Борба за Бога
Василиј Кандински, Страшни суд, 1912.
Дуговати Богу
У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу:
Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19).
Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи.
И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10)
Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе:
Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40)
Улагање у љубав
Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47)
Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге.
Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?!
Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу.
Суд Божији
Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа.
Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4)
Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца.
Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима:
Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19)
У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави?
Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима.
Recommended Comments