Посланица Светог апостола Павла Римљанима, зачало 79 (I, 1-7, 13-17)

Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије, које Бог напријед обећа преко пророка својих у Светим Писмима, о Сину својему, који је по тијелу рођен од сјемена Давидова, Исусу Христу Господу нашем, који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијега васкрсењем из мртвих, кроз којега примисмо благодат и апостолство, да ради Имена његовог приведемо у послушност вјере све незнабошце, међу којима сте и ви позваници Исуса Христа, Свима који су у Риму љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Али вам нећу затајити, браћо, да сам много пута намјеравао да вам дођем, да и међу вама имам неки плод као и међу осталим незнабошцима, па бих до сада спријечен. Дужан сам и Јелинима и Варварима, и мудрима и неразумнима. Отуда моја жеља да и вама који сте у Риму проповиједам јеванђеље. Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: „А праведник ће од вјере живјети“.

Јеванђеље Матеј, зачало 10 (IV, 25 – V, 13)

У време оно, за Исусом иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана. А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утјешити; блажени кротки, јер ће наслиједити земљу; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени милостиви, јер ће бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети; блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас. Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“

https://mitropolija.com/2026/06/01/duhovski-utorak-3/

Јн. 17:1-13

1. Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе;
2. Као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни.
3. А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.
4. Ја те прославих на земљи; дело сврших које си ми дао да извршим.
5. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свијет постаде.
6. Објавих име твоје људима које си ми дао од света; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су реч одржали.
7. Сад разумеше да је све што си ми дао од тебе.
8. Јер речи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вероваше да ме ти посла.
9. Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.
10. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима.
11. И више нисам у свету, а они су у свету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми.
12. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо.
13. А сада долазим теби, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи.

„Ум је Отац, Слово – Син, а Дух Свети – Дух, као што уче богоносни оци, излажући догматско учење о Надсушној и Натприродној Светој Тројици и Једном Богу у Три Лица и предајући нам истинску веру и сидро наде. Знати јединог Бога, по Писму, јесте корен бесмртности, а познавати силу Триипостасне Јединице јесте потпуна праведност. У реченом смислу се може схватити и јеванђелско слово: А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога у Три Ипостаси и кога си послао Исуса Христа у две природе и воље (Јн. 17, 3).“

Преподобни Григорије Синаит

извор

6. Године које умрије цар Озија *видјех Господа гдје сједи на пријестолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву.

*Јован 12, 41.

2. Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двјема заклањаше лице своје и двјема заклањаше ноге своје, а двјема лећаше.

3. И викаху један другоме говорећи: *свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.

*Откр. 4, 8.

4. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима.

5. И рекох: јаох мени! погибох, јер сам човјек нечистијех усана, и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима.

6. А један од серафима долетје к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клијештима,

7. И дотаче се уста мојих и рече: ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се.

8. Потом чух глас Господњи гдје рече: кога ћу послати? и ко ће нам ићи? А ја рекох: ево мене, пошљи мене.

9. А он рече: иди, и реци томе народу: *слушајте али нећете разумјети, гледајте али нећете познати.

*Мат. 13, 14; Јован 12, 40; Дјел. 28, 26.

10. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле.

11. А ја рекох: докле Господе? А он рече: докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвијем не опусти,

12. И докле Господ оправи далеко људе и буде сама пустош у земљи.

13. Али ће још бити у њој десетина, па ће се и она затрти; али као храст или бријест којима и кад збаце лишће остаје стабло, тако ће свето сјеме бити њезино стабло.

Књига пророка Исаије

"И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме
посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући. А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор мећу њима. Опет рекоше слијепцу: Шта ти велиш за онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао, И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте. Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп, и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље. Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем?А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се" (Јн 9, 1-41).

Од Јевреја се тражило само једно - повјерење у заповијести које је Бог дао и испуњавање ових једноставних животних правила: не убијати, не красти, поштовати родитеље, не лагати на суђењу ... искрена вјера и мир? Јевреји су исклесали бројне идоле од дрвета и камена, трошили новац на жртве божанствима различитих народа и умјесто мирног матичног свијета тражили политичку моћ.
У то вријеме на Истоку су постојале три моћне силе: Асирија, Вавилон и Египат. Ови војни гиганти борили су се међусобно, а мала јеврејска држава (подијељена на Сјеверно царство - Израиљ и Јужно царство- Јудеју) била је присиљена да буде под влашћу оне која је постала вођа.
Од самог почетка своје проповиједи Јеремија је рекао да ће побиједити Вавилон и да ће многи Јевреји бити одведени у ропство на 70 година. Мало је оних који су вјеровали у побједу младог Вавилона, али је заиста сломио прво Асирију, а затим Египат.
Док су између ове три силе постојали ратови, јеврејски владари покушавали су да одрже своју независност, али без успјеха. Када је Вавилон превладао, Јеремија је отворено изјавио да узрок јеврејског народа нису рат или политичке сплетке, већ жеља за моралним животом и чистом вјером. Кад би се Јевреји политички покорили Вавилону, не би било разлога за бригу. Али они ће сачувати своју традицију и даље ће остати Јевреји. Али ако изневере вјеру својих отаца, одрекну се Бога и морално послушају Вавилонце, то ће бити права катастрофа.
Јеремија је диктирао своје мисли свом ученику Варуху, а он их је прочитао у присуству јеврејског цара Јоакима. Цар је био бијесан: понуђено му је да се преда на милост и немилост непријатеља и негдје тамо у тајности чита молитве, слава Богу? Али шта је са чашћу команданта? Да, овај Јеремија је издајник, агент Вавилона! А Јоаким је спалио Јеремијино писмо и наредио му да се окоју у ланце и стави на стуб срама.
Упркос томе, Јеремија је наставио, обраћајући се Јоакиму, а након цареве смрти сину и насљеднику Јеконији, инсистирао је да Јуда одржи политичку оданост Вавилону. Приказујући предстојеће ропство вавилонског цара Јеврејима, Јеремија је на Божију заповијест ставио на врат прво дрвени јарам, а затим гвоздени јарам, и тако је прошетао међу људима. Зауставио се на вратима града или на улазу у храм, гдје год се народ окупљао, и опомињао пријетњама и често са сузама. Али људи су му одговарали подсмјехом, псовкама, па чак и покушали да га убију. Као вавилонски шпијун био је затворен. У међувремену, јеврејски владари покушавали су да пронађу прилику да постигну независност своје државе (иако је Јеремија у затвору тврдоглаво инсистирао да је главна ствар била унутрашња слобода).
Као што је пророк предвидио, Јевреји су претрпјели катастрофу. Навуходоносор је са великом војском опсјео Јерусалим. 586. године Вавилонци су пробили градски зид, провалили у град и уништили Храм и куће. Док је блокада Јерусалима трајала и послије, када су многи његови становници одведени у ропство (које је, како је прорекао пророк, трајало 70 година), у граду је завладала велика глад.
Пророку Јеремији, Навуходоносор  је дозволио да остане у својој домовини. Јеремију је погодила слика уништења Јерусалима. Од дјетињства је видео обрисе овог прелијепог града, живећи само 4 км од градског зида. Од младости је шетао његовим улицама и са сузама у очима покушавао да суграђанима објасни најједноставније истине. И сад је видио како су овај град уништиле руке непријатеља, попут бујне гроздовине, згажене препланулим ногама винара.

У очајању излио је свој бол над уништеним Јерусалимом у пјесничком тексту, који се у Библији назива „ Плач Јеремијин“. Јеремијина пророчанства и учења, која је он изговарао у различито вријеме, сакупио је, по свој прилици, његов ученик Варух и објединио их у једну Књигу пророка Јеремије.
Међу свим осталим предвиђањима у овој књизи су и сљедећа:
„Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевијем и с домом Јудинијем нов завјет, Не као онај завјет који учиних с оцима њиховијем, кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске, јер онај завјет мој они покварише, а ја им бијах муж, говори Господ; Него ово је завјет што ћу учинити с домом Израиљевијем послије овијех дана, говори Господ: метнућу закон свој у њих, и на срцу њихову написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ“(Јер 31, 31-33).У православним црквама овај одломак из Књиге пророка Јеремије чита се на Божић.
Убрзо је у Јудеји избила побуна против Вавилона. У страху од одговорности за нереде, многи Јевреји су побјегли у Египат. Заједно са њима насилно су одвели пророка Јеремију. Једно вријеме је живио и проповиједао у јеврејској колонији Египат, у Тафнису, данашњем Тел Дефену, на источној обали Нила. Постоји предање да су у Египту пророка каменовали његови сународници и да је након 250 година Александар Велики пренио његове мошти у град Александрију. 
Пророк Јеремија је предвидио да Господ неће уништити савез који је склопио са Израиљем и Давидом, већ ће му дати величанственији изглед (Јер 33, 20-26). 
Према предању, пророк Јеремија је узео Ковчег завјета са плочама и сакрио га у једну од пећина брда Нават, гдје је Мојсије умро тако да га Јудеји више нису могли да пронађу (2 Мак 2). Послије тога је направљен нови Ковчег завјета, али више није имао славу првог.
Јеванђеље по Матеју указује да је издају Јуде предвидио пророк Јеремија: „и узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога кога су цијенили синови Израиљеви; И дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ“(Мт 27, 9-10).
Свети пророк Јеремија је оставио двије књиге - „Књига пророка Јеремији“ (52 главе) и „Плач Јеремијин“ (5 глава), као и „Јеремијина посланица“ (1 глава). О времену у којем је пророк Јеремија живио и пророковао говори се у 2. Књизи о царевима (23, 24, 25), у 2. Књизи Дневника (36, 12) и у 2. Књизи Макавејској (2). 

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/prorok-jeremija

– Синаксар у Недељу Самарјанке –

Дошавши бунару за водом пропадљивом,
Захваташ воду живу и њоме омиваш грехе.

Овога дана, пете недеље по Васкрсу, празнујемо Самарјанку. Пошто је Христос на данашњи дан потпуно јасно објавио да је Месија, што значи Христос, или Помазаник, то је данашњи празник, сматрам, и одређен да се слави у недељу најближу Преполовљењу Педесетнице. И како претходне недеље Господ савршава чудо у бањи, тако га на овај дан савршава код Јаковљевог бунара који је Јаков сам био ископао и дао сину своме Јосифу. Јер, то беше посебно место, где су били многи самарјански градови, а притом се налазило близу горе Сомор.

Христос долази у Сихар, где је некада, кад је Јаков тамо боравио са својом ћерком Дином и синовима, син Емора Сихем Хорејанин зажелео и узео Дину силом и почео да живи с њом. Из тог разлога њена браћа, распаљена ревношћу, уђоше изненада у град и све до једнога поубијаше, рачунајући и самог Сихема и оца му Емора.

Тако је Јаков тамо био обитавао и овај бунар ископао. Раније на тој планини нису живели Самарјани, него Израиљци, који су за време царевања Факеја прогневили Бога и пошто су учествовали у првој и другој бици с Асирцима, постали су њихови поданици. Али после неког времена, у време царевања Озије, ступили су у везу с Етиопљанима. Сазнавши за то, асирски цар преселио их је у Вавилон и наредио да се на месту где су живели населе други народи, но Бог је навео лавове на иноплеменике. Кад то сазна асирски цар, посла им свештеника од Јудеја (јер су тамо још били заробљени Јевреји), како би их увео у закон Божји. И ови одмах оставише идоле, али прихватише књиге Мојсијеве, одбацивши пророке и остало Писмо. То и јесу Самарјани (названи тако по гори Сомор) који нису подносили Јевреји што су касније били вратили из ропства – зато што су се само половично држали јудејства. Они нису јели заједно са Самарјанима, сматрајући их оскверњенима. И Христа су много пута називали Самарјанином, јер је он тобож презирао и рушио закон као и они.

Дође тако Господ у Сихар и преморен од пута, седе око шестога часа да се одмори. Кад ученици одоше да купе хране, дође нека жена из града да захвати воде и од ње Исус и затражи воде. Познавши по говору и по одећи да је Он Јудеј, рече Му да они не би требало да се доточу. А Он је наводи на размишљање о узвишеноме, казавши јој за духовну воду коју представи као непресушну и очишћујућу, као што и у другим случајевима увек уподобљава Дух Божји води и огњу. Али жена, упорно се држећи свога, примећује да Он не може имати такву воду, јер ни ведра нема са собом, а бунар је дубок. После преноси беседу на праоца Јакова који је тај бунар био ископао „и сâм из њега пио […] он и стока његова” (Јн. 4, 12) – указујући тиме на богатство, а такође и на корист и свежину извора. Христос, наравно, не говори да је Он већи од Јакова, да не би уплашио жену, али опет говори о води, доказујући преимућство оне коју Он има: који пије од те воде, неће никад ожеднети. Жена Га моли да јој да те воде, а Исус јој тражи да позове мужа – да се тако повећа разумевање саопштених речи. Она говори да нема мужа. А Свевидећи јој каже: „Добро каза: немам мужа; Јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж” (Јн. 4, 17 – 18). Неки тумачи под петоро мужева разумеју Петокњижје Мојсијево, које су Самарјани признавали – а под шестим разумеју Христово учење, које још није било за њих у сагласју са учењем Петокњижја, јер се и благодат још увек не беше излила. Други под овим разумеју пет закона Богом установљених: први у рају, други после изгнања из раја, трећи у време Ноја, четврти у време Авраамово, пети за време Мојсија, а шести – Јеванђеље, које они који ус тада живели још увек нису имали.  Постоје и они тумачи који говоре о пет чула.

Одговарајући Му, жена Га назива пророком, и пита Га на којој гори се треба клањати Богу – Сомору или у Јерусалиму? Јер су Самарјани, као несавршени у вери, мислили да Бог није свудаприсутан, већ да је само тамо где Му се клањају, тојест на гори Гаризим, на којој је Он предао благослове или зато што је Авраам тамо прво установио жртвеник Богу. а пошто су Јудеји говорили да се треба поклањати у Јерусалиму, то су се на празнике сви сакупљали тамо. Иако је Христос рекао и: „Спасење је од Јудеја” (Јн. 4, 22), рекао је и да је Бог нематеријалан и они који се удостоје да Му се поклањају чиниће то не жртвама, него у Духу и истини. А говорио је и да ће познати Бога не Самога, већ у Духу Светоме и Сину, јер је Он истина. А жена, опет, говори: „Знамо из Писма да долази Месија звани Христос” (Јн. 4, 25). Познавши њену разборитост, Исус јој рече: „Ја сам тај” (Јн. 4, 26). Јер и Самарјани су знали о Месији из књига Мојсијевих, нарочито из речи : „Пророка […] подигнуће ти Господ Бог твој”, као и из многих других. Кад се разговор завршио, дођоше ученици и задивише се Његовој крајњој снисходљивости – како то Он говори са женом? Зову Га да једе – и зато што је био исцрпљен и зато што је била средина дана. Он с њима разговара о храни вечној, тојест о човековом спасењу и о томе како имају пожети напоре пророка. А кад је жена дошла у град и казала о свему што се било догодило, сви се подигоше и пођоше Христу, убежени да жена не би обличила себе да није сазнала нешто заиста велико. И обраћају Му се с молбом да остане код њих два дана. И оставши, Он саврши мноштво чудеса које због многобројности јеванђелисти сва и не записаше.

Та жена је она иста Самарјанка коју је Христос касније назвао Фотином и која се украсила венцем мучеништва за време Нерона заједно са својим синовима којих беше седморица, а након многих иствјазања, стругања, резања груди, ломљења руку, забијања игала испод ноктију, напајања истопљеним оловом, мучења и других безбројних мука и коначно –везивања тела за две палме и његовог трзања надвоје.

Треба знати и то да је отвор овога бунара цар Јустинијан, преневши га са почастима, свечано положио на бунар у великој светињи Слова Божјега, Светој Софији, као и камен на коме је Христос седео док је разговарао са Самарјанком. И једно и друго налазе се и сада испред паперте (нартекса), исцељујући мноштво разноврсних недуга.

Молитвама Твоје мученице Фотине, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

Извор: Епархија бачка

Оваплотивши се, Бог Логос је дошао да потражи и спасе изгубљено. Дошао је осећајући се моћним, послушан вољи Оца Свог Небеског, да спасе свет. Дођох да извршим вољу Божију.

Потврда сведржитељске моћи Његове је то што Он долази и живи као немоћан, кротак и смирен срцем.

Потврда истинитости Његове истине — Ја сам истина — јесте то што је проповеда љубављу, Својом крсном жртвом.

Као што се у личности Господњој Божанска природа не раздваја од Човечанске, тако се ни јеванђелска истина не раздваја од љубави.

Истина без љубави је лаж о животу. Љубав која се не радује истини, превара је за човека. Љубав је метод и начин учења истине, која ослобађа човека. Познајте истину, и истина ће вас ослободити.

Овде налазимо истину оваплоћавану као Љубав, која се жртвује за живот и спасење света. Богословље и проповед истине не могу да постоје без делатног присуства Божанске љубави, нити може да постоји спасавајућа љубав, уколико се не заснива на истини Тројичног Бога, Који је Љубав.

Господ је дошао, не да би поучавао истинама теоретске и законске природе, или да би пружио овоземаљско задовољење правде. Он говори као Онај ко има власт Љубави, а не као књижевници. Неће се свађати ни викати (Мт. 12, 19). Слаби се свађају и вичу.

Он долази као обиље дуготрпљења и љубави; као танани поветарац, у коме је Бог (3. Цар. 19, 12). Он познаје човека и потребе његове. Зна патње и жеље његове. Ослобађа га „од таме и сенке смрти“. Опрашта му грехе водећи га у покајање и преображење.

Он ослобађа опседнуте нечистим дусима. Опседнутог из Гадаринске земље не засипа поукама о преступу, или претњама. Њега који је, не само одећу своју цепао, него је и ланце кидао и ходио по гробовима и пустињи, као страшило света, њега Христос ослобађа од демона, тако да он седи крај Христа одевен и присебан (в. Лк. 8, 26-39; Мк. 5, 1-21).

Христос љуби, опрашта и даје снагу ономе ко се бори. Не осуђује блудницу ухваћену на делу. Ни ја те не осуђујем. Само јој поручује: Иди, и више не греши (Јн. 8, 11). Исто саветује и исцељеном узетом: Ето, постао си здрав; више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14).

Они могу да се боре у уразумљењу (=покајању), да не би пали у исти грех, јер их покрива старање и љубав Богочовека.

Он не осуђује слабог, нити изобличава грешника. Он помаже болеснику да излечи болест. Трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити (Мт. 12, 20).

Он се дотиче људског бола. Дотиче се губавог, и он се очисти. Дотиче се глувонемог, и он се исцели, поче да говори и чује. Дохвати се мртвачког ковчега, и васкрсе сина Наинске удовице. И сав народ тражаше да Га се дотакне, јер из Њега излажаше сила и исцељиваше их све (Лк. 6, 19). Показује се као благотворно зрачење силе, утехе и здравља.

Док је према свима кротак и снисходљив, Он лицемерима и лажним пророцима, који са великом дрскошћу изопачују истину спасења и клеветају Бога, говори строго. Чине од дома Оца Његовог, дом трговине (в. Јн. 2, 16), и муче човека.

Он строго удара на лицемере и законике, који товаре на народ терет тежак и неподношљив, а сами не помажу ни прстом својим.

Он ненаметљиво куца на врата сваког усамљеног, и ако му отвори, ући ће и вечераће са њим (в. Откр. 3, 20).

Он удара на лажне христосе, лажне пророке и учитеље, који изопачују јеванђелску истину спасења; као и на „чудотворце“, који смућују човека издајући се за божанство. Ако вам кажу, ево га у пустињи, не идите; ево га у собама, не верујте (Мт. 24, 26).

Царство Божије не долази на видљив начин, нити ће се рећи: ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 20-21). Царство Божије је у нама. Уразумљењем (=покајањем), скрушавањем и чистотом срца, умирићете се изнутра. Тај унутрашњи мир учиниће вас достојним да видите Бога и да се осетите децом Његовом. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5, 8-9).

Присуство Господње не одређује се на овоземаљски начин. Не поима се човечански. Не приступа му се магијски, кроз чуда, немир и страх. Ако вам кажу да се налази овде или онде, не верујте. Присуство Господње је муња која осветљава све што је под небом (Мт. 24, 27). То је Божанско јављање. Благодат божанска, која отвара очи душе, просвећује човека, те он постаје свестан јединог чуда. „Једино ново под сунцем“ (Свети Јован Дамаскин): да Син Божији постане Син Човечији. Да Друго Лице Свете Тројице буде савршени Бог и савршени Човек.

Ту није реч о учењу и делу људском — о проповеди Господњој — већ о делатном присуству Божанске благодати. Ако је Закон дат преко Мојсија, Благодат и Истина постадоше преко Исуса. Он је дошао да нас ослободи од проклетства закона (в. Гал. 3, 13). Закон Божији су толико били изопачили, да су преко њега доспели до богоубиства: Ми имамо закон, и по закону нашем он мора да умре, јер начини себе сином Божијим (Јн. 19, 7).

Он није дошао да би само телу дао здравље, нити да би нам решио питања метафизичких недоумица. Дошао је да ослободи човека од власти лукавога, да га учини богом по благодати, да га учини способним да на невидљив начин види светлост Божанства, да не затвара Несхватљивог у мисли људске, нити спасење у калупе закона.

Дошао је да му подари могућност да богодолично упозна Бога, да види и осећа присуство Његово као светлост која просвећује и даје утеху сваком човеку који долази на свет. Да постане свестан духовног благородства и достојанства људског; да му отвори очи; да га освети душом и телом; да му подари древну красоту и усиновљење; да га учини дететом Божијим, личношћу слободном, свештеником творевине.

Одмах после исцељења слепог од рођења и противљења фарисеја, којима је стало до суботе, а не до човека, Господ је јавно рекао: За суд ја дођох у овај свет, да виде они који не виде, а који виде да постану слепи (Јн. 9, 39). Ради тога одмах следи прича о добром Пастиру (Јн. 10, 1-16), која просвећује и помрачује: књижевнике и фарисеје изводи из такта и смућује, док уморне и натоварене одмара и спасава.

Пастир добри своје овце зове по имену и изводи их.

Муња божанства, која усмрћује ад, у вези је са позивањем сваке словесне овце по имену.

Познавање по имену је мистична муња, која осветљава непознате дубине и ширине људског бића.

Када чујеш да те по имену зове Онај Који те љуби и Који је љубав и кроз Кога је све постало, видиш да те самим призивом ипостазира (=оличношћује, чини личношћу), дарује ти биће, постојање; поштује те, даје ти личност са јединственим именом и изводи те на простор живота.

Постајеш свестан ко си, и шта си призван да будеш. Излазиш из тамнице затвореног тора, вештаственог поимања. Постојиш. Видиш Ослободитеља Који иде пред тобом. Ти Га следиш. Одлазиш непрестано. Одмараш се у ходу. Дишеш у слободи. Разрастање нема краја. Пред тобом непрестано блиста изненађујућа светлост. Познајеш глас Пастира, који одјекује у твом слуху, заслађује срце и улази у тебе као божанска киша када напаја жедну земљу.

Препознајеш глас Пастира доброг, који се на безброј начина чује. Он почива и просвећује у теби хиљаде предела. Буди те, да би могао да видиш, чујеш, да идеш даље и да лично говориш. Васкрсава оно што је у теби постојало, што је било осуђено на сан и смрт.

Познајем своје, и моје мене познају; као што Отац познаје мене, и ја Оца, и душу своју полажем за овце. Божанска љубав, као веза доброг Пастира са овцама, за образац има Светотројичан „начин“, који одређује везу између Три Личности Једнога Божанства.

Пастир добри жртвује душу Своју за овце. Позивање по имену стаје Га крсне жртве, то јест ослобођења човека. Ослобођење од проклетства закона, лажних учитеља, лажних пророка, који су лопови и разбојници.

Човек сада може да се креће слободно, лично, из љубави; може да пронађе иступајући из себе (=екстатичну) љубав Бога који га је саздао, да своју слободу добровољно покори Њему, да душу своју да, да би је нашао и спасио. Нема другог начина спасења душе, осим њеним губљењем ради Господа и Еванђеља Његовог, да би видео свој живот и радост како се бескрајно распрострањују, као благослов за све.

Иде пред њима – изводећи их из тора, Он их не напушта. Стара се о њима и води их „даље“ (Лк. 24, 28), непрестано се жртвујући за ослобођење, стално напредовање и освећење оваца. „Једном за свагда приневши себе… непрестано се приноси на заклање, освећујући оне који се причешћују.“ (в. Велики Часослов, Молитве пре Светог Причешћа, 9. песма Канона).

Уколико Га неке овце напусте, одрекну Га се, Он их се не одриче и трага за изгубљеном, јер се не може самог себе одрећи (2. Тим. 2, 13).

За туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца. Стран им је. Не желе га. Не подносе га. Не одговара им глас туђинаца. Ако некада на кратко и пођу за њима, убрзо схватају да се нешто сумњиво дешава, да је то опасна замка. Напуштају их и одлазе, јер они не жртвују душу своју за овце, већ жртвују овце за себе, као лопови и разбојници. Лопов долази да украде и закоље и упропасти.

Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.

Иста отворена врата која воде слободи, воде и јединству. Ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи. Наћи ће, налазиће слободу и јединство. Слободу неспутавану, која је постала топло гнездо; и јединство љубави, које има ширину и чистину отвореног простора.

Свака овца која улази и излази кроз врата и храни се храном љубави у слободи, постаје пастир по благодати. Онај ко улази на врата, пастир је овцама. Напаса и води друге овце тиме што зрачи истом благодаћу, има глас и силу Пастира доброг, и све управља ка вратима спасења, која су сам велики Пастир оваца (в. Јевр. 13, 20). Овца, којој се изненада даје привилегија да буде пастир, увиђа да је сам велики Пастир Јагње Божије, које узима на Себе грех света (Јн. 1, 29), од постанка света заклано Јагње из Откривења. Отац ме љуби, јер ја полажем душу своју…

Другачија логика. Нова заповест љубави. Самоиспражњење (κένωσις), смирење, да би била указана част нејаком и сиромашном. „Онај ко богати, осиромашује; осиромашује мојим телом, да бих се ја обогатио божанством Његовим.“ (Свети Григорије Богослов)

✦ ✦ ✦

Када су се, после Распећа, Господњи ученици разбежали, као што је Он предсказао, двојица њих кренуше на пут, желећи да оду из Јерусалима (в. Лк. 24, 13-35), да се удаље од места страшних догађаја, да разговарају, да размене мишљења, да сагледају све са дистанце, не би ли боље видели; не би ли се у њих улила утеха која доноси наду.

Настављајући пут даље, и разговор се настављао. У једном тренутку прилази им неки непознат Човек и заједно са њима корача. Он не жели да их прекине, нити да их поучава, већ да их чује. Ради тога их изазива, претварајући се да не зна, и пита их учтиво: „О чему разговарате, па сте невесели?“

Пошто се родио осећај поверења, Он им даје могућност да наставе разговор, да изразе свој бол и недоумицу. Изгледа да Незнанац има разумевања. Не спречава их, не смета им, него их подстиче да говоре. Помаже им да се изразе, да опишу све што осећају… и иду даље.

Када се испоставило да Он не зна шта се догодило и ко је Исус, тада њих двојица заједно у даху почеше да говоре читаву причу: шта се догодило, ко је био Исус, силан у делу и речи, шта су учинили првосвештеници и остале старешине; док све није стигло до безнађа: Јер смо се ми надали да ће Он избавити Израиљ. Сада се више не надамо. Не можемо да се надамо. Он је три дана у гробу мртав. Иако су нас неке жене из нашег друштва изненадиле, јер су отишле на гроб и нису Га нашле.

Пошто су Му све испричали, олакшали се и успокојили, Странац, који је ходао поред њих са разумевањем и стрпљењем, слушао је све што су му говорили, и изгледало је као да се слаже. Оправдавао је њихову недоумицу. Желео је да их пусти да јасно исповеде своје крајње безнађе. Они су Га заволели, прихватили као пријатеља и саговорника који је доносио утеху. Он не беше стран, већ близак. Зато, када је узео реч, Он говори слободно, користећи изразе које само обострана љубав и пријатељство чини прихватљивима, пројављујући истинску блискост која се развила између њих. У супротном, за странце ти изрази били би недопустиви и неприхватљиви: О безумни и спорога срца, то јест, ви споро схватате и уског сте срца. Немате ум ни срце љубави, да бисте могли да схватите све што су Пророци казали. Није ли требало да Христос претрпи то, да би ушао у славу Своју? И поче да им тумачи све што су казали Мојсије и Пророци о Њему.

Како се тумачење настављало, настављао се и ход. Приближивши се месту у које су ишли, Христос се претвара да хоће да иде даље. Он, Који их ни најмање није „заустављао“, даје им право, уколико желе, да Га „зауставе“: А они Га устављаху, говорећи: остани са нама, јер је вече близу и дан се завршава. Не остављај нас саме, овакве какви смо. Довде, докле си нас довео протумачио си нам све. Умирио си нам срце. Куда ћеш сада? Не пуштамо Те да одеш. Ми не можемо сами. Дан се завршава. Вече је близу. Долази тама. Спушта се ноћ. Без Тебе све је ноћ. Ти си светлост, незалазни дан, или ћемо ми поћи с Тобом, или ћеш Ти остати са нама.

И уђе да остане са њима. При ломљењу хлеба њима се отворише очи. Препознаше Га, а Њега нестаде.

Дошао је час, после толико труда и бола душе и тела, да се истински открије, постајући невидљив. Постајући невидљив чулно, открива се божански. Заувек пребива у њима, запечаћујући биће њихово. Он просвећује и испуњава све. Они одлазе. Не могу да остану. Треба да објаве догађај (то је богословље). Сада је васељена њихов дом. Нема више безнађа. Нема више умора од пешачења. Није вече. Дан се не гаси. „Све се испуни светлошћу“ (Пентикостар, Недеља Васкрсења, 3. песма Канона). Дан осми, невечерњи, сунце незалазно. Израз „невидљив“ поистовећује се са муњом нестворене светлости. Они се сећају прошлости. Задобијају снагу за будућност. Они тада одлазе у Јерусалим. Нови ход. Нови полазак на другачије Литургијско сабрање. Пре но што су стигли да проговоре, једанаесторица хитају и кличу: Ваистину васкрсе Господ и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу…

Сви дају и сви примају. Непрестано напредују из славе у славу; из Литургијског сабрања у ново Литургијско сабрање. Све је постало Литургија.

Завршетак пута у Емаус био је улазак у Свету Литургију — уђе да остане са њима. Чудо богојављења — при ломљењу хлеба — повод је новог изласка, новог пута и уласка у ново Литургијско сабрање. Господ се јавља свима (једанаесторици и двојици) (в. Лк. 24, 36-53). Даје им мир. Следи нови излазак. Изведе их напоље до Витаније. Благосиља их. Вазноси се на небеса. Нестаје (постаје невидљив) и истински пребива са свима, „до скончања века“ (Пентикостар, Недеља Васкрсења, 9. песма Канона).

Живети живот, следити пут васцелог човечанства, од Мојсија и свих Пророка. Ходиш у агонији разговарајући о страдању Господњем, о страдањима човечанства (о сопственим мукама), и у једном тренутку, после свег напора путовања и разговора, да угледаш Господа пред собом.

Он одмах, чим Га препознаш, постаје невидљив. Твоје очи се, међутим, отварају да би могао, око себе и у себи, да видиш оно невидљиво. Сапутништво се наставља. Он је са тобом, где год се ти нашао. Препознајеш Га и љубиш као Пасху велику, најсвештенију и вечну (Пентикостар, Недеља Васкрсења, 9. песма Канона). Одмараш се у благодарењу и славословљу Њему. Познајеш и доживљаваш тајну — до тада за тебе несхватљиву — да је требало да Господ све то претрпи и уђе у славу Своју. Требало је и ти да претрпиш, да пострадаш, да дођеш често до агоније крста, да се спустиш у гроб безнађа, да би васкрсао на светлост присуства Његовог, да би постао причасник славе Његове, да би непрестано ходио са Њим, одмарајући се, да би Га видео како ходи у другом обличју, да би Га препознао у обличју напаћеног, сиромаха, намученог, странца и затвореника (истинског), да би Га видео свуда и свагда невидљиво (и онда када Га не видиш), да би Он био благослов и разумевање за све; да би осетио, сећајући се прошлости, да је Он увек био уз тебе; да би био сигуран да је Он уз све оне који су у агонији, који иду и трагају за часним стварима, независно од тога што често то ни не знају.

Ученици су препознали Господа при ломљењу хлеба. Препознали су Га самим поступком ломљења и давања хлеба њима.

После много бола, који га доводи до посрнућа и безнађа, човек постаје чиста осетљивост. Тада ти и ништа, пружа много; и незнатан покрет благоречито говори.

Тада ти неке безначајне ситнице (покрети, гласови, звуци и подударности), бескрајно говоре, иако некада теби ништа нису значиле, јер си био у илузији самодовољности, равнодушности и безосећајности. Сада све чујеш, видиш и прихваташ сједињено и на другачији начин саслужујуће у словесној служби спасења васионог света. Осећаш да се налазиш у Великом Петку и Васкрсу непрестано.

Додир да постане муња вечности.

Да се увериш да је додир (ψηλάφησις) сарастварање.

Да у једном тренутку видиш Господа и да светлост лица Његовог заувек остане у теби.

Да те се у једном трену дотакне и да се читав спасеш.

Дотаче се Господ мртваца, и мртвац васкрсе. Дотаче се крвоточива Господа и спасе се, дотаче се Тома и поверова.

Да се теби сједини једанпут за свагда и свагда.

Да као Тома исповедиш: Господ мој и Бог мој.

Да из дубине кажеш: Слава Богу за све.

Да примиш у себе благодат уверења.

Да благодарно примаш све.

Да у најмањем пролазиш највеће, у тренутном вечно, хранећи се топлином превечне љубави, која обесмрћује оно што је пролазно.

Да све то буду дарови Онога Који је рекао: Ја дођох да живот имају, и да га имају у изобиљу.

Архимандрит Василије Гондикакис

Преузето из књиге „Светлост од светлости“

извор

ДРУГИ ДАН ВАСКРСА
Јов. зач. 2. гл. 1. ст. 18-28.

Данашње Јеванђеље говори о сведочанству Јована Крститеља, које је он казао у Витавари о Господу Исусу Христу. Јован је ово сведочанство казао изасланицима јудејског Синедриона кад су дошли да га питају, да ли он није обећани Месија. Јован је овако о Христу говорио и својим ученицима. Јеванђелист наводи овде Крститељеве речи ради доказа свега, што је у предговору свога Јеванђеља казао: о вечности и ваплоћењу слова.
Бога нико није видео никада; јединородни син, који је у наручју очином, он га јави.
Пошто је јеванђелист Јован напред показао разлику између закона и благодати сад долази да нам покаже и узрок те разлике па каже, да је закон од Мојсеја, од човека, који Бога није видео јер тврди да Бога нико није видео никада па зато је и закон од човека донесен, мањи, нижи и слабији од благодати. Под именом благодати овде се разуме Јеванђеље, које је не само дао јединородни Син, који је у наручју очином, него је оно и његова својина као истинитог Бога. Глагол видети често се у Св. Писму употребљава на место тачно или савршено познати и по томе ограничени човечији ум није могуће да неограниченог Бога тачно и савршено позна. Кад би то било могуће онда би божанство морало бити ограничено. Дакле, у томе смислу Бога нико није видео савршено познао никада што и Апостол Павле сведочи.¹ Но овим се не каже да ни избраници божији нису имали никаква појма о Богу, него да је знање о Богу, коме нас је учио Господ Спаситељ, несравњено веће од свакога људскога знања о Богу, почем Спаситељ зна и само божанско биће и по томе његово је Откровење савршено и пот пуно ради нашег спасења. А да су Бога, и други познавали уверава нас Слово божије кад каже да је Исаија видео Бога како седи на иресшолу високом, ² пророк Језекиљ видео је Бога како седи на херувимима ³ а Данил каже: Гледао сам докле се поставише престоли и старац седе и на њему беше одело бело као снег а коса на глави као чиста вуна; престо му беше као пламен огњени а точкови као разгорео огањ⁴ На послетку Господ је говорио с Мојсејом лицем к’ лицу. ⁵ Но сви они праведници нису Бога видели онаквог као што је, нису га видели по природи него симболички, јер, да су га видели онаквог као што је не би га различно видели него на један начин, па зато се у Св. Писму каже: говорићу преко пророка и умножићу утваре, и даваћу приче преко пророка, Спаситељ се назива јединородни Син зато, што се само Он рађа од Оца, а Отац његов само је његов Отац и није ничији син, као што су нпр. наши очеви, и само се он рађа од Оца, али он није и отац других синова, као што смо нпр. ми. Још се зове јединородни зато, што се на особити начин натприродно рађа а не као ми. На послетку зове се јединородни Син и зато, што је раван Оцу по бићу. Син је у наручју Очином, значи, да је Син рођени Син и једнобитан и неразделан од Оца. Овде дакле не треба разумевати, као да Бог има наручје, јер је то Својствено телу. И тако, као савечан Оцу и неразделан од њега јавио га је људима и по томе је његово учење о Богу несравњено боље од свију пређашњих. Он је људима саопштио знање о Богу у толикој мери, уколико је могуће ограниченом човечијем уму да прими, а толико је човеку довољно те да би се могао да спасе.
И ово је сведочанство Јованово, кад послаше Јудеји из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти?
Овде Јеванђелист нарочито именује Јевреје, да би тиме јаче показао разлику између Јевреја, идолопоклоника и Хришћана. Из овога дознајемо још и то, да су Хришћани после Јерусалимске катастрофе сачињавали организовано и познато друштво. Други јеванђелисти, који су писали пре поменуте катастрофе, ретко Јевреје наводе поименце, а Јован то често чини. Тако Матеј и Лука поименце спомињу Јевреје само по пет пута, Марко седам а Јован преко седамдесет пута. И по томе знамо, да Јован говори о Јеврејима као о људима друге вере. Јевреји су послали Крститељу свештенике и левите да га питају које он зато, што је и крститељ био свештенички син, ⁶ па су га они много више и поштовали него Спаситеља за кога су говорили: Није ли он дрводељин син? ⁷ или:… опоменусмо се, да овај варалица, каза још за живота… ⁸ питајући Јована Крститеља, ко је он? Они су знали да је син Захарија свештеника, али његова наука, строг и моралан начин живота и самосталност предтечина као што се види, покренула је у њима сумњу, да он неће бити очекивани Месија па зато и шаљу изасланике да га питају ко је он?
И он исповеди, и не затаја, и призна: ја нисам Христос.
Јован је дакле свечано и без икаквог околишења признао, да он није очекивани Месија.
И запиташе га: ко си дакле? Јеси ли Илија? И рече: нисам. Јеси ли пророк? И рече: нисам.
Јудеји су по Малахијевом пророштву које каже: Ево, ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи, ⁹ очекивали Илију као Месијиног претечу. Но крститељ непризнаје даје Илија тј. Тезвићанин, али сведочи да је, под именом Илије, он очекивани претеча тј. нови Илија са духом и силом онога старог а о томе говори и Спаситељ кад каже за претечу: И ако хоћете, он је Илија који ће доћи. ¹⁰ По некима опет Јудеји су очекивали не само Илију, него и пророка Јеремију, ¹¹ па зато Крститеља и питају, да ли није пророк? Но кад им је на све одговорио да није они да би свршили посао за који су послани продужавају овако:
А они му рекоше: Ко си? Да можемо казати онима што су нас послали: шта кажеш за себе? Рече (Јован) ја сам глас онога што виче у пустињи; поравните пут Господњи; као што је казао Исаија пророк.
Пророк Исаија још 759 год: пре Христа предсказао је да ће Месија искупити људски род и даће имати претечу, којиће живети у пустињи, а Јован сад каже, да је он тај и да је његов глас онај, о коме Исаија прориче кад каже: Говорите утешавајући Јерусалим… безакоње му је опроштено… Глас који виче у пустињи, приправите пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашему… И јавиће се слава Господња и свако ће тело видети, јер уста Господња говорише. ¹²
И били су посланици од фарисеја.
Ово јеванђелист нарочито наводи да покаже какви су посланици били, од које секте па да тиме покаже и њихову радозналост и лукавство.
И запиташе га говорећи му: зашто дакле крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, ни пророк?
Крштење је код Јудеја било познато као божија заповест и сматрано је као средство ради очишћења, па зато су Јудеји и крштавали идолопоклонике кад су прелазили у њихову веру. Но Јован крштавајући и саме Јудеје уводио је тиме неку новост па зато га и питају зашто крштава кад није Месија тј. по коме праву заводи ту новост? Види се дакле, да су Јеврејски посланици са овим својим питањем хтели Јована да заплаше, јер крштава Јудеје, заводи новост, а то у Св. Писму нигде не пише па се зато и не сме радити. ¹³ А заплашивали су га зато, не би ли признао да је оно, што није, но што би они желели да јесте.
Одговори им он говорећи: Ја крштавам водом а међу вама стоји, кога ви не знате.
Крститељ својим одговором не каже Јудејима, по коме праву крштава, јер их сматра за недостојне да га као пророка и изасланика божијег питају зашто ради оно, што му је одређено. Али користећи се згодном приликом јавља им да је служитељ новога дела и Спаситеља, који је тада стајао у онде сакупљеном народу но кога јеврејски изасланици нису знали, па зато им и каже: међу вама стоји а ви га не знате.
Он је онај, који ће доћи за мном, који беше преда мном; коме ја нисам достојан да одрешим кајиша на обући његовој.
Кајише на обући обично су у старо време везивали и дрешили робови па кад Крститељ каже, да није достојан да Спаситељу ни кајише на обући одреши, он тиме признаје, да је Спаситељ од њега несравњено већи и толико, да је према њему мањи и од роба.
Ово је било у Витавари преко Јордана, где је Јован крштавао.
Витавара је јеврејска реч и значи град а била је село на источној страни од Јордана, где је Јован крштавао

1. I Тим. 6, 61.
2. 6, 1.
3. 10, 18.
4. 7, 9.
5. Исх. 8, 11.
6. Лук. 1, 6.
7. Мат. 13, 55.
8. Мат. 27, 62.
9. Мал. 4, 5.
10. Мат. 11, 14.
11. 16, 14
12. 40, 1-5
13. Откр. 22, 19.

извор

Светог Јована Златоустог беседа о милостињи и десет девојака[1]

Знате ли одакле смо ономад почели наш разговор и где смо га прекинули, или: од чега смо кренули и докле смо довели претходну беседу? Ви сте, претпостављам, заборавили на чему смо зауставили наш разговор; али ја знам, и за то вас не кривим, не осуђујем. Сви ви имате жене, старате се о деци и водите рачуна о породичним обавезама; једни сте војници, други занатлије; речју: свако од вас брине о својим обавезама. А ми с овим[2] имамо посла, овим се бавимо, и у овоме проводимо своје време. Вас, дакле, не могу да корим за то[3], али морам да вас похвалим за ревност – због тога што нас ниједне недеље не остављате саме, него одлажете све друго и долазите у цркву. Управо су ревносни и срчани житељи најлепши украс нашег града, а не његова бука, предграђа, позлаћене куће и одаје са постављеним столовима. И добро дрво познајемо по роду, а не по листу.

Ми се разликујемо од неразумних животиња тиме што имамо (дар) речи, што се изражавамо речима и волимо реч. Човек који не воли реч много је неразумнији од животиња: он не зна ради чега је удостојен (даром речи). Добро је пророк рекао: И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс 48,13). Човек си, обдарен речју, а реч не волиш? Кажи, какво оправдање ћеш имати? Зато сте ми од свих ви најпотребнији, јер, као на крилима, долећете с разних страна (да слушате) речи о врлини и реч Божија вам је важнија од свега. Прихватимо се и ми, дакле, наше теме и наставимо беседу о ономе о чему смо ономад говорили: ја вам то дугујем и радо ћу одужити свој дуг јер ми то не доноси сиромаштво, него пружа богатство. У пословима овога света дужници беже од зајмодавца како им не би вратили (дуг); ја јурим (за вама) да вам вратим – и то је сасвим праведно, јер у пословима овога света враћање умањује иметак, а враћање речима ствара богатство. На пример: ја дугујем некоме новац, и ако га вратим, он не може бити и код њега и код мене; не, он је из мојих руку отишао у његове руке. Али ако вратим речи, оне и код мене остају, и ви их сви имате. А ако задржим у себи реч и не саопштим (је), онда сам ја сиромашан, а ако вратим, постајем богатији. Ако не вратим речи, онда сам само ја богат, а ако вратим, онда добијам плод заједно са свима вама.

Вратимо, дакле, дуг. А какав је то дуг? Ономад смо разговарали о покајању и рекли да постоје многи и различити путеви покајања, и то зато да би нам спасење било лако. Да нам је Бог дао један пут спасења, ми бисмо почели да изналазимо изговор: не можемо ићи овим путем, на можемо се спасти. А да би ти одузео могућност таквог изговора, Он ти је дао многе и различите путеве, а не само један, ни два, ни три, да би због тог мноштва учинио да ти усхођење на небо буде лако. Рекли смо такође да покајање није тешко, и да у њему нема никакве тешкоће. Грешник си? Уђи у цркву, и кажи: „Сагрешио сам“ – и бићеш разрешен од греха. Поводом тога поменули смо и Давида, који је сагрешио и био разрешен од греха. Затим смо изнели и онај други пут, то јест плач и грех, и говорили: какав је то труд? Не требамо ни да трошимо новац, ни да путујемо надалеко, ни да чинимо нешто друго слично овоме, но само да плачемо због греха. За ово смо навели оне речи из Писма да је Бог променио своје одређење према Ахаву зато што је Ахав ударио у плач и ожалостио се, и да је сам (Бог) рекао Илији: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато нећу пустити оно зло (уп. 1 Цар 21,29). Затим смо указали и на трећи пут покајања и навели речи Писма о фарисеју и царинику. Фарисеј је надмено сам себе похвалио и тако остао без оправдања, а цариник је показао дух смирења, изашао са плодом праведности и, без икаквог труда, био оправдан: дао је речи, а примио дела. Сада идемо даље да покажемо четврти пут покајања. А какав је тај пут? То је милостиња, царица врлина, која најбрже узноси људе на небеске сводове, најбоља заштитница. Велико је дело милостиња; зато је и Соломон клицао: Велика је ствар човек, а још дража човек који чини милостињу (уп.Прич20,б). Величанствен је лет милостиње: она расеца ваздух, пролази поред месеца, усходи изнад сунчевих зрака, достиже до самих небеса. Па ни ту не застаје, него пролази и небо, обилази и саборе анђела и зборове арханђела и све вишње силе и излази пред сами царски престо. Поучи се томе из самог Писма, које говори: Корнилије! … молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4). А речи пред Богом значе: иако си много грешан, немој се бојати јер милостиња је твоја заштитница. Ниједна вишња сила њу не зауставља; она тражи оно што је заслужено јер има у рукама истински рукопис. То је глас самог Господа: Кад учиниш једноме од ове моје најмање браће, мени си учинио (уп.Мт 25,40). Тако, ма колико имао других грехова* твоја милостиња ће све превагнути.

2. Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило мало. И дођоше, каже се, луде, и рекоше мудрим: „Дајте нам уља из ваших посуда.“ А ове одговорише: „Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама“ (Мт25,9). Оне то нису учиниле због краткоће времена, јер су очекивале долазак женика, а не због бездушности и злобе. Луде су имале светиљке, али у светиљкама мудрих је било уље, а код ових није. Девственост је пламен, а милостиња уље. Зато, као што се пламен гаси ако му се не досипа уље, тако се и девственост гаси када нема милостиње. „Дајте нам уља (рекоше луде) из ваших посуда.“ А мудре им одговорише: „Не можемо вам дати.“ Ово нису рекле из злобе, него из бојазни: „Да не би недостало и нама и вама, да не бисмо и ми и ви, иако се све старамо да уђемо, остале (изван брачне ложнице). Боље идите продавцима и купите.“ А ко су продавци овог уља? Сиромаси који седе пред црквом зарад милостиње. А по којој цени се оно продаје? По којој ти хоћеш: цену не одређујем да се ти не би позивао на сиромаштво. Колико имаш, за толико и купи. Имаш ли новчић? Купи њиме небо, не зато што се небо лако купује, него зато што је Господ човекољубив. Немаш ни новчић? Дај чашу хладне воде. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти (уп.Мт 10,42). Небо се купује и продаје – и ми се нећемо трудити! Дај хлеб, и прими рај; дај мало, и узми велико; дај смртно, и узми бесмртно; дај пропадљиво, и узми непропадљиво. Кад би на неком вашару јефтино и у великим количинама продавали животне намирнице, па би се много тога могло добити по ниској цени, зар не бисте распродали иметак, оставили све по страни, и учествовали у таквој трговини? А ето, где је пропадљиво, тамо показујете толико ревности, а где се ради о бесмртном, тамо сте толико немарни и лакомислени? Дај сиромаху, па ће, макар сам ћутао, хиљаду уста проговорити да те заштити јер ће милостиња устати и заштити (те): милостиња је искупљење душе. Као што се пред црквеним вратима налазе посуде, напуњене водом, да би ти прао руке, тако пред црквом седе сиромашни да переш руке своје душе. Јеси ли телесне руке опрао водом? Опери милостињом и руке душе. Не позивај се на сиромаштво. Удовица је у крајњој оскудици увела у своју кућу Илију и примила га с великом радошћу јер сиромаштво није било (за њу) препрека; зато је и добила достојне плодове и сабрала зрело класје милостиње. Можда ће слушалац рећи: „Дај нам Илију.“ Зашто тражиш Илију? Господа Илијиног ти дајем, и не храниш га: како би тек примио Илију, кад би га нашао? Христос, Господ свих, рекао је: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Кад би цар позвао некога на вечеру, и кад би слуге изашле пред њега, он би им рекао: „Захвалите му се много у моје име, он ме је примио у своју кућу и нахранио када сам био сиромах, он ми је у невољи учинио много добрих дела“ – зар не би свако узео сав свој новац и потрошио га на онога коме је цар исказао тако велику захвалност? Зар се не би свако потрудио да се с њим зближи и спријатељи?

3. Јесте ли видели снагу (царске) речи? Па кад такво дело заслужује толику част код цара, који је, ипак, само човек, замисли да се Христос оног дана пред анђелима и свим силама обраћа с позивом и говори: „Овај човек ме је на земљи увео у своју кућу, он ми је многа добра дела учинио, он је мене, странца, примио.“ Замисли затим одважност (тог човека) међу анђелима, радост међу небеским саборима. Зар тај о коме Христос буде сведочио неће имати већу одважност од анђела? Према томе, браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело. Беседећи о овоме, сметнусмо с ума разговор о девојкама. Вратимо се, дакле, нашој теми. „Дајте нам,“ веле, „уља из ваших посуда. Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама; боље идите продавцима и купите.“ А кад оне отидоше да купе, дође женик, и оне чије су светиљке светлиле уђоше с њим, и затворише се врата брачне ложнице. Дођоше и пет лудих и почеше да куцају на врата ложнице и гласно говоре: „Отвори нам“; а женик им изнутра одговори: „Одлазите од мене, не познајем вас“ (Мт 25,8-12). Тако, то су, значи, чуле након толиких напора? Не познајем вас. То значи, како сам рекао, да су узалудно и без користи задобиле велико достојанство девствености. Види: оне су одбачене након толико великих напора, након што су обуздале своју неуздржљивост, након надметања с небеским силама, након што су се насмејале над стварима овога света, претрпеле велику страст, прешле преко преграда, узлетеле од земље на небо, нису разломиле печате тела, задобиле велику лепоту девствености, ушле у надметање с анђелима, сатрле потребе тела, заборавиле на природу, у телу извршиле оно што је својствено бестелесним, након што су задобиле велико и необориво достојанство – након свега оне су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“

Немој да помислиш да ја сматрам да је врлина девствености мало важна: девственост је таква да је нико од старих није могао сачувати. Сада је постало веома доступно оно што је за пророке и за старе било страшно – зато то и јесте велика благодат. Шта је, заиста, било најтеже и најнеиздржљивије? Девственост и презирање смрти. Али њих се сада не плаше ни малене девојчице. Очување девствености је, заиста, било толико тешко да нико од старих није могао да је чува. Ној је био праведан, то је и Бог засведочио, али је живео са женом. Са женама су исто тако живели и Аврам и Исак, наследници Божијег завета. Целомудрени Јосиф је одбио да учини велики грех прељубе, али је и он живео са женом јер је тешко било остајање у стању девствености. Девственост је утемељена онда кад је израстао цвет девствености. Према томе, нико од старих није могао да чува девственост зато што је велика ствар обуздати тело. Насликај речима слику девствености и познај величину те врлине. Она сваки дан води битку, која се никада не може стишати; та битка је гора од рата против варвара. У рату против варвара има предаха, када се воде преговори; у том рату некад се боре, а некад не; тамо се може запазити ред и време. А у рату који се води против девствености нема предаха зато што ратује ђаво који не зна одређено време за напад и не тражи договорен да знак за борбу, него се увек бори и стара се да нађе ненаоружану девојку да би јој задао смртну рану; и девојка никад не може да предахне од те битке, него увек носи у себи и немир и ратника. Осуђеници се толико не узнемире, иако судију виде тек повремено, а девојка, куд год пошла, увек са собом носи и судију и непријатеља. Тај непријатељ јој не да да предахне ни навече, ни ноћу, ни ујутру, ни у подне, него војује непрестано, предлаже јој насладе, указује на брак, да би ишчупао из ње врлину и побудио у њој порок, да би изагнао из ње целомудреност и посејао у њу блуд: сваког часа се разгорева огањ који сладострашће пријатно потпаљује. Види, како је тежак овај подвиг: а оне (луде девојке) након свега тога су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Пази, како је велико дело девственост: када крај себе има сестру милостињу, неће је надвладати никаква невоља, него ће она постати изнад свега. Оне нису ушле (у брачну ложницу) зато што поред девствености нису имале и милостињу. Срамота је рећи: победивши сладострашће, ти ниси презрела новац, него, као девојка која се одрекла живота и распевши себе, волиш новац! Да си пожелела мужа, не би била толико крива јер би пожелела (себи) равно биће; али сада је твоја кривица много већа зато што си пожелела ствар која је теби туђа. Удате жене злобно исказују своју нечовечност тако што се позивају на децу; ако им кажеш: „Дај ми милостињу“ – „имамо децу“, кажу оне, „не можемо“. Бог ти је дао децу, добила си плод утробе да би била човекољубива, а не нечовечна; разлог за човекољубље не претварај у изговор за нечовечност. Хоћеш ли да оставиш својој деци добро наслеђе? Чини милостињу да би те сви похвалили и да би себи оставила бесмртни спомен. Али зашто сабираш новац кад већ немаш децу и кад си се распела за живот?

4. До сада смо говорили (у уму) и о путу покајања, и о милостињи. Рекли смо да је милостиња велика добит: затим смо прешли на море девствености. Према томе, велики пут покајања имаш у милостињи, која може да те ослободи од окова греха. Али имаш још један пут покајања, такође веома лак, на коме се исто тако можеш ослободити од грехова. Моли се непрестано, не посустај у молитви, моли Божије човекољубље, али не с леношћу, а Бог се неће одвратити од онога који се непрестано моли, него ће ти опростити грехе и услишиће твоје молитве. Ако у молитви будеш услишен, настави да се молиш да би принео благодарност Богу; ако пак не будеш услишен, обитавај у молитви не би ли био услишен. И не говори: „Много сам се молио, и нисам услишен“, јер и то се често дешава ради твоје користи. Бог зна да си лењ и немаран, и да ћеш, ако добијеш то за шта молиш, отићи и више се нећеш молити; и ето, самом потребом Бог те приморава да чешће разговараш с Њим и да се вежбаш у молитви. Јер ако се лењиш и не настављаш молитву ни кад имаш такву потребу, шта би тек било кад не би имао никакве потребе? Дакле, и то Он чини ради твоје користи јер жели да не одустајеш од молитве. Према томе, пребивај у молитви, љубљени мој, и не буди лењ, јер молитва може да учини много и не прилази јој као каквом мало важном делу. А да молитва пружа опроштај грехова, можеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Шта оно говори? Царство небеско је као човек који затвори своја врата и легне са својом децом. У поноћ долази неко да позајми хлеба, куца, и говори: „Отвори ми, треба ми хлеба.“ А он му одговара: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и наша деца.“ Онај наставља да куца на врата, а овај му опет говори: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и деца.“ Али онај и након овога наставља да куца, и није отишао док домаћин није рекао: Устаните, дајте му, и нека оде“ (Лк 11,5 и сл.). Према томе, (Писмо) те учи да се молиш и да не очајаваш, али и да тада када не добијеш (оно за шта си се молио), пребиваш у молитви, док не добијеш. И многе друге путеве покајања наћи ћеш у Писму.

Покајање је, и пре Христовог доласка, проповедао Јеремија, који говори: Ко падне, не устаје ли, ко сврати с пута, не враћа ли се (уп.Јер 8,4)? И опет, након овога, а после учињене прељубе, каже јој: Врати се к мени (Јер 3,7). Бог нам је дао и много и других[4] различитих путева покајања да би нам одузео сваки изговор за немарност. Кад бисмо имали само један пут, не бисмо могли поћи њиме. А управо од овог оружја сатана увек бежи. Јеси ли сагрешио? Уђи у цркву и искупи свој грех. Колико год пута паднеш на улици, сваки пут устајеш: исто тако, колико год пута сагрешиш, покај се за грех, не очајавај; ако сагрешиш још једном, још једном се покај како не би због немарности потпуно изгубио наду у обећана блага. У дубокој си старости – и сагрешио си? Уђи (у цркву), покај се: овде је лечилиште, а не судница, овде не кажњавају него дају опроштај грехова. Самом Богу реци свој грех: Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних (Пс 50,6) и твоји ће ти се греси опростити. Имаш још један пут покајања, не тежак, него најлакши. Који је то пут? Плачи због својих грехова. О овоме ћеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Петар, врховни апостол, први у Цркви, друг Христов, који је откривење примио од Оца, а не од људи, што је и сам Христос посведочио кад је рекао: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима (Мт 16,17), тај Петар (када кажем Петар, по тим подразумевам несаломиви камен, непомичну стену, великог апостола, првог ученика, првог званог, и првог који се одазвао), управо он је учинио не неки мали, него велики грех – одрекао се самог Господа. Ово не говорим да би осудио праведника, него да би теби дао подстрек за покајање. Самог Господа васељене, Старатеља и Спаситеља свих он се одрекао. Но да причу о томе испричамо испочетка. Спаситељ је знао да ће за време Његове предаје неки већ отићи (од Њега), и зато је Петру рекао: „Хоћеш ли и ти да одеш“ (уп. Јн 6,67)? Али Петар одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! (Мт 26,35). Шта говориш, Петре? Бог пресудио, а ти противречиш? И мада је (Петар) показао добро настројење своје воље, Христос је ипак изобличио слабост (Петрове) природе. Када? Оне ноћи кад су Христа ухватили. Тада Петар, написано је, стајаше поред ватре и грејаше се; и приђе му нека служавка и рече: „Јуче си и ти био с овим човеком“; а он одговори: „Ја не познајем тога човека.“ Затим се (одрече) и други, и трећи пут, и тиме се (Божије) предсказање испунило. Након овога Христос је погледао Петра очима које говоре; ништа му није рекао јер није хтео да свог ученика изобличи и посрами пред Јудејцима, већ му погледом рече: „Ето, Петре, испуни се оно о чему сам говорио.“ Петра ово веома дирну и поче да плаче, али горко, а не обично плакаше, и сузама задоби друго крштење. Тим тако горким плачем он је искупио свој грех, тако да су му након овога поверени небески кључеви.

А кад је Петров плач искупио тако велики грех, како онда ти нећеш искупити свој грех, ако будеш плакао? Одрећи се свога Господа није мали, него велик и веома тежак грех – па опет су сузе искупиле грех. Плачи и ти због свог греха, само не плачи просто и да те други виде, него горко, како је (плакао) Петар, излиј реку суза из саме дубине душе да би се Господ смиловао и опростио ти грех. Човекољубив је Господ, и сам је рекао: Не тражим смрт грешника, него да се грешник врати, покаје, и жив буде (уп.Јез 33.11). Од тебе тражи мало труда, а сам даје много; од тебе очекује повода да би теби дао благо спасења. Дај сузе, а Он ће ти дати опроштај, принеси покајање, а Он ће ти даровати отпуштење грехова. Дај макар мали повод и добићеш ваљано опроштење, јер (у делу спасења) једно зависи од Њега, а друго од нас. Ако ми дамо оно што зависи од нас, онда ће и Он даровати оно што зависи од Њега. Али Он је већ даровао оно што је зависило од Њега – поставио је сунце, месец, одредио разнолики размак између звезда, разлио ваздух, простро земљу, мора опасао копном, дао планине, долине, брегове, изворе, језера, реке, небројене врсте биљака, и дрвеће и све остало. Принеси и ти мало да би ти тако Он даровао и највећа блага.

Према томе, нећемо бити немарни за саме себе, и нећемо одустати од свог спасења кад већ имамо такву бездану пучину човекољубља Господа свега, који се чак каје за наше грехе. Нуди се Царство небеско, и рај, и блага, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1Кор 2,9) – па зар нећемо настојати на све могуће начине да унесемо нешто своје као допуну да не бисмо били лишени тих блага? Зар не знаш шта је говорио Павле, који се много трудио и однео небројене победе над сатаном, у телу прошао сав свет, обишао земљу, и море, и ваздух, и, као да је на крилима, облетео васељену, био засут камењем, израњављен, претрпео ударце, све поднео ради имена Божијег, и одозго био призван небеским гласом? Пази шта говори и какве су то речи: „Примисмо“, говори, „благодат од Бога, али и ја се потрудих и учиних своје; и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих“ (1 Кор 15,10). Знамо, говори, знамо како је велика благодат коју примисмо, али није нашла да сам и ја бескористан: позната су моја дела. Тако ћемо и ми навикнути руке да дају милостињу, да бисмо и ми као допуну унели нешто мало, плакаћемо због грехова, ридаћемо због безакоња, да би се видело да и ми уносимо као допуну нешто, макар мало, а да је оно што ће нам бити даровано, велико и да премашује наше снаге. То су рај и Царство небеско – тога сви ми да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, којем заједно са Оцем и са Светим Духом слава, сила, и част сада и увек у векове векова. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Ова беседа је намењена да се чита на Велики уторак, на часовима, после Четворојеванђеља.

Тј. с проповедањем.

Тј. за несећање о предмету претходне беседе.

То јест осим милостиње и молитве.

Исповедање православне вере изложено од свештеног митрополита солунског Светог Григорија Паламе:

1. Један је Бог који је пре свих [и свега] и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац [је] беспочетан, не само као безвремен, него и на сваки начин безузрочан, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовитељни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини Једнога Сина Отац и Једнога Духа Светога Производитељ. Свагда Сушти и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино тиме што је узрочник [Јн. 14, 28], а у свему осталоме исти је Њима и равночастан.

2. Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из Којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно рађањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства поиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало [Кол 1, 16]. Који „будући у обличју Божијем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу [Фил. 2, 6], али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и Човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био – Бог Истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воље и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као Човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио [Мт. 28, 19; Мк. 16, 15]; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим.

3. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, Који од Оца исходи [Јн. 15, 26], Који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем, него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење [по природи] и недељиво раздељивање [по Ипостаси], Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети [Јн. 14, 16-17], самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља [свету], узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан [у свему] Оцу и Сину, осим нерођености [Очеве] и рођења [Синовог]. Послан је пак од Сина ученицима Његовим, то јест јавио је се; јер како би иначе био послан од Њега Онај који се не раздваја од Њега? И како би иначе дошао негде Онај који је свуда присутан? Зато се не само од Сина, него и од Оца, и кроз Сина шаље, и од Себе самога долази јављајући се. Јер је заједничко дело послање, то јест јављање Оца, Сина и Духа.

4. А јавља се [Бог] не по суштини – јер нико никада нити је видео нити исказао природу Божију –, него по благодати и сили и енергији, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Јер свакоме од Њих сопствена је своја Ипостас и оно што се односи на њу, а заједничка [им] је не само надсуштаствена суштина, – која је сасвим безимена и непројављива и непричасна пошто је изнад сваког именовања и пројављивања и партиципирања –, него и благодат и сила и енергија и светлост и царство и бесмртност и уопште све оно чиме Бог заједничари и по благодати се сједињује са светим анђелима и људима, не губећи [притом Своју] простоту нити због дељивости и разликовања Ипостаси, нити због дељивости и разноврсности сила и енергија. Тако је нама Један Свемогући Бог у Једном Божанству, јер нити од савршених Ипостаси бива нека сложеност, нити се оно што је моћно, само зато што има и поседује моћ, може икада због те своје моћи стварно назвати сложеним.

5. Уз то још, поклањамо се почасно светој икони описанога, јер за нас оваплоћенога, Сина Божијег, побожно преносећи поклоњење на прволик; и Часном Дрвету Крста и свима символима Његових страдања као божанским победним знацима против заједничког непријатеља рода нашег [ђавола]. Уз то [поштујемо] и знамење Часнога Крста као спасоносно оружје, и божанске Храмове и места и свештене сасуде и богопредане речи, ради Бога који у њима обитава. Такође се клањамо и иконама свих Светитеља из љубави према њима и ради Бога Кога су они истински и савршено заволели и служили, узносећи при клањању ум ка њиховим ликовима. Клањамо се и њиховим светим моштима, јер се освећујућа благодат није удаљила од њихових најсветијих костију, као што се ни од Господњега тела није одвојило Божанство у време тродневне смрти,

6. Знамо да нема ништа по суштини зло, нити да постоји неко друго начело зла осим [само] скретање разумних бића, која злоупотребљавају дану им од Бога слободну вољу.

7. Примамо сва црквена предања писана и неписана, и пре свих најтајанственију и свесвештену Службу [=Литургију] и Причешће и Сабрање [литургијско], од којег и свим осталим службама долази савршенство, у којој [тајни] у спомен Онога који је Себе неунижујуће понизио и тело узео и ради нас пострадао, по Његовој богореченој заповести и самодејству, бивају свештенодејствовани и обожени најбожанскији дарови, Хлеб и Чаша [=Вино], и свршава се оно само живоначално Тело и Крв, и дарује се неизрециво причешћивање и општење са Исусом онима који чисто приступају.

Све пак оне који не исповедају и не верују онако како је Дух Свети кроз Пророке најавио, како је Господ јавивши нам се у телу одредио, како су Апостоли послани од Њега проповедали, како су нас Свети Оци наши и њихови наследници [=Епископи] учили, него су или били зачетници своје јереси или су злим зачетницима до краја последовали, [такве] одбацујемо и подвргавамо анатеми.

8. Примамо и усвајамо Свете и Васељенске Саборе: Сабор у Никеји [325] тристотинеосамнаест богоносних Отаца против Арија богоборца, који је нечестиво низводио Сина Божијег на створење, и који је расецао на тварно и нетварно Једно Божанство коме се поклањамо у Оцу и Сину и Светоме Духу; Сабор после овога у Цариграду [381] стопедесет Отаца против Македонија Цариградског, који је нечестиво низводио на створење Духа Светога и ништа мање од онога [=Арија] расецао Једно Божанство на тварно и нетварно; Сабор после овога у Ефесу [431] двестотине Отаца против Несторија патријарха Цариградског, који је у Христу порицао сједињење по Ипостаси Његовог Божанства и човечанства и никако није хтео да Дјеву која је заиста родила Бога назива Богородицом; и Четврти Сабор у Халкидону [451] шестстотинатридесет Отаца против Евтиха и Диоскора, који су зло учили да је једна природа у Христу; Сабор после овога у Цариграду [553] стошездесетпет Отаца против неког Теодора и Диодора, који су мислили исто што и Несторије и [својим] списима његово учење подржавали, и [против] Оригена и Дидима и неког Евагрија, који су у давнини живели а покушавали су да неке митове уведу у Цркву Божију; и Сабор после овога у истоме граду [Цариграду, 681] стоседамдесет Отаца против Сергија, Пира и Павла Цариградских поглавара, који су у Христу одрицали одговарајуће двема природама две енергије и две воље; и Сабор опет у Никеји [787] тристотинешездесетседам Отаца против иконобораца.

9. Примамо и све оне по благодати Божијој у разна времена и места сабране свете [помесне] Саборе ради утврђења побожности [=Православља] и јеванђелског живота, од којих су и ови [недавно] одржани Сабори у овом Великом граду [Цариграду, 1341. и 1351.] у славном храму Свете Софије [=Мудрости] Божије против Варлаама Калабријског и Акиндина који је после њега исто с њим мислио и лукаво настојао да то спроведе, који уче да је заједничка благодат Оца, Сина и Духа, и светлост будућег века, у којој ће „праведници засијати као сунце” [Мт. 13, 43], као што је и Христос то претходно показао заблиставши на гори [Тавору, Мт. 17, 1-2], и уопште свака сила и енергија Триипостасног Божанства и све што се на неки начин разликује од Божанске природе, – да је [све] то тварно (=створено), те и они нечестиво расецају Једно Божанство на тварно и нетварно, а оне који благочестиво исповедају да је она најбожанственија Светлост и свака божанска Сила и Енергија нетварна (=несаздана) – јер ништа што је Богу по природи својствено није касније настало –, они називају двобошцима и многобошцима, као што нас називају и Јудеји, Савелијанци и Аријанци. Али, ми и ове и оне, као заиста безбожне и многобошце, одбацујемо и сасвим их одсецамо од пуноће благочестиво верујућих (=православних), као што то чини и Света Христова Католичанска [=Православна] и Апостолска Црква својим Саборским и Светогорским Томосом [1341], верујући у Једно Божанство, Триипостасно и Свемоћно, које никако не губи јединственост и простоту због сила и Ипостаси [својих].

10. Уз све то [још] чекамо васкрсење мртвих, и живот будућег века. Амин.

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!

Превео Владика Атанасије Јевтић

извор