Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948.
Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође.
Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“.
Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима.
Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма. Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма.
Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда?
Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање.
Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо.
И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца.
Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања.
Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма.
Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно.
Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања.
Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“?
Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог?
За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци. Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија.
извор: Teologija.net
http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/
Recommended Comments