Христос васкрсе! Још једном нам је дато да доживимо овај Празник над празницима и ово Славље над слављима! Још једном нам се даје да у себе примимо Радост којој нема равне на овој земљи, да примимо Светлост која се ни са чим упоредити не може! Да осетимо, да видимо, да познамо оно што, по речима Апостоловим, око не виде, ухо не чу и што не дође у срце човеково, а што је Бог припремио за оне који Га љубе (1 Кор 2, 9).

Ево, долази пасхална ноћ! Ноћ у којој нема никакве лажне светлости, када је све погружено у таму, и када све, чини се, одговара оном мраку који царује на земљи. И то се понавља сваке године, током две хиљаде година, сваку ноћ када се сабирамо /у пасхалну ноћ/ у храму Божијем. И у храму је, такође, мрачно. На средини храма стоји Гроб са мртвим Страдалником. И чује се тихо појање жалосних погребних песама. Нико нам ништа не каже и не објашњава: нема никакве пропаганде, нема громких речи, нема утехе. Али, ми не очекујемо никакве људске речи и доказе, јер они ионако никада и ништа нису доказали. И излазимо из храма са свећама у рукама. Како је само слаба, како је треперава та светлост! И како је мало светлости у том, у таму погруженом, свету!

Опходимо три пута око храма и долазимо до затворених двери. Исто тако су, једном у давнини, жене-мироносице дошли до Гроба и питале се: Ко ће нам одвалити камен од двери гробних?, јер тај камен беше веома велики.

И пред нама данас стоји исти тај камен веома велики – камен неверја, камен „овога света“ који ни у шта не верује, који живи од данас до сутра, света у коме тријумфују само насиље и страх.

Камен је наваљен на двери, двери су затворене и ветар покушава да угаси трепераве пламичке свећа... Шта ми уопште можемо против тог васионског мрака, васионске пустоши, ми, малено сабрање људи, које нико не признаје, над чијом вером се овај свет изругује и подсмева?

Ко је доживео тај тренутак ћутања, сумње и маловерја, ту, пред затвореним дверима, пред тим вечним каменом, тај зна о чему говорим. И, гле, глас старога свештеника изговара само две речи, исте речи: Христос васкрсе!

Само две речи! Ни објашњење, ни доказ! Тај глас само саопштава и објављује: Христос васкрсе! И душа прима те две речи, и срце прима те две речи, и оно што је најдубље и најистинитије у нама прима те две речи. И, гле, одступају од нас и та ноћ и то ћутање, и двери храма се отварају, и ми ступамо у ликовање Пасхе, и познајемо познањем несумњивим и неоспоривим да се још једанпут, на наше очи, савршила победа. Победа над злом, победа над тамом, победа над мржњом, победа над страхом, победа над смрћу.

(... )

Устаће мртви и обрадоваће се они који су у гробовима. Како громко звуче ове речи! Како ликујуће и победно – као обећање и као виђење, већ сада, онога што ће тек доћи! – оне одјекују кроз позну ноћ Великог петка, када кроз мрак и жалост Гроба, Крста и Плаштанице почиње постепено да просијава светлост наступајуће и нарастујуће Пахе. Исто тако се и у најдревнијем хришћанском исповедању вере, Апостолском Символу вере, једноставно тврди: Верујем у васкрсење тела.

Када се Христос, после Свога Васкрсења, јављао преплашеним и разбежалим ученицима, они су, по речима Евангелија, мислили да виде привиђење. Али, Христос им је рекао: Не бојте се, Ја сам. Додирните Ме, и уверите се у то, јер привиђење нема тела. И потом је Он узео храну – хлеб и рибу – и јео пред њима (в. Лк 24, 36-43).

Са проповеђу Васкрсења (Христовог) апостоли су кренули из Јерусалима и то Васкрсење из мртвих су проповедали на све четири стране васелене. И они који су благовест апостола прихватили као своју, примили су и ту веру, ту радосну новост, ту благовест Васкрсења, и у њој су се радовали и њоме су живели. А то је за тадашњи свет била нечувена и апсурдна проповед. Тај свет је некако још и могао да, на једвите јаде, преко воље, поверује у бесмртност душе, али за њега је васкрсење тела представљало потпуну бесмислицу. Када је свети апостол Павле о томе говорио у Атини, у самом средишту тадашње јелинске мудрости и просвећености, философи коју су га слушали, најпре су га исмејали па онда отишли, рекавши му: Добро, о томе ћемо слушати сутра (в. Дап 17, 32).

Но, ја се не бојим да кажем да је и данас, готово две хиљаде година после оснивања Хришћанства, тешко и готово немогуће да човек прихвати ту проповед, да схвати да управо на тој проповеди стоји односно да без ње пада само Хришћанство. Да, ми празнујемо Васкрс. Да, нешто се, без сумње, дешава у нама и са нама, сваке године када чујемо како се кроз ноћну тишину пролама јединствени усклик: Христос васкрсе!, праћен јединственим одговором: Уистину васкрсе!

Но, ако се тада, чак, и замислимо над смислом свега тога што празнујемо у васкршњу ноћ, суштина онога чему се радујемо, разлог због чега се радујемо, као и значај који та радост има за мене лично, за нас, ипак, као да остају некако магловити и несхвативи...

Васкрсење тела – шта је то? Где је тело, оно које се распало у земљи и вратило у то тајанствено кружење природе? Шта ће нам уопште тело у том тајанственом за нас, онстраном духовном животу? Зар нас философи и мистичари свих времена нису научили да је позитивни смисао управо у томе што нас она ослобађа од те, како су говорили, „тамнице тела“, од те сталне зависности од материјалнога, физичкога и телеснога, чинећи нашу душу потпуно лаком, лепршавом, слободном и духовном?

Но, можда ће нам се ова питања појавити у новом светлу ако се мало дубље замислимо над самим појмом тела. Не апстрактно, не спекулативно-философски, веч, да тако кажемо, опитно, ако се, другим речима, замислимо над питањем учешћа и места тела у нашем животу, у моме животу.

С једне стране, наравно, потпуно је чигледно да је тело свакога од нас оно што је промениво и непостојано. Научници-биолози су израчунали да се све ћелије које чине наше тело, без изузетка, мењају сваких седам година, те да, на тај начин, у физиолошком смислу, ми сваких седам година имамо ново тело. Према томе, оно тело које се на крају мога живота полаже у гроб, није ништа више „моје“ тело од свих оних мојих „претходних“ тела. У крајњем исходу, тело свакога човека није ништа друго до његово ваплоћење у свету: тело је, с једне стране, облик моје зависности од света, а са друге, облик мога живота, мога делања у свету.

Тело је, у суштини, мој однос према свету, према другоме: моје тело је тело као општење и као узајамност. Све, потпуно све у телу, у човековом организму саздано је ради те узајамности, ради тог општења, ради тога „излажења из себе“. Није случајно, наравно, што љубав као највиши облик општења управо у телу находи своје ваплоћење. Тело је оно што види, што слуша, што осећа и, на тај начин, што ме изводи из самоће мога „Ја“.

Али, онда се, можда, мора рећи и обрнуто: није тело тамница душе, већ је тело – слобода душе, јер тело је душа као љубав, душа као општење, душа као живот, душа као кретање. И зато душа, губећи тело, одвајајући се од тела, у суштини, губи живот, умире, чак, и ако то умирање душе није потпуно ишчезнуће, већ успење или сан.

Но, заиста, сваки сан, а не само сан смрти, јесте извесно умирање организма, јер у сну спава и не дејствује управо тело и тада /за човека/ нема живота, осим оног призрачног и нестварног, нема ничега осим сна. Ако је тако, онда Хришћанство – када говори о оживљавању тела – не говори о оживљавању костију и мишића ка таквих, јер су и кости, и мишићи, и сва материја, и све ткиво нашега света састављени тек од неколико основних елемената и, у крајњем исходу, од атома, а у атомима нема ничег специфично личнога, ничега вечно мога.

Хришћанство говори о обновљењу живота као општења, оно говори о оном телу духовном које смо ми сами током читавог свог живота саздали себи љубављу, бригом за другога, општењем, излажењем из себе. Хришћанство не говори о вечности материје, већ о њеном коначном одуховљењу, о свету који ће поново постати тело човеково, а то значи – живот и љубав човекова; о свету који ће потпуно постати приопштење Животу.

Култ гробаља и споменика није хришћански култ, јер се у хришћанској Благовести не ради о растварању у природи дела материје која је некад била тело, већ о васкрсењу живота у свој његовој пуноти и целовитости, који су остварени љубављу.

У томе је смисао Васкрса, у томе је коначна сила и радост Хришћанства: Победа прогута смрт (1 Кор 15, 54).

(... ) Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим.

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja

ХРИСТОС САМ СИЂЕ ДА СЕ БОРИ С АДОМ, И ИЗАЂЕ С ОБИЛНИМ ПЛЕНОМ ПОБЕДЕ

Чита се на јутрењу, после шесте песме

Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде, јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Марија! Када је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су када је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава; једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.

Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Они су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудејаца и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благословио: Мир вам! Када су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Светог Духа.

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!Христос васкрсе!

https://www.serbdiocese.hu/2020/04/21/vaskrsene-gospodne-sentandreja/

И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин!

Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење.

Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. 

При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити.

Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини.

И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру.

И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело.

Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи.

Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин!

https://teologija.net/velika-subota/?fbclid=IwAR2-ZSO20nWbTMMwbM1SE_m-kMNHWhgf3zYS7rxJm_gI3cM6aCZc1Rn8KYI

Стихови за распеће:
Жив си Ти Боже, иако си умртвљен на дрвету.
О мртваче наги, и Бога Живога Логосе!

Стихови за разбојника распетога са Христом:
Закључана отвори Едемска врата.
Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се.

На свети и Велики Петак вршимо сећање на света и спасоносна и страшна страдања, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради, тј: пљување, бијење, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт.

Све се ово у Петак десило. Јер када за тридесет сребреника би продан од пријатеља и ученика и предаде се, најпре би одведен Ани првосвештенику, који га посла Кајафи. Тамо док би пљуван, шамаран по образу; руган и исмеван, слушаше: Прореци нам, Христе, ко те удари? А тамо дођоше и лажни сведоци, који га клеветаху, да је рекао: Разорите овај храм, и за три дана ћу га подигнути; и да је називао себе Сином Божијим. Тада и првосвештеник не трпећи хулу, раздра своје хаљине. А када свану, одведоше га к Пилату у судницу. И они не уђоше, говорећи, да се не би оскврнили,но да би могли јести Пасху. А Пасхом се назива цео Празник, или је и тада био, као што требаше. А Христос је пре једнога дана учинио законску Пасху, хотећи да у Петак буде заједно заклан са пасхалним јагањцима.А Пилат изишавши, питаше их: Зашто га окривљујете? И пошто не нађе ништа слично за шта га тужаху, посла га (опет) Кајафи. А овај опет к Пилату, јер он настојаше да се Христос погуби. А он (Пилат) говораше: Узмите га ви и распните, и по закону вашем судите. А они (старешине Јеврејске) опет рекоше: ми не смемо никога убити, подстрекавајући Пилата да га разапне. А Пилат упита Христа: Је ли Он цар Јудејски? Он то не признаде, но рече да је вечни цар: јер Царство моје није од овога свијета, говораше. А хотећи га пустити Пилат, најпре рече онима, да на њему не налази никакве кривице. Такође беше обичај да им на сваки празник пусти по једнога сужња, којега затраже. А њима изгледа беше Варава милији од Христа. Пилат пак, дарујући Јудејцима (траженога), избивши најпре Исуса, изводи га с војницима, обученог у скерлетну хаљину, са трновим венцем на глави, давши му трску у десницу његову, а војници му се ругаху, говорећи: Здраво царе Јудејски. А кад се довољно наругаше, опет рече Пилат: никакве смртне кривице не налазим на њему. А Јудејци говорећи рекоше: он мора да умре, јер назива себе Сином Божијим. И док ово говораху, Исус ћуташе, а народ викаше ка Пилату: распни га, распни. Хтедоше га предати на срамну смрт, да би добро сећање на њега у народу уништили. А Пилат, као да их караше, рече: Зар цара вашега да разапнем? Они пак рекоше: ми немамо другога цара осим Ћесара. Будући да док говораху хулу, ништа не успеше, позивају се на Ћесара, да барем тако Пилата бесом испуне. Јер говораху: сваки који себе царем гради, противи се Ћесару. Док се ово догађаше, жена поручи Пилату, будући уплашена страшним сном, говорећи: немој ти ништа имати са тим Праведником, јер сам њега ради много у сну пострадала. А он (Пилат) умивши руке, кривицу за крв његову скида са себе. А они (Јудеји) викаху: крв његова на нас и на децу нашу. Ако овога ослободиш, ниси пријатељ Ћесару. Овога, дакле, уплашивши се Пилат, иако је добро знао да је Исус невин, предаје га на распеће на крсту, пустивши Вараву.А ово кад виде Јуда, отишавши баци сребренике (старешинама), и отиде те се обеси на дрво неко, и надувши се веома, пуче по средини. А војници пошто Исуса тукоше трском по глави, натоварише му крст. Такође Симона из Кирине натераше да му понесе крст. И у час трећи, стигавши на место Лубање, распеше га тамо. А с обе стране њега распеше и друга два разбојника, да би и Он у злочинце био убројан. Због лошег квалитета разделише хаљине његове војницима, а за нешивену хаљину његову бацише коцку, чинећи му пакости на сваки начин. И не само то, но и на крсту ругаху му се, говорећи: Уа, ти што храм разрушаваш, и за три дана подижеш, спаси сам себе. И опет: другима је помагао, а себи не може ли помоћи? И опет: Ако је цар израиљев, нека сиђе сад са крста, и вероваћемо у њега. И дакле истину говораху, јер требаше несумњиво к Њему приступити: јер он беше не само цар израиљев, но и целога света.А зашто је требало да помрча сунце у трећи час, усред дана дакле? Да би свима било објављено страдање. Такође тресење земље, распадање камења биваше за изобличавање Јудејаца. И многа тела васкрснуше, на уверење општег васкрсења, и на јављање силе Великог Страдалника. Завеса црквена се расцепи, као да се храм срђаше због страдања Онога који се у њему слави, и многима открива невидљиве ствари.У трећи, дакле, час би распет Христос, као што говори божанствени Марко: А од шестог часа до деветог би тама, када и Лонгин сотник виде друга чудесна збивања, и осим помрачења сунца, повика веома: Ваистину овај Син Божији беше. Од разбојника, пак, један се ругаше Исусу, а други га укореваше претећи му веома, и Христа исповедаше као Сина Божијега. А веру његову Спас награди, обећавши му да ће са њим бити у Рају. Наругавши му се, дакле, у свему, Пилат и титулу написа изнад главе његове говорећи: Исус Назарећанин, цар Јудејски. Иако му Јудеји забрањиваху да пише тако, него као да је Он сам то рекао. Пилат им пак одговори: што писах, писах. Затим, када Спас рече: жедан сам, дадоше му исоп помешан са оцтом. И Он рекавши: сврши се, преклонивши главу, предаде дух. И када су сви отишли, Мати Његова стајала је под Крстом, и сестра њена Марија Клеопова, коју је Јаков родио, пошто је Клеопа умро бездетан, и Јован вољени његов ученик. Неразумним, пак Јудејима, не будући довољно што гледају тела на крсту, молише Пилата, зато што беше велики дан Пасхе по Петку, да осуђенима пребију голени, да би смрт што пре наступила. И обојици дакле разбојника пребише голени јер још беху живи. А дошавши до Исуса, пошто видеше да је већ умро, не пребише му голени. Но један од војника, по имену Лонгин, угађајући безумнима, подигавши копље, прободе Христа у ребра с десне стране; и одмах изиђе крв и вода. Једно (вода) као од човека, а друго (крв) као од више од човека. Или, крв дакле ради освећења божанског причешћа, а вода - ради крштења. Јер овај сугуби извор ваистину садржи тајну за нас. Ово и Јован видевши сведочи, и истинито је сведочанство његово, јер је свему томе био присутан, и видећи пише. Чак и кад би хтео лаж да говори, не би измишљотине писао на срамоту свога Учитеља. Неки говоре, док се ово дешавало, у сасуд неки прихваћена је пречиста крв из животних и божанских ребара. А кад се све ово тако натприродно завршило, пошто се вече беше приближило, излази Јосиф из Ариматеје, раније тајни ученик, као и неки други, и дошавши Пилату са смелошћу, јер беше знаменит човек, затражи тело Исусово. А он заповеди да му га даду. И, дакле, скинувши тело с крста побожно га положи. А кад већ наступи ноћ, долази Никодим, носећи неку смесу смирне и алоје, насталу временом, и обвивши га плаштаницом, као што је био обичај да Јудејци чине, близу га положише, у усеченом у камену гробу Јосифовом, у којем нико до тада није лежао, да не би када Христос васкрсне, другоме приписали васкрсење. А мешавину алоја и смирне, која је била лепљива, Еванђелист је поменуо, да када виде плаштаницу и убрус у гробу остављене, не измишљају како је он украден. Јер нико не би имао толико слободе, да одмотава платна тако залепљена за тело. Све ово толико преславно десило се у оно време Петка, и нама богоносни оци наредише да се свега овога сећамо са скрушеним срцем и умилењем.А треба знати и ово да се у шести дан седмице,1 дакле у Петак разапе Господ, јер је у шести дан у почетку и створен човек. Но и у шести час дана био је на крст разапет, јер у том часу, као што се говори, и Адам је пруживши руку дотакао се забрањеног дрвета, и умро. Јер доликоваше да у онај час у којем је био поражен, да у њему опет буде обновљен. А у врту, као и Адам у Рају. Горки напитак (оцат са жучи помешан) принесен Христу, представљаше кушање (Адама у Рају). Шамарање показиваше нашу слободу. Пљување, и срамотно вођење, враћање нашег достојанства, а трнови венац - скидање проклетства са нас. Скерлетна хаљина - за кожне хаљине, и за наше царско достојанство. Клинци, умртвљење и непокретност нашега греха. Крст, означава дрво у Рају. Прободена ребра, означавају Адамово ребро, од којег је саздана Ева, преко које је дошао преступ. Копље - одговара пламеном мачу. Вода из ребра, слика је крштења. Крв и трска, којима нам је као цар црвеним словима, даровао и подписао древну отаџбину. Говори се да глава Адамова лежи тамо, где је распет Христос глава свих; да је дакле крштен Христовом крвљу која је ту истекла. А назива се место лобање (=голгота), јер је за време потопа Адамова глава избила ван земље, само кости ношене водом као неко необично чудо, коју је Соломон чашћу праоца, са свом својом војском, многим камењем покрио. Зато се и то место од тада назива Литостротон то јест камењем поплочано. А говоре неки особити светитељи, како су примили по предању, да је ту сам Адам од анђела био погребен. Где је дакле труп smile emoticon леш), тамо је дошао и Орао Христос, вечни цар, нови Адам, исцељујући дрветом старога Адама који је дрветом пао. Надприродним, и неизмерним твојим милосрђем за нас, Христе Боже, помилуј нас, амин.

https://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/r-sudiv-nj-i-s-zrcnj/6227-sin-s-r-u-v-li-i-p

Пред сам почетак својих страдања Господ окупља ученике на Тајној вечери. Иако је Господ наш имао право да каже: „Ништа нисам говорио тајно“ (као што је рекао непријатељима својим); иако је хришћанству страно расположење завере и конспирације, а тим пре празна игра с тобожњим тајнама, у тајанственошћу, са скривеним, као што је својствено окултистима, у срцу хришћанства је – тајна. Вечера Христова је – тајна. Пре свега зато што се ученици окупљају око Учитеља кога свет мрзи, кога мрзи Кнез овога света што пребива у обручу злобе и смртне опасности, која открива великодушност Христову и захтева верност од ученика. Тај захтев, прекршен страшном издајом од стране Јуде и несавршено испуњен од стране других ученика који падају у дремеж услед малодушности, услед малодушних слутњи, онда кад треба да буду будни с Христом за време молитве о чаши (Мт 26, 39). Петар се у великом страху и с клетвама одрекао свог Учитеља. Сви ученици су се разбежали. Али граница између верности, макар и несавршене, и потпуности издаје – остаје. То је страшна граница: непомирљив судар између Његове великодушности и светости, између Царства Божијег, које он објављује и доноси људима, и царства Кнеза овога света. То је толико непомирљиво да се, приближавајући се тајни Христа, налазимо пред последњим избором. Јер, приближавамо се Христу толико близу, да верници других религија то не могу ни да замисле.

Они не могу да замисле да је могуће толико се приближити Богу, колико се приближавамо ми, када кушамо тело Христово и пијемо крв Његову. То је тешко и замислити, а камоли изговорити! Како ли је било апостолима да први пут чују речи којима је Господ успостављао истину Евхаристије! И тешко нама ако не осећамо макар делић оног трепета који је тада, мора бити, обузео апостоле.

Тајна вечера представља тајну и због тога што је требало да буде скривена од непријатељског света, и зато што је у њеној суштини – недокучива тајна последњег силаска Богочовека међу људе. Цар царствујућих и Господ господствујућих својим рукама пере ученицима ноге и на тај начин показује своју смерност свима нама. Чиме се то може превазићи? Само једним: предати себе смрти. И Господ то чини.

Ми смо – слаби људи. И када наша срца постају мртва ми желимо благостање. Али док нам је срцe живо, грешно али живо – за чим жуди живо срце? За тим да постоји предмет љубави, бескрајно достојан љубави, да буде могуће да се такав предмет љубави нађе и да се њему служи, не жалећи себе. Сви снови људски су – неразумни, зато што су снови. Али људи су живи док живо срце стреми не благостању, већ жртвеној љубави, томе да будемо обрадовани неизрецивом великодушношћу према нама и да нам некакав део великодушности одговори на то и верно служи Цару царствујућих и Господу господствујућих, који је толико великодушан према својим слугама. Господ наш у лицу апостола назвао нас је својим пријатељима. О томе је још страшније помислити него о томе да смо робови Божији. Роб може клањајући се да сакрије поглед; пријатељ не може да избегне сусрет с погледом свог пријатеља – прекоран, опраштајући, који види срце. Тајна хришћанства, за разлику од тобожњих тајни којима лажна учења саблажњавају људе – јесте као погледу недокучива дубина најпрозирније воде која је, ипак, толико велика да јој дна не видимо; а она га и нема – то дно.

Шта се може рећи ове вечери? Само једно: да су Свети Дарови, који ће нам бити изнети и дати – управо исти они, тело и крв Христова, које су с невероватним потресом срца кушали апостоли. И овај наш скуп – то је иста она Тајна вечера која траје. Молићемо се да не одамо Божију тајну – тајну која нас спаја с Христом, да доживимо ту топлоту тајне, да је не издамо, да одговоримо на њу макар и најнесавршенијом верношћу.

Блажени Августин је о Евхаристији говорио за наше малодушно срце прилично тешке речи. Он је тумачио Евхаристију, рецимо, као позив на мученички подвиг: за тело и крв које је Христос дао за нас, ми треба да будемо спремни да дамо наше тело и нашу крв. На подвиг мучеништва у пуном смислу позвани су малобројни и ми нећемо говорити о стварима које су за нас сувише високе. Али, ако нам Господ наш предаје, оправши ноге наше, тело своје и крв своју, како онда да не поднесемо великодушно макар оне мале незгоде које морамо поднети?!

Помолимо се да никада не заборавимо тајну у коју смо примљени великом тајном – Тајном вечером, да је никада не одамо непријатељима видљивим и невидљивим, да никада не доживимо камену неосeтљивост према њој. И да наше срце хрли да служи Цару царствујућих који је толико милосрдан, толико близак – до крајње блискости, до блискости Јела које кушамо.

И још једна мисао требало би да дође свакоме ко слуша ово читање Јеванђеља. Видимо да се Господ наш у свом земаљском животу држао старозаветног закона. И у град Јерусалим Он је дошао због циклуса празника који је постојао код Јудејаца – између јудејске Пасхе и јудејске Педесетнице. Дошао је не да руши, већ да испуни, и Његов живот је почео тиме што се Он по закону подвргао обрезивању. Зашто је, пак, у једноме Господ наш тако доследно бацио изазов закоништву – у питању потпуног нерада, који су јудејски законичари захтевали од човека суботом? Свакако, то нас учи томе да је доброта важнија од обреда, важнија од обредне правилности, то нас спасава од обредне вере. Па ипак, изгледа да се не ради само о томе. Шта је јудејском вернику значило нарочито строго поштовање суботе? – Значило је да је стваралачка делатност Бога завршена до седмог дана: седмог дана Бог је отпочинуо од напора својих, и та завршеност Божијег дела празнује се сваке суботе. И нерад верника је – потврда његове вере у то да се свет неће променити. (Иако је код Јудејаца у Христово доба постојало учење, не сасвим јасно, о будућем веку и о васкрсењу, у које су веровали фарисеји; садукеји су га, узгред, негирали, тако да то још није била општа вера. ) Ако се празнује одмор Бога, који се схвата као потпуни нерад, као прекид Његовог стварања, свет је, дакле, стабилан. То је описано с тужном лепотом у књизи Проповедниковој: шта је било, то ће и бити.

Томе Господ наш супротставља другачије учење, које не руши смисао Старог Завета, али га допуњује: одмор Бога – није престанак Његовог стварања (иако је свет Божији довршен и савршен у оном мери у којој није покварен деловањем палих духова и палих људи). И сада, видећи свако дело Божије – напупеле гране у пролеће, и сваку другу творевину – ми чујемо речи Творца о томе да је то добро веома. Па ипак замисао Бога још није остварена – замисао о преображају света. Бог нас је створио људима, а ми смо сами себе учинили палим људима. Али Бог жели да нас уздигне до такве врлине, за коју Апостол Јован у својој посланици не налази речи, говорећи: ми смо сада деца Божија, али не знамо шта ћемо бити. И речи Господа: Отац наставља да дела, наставља да ствара, и ја настављам. Знамење тога је – исцељење у суботу.

Милост Божија је безгранична, издашна, она предухитрава човека, његове захтеве и молбе, а да и не говоримо о његовом исправљању. Али милост Божија је захтевна. Ми знамо како се понашамо с туђом малом децом, а како са својом децом. Туђу малу децу, за коју не сносимо одговорност, радо ћемо помазити, ако нисмо баш сасвим зли људи, даћемо им нешто слатко, радоваћемо им се и ништа од њих нећемо тражити. Ми за њих не одговарамо. То је за њих и за нас радост тренутка, која нема наставка ни будућег смисла. Али Бог је према нама добар не као туђи чика који нам поклања бомбону и одлази својим путем ништа од нас не тражећи. Христос дочекује човека кога је исцелио и подсећа га на то да је велика милост коју је добио – у исто време и захтев: не греши. Што нам Бог више даје, то више од нас тражи.

Још боље ће бити ако схватимо да је Његова захтевност према нама – најбоље што нам Он пружа. Речи „не греши“ казане су човеку излеченом од веома тешке, веома дуге болести, ослобођеном најчемерније невоље. Али нико од нас, чак ни они који живе у благостању и наводно безбедним животом, не зна изнад каквих бездана нас води, нас слепе, који те бездане не видимо, рука Божија. И те речи су упућене свакоме од нас: не греши, да ти се не деси нешто још горе. Јер чак и они међу нама (а много ли је таквих међу нама?), који немају сећања на тек минулу, чудом избегнуту тешку невољу или несрећу која их је задесила и затим узмакла, имају све разлоге да знају да им у сваком тренутку може бити много горе. Ми смо себе и Божији свет довели у такво стање када невоље морају да нам се догоде. И било би разумно – да не говоримо о томе да је то дуг захвалности – да не грешимо, зато што Господ не поступа с нама према гресима нашим.

Помолимо се за то да Бог узвиси наше изнемогле душе, изнемогла срца, и изврши дело препорода наше отаџбине. Данас смо још дужни да се молимо за душе оних који су својом крвљу платили победу наше отаџбине. Дужни смо такође да се сетимо људи који су у руској дијаспори дали свој живот за спас оних којима је претила нечовечност хитлеровског режима. Дужни смо да се сетимо људи као што је мати Марија. Помолимо се да наша отаџбина, као изнемогао, као неко ко је изгубио земаљску наду, стекне здравље не према гресима нашим. Амин.

Сергеј С. Аверинцев

https://teologija.net/tajna-zrtvene-ljubavi/

Можда би души лакши и подношљивији наслов био рецимо, „Бог наш, перач прозора“, јер ти храбри људи које смо на ТВ-у гледали како перу прозоре на америчким облакодерима изазивају поштовање. То баш и не би могао свако, висина, ризик, ваља се дрзнути и стајати на уској дасци са свим оним реквизитима, док вјетар дува заносећи конопце и платформу на којој стоје. Само тренутак, зао час, непажљиво заквачена закачка на сигурносној сајли… и фљас!

Прати ноге може готово свако, то је задатак којим се не ризикује ништа. Или пак да? Оно што се ризикује јесте лични интегритет, достојанство, статус. Још ако то чиниш некоме коме не мораш, ко је савршено способан да сам обави тај тривијални задатак свакодневне хигијене, једноставан и за стари свијет, сасвим обичан и неславан, тим прије.

Свети Боже, Свети Моћни, Свети Бесмртни, помилуј нас!

Побједничке ријечи, исти такав напјев којим у цркви појемо трисвету пјесму. Радостан, охрабрујући, величанствен, помало дрчан, гласан и одсјечан. Химна Богу Творцу, Господару свијета и нашег живота, Судији Праведном свима које не волимо, Ономе горе, и у исто вријеме и Ономе доле, и Ономе лијево, и десно, и у дубину и ширину и наше душе и душе свијета. Силноме Богу! Свебогу!

У свим епитетима силе и моћи, који се могу ређати до сутра и прекосутра, трагајући за њим по и за њима, изоштримо оптику! Наш поглед, изоштравајући објектив ума и срца, пиљећи у небеса вишње силе и славе, поражено види само оно знано и празно од онога чију грмљавину у тоналитету истом са тоналитетом наше спознаје о њему очекујемо, и постаје свјестан изневјерених очекивања, као и сваки пут када тражимо оно чега нема, што смо створили сами („све што љубимо, створили смо сами“, како рече Дука). Исувише смо уплашени и од саме празнине небеса како би се дрзнули и са за нас добрим разлогом наљутили на њу. На Њега! Но ипак празни, свакако празни, док се поглед не одбија ни од њега ни од кога или чега другог, већ пустопољи до граница видокруга. Тачка времена у којој обарамо поглед неминован је крај, очекивани исход. До новог заваравања и изоштравања оптике у маглуштини будаластих очекивања да се сами себи укажемо одозго.

Оборени поглед, пропраћен звуком клокота воде која, како се чини, дотиче хрбате наших стопала, пружа јасну слику. Очима! Бог нам пере ноге! Он је перач ногу! Ум и срце приковани су још уз ону малопређашњу небеску пустопољину, а нашим најобичнијим људским очима, зеницама и жутим мрљама ваља их свести до ове сцене и остати живо, поднијети призор Бога – перача ногу! Зар се одрећи снатрења о ономе горе, кога би вољели имати, чијим би се атрибутима оправдало све наше о њему, а некако прихватити овога чија сила се састоји у прању наших стопала, изглед од савијене људске прилике у чијим шакама наша боса стопала бивају умивана уз нејасно и једва чујно гргољење течности и шум пешкира којим их брише завршивши посао. Како не признати да његова Стијена говори из свих наших мозгова?! Таман посла ти то да радиш! Брука! Ни у ком случају нећеш ти прати ноге наше! Ти?!

А Он, Рабин, Бог, Емануил, Перач ногу, Петру и нама: Ако вам их не оперем, немате удјела са мном!

https://teologija.net/bog-nas-perac-nogu/?fbclid=IwAR3Em_xa4lVzU4-GR-hEwj2dqji23oc5dMXlOnsKhC-mm42nJJeMYbygmSo

Од времена јеванђеoских догађаја човjечанство није знало име срамотније и ниже од имена Јуде Искариотског. Причу о томе како је, један од најближих Христових ученика, за тридесет сребрњака издао свог Божанског Учитеља да би га разапели, данас знају чак и људи који никада у животу нису читали Библију. Али, они који су прочитали јеванђеоску причу о издаји Јуде неизбјежно имају бројна питања. Јудини поступци су упечатљиви са невјероватном унутрашњом недосљедношћу. Заиста, чак и у издаји мора постојати одређена логика. А оно што је Јуда урадио толико је контрадикторно и бесмислено да се и не уклапа у логику издаје. Међутим, до одређеног тренутка његови поступци су јасни. Размишљајући о издаји Христа, Јуда одлази код првосвештеника: “И рече: шта ћете ми дати да вам га издам? А они му обрекоше тридесет сребрника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда (Мт 26, 14-15). Шанса се појавила већ сљедеће ноћи. Јуда води наоружани одред војника и слуга првосвештеника до Гетсиманског врта, гдје су Христос и апостоли обично ноћили. „А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши, ставише руке на Исуса и ухватише га? ” (Мт 26, 48-50).
И ту се поставља питање: зашто је Јуда, да би показао Христа, изабрао тако пркосно арогантан начин? Уосталом, обично се издајник стиди чак и да своју жртву погледа у очи. Овдје он отворено поздравља Христа, нимало не скривајући своје намјере да Га преда у руке првосвештеникових слуга. Овакво понашање могло би се објаснити Јудином потпуном равнодушношћу према Христовој судбини, којег је издао. Али постоји околност која не дозвољава да се Јудин пољубац протумачи тако поједностављено. Јер сазнавши за осуду Христа на смрт, Јуда се објесио. Тако то описује јеванђелист Матеј.

„Тада видјевши Јуда издајник његов да га осудише раскаја се, и поврати тридесет сребрника главарима свештеничкијем и старјешинама  Говорећи: ја сагријеших што издадох крв праву. А они рекоше: шта ми маримо за то? ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси“ (Мт  27, 3-5).
Догодио се парадокс. Ако је Јуда мрзио Исуса или му се срце окаменило и био равнодушан према Њему, зашто је онда починио самоубиство? Уосталом, само смрт онога без кога живот губи сваки смисао може човјека подстакнути на самоубиство. Дакле, Јуда је волио Христа? Али зашто је онда тако лако предао Исуса у руке онима који су Га осудили на смрт?
Прича о цијени издаје само повећава недоумице. Текст из Јеванђеља недвосмислено свједочи да је Јуда издао свог Учитеља за тридесет сребрњака. Али ако су они били сврха и узрок Јудине издаје, зашто онда, након испуњења свог плана, тако лако враћа те сребрњаке? А ако Јуди нису били драгоцјени, зашто је онда пристао на издају која га је коштала сопственог живота?
Сва ова питања се намећу, јер је издаја тајна болесне душе. Издајник у свом срцу његује своје злочиначке планове и пажљиво их скрива од других. Јуда никоме није открио своје намјере све до своје неславне смрти. А јеванђелисти, наравно, нису могли тачно да знају шта му се дешава у души. Јеванђеље врло ријетко говори о издаји и то је сасвим природно, јер је јеванђеље прича о нашем спасењу, а не прича о Јудиној издаји. Јеванђелисте, Јуда занима само у вези са Спаситељевом Жртвом на Крсту, али не и сам по себи. Зато ће прича о паду Јуде заувијек остати тајна. Међутим, ова тајна је увијек бринула људе. Чак су и апостоли на Тајној вечери, када је Господ упозорио да ће га један од њих издати, почели узбуђено питати сваког за себе: „Да нисам ја?“. И сваки хришћанин читајући Јеванђеље, поставља ово питање: „Да нисам некада издао Христа својим гријесима?“. Древни хришћански тумачи, такође, окренули су се теми издаје, али је посебно често то почело да звучи у дјелима савремених теолога и философа. То није изненађујуће, јер је вријеме сада „веома погрешно“, издајници су почашћени, а лојалност није у моди.
Међутим, пошто се о Јуди у Јеванђељу говори врло мало, покушај разумијевања његове издаје увијек захтијева реконструкцију чињеница које недостају са различитим степеном вјероватноће. Овакво тумачење, наравно, не жели да претендује као коначно или једнозначно, али неки подаци о Јуди дати у Библији могу освијетлити његову мрачну историју. И једну, најважнију чињеницу, без које је немогуће разумијевање унутрашњих Јудиних мотива,а коју апостол Јован наводи у свом Јеванђељу. Чињеница је да је Јуда био лопов!
Ево шта Библија каже о Јудиној крађи: „ А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Искариотски, који га намјераваше издати: “Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима?  А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ “(Јн  12,  3-6). У грчком оригиналу Јеванђеља ово је речено још категоричније, јер употреба грчког језика омогућава разумијевање ријечи преведене као „ношаше“, у смислу крађе.
Јуда је био благајник апостолске заједнице. Имао је на располагању прилично значајне суме, јер је међу Исусовим поштоваоцима било богатих жена које је Он излијечио од злих духова и неизљечивих болести. Сви су служили Христу својим имањем. Али пошто је Господ био апсолутно равнодушан према богатству, донирани новац се углавном давао сиромашнима, са изузетком малих трошкова за храну самог Христа и његових ученика. Новчаним пословима апостола бавио се Јуда. Износе подијељене просјацима нико није могао да провјери, тј. да ли је Јуда дијелио новац, или је дио присвајао за себе. Ова неодговорност, очигледно, у лошем часу, завела је Јуду који волио новац. Наравно, није могао отворено да троши украдени новац. Пребацити их из ковчежића у џеп било би глупо и незгодно. Очигледно је имао неко осамљено мјесто гдје је чувао украдено богатство. О овом благу се у литургијској традицији Цркве директно говори као на разлог издаје Јуде. Ово је оно о чему се у Цркви пјева у Свети и Велики четвртак током Страсне седмице, у једној од стихира јутарњег богослужења: “Јуда, роб и ласкавац, ученик и вођа, пријатељ и ђаво...“
Немогуће је тачно сазнати када је први пут ставио руку у апостолску ризницу. Али нема сумње да је Јуда одатле украо много више од тридесет сребрњака. Такође је јасно да би Јуда могао да користи украдено богатство само под једним условом: ако апостолска заједница престане да постоји. И добио је свој пут. Послије Христовог хапшења, чак и највјернији и најприврженији ученици Њему бјежаху у страху на све стране. И ту настаје нова серија нескладности. Умјесто да узме сакупљено благо, дода јој накнаду за издају и коначно уради по сопственом задовољству, Јуда изненада почини самоубиство.
То се може објаснити на различите начине. Сасвим је очигледно да ни тридесет сребрника, ни украдено благо које је прикупио, више нису били главна вриједност за Јудин живот. Али шта би у очима лопова могло обезвриједити богатство које је систематски акумулирао током три године? Одговор се намеће сам. Скупље од великог новца за лопова и заљубљеника је само … – веома велики новац.

Царев благајник
Ученици су препознали Христа као Месију. Али баш као и сви Јевреји, и они су у Месији видјели земаљског владара који ће доласком на власт Израиљ учинити најјачом и најбогатијом земљом на земљи. Месија је, према њиховим идејама, требало да потчини све народе свијета. И све бројне Христове параболе и објашњења да Његово царство није од овога свијета, нису могле да убиједе апостоле. До Његовог Вазнесења били су сигурни да ће Господ коначно постати земаљски цар Израиља. Ученици Христови су себе видјели као најближе помоћнике и сувладаре Месије и чак су се препирали око тога који ће од њих бити важнији у новој влади Израиљског царства. Јуда који воли новац, наравно, овдје није био изузетак.
Ако Христос постане  цар, тада ће он, Јуда, постати царски благајник, односно најутицајнија личност у Израиљу послије Месије. У сновима је већ замишљао како није управљао апостолском касом, већ ризницом најбогатије државе у историји човјечанства.
Пошто је постао лопов, Јуда је у почетку планирао да изда Христа како би стекао прикупљени новац, како Црква о томе пјева. Али име Христово постајало је све славније међу израиљским народом. Послије чуда без преседана – васкрсења мртвог Лазара – чак и они Јевреји који су претходно покушали да каменују Христа, видјели су у њему Месију. Када је Исус ушао у Јерусалим, становници престонице одали су му царске почасти, прекривајући Његов пут одјећом. Послије таквог дочека, практичном и похлепном Јуди постало је једноставно неисплативо да изда будућег цара ради украденог новца. Љубав према новцу и крађи спалили су му душу. Чак је намјеравао да искористи Цара – Месију као средство за задовољење своје страсти за богатством. И одједном се испоставило да Христос неће завладати. Израиљска ризница, од које га је дијелило само неколико степеница, поново је постала недостижна за Јуду. Било је неопходно хитно донијети неку врсту одлуке да се ситуација поправи. И одлука је донесена.

Сатанин савјет
Сви тумачи Светог Писма једногласно потврђују да је Јуда издао Спаситеља директним надахнућем ђавола. Текст из Јеванђеља директно свједочи о томе: „А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице. И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старјешинама како ће им га издати“ (Лк 22, 3-4).
У православном подвижништву ђавоље дејство на човјекову душу описује се на сљедећи начин. Зли дух приступа човјеку кроз његове страсти (односно болесне склоности душе). Ментално шапће како да човјек најбоље удовољава болесним жељама и корак по корак доводи своју жртву до смрти. Штавише, у почетку ђаво увјерава човјека да гријех, кажу, није тако велик, али Бог је милостив и опростиће му све. Али онда, након што је починио гријех, зли дух баца човјека у провалију очаја надахњујући га да је његов гријех немјерљив. Али шта је Сатана шапнуо Јуди, којим обећањем га је искушавао да изда Христа?
Највећа Јудина страст била је љубав према богатству – љубав према новцу. А најдража жеља је, можда, мјесто министра финансија у Месијином царству, гдје би могао да украде такве износе о којима најуспјешнији лопови на свијету нису могли ни да сањају. А овај жељени циљ већ је био врло близу.
Али Христос се није журио да постане вјерски и политички вођа Израиља. Стигавши у Јерусалим, Он није отјерао првосвештенике и старјешине како би с правом заузео њихово мјесто. Сви Јудини планови су се срушили. У овом тренутку Сатана га је, очигледно, подстакао на мисао која га је натјерала на издају. Јуда је знао да су првосвештеници и фарисеји, плашећи се Исуса, дали заповијест да „ако неко зна гдје ће бити, нека објави да га ухватимо“. Јуда је такође знао да је Христос избјегавао директан сукоб са властима.
И тако, подстакнут од Сатане, он одлучује да изда Христа како би изазвао отворену конфронтацију између првосвештеника и Месије. Исусова побједа у овом сукобу не изазива ни најмању сумњу у њега. На крају крајева, видио је сву Месијину моћ, видио је како су мртви устајали по Његовој заповијести, како му се олуја покорава, како Га зли духови беспоговорно слушају … Ко може Месију да убије? Довољна је само његова ријеч, па чак и неуништиве гвоздене легије Рима распршиће се без трага, попут сувог лишћа!
Заслијепљен жеђу за богатством и сатаниним шапутањем, Јуда издаје Христа. Али у исто вријеме чак ни помисао не признаје да Он може бити убијен. Напокон, Исус, који је побиједио првосвештенике, имао је сву своју наду, сву своју наду у будућност.
Да ли је Јуда желио Христа мртвог? Не, јер му то није било исплативо. Да ли је Јуда волио Христа? Не, Исус му је био само средство да се бајно обогати. Са таквим мотивом издаје, постаје јасан необичан начин који је издајник изабрао да стражаре ноћу упути на Христа у Гетсиманском врту. Пољупцем се Јуда једноставно поклонио цару који се спремао да побиједи своје непријатеље.
“… и нема ништа у себи”
Сатана је надахнуо Јуду да ће Христос сигурно прихватити изазов, помести првосвештенике, римске окупаторе и лично ће владати у Израиљу.
Али преварио је Јуду, као што је требало да превари оца лажи – несрећника, заглибљеног у мочвари својих страсти и заслијепљеног бљеском сабласних блага. Идеја да ће се Спаситељ одрећи Крстоносног подвига, искушан земаљским царством, заиста је сатанска. Са овом мишљу, Ђаво је искушавао Христа у пустињи, прије него што је изашао да проповиједа Јеванђеље. Зли дух је покушао да усади исту идеју и у апостола Петра, када је почео да одвраћа Христа од искупитељских патњи, и одмах је од Њега добио оштру опомену: „… Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје него што је људско “. Спаситељ је врло добро знао ко је покушао да разговара с Њим преко најоданијег ученика; такође је знао и коме је Јуда вјеровао. Пред сам долазак издајника са одредом страже, Исус је рекао својим ученицима: „Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у мени нема ништа…“ (Јн 14, 30). Христос “кнезом овог свијета”, наравно, није назвао Јуду, већ Сатану. Који је још једном, сада преко ученика издајника, желио да искуша Спаситеља искушењем земаљске власти. Али Господ је корачао путем Крста, ради којег је и дошао на овај свијет. Сатана је остао без ичега, а Јуда је банкротирао с њим.
Неславни крај
Када је Јуда сазнао за смртну казну изречену Христу, схватио је да су сви његови планови пропали. Постао је кривац за смрт највећег праведника, изгубио је право да се назива Месијиним учеником … Али најстрашнији губитак, вјероватно, било је то неиспуњено богатство, које је Јуда већ сматрао својим. У сновима је већ дистрибуисао финансијске токове који су ишли у Месијину ризницу из цијелог свијета. Шта је, у поређењу са овим богатством, биједно благо које је накупио лопов и издајник током година проповиједања Христа? И, тим више, тридесет сребрњака … Узео их је само да не би уплашио првосвештенике, како би они повјеровали у искреност његове жеље да им да Учитеља.
За Јуду се све завршило, све због чега је живио испоставило се да је дух и лаж, подругљиво ругло ђавола. И када у Јеванђељу читамо да се Јуда покајао, не треба се преварити племенитим звуком ове ријечи. Издајник није жалио за Месијом, који је невин био предат својој смрти. Оплакао је своје пропало мјесто благајника Месијиног, које је, како му се чинило, одузео од себе, дајући Христа на смрт. Није могао преживјети овај губитак. Али он није био у стању да се искрено покаје.
Тужну причу о Јудиној издаји желио бих да завршим ријечима св. Јована Златоустог:
„Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагријешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, објесио се” (Бесједа на Велики Петак – Свети Јован Златоусти).

https://patmos.rs/2023/04/12/prica-o-judi-kako-je-bilo-u-stvari-pokusaj-istorijske-rekonstrukcije/

Жена помаза Христово тело миром, и
тако претече Никодимову смирну и алоју.

На свету и велику среду свети Оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.

Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, тојест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.

Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоуст (у Беседи 13. на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28. и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро на Христове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (Лк. 7, 36 – 50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би после тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божје (Лк. 8, 1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога Он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12, 13).

Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (Мт. 26, 2 и 6 – 7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад Он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена (Мк. 14, 1, 3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудеја, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.

Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: …код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 26, 18). И још: И срешће вас човек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите (Мк. 14, 13 – 16; Лк. 22, 8 – 13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоуст. Затим, за време вечере, тојест Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да „пистикон” тојест верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.

Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4000/sveta-velika-sreda

Данашња Света недеља, пета недеља Великог поста, слави чудну и чудесну подвижницу, Преподобну матер Марију Египћанку. Њоме нам је Господ казао ко је велики човек. Данашње Свето Еванђеље открива нам дивну и чудесну Благовест, Благовест која чини човека (великим). Кад је човек велики? Како човек постаје велики пред Богом? Служећи другима. Тако објављује Благи Господ кроз данашње Свето Еванђеље: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам служи“. Ето правила, небеског правила за земљу.

И још, данашње Свето Еванђеље открива и казује Благовест о првенству у овоме свету. Како се постаје први, како се стиче првенство у овоме свету? Опет служећи другима. Благи Господ вели: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“. Нека свима буде слуга! Ето пута ка првенству. Како то постићи? Како постати велики пред Богом? Угледајући се на Господа Христа. Ето примера, ето свепримера. Јер Он, Син Божији, Бог, сишао је с Неба, постао човек – ради чега? Да служи људима. Зато се вели у данашњем Светом Еванђељу: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи, и да душу своју да у откуп за многе“.

И заиста, Господ (Христос) непрекидно служи људима, непрекидно служи човеку. Ради чега је дошао у овај свет? Какву то услугу Он чини нама, услугу коју нам нико учинити не може? Он служи нама непрекидно да нас спасе – од кога? Од греха! Да нас спасе од смрти, да нас спасе од ђавола, да нас спасе до пакла – то је Његова служба нама. А ко нас осим Њега може спасти тога? Ко? Нико! И Он, беспримеран пример смирења, и понижења, и служења ближњима, служења људима – сва Његова служба човеку и роду људском није ништа друго него вађење и вођење човека из блата до престола Божанског.

Какве нас је затекао Господ поставши човек на земљи? Затекао нас је као робове смрти, као смрад и гној? Шта је на земљи Он нашао? Човека иструлелог у гресима, човека иструлелог у својим залима, човека иструлелог у страстима, човека иструлелог у пороцима. И таквог човека Он је постепено оживео из мртвих, спасао га греха, васкрсењем спасао га од смрти, исчупао из страшних канџи и загрљаја ђавољег и узнео тело човечије на Небо, изнад свих небеса, и упрестолио га, устоличио га на Престолу Оца Небеског. Ето какву је службу, какав подвиг Господ учинио за нас! Из смрада, из трулежи, из пролазности, ето начинио је човека бесмртним бићем, бићем које побеђује смрт, бићем које Он узноси изнад Херувима и Серафима, и посађује на Престо Оца Небеског.

Како служити људима? То што Господ каже кроз данашње Еванђеље, како остварити? Ближњем да се служи, људима да се служи служећи њиховом спасењу. То је једини добар пут и једина служба, права служба коју можемо учинити један другоме. Служити спасењу ближњег, а то значи – шта? То значи брата свог, сестру своју, увек им помоћи да савладају свој грех, своју страст, своје зло, свог ђавола. Трудити се и служити своме брату и својој сестри, и браћи и сестрама да искорене свако зло, да ишчупају из себе грех, да ишчупају из себе оно што је смртно, да ишчупају из себе и избаце из себе оно што је од ђавола, и засаде у душу ближњих својих оно што је од Бога. Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату свом и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи. Ако ми мислимо да служимо брату и сестри када подупиремо њихов грех и њихову страст, напротив, ми негујемо заједно са њим убицу његовог. Јер грех када порасте у човеку, он убија душу човекову; страст када се развије у човеку, разара све боголико, све христолико у њему. Служимо ли греху брата свог, служимо његовој смрти, служимо његовом највећем непријатељу, ономе који убија душу његову.

Родитељи, шта ће са својом децом? Њима је Бог дао децу да их спреме за Живот Вечни, да од њих учини Божје слуге. Често родитељи децу своју убијају сами, напуштајући их или запуштајући. Уместо да их уче добру, упућују их да чине свако зло. И често праве изговор: ма деца су, па дете је, па млад је! Уствари, ви родитељи гајите грех у својој деци, убиство васпитавате у својој деци, ђавола њиховог браните. Читамо у данашњим новинама страшне ствари о силеџијама, о деци, и о ђацима од дванаест, петнаест, осамнаест година. Чуда праве, убијају милицајце, напаствују. Сва зла и нечувена дела чине. Ко то ради? Школа без Бога, школа која учи децу да су људи постали од мајмуна, од животиње. И тако све редом, и биоскопи, и позоришта, све то чему данас несрећни човек и несрећни Србин хрли и трчи. Ето, убија се омладина, убија се сваки човек који тим путем иде.

А Господ објављује човеку да се ослободи греха, да се ослободи ђавола, да се ослободи смрти. Зато је Господ дошао у овај свет! То нам Он Једини даје, нико нам више не може дати. А ми, у шта смо претворили свој живот? Деца наша, омладина, људи наши, несретни Срби издадоше све то што Еванђеље Христово тражи од нас. Безброј мртваца и лешева око нас. А ми хришћани треба да знамо свој пут. Господ нам указује да само служећи ближњем свом, помажући му да свој грех уништи у себи, да се ослободи греха, да се ослободи од свега греховног што има, само тако радећи, ми заиста постепено и сами постајемо велики пред Богом и служимо оно што је велико пред Богом.

Пред Богом, шта је највише у овоме свету? Господ је објавио, Господ Христос, да је душа човекова највећа вредност за Бога у овоме свету. Душа људска више вреди него сви светови. Кад ти неко поклони сва сунца, душа је твоја важнија за тебе. Ето, то је вечно у теби. Ако ти је душа у гресима и у страстима, тешко теби! Вечне муке и пакао предстоје теби! Данас се помео свет, данас људи измишљају разне величине човеку. Шта смо ми прогласили за величину човека? Уствари велико је у човеку само оно што је од Бога, велико је само оно што је с Неба. То је душа. Она нам је дата за Живот Вечни, али исто тако и тело. Није нам дато тело да тоне у блату, да заврши гробом. Не, васкрсао је Господ и пропутио пут телу нашем у Живот Вечни. Васкрснуо тела наша. Зато, сав је човек од Бога, сав је човек с Неба, и тело и душа, и моја и твоја су од Бога. И са једним и са другим, и са душом и са телом, и ти и ја постајемо велики само служећи Богу. Ако не могу да служим Богу, служим ближњима.

Ко су велики људи у овоме свету? На првом месту Свети Апостоли. Нико није више служио роду људском од њих. Њих Дванаесторица и њих Седамдесеторица, све је то непрекидно целог живота свог служило Господу Христу, служило људима. Они су продужили посао, посао којим се у души убија грех. Дакле, њихов посао је спасавати људе од греха, спасавати људе од смрти, спасавати људе од ђавола, спасавати их из пакла. То је посао Господа Христа. Тај посао врше Свети Апостоли, целог живота само то и раде. Спасавају свет, спасавају и данас с Неба, толико година и година, толико векова и векова. А они, они су спуштали себе у све поре свих грехова људских, спасавајући грешнике највећих падова њихових. Као што је Господ Закхеја спасао из његовог пакла, тако су они спасавали све људе, све грешнике. И Апостоли трудили су се непрекидно да људе спасавају од греха, учећи их еванђелских врлинама, еванђелској молитви, посту. „Свима сам био све да како год спасем кога“ – вели Свети Апостол Павле. Свима сам био све.

Нема већих људи, браћо и сестре, од Апостола. А они су радили посао Христов, продужили посао Христов. Нема већих људи од Светитеља Христових. Сви раде тај исти посао, раде Спаситељево спасавање људи од греха, од смрти, од ђавола, од пакла. То раде Светитељи: целог живота су служили Богу, цео живот им ]е богослужење. Служили Богу – како? Служећи ближњима! Служећи њиховом спасењу! Он (светитељ) и данас служи нама, служи нашем спасењу, с Неба нам помаже да се ослободимо греха, да се ослободимо ђавола, да се ослободимо свих зала. То је посао сваког Христовог следбеника. И ми, знајући шта је величина човека и да смо позвани на служење човеку, брату, знамо: само онда и јесмо велики пред Богом када служимо ближњем свом. Велики си онда пред Богом када служећи љубиш браћу своју. Први, први си само онда када сав живот свој проводиш у служењу другима.

Погледајте саму природу. Све што је велико служи мањем. Сунце, највећа сила у природи видљивој, оно служи свему. Њему нико није премален и незнатан. Тако исто и међу људима: што већи човек, он више служи ближњима. Ето Господа Христа! Сав живот Његов је служба, непрекидна служба човеку и роду људском! Такав је живот не само Господа Христа, не само Светих Апостола и свих Светитеља, него и сваког правог хришћанина. Велики си онда када служиш брату своме. Први си онда, први си онда кад си свима слуга, искрени слуга, свим срцем слуга.

А у свету сасвим друкчије стоје ствари. Чули сте шта је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свим хришћанима: „Знате да владари владају народом и управљају њиме. Али међу вама да не буде тако. То јест, све то што се ради у свету често служи на погибао власти, често и на погибао и самог човека. Међу вама да пе буде тако. Ви хришћани гледајте у човеку прво душу његову, оно што је вечно у њему и то помажите у њему. Помажите да очисти душу своју од греха, од нечистоте невидљивих. Помажите му да очисти душу своју од убица својих. Сваки је грех убица у души, свака страст непокајана, неисповеђена, убица је у твојој души. Спасавајући њих од греха, спасаваш себе.

Пример: Света Марија Египћанка. Шездесет и седам година она није видела створење живо у пустињи страшној, ни човека, ни звер, ни птицу. Шездесет и седам година живела је у неисказаном посту и молитвама непрекидним. Њене подвиге нико не зна осим Анђела Божјих и Самога Господа. Ми нешто, нешто знамо од тога. Гле, како је она била велика, како је служила људима, како је била с људима кад је у пустињи живела, није видела шездесет и седам година људско биће? Да, несумњиво она је баш испунила (Еванђеље) живећи у пустињи, јер молитве њене још за живота њеног, и од тада до данашњег дана, хиљаду и (четристо) шездесет седам година, њене молитве држе васељену, њене молитве помажу свакој души такорећи, свакоме који хоће да се бори против греха, против страсти, онако како се он борила на земљи и однела победу. И ето, служи, непрекидно служи молитвама својим роду људскоме до данашњега дана.

Пустињаци служе више него они који су у градовима, служе роду људском, служе сваком човеку. Ево Пресвете Богомајке као Челника свих Светитеља, а за Њом и свих Светих подвижница, каква је Марија Египћанка. Ето њих да нас помажу непрекидно и сваки дан. Тешко је Христа и Светитеље следити, тешко је бити слуга другима. Трновит је пут спасења, али зато на том путу имате безбројне помоћнике, имате Светитеље чудесне и дивне, и човекољубиве, увек готове да на сваки вапај твој притекну, слете с Неба и помогну ти. Ето чудесне и дивне Светитељке, Преподобне Мати Марије Египћанке, готове увек да помогне свакоме од нас, нарочито за време Великог поста, када се ми хришћани свом душом боримо против свих непријатеља спасења свога. Она нам помаже, увек помаже, само треба свим срцем прићи, завапити.

Славећи њу данас, ми уствари славимо свакодневну, сваконоћну Помоћницу нашу, Помоћницу која нас води путем спасења, и која нам невидљиво даје силе да победимо све што је грешно у нама, све што је страшно, све што је од демона, све што је од ђавола, и да тако осигуравамо себи непрестаним молитвама спасења у вечном Царству Небеском, у ономе свету.

Молитвама њеним, нека нас Благи Господ води кроз овај Свети пост, и доведе до Васкрса, и преда у руке Васкрслом Господу. Да и ми, заједно са њом, славимо Њега, чудесног Победитеља смрти и свих непријатеља нашег спасења, Васкрслог Господа Христа. Њему част и слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

1967. године у манастиру Ћелије

Фото: Епархија зворничко тузланска 

Када бисмо на сликовит начин хтјели да представимо један систем хришћанских врлина и вриједности, у том случају могли бисмо замислити нпр.  једну пирамиду. У њеном поднижију налазила би се љубав, као основни и постојани темељ сваке врлине, а на доминантном узвишеном врху, опет би била љубав као осмишљавање сваке наше врлине, сваког нашег (по)двига или покрета. Простор између врха и дна, испуњавале би све оне врлине којима сија један хришћанин, а које су утемељене у љубави и као такве доносе плодoве у изобиљу и умножавају љубав Божију у човјеку. Умножавање љубави у нама, није ништа друго него умножавање присуства Божијег у нама. Колико љубиш толико Бога имаш у себи и колико Бога имаш у себи толико љубиш, јер је Бог љубав  (1Јн.4,8).

Да бисмо се усавршили у љубави као боголика бића, као они које је по Своме лику створио, Господ нас је призвао на непрестани покрет ка Њему. Призвао нас је да непрестано растемо у мјеру раста висине Христове (Еф.4,13). Један од начина остваривања тог покрета ка Њему јесте управо пост. С тим у вези закључујемо да је пост управо средство, чији циљ „није у томе да нас принуди на извесне формалне обавезе, већ у томе да омекша наше срце“[1]. Саздавши првога човјека, Господ му је одредио мјеру уздржања, заповједивши му да не једе са дрвета познања добра и зла (1Мој.2,17). Зато Свети Василије Велики говори да је пост „старији и од самог Закона“[2]. Такође, Мојсије је установио једнодневни колективни пост назвавши га мучењем  душа и установивши га као уредбу вјечну (3Мојс.16,29,23,27,32)[3].  Постило се често „као израз кајања или жалости, затим пред нечију смрт, да се она уклони“, ради сјећања на неке несрећне дане итд. Иако је било подвижника који су искрено у својој клијети постили, све више је било оних који су постили да би их други видјели, тако што су се  „облачили у жалосну одјећу, посипали по глави пепелом, раздирали одело“[4]. Не само да је такав формалистички пост Господ осуђивао у Новом Завјету [5], већ је и у Старом Завјету устима пророка поручивао:

Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере подасе костријет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Када видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела? (Ис. 58, 4-6).

Човјекоцентрични карактер поста на који пророк Божији овдје позива народ, управо је и данас савремен и актуелан и није се промијенио без обзира на временски јаз који нас дијели од времена у којем је живио пророк Илија. То нам показује да није Бог у Старом Завјету груб, већ да су огрубјели управо они који су заповијести о посту формализовали и укидали његов човјекоцентрични карактер. Уколико предмет нашег поста (подвига) није човјек (љубав према човјеку), у том случају пост који смо узели на себе је мучење душа и ничему не користи. „То ли ћеш назвати пост“, говори пророк. Стога нас благодат Духа Светог, који надахњује богослужбени ритам и поредак у Цркви, већ у прпремним недељама поста учи да квалитет нашег поста треба мјерти човјеком и да ћемо се запитати у Дан Другог доласка Господњег, Господе када те видјесмо гладана или жедна или у тамници и (не)послужисмо ти? (јеванђелска прича о Страшном суду Мт.25: 31-46). Ако примимо брата, примили смо Бога и „ако задобијемо брата, задобили смо Бога“.[6] Уколико наш подвиг нема за циљ напредовање у богољубљу и братољубљу, ништа нам не користи, јер управо о тим двијема заповијестима виси сав Закон и Пророци (Мт.22,40).

Можемо примјетити да се чак и ублажавање нашег поста или подвига, често одређује спрам нашег односа према ближњима. Митрополит Амфилохије примјећује да је пустињске оце који су се подвизавали у пустињи „само љубав према браћи могла натјерати да привремено разријеше своје правило, када би ишли у госте или када би примали госте“.[7] Управо у томе познајемо правилно схваћен свештени пост, као дјелатно и моћно оружије против демонских насртаја и као поуздано средство за умножење љубави  у нама.

Нажалост, често смо и сами у прилици да као и фарисеји, који су формализовали пост и живот у Богу, и сами обесвећујемо подвиг поста. Томе најчешће доприноси селективно поимање светоотачких смјерница и поука. Свети оци нас премудро упућују на несебично предавање посту, али истовремено поучавају како наћи праву мјеру, да нам пост не би био на сопствену пропаст. С тим у вези, Свети Порфирије Кавсокаливит, јасно нам указује шта је циљ подвига и поста, а шта је просто средство. „Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима.“[8] С друге стране, „ако се у посту подвизавате као што треба, не гордите се“, савјетује преподобни Исидор, „ако сте сујетни због тога, боље једите месо, јер није толико штетно за човека јести месо, колико – гордити се и надимати се“ и „на сваки начин избјегавати осуђивање оних који не посте“.[9] Истог мишљења је и Св. Софроније када говори да је „аскеза само средство, само пројава наше слободе и разумности на путу задобијања Божијега дара“[10]. Стога, да бисмо добар подвиг започели, који ће оплодити њиву срца нашег и (по)родити љубав, потребно је све ово имати на уму и у томе стојати.

Приликом преиспитивања ваљаности поста, све чешће примјећујемо да човјек поставља питање у негативном контексту, шта пост није? Шта у посту не чинити? Шта се у посту не смије, од чега се чувати, уздржавати и са чиме се борити? Управо у том контексту је већа могућност, да исход тога буде формализован и обесмишљен пост. Поставимо питање обратно. Шта да чиним, куда да идем, како да се трудим? На тај начин ћемо подстаћи ону силу у нама коју нам је Господ усадио, да се као динамична бића крећемо ка Њему, насупрот статичности и очекивању Његовог покрета ка нама, који је он већ учинио Својим доласком у свијет. Сада је вријеме да се пламен наше воље разгори и да драгоцјено вријеме које нам је дато за покајање, искористимо за хитање ка Њему. Свети Порфирије то кретање илуструје на један посве занимљив начин. Сила (кретање) које је у нама јесте вода, добро у нама јесте једна расцвјетала градина, а зло у нама јесте трње. Не требамо се бавити искоријењивањем трња у нама, већ треба воду усмјерити на градину, а трње ће само по себи исчезнути тако што се не трудимо око њега. „Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло… Ствари су једноставне, призивајте Бога, а Он ће све преображавати у оно што је добро.“[11]

Можемо закључити да је заправо сваки подвиг благословен уколико је ради другога, ради брата, ради ближњега, а самим тим и ради Бога. Од тога нам управо зависи „и живот и смрт, јер ако задобијемо брата, задобили смо Бога, а ако саблазнимо брата, грешимо се о Христа“[12] поручује нам зачетник монаштва, Свети Антоније Велики. Идући у сусрет благословеном периоду Часног поста, поучимо се овим светоотачким, опитним свекорисним порукама и сагледавајмо смисао поста као човјекоцентрични богоугодни подвига.

https://mitropolija.com/2023/03/23/djakon-nenad-kovac-covjekocentricni-karakter-posta/

"Нека се крв не пролије ни твојом руком, ни са твојом сагласношћу".

Ова фраза коју стављају у уста преподобног Исака Сирина, заправо је сажетак његових много дубљих и занимљивијих размишљања.

У фрагменту који је изостављен из руског издања његовог трактата 65 говори се о томе да хришћанин мора учинити све да не нанесе никакво зло другом човеку, чак и злом. Ни деловањем ни неделовањем.

Међутим, преподобни Исак се ту не зауставља. Он тврди – ти мораш да се постараш да спасеш чак и преступника:

"чувај се у себи самом да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим својим силама труди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега".

Обратите пажњу на то колико се речи преподобног разликују од такозваних хришћана војника, који иду да убијају непријатеље "дајући свој живот за пријатеље своје".

Исак Сирин не говори да је хришћанин дужан да покуша да спасе само некога, већ чак и злочинца. Укључујући у то и по цену свог живота. Хришћанина који је дао живот за злочинца назива мучеником и, у суштини, упоређује његов подвиг са жртвом Христа на крсту, који је дао свој живот не за праведнике, не за своје блиске и сроднике, већ за грешнике, разбојнике и убице: "Заиста, у том часу ти си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике".

Ове речи ломе свест. Тешко нам је да их прихватимо. Оне су у супротности са баналним људским осећајем за правду на коме се заснива слика света која нам је позната: свакоме - по делима ... праведници - у рај ... грешници - у геену/пакао ...

Али ми немамо где да побегнемо од те чињенице да први улази у рај разбојник (па макар и покајани, макар и онај који је од Христа тражио помоћ, али разбојник и убица). И најпре за њега (који није успео никаквим делом да искупи своју кривицу) умире Спаситељ.

"НИСАМ ДОШАО ДА ЗОВЕМ ПРАВЕДНИКЕ НО ГРЕШНИКЕ НА ПОКАЈАЊЕ". ДОШАО ЈЕ ДА ПОЗОВЕ, АЛИ ЈЕ УМРО И ЗА НЕПОКАЈАНЕ (НА ПРИМЕР ЗА СВОЈЕ МУЧИТЕЉЕ – СА РЕЧИМА: "ОПРОСТИ ИМ, ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ").

И ево, св. Исак, схватајући подвиг Христов, каже свакоме од нас: не треба кроз хришћанина да дође људима одмазда/казна за грехе. Није твоја ствар лењиром или вагом да мериш меру туђег покајања. Нека други осуђују и узвраћају злом за зло. Твоје дело је да идеш Христовим путем. И ништа осим доброг не би требало да дође преко тебе на друге људе.

* * *

Максим Калињин, преводилац и истраживач месопотамске хришћанске мистичне традиције, љубазно ми је дао прилику да користим његов превод фрагмента који је изостављен у руском издању трактата 65 прве књиге.

Цитирам овај одломак у целости (у редакцији преводиоца):

"Чувајте се да зло никада не дође преко вас на човека, чак ни на злог/рђавог. И када твоје руке дођу у могућност да избаве нечастивог од зла, не одлажи. Не ради се о томе да када ситуација [настане] далеко [од тебе], ти одеш и предаш своју душу на овакво дело, јер то није твоје дело. Али ако је ситуација у твојим рукама и имаш власт над њом, из разлога што ти је као искушење дошла непредвиђеним случајем, пази у себи да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим своји силама потруди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега. Заиста, у том часу си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике. И замоли Бога да [казна] не дође од тебе – као твоја [одлука], чак иако би он био и достојан зла [зле судбине], пусти нека прими суд за своја дела кроз друге: није твоје [дело] да он види шта је одговарајућа [одмазда] за његова дела. Што се тебе тиче, нека кроз тебе дође на њега добро".

P.S. Овај пост није предавање/поучавање. Покушајте да видите свет из нове тачке гледишта...

Са фејсбук странице Иоанн Бурдин

https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Људе су толико повредили свакакви "извлакачи Христа" из једне верске организације у другу, да они, не само ван црквене ограде, већ и унутар верских установа траже "чисту слику Христову. "

Данас сам пронашао следећи цитат једног од западних богослова: "Не само да имамо право да не останемо верни лажним идеалима и заблудама, већ морамо и напустити ону културну или друштвену средину која је неспојива са постојањем пред лицем Христовим." Често се прилепимо за познато, "постојеће" које осећамо као неку врсту "домовине", јер смо навикли на то и везује нас за многе успомене из детињства, а Христа пуштамо у наш свет до те мере у којој нас Он не спречава да живимо у својој”домовини”. У исто време, ми смо у опасности да искривимо и почовечимо лик Христа тако што ћемо га уклапати у ову "отаџбину.” Колико антропоморфизма, сентименталних екстрема налазимо у такозваној народној побожности, изражених у неким црквеним химнама. Ми морамо бити спремни да се одрекнемо ових људских - превише људских - сурогата који су прирасли нашим срцима. Треба да будемо испуњени страственом жељом да видимо неискривељено лице Христа - као што је представљено на литургији. Треба да тежимо Христу да нас Он уздигне у Свој свет, а не да ми покушавамо да Га спустимо у наш. Од Њега ћемо примити у обновљеном и просвећеном облику све оно што је истински вредно и компатибилно са Његовим светом. (Дитрих фон Гилдбранд "Сама суштина хришћанства").

Чини се да је генерално добро написано. Религија и општење са Богом, никад се не своде на националне традиције и обичаје. Али неповерење (не толико речима, већ чак и начину њиховог изговорања) остаје. И не зато што има много агресивних "треба", и не зато што је то писао католик. Сличан приступ се налази код разних хришћана, укључујући и православне. Већ зато што сама интонација разговора о Христу није чедна. И у односу на Бога и у односу на човека. И у односу на начин на који човек верује.Бога не видимо својим сопственим очима, па ће наша популарна религија увек револтирати префињене теологе. Али, ми немамо друге људе нити другу религиозност. Па, да ли је "искривити" једнако "хуманизовати"? Није ли покушај "дехуманизације" Бога, не само кршење догми, већ и суштинска грешка, јер слично се познаје само по сличном.

Говорити лепе речи о Христу и трагати за Његовим чистим  ликом је прилично лако. Али, да ли сви ми имамо исто разумевање чистоте слике Христове? Да ли покушавају да нас преваре још једном људском спекулацијом под маском чистог хришћанства? Не би ли наша религиозност испала "циркус", где "добар мађионичар" позива дете иза сјајних врата да му покаже Право Чудо, а у најбољем случају празнину, уместо цинизма и насиља?

Христос се несумњиво појављује у блаженој тишини, и овде се потпуно слажем са аутором. Али, онда човек почне да прича. А оно што је одговорено, утиснуто у нас као резултат ћутања пред Богом, може бити невероватно другачије за различите људе.

Да ли то добро или лоше? Ово је тема посебног разговора. Али у сваком случају, то је тема за лично тихо трагање.

игуман Силуан Туманов

https://www.facebook.com/osiluan

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста:

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.

Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.

О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног”. Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник” за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу.

Основна болест је „празност” (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?” и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

Резултат такве лењости – „празности” је „униније” – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније” је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели.

„Љубоначалије” – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност” и „униније” испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност” и „униније” присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине.

Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима”. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност” и „униније” уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.

Најзад, „празнословије”. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат” слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна”. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.

Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности”. Тачан и потпун превод грчког „софросини” и црквенословенског „целомудрије” требало би да буде „чистота умовања”. Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима.

Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни” или „пали” човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ” већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина.

Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.

Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата”. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост.

Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке” и „не осуђујемо своју браћу”, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост.

Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек”. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски” знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence.

https://mitropolija.com/2023/03/09/velikoposna-molitva-svetog-jefrema-sirina/