Повод за овај текст је што су ми више људи писали око проблема избора исповедника, духовног оца, али и текст Јелена011: Da li je do etike i sta kada dobre namere nisu bitne. Јелена је мој фб пријатељ, као што је и ђакон Ненад Илић, који јој се нашао на нишану. Нисам плави шлем, тако да желим само неке најосновније појмове овде да оцртам. Јер, побркале су се бабе и жабе. Јелена са неким очигледно терминолошки промашеним идејама, други са уверењем да је она злонамерна. Има зле крви, али можда може нешто да се разјасни мало. Ја сам у Риму, и сви смо чули за pax romana.
Хришћанска исповест је била од почетка везана за оно Ис: ако приступаш олтару, буди помирен са братом. Нема никаквих духовних склекова или психоанализе. У свађи си, мири се. Прва црква има јавну исповест. Могу да замислим колико је то било живописно, зато што и данас мање-више знамо шта је ко згрешио. Црква има најбољу шпијунску трач организацију. Није то од јуче. Јавна исповест, иако апостолског порекла се укида, јер је долазило до злоупотреба.
Две ствари су сада нужне за разликовати: 1) светотајинска исповест у којој се дају епитимија и опроштај грехова и 2) исповест бенигних грехова, ткз. исповест помисли која вуче корене од појаве монаштва у 4. веку.
Светотајинска исповест (=СИ) се односи на грехове који одвајају од причешћа, и то су озбиљни греси. Нпр., у предању срећемо: јерес, трговина робљем, ракопавање горобница и крађа, убиство, завођење 2 сестре од којих се после једна убије, блудничење са особама и животињама, непричешћивање и сл. У том случају грешник (далеко било од нас), иде и исповеда се владици или попу кога је овај овластио и добија епитимију. Кајање је описано у канонима неокесаријског сабора, али је било јако различито и живописно.
Исповест помисли (=ИП) је исповедање другој особи онога што те мучи и са чиме се тешко бориш. И то су „греси“ који се не опраштају, не у смислу да су неопростиви него да нема шта да се опрости. Нпр. видела си лепог мушкарца на улици. Подишли те жмарци, јер си здрава жена, али то није грех. Грех је тек ако кренеш да освојиш као удата другог мушкарца. Или пак да си неудата па ожењеног мушкарца. Ти слободна, он слобдан, трудите се да се нађете, нема греха. Грех настаје тамо где се повређује други. И онда треба исповест.
Проблем је што се на Западу, после пада Рима, са доласком варварских народа спајају СИ и ИП. То је противприродни блуд који траје и до данас. И та пракса има корена од 6. века. ИП је само духовни разговор. Ту нема СИ и опраштања грехова. „Духовник“ се само моли за тебе. И духовник не мора да буде свештеник. Он је само особа са већим искуством и у коју неко има поверења. Није ни психотерапија, јер у психотерапији нема односа пријатеља са пријатељем. Због тога се студирају трансфер и контратрансфер. Има нечег сличног у духовничком односу, али није апсолутно аналогно са овим што је у психоанализи.
Чувени је пример за ИП св. Бенедикт Нурсијски који је био старешина у манастиру, а никад није био свештеник. Исто и св. Франциско Асишки. И на Истоку имамо игумане и духовнике који су само лаици. Духовник св. Симеона Новог Богослова (тог чувеног новотарца) био је Симеон Богобојажљиви, који није био свештеник. Ишао је код њега, исповедао се, није било опраштања грехова, а причешћивао се. Дакле, реч је о духовном разговору!
Следећа катастрофа се дешава са Тридентинским сабором (16. век) који условљава причешћивање са исповешћу. Мораш да се исповедиш пред причешће. И то правило је ушло полако и у ПЦ. Истранчити га, прилично је тешко, јер су се људи примили на њега и мисле да је то православна пракса. А није. Дакле, изгубио се смисао тога шта је ИП. Духовни разговор се институционализовао. Первертиран је. Најгоре је што се ово што ја називам бенигним гресима, најобичнијим глупостима, криминализовало и избацило у први план. И онда су људи почели да верују како су тешки грешници, да се не причешћују јер су недостојни, да су свештеници над-класа која има посебну благодат... Отишла маст у пропаст...
На крају: у средњовековној Србији су били нормалнији него данас, па су на функцију исповедника бивали од владика постављани искусни старци. Није сваки поп могао да буде исповедник. Нема ћирибу-ћириба. Зато не постоји сакраментални духовни разговор. Ова настрана пракса се трпи из много разлога, а неки су, како рекох историјски. Упитах једног католичког попа, мог пријатеља, око употребе перверзатива и других контрацептивних техника и средстава. Рече ми да је све ван природног и комплетног коитуса инструментализација жене. Такође сам га питао да ли сваки поп код њих може да исповеда: Да, јер је то свештенички дар. Мени је све било јасно. То је један духовни ниво. Није за похвалу, али легитимни свјетоназор. Међутим, то не издржава предањску проверу. То није то. Иако га свештеници и данас одржавају у животу да би имали послушне овчице. Да се пак одржи „света“ дистанца између „посвећеника“ и „раје“. Такође, на Западу, имамо мањак „стараца“ па сваки поп момра да и исповеда, иако би често било лековитије да то не ради.
У једној речи: Не постоји никакав сертификат за духовника, односно он се не треба нужно везати за свештену особу. И ђакони, и лаици, и жене (сачувај ме Боже) могу да буду духовници. Битно је само да је тај однос сагласан, добровољан са обе стране. Чак и атеиста и јеретик могу да буду духовници некоме ко је у цркви. Само да га у томе не одвајају од цркве којој такав припада.
Зоран Ђуровић
Рим 8.4.2016
Recommended Comments