Некада се онима који су навикли да следе научну парадигму мишљења може учинити да су неке од религијских поставки међусобно несагласне, штавише да религијско учење није сасвим кохерентно. То би са становишта научне логике био знак да дотично учење није исправно, те да му у најмању руку не можемо поклонити пуно поверење. Међутим, будући да су религијске поставке готово по правилу израз опитног искуства, да оно што је сазнато мистичким озарењем измиче појмовном говору, непримерено је на религијско учење примењивати уобичајене научне норме. Религијска учења се баве оним што је онострано и надумно, док су наше речи прилагођене овостраној сфери. Сходно томе, они који желе да са другима поделе своју мистичку спознају могу то учинити само на метафоричан начин. Самим тим, религијске описе оностраног не треба схватати буквално. Антропоморфне представе о Богу, које су заступљене пре свега у Старом Завету, наравно не описују праву природу Бога, али нам ипак сугеришу оно што нам је потребно ради спасења. Иако се Бог открио човеку, то откривење није потпуно, већ делимично, прилагођено могућности човека да Га разуме. Ми тек наслућујемо не само Божију природу него и његов домострој спасења. Што је наше срце чистије, утолико смо спремнији да у њему, „очима“ ума, угледамо Божији одраз.

           Ако имамо у виду оно што је речено, онда нам различите тврдње о ономе што одређује онострану судбину душе не морају изгледати међусобно искључујуће. Као што је познато, у Светом Писму се каже да ће нам Бог судити сходно ономе у чему нас затекне, тј. да о месту нашег оностраног одредишта одлучује стање наше свести у тренутку смрти. Али ту је и предање који учи да два анђела бележе сва наша дела: онај пали с лева лоша, а анђео чувар с десне стране добра дела. Поједностављено речено, нашу би онострану судбину одредила рачуница којих дела је више.¹

           Да ли су ова два гледишта, једно које инсистира на квалитету наше свести и друго које наглашава квантитет наших чинова, међусобно неспојива? Иако се можда некоме на први поглед може учинити да јесу, потрудићемо се да покажемо да ипак нису. Но пре него што то учинимо, обратимо пажњу на уобичајену представу о Божијем суду. Да ли је исправно замишљати Бога као гневног судију који немилосрдно кажњава људе због њихових грехова? Та представа је карактеристична за рани стадијум људске свести, за човечанство које се још увек није уздигло до вишег нивоа духовног развоја. Човек замишља Бога по свом лику, па отуда није чудно што су и у Старом Завету често присутни изрази о Богу који се гневи, који је суревњив, који сурово кажњава грешнике и сл. Но како су списи који сачињавају Стари Завет настајали током изузетно дугог временског периода, током којег је човечанство духовно напредовало, приметна је тенденција да Бог у људским очима постаје све блажи, милосрднији и човекољубивији, што ће резултирати тиме да се Бог у Новом Завету одреди као љубав. Али ако је најприближније одређење несазнатљиве Божије суштине љубав, намеће се питање да ли је кажњавање у виду патњи, болести и разноразних зала која погађају човека у складу са бесконачном Божијом љубављу? Не изгледа ли нам Бог, ако тако поступа,  пре као сурови судија?

           За оне који користе аналогију између земаљског и небеског оца одговор би могао да гласи да кажњавање не противречи љубави. Штавише, моменат кажњавања неизбежно је присутан у очинској љубави, јер управо зато што отац воли сина, он се брине о њему и спречава га да иде погрешним путем. Када би се отац у потпуности уздржавао од исправљања сина, то би значило да је незаинтересован за његово истинско добро. Да је кажњавање моменат васпитног процеса, види се и у Светом Писму, где се каже: „Јер кога љуби Господ онога и кара“ (Јевр. 12, 6), „Ko жали прут, мрзи на сина свога“ (Прем. Сол. 13, 24). Наравно, подразумева се да је кажњавање увек са мером, ради добробити сина, а не као израз пуког Божијег гнева. Уосталом, Богу је гнев као такав стран. Старац Порфирије je, на основу властитог духовног опита, спознао да „у Богу нема страсти ни онда када кажњава“.²

           И када говоре о Божијој казни, теолози којим је блиска та представа не пропуштају да истакну да Божија милост у великој мери превазилази Божију правду. Да није тако, зар би Бог жртвовао свог Јединородног Сина за спасење палог човечанства? Будући да је бесконачна љубав, Богу је својствена бесконачна милост. Он је спреман да опрости и највећем грешнику, па чак и самом нечастивом под условом да се покаје. Али Бог поштује и слободу туђе личности, право да се неко не одазове на његов очински позив, да одбије његову љубав. Тада му преостаје само да буде праведан.

           Наравно, могуће је заступати и теолошко гледиште да Бог, будући бесконачна љубав, заправо никог не кажњава, него да сваког грешника заправо његов грех одводи у невољу.³ Божански поредак који невидљиво влада светом у знаку је духовног закона сетве и жетве, тако да „казна“ аутоматски следи уколико се неко огреши о њега. Нити је Бог одговоран за нечију невољу, нити Он било кога кажњава.

           На трагу овог другог гледишта могли бисмо замислити слику која је блиска научном мишљењу. У тренутку нечије смрти заправо нема никаквог Божијег суда, него стање нечије душе одређује куда ће се она упутити. Док грубе душе, огрезле у земаљским страстима, вибрају у доњим тоновима, духовне душе осцилују на високим нивоима фреквенције. Свака од њих одлази у сферу која јој је сродна. Рај би био сфера високих, неземаљских тонова, а пакао сфера дубоких, тешких, тромих осцилација. Дакле, док грубе и троме душе падају у подземље, етеричне душе се уздижу у небо.⁴ Унутар сваке од тих сфера има различитих „станова“, у зависности од енергетског нивоа који је својствен души.

           Будући да је и онострани свет динамичан, да је читав универзум међусобно повезан суптилним везама, стање у којем се налази душа преминулог није статично. Ако се за њу неко интензивно моли, ако се дају помени, то доприноси да се душа диже на више нивое фреквенције. Поменимо случај када је молитвама Св. Серафима Саравског једна грешна душа истргнута из пакла.⁵ Наравно, будући да сваки чин оставља за собом последице, да молитвама преузимамо греховни терет друге особе, за такав подвиг била је способна само света особа.

           Они којима је блиска представа суђења позивају се на учење о митарствима, које почива на описима оностраног искуства, налик ономе које је имала преподобна Теодора Цариградска.⁶ По њеним речима, сваки пролаз кроз двадесет митарстава праћен је упоређивањем нечијих грехова и добрих дела. Будући да је већини људи својствено да не успевају да одоле некој од страсти, само уз молитвену помоћ великих духовника успева пролаз кроз сва та места суровог испитивања. Нечије онострано одредиште зависило би, дакле, од праведног Божијег суда.

           Они којима је представа о Богу као судији тешко спојива са Његовом бесконачном љубављу поготово се грозе средњовековних представа о ужасним мучењима у паклу. Те представе су изазивале језу код средњовековних људи, поготово на Западу, и доприносили стварању слике о страшном Богу.⁷ Мада та слика свакако није теолошки исправна, она је користила тиме што су се људи из страха од казне уздржавали од греха. Страх од пакла као мотив да се не греши присутан је у готово свим религијама, и вероватно је најделотворнији у уздржавању од греха. На сећање на пакао позивају и велики свети оци, попут Св. Јована Златоустог и Св. Максима Исповедника. Тако Св. Максим каже да онај који верује у Господа „боји се пакла огњеног; а онај који се плаши пакла огњеног уздржава се од страсти“.⁸

           Ваља нагласити да је страх од Бога и казне ипак тек почетни ступањ на духовном путу, који би требало да се крунише доживљајем Бога као извора љубави. Јер као што рече апостол љубави: „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер у страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18).⁹

           У наше време све је израженија склоност да се размишљање о паклу потисне. Иако стравичне представе мучења вероватно не одговарају дословно стварности, то никако не значи да их треба олако узети, као што је то данас често случај. Управо због слабљења вере у Бога, чак и на најнижем ступњу страха, свет све више бива прожет злом. Тај најнижи ступањ вере у Бога је најраспрострањенији међу људима, па стога треба бити опрезан када се омаловажавају приче о паклу. Јер и у Светом Писму недвосмислено се говори о местима где ће „бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 24, 51).¹⁰

           Додуше, могуће је живописно говорити о паклу и ако Бога не доживљавамо као страшног судију. Бог је свеприсутан, па се Његова божанска енергија испољава и у рају и у паклу. Али док Његову енергију они који се налазе у рају осећају као нешто што их испуњава блаженством, за грешнике у паклу она је огањ који сажиже. Без обзира којег се теолошког учења придржавамо, то ништа не мења у погледу ужасне судбине оних који су у паклу.

           Но вратимо се питању да ли су међусобно противречна наведена становишта о судбини људске душе после смрти – оно по коме је од пресудне важности духовни ниво нечије свести у тренутку смрти и оно по коме су пресудна нечија учињена дела. Није тешко уочити да та различита становишта инсистирају на супротности квалитета и квантитета, односно унутрашњег и спољашњег. Међутим, уколико имамо на уму да између унутрашњег и спољашњег не зјапи провалија, већ да постоји узајамно деловање и условљавање, онда нам противстављена становишта неће изгледати неспојива. 

           Пре свега, треба истаћи да оно спољашње – наше понашање, зависи од оног унутрашњег – духовног нивоа наше свести, односно од стања наше душе. Исто тако, критеријум којим процењујемо стање наше свести управо је наше понашање. Као што се с правом каже у Светом Писму, „по роду“ се „дрво познаје. (...) Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло“ (Мт. 12, 33 и 35). Будући да често имамо погрешну слику о властитом духовном стању, да уображавамо како смо постали сталожени и бестрасни, наше недуховне реакције на искушења у која доспевамо, уколико смо их свесни, лако ће нас разуверити и допринети да имамо реалнију слику о себи.   

           Наравно, наше духовно стање није статично. Ми у духовном смислу падамо или се уздижемо у зависности од оног што чинимо и начина на који то чинимо. Онај ко континуирано чини одговарајућа дела, било да су она богоугодна или мрска Богу, стиче навику да се тако понаша, те она временом постаје његова друга природа, коју је касније тешко променити.

           Стога су они који инсистирају само на једном моменту, било квалитету свести било квантитету чинова, у опасности да падну у кобну заблуду због своје једностраности. Уколико неко води рачуна само о својим спољашњим чиновима, а не и о стању своје душе, понаша се попут фарисеја.¹¹ Тзв. добра дела, која нису учињена чиста срца, која нису израз несебичног даривања, већ су повод за надменост и сујету, губе на својој вредности и остављају „доброчинитеље“ празним.

           С друге стране, има и таквих који сматрају да нису важна добра дела, већ само квалитет њихове свести. Међутим, будући да сами, и то некритички процењују квалитет своје свести, често се дешава да уображавајући да су с ону страну супротности добра и зла заврше у прелести. Наведимо пример гностика, који су сматрали да је њихова наводна мистичка спознаја далеко вреднија од сведочења вере у Христа мучеништвом. Они су, уздајући се у своју наводну просветљеност, верујући да се једино пнеуматичари спасавају, завршили у јереси. Исто тако, многи од оних који се, захваљујући претходној ревности, уздигну на виши ниво свести, западну у стање самозадовољства постигнутим, улене се и не усавршавајући се кроз деловање неприметно духовно стагнирају. Управо зато није на одмет подсетити се речи Св. Јакова Праведног да је вера без дела мртва. У својој посланици (уп. Јак. 2, 14-26) он, на старозаветном примеру Авраама који је био спреман да жртвује Исака, показује да је „вера садејствовала делима његовим, и кроз дела усавршавала се вера“. Дакле, будући да је вера заправо израз стања нечије свести, потребно је ревносним деловањем усавршавати веру и уздизати се на виши ниво свести. 

           Наивно је очекивање оних који сматрају да цео живот могу провести у греху а онда се у старости наједном покајати и радикално преобразити. Иако то свакако није апсолутно немогуће, што показује пример разбојника на крсту (Лк. 23, 39-43), ипак је мало вероватно, поготово уколико имамо у виду тврдокорност друге природе која се ствара дугогодишњом навиком. Да би се тако нешто догодило, неопходна је Божија милост, као и нечија достојност да прими благодатни дар покајања, али велико је питање да ли тај дар заслужује онај ко се у свом животу руководи пуком рачуницом. Св Исак Сиријски упозорава: „Ко у нади на покајање са рачуном поново пада, лукаво поступа са Богом. На њега ће изненада напасти смрт, те неће имати времена да изврши дела врлине на која се надао.“¹² Бог је промишљено сакрио од нас знање о томе када ћемо умрети, да се не бисмо руководили таквом рачуницом¹³, него да бисмо били духовно будни, непрекидно се старајући о стању наше душе.

           Као што је познато, православно учење разликује посебан суд који чека човека после смрти и Страшни суд, који ће уследити након Другог Христовог доласка. У Светом Писму сам Господ најављује: „Јер ће доћи Син Човечији у слави Оца свога са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по делима његовим“ (Мт. 16, 27). Док је први суд привремен, други ће бити дефинитиван. Место на којем  се душа преминулог налази до свеопштег васкрсења и Страшног суда је привремено. Иако бестелесна, душа задражава своје моћи. Она се сећа и мисли, осећа, у зависности места на којем се налази, предукус вечног блаженства или вечне патње. Душе у паклу, иако се кају због својих грехова, мучене адским огњем, не могу саме променити стање у којем се налазе. Једино им могу помоћи ближњи који се за њих моле и Црква која их помиње на својим службама.

           Будући да се у Светом Писму експлицитно говори о Страшном суду на којем ће Син непристрасно и праведно судити, узимајући у обзир дела које је неко починио, значи ли то да о нечијем дефинитивном оностраном одредишту одлучују само дела, а не и стање његове свести? Да ли се Јагњету Божијем додељује улога страшног судије? Иако је за људски ум тешко да мисли о невидљивој сфери, покушајмо ипак да створимо, на основу Светог Писма и светоотачке литературе, какву-такву представу о Дану Господњем. У Светом Писму се каже да ће Господ, заједно са светима, судити свету. Бог Отац „је сав суд дао Сину“ (Јн. 5, 22), да људи не би имали изговор за своје грехе. Они не могу да се правдају тврдњом да су Божије заповести наводно неиспуњиве за оне које имају људско тело, јер Христос је осим божанске природе имао и људску, па ће самим тим моћи праведно да суди. Осим тога, свети ће помоћи у разобличавању грешника, будући да су властитим примером показали да је могуће уздржати се од греха и преобразити човекову палу природу.

           Пред престолом Господа сабраће се сви народи. Светлост Сунца правде неће дозволити да било шта остане скривено. Све тајне ће одједном бити откривене. Метафорично се у Откривењу Јовановом каже да ће се отворити књиге у којима су записана сва дела људска. Оне који су грешили преплавиће неиздрживо осећање стида. Могло би се чак рећи да неће бити потребе да Господ суди, јер ће свакоме судити његова савест. Грешници ће сами побећи у крајњу таму, да би се што даље сакрили од светлости која их разобличава.

           Разлучивање праведника од грешника одиграће се у трену. У томе су сагласни и они који сматрају да ће то Господ, након свог праведног суда, посредством анђела учинити, и они који мисле да ће свако сам себи пресудити, суочен са истином о властитом бићу. Праведници, који зраче светлошћу, приближили би се Вечној светлости, у складу са тим колико могу да је издрже, док би грешници сами отишли у таму, већу или мању, у зависности од интензитета стида. Они којима је ближа представа да анђели разлучују праведне од грешника, сматрају да ће критеријум за разлучивање бити „рачуница“ о учињеним делима након отворених књига или одговарајуће знамење који ће анђели лако распознавати. Наиме, праведни ће зрачити светлошћу, а грешници ће имати грехом потамнела лица.

           Једно од питања које узнемирава људе је и да ли је у складу са Божијом љубављу вечност пакла. Некима се, поготово онима којима је својствена философска спекулација, чини да би Бог морао свима, не само највећим грешницима него и демонима, на крају да опрости и избави их од мука. Они којима је блиска идеја апокатастасиса сматрају да ће на крају ипак сви бити спасени и обухваћени Божијом љубављу, штавише упијени у божанско Једно. Ова идеја, потекла од Оригена, заиста је философски привлачна, али не треба заборавити да је осуђена на Петом Васељенском сабору. Свети оци су сматрали да идеја апокатастасиса доводи у питање слободу личности, могућност да неко не жели да буде спасен, већ да бира да буде вечно проклет.

           Наравно, могли бисмо да размишљамо о томе да ли неко заиста може бесконачно дуго да истрајава у непокајању. Можда ће га муке натерати на преиспитивање и покајање, а онда би га бесконачно Божије милосрђе прихватило. Ипак, таква размишљања нису од никакве практичне користи за верника. Чак и када пакао не би био вечан, муке су толико страшне да је најбоље трудити се да их избегнемо.¹⁴

           Шта рећи на крају? Није толико важно које теолошко становиште заузимамо, верујемо ли да Бог суди или сваког осуђују његови греси, одлучује ли о нашем оностарном одредишту стање наше свести или наша учињена дела, него да ли се сећамо смрти. Уколико се заиста сећамо смрти, стараћемо се и о нашем понашању и о духовном стању властите душе. Потребни су за наше спасење, уз Божију милост, и дела и вера. Уместо да се препустимо бесплодном теоријском расправљању о ономе што превазилази наше интелектуалне моћи, постарајмо се да заиста живимо своју веру и следимо Христа.

проф.др Зоран Кинђић

извор

Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.
Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.
Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења – чак и од пре рођења – па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је – и без Своје личне потребе – често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс 34, 1).
Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, – приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.
Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, – стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.
А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?
И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.
Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.
А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину – тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе – а не Христа – сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. – Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је – и отиде. Кад дође господар – то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије – ако су праведне – присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су – према Светом Луки – да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! – Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици – или виноградари – у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их – и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим – осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу „трули“! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.  

Свети Николај Охридски и Жички

https://vjeronauka.net/2026/08/30/13-nedjelja-po-duhovima/

Митрополит Јеротеј (Влахос)
 

У православном предању прави се разлика између ума (νοῦς) и разума (λόγος).¹ Једно је ум, а друго разум. О овој разлици говорио сам у многим својим књигама. Као што се види из светоотачког предања у целини, ум је прозор душе кроз који човек види Бога. Ум је орган посредством којег човек види нетварно, док је разум средиште тварног знања, јер он истражује све што је створено.

Да би одредили шта је ум у прецизнијем смислу, неки од Отаца га повезују са пажњом, тврдећи да је ум најистанчанији облик пажње. Тамо где се налази човекова пажња, тамо је и његов ум. Ако је пажња окренута тварним стварима и њима поробљена, то значи да ум живи у противприродном (παρά φύσιν) стању. Ако је пажња везана за разум, а човек непрестано размишља, то значи да ум није у свом природном кретању, већ је помрачен. Ако је пажња у срцу, док је истовремено предмет разума створени свет који нас окружује, то показује да се ум креће у складу са својом природом, односно да ум живи у свом природном стању.

Пошто ова анализа може бити нејасна и апстрактна онима који немају искуства, приступићу ширем разматрању ове теме посредством аскетског искуства наших светитеља.

На почетку треба нагласити схватање тога шта је заправо ум, као и свест да је разликовање ума и разума услов духовног искуства. То може разумети само онај који има искуство. Само човек који је очистио своје срце од помисли и чије срце већ нормално функционише може разумети шта је заправо ум.

Они који немају искуства, чак и ако читају многе анализе и разноврсне практичне савете, неће моћи да разумеју ништа. У вези са овим питањем исто важи и за телесно око. Колико год описа о бојама и њиховим разликама чуо од оних који виде, слеп човек не би могао да разуме многе ствари. Тако ни онај чији је ум помрачен не би могао да разуме постојање ума, вредност и познање које би посредством њега стекао, па чак ни разлику између ума и разума.

Оно што знамо о телесним чулима још више важи за духовна осећања, а природно и за човеков ум. Зато разумевање ове теме претпоставља духовно, лично и унутрашње искуство. Другим речима, свака анализа личила би на покушај неког доброг уметника да опише чудесну хармонију неког великог музичког дела човеку који нема слуха. Такав опис и анализа били би немогући.

Ипак, прихватићу се једне мале анализе, иако знам да сам лично слеп и глув за ова духовна питања која представљају суштину и основу Православног Предања.

Када човек почиње да живи духовним животом, он се у највећој могућој мери придржава Христових заповести, живећи у покајању. На почетку овог новог пута човека обузима блажена жалост и покајање због његовог ранијег грешног живота. Започињући овај прелаз, хришћанин заиста доживљава прва Христова блаженства — духовно сиромаштво и блажену духовну жалост.

Самоукоревање и жалост изражавају се и кроз молитву. Другим речима, када човек спозна своју духовну болест, он плаче и тугује, истовремено молећи Лекара душа, Богочовека Христа, да га исцели. Тако се у атмосфери дубоког покајања и жалости човек моли Богу, изговарајући различите молитве као што су: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешнога“, „просветли моју таму“, „исцели душу моју, јер сагреших Теби“ и тако даље.

Ова повезаност смирења, жалости и молитве може започети и на други начин. На почетку се хришћанин упражњава у разумној молитви, у понављању молитве „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“ својим устима и разумом. То јест, он се упражњава у такозваном методичком начину молитве.

После дугог напора усредсређивања ума на речи молитве и одбацивања других мисли, током вишечасовног понављања молитве рађа се осећање ништавности, покајања и плача. Тако се у овом случају са молитвом повезују духовно сиромаштво и блажена жалост.

После велике борбе и дуготрајне молитве, која је повезана са покајањем и смирењем, у тренутку када човек то не очекује, ум спушта молитву у срце и тада се он заправо одваја од разума, јер ум почиње да изговара молитву коју је до тог тренутка изговарао разум.

Човек то осећа као неку слатку бол у телесном органу срца. Као када нас боли неки телесни орган па се ум и пажња усредсреде на то место, исто се дешава и у овом случају, с том разликом што је ова бол слатка, што поседује извесну топлину и повезује се са срчаним осећањима љубави и ероса.

Управо нам то даје знак за разликовање ума од разума. Када се ум одвоји од разума, човек осећа ову слатку и топлу срчану бол, док је истовремено предмет разума свет који га окружује.

У светоотачким текстовима и живом Предању, које се и данас практикује, каже се да човек поседује два сазнајна средишта: једно је разум, а друго ум. Такође се каже да у природном човеку, у обоженом човеку, то јест у човеку Божије благодати, могу истовремено да функционишу оба средишта, као и две делатности, односно енергије душе.

Тако је могуће да се човек, док једе и ради, истовремено и умом моли. То је разумљиво на основу онога што је претходно речено. Човек може да ради, да једе, да учествује у неком разговору или да спава, а да истовремено осећа извесну слатку бол у телесном органу срца.

Ова бол је повезана са силаском ума у срце, јер је ум привучен у тај простор. Штавише, ум није само привучен, већ силази у дубину. Тада човек осећа телесни орган срца као неки дубоки извор без краја.

Делатност разума и бол срца показују разлику између разума и ума. А то се, као што је већ речено, дешава истовремено и паралелно. То човека испуњава радошћу и ликовањем.

Зато кажемо да долазак ума у срце, односно умна молитва и просветљење ума, не настају уклањањем сазнајних функција, нити се дешавају посредством неког интелектуалног изласка или екстазе.

Напротив, приликом силаска ума у срце човек има потпуну свест о свету који га окружује, о разлозима и делатностима, док истовремено осећа ову срчану бол у горњем делу телесног срца, која се јасно разликује од бола насталог услед болести.

У тренуцима израженог дејства ова бол се усклађује и сједињује са неком молитвом која или у том тренутку долази као Божије откривење, или представља човекову потребу, или је једноставно молитва коју је човек имао у свом разуму и сада је преноси у срце.

Тако у том тренутку он чује молитву како се изговара у његовом срцу, док су све мислене силе и умна осећања усредсређени тамо као у једном чулу.

Као пример могу навести дисање повезано са телесним органом срца. Када дубоко удахнемо и задржимо ваздух, тада имамо осећај као да нас срце боли, као да се тамо усредсређује пажња. Зато и спортисти теже оваквој сабраности, јер схватају да она има велики значај за мир, снагу и одлучност.

Међутим, ова усредсређеност у срцу остварује се кроз молитву и силазак ума ка срцу посредством Божије благодати, при чему ова преслатка бол делује без грчења, без насиља над срцем, већ са великом лакоћом и слободом, без икаквог додатног напора човека.

Другим речима — веома мирно, без дубоких удисаја, иако човек нормално удише и издише, осећа ову слатку бол без притиска. Понављам, ово нема везе са удисањем и издисањем.

У почетку се ова преслатка бол доживљава у телесном органу срца, али касније прелази у нешто друго и дубље. Ова бол је психосоматска. И као што сам већ рекао, она је повезана са покајањем, жалошћу и молитвом Богу, док разум живи у свом сопственом свету.

У то време телесни орган срца није изложен било каквом притиску или насиљу. Тада човек стиче такву осетљивост да разуме када ум улази у срце, а када излази. То постаје осетно захваљујући присуству ове слатке боли, која има такву дубину као да нема дна.

Тек тада човек разуме разлику између ума и разума.

Један Светогорац ми је говорио да је разлика која постоји између вина и чистог алкохола слична разлици између разума и ума. Ум је веома истанчан, чист и снажан. Разум је грубљи. Разлика је аналогна и квалитативна.

Овоме не можемо много тога додати. Реч је о духовном искуству, о искуству умног делања, о духовној осетљивости која се не стиче аналитичким истраживањима, нити научним филолошким проучавањем светоотачких текстова, већ унутрашњом духовном борбом кроз дејство Божије благодати.

Из књиге „Духовни оријентири за савремено друштво“ митрополита Јеротеја (Влахоса), „Омофор“, 2017.

извор

И када дођоше народу, приступи му човјек и паде на кољена пред њим говорећи: „Господе, помилуј сина мог, јер је месечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити. А Исус одговарајући рече: „O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпјети? Доведите ми га амо.” И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: „Зашто га ми не могосмо изгнати?” А Исус им рече: „За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: "Пређи одавде тамо", и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом.” А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: „Син Човјечији биће предан у руке људске; и убиће га, и трећи дан устаће.” И веома се ожалостише. Јеванђеље по Матеју, зачало 72 (17,14 -23)

„Када парови долазе свештеницима да разговарају о свом венчању, свештеницима је занимљиво да их питају да ли се воле. Какво глупо питање! Како би они то могли да знају? Хришћански брак није заснован на томе да ли сте заљубљени. Хришћански брак пружа вам прилику да током читавог живота вежбате верност, тако да тек осврћући се на свој брак можете да га назовете љубављу. То је тешка дисциплина која траје много година.“
— Стенли Хауервоз

Ниједно питање у савременом свету не врши толики притисак на Цркву као питања која се тичу пола и брака. Такозвана сексуална револуција у великој мери је успела да из корена промени начин на који наша култура разуме и једно и друго. Ослањајући се на веома селективан (а понекад и противречан) скуп политичких, социолошких и научних аргумената, противници хришћанске традиције залажу се за радикалне промене са жаром који носи сва обележја револуције. И у томе су стекли превласт.

Они који данас тврде да „бране брак“ заправо користе израз који није сасвим тачан. Брак као друштвена установа напуштен је још одавно. Данашње борбе нису борбе за брак, већ за поделу остатака након његовог разарања. Прекасно је да се брак брани. Уместо тога, потребно је да се брак поново учи и живи. Црква треба да буде место где се то учење преноси, али и место које ће супружницима пружати подршку у борби да га заиста живе. На срећу, духовно наслеђе Цркве већ поседује сва средства потребна за тај задатак. Недостају само људи спремни да прихвате ту борбу.

Брачни закони некада су представљали правни оквир хришћанске културе. Упркос разорном утицају просветитељства и реформације, основни облик брака дуго је остао нетакнут. У многим земљама, нарочито онима које баштине енглеску правну традицију, Црква је деловала као продужена рука државе, док је држава штитила хришћански идеал брака. Као што Hauerwas истиче у уводном цитату, брак као установа традиционално није био заснован на романтичној љубави, већ на верности, постојаности, очинству и одговорности према породици.

Традиционални западни обред венчања никада није питао младенце: „Да ли га волиш?“ Уместо тога питао је: „Да ли обећаваш да ћеш га волети?“ То обећање било је само један део читавог низа завета:

Хоћеш ли узети ову жену за своју закониту супругу, да заједно живите према Божјем установљењу у светој тајни брака? Хоћеш ли је волети, тешити, поштовати и чувати у болести и здрављу? Хоћеш ли се одрећи свих других и остати веран само њој док год обоје будете живи?

А затим:

Ја, Н., узимам тебе, Н., за своју закониту супругу, да од овога дана будемо заједно, у добру и у злу, у богатству и сиромаштву, у болести и здрављу; да те волим и негујем док нас смрт не растави, према светој Божјој установи. Томе ти дајем своју веру и обећање.

Јасно је да је основна намера ових завета била верност у свим околностима током читавог живота. Закони који су уређивали брак постојали су управо да би осигурали испуњење тог обећања и да би отежали свако одступање од њега.

Развод је некада било веома тешко добити. Били су прописани дуги рокови чекања и морали су бити испуњени веома одређени услови. Цркве су, у најмању руку, веома отежавале поновно ступање у брак. Обавезе према деци биле су јасно одређене и заснивале су се на родитељским (биолошким) правима и дужностима. Читав сплет породичних закона усмеравао је друштво ка очувању брака.

Наравно, ништа од тога не би било од користи да није одражавало и шири друштвени консензус. Супротно често понављаној тврдњи, морал се заиста може уређивати законима — закони, уосталом, ретко чине ишта друго. Међутим, морални закони доживљавају се као угњетавање уколико нису у складу са општеприхваћеним моралним схватањима једног друштва. Закони који су штитили брак управо су одражавали такав културни консензус: људи су их сматрали природно исправним.

Узгред, треба напоменути да су закони који су уређивали брак и својинска права често били неповољни по жене. Тим питањем се, међутим, нећу бавити у овом тексту.

Морални консензус који је уређивао брак почео је да се распада првенствено у периоду након Другог светског рата у западним друштвима. Многи су узроци допринели том слому. Мени се као најзначајнији чини нагли пораст друштвене покретљивости (посебно у Америци), који је разорио стабилност проширене породице и свео породични живот на изоловане појединце и уске породичне јединице.

Први велики правни ударац овом традиционалном поретку било је увођење закона о разводу без утврђивања кривице („но-фаулт диворце“), према којима није било потребно навести разлог за развод. Занимљиво је да су такви закони први пут уведени у Русији почетком 1918. године, непосредно након бољшевичке револуције. Њихов циљ, како наводи Википедија, био је да „из корена преобразе друштво на свим нивоима“. Тај експеримент је касније претрпео значајне измене. У Сједињеним Државама прва савезна држава која је усвојила такве законе била је Калифорнија, и то тек 1969. године. Од тада су они постали уобичајени широм земље.

Ове промене у брачном законодавству пратиле су и промене у самом културном схватању брака. Уместо некадашње готово нераскидиве заједнице, брак се постепено претворио у уговорни однос између две особе, склопљен ради циљева које оне саме одређују. Према једном истраживању из 2002. године, око 95 процената Американаца до своје 44. године имало је сексуалне односе пре брака. Практично можемо рећи да је готово сваки Американац средњих година имао сексуалне односе ван брака.

То су јасни разлози због којих је данас прекасно говорити о „одбрани брака“. Традиција је постала нешто што се сматра превазиђеним. Међутим, из тога никако не произлази да је та традиција погрешна или неистинита.

Наравно, многи остаци традиционалног хришћанског поимања брака и даље постоје. Већина људи и даље замишља брак као заједницу за цео живот, иако истовремено стрепи да можда неће имати среће да тако и буде. Предбрачни уговори углавном су средство којим се служе богати. Али сва та осећања везана за доживотну приврженост остала су само – осећања. Она више нису укорењена у најдубљим разлозима због којих људи ступају у трајне односе. Припадају свету бајки, у којима се живи „срећно до краја живота“.

Класично хришћанско схватање брака припада сасвим другом жанру – жанру мучеништва. Оно подразумева опредељење за умирање себи. Као што Hauerwas примећује, управо верност током читавог живота одређује шта значи волети некога. Тек на крају једног верног живота можемо за некога рећи: „Волео је своју жену.“

Поједини аутори последњих година пишу о такозваној „Бенедиктовој опцији“, појму који је први увео Аласдаир Макинтајер у својој књизи После врлине (Афтер Виртуе). Та идеја упоређује данашње стање са временом распада хришћанског Римског царства на Западу, односно са почетком средњег века. Како Макинтајер истиче, хришћанска цивилизација није обновљена великим освајањима нити новим законима, већ стрпљивом истрајношћу малих монашких заједница и хришћанских села која су их окруживала. Управо је тај образац током векова омогућио ширење хришћанске цивилизације, како на Истоку тако и на Западу.

о. Стивен Фриман

(наставак...)

„Умири сваког дана да би остао жив; јер ко се боји Бога тај ће бити увек жив“ Свети Антоније Велики 

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/svsisoje-nad-grobom-aleksandra-makedonskog

Преиспитај пажљиво свој однос и настројење према свим својим ближњима уопште, јер је сваки твој ближњи саздан по обличју и подобију Божијем, сваки је дело руку Његових, Његова својина, о свакоме промишља и сваки је на овоме свету зато да би, докле год је жив, служио Његовој божанској слави и да би после смрти био вечно са Њим на небесима.

Осим тога, сагласно јеванђелском закону ближњи је Христов брат, Његов повереник, Његов намесник и Његово лице. Све оно што ти је Христос дао, дао ти је на зајам, да би ти све то опет дао свом ближњем, те ти је рекао: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Знај, стога, брате, да своме брату не дугујеш мање него своме Избавитељу и да не можеш ни зло ни добро да чиниш своме ближњему, а да то зло или добро не пређе са обличја (иконе), то јест човека, на прволик, то јест Христа: „поштовање исказано обличју (икони) прелази на његов прволик“, каже Василије Велики, а сагласно Григорију Богослову: „онај ко се стара о творевини указује поштовање творцу“. Укратко речено, као што губиш веру ако из њеног символа уклониш једну једину реч, тако губиш и љубав Божију ако из своје љубави изузмеш једног јединог ближњег. А шта си ти без љубави Божије? Ништа друго до отпадник и осуђеник на вечне муке паклене.

Посебно је важно да преиспиташ како се према својим ближњима односиш у својој помисли:

а) Да ли их твоја помисао самовољно и безобзирно осуђује и да ли према ближњему гајиш неосновано подозрење, а на то се односе речи: Не судите, да вам се не суди (Мт. 7, 1).

б) Преиспитај да ли завидиш ближњему када га други хвале или када напредује у послу.

в) Да ли погрешно тумачиш његове поступке сматрајући његове заправо врлинске поступке злим, тако што његово смирење, на пример, сматраш лицемерјем, његову простодушност сматраш глупошћу и безумношћу, а тако и све остале његове поступке у срцу осуђујеш, па чак и саму његову намеру осуђујеш, а она је тако недокучива и сакривена да о њој не суди ни Црква, као што каже апостол Павле: Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1. Кор. 4, 5).

г) Преиспитај, затим, помно да случајно не гајиш према свом ближњем такву мржњу због које не можеш ни да га видиш, па си уверен да не чини ништа добро, а о томе је у Писму речено: Немој мрзети на брата свог у срцу свом (3. Мој. 19, 17), а Јован Богослов каже: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1. Јн. 3, 15).

Преиспитај потом, брате, како се према ближњем односиш у својим речима:

а) Да ли га неправедно осуђујеш као кривца пре него што испиташ све околности неког његовог поступка.

б) Да ли о њему са презрењем или љутњом говориш било у његовом присуству било одсуству.

в) Да ли његове мане и грешке откриваш некоме ко га не познаје, или са другима учествујеш у разговору говорећи рђаво о њему. Упитан о томе, то јест да ли треба откривати братовљеве мане или сагрешења, ава Пимен је одговорио овим мудрим и божанским речима: „Када прикријемо сагрешење свога брата, и Бог ће прикрити наше“.

г) Да ли ближњега својим тешким, грубим, безочним и увредљивим речима жалостиш и наводиш да осећа одвратност према теби, јер на то се односе речи Премудрости Сирахове: „Од плача бива смрт, и плач истински троши снагу“ (38, 18).

д) Обрати пажњу да ли нерасудно претиш ближњему или му гордо заповедаш, јер је написано: Смирењем сматрајте један другога већим од себе (Фил. 2, 3) и још је написано да треба међусобно да се поштујемо покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф. 5, 21).

ђ) Да ли исмеваш ближњега или га са задовољством љутиш, или можда налазиш задовољство гледајући како га други исмевају или наводе на љутњу.

е) Преиспитај да ли му дајеш рђаве савете да би му нашкодио.

ж) Да ли другима откриваш тајне које ти је сам ближњи поверио или које су ти неки „у поверењу“ о њему рекли. Стога Премудрост Сирахова каже да човек који открива тајне свога брата губи поверење и никада неће имати пријатеља: „Онај који открива тајне губи поверење и неће наћи пријатеља по души својој“ (27, 16); и још каже да је међу пријатељима могуће помирење ако један удари и повреди другога, па чак и ако га у препирци увреди, али је помирење немогуће ако пријатељ открије тајну свога пријатеља: „Рана се може повезати, и после расправе могуће је помирење; али ко открије тајну, тај је изгубио наду за помирењем“ (Прем. Сирах. 27, 22-23).

з) Да ли о њему шириш гласине откривајући другима све оно што код њих може узроковати несугласице и свађе са њим, а о томе је написано: Ко милује свађу, милује грех (Прич. 17, 19) и још: Човек гневљив замеће распру (Прич. 15, 18).

и) Да ли јавно називаш лицемерјем добро које твој ближњи чини.

ј) Преиспитај напослетку још и да ли гордо, упорно и тврдоглаво истичеш своје мишљење противно мишљењу свог ближњег само и једино зато да би из расправе изишао као победник, што никако не приличи хришћанину, као што је написано: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1. Кор. 11, 16).

Преподобни Никодим Светогорац

(из књиге ДУХОВНЕ ВЕЖБЕ)

извор

(2. Кор. 11, 31-12, 9 ) Aпостолским штивом ставља нам се једна опора тема за размишљање. То је питање: откуд и зашто болест?

Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9)
 
Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније.
 
Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо.
 
Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам.
 
Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16)
 
Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора.
 
Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик)
 
Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може.
 
Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“
 
„Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7)
 
Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“.
 
А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик)
 
„Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5)
 
Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник)
 
Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник).
 

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//2702.bolest-–-zalac-u-tijelu-–-na-dobro-nase-i-spasenje-duse.html

Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.
1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.
2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 
3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.
С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.
1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 
2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 
3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.
Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.
 

Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

.. Два младића иду уском улицом која води од Јерусалимског храма. О нечему се жестоко расправљају. Зауставили су се на раскршћу, и почели да вичу, машу рукама, доказујући свако своје. Чини се још само мало - и младићи ће напасти један другог! Најзад се један окреће и брзо одлази. Тешко је замислити да ови дебатанти имају много тога заједничког - они су рођаци, дуги низ година су се школовали у истом граду од истих учитеља... Ускоро ће имати још један сусрет. И биће много горе од уобичајене расправе на улици ... Али да кренемо редом.
Стефан и Савле – тако су се звали ови младићи. Били су у рођаци. Обојица су Јевреји, обојица су дошли у Јерусалим да проучавају древни Мојсијев закон. Можда су се чак срели на часовима истих учитеља, слушали иста учења. Шта их је толико подијелило и натјерало да се свађају?
И ево у чему је ствар. Једном је Стефан чуо глас о Исусу, изузетном учитељу из Галилеје, који говори невјероватне ствари и чини чуда. Младић се толико заинтересовао да је одлучио да се придружи онима који су слиједили Исуса. Ријечи Христове, Његове проповиједи толико су погодиле Стефана да се младићу свијет преокренуо! Све се промијенило, све је заискрило новим бојама, све поуке које је Стефан добијао од својих некадашњих учитеља изгубиле су смисао... Стефан је постао вјерни, одани ученик Христов, један од апостола Спаситеља. Сада је и сам исповиједио вјеру у Христа.
А шта је са Савлом? Овај млади човјек био је заокупљен проучавањем. Бриљантно је учио! Велики учитељ Гамалил га је подучавао Тори - главном јеврејском закону. Савле, природно способан, надмашио је своје вршњаке у знању и марљивости. Штавише, био је из племените, поштоване породице и наслиједио је титулу римског грађанина од својих родитеља – а Јудеја је тада била управо под влашћу великог и снажног Римског царства. Мало ко је могао да добије титулу римског грађанина. То је власнику дало посебне привилегије, отворило пут до високих положаја. Римски грађани имали су право гласа када се одлучивало о најважнијим државним питањима. Римским грађанима се чак судило по посебним правилима. Једном рјечју, Савле је имао свијетлу будућност, па није желио да зна ни за каква друга учења и нове истине које су разни лутајући проповједници нудили људима. Штавише, док је Стефан слушао Христову проповијед, Савле је постајао све строжи и нетолерантнији према онима који су се усуђивали да одступе од древног јеврејског закона. Као и његов отац, Савле је постао фарисеј - утицајна личност у Јерусалиму и ... побожни прогонитељ хришћана. 
Тако су се путеви Савла и Стефана раздвојили. Али када би се несугласице младића ограничиле само на спорове! Нажалост, ускоро су се сударили под много тежим околностима.
Чувар одјеће
Прошло је неколико година од распећа Христовог, Његовог Васкрсења и Вазнесења. Апостоли су наставили да причају људима о васкрслом Спаситељу...Ево трга у Јерусалиму. Данас је овдје гужва. У центру окупљене масе људи је човјек који страствено и ентузијастично проповиједа. Ко је он? Да, то је... Стефан!
Младић више није само Христов сљедбеник: због његове јаке вјере апостоли су га изабрали за помоћника. Он није само проповиједао – активно је учествовао у пословима хришћанске заједнице и био одговоран за многе ствари: организовао је вечере љубави које су организовали апостоли, дијелио одјећу сиромашнима, помагао сиромашнима...
Управо сада он говори људима о Христу. Али како се Стефан не боји? На крају крајева, његови непријатељи могу бити у окупљеној маси људи!
Јеврејски свештеници већ узвикују нешто љутито и љутито, подстичући окупљени народ да прекине проповијед. Стражари се већ крећу кроз гомилу. Тада је Стефан опкољен... Ухапшен је!
Стефан је убрзо изведен пред суд. Не признаје своју кривицу. Напротив, он оптужује јеврејске свештенике да су убили Исуса. Они су огорчени до крајности. Стефан је осуђен и одвучен иза градских зидина. Побјеснели Јевреји бацају своју горњу одјећу на гомилу, стављају неког поред ње да чува, а сами узимају камење са земље и ... почињу да га бацају на несрећног Стефана!
Али, чекај..... Лице тог чувара одјеће дјелује познато...Је ли то... Савле?! Али шта он ради овдје? Да ли заиста помаже убицама свог рођака?!
Да! Док чува одјећу џелата, Савле посматра како Стефана каменују. Камење лети и лети. Стефан је већ окрвављен. Моли се за своје мучитеље, моли Христа да прими његову душу и... умире пред Савлом.
Тако је Стефан постао први хришћански мученик. 
Шта је са Савлом? Да ли је могуће да се послије тако страшног масакра, чији је свједок и учесник постао, ништа није промијенило у његовом животу? Замислите не. Ево га, жив и здрав, успјешан и богат. Утицајни, просперитетни римски грађанин у Јерусалиму.
Савле иде у Дамаск
Прошле су године. Након Стефановог каменовања у Јерусалиму, почело је гоњење хришћана. Христове ученике су тражили, прогањали, хапсили, затварали, чак и убијали, сматрајући их непријатељима јеврејске вјере. Хришћани су били принуђени да напусте град и сакрију се на другим мјестима. Савле је са све већом ревношћу учествовао у прогону. Успио је да направи много невоља у Јерусалиму, нанио је много зла људима. Истина, Савле је то учинио, мислећи да чини добро – искрено је вјеровао да је хришћанство опасно за његову вјеру. На крају дође прогонитељ јерусалимском првосвештенику. И затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим. Првосвештеник је Савлу дао писмо упућено вођама јеврејских заједница сиријског града Дамаска, да би помогли Савлу да ухапси хришћане и доведе их у Јерусалим. И тако је, Савле кренуо на пут ка Дамску.
Свјетлост и глас
Врео дан. Пут води кроз стјеновиту пустињу. Врући ваздух трепери изнад њега... Шта је то? У даљини се ковитла прашина. Чују се кораци... Ово је Савле са својим сапутницима који се крећу из Јерусалима у Дамаск. Горући поглед, одлучан корак, иде самоувјерено ка непријатељу. Савле иде у рат... са хришћанима.
Три стотине километара дијели Јерусалим и Дамаск. Није им први дан на путу и још је дуг пут до тога. Уморни. А сунце пече немилосрдно до подне ...Одједном - шта је то? Свјетлост! Каква сјајна свјетлост са неба! Зраци су погодили Савла право у лице!
Picture
Фарисеј пада на земљу, покривши уши. А онда чује Глас:
— Савле! Савле! Зашто ме гониш?
- Ко си ти, Господе? Савле упита.
„Ја сам Исус кога ти гониш. Тешко ти је против бодила праћати се.
Људи у близини стајали су забезекнути. Савловог саговорника нису видјели. Али ко му се обраћа? Коме он упућује своја питања? Тренутно се дешава нешто невјероватно...
А разговор се наставио:
- А он дршћући од страха, упита: Господе, шта хоћеш да чиним? - И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити (ДАП 9, 3-6).
Савле је послушно устао. Само... Шта му је?! Очи су му отворене, трепће, трља очи шакама, а не види ништа!.. Савле је ослијепио!
Зачуђени Савлови сапутници подижу га под лактове. Савле је шокиран. Шта је то? Зашто тако јако свјетло, а затим тама? Зашто су сапутници сада принуђени да га воде у Дамаск за руке, као дијете? Шта су значиле ријечи Господње? И како да настави да живи сада – слијеп и беспомоћан? Читав живот мрзитеља хришћана у трену се преокренуо.
Неочекивани гост
Пратиоци су довели ослијепљеног Савла у Дамаск, и оставили га у једној од кућа. Три дана није ништа видио. Три дана није ништа јео ни пио.
Одједном се на прагу куће појавио човјек. Ко је он? Доктор? Свештеник? Не. Зове се Ананија и он је... Христов ученик!
Али како је Ананија завршио овдје, у кући у којој се налазио прогонитељ хришћана? Зашто би дошао у код непријатеља? Можда није знао ко је и зашто стигао у Дамаск?
Не, Ананија је много чуо о Савлу. И – најгоре! Чуо како је овај ратоборни римски грађанин прогонио и убијао његове другове. Такође је знао за сврху са којом је Савле стигао у град. Али дан раније, Ананију се сам Господ јавио у виђењу:
Ананија! А он рече: Ево ме, Господе! А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер Гле, он се моли Богу.
Био је веома изненађен! Али Господ је инсистирао: А Господ му рече: Иди, јер Ми је он сасуд изабрани, да изнесе Име Моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име Моје.
Зашто је Господ назвао Савла „изабраним сасудом“? Шта то значи? Бог је изабрао такву слику да објасни да је Савле, као сасуд, био испуњен силом Божијом, да је морао да испуни посебан задатак, да само за њега ријеши изводљив задатак од Господа. Шта је овај задатак, биће јасно касније. У међувремену, Ананија се није усудио да се супротстави Ријечи Божијој. Учинио је све како је Господ заповиједио: ушао је у кућу у којој је био Савле, положио руке на њега говорећи:
Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. И одмах отиде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се. И узевши храну, окрепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску.
Ко није вјеровао Савлу?
Савле је повратио снагу и остао у Дамаску још неколико дана. А онда је отишао у пустињу. Требало му је времена – шок свега што му се догодило био је превелик, његови погледи и увјерења су се превише промијенили. Савле се спремао да изађе да проповиједа. Уосталом, у то вријеме није било Светог писма, већ само усмених предања о Христу, чији су чувари били апостоли, који су и сами видјели и чули Господа. Савле још није могао да се научи вјери од апостола – они му нису вјеровали, сјећајући се да је донедавно био прогонитељ и мучитељ хришћана. Савле је имао само један начин да схвати вјеру – молитву у самоћи, удубљивање у себе и откровења од Самог Христа.
Коначно, из Арабије, Савле се вратио у Дамаск. Обратио се људима проповиједајући Христа, али ... они му нису вјеровали! Људи су га слушали и шапутали: „Није ли ово Савле, прогонитељ из Јерусалима? Говорио је једно, а сада – сасвим друго! Да ли је искрен? Може ли му се вјеровати...? Било је оних који нису сумњали: да, Савле је сада такође сљедбеник Исусовог учења. Али умјесто да пођу за проповједником да се окрену вјери, ови људи су се разбјеснели и одлучили да га убију!
Бјекство
... Над Дамаском - дубока ноћ. Огроман мјесец јарко осветљава градске зидине. На капији неке фигуре покушавају да се сакрију у сјенци. Ово су Јевреји. Овде су даноноћно дежурни да убију Савла ако буде хтио да побјегне из града. Стражари не одлазе ни ноћу...Т-с-с! Какво је то шуштање?.. Спушта се корпа са зида даље од капије на конопцу! Шта је у њој? Можда лопови износе украдено из града? Или неко покушава да прокријумчари забрањену робу ван градских зидина? Не, у корпи је човјек! То је... Савле! Да, уз помоћ ученика, Савле је надмудрио стражаре и изашао из града неопажен, жив и неповријеђен. Тајно је отишао из Дамаска у Јерусалим. Стигавши у престоницу, Савле се придружио Исусовим ученицима, упознао се са апостолима Петром, Јаковом, испричао како је видио Господа и шта му је Бог говорио. Тако је, чинило се, Савле нашао свој нови дом, гдје је могао да живи окружен браћом по вјери, заједно са њима да служи Богу и ближњем. Али Бог је имао посебан пут за њега. Морао је да оде у далеке земље да однесе вијест о Христу људима који су тада вјеровали у друге богове. Управо је то био задатак за који је Господ назвао Савла својим „изабраним сасудом“.
Кроз олују, врућину и хладноћу
Савле је кренуо на путовања. Некада дрски, горди, љути фарисеј, а сада скромни хришћанин, оснивао је заједнице вјерника у различитим градовима. Понекад када је отишао, људи су имали питања. Тада им је Савле писао посланице. Савле је морао да пређе хиљаде километара - на бродовима, на коњу, а понекад и пјешке. Посјетио је разне земље, градове проповиједајући о Христу. Доживио је опасне авантуре на својим мисионарским путовањима, бродоломе, вјетрове и олује, врућину и хладноћу, неколико пута био близу смрти и неким чудом избјегао је...
Прошавши кроз многа искушења, Савле се још више промијенио – све што је раније било важно за прогонитеља хришћана постало је празно и непотребно за хришћанског мисионара. Сада је другачији, а чак је и изабрао друго име за служење Христу – Павле. И данас га знамо под овим именом: некадашњи Савле – то је велики апостол Павле.
Ревнитељи старе јеврејске вјере су пажљиво и опрезно посматрали Павла. Били су веома огорчени на све што је чинио бивши фарисеј. Дуго су размишљали како да поступе са хришћанским мисионартом. Коначно, када је Павле још једном завршио у Јерусалиму, градски свештеници су нашли изговор да га ухвате... И после-неког времена, Павле се налази у Риму. На крају крајева, он је римски грађанин - и суђење му се мора одржати у престоници Римског царства. Тада је владао окрутни цар Нерон. Суђење је одржано. Павле је осуђен на смрт. Пострадао је за Христа, као некада Стефан.
***
Ето то је била једна задивљујућа прича о човјеку који није видио Христа у свом земаљском животу, али је чувши глас Спаситеља у пустињи, потпуно се промијенио и постао један од највећих учитеља који је проповиједао Јеванђеље многим, многим народима. Прича о Савлу који је постао Павле.

Извор: Фома.ру/ превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

„Боље је да нешто не испуниш и у дубини душе прекориш себе због недостатка,“ — говорио је старац, „него да све испуниш и помислиш да си добро урадио.“ Кад би приметио да неко има склоност ка формализму и буквалном извршавању правила и дужности, старац би намерно тражио да се нешто прекрши, говорећи да је таквом човеку корисније да остане „непоправљен“. Исто тако, слабе и немоћне је бодрио речима да Бог не тражи подвиге веће од телесних снага, и да је Њему угодније срце скрушено. Зато се никада не треба смућивати ако ниси успео да постиш као други, ако ниси у стању да одстојиш дуге службе или да радиш у манастиру.

„Ако не можеш да стојиш целу службу — седи, али не излази из цркве. Ако не можеш да постиш — поједи нешто и тиме ћеш се смирити, и нећеш осуђивати друге који из здравствених разлога нису могли да изврше послушања,“ — говорио је старац и тешио их: „Захвали Богу и на томе што живиш у обитељи — и то је милост Божија.“ А затим би додао, охрабрујући: „Ја ето ништа не радим, само лежим.“

Са великом љубављу и разумевањем приступао је слабима, али од здравих је тражио снажно самоприсиљавање. Говорио је да су лењост и немоћ тако испреплетане у човеку да је понекад тешко препознати где једно престаје а друго почиње. Лако је заменити лењост за немоћ.

Увек је саветовао да се редовно иде у цркву, говорећи: „У Писму пише: ‘Певаћу Богу мојему докле постојим, узносићу молитве своје Господу пред свим људима Његовим.’“ Ко себе присиљава да иде у храм Божији, тога Господ удостојава Своје посебне милости.

Ко занемарује своја монашка правила и петосотнице из лењости, горко ће зажалити на самрти. За самовољне подвиге старац није допуштао. Једна сестра је почела да дуго ноћу моли и клања се без броја. Лако јој је то ишло, толико да кад заспи, чинило јој се да неко куца на врата, и она би одмах устала на молитву.

Кад је то испричала старцу, он јој је строго рекао: „Кад те следећи пут пробуде ноћу — не устај и не клањај се. Лежи целу ноћ. Пред само послушање устани и положи 12 метанија.“

Тако је и урадила. У поноћ се пробудила као обично и чула као да неко каже: „Устај, моли се.“ Али, сетивши се старачеве заповести, остала је у постељи до пола пет. Кад је устала да положи 12 метанија, ударила је главом о столицу која раније никад није стајала ту, пошла јој је крв из носа, и толико се замајавала да није успела ни једну метанију да положи.

Када је све то испричала старцу, он јој је одговорио: „Ето видиш, сада знаш ко те је раније будио. Кад си по својој вољи молила, ни хиљаду поклона ти није било тешко. А по послушању — ни 12. Непријатељу је ових 12 било теже од твојих хиљаду. Пре те он будио, а сада није ни дао да положиш ни један поклон.“

Старац је често подсећао на речи: „Предвиђах Господа преда мном свагда, јер Он је с десне стране мене, да не поклекнем.“ Говорио је: „Господ гледа на вас, на ваше срце, и очекује куда ћете склонити своју вољу.“

Господ је увек спреман да опрости ако Му се обратимо скрушеним срцем: „Господе, опрости и помилуј!“ Али ми најчешће, као Адам на питање „где си“, кривимо друге, па уместо опроштаја навлачимо на себе двоструко осуђење.

Упозоравајући на лењост, старац је волео да цитира Светог Јефрема Сирина: „Ради, труди се прекомерно да би избегао болести узалудних трудова.“ Једном је наредио да свако напише и залепи на зид следеће:

„Досада, туга — унука јелена, ћерка!
Да их одгониш — у послу се труди,
У молитви не ленствуј.
Досада ће проћи — и ревност ће доћи!“

Подстичући на трпљење, често је наводио пример светих, и волео да полушаљиво састави четверостих:

„Трпео је пророк Јелисеј,
Трпео је пророк Мојсеј,
Трпео је пророк Илија —
Па ћу и ја!“

Често је понављао: „У трпљењу свом спасавајте душе своје. Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.“

Никад није допуштао да се због грешака смућујемо. „Оне нас и смирују,“ — додавао је. „Да није мраза, хмељ би прерастао храст!“ — објашњавао је тиме да би нас без немоћи и грешака охолост надвладала.

Учио је да се у свему предамо Божијој вољи и промислу, и није волео када неко ропће: „Зашто мени овако, а другима другачије?“ Говорио је: „На оном свету неће питати зашто је теби речено овако или онако, него зашто ти ниси хтео да трпиш и смириш се.“

Живот је попут пређе — иде равна нит, па одједном танка и замршена. Сам старац, препун смирења, много се трудио да и сестре усмерава ка тој врлини. „Бог љуби само смирене. Кад се човек смири — Господ га одмах поставља пред врата Царства Небеског.“

Ако човек неће добровољно да се смири — Господ га смирује жалошћу и болестима. Једна сестра је добила строги укор од настојнице за нешто што није могла избећи. Хтела је да објасни, али разгневљена настојница није хтела ништа да чује и хтела је одмах пред свима да је стави на метаније. Било је болно и понижавајуће. Али сестра је сузбила своје самопоштовање, ћутала и само тражила опроштај.

Кад се вратила у келију, осетила је изненађујућу радост и светлост у души, као да је примила нешто веома радосно. Истог дана је видела старца и испричала му шта се десило. Старац ју је озбиљно саслушао и рекао: „Ово је по Божијем промислу. Господ је хтео да ти покаже колико је сладак плод смирења. Осетивши га, присиљавај себе да се увек смирујеш — најпре споља, па онда и у срцу.“

„Бог даје благодат смиренима. Самооправдање делује као олакшање, али у ствари доноси таму и смућење.“

Говорио је: „Кад си у Оптини — иди на гроб оца Пимена и читај натпис на његовом надгробнику: тако треба да се понаша монах.“ Отац Пимен, духовник братства, био је љубљен због своје кроткости и смирења. Увек је без самооправдавања прихватао примедбе старешина и молио опроштај са склопљеним рукама.

Старац је излагао своја мудра упутства јасно и једноставно, а она су дубоко деловала на душу уморну од борбе и искушења. Његове молитве су највише помагале, али није ни речју остављао без подршке.

„Ово је монашки крст,“ — говорио је. „Носи га без роптања, сматрај себе достојним, и добићеш Божију милост. Бог шаље овај крст онима који Га воле, али и као казну за охолост и немар.“

Ако у том тренутку дођу хулне и очајничке мисли — не треба се смућивати. То је од непријатеља, и не узима се за грех ако не прихватиш. Треба чешће говорити: „Господе, хоћу или нећу — спаси ме!“

Они који живе у послушности и присиљавају себе на смирење — ослобађају се овог крста, али је и он користан и неопходан у монашком животу. Ко га је доживео, бојаће се као огња гордости и узношења.

Једна сестра је питала: „Оче, како да имам смирење? Свети су живели праведно, а себе су сматрали грешнима — то је право смирење. А ја, осим грехова, ништа немам. Какво је то смирење кад само видим шта јесте?“

Старац је одговорио: „Смирење је у томе да човек у дубини срца осећа своју грешност и неисправност, да у себи укорева себе и са скрушеношћу из дубине узвикује: ‘Боже, милостив буди мени грешном!’ Ако се само на речима смирујемо, а мислимо да већ имамо смирење — то није смирење, већ танка духовна гордост.“

Кад су неки слабодушни говорили да је монашки живот тежак, старац би одговарао: „Заиста, монаштво тражи стално присиљавање. То је наука над наукама. Али истовремено, она има огромне предности над световним животом.“

„Свети оци су рекли,“ — додавао је, — „да ако би људи знали какве све невоље и искушења монаси подносе — нико не би ушао у манастир. Али ако би знали какве их награде чекају — цео свет би појурио у обитељи.“

Старац је уопштено био снисходљив. Знајући да људи више не могу издржати тако строг живот као некада, допуштао је из телесне немоћи мало више хране и одеће. Али никад није одобравао жељу за стицањем, а нарочито је био против лутрија и наде у добитке. Говорио је: „Ако је човеку нешто заиста потребно, Бог ће знати и без тога да му пошаље.“

извор

Живот? - Сав је у Богу Логосу и од Бога Логоса. Све што није од Њега и у Њему - у тами је. А то? - у смрти је. Јер је смрт оно што нема Бога Логоса, и што је изван Њега. А то је? - грех, и зло, и ђаво.
Ово троје. Али је све то троје - једна смрт. А смрт - то је непрекидна тама, вечна тама и мрак. Само та тама не шкоди Богу Логосу, не смањује, нити гаси Његову вечну и неугасиву Светлост, коју он пали животом и по људима. Она као и да не постоји, јер где логосна светлост светли тамо нема таме нити је може бити.
Зато свети Благовесник благовести: "И светлост се светли у тами, и тама је не обузе" (ст. 5). Тама је нешто ограничено, јер долази од сазданих бића; а светлост Бога Логоса је безгранична, зато је тама обузети не може. Она је безгранична и у људском животу као логосној творевини. Зато ни њега тама обузети не може све док светли Богом Логосом и зрачи његовим животворним силама.
Основно је хришћанско искуство из живота и рада Богочовека Господа Христа: "Бог је светлост, и таме у њему нема никакве" (1, Јн. 1,5). Љубав је Светлост, мржња је тама: "који љуби - у светлости живи; који мрзи - у тами је (1 Јн. 2,10,11). Новозаветно је начело: Свака еванђелска врлина је светлост; сваки порок је тама.
И светлост се светли у тами. Свети Златоуст богомудрује: Тамом се овде назива и смрт и заблуда. Вештаствена светлост светли не у тами, већ када нема таме; међутим  еванђелска проповед светлила је у сред мрака заблуде која све опседа. Ова светлост прониче и у саму смрт и и побеђује је. Према томе, пошто ни смрт ни заблуда не савлађују ову светлост већ она свуда блиста и светли сопственом снагом, то Еванђелист и вели: "и тама је не обузе". Да, она је несавладива, и не воли обитавати у душама које не желе просветљење...
Бог се не приближава нама силом, против наше воље, него по нашој вољи, по нашој жељи и благорасположењу. Не закључавај врата овој светлости, и доживећеш велику насладу. Ова пак светлост долази нам помоћу вере; и дошавши, веома просвећује онога који је прима. И ако јој ти понудиш чисти живот, она ће стално обитавати у теби. [6]
Свети Кирил Александријски вели: Син није створен; напротив, Он је Бог и стога живот по природи... Он је живот по природи, као Бог из Бога и живот из живота ... Бог и Отац је све у свему кроз Сива у Духу... По човекољубљу Бога твари имају светлост, и уједно са својим прелазом у биће доносе са собом као неку стављену у њих силу разума. 

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Посланица Светог апостола Павла Римљанима, зачало 79 (I, 1-7, 13-17)

Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије, које Бог напријед обећа преко пророка својих у Светим Писмима, о Сину својему, који је по тијелу рођен од сјемена Давидова, Исусу Христу Господу нашем, који је објављен у сили по Духу Светоме за Сина Божијега васкрсењем из мртвих, кроз којега примисмо благодат и апостолство, да ради Имена његовог приведемо у послушност вјере све незнабошце, међу којима сте и ви позваници Исуса Христа, Свима који су у Риму љубљенима од Бога, позванима светима, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Али вам нећу затајити, браћо, да сам много пута намјеравао да вам дођем, да и међу вама имам неки плод као и међу осталим незнабошцима, па бих до сада спријечен. Дужан сам и Јелинима и Варварима, и мудрима и неразумнима. Отуда моја жеља да и вама који сте у Риму проповиједам јеванђеље. Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: „А праведник ће од вјере живјети“.

Јеванђеље Матеј, зачало 10 (IV, 25 – V, 13)

У време оно, за Исусом иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана. А кад он видје народ многи, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утјешити; блажени кротки, јер ће наслиједити земљу; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени милостиви, јер ће бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети; блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас. Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“

https://mitropolija.com/2026/06/01/duhovski-utorak-3/