„Умири сваког дана да би остао жив; јер ко се боји Бога тај ће бити увек жив“ Свети Антоније Велики 

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/svsisoje-nad-grobom-aleksandra-makedonskog

Преиспитај пажљиво свој однос и настројење према свим својим ближњима уопште, јер је сваки твој ближњи саздан по обличју и подобију Божијем, сваки је дело руку Његових, Његова својина, о свакоме промишља и сваки је на овоме свету зато да би, докле год је жив, служио Његовој божанској слави и да би после смрти био вечно са Њим на небесима.

Осим тога, сагласно јеванђелском закону ближњи је Христов брат, Његов повереник, Његов намесник и Његово лице. Све оно што ти је Христос дао, дао ти је на зајам, да би ти све то опет дао свом ближњем, те ти је рекао: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Знај, стога, брате, да своме брату не дугујеш мање него своме Избавитељу и да не можеш ни зло ни добро да чиниш своме ближњему, а да то зло или добро не пређе са обличја (иконе), то јест човека, на прволик, то јест Христа: „поштовање исказано обличју (икони) прелази на његов прволик“, каже Василије Велики, а сагласно Григорију Богослову: „онај ко се стара о творевини указује поштовање творцу“. Укратко речено, као што губиш веру ако из њеног символа уклониш једну једину реч, тако губиш и љубав Божију ако из своје љубави изузмеш једног јединог ближњег. А шта си ти без љубави Божије? Ништа друго до отпадник и осуђеник на вечне муке паклене.

Посебно је важно да преиспиташ како се према својим ближњима односиш у својој помисли:

а) Да ли их твоја помисао самовољно и безобзирно осуђује и да ли према ближњему гајиш неосновано подозрење, а на то се односе речи: Не судите, да вам се не суди (Мт. 7, 1).

б) Преиспитај да ли завидиш ближњему када га други хвале или када напредује у послу.

в) Да ли погрешно тумачиш његове поступке сматрајући његове заправо врлинске поступке злим, тако што његово смирење, на пример, сматраш лицемерјем, његову простодушност сматраш глупошћу и безумношћу, а тако и све остале његове поступке у срцу осуђујеш, па чак и саму његову намеру осуђујеш, а она је тако недокучива и сакривена да о њој не суди ни Црква, као што каже апостол Павле: Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1. Кор. 4, 5).

г) Преиспитај, затим, помно да случајно не гајиш према свом ближњем такву мржњу због које не можеш ни да га видиш, па си уверен да не чини ништа добро, а о томе је у Писму речено: Немој мрзети на брата свог у срцу свом (3. Мој. 19, 17), а Јован Богослов каже: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1. Јн. 3, 15).

Преиспитај потом, брате, како се према ближњем односиш у својим речима:

а) Да ли га неправедно осуђујеш као кривца пре него што испиташ све околности неког његовог поступка.

б) Да ли о њему са презрењем или љутњом говориш било у његовом присуству било одсуству.

в) Да ли његове мане и грешке откриваш некоме ко га не познаје, или са другима учествујеш у разговору говорећи рђаво о њему. Упитан о томе, то јест да ли треба откривати братовљеве мане или сагрешења, ава Пимен је одговорио овим мудрим и божанским речима: „Када прикријемо сагрешење свога брата, и Бог ће прикрити наше“.

г) Да ли ближњега својим тешким, грубим, безочним и увредљивим речима жалостиш и наводиш да осећа одвратност према теби, јер на то се односе речи Премудрости Сирахове: „Од плача бива смрт, и плач истински троши снагу“ (38, 18).

д) Обрати пажњу да ли нерасудно претиш ближњему или му гордо заповедаш, јер је написано: Смирењем сматрајте један другога већим од себе (Фил. 2, 3) и још је написано да треба међусобно да се поштујемо покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф. 5, 21).

ђ) Да ли исмеваш ближњега или га са задовољством љутиш, или можда налазиш задовољство гледајући како га други исмевају или наводе на љутњу.

е) Преиспитај да ли му дајеш рђаве савете да би му нашкодио.

ж) Да ли другима откриваш тајне које ти је сам ближњи поверио или које су ти неки „у поверењу“ о њему рекли. Стога Премудрост Сирахова каже да човек који открива тајне свога брата губи поверење и никада неће имати пријатеља: „Онај који открива тајне губи поверење и неће наћи пријатеља по души својој“ (27, 16); и још каже да је међу пријатељима могуће помирење ако један удари и повреди другога, па чак и ако га у препирци увреди, али је помирење немогуће ако пријатељ открије тајну свога пријатеља: „Рана се може повезати, и после расправе могуће је помирење; али ко открије тајну, тај је изгубио наду за помирењем“ (Прем. Сирах. 27, 22-23).

з) Да ли о њему шириш гласине откривајући другима све оно што код њих може узроковати несугласице и свађе са њим, а о томе је написано: Ко милује свађу, милује грех (Прич. 17, 19) и још: Човек гневљив замеће распру (Прич. 15, 18).

и) Да ли јавно називаш лицемерјем добро које твој ближњи чини.

ј) Преиспитај напослетку још и да ли гордо, упорно и тврдоглаво истичеш своје мишљење противно мишљењу свог ближњег само и једино зато да би из расправе изишао као победник, што никако не приличи хришћанину, као што је написано: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1. Кор. 11, 16).

Преподобни Никодим Светогорац

(из књиге ДУХОВНЕ ВЕЖБЕ)

извор

(2. Кор. 11, 31-12, 9 ) Aпостолским штивом ставља нам се једна опора тема за размишљање. То је питање: откуд и зашто болест?

Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9)
 
Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније.
 
Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо.
 
Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам.
 
Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16)
 
Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора.
 
Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик)
 
Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може.
 
Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“
 
„Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7)
 
Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“.
 
А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик)
 
„Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5)
 
Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник)
 
Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник).
 

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//2702.bolest-–-zalac-u-tijelu-–-na-dobro-nase-i-spasenje-duse.html

Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.
1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.
2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 
3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.
С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.
1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 
2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 
3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.
Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.
 

Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

.. Два младића иду уском улицом која води од Јерусалимског храма. О нечему се жестоко расправљају. Зауставили су се на раскршћу, и почели да вичу, машу рукама, доказујући свако своје. Чини се још само мало - и младићи ће напасти један другог! Најзад се један окреће и брзо одлази. Тешко је замислити да ови дебатанти имају много тога заједничког - они су рођаци, дуги низ година су се школовали у истом граду од истих учитеља... Ускоро ће имати још један сусрет. И биће много горе од уобичајене расправе на улици ... Али да кренемо редом.
Стефан и Савле – тако су се звали ови младићи. Били су у рођаци. Обојица су Јевреји, обојица су дошли у Јерусалим да проучавају древни Мојсијев закон. Можда су се чак срели на часовима истих учитеља, слушали иста учења. Шта их је толико подијелило и натјерало да се свађају?
И ево у чему је ствар. Једном је Стефан чуо глас о Исусу, изузетном учитељу из Галилеје, који говори невјероватне ствари и чини чуда. Младић се толико заинтересовао да је одлучио да се придружи онима који су слиједили Исуса. Ријечи Христове, Његове проповиједи толико су погодиле Стефана да се младићу свијет преокренуо! Све се промијенило, све је заискрило новим бојама, све поуке које је Стефан добијао од својих некадашњих учитеља изгубиле су смисао... Стефан је постао вјерни, одани ученик Христов, један од апостола Спаситеља. Сада је и сам исповиједио вјеру у Христа.
А шта је са Савлом? Овај млади човјек био је заокупљен проучавањем. Бриљантно је учио! Велики учитељ Гамалил га је подучавао Тори - главном јеврејском закону. Савле, природно способан, надмашио је своје вршњаке у знању и марљивости. Штавише, био је из племените, поштоване породице и наслиједио је титулу римског грађанина од својих родитеља – а Јудеја је тада била управо под влашћу великог и снажног Римског царства. Мало ко је могао да добије титулу римског грађанина. То је власнику дало посебне привилегије, отворило пут до високих положаја. Римски грађани имали су право гласа када се одлучивало о најважнијим државним питањима. Римским грађанима се чак судило по посебним правилима. Једном рјечју, Савле је имао свијетлу будућност, па није желио да зна ни за каква друга учења и нове истине које су разни лутајући проповједници нудили људима. Штавише, док је Стефан слушао Христову проповијед, Савле је постајао све строжи и нетолерантнији према онима који су се усуђивали да одступе од древног јеврејског закона. Као и његов отац, Савле је постао фарисеј - утицајна личност у Јерусалиму и ... побожни прогонитељ хришћана. 
Тако су се путеви Савла и Стефана раздвојили. Али када би се несугласице младића ограничиле само на спорове! Нажалост, ускоро су се сударили под много тежим околностима.
Чувар одјеће
Прошло је неколико година од распећа Христовог, Његовог Васкрсења и Вазнесења. Апостоли су наставили да причају људима о васкрслом Спаситељу...Ево трга у Јерусалиму. Данас је овдје гужва. У центру окупљене масе људи је човјек који страствено и ентузијастично проповиједа. Ко је он? Да, то је... Стефан!
Младић више није само Христов сљедбеник: због његове јаке вјере апостоли су га изабрали за помоћника. Он није само проповиједао – активно је учествовао у пословима хришћанске заједнице и био одговоран за многе ствари: организовао је вечере љубави које су организовали апостоли, дијелио одјећу сиромашнима, помагао сиромашнима...
Управо сада он говори људима о Христу. Али како се Стефан не боји? На крају крајева, његови непријатељи могу бити у окупљеној маси људи!
Јеврејски свештеници већ узвикују нешто љутито и љутито, подстичући окупљени народ да прекине проповијед. Стражари се већ крећу кроз гомилу. Тада је Стефан опкољен... Ухапшен је!
Стефан је убрзо изведен пред суд. Не признаје своју кривицу. Напротив, он оптужује јеврејске свештенике да су убили Исуса. Они су огорчени до крајности. Стефан је осуђен и одвучен иза градских зидина. Побјеснели Јевреји бацају своју горњу одјећу на гомилу, стављају неког поред ње да чува, а сами узимају камење са земље и ... почињу да га бацају на несрећног Стефана!
Али, чекај..... Лице тог чувара одјеће дјелује познато...Је ли то... Савле?! Али шта он ради овдје? Да ли заиста помаже убицама свог рођака?!
Да! Док чува одјећу џелата, Савле посматра како Стефана каменују. Камење лети и лети. Стефан је већ окрвављен. Моли се за своје мучитеље, моли Христа да прими његову душу и... умире пред Савлом.
Тако је Стефан постао први хришћански мученик. 
Шта је са Савлом? Да ли је могуће да се послије тако страшног масакра, чији је свједок и учесник постао, ништа није промијенило у његовом животу? Замислите не. Ево га, жив и здрав, успјешан и богат. Утицајни, просперитетни римски грађанин у Јерусалиму.
Савле иде у Дамаск
Прошле су године. Након Стефановог каменовања у Јерусалиму, почело је гоњење хришћана. Христове ученике су тражили, прогањали, хапсили, затварали, чак и убијали, сматрајући их непријатељима јеврејске вјере. Хришћани су били принуђени да напусте град и сакрију се на другим мјестима. Савле је са све већом ревношћу учествовао у прогону. Успио је да направи много невоља у Јерусалиму, нанио је много зла људима. Истина, Савле је то учинио, мислећи да чини добро – искрено је вјеровао да је хришћанство опасно за његову вјеру. На крају дође прогонитељ јерусалимском првосвештенику. И затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим. Првосвештеник је Савлу дао писмо упућено вођама јеврејских заједница сиријског града Дамаска, да би помогли Савлу да ухапси хришћане и доведе их у Јерусалим. И тако је, Савле кренуо на пут ка Дамску.
Свјетлост и глас
Врео дан. Пут води кроз стјеновиту пустињу. Врући ваздух трепери изнад њега... Шта је то? У даљини се ковитла прашина. Чују се кораци... Ово је Савле са својим сапутницима који се крећу из Јерусалима у Дамаск. Горући поглед, одлучан корак, иде самоувјерено ка непријатељу. Савле иде у рат... са хришћанима.
Три стотине километара дијели Јерусалим и Дамаск. Није им први дан на путу и још је дуг пут до тога. Уморни. А сунце пече немилосрдно до подне ...Одједном - шта је то? Свјетлост! Каква сјајна свјетлост са неба! Зраци су погодили Савла право у лице!
Picture
Фарисеј пада на земљу, покривши уши. А онда чује Глас:
— Савле! Савле! Зашто ме гониш?
- Ко си ти, Господе? Савле упита.
„Ја сам Исус кога ти гониш. Тешко ти је против бодила праћати се.
Људи у близини стајали су забезекнути. Савловог саговорника нису видјели. Али ко му се обраћа? Коме он упућује своја питања? Тренутно се дешава нешто невјероватно...
А разговор се наставио:
- А он дршћући од страха, упита: Господе, шта хоћеш да чиним? - И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити (ДАП 9, 3-6).
Савле је послушно устао. Само... Шта му је?! Очи су му отворене, трепће, трља очи шакама, а не види ништа!.. Савле је ослијепио!
Зачуђени Савлови сапутници подижу га под лактове. Савле је шокиран. Шта је то? Зашто тако јако свјетло, а затим тама? Зашто су сапутници сада принуђени да га воде у Дамаск за руке, као дијете? Шта су значиле ријечи Господње? И како да настави да живи сада – слијеп и беспомоћан? Читав живот мрзитеља хришћана у трену се преокренуо.
Неочекивани гост
Пратиоци су довели ослијепљеног Савла у Дамаск, и оставили га у једној од кућа. Три дана није ништа видио. Три дана није ништа јео ни пио.
Одједном се на прагу куће појавио човјек. Ко је он? Доктор? Свештеник? Не. Зове се Ананија и он је... Христов ученик!
Али како је Ананија завршио овдје, у кући у којој се налазио прогонитељ хришћана? Зашто би дошао у код непријатеља? Можда није знао ко је и зашто стигао у Дамаск?
Не, Ананија је много чуо о Савлу. И – најгоре! Чуо како је овај ратоборни римски грађанин прогонио и убијао његове другове. Такође је знао за сврху са којом је Савле стигао у град. Али дан раније, Ананију се сам Господ јавио у виђењу:
Ананија! А он рече: Ево ме, Господе! А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер Гле, он се моли Богу.
Био је веома изненађен! Али Господ је инсистирао: А Господ му рече: Иди, јер Ми је он сасуд изабрани, да изнесе Име Моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име Моје.
Зашто је Господ назвао Савла „изабраним сасудом“? Шта то значи? Бог је изабрао такву слику да објасни да је Савле, као сасуд, био испуњен силом Божијом, да је морао да испуни посебан задатак, да само за њега ријеши изводљив задатак од Господа. Шта је овај задатак, биће јасно касније. У међувремену, Ананија се није усудио да се супротстави Ријечи Божијој. Учинио је све како је Господ заповиједио: ушао је у кућу у којој је био Савле, положио руке на њега говорећи:
Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. И одмах отиде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се. И узевши храну, окрепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску.
Ко није вјеровао Савлу?
Савле је повратио снагу и остао у Дамаску још неколико дана. А онда је отишао у пустињу. Требало му је времена – шок свега што му се догодило био је превелик, његови погледи и увјерења су се превише промијенили. Савле се спремао да изађе да проповиједа. Уосталом, у то вријеме није било Светог писма, већ само усмених предања о Христу, чији су чувари били апостоли, који су и сами видјели и чули Господа. Савле још није могао да се научи вјери од апостола – они му нису вјеровали, сјећајући се да је донедавно био прогонитељ и мучитељ хришћана. Савле је имао само један начин да схвати вјеру – молитву у самоћи, удубљивање у себе и откровења од Самог Христа.
Коначно, из Арабије, Савле се вратио у Дамаск. Обратио се људима проповиједајући Христа, али ... они му нису вјеровали! Људи су га слушали и шапутали: „Није ли ово Савле, прогонитељ из Јерусалима? Говорио је једно, а сада – сасвим друго! Да ли је искрен? Може ли му се вјеровати...? Било је оних који нису сумњали: да, Савле је сада такође сљедбеник Исусовог учења. Али умјесто да пођу за проповједником да се окрену вјери, ови људи су се разбјеснели и одлучили да га убију!
Бјекство
... Над Дамаском - дубока ноћ. Огроман мјесец јарко осветљава градске зидине. На капији неке фигуре покушавају да се сакрију у сјенци. Ово су Јевреји. Овде су даноноћно дежурни да убију Савла ако буде хтио да побјегне из града. Стражари не одлазе ни ноћу...Т-с-с! Какво је то шуштање?.. Спушта се корпа са зида даље од капије на конопцу! Шта је у њој? Можда лопови износе украдено из града? Или неко покушава да прокријумчари забрањену робу ван градских зидина? Не, у корпи је човјек! То је... Савле! Да, уз помоћ ученика, Савле је надмудрио стражаре и изашао из града неопажен, жив и неповријеђен. Тајно је отишао из Дамаска у Јерусалим. Стигавши у престоницу, Савле се придружио Исусовим ученицима, упознао се са апостолима Петром, Јаковом, испричао како је видио Господа и шта му је Бог говорио. Тако је, чинило се, Савле нашао свој нови дом, гдје је могао да живи окружен браћом по вјери, заједно са њима да служи Богу и ближњем. Али Бог је имао посебан пут за њега. Морао је да оде у далеке земље да однесе вијест о Христу људима који су тада вјеровали у друге богове. Управо је то био задатак за који је Господ назвао Савла својим „изабраним сасудом“.
Кроз олују, врућину и хладноћу
Савле је кренуо на путовања. Некада дрски, горди, љути фарисеј, а сада скромни хришћанин, оснивао је заједнице вјерника у различитим градовима. Понекад када је отишао, људи су имали питања. Тада им је Савле писао посланице. Савле је морао да пређе хиљаде километара - на бродовима, на коњу, а понекад и пјешке. Посјетио је разне земље, градове проповиједајући о Христу. Доживио је опасне авантуре на својим мисионарским путовањима, бродоломе, вјетрове и олује, врућину и хладноћу, неколико пута био близу смрти и неким чудом избјегао је...
Прошавши кроз многа искушења, Савле се још више промијенио – све што је раније било важно за прогонитеља хришћана постало је празно и непотребно за хришћанског мисионара. Сада је другачији, а чак је и изабрао друго име за служење Христу – Павле. И данас га знамо под овим именом: некадашњи Савле – то је велики апостол Павле.
Ревнитељи старе јеврејске вјере су пажљиво и опрезно посматрали Павла. Били су веома огорчени на све што је чинио бивши фарисеј. Дуго су размишљали како да поступе са хришћанским мисионартом. Коначно, када је Павле још једном завршио у Јерусалиму, градски свештеници су нашли изговор да га ухвате... И после-неког времена, Павле се налази у Риму. На крају крајева, он је римски грађанин - и суђење му се мора одржати у престоници Римског царства. Тада је владао окрутни цар Нерон. Суђење је одржано. Павле је осуђен на смрт. Пострадао је за Христа, као некада Стефан.
***
Ето то је била једна задивљујућа прича о човјеку који није видио Христа у свом земаљском животу, али је чувши глас Спаситеља у пустињи, потпуно се промијенио и постао један од највећих учитеља који је проповиједао Јеванђеље многим, многим народима. Прича о Савлу који је постао Павле.

Извор: Фома.ру/ превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

„Боље је да нешто не испуниш и у дубини душе прекориш себе због недостатка,“ — говорио је старац, „него да све испуниш и помислиш да си добро урадио.“ Кад би приметио да неко има склоност ка формализму и буквалном извршавању правила и дужности, старац би намерно тражио да се нешто прекрши, говорећи да је таквом човеку корисније да остане „непоправљен“. Исто тако, слабе и немоћне је бодрио речима да Бог не тражи подвиге веће од телесних снага, и да је Њему угодније срце скрушено. Зато се никада не треба смућивати ако ниси успео да постиш као други, ако ниси у стању да одстојиш дуге службе или да радиш у манастиру.

„Ако не можеш да стојиш целу службу — седи, али не излази из цркве. Ако не можеш да постиш — поједи нешто и тиме ћеш се смирити, и нећеш осуђивати друге који из здравствених разлога нису могли да изврше послушања,“ — говорио је старац и тешио их: „Захвали Богу и на томе што живиш у обитељи — и то је милост Божија.“ А затим би додао, охрабрујући: „Ја ето ништа не радим, само лежим.“

Са великом љубављу и разумевањем приступао је слабима, али од здравих је тражио снажно самоприсиљавање. Говорио је да су лењост и немоћ тако испреплетане у човеку да је понекад тешко препознати где једно престаје а друго почиње. Лако је заменити лењост за немоћ.

Увек је саветовао да се редовно иде у цркву, говорећи: „У Писму пише: ‘Певаћу Богу мојему докле постојим, узносићу молитве своје Господу пред свим људима Његовим.’“ Ко себе присиљава да иде у храм Божији, тога Господ удостојава Своје посебне милости.

Ко занемарује своја монашка правила и петосотнице из лењости, горко ће зажалити на самрти. За самовољне подвиге старац није допуштао. Једна сестра је почела да дуго ноћу моли и клања се без броја. Лако јој је то ишло, толико да кад заспи, чинило јој се да неко куца на врата, и она би одмах устала на молитву.

Кад је то испричала старцу, он јој је строго рекао: „Кад те следећи пут пробуде ноћу — не устај и не клањај се. Лежи целу ноћ. Пред само послушање устани и положи 12 метанија.“

Тако је и урадила. У поноћ се пробудила као обично и чула као да неко каже: „Устај, моли се.“ Али, сетивши се старачеве заповести, остала је у постељи до пола пет. Кад је устала да положи 12 метанија, ударила је главом о столицу која раније никад није стајала ту, пошла јој је крв из носа, и толико се замајавала да није успела ни једну метанију да положи.

Када је све то испричала старцу, он јој је одговорио: „Ето видиш, сада знаш ко те је раније будио. Кад си по својој вољи молила, ни хиљаду поклона ти није било тешко. А по послушању — ни 12. Непријатељу је ових 12 било теже од твојих хиљаду. Пре те он будио, а сада није ни дао да положиш ни један поклон.“

Старац је често подсећао на речи: „Предвиђах Господа преда мном свагда, јер Он је с десне стране мене, да не поклекнем.“ Говорио је: „Господ гледа на вас, на ваше срце, и очекује куда ћете склонити своју вољу.“

Господ је увек спреман да опрости ако Му се обратимо скрушеним срцем: „Господе, опрости и помилуј!“ Али ми најчешће, као Адам на питање „где си“, кривимо друге, па уместо опроштаја навлачимо на себе двоструко осуђење.

Упозоравајући на лењост, старац је волео да цитира Светог Јефрема Сирина: „Ради, труди се прекомерно да би избегао болести узалудних трудова.“ Једном је наредио да свако напише и залепи на зид следеће:

„Досада, туга — унука јелена, ћерка!
Да их одгониш — у послу се труди,
У молитви не ленствуј.
Досада ће проћи — и ревност ће доћи!“

Подстичући на трпљење, често је наводио пример светих, и волео да полушаљиво састави четверостих:

„Трпео је пророк Јелисеј,
Трпео је пророк Мојсеј,
Трпео је пророк Илија —
Па ћу и ја!“

Често је понављао: „У трпљењу свом спасавајте душе своје. Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.“

Никад није допуштао да се због грешака смућујемо. „Оне нас и смирују,“ — додавао је. „Да није мраза, хмељ би прерастао храст!“ — објашњавао је тиме да би нас без немоћи и грешака охолост надвладала.

Учио је да се у свему предамо Божијој вољи и промислу, и није волео када неко ропће: „Зашто мени овако, а другима другачије?“ Говорио је: „На оном свету неће питати зашто је теби речено овако или онако, него зашто ти ниси хтео да трпиш и смириш се.“

Живот је попут пређе — иде равна нит, па одједном танка и замршена. Сам старац, препун смирења, много се трудио да и сестре усмерава ка тој врлини. „Бог љуби само смирене. Кад се човек смири — Господ га одмах поставља пред врата Царства Небеског.“

Ако човек неће добровољно да се смири — Господ га смирује жалошћу и болестима. Једна сестра је добила строги укор од настојнице за нешто што није могла избећи. Хтела је да објасни, али разгневљена настојница није хтела ништа да чује и хтела је одмах пред свима да је стави на метаније. Било је болно и понижавајуће. Али сестра је сузбила своје самопоштовање, ћутала и само тражила опроштај.

Кад се вратила у келију, осетила је изненађујућу радост и светлост у души, као да је примила нешто веома радосно. Истог дана је видела старца и испричала му шта се десило. Старац ју је озбиљно саслушао и рекао: „Ово је по Божијем промислу. Господ је хтео да ти покаже колико је сладак плод смирења. Осетивши га, присиљавај себе да се увек смирујеш — најпре споља, па онда и у срцу.“

„Бог даје благодат смиренима. Самооправдање делује као олакшање, али у ствари доноси таму и смућење.“

Говорио је: „Кад си у Оптини — иди на гроб оца Пимена и читај натпис на његовом надгробнику: тако треба да се понаша монах.“ Отац Пимен, духовник братства, био је љубљен због своје кроткости и смирења. Увек је без самооправдавања прихватао примедбе старешина и молио опроштај са склопљеним рукама.

Старац је излагао своја мудра упутства јасно и једноставно, а она су дубоко деловала на душу уморну од борбе и искушења. Његове молитве су највише помагале, али није ни речју остављао без подршке.

„Ово је монашки крст,“ — говорио је. „Носи га без роптања, сматрај себе достојним, и добићеш Божију милост. Бог шаље овај крст онима који Га воле, али и као казну за охолост и немар.“

Ако у том тренутку дођу хулне и очајничке мисли — не треба се смућивати. То је од непријатеља, и не узима се за грех ако не прихватиш. Треба чешће говорити: „Господе, хоћу или нећу — спаси ме!“

Они који живе у послушности и присиљавају себе на смирење — ослобађају се овог крста, али је и он користан и неопходан у монашком животу. Ко га је доживео, бојаће се као огња гордости и узношења.

Једна сестра је питала: „Оче, како да имам смирење? Свети су живели праведно, а себе су сматрали грешнима — то је право смирење. А ја, осим грехова, ништа немам. Какво је то смирење кад само видим шта јесте?“

Старац је одговорио: „Смирење је у томе да човек у дубини срца осећа своју грешност и неисправност, да у себи укорева себе и са скрушеношћу из дубине узвикује: ‘Боже, милостив буди мени грешном!’ Ако се само на речима смирујемо, а мислимо да већ имамо смирење — то није смирење, већ танка духовна гордост.“

Кад су неки слабодушни говорили да је монашки живот тежак, старац би одговарао: „Заиста, монаштво тражи стално присиљавање. То је наука над наукама. Али истовремено, она има огромне предности над световним животом.“

„Свети оци су рекли,“ — додавао је, — „да ако би људи знали какве све невоље и искушења монаси подносе — нико не би ушао у манастир. Али ако би знали какве их награде чекају — цео свет би појурио у обитељи.“

Старац је уопштено био снисходљив. Знајући да људи више не могу издржати тако строг живот као некада, допуштао је из телесне немоћи мало више хране и одеће. Али никад није одобравао жељу за стицањем, а нарочито је био против лутрија и наде у добитке. Говорио је: „Ако је човеку нешто заиста потребно, Бог ће знати и без тога да му пошаље.“

извор

Живот? - Сав је у Богу Логосу и од Бога Логоса. Све што није од Њега и у Њему - у тами је. А то? - у смрти је. Јер је смрт оно што нема Бога Логоса, и што је изван Њега. А то је? - грех, и зло, и ђаво.
Ово троје. Али је све то троје - једна смрт. А смрт - то је непрекидна тама, вечна тама и мрак. Само та тама не шкоди Богу Логосу, не смањује, нити гаси Његову вечну и неугасиву Светлост, коју он пали животом и по људима. Она као и да не постоји, јер где логосна светлост светли тамо нема таме нити је може бити.
Зато свети Благовесник благовести: "И светлост се светли у тами, и тама је не обузе" (ст. 5). Тама је нешто ограничено, јер долази од сазданих бића; а светлост Бога Логоса је безгранична, зато је тама обузети не може. Она је безгранична и у људском животу као логосној творевини. Зато ни њега тама обузети не може све док светли Богом Логосом и зрачи његовим животворним силама.
Основно је хришћанско искуство из живота и рада Богочовека Господа Христа: "Бог је светлост, и таме у њему нема никакве" (1, Јн. 1,5). Љубав је Светлост, мржња је тама: "који љуби - у светлости живи; који мрзи - у тами је (1 Јн. 2,10,11). Новозаветно је начело: Свака еванђелска врлина је светлост; сваки порок је тама.
И светлост се светли у тами. Свети Златоуст богомудрује: Тамом се овде назива и смрт и заблуда. Вештаствена светлост светли не у тами, већ када нема таме; међутим  еванђелска проповед светлила је у сред мрака заблуде која све опседа. Ова светлост прониче и у саму смрт и и побеђује је. Према томе, пошто ни смрт ни заблуда не савлађују ову светлост већ она свуда блиста и светли сопственом снагом, то Еванђелист и вели: "и тама је не обузе". Да, она је несавладива, и не воли обитавати у душама које не желе просветљење...
Бог се не приближава нама силом, против наше воље, него по нашој вољи, по нашој жељи и благорасположењу. Не закључавај врата овој светлости, и доживећеш велику насладу. Ова пак светлост долази нам помоћу вере; и дошавши, веома просвећује онога који је прима. И ако јој ти понудиш чисти живот, она ће стално обитавати у теби. [6]
Свети Кирил Александријски вели: Син није створен; напротив, Он је Бог и стога живот по природи... Он је живот по природи, као Бог из Бога и живот из живота ... Бог и Отац је све у свему кроз Сива у Духу... По човекољубљу Бога твари имају светлост, и уједно са својим прелазом у биће доносе са собом као неку стављену у њих силу разума. 

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Посланица Светог апостола Павла Римљанима, зачало 79 (I, 1-7, 13-17)

Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије, које Бог напријед обећа преко пророка својих у Светим Писмима, о Сину својему, који је по тијелу рођен од сјемена Давидова, Исусу Христу Господу нашем, који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијега васкрсењем из мртвих, кроз којега примисмо благодат и апостолство, да ради Имена његовог приведемо у послушност вјере све незнабошце, међу којима сте и ви позваници Исуса Христа, Свима који су у Риму љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Али вам нећу затајити, браћо, да сам много пута намјеравао да вам дођем, да и међу вама имам неки плод као и међу осталим незнабошцима, па бих до сада спријечен. Дужан сам и Јелинима и Варварима, и мудрима и неразумнима. Отуда моја жеља да и вама који сте у Риму проповиједам јеванђеље. Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: „А праведник ће од вјере живјети“.

Јеванђеље Матеј, зачало 10 (IV, 25 – V, 13)

У време оно, за Исусом иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана. А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утјешити; блажени кротки, јер ће наслиједити земљу; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени милостиви, јер ће бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети; блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас. Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“

https://mitropolija.com/2026/06/01/duhovski-utorak-3/

Јн. 17:1-13

1. Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син твој прослави тебе;
2. Као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни.
3. А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.
4. Ја те прославих на земљи; дело сврших које си ми дао да извршим.
5. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свијет постаде.
6. Објавих име твоје људима које си ми дао од света; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су реч одржали.
7. Сад разумеше да је све што си ми дао од тебе.
8. Јер речи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вероваше да ме ти посла.
9. Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.
10. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима.
11. И више нисам у свету, а они су у свету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми.
12. Док бијах с њима у свијету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо.
13. А сада долазим теби, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи.

„Ум је Отац, Слово – Син, а Дух Свети – Дух, као што уче богоносни оци, излажући догматско учење о Надсушној и Натприродној Светој Тројици и Једном Богу у Три Лица и предајући нам истинску веру и сидро наде. Знати јединог Бога, по Писму, јесте корен бесмртности, а познавати силу Триипостасне Јединице јесте потпуна праведност. У реченом смислу се може схватити и јеванђелско слово: А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога у Три Ипостаси и кога си послао Исуса Христа у две природе и воље (Јн. 17, 3).“

Преподобни Григорије Синаит

извор

6. Године које умрије цар Озија *видјех Господа гдје сједи на пријестолу високу и издигнуту, и скут му испуњаваше цркву.

*Јован 12, 41.

2. Серафими стајаху више њега, сваки их имаше шест крила: двјема заклањаше лице своје и двјема заклањаше ноге своје, а двјема лећаше.

3. И викаху један другоме говорећи: *свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.

*Откр. 4, 8.

4. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима.

5. И рекох: јаох мени! погибох, јер сам човјек нечистијех усана, и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима.

6. А један од серафима долетје к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клијештима,

7. И дотаче се уста мојих и рече: ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се.

8. Потом чух глас Господњи гдје рече: кога ћу послати? и ко ће нам ићи? А ја рекох: ево мене, пошљи мене.

9. А он рече: иди, и реци томе народу: *слушајте али нећете разумјети, гледајте али нећете познати.

*Мат. 13, 14; Јован 12, 40; Дјел. 28, 26.

10. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле.

11. А ја рекох: докле Господе? А он рече: докле не опусте градови да буду без становника и куће да буду без људи, и земља докле сасвијем не опусти,

12. И докле Господ оправи далеко људе и буде сама пустош у земљи.

13. Али ће још бити у њој десетина, па ће се и она затрти; али као храст или бријест којима и кад збаце лишће остаје стабло, тако ће свето сјеме бити њезино стабло.

Књига пророка Исаије

"И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме
посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући. А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор мећу њима. Опет рекоше слијепцу: Шта ти велиш за онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао, И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте. Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп, и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље. Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем?А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се" (Јн 9, 1-41).

Од Јевреја се тражило само једно - повјерење у заповијести које је Бог дао и испуњавање ових једноставних животних правила: не убијати, не красти, поштовати родитеље, не лагати на суђењу ... искрена вјера и мир? Јевреји су исклесали бројне идоле од дрвета и камена, трошили новац на жртве божанствима различитих народа и умјесто мирног матичног свијета тражили политичку моћ.
У то вријеме на Истоку су постојале три моћне силе: Асирија, Вавилон и Египат. Ови војни гиганти борили су се међусобно, а мала јеврејска држава (подијељена на Сјеверно царство - Израиљ и Јужно царство- Јудеју) била је присиљена да буде под влашћу оне која је постала вођа.
Од самог почетка своје проповиједи Јеремија је рекао да ће побиједити Вавилон и да ће многи Јевреји бити одведени у ропство на 70 година. Мало је оних који су вјеровали у побједу младог Вавилона, али је заиста сломио прво Асирију, а затим Египат.
Док су између ове три силе постојали ратови, јеврејски владари покушавали су да одрже своју независност, али без успјеха. Када је Вавилон превладао, Јеремија је отворено изјавио да узрок јеврејског народа нису рат или политичке сплетке, већ жеља за моралним животом и чистом вјером. Кад би се Јевреји политички покорили Вавилону, не би било разлога за бригу. Али они ће сачувати своју традицију и даље ће остати Јевреји. Али ако изневере вјеру својих отаца, одрекну се Бога и морално послушају Вавилонце, то ће бити права катастрофа.
Јеремија је диктирао своје мисли свом ученику Варуху, а он их је прочитао у присуству јеврејског цара Јоакима. Цар је био бијесан: понуђено му је да се преда на милост и немилост непријатеља и негдје тамо у тајности чита молитве, слава Богу? Али шта је са чашћу команданта? Да, овај Јеремија је издајник, агент Вавилона! А Јоаким је спалио Јеремијино писмо и наредио му да се окоју у ланце и стави на стуб срама.
Упркос томе, Јеремија је наставио, обраћајући се Јоакиму, а након цареве смрти сину и насљеднику Јеконији, инсистирао је да Јуда одржи политичку оданост Вавилону. Приказујући предстојеће ропство вавилонског цара Јеврејима, Јеремија је на Божију заповијест ставио на врат прво дрвени јарам, а затим гвоздени јарам, и тако је прошетао међу људима. Зауставио се на вратима града или на улазу у храм, гдје год се народ окупљао, и опомињао пријетњама и често са сузама. Али људи су му одговарали подсмјехом, псовкама, па чак и покушали да га убију. Као вавилонски шпијун био је затворен. У међувремену, јеврејски владари покушавали су да пронађу прилику да постигну независност своје државе (иако је Јеремија у затвору тврдоглаво инсистирао да је главна ствар била унутрашња слобода).
Као што је пророк предвидио, Јевреји су претрпјели катастрофу. Навуходоносор је са великом војском опсјео Јерусалим. 586. године Вавилонци су пробили градски зид, провалили у град и уништили Храм и куће. Док је блокада Јерусалима трајала и послије, када су многи његови становници одведени у ропство (које је, како је прорекао пророк, трајало 70 година), у граду је завладала велика глад.
Пророку Јеремији, Навуходоносор  је дозволио да остане у својој домовини. Јеремију је погодила слика уништења Јерусалима. Од дјетињства је видео обрисе овог прелијепог града, живећи само 4 км од градског зида. Од младости је шетао његовим улицама и са сузама у очима покушавао да суграђанима објасни најједноставније истине. И сад је видио како су овај град уништиле руке непријатеља, попут бујне гроздовине, згажене препланулим ногама винара.

У очајању излио је свој бол над уништеним Јерусалимом у пјесничком тексту, који се у Библији назива „ Плач Јеремијин“. Јеремијина пророчанства и учења, која је он изговарао у различито вријеме, сакупио је, по свој прилици, његов ученик Варух и објединио их у једну Књигу пророка Јеремије.
Међу свим осталим предвиђањима у овој књизи су и сљедећа:
„Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевијем и с домом Јудинијем нов завјет, Не као онај завјет који учиних с оцима њиховијем, кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске, јер онај завјет мој они покварише, а ја им бијах муж, говори Господ; Него ово је завјет што ћу учинити с домом Израиљевијем послије овијех дана, говори Господ: метнућу закон свој у њих, и на срцу њихову написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ“(Јер 31, 31-33).У православним црквама овај одломак из Књиге пророка Јеремије чита се на Божић.
Убрзо је у Јудеји избила побуна против Вавилона. У страху од одговорности за нереде, многи Јевреји су побјегли у Египат. Заједно са њима насилно су одвели пророка Јеремију. Једно вријеме је живио и проповиједао у јеврејској колонији Египат, у Тафнису, данашњем Тел Дефену, на источној обали Нила. Постоји предање да су у Египту пророка каменовали његови сународници и да је након 250 година Александар Велики пренио његове мошти у град Александрију. 
Пророк Јеремија је предвидио да Господ неће уништити савез који је склопио са Израиљем и Давидом, већ ће му дати величанственији изглед (Јер 33, 20-26). 
Према предању, пророк Јеремија је узео Ковчег завјета са плочама и сакрио га у једну од пећина брда Нават, гдје је Мојсије умро тако да га Јудеји више нису могли да пронађу (2 Мак 2). Послије тога је направљен нови Ковчег завјета, али више није имао славу првог.
Јеванђеље по Матеју указује да је издају Јуде предвидио пророк Јеремија: „и узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога кога су цијенили синови Израиљеви; И дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ“(Мт 27, 9-10).
Свети пророк Јеремија је оставио двије књиге - „Књига пророка Јеремији“ (52 главе) и „Плач Јеремијин“ (5 глава), као и „Јеремијина посланица“ (1 глава). О времену у којем је пророк Јеремија живио и пророковао говори се у 2. Књизи о царевима (23, 24, 25), у 2. Књизи Дневника (36, 12) и у 2. Књизи Макавејској (2). 

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/prorok-jeremija