„Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа, па му узе једно ребро, а место попуни месом. Господ Бог створи жену од ребра, које узе од Адама, и доведе је к Адаму“ (Пост. 2, 21-22).
Пошто се није могао наћи друг Адаму међу створеним животињама, Бог му ствара жену. Према тексту, жена настаје као последње Божије дело, настаје као биће потребно Адаму који је имао посебан статус међу свим створењима. Разлози због којих је Бог створио жену су јасни: она треба да буде Адамов садруг. То, наравно, са собом повлачи важна теолошка питања, чије су импликације вишеструко одзвањале у каснијем предању. Заправо читав опис настанка човека и жене представља добро осмишљен теолошки концепт. Бог ступа у „близак додир“ са Адамом, узимајући му ребро и од њега обликује жену. Тиме се, свакако, наглашава човекова блискост са Богом који га „рукама својим“ обликује. Божији однос према човеку огледа се и у томе што он брине о Адаму. Стога жели да му начини друга спрам њега. Адам је у Еденском врту требао да живи задовољан и испуњен. То није могао постићи као самац, што посредно говори о самој природи људског бића. Иначе, у Старом Савезу самоћа није била пожељна, нити је добро да је човек сам (уп. 1. Сам. 21, 1; Проп. 4, 9-12; Пс. 25, 16; 102, 6). Тек преко Еве Адам је могао да изиђе из себе и да се отвори другом људском бићу. Отварање према другом и успостављање међусобног односа је требало човеку да донесе радост и испуњеност. Тако је могао да постане потпуно људско биће.
Међутим, из тог концепта се развија читав сноп теолошких идеја. Податак да је жена створена од човековог ребра више говори о томе ко је жена, него од чега је жена. Жена је, као и мушкарац, у потпуном смислу човек, исте природе и од истог Творца. Иако то из савремене перспективе звучи саморазумљиво, у доба када је настао текст то се није подразумевало. Напротив, и тада и задуго после на жену се гледало као на власништво. То посредно или непосредно показују и многи старосавезни текстови. Чак велики број закона у Старом Савезу третира жену као посед (уп. Изл. 20, 17). Додуше, њих треба посматрати у другачијем контексту. Они су изражавали свакодневну стварност оновременог друштва. Тешко је замисливо да је у Израилу на друштвеном плану жена имала радикално другачији статус у односу на остатак тадашњег света. Приповест о стварању првих људи је била теолошки идеал којем је требало тежити. Из многих других старосавезних примера познато је да су Израилци често напуштали религијске идеале јахвеизма. Опис настанка жене од ребра човековог је управо био и теолошки апел против њене злоупотребе. Наравно, то су била времена доминације мушкараца, патријархална друштва. На читавом Блиском истоку и касније у античкој Грчкој у друштвеном погледу жена је имала подређену улогу. Писац у суштини говори против таквог схватања. Стога се ова приповест може схватити као својеврсни почетак библијског персонализма.
Такво разумевање жене подразумева и њен адекватан однос са мушкарцем. Да ли је она његова слушкиња или садруг? И по овом питању писац је био далеко испред свога времена. Жена је човеков садруг, што такође значи и помоћница, али не робиња. Чак је и идеја рађања и продужења рода у овом контексту занемарена.
Жена нема никакву другу функцију, сем да буде са човеком. О рађању се говори тек после грехопада. Ипак, љубав између мушкарца и жене има своју наглашену сексуалну димензију. Стих у којем се каже „Зато ће оставити човек оца својега и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело“ (2, 24) управо сугерише полно сједињавање. Полно сједињавање се овде разумева као израз највеће блискости и поверења које постоји између мушкарца и жене. То је начин остваривања истинског заједништва, што и јесте улога полности: „биће двоје једно тело“. Међусобна привлачност је „покретачка снага“ заједништва. Овим писац истиче моногамни идеал: једна жена. У преводу то значи и један муж, иако многи старосавезни текстови реалистично говоре о пракси многоженства, што се види и у случају праотаца. Јаков је имао две жене и две наложнице. Самуилов отац Елкана је имао две жене. Када се овом дода полигамија цара Давида и Соломона. Ипак, библијски идеал је моногамна која се заснива на достојанству човекове личности, било да је у питању мушкарац или жена.
…
Истовремено, писац је реалистично представио поводљиви и радознали карактер жене, као и њену способност да утиче на мушкарца. Тај моменат је описан у згоди пробања плода са дрвета познања. Многи теолози су то касније искористили у намери да учврсте своја мизогина настројења. У томе се често ишло предалеко, нарочито у монашким круговима. Свесно или несвесно је заборављено да је Бог, пре него што је и створио жену, забранио Адаму плодове са дрвета познања (уп. Пост. 2, 17). Највећа одговорност је била на Адаму. Он је, као и Ева, подлегао искушењу, у чему се такође види њихова базична сродност „кост од мојих костију, и тело од мојег тела“ (2, 23). Тек после греха, Бог прориче жени да ће бити подређена мужу: „и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар“ (3, 16). Пад у грех је имао своје конкретне последице. Адам је убудуће морао „са знојем лица својега јести хљеб“, док је Ева постала подређена мужу. У новим животним условима, када се међу људе увукло међусобно неповерење и подозривост, завладао је закон јачег. Управо је то жену довело у подређен положај. Услови у свету су због грехопада постали груби и сурови. Међутим, то није идеал библијског писца или етос библијског предања. Он је управо супротан. Идеал је да Адам и Ева или мушкарац и жена остваре заједништво које је Бог на почетку назначио, створивши Еву од Адамовог ребра.
…
„Православље“ број 1188 – 15. септембар 2016. г.
Recommended Comments