Jump to content
  • Поуке.орг инфо
    Поуке.орг инфо

    Родољуб Кубат: Судије

    samson2_crop.jpg?resize=800%2C532

    Самсон (детаљ), Катедрала Св. Михаила и Св. Георгија, Олдершот

    Послѣ уласка у Обећану земљу, Израилци су живѣли као заједница племена без средишње власти. То бѣше доба судија, које је трајало све до Саула – првог цара Израила. Племена су била у савезу, који се заснивао на осѣћају међусобне припадности. Ковчег Савеза се налазио у Силоху, и он је био средиште савеза. Међутим, као места сабрања помињу се и Силох, Ветил и Миспа. Израилска племена још нису била освојила већи дѣо територије које им је додѣлио Исус Навин. Утврђени градови и равнице биле су у рукама хананских владара. Израилци су живѣли у брдским и мање плодним предѣлима. У околини су живѣли: Моавци, Амонци, Мидјани, Филистејци и други народи.

    У односу на већину осталих народа из окружења, Израилци су били слабије организовани. Одсуство средишње власти и каквог-таквог административног апарата, у организационом смислу вишестуко се одражавало. Израилци су били слабо наоружани, нису били у могућности да се организованије баве одређеним пословима. Владала је нека врста безвашћа, о чему свѣдочи библијски текст: „сваки чињаше што му бѣше драго“ (21, 25). Примѣр одсуства поретка показује се у приповѣсти о злочину становника Гаваје (Суд 19, 1-30). Период судија трајао је отприлике стопедесет до двѣста година. О њему се говори у Књизи о судијама, која се у Писму налази одмах послѣ Књиге Исуса Навина.

    Прѣ него што нешто кажемо о судијама, важно је напоменути да се овдѣ не ради о људима који су вршили судску власт у Израилу. Судије (Šofetim) су заправо биле народне вође, јунаци које је Бог подизао да би избавио народ. То су биле харизматичне личности обдарене храброшћу и мудрошћу, захваљујући којима су били у стању да ослободе Израил од тлачитеља.

    У Књизи се помиње дванаест судија – шест великих и шест малих. Велики су зато што се о њима више говори, и то су: Готонил, Аод, Варак, Гедеон, Јефтај и Самсон. Мале судије се само помињу у неколико редака. То су били: Самегар, Тола, Јаир, Авесан, Елон и Авдон. Припадали су различитим племенима. Списак судија не говори о томе да су они у континуитету владали један послѣ другог. Наравно и године које се помињу имају символички карактер. Да би се приповѣсти боље разумѣле, битно је нагласити да се овдѣ ради о племенским (епским) предањима, која су се првобитно усмено преносила. Касније су та предања записана и састављена у спис који је имао добро осмишљен теолошки оквир.

    Наиме, прѣ него што почне приповѣдање о појединим судијама, писац у уводном дѣлу говори како се Бог (Анђео Господњи) обраћа Израилу говорећи да их је „довео у земљу коју је обећао оцима“, а од Израилаца тражи да се „не хватају вѣре са становницима те земље“ (Суд 2, 1-2). Међутим, Израилци су, долазивши у све ближи додир са Хананцима, почели да практикују њихове култове, што је представљало кршење Савеза са Богом. У наставку писац говори: „Синови Израилеви чинише што је зло пред Господом, и служаше Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Египта.“ (2, 11-12). Стога се „разгнѣви Господ на Израила и даде их у руке људима који их тлачише“ (2, 14).

    У продужетку писац даје теолошки оквир у који су уобличена ранија предања. Тако се прѣ деловања неког од судије каже: „И чињаху синови Израилови што је зло пред Господом“, што је доводило до тога да Бог кажњава народ, на тај начин што их даје у руке неком од сусѣдних народа. Кад се Израил нађе у невољи, понавља се типски образац: „Потом вапише синови Израилови ка Господу, и подиже Господ избавитеља…“. Сваки од судија успѣва да ослободи народ и тиме постаје његов избавитељ. Дакле, ствари се дешавају следећом логиком, која се може изразити у четири рѣчи: одступништво, казна, покајање и избављење. Тај образац се, уз мање приповѣдачке варијације, понавља у случају сваког судије.

    Књига о судијама је теолошки текст, који на сликовит начин представља однос између Бога и Израила. Она у том смислу прати основну богословску линији присутну у Писму. Казна стално долази као послѣдица човѣковог отпадништва, док је покајање пут ка избављењу. Међутим, ове приповѣсти имају нешто особено, што није толико наглашено у другим старосавезним списима. Прво, Израил је стално у позицији да се слободно опрѣдели да ли ће без Бога или са Богом. Не постоји нека сила која одлучује о човѣковом усмерењу, чак ни сами Бог. Однос између Бога и човѣка заснива се на слободи и љубави, макако то грубо изгледало, као што је случај у Књизи. Гнѣв и казна Божија су у функцији Израиловог повратка. Иако то на изглед личи на суровост са Божије стране, у основи се крије љубав према Израилу, што се види у томе да Бог безусловно прихвата покајање.

    Истовремено, реалистично је представљена људска поводљивост и склоност самовољи, као и потреба да се тек у невољи обрати Богу. Друга особеност ових приповѣсти је то што се избављење дешава у личности коју Бог подиже Израилу. На имплицитан начин овдѣ је присутна идеја избавитеља, који израста из самог народа. Израил се неће избавити својом снагом, него ће им Бог подићи неког ко ће их спасити. У том смислу, Књига посредно најављује коначног Избавитеља, којег ће Бог подићи међу Израилцима у личности Исуса Христа.

    http://teologija.net/sudije/

    Измењено од Поуке.орг инфо




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    пре 11 минута, Поуке.орг инфо рече

    samson2_crop.jpg?resize=800%2C532

    Самсон (детаљ), Катедрала Св. Михаила и Св. Георгија, Олдершот

    Послѣ уласка у Обећану земљу, Израилци су живѣли као заједница племена без средишње власти. То бѣше доба судија, које је трајало све до Саула – првог цара Израила. Племена су била у савезу, који се заснивао на осѣћају међусобне припадности. Ковчег Савеза се налазио у Силоху, и он је био средиште савеза. Међутим, као места сабрања помињу се и Силох, Ветил и Миспа. Израилска племена још нису била освојила већи дѣо територије које им је додѣлио Исус Навин. Утврђени градови и равнице биле су у рукама хананских владара. Израилци су живѣли у брдским и мање плодним предѣлима. У околини су живѣли: Моавци, Амонци, Мидјани, Филистејци и други народи.

    У односу на већину осталих народа из окружења, Израилци су били слабије организовани. Одсуство средишње власти и каквог-таквог административног апарата, у организационом смислу вишестуко се одражавало. Израилци су били слабо наоружани, нису били у могућности да се организованије баве одређеним пословима. Владала је нека врста безвашћа, о чему свѣдочи библијски текст: „сваки чињаше што му бѣше драго“ (21, 25). Примѣр одсуства поретка показује се у приповѣсти о злочину становника Гаваје (Суд 19, 1-30). Период судија трајао је отприлике стопедесет до двѣста година. О њему се говори у Књизи о судијама, која се у Писму налази одмах послѣ Књиге Исуса Навина.

    Прѣ него што нешто кажемо о судијама, важно је напоменути да се овдѣ не ради о људима који су вршили судску власт у Израилу. Судије (Šofetim) су заправо биле народне вође, јунаци које је Бог подизао да би избавио народ. То су биле харизматичне личности обдарене храброшћу и мудрошћу, захваљујући којима су били у стању да ослободе Израил од тлачитеља.

    У Књизи се помиње дванаест судија – шест великих и шест малих. Велики су зато што се о њима више говори, и то су: Готонил, Аод, Варак, Гедеон, Јефтај и Самсон. Мале судије се само помињу у неколико редака. То су били: Самегар, Тола, Јаир, Авесан, Елон и Авдон. Припадали су различитим племенима. Списак судија не говори о томе да су они у континуитету владали један послѣ другог. Наравно и године које се помињу имају символички карактер. Да би се приповѣсти боље разумѣле, битно је нагласити да се овдѣ ради о племенским (епским) предањима, која су се првобитно усмено преносила. Касније су та предања записана и састављена у спис који је имао добро осмишљен теолошки оквир.

    Наиме, прѣ него што почне приповѣдање о појединим судијама, писац у уводном дѣлу говори како се Бог (Анђео Господњи) обраћа Израилу говорећи да их је „довео у земљу коју је обећао оцима“, а од Израилаца тражи да се „не хватају вѣре са становницима те земље“ (Суд 2, 1-2). Међутим, Израилци су, долазивши у све ближи додир са Хананцима, почели да практикују њихове култове, што је представљало кршење Савеза са Богом. У наставку писац говори: „Синови Израилеви чинише што је зло пред Господом, и служаше Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Египта.“ (2, 11-12). Стога се „разгнѣви Господ на Израила и даде их у руке људима који их тлачише“ (2, 14).

    У продужетку писац даје теолошки оквир у који су уобличена ранија предања. Тако се прѣ деловања неког од судије каже: „И чињаху синови Израилови што је зло пред Господом“, што је доводило до тога да Бог кажњава народ, на тај начин што их даје у руке неком од сусѣдних народа. Кад се Израил нађе у невољи, понавља се типски образац: „Потом вапише синови Израилови ка Господу, и подиже Господ избавитеља…“. Сваки од судија успѣва да ослободи народ и тиме постаје његов избавитељ. Дакле, ствари се дешавају следећом логиком, која се може изразити у четири рѣчи: одступништво, казна, покајање и избављење. Тај образац се, уз мање приповѣдачке варијације, понавља у случају сваког судије.

    Књига о судијама је теолошки текст, који на сликовит начин представља однос између Бога и Израила. Она у том смислу прати основну богословску линији присутну у Писму. Казна стално долази као послѣдица човѣковог отпадништва, док је покајање пут ка избављењу. Међутим, ове приповѣсти имају нешто особено, што није толико наглашено у другим старосавезним списима. Прво, Израил је стално у позицији да се слободно опрѣдели да ли ће без Бога или са Богом. Не постоји нека сила која одлучује о човѣковом усмерењу, чак ни сами Бог. Однос између Бога и човѣка заснива се на слободи и љубави, макако то грубо изгледало, као што је случај у Књизи. Гнѣв и казна Божија су у функцији Израиловог повратка. Иако то на изглед личи на суровост са Божије стране, у основи се крије љубав према Израилу, што се види у томе да Бог безусловно прихвата покајање.

    Истовремено, реалистично је представљена људска поводљивост и склоност самовољи, као и потреба да се тек у невољи обрати Богу. Друга особеност ових приповѣсти је то што се избављење дешава у личности коју Бог подиже Израилу. На имплицитан начин овдѣ је присутна идеја избавитеља, који израста из самог народа. Израил се неће избавити својом снагом, него ће им Бог подићи неког ко ће их спасити. У том смислу, Књига посредно најављује коначног Избавитеља, којег ће Бог подићи међу Израилцима у личности Исуса Христа.

    http://teologija.net/sudije/

     

    View full Странице

     

    Мсм. да је већ неко питао.

    Нема везе наравно са аутором и његовим интегритетом.

    Дапаче, проф. Драган Милин мсм. да у Кубату има свакодоброг наследника.

    Него се питам, а ако је на некој пређашњој теми одговорено-испричавам се...

    Дакле, која је "фора" у слову

     brand.gif?itok=Wmo-MCQq,

    у Кубатовим огледима објављеним код Благоја?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...