Поремећај, тј. нездрави зилотизам
Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима.
Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин?
Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва.
Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах.
Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским."
Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других.
Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш."
Политика групашења и навијања
Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају?
То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост."
Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом.
Закључак
Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити.
Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину".
Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула.
Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло.
Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура.
Recommended Comments