земље, други човек је Господ с неба“ (1. Кор. 15, 47), наглашава велики апостол. Христос као „Нови Адам, дете од тела, постаде, Син, и дат је вернима“. Ако је први људски Адам наш физички родоначелник, други Адам, Христос је наш духовни родоначелник. Први родоначелник нам је завештао бол зла и уништење смрти и вечно проклетство, други Адам нам је завештао могућност спасења и нашег учешћа у вечном животу, захваљујући Његовој благословеној „површини“ (1Тим.2,13) . Спасавамо се „благодаћу Бога нашега и Господа Исуса Христа“ (2. Сол.1,12). Спаситељ наш, по светом Кирилу Александријском: „Имао је у себи сву природу, тако да је сву надокнаду преобразио у древну“.

Оваплоћена Реч је јединствени и незаменљиви спаситељ света, јер је „изишао из народа у препороду“ (канон Божић). Безбројни људски „спаситељи“ кроз векове су се показали невероватно неадекватним и лажним. Ниједна друга личност у људској историји није толико користила човечанству као Исус Христ, јер он није обичан смртник, већ оваплоћени Бог, једини који је у стању да победи зло и да се смилује рањенима.

Он је једини који нуди онтолошко спасење и то не једнострано, попут разних друштвених реформатора с времена на време, или многих филозофа, преко којих „свет не створи Бога“ (И Кор. 1,21). Само кроз Христа човек се универзално и потпуно спасава, јер је Он, Својим оваплоћењем, унајмио сваку људску личност у Своју теандричну личност, учинивши је Својом сопственом келијом. „Искупљењем њеним у Христу Исусу Бог је приправио милост“ (Рим. 3, 24), због чега свети Григорије Богослов са необузданим одушевљењем узвикује: „Христа носим, Христа пишем“. Човек органски сједињен у телу Христовом има аутентичну природу, јер дели аутентични људски модел, Богочовека, који је једини „вођа живота“ (Дела 3,15).

Испуњени неизрецивом радошћу и небеским усхићењем, верни хвале Велики „Долазак“ (Дела 19,4) у свет, јер имамо апсолутну сигурност да уским и тешким путем земаљског живота не идемо сами, већ ми имамо за сапутника Емануила „који се с нама тумачи Бог је“ (Матеј 1,24). Онтолошки доживљавамо непрекидно присуство Господа и због тога црпимо храброст, јер је Он „победио свет“ (Јн. 16,33). Нисмо више робови греха, него слободни и још више: синови и наследници „Божји кроз Христа“ (Гал. 4,7). Зато приређујемо срдачно славословље и оду благодарности Великом Спаситељу нашем, у време великог празника Божића и заједно са празничним химнописцем празника, подижемо „руке пљескајући.”

Ламброс Сконзоу, Теолог – професор

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/quot-lytrosin-apesteile-kyrios-to-lao-ayto-quot/#

Предговор

(…) Уђоше у свет многи преластитељи који не исповедају Исуса Христа Оваплоћенога. Такви су обманитељ и антихрист. Чувајте себе, да не изгубите што сте стекли као добро, еда бисте примили потпуну плату. Ко год преступи, и не остане у учењу Христовом, Бога нема. Пребивајући пак у учењу Христовом, тај ће и Оца и Сина имати (…)(2. Јованова Саборна Посланица 7 – 9).

Део I

Црква и паклена преисподња

Сами Пакао, мрачни Ад, ледени Тартар, Бездан и огњена Геена – све то разјапиће се и постаће стварна хазма у моменту пада у грех једне трећине Небеских бића, и примиће их или обухватити као усељенике, а касније и људе-непокајане грешнике. Та димензија постојања некада словесних, а сада обеју обесловешених врста бића, анђелских и људских, кроз једно квази-заједничење, указиваће на најосновнију одлику словесних бића – одлику црквености. Али, и сва та, и таква врста стварности и бића, ипак се неће налазити ван Промисла Божјег и мимо Светог Предања. Гледано у вези са егзистенцијом, опакљено стање људских бића – биће само резултат раскинуте везе са Божјим Законом, црквеном катихезом, заповестима и врлинама, Светим Тајнама укључујући и монаштво, те са светим Канонима и црквеним Установама.

Чињеница је да душе крштене, но разблагодаћене деце Цркве, као и некрштених људи из света, допадају пакленог збитија и стања. Пакао као неизмерна дубина преисподње и најдоњих места и неугасивога огња и горчине, више неће бити укинут. Али исто тако он никада неће ни постати освештана, благодатна стварност, упркос Христовом силаску у њега и боравку у Аду душом као Бог (св. Литургија). Пакао даље егзистира као једно енергетско и огњено смотриште и сабиралиште страве и ужаса, односно бола, туге и уздисања; по допуштењу он постоји, и траје као сабиралиште душа које су испуњене и маглом неиздрживог нерасположења. Његов корен и „грађа“ пак јесу људска слободна воља и произвољење, усмеравани до тачке да се више није могло не грешити, и одатле немати другачије него страсно, небогопријемчиво и небогоугодно настројење и постојање. Један алгоритамски след демонизма би се састојао из ових компоненти: произвољења + безумне похоте + нерасуднога гнева + уображене брзоплетости; а то су компоненте равне = ђаволу.

Шеол /Шаал

Шеол првобитно, постојао је за душе и праведника и неправдника, јер је потраживао сва људска бића и подразумевао је дубину, дубоку рупу, јаму, место под земљом. Гравитирајући у сфери старозаветне космологије и теологије и оскудевајући у негативним значењима пакла, Шеол се јавља као саставни део космоса, створен и оприсутњен Богом: Ако се попнем на небо, Ти си тамо; ако се спустим у шеол, и тамо си Ти (Пс. 139, 8). Ко може избећи руке шеола (Пс. 89:48 – 49). Он је место извеснога полубитовања ниске динамике, без дефинисанога односа са Богом (Ослобођен међу мртве, као жртве које леже у гробу,којих се више не сећаш, које су одбачене од руке Твоје. Поставио си ме на дно јаме, у места мрачна у дубине… Еда ли ћеш мртвима чинити чуда? Или ће сенке васкрснуте па Те хвалити. Еда ли ће у тами бити познато чудо Твоје, и правда Твоја у земљи заборава?(Пс. 88, 6-7;11 – 13). (В.: Псалтир, превод Предраг Сaмарџић, Хришћанска мисао, Београд, 308 – 309).

Шеол ипак није поље без божанске наде, и то још пре силаска Христовог у њега. До Христовог силаска пак, душе праведника су назирале могућност избављења из раља смрти. У њима је извесно струјао светли дах наде на избављење и на обећана добра везана за Доброга Бога.

Пратећи библијско Предање запажамо да су Праведници штавише били настањени у недрима Авраамовим – истоветним Едену на Истоку: месту светлом. Ту у Едену, они су почивалии имали спомен, уснуће, олакшање, свежину и чистоту, те упокојење и опроштај грехова (И Некроосими аколоутхиа, ката тоус хеирографоус коодикес 10у-12у аиоонос, Тхива 2005, 39 – 64). А када је наступио сами чин избављења Васкрслим Христом, заједно са Праведницима и све душе добре воље – душе пријемчиве за Христово биће прихватиле су Васкрслога; или, оне које познаше да си Бог. (Стихира на стихове, глас трећи, Осмогласник).

Чињеница је да су сви присутни „онде“ (у Аду) тек по проповеди светога Јована Претече могли да дочекају, и стварно сретну Христа, те да се лично определе за предстојеће им слободно постојање у Њему. С друге стране, свима је по закону слободе било допуштено и да Га не прихвате. Нада хришћана пак очитује се у томе да су сви сужњи смрти по Јовановој благовести у аду о Богу Јављеном у телу Који узима грехе света, као и по Христовом благодатном дејству и великој милости пројавили преумљење и веру у Њега као Спаситеља. У нашој васкршњој химнографској исповести предњачи такав став: Да се Анђелски Сабор задивио, видећи међу мртвима Спаса, који је силу смрти уништио, и са собом Адама подигао, те да је из акла све ослободио (тропар). Или: Адова врата и вереи сокрушивиј жизнодавче, воскресил јеси всја Спасе, вопијушчија: Слава востанију твојему (Блажена, гл.6).

Чим је Исус на крсту издахнуо, гле, завеса у храму се расцепила надвоје, од горњега краја до доњега, и земља се затресла, и стене се распале, и гробови се отворили, те васкрснуше многа телеса умрлих светаца, и изишавши из гробова после његовога васкрсења, уђоше у Свети град, и показаше се многима (Матеј, 27, 50 – 53).

Тако (…) заплени ад Онај који сиђе у ад (…) Ад се огорчи сусревши Те доле; огорчи се јер опусти (…) огорчи се јер би срушен (…) Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. (Васкршње слово светог Јована Златоуста).

У једној атмосфери спокојства и коначне сигурности, црквени песници нам саопштавају да су се на крају збиле несхватљиве, преславне тајне: да је разбојниково покајање задобило Рај (Богородичан Ипакој гл. 1); да је Бесмртни Живот, сишавши у смрт, светлошћу Божанства умртвио ад, и да је Он из доњих дубина васкрсао умрле (Отпусни васкрсни тропар гл. 2); да је Господ показао моћ мишицом Својом; смрћу је уништио смрт, поставши прворођени из мртвих; из утробе адове нас је избавио, и свету даровао велику милост (тропар гл. 3). Када је устао, Он је и гробове испразнио! (Ипакој, гл. 3); док је пак васкрсавао све умрле васкрсењем Својим (тропар гл. 5), или док је заплењивао ад, Он није претрпео штету од њега (тропар гл. 6). Добровољном и животворном смрћу Својом Христос је као Бог скршио адове вратнице, и древни Рај нам отворио Својим васкрсењем, пројавивши (га) као Бог (Богородичан гл. 8, в.: Часослов).

Тамнина и њене жртве

Преко хришћана стално приспеваних у Пакао или Геену због обезблагодаћености, сами Пакао све досад није изгубио на актуелности, нити ће га губити све до краја историје осмрћеног рода људског.

Црква се молитвено заузима и за своју опакљену децу, док за ону некрштену и неучлањену у њу, хришћани који живе у свету стално испољавају своје интересовање, и то управо из сажаљења, самилости и љубави. 

И све то бива са циљем да се једни, вером привилеговани, припреме за улазак у живот будућега века, а други да не остану ван Христовога домашаја; баш као што ван њега неће остати ни целокупно мноштво абортиране и убијане деце кроз векове и миленијуме.

 Опакљени хришћани не могу прећи из смрти у вечни блажени живот, него из смрти долазе на Страшни Суд. Од кајућих се хришћана опет, тражи се смиравање пред чињеницом да и нехришћани настањују пакао. Не мањка ни наде да ће Господ и у њиховој ствари пројавити вид свога штедрог и величанственог човекољубља, што је ствар свакако утешна по себи. А како би то могло бити, ствар је опет Христове воље и Промисла. Из нашег хришћанског угла гледано пак, никако не у смислу и опсегу апокатастасиса. Овде се дакле свако нецрквено, небиблијско и непредањско гледиште априори одбацује!

Доведена до краја, једна од толиких мисли о Паклу гласи да он јесте самосвест без богосвести, као и да ће се по васкрсењу због богоодметнутости, број људских бића наћи у телесно-душевној тескоби, хаотичном стању и на мукама. И то због трајне раздвојености од Христа обема димензијама свога суштаства, телесног и душевног; увек и увек настројеног, или ненастројеног ка Оцу и Сину и Светоме Духу.

Како год било, наша мисао се већма ужасава од могућности опакљивања, и зато се брже боље враћа савести, бивајући тихим ужасом покретана на будност и опрез, јер видимо да ствари имају и своју претећу страну. Сами духови злобе и нечистоте опет, ужасавају се Бездана, и приморани су да моле Господа као Исуса Сина Бога Вишњега (Лука 8, 28) да им не заповеди да иду у бездан (стих 31).

Ово стање јесте стање једног активног потира, и оно треба да нас подсећа на одвојеност од Христа, дакле и на потребу бежања од пакла као нашег активног и незауставивог потиратеља (Прича о богаташу и убогом Лазару, Лука 16, 24 – 28).

Наравно, ту је и стално и неизбежно присуство демона који полажу право на нас преко наших грехова против Христа, Цркве и ближњих; и то путем страсних веза са њима и путем падова у њихове замке. Њих се треба бојати, јер они пошто нас убију имају власт бацити нас у геену, или, и душу и тело упропастити у геени (в.: Лука 12, 5; Матеј 10, 28).

Пре него ћемо се наћи пред описаним чином опакљивања и пред претњама од Геене, сву нашу пажњу нека привуче аналогија о враћању на грех као на враћање једног пса на бљувотину или једне окупане свиње у блато. Тако, поновно западање дела човечанства у геену и његова сопствена упропаштеност тамо, чин је наличан поништавању самог васкрситељног дела Васкрслога Господа Исуса Христа. Чин је гашења пасхалне радости због чињенице да је Христос једанпут васкрсао из гроба, да је смрћу смрт уништио и свима присутнима у гробу живот даровао. Тододатно оптерећује човечанство, чинећи га сада и неупоредиво одговорнијим; чини га и ругачем Христове Жртве, чиме и другој смрти подложним! Најзад га чини растргнутим између – првога братоубице Кајина и последњега братоубице Антихриста.    

Корен Пакла

Произвољењем, енергијом, стањем и „сплином“ Пакла испуњени су и сви анатемисани јеретици: Јуда, Арије, Ориген, Севир, Диоскор… као и цео магијски круг партиципирајућих јереси на штету и кварење православне христологије и еклисиологије. Предукус Пакла сада и овде такође имају сви његови полазници, чиме и сви добровољци и кандидати, пројектовани за паклене подухвате.

О онима који су се опаклилиу свету, први се прецизно огласио просвећени Готама Буда,истакнувши да је то било због лоших навика и погрешних ставова. Данас такође фигурирају имена јеретика и јеретички мислећих људи у свим нашим срединама. У вези са њима, поред горње, будистичке квалификације, треба додати и хришћанску одредницу која гласи, због упорствовања у греху и непокајању.

Ревнитељи познања плода с дрвета усред врта

Идући унатрашке од најновијих кандидата и питомаца пројектованих за једење плода са забрањеног дрвета усред врта (Постања 3, 3 – 7, 11), дакле дрвета доброг за јело, милине за гледање и пожељног ради знања (исто, стих 6), ми у овом часу треба да стрепимо и за све особе којима су се отвориле очи (стих 7). За шта? За светско – за пожуду тела, и пожуду очију, и охолост живота – (1. Јованова 2, 16). Међу њима данас предњаче и тзв. „другоправославци“: поједини савремени патријарси и архиепископи, митрополити, епископи и њихови послушници, свештеници, мислиоци и професори, расколници, те атеисти налик Стивену Хокингу. Хари Труман опет, заједно са Робертом Опенхајмером, активираће атомске направе ала Litle boy, и прогутати два насељена града – Хирошиму и Нагасаки. Труман и Опенхајмер ће тако сада постати Смрт, и заједно са Шивом – разарачи светова. Пре њих су у гутању силе и супстанце света доминирали јеретичествујушчи мислиоци попут Карла Маркса, Винстона Черчила, те психијатар Сигмунд Фројд. Идући све даље у прошлост, наилази се на људе девалвирале, и испале из оквира православнога хришћанства, попут мислиоца, књижевника и свештеника Сергија Булгакова, писаца Жозеа Сарамага, Никоса Казанцакиса и Лава Толстоја… те на неизбежног Јуду науке, неуспелог теолога, природњака и прелашћеног полутана Чарлса Дарвина. Газећи тако по дубокој старини, набасава се и на анатемисане ликове попут Акиндина и Варлаама, Диоскора и Севира, Несторија, Аполинарија и Македонија, Оригена, и најзад, Јуде…

Разгледајући образине и одоре и костиме дегустатора прелести и смрти, заведених чулном пожудом, пожудом очију и разметањем земаљским благом (1. Јованова 2, 16), односно самовољом и гордошћу, ми наилазимо и на мноштво њихових тајних и јавних следбеника, рађајућих се у дослуху са лажним учитељима и антихристима (исто, 2, 18-19). А њихово насиље у разним видовима продужава се све до овога часа. И то је насиље оних који од нас изађоше, али не беху од нас; јер да од нас беху, остали би с нама; него требало је да се покажу да нису сви од нас. (Исто, 19).

Ђаво и његово огледало

Јован Дучић, први међу својим врсницима у речи о љубави (Благо цара Радована), цитира римокатоличку светитељку Терезу Авилску како ђаволу открива зашто је несрећан? Зато што не може да воли! А зашто не може? Зато што више нема власт и силу да воли, што је обоје, Божји дар. И још зато што ђаво више не испуњава предуслове за постизање љубави. А предуслови за њу су покајање, молитва и смирење.

Предуслови за располагање влашћу и силом љубави нису такви да ђаво на пример све људске језике говори, па и анђелске, и да опет љубави нема, нити пак да као гвоздено звоно јечи и као кимвал звечи. Предуслови нису ни то што он бајаги и пророкује, и што све тајне и знања поседује. А није довољно ни то што веру има, и што и саме планине премешта али само опсенарски – јер и поред свега реченога, чак упркос томе, он је опет – ништа (уп.: 1. Коринћанима 13, 1-2)!

Он чак и неке иметке има (сласт, славу и власт), и нуди их коме хоће, па и моћ да своје биће предаје на сажежење у изгарајућој мржњи према Богу и ради људске пропасти. Но пошто љубави нема, ни то му, као ни све претходно, ништа не користи (исто, стих 3)!

А љубав је великодушна и дуготрпељива (исто, стих 4), док он није; она не завиди, не хвали се нити се надима (исто), а он све то чини у највећој мери; није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, нити памти зло (стих 5), а он је првак у томе; не радује се неправди, а радује се истини (стих 6), док он неправду и неистину користи као оруђе уперено на нас; она све сноси, све верује, свему се нада, све подноси (стих 7), а он је оличење неподносивости, неверја и безнађа; љубав не престаје никада (стих 8), а код њега мржња опет никада не престаје; изузимајући све то, ми не знамо из његове прошлости колико дуго или имало, како и кога је он волео: свога ли Бога Творца, своје ли сабесплотне небеске ближње?!

Пали херувим Сатанаил

Колико дуго је отпали херувим Сатанаил преокретао дар и силу своје љубави у лицемерје и мржњу?! Познато је да је он био створен као добар, и да би био добар. Но он је доброту презрео, и тако се посуновратио. Бог га је протерао с Небеса у поднебесје да би се покајао, али се он све више настројавао гордошћу и завишћу према свом Творцу, према Богочовеку и према човеку! Најзад, сав је постао истрајни мрзитељ и злочинац. У том и таквом опстојавању он ће једанпут бити свучен у огњено језеро, заједно са Антихристом, Лажним Пророком, палим анђелима и са непокајаним људима.

Завела те је гордост срца твога, тебе који у пукотинама стена живиш. У високом стану свом говориш у срцу свом: „Ко ће ме на земљу срушити?“ Да се винеш као орао, да међу звездама свијеш гнездо своје, и оданде ћу те оборити!“, говори Господ. (Књига пророка Авдије, 1, 3 – 4).

(…) Овако говори Господ: „Ти си узор савршенства, мудрости пун и савршено леп! Живео си у Едену, врту Божјем, красило те све драго камење… Ти си био херувим помазани, за заштитника те поставих. Био си на светој гори Божјој, посред камења огњеног. Савршен си био на путевима својим, од дана рођења свога, док се у теби зло појавило није. Од велике трговине своје згрешио си и насилништвом се напунио. Тада сам те збацио с горе Божје. Уништићу те, херувиме заштитниче, усред камења огњеног. Узвисио си се у срцу свом лепотом својом. Уништио си мудрост своју красотом својом. На земљу те бацих пред цареве да ти се ругају. Мноштво безакоња свога, непоштеним трговањем својим, оскрнавио си светилишта своја. Пустићу огањ посред тебе да те прождере. Претворићу те у прах на земљи, пред очима оних који те гледају. Сви који те познају међу народима, згрожени су због тебе. Бићеш страшило и нестаћеш заувек.“ (Књига пророка Језекиља 28, 12 – 19).

Како паде с неба, звездо јутарња, сине зорин? Како си на земљу оборен, владару варвара? Говорио си у срцу свом: „Попећу се на небеса, изнад звезда Божјих подићи ћу себи престо, сешћу на гору сабрања, на крајњем северу. Уздићи ћу се изнад облака, изједначићу се са свесилним!“ А ти у подземље паде, у дубину гробну! (Књига пророка Исаије, 14, 12 – 16).  

Паклено клеветање Цркве

Данас свака прозивка Православне Цркве и њеног богословља за видове њене наводне кривице или погрешке или ускости, сваки вид неправљења разлике између Цркве као Тела Христовог и Њене јерархије и чланова, равна је хули на Њу, и изазивач је те хуле. Зато што је Црква једна, света, саборна и апостолска; она чиста невеста Христова, без мрље и мане! Међутим, за сваког члана њеног Тела пре покајања, очишћења и просветљења, не може се тврдити исто!

И ову тему погледајмо конкретније. Конституисана и руковођена Духом Светим, Црква је своје свете чланове, на пример Апостола Јована, Григорија епископа сасимског па затим цариградског, и игумана манастира светог Маманта, Симеона, ословила Богословима и Новим.

Паметовање неких особа земљаног ума, који нису ни започели да изграђују црквени живот, али авај, и оних који окончавају своје нејасно служење у Цркви, иде у правцу заговора непобожних ствари и издајстава православља; рецимо да се најпре ради о онима који доводе порекло човека у директну везу са мајмуноликим приматом, и то опет рецимо по кључу Керола Луиса и Френсиса Колинса. Односно, на основу генетике, код многих који је потежу недовољно познате, и нетачно интерпретоване! Ту је и нагађање, и гатање по звездама да је звање богослова уместо садашњима, требало дати другим црквеним ликовима, попут Оригена и Сергија Булгакова (?!).

Оно прво (мајмунисање), ово друго (ниподаштавање), и редом (…) само су злураде провокације и сејање кукоља у заједници црквених богослова уопште, али и у нашој, Српској Православној Цркви данас! Зашто? У поменутом случају због непоштовања ума и критеријума Цркве у начелу, и код Отаца Петог Васељенског Сабора, те тиме и неуважавања одлуке да се Ориген означи и буде осуђен као јеретик, као и да се таквим сматра. Друго у вези са јересју, јесте смутња у верном народу Православне Цркве створена неуважавањем одлуке Московске Патријаршије да теолог који је ето „изнашао божанску софију као четврту Божанску Ипостас“, али и због других богословских застрањења, тзв. „теологуменона“, протојереј Сергије Булгаков – буде окривљен од стране своје Цркве и Митрополита Сергија. Иначе, овај Митрополит и потом Патријарх је заједно са Владимиром Николајевичем Лоским био задужен да поднесе Патријаршији Доклад или Извештај-Реферат о целом случају. Материјали о томе (Спор о Софии, 1935), итекако постоје (…), и ми ћемо их представити у њихој сржи.

Каква се збрка или смушченије збива у главама и душама богословски још неуобличене генерације почетника, али и теолога познога звања, који су заједно умислили да су главешине теологије у нашој свеколикој црквеној просвети, и то без свести о штетности сопственог деловања и обазирања на њу, питање је сад?! Коловођама ћемо учинити милост тако што ћемо им помоћи да сагледају свој положај који су они изједначили, ни мање ни више него са неосвојивом тврђавом православног богословља. Сами су, дакле, умислили да са њених зидина могу безбедно да одапињу стрелице искричавога богословља на кога год хоће, и тако га обајавају, али и ућуткују. Ми ћемо им избистрити хоризонт у глави под једним условом: да њихова величина сиђе до спуштенице, односно енд-ноте. Ту ће они наћи себи драгоцен прилог (овом нашем ауторском тексту, кога смо и богословском пасијом морали поднасловити!*).  

Двојица најдостојнијих Богослова Цркве

Свети Симеон Нови Богослов нас постојано поучава да ће мешање ступњева телесног, душевног и благодатног при узрастању у Христу, или покајног, очишћујућег и просветљујућег у обожењу, као и уколико хришћанин себе не савладава подвизима смиравања и подвизавања, сигурно одвести у фантазмагорију и демонизам.

Свети Григорије Богослов опет, саветује све богословствујушче да хитајући ка циљу никако не претрче сами циљ, па да тако уместо созерцања лица и ствари они умују о наличју ствари. И опет, да су подједнако несавршени богословска теорија без делања, и богословско делање без теорије.

У даљем излагању је неопходно стишати ум и срце да би рецимо речи Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, првозваног Богослова Цркве, имале свој богословски одјек; то би дакле био први и основни услов читања његових текстова. Реч о томе можемо насловити овако:

Изгон паклене таме из умова и душа, срдаца и бића

Хришћанску радост чини потпуном наше заједништво са Оцем и Сином и Светим Духом. У Богу нема никакве таме, Цркву обдржава светлост. Наповеда ли ко да има заједницу са Христом, а ходи у тами, лаже, и не истинује. Ход у Његовој светлости даје нам моћ заједничења, док нас Његова крв чисти од греха и неправде; и то под условом да признајемо грехе своје. Ко негира грехе утерује Истинитога у лаж и празан је од Његове речи.

Ко греши, једнако тако и свет, па се каје, има Помиритеља са Оцем. Вршење заповести је услов за обитавање у истини, а чување Његове речи усавршава нас у љубави Божјој и чини домаћим Богу. Остајање у Њему омогућује и ход стопама Његовим.

Нова заповест прогони таму и доводи нам већ светлећу истиниту светлост. Обитавалац светлости не мрзи брата, а мрзитељ нити љуби нити светли нити обитава у њој; још је и од саблазни заштићен. Братомрзитељ тамнује и у тами ходи, лута, слепари, па је силом неприлика и џепарош (в. светлопис Робера Бресона).

*

Деци којој су греси опроштени у Имену, оцима познаваоцима Почетка, и младићима победитељима Злога написано је што је написано као познаваоцима Оца, и Исконскога, то јест њима као јакима; и опет њима као ризничарима и ризничким оставама речи Божје и победитељима Злога: да не љубе света, нити онога што је у свету. Зашто?! У љубитељима света нема љубави Очеве! Светско се састоји од пожуде тела, пожуде очију и охолости живота, и као такво – пролазно је. Док само Боговољци и Богољубитељи остају довек да трају.

Многи су се антихристи појавили, и множе се нови. Од нас изиђоше, али не бијаху од нас, и не осташе с нама. А ми Помазање од Светога и знање имамо; као и да никаква лаж није од истине; као и да је обећање које нам је обећано – живот вечни.

*

Не постидети се пред Праведником, и будимо пуни поуздања кад се појави, заповеда нам се! Само онај који чини правду праведник је пред Њим, и од Њега је рођен. А када се Он буде појавио, Њему ћемо бити слични, и видећемо Га какав Он јесте; што је инако жарка жеља срца нашега.

Ко год чини грех, чини и безакоње; ма, грех је безакоње. Господ се појавио да уклони грехе, а греха нема у Њему; ко год у Њему остаје, не греши, а ко год греши, није Га видео нит упознао.

Ко чини грех, од демона је, неправедан је и заводи лакоумне. А демон греши од почетка. Син Божји је појавом разорио дела демонска. Затим, ко год не твори правду и не воли брата, дете је ђавола и није од Бога.

*

Ко не воли, остаје у смрти. Ко год мрзи брата, убица јест. А убице немају у себи трајнога, вечнога живота; не љуби се речју и језиком, већ делом и истином. По томе знамо да смо од истине. И умириће се пред Њим срце наше ако нас оно у било чем осуђује. Јер, Бог је већи од нашега срца и зна све. Ко чува заповести Његове, у Њему остаје, и Он у њему. По Духу којег нам је Он дао знамо да Он остаје у нама.

Не може се веровати сваком духу, него треба проверавати духове, јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овом се препознаје Дух Божји:

Сваки дух који исповеда да је Исус Христос оваплоћен или Богочовек, од Бога је. А нити један дух који не исповеда таквога Исуса није од Бога: он је Антихристов (…) но моћнији је Онај који је у православним хришћанима него онај који је у свету. Људи од света по светски говоре и паметују и тргују, и свет их слуша (…) Ко познаје Бога, православне слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се препознаје Дух истине и дух заблуде.

Деца Божја су победитељи над децом са духом заблуде; моћнији је Онај који је у православнима од духа који је у свету. Деца заблуде су од света, зато по светски говоре и говоркају, и светина их слуша. Православни хришћани су од Бога. Ко тежи богопознању, њих слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се, понављамо, препознаје Дух истине и дух заблуде или прелести.

*

Бог нас је први заволео, и тиме охрабрио, и научио да волимо истовремено: Бога невидљивог и брата видљивог. А штавише и највише, него да је Бог љубав, и да ко стоји у љубави у Богу стоји, и Бог у њему остаје. То је поуздање на Судњи дан, и да страха у љубави нема; а како би га било у њој када савршена љубав изгони страх, који је и сва наша мука.

Бог нам је дао живот вечни; и тај је живот у Сину Његовом. Ко има Сина, има живот; ко нема Сина Божјега, нема живота. (Видети: 1. Јованова Саборна Посланица).

https://eparhijabacka.info/2022/12/29/obaveznost-teme-pakla-u-teodiceji-xxi-veka-bogoslovska-pasija/

Ако погледамо библијски опис Првородног греха, он се може протумачити у јуридичком смислу, моралном, али и поред тога, Свети оци нису тако тумачили Првородни грех. Свети Атанасије Велики грех не види као етички проблем, већ као онтолошки. Створена бића су смртна, зато што су створена ни из чега. Да би постојала вечно, неопходно је да Бог Логос сиђе и оваплоти се, тј. да сједини створену природу са Собом. Јер ако претпоставимо да је грех преступ заповести коју је Бог дао првом човеку, који као такав повлачи казну смрти, зашто онда кад се први човек покајао за оно што је учинио, Бог није опростио грех и повукао смртну казну? Ако је спасење човека у опраштању грехова, зашто онда Бог није опростио људима грех и тиме решио проблем спасења? Зашто је требало Син Божији да се оваплоти и да страда и да умре на крсту, ако је спасење у опраштању грехова? Зато што превазилажење смрти за створену природу подразумева силазак Бога Логоса у свет и сједињење с њим, а не опраштање грехова „одозго“. Смрт може бити укинута само Оваплоћењем Бога, тј. силаском Бога у свет и сједињењем са створеном природом. Смрт у створеној природи постоји и пре преступа Божије заповести, она постоји, али као могућност. Постоји, јер је свет створен ни из чега. Ако човек оствари заједницу са Богом, природа ће живети вечно, а ако не, биће осуђена на пропадање. Смрт није последица греха, већ створености природе. А грехом човековим природа је остала смртна, оно што је и била. Смрт није Божија казна за преступ заповести од стране човека и да се не може укинути на тај начин што ће Бог „одозго“ опростити човеку грех. Смрт се може укинути, тј. превазићи само у сједињењу створене природе кроз човека са Богом Логосом.[6] Свети Атанасије Велики у свом делу „О очовечењу Бога Логоса“ овако вели: „Пошто је, дакле, смрт завладала и пошто се пропадљивост настанила међу људима, човечански род је почео да се изопачује, словесни и по образу Божијем створени човек стао је да се губи, а само дело Божије да пропада. Јер, сада је и смрт, природним законом завладала над нама. Да ли је Бог требало да допусти да пропаст однесе победу над људима и да надвлада смрт? Не, Бог није смео да дозволи да људи срљају у властиту пропаст, јер је то недолично и недостојно Божије доброте. Шта је требало Бог да учини? Да захтева од људи да се покају због свога преступа? То би, рећи ће неко, било достојно Бога, наиме, као што је преступ довео до пропадљивости, тако и покајање доводи до непропадљивости. Али, покајање би, опет, подразумевало наклоност Божију. Покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења.“[7] Даље, Атанасије Велики, закључује да, ако би постојало сагрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно. Пошто је над људима завладала природна пропадљивост и пошто им је одузет образ Божији, требало је да их неко поврати ка благодати, ка заједници са Богом, а то може учинити нико други него Логос Божији, који је у почетку све из небића створио.

„Дакле, није било довољно да се човек покаје и да Бог опрости човеку грех, и тако да човек постане бесмртан и живи вечно. Потребно је да се оваплоти Бог Логос, да узме у своју личност створену природу и сједини је са нествореном, тј. са Богом. Према томе, грех је одбијање првог човека Адама, да се сједини са Богом кроз силазак Бога Логоса у свет. То одбијање има за последицу да је човек остао смртан, јер је природа смртна зато што је створена. Грех је последица смртности човека, а не обрнуто. Сви смо грешни, зато што смо смртни, „ Зато као што кроз једног човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише. Јер грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона“ (Рим 5,12-13.) Да нема смрти, не би било ни активности које карактеришемо као грешне. Грешимо из страха од смрти и жеље да превазиђемо смрт, наравно, ако не остваримо заједницу са бесмртним Богом, ако извор свог постојања тражимо у смртним стварима или у себи. Ако желимо сами да постојимо, без заједнице са Богом, онда је свака наша активност у том циљу грех, односно промашај циља, јер завршава у смрти. Грех првог човека је онемогућио да створена природа у заједници са Богом превазиђе смрт. Грех није променио суштину створене природе, он је онемогућио да Бог Логос на почетку историје сиђе и оваплоти се како би природа превазишла смрт у заједници са Богом. Адам је одбио да се Бог Логос сједни са њим и природа је остала смртна. Из приче о царинику и фарисеју, видимо да се фарисеј не спасава, иако није учинио никакав преступ закона, док се цариник, иако је грешник, тј. преступник закона, спасава. Грешник се спасава што осећа да је смртан, и да га од смрти може избавити само Бог, а не да ће се он сам избавити кроз врлински живот. Спасење, дакле не зависи од испуњења закона, макар он био и Божански, већ силаском Бога у свет и сједињење с њим.“

Срећко Зечевић, протојереј

https://patmos.rs/2022/11/07/pad-covekov-u-greh/

Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско.

Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања.

Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа.

Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота.

Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени.

Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме.

Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин.

https://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/sv-pis/r-sudiv-nj-i-s-zrcnj/6165-sv-i-v-n-d-s-in-rs-u