Данашњи 29. март ће за све припаднике војске и грађане исламске вероисповести остати упамћен по томе што је у оквиру ВМА отворен месџид.

На тај начин ће од данас, како запослени, тако на првом месту и пацијенти - муслимани, имати одређено место за молитву.

У присуству представника Министарства одбране и Војске Србије, руководства ВМА, представника војнодипломатског кора свих исламских земаља које имају амбасаде у Србији, те изасланика САД и Руске Федерације, амбасадора Републике Србије у Саудијској Арабији ЊЕ Мухамеда Јусуфспахића, војних свештеника Војске Србије, православног, римокатоличког и муфтије београдског и војног Мустафе еф Јусуфспахића, меџдис је Реису Исламске заједнице Србије Сеаду еф Насуфовићу на коришћење предао државни секретар у Министарству одбране Републике Србије Александар Живковић.

Од 2013. године, када су на дужност у Војсци Србије примљени први свештеници (тада 10 - 8 православних, 1 римокатолик и 1 муслиман), ово је трећа муслиманска богомоља у нашој војсци.

Прва је отворена 5. децембра 2013. године у бази 28. Механизованог батаљона Војске Србије у касарни "Рифат Бурџевић" у Новом Пазару.

Неколико месеци касније, у марту 2014. године у касарни "Бањица", у седишту 126. бригаде ВОЈИН, отворен је други месџид и ево данас, на радост свих муслимана Србије и трећи на ВМА.

Након свечаности отварања, тачно у подне клањан је џума-намаз. Реис Насуфовић је пре молитве са минбера одржао хутбу, а затим се верни народ помолио.

У име Форума Поуке.орг и лично, свим колегама из Војске Србије исламске вероисповести и свим муслиманима Србије, нека је хаирли овај петак и овај молитвени скуп и ова богомоља којом муслимани Војске Србије на симболичан начин обележавају 1440. хиџретску годину. Живели!

Милан РАКИЋ, Поуке.орг

фото: мј Мустафа еф Јусуфспахић, главни војни имам, via ФБ

„Надбискуп Алојзије Степинац и Српска православна црква од 1934. до 1941“ била је тема у уторак завршеног првог радног састанка Мешовите православно-католичке комисије која разматра историјску улогу загребачког надбискупа.

Дводневни састанак одржан је у Загребу, у просторијама Хрватске бискупске конференције (ХБК), а председавао му је, у име Свете столице, Бернар Ардир, председник Папског већа за историјске науке. О односу надбискупа Степинца према српској цркви до почетка Другог светског рата на овим просторима, разговарале су петочлане делегације Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције.

Српска делегација за ову прилику позвала је на састанак и професора др Љубодрага Димића са Филозофског факултета у Београду. Како је саопштио ХБК, наредни састанак заказан је за 13. и 14. фебруар следеће године и биће одржан у Новом Саду.

Комисија, основана на предлог папе Фрање, треба да размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и након Другог светског рата користећи се научном методологијом историјске науке, подсећа се у саопштењу ХБК. Осим кратког саопштења домаћина овог сусрета, као и приликом првог састанка у Риму на којем је утврђен начин рада комисије, нису се оглашавали ни СПЦ ни Католичка црква у Хрватској.

Ипак, у српским медијима појавили су се незванични наводи да папа Фрањо неће канонизовати надбискупа Степинца, који је 1998. године проглашен блаженим, па чак и да је о томе дипломатским каналима обавестио и сам врх СПЦ. У српској цркви такве наводе не желе да коментаришу, уз више пута поновљени став да је канонизација Степинца унутрашња ствар Ватикана.

С друге стране, ХБК је, у саопштењу поводом другог састанка комисије, навео да рад комисије неће имати утицаја на канонизацију, која је за Католичку цркву у Хрватској „готова ствар“. Црквене комисије које су се бавиле канонизацијом Алојзија Степинца завршиле су свој рад и остало је још само да папа својим потписом потврди његово уврштавање у ред светих Католичке цркве. То не би требало да се деси док Мешовита комисија не заврши свој рад за који јој је дат рок од годину дана.

Политика

Neizmjerna je korist, koja se može dobiti iz nepristranog izučavanja sretnih i nesretnih događaja Istočne Crkve. Misli o Crkvi, koje se sada uglavnom izvlače iz zapadnih ljetopisa, mogle bi se popraviti ili potvrditi, kad bi se razabrali čudesni događaji, koji su se događali u Istočnoj Crkvi, i iskušenja, kojima je ona bila podvrgnuta. Pojedinosti, koje se predstavljaju u povijesti latinske Crkve bez sveze i kao vanredne, kad bi se usporedile sa sudbinom Istočne Crkve, našle bi se u izvjesnom sustavu. Novotarije rimske Crkve našle bi sebi suca u neprekidnoj Predaji srodnih joj Crkava. Rimski dokazi bili bi, ili potvrđeni, ili opovrgnuti, kad bi se provjerili faktima Istočne Crkve. Neprekinuti niz metropolita i biskupa Istočne Crkve veže sa dobom apostola. Njene uzvišene Liturgije predstavljaju nepromjenjivo vjeroučenje i nepovrijeđenu disciplinu. Istočni kršćani današnjega doba prinose onu istu Žrtvu i uzdižu one iste pobjedne pjesme kojima su odjekivale crkve u vrijeme Bazilija Velikoga i sv. Firmilijana. Ja ću govoriti o biskupima, isto toliko vjernima, o mučenicima, isto toliko tvrdima, ispovjednicima, isto toliko muževnima, kao i u Europi; ja ću pokazati, da se svaki član Simbola Vjere čuva u Istočnoj Crkvi sa najvišom točnošću; ja ću privesti čitave vojske novih svjedoka vjere, predane jednom za svagda svetima. Nepomičnim ostaje svjedočanstvo ove nenarušive Crkve u sva vremena, i dok je bila u sjaju i veličini bizantske slave, i zatim u nemirima na Istoku u srednjem vijeku, i u pljačkama i tiraniji turskog gospodstva. Prostirući se od ohodskog mora, pa do mletačkih palača, od Solovjeckog otočja pa do Malabarskog primorja, i zahvaćajući tisuće naroda, plemena i jezika; prinoseći Strašnu Žrtvu na bezbrojnim oltarima, ali prinoseći je jednome i istome Bogu, sa jednim i istim obredima; čuvajući nepomičnima svoje patrijaršijske prijestole u onim istim mjestima u kojima su bili još onda, kada su se učenici Kristovi prvi puta nazvali kršćanima, a Jakov brat Gospodnji dovršavao svoju zemaljsku bitku u Jeruzalemu; progonjena od pristalica lažnoga proroka, isto onako kao što je prije bila progonjena od idolopoklonika, Istočna Crkva je danas ista onakva, kakva je bila u početku, raznolika u svojim uredbama, ali privržena svojoj vjeri, nepojmljiva inovjercima, ali potpuno pojmljiva svojim sinovima, široko razgranata, žestoko progonjena od neprijatelja, ali ostajući danas i svagda onim, čim se ona pobožno naziva: jednom, svetom, katoličkom i apostolskom.

Takva ona i jest u samoj biti. Ali ipak, klevetnički jezik nije je poštedio, kao što nije poštedio ni njenu Glavu, Krista. Protestanti je napadaju zato, što čuva nepovrijeđenu vjeru sv. Atanazija i Zlatousta; rimski teolozi osuđuju je, kao suhu i nesočnu granu, koja je otrgnuta od zajedništva sa prvim prijestolom, te već gotovu da se spali; nevjerni putnici ushićuju se jednostavnošću lažnoga proroka Meke, uspoređujući je sa smušenim praznovjerjima kršćanskog Istoka. Svuda se čuju glasovi protiv nje: da su svećenici njeni lijeni, da je narod podvrgnut pustom formalizmu, da ona samo zato još postoji, što je tako dugo postojala i djeluje mehanizmom automata, da u njoj nema misionarske revnosti i dosljedno nema životne energije, i da će se u času novoga iskušenja pretvoriti u prah, kao forma bez sadržaja.

Na sve ovo se može odgovoriti, da se ova uvažena vjeroispovijest borila muški kroz osamnaest stoljeća, i nosila na svome tijelu rane Gospodina Isusa. Od onoga doba, kada je ona digla Atanazija protiv Arija i velikog Ćirila protiv Nestorija, bezbrojna krivovjerja napadala su na Crkvu; okruživali su je neprijatelji svake vrste; izvana napadi, iznutra strah; ne jedanput je bio ugrožen i sam njezin opstanak, ali paklena vrata nisu je nadvladala. Idolopoklonstvo i otpadništvo pokušavali su da je pokore, ali morali su je priznati nepobjedivom. Carevi i Kalifi, imperatori i sultani ustajali su na nju, ali Car nad carevima i Gospod nad gospodom bio je svagda sa njom. Sapor i klanjatelji ognju pobijeđeni su bili bezbrojnim mnoštvom sv. Mučenika perzijskih; Tiridat i armenski idolopoklonici svladani su bili čudesima sv. Grgura Prosvjeitelja; Abrega i Acbega sa svojim etiopskim podanicima pokajali su se pri propovijedima sv. Frumencija. I ako je po nesreći krivovjerje veoma često sijalo kukolj među dobrim sjemenom, ipak je Istočna Crkva svagda razvijala svoju propovjedničku djelatnost i na istok i na jug i na sjever.

Na istoku, propovjednici kršćanstva izišli su iz velike edeske škole. Oni su podigli svoje kolibe na poljima nomadskih Tatara; tibetanski lama strepio je od njihovih riječi. Oni su prodrli do rižinih polja Punjaba, i propovijedali su ribarima Aralskoga mora; neustrašivo su prelazili široke mongolske pustoši, a znameniti natpis Siganfu svjedoči o njihovim uspjesima u Kini; u Indiji je sam Samorin cijeno njihova duhovna prava i izvanjsku vlast. Između Crnog i Kaspijskog mora digli su se u ovaj sveti boj monasi ečmijadzinskog samostana: oni se nisu bojali ni idokopoklonika, ni klanjatelja ognju, ni paljećeg sunca Tbilisija, ni kužnih močvara imeretinskih. Oni su pokorili Evanđelju zemlje, koje leže između Europe i Azije, i osnovali su naseobinu na pola puta ka vrhu Ararata.

Na jugu, Aleksandrija je slala čitave čete propovjednika. Provlačeći se kroz neprohodne pustinje, oni su propovijedali Evanđelje čak na izvoru Nila, i osnovali su slavne Crkve u Nubiji i Etiopiji. Pustinjački monasi raširili su pobjedonosnu silu Evanđelja još dalje u carstvo Sotone; kroz krajeve divljih Halasa oni prodriješe do Melinde ili Sangebara; a drugi posredstvom trgovačkih lađa dospiješe objaviti put spasenja na Guardafujskom rtu, na Sokortou, ili čak do Šri Lanke. Tu su se srele dvije velike vojske Kristovih vojnika, obuhvativši u svoj posvećeni krug četvrtinu tada poznatog svijeta.

Na sjever kasnije, ali sa većim uspjehom, poslao je Carigrad svoje propovjednike. Grčki filozof, ekonom Strašnoga Suda, uvjerio je Vladimira da kaže, da je dobro onima na desnoj strani, a loše onima na lijevoj, i Dnjepar je ponio Peruna u more. Sve više i više dizali su se ratoborci istine; Kijev, Vladimir i Moskva dobijaju svoje metropolite, i narodi, koji su starima bili nepoznati, prosvjetljuju se duhovnom svjetlošću. Borci Križa, koje nisu mogle zaustaviti ni sarmatske šume, ni estejske močvare, stupali su naprijed sa pobjedom, i doista su i pobjeđivali, zaustavivši se tek na divljim obalama Sjevernog mora. Od tuda ih je sveta revnost ponijela na istok; prešli su uralske planine i prodrli u Sibir; malo po malo i sa trudom približiše se istoku sunca, propovijedajući Radosnu Vijest o Suncu Pravde. Poslije stoljetne borbe sa neznaboštvom, u Tomsku, Irkutsku i Sithi, postavljen je pastir da pase stado Kristovo. I na taj način na granicama kineske Mongolije noviji propovjednici sreli su se sa učenicima starih edeskih učitelja. I danas nije ništa slabija propovjednička revnost Istočne Crkve. Na nepoznatim obalama Aleutskih otoka trudi se oko širenja vjere društvo vjernih svećenika i usađuje znamenje Istočne Crkve u zapadnu hemisferu.

O ovakvoj Crkvi, koja već osamnaest stoljeća vojuje sa svakom vrstom idolopoklonstva i koja ne slabi u svojim trudovima, o Crkvi, kojoj je palo u dio, da obrati tako veliku zemlju, kao što je Rusija, i čega se toliko veličanstvenoga u obraćenju nije vidjelo još od apostolskih vremena, o Crkvi, koja Istoku kaže: dovedi, i jugu: ne brani (Iz 43, 5), o ovakvoj Crkvi, može li se uistinu reći, da nema propovjedničke revnosti!

Mekanski varalica šalje svoje čete iz Arabije, i Perzija pada pred njegovim četovođama; vojske Abu Bakra i Omara zauzimaju Siriju, i Antiohija, Jeruzalem, Alepo i Aleksandrija se prigibaju pred mrskim polumjesecom. Carstvo cezara je pobijeđeno, potišteno i skučeno; ali Istočna Crkva nije ustupila pobjedniku svoju duhovnu vlast. Mnogo je pbjeda bilo učinjeno za vjeru Kristovu, mnoštvo slavnih boraca je završilo mučenički. Crkva je izdržala oluju, i nije pala pod udarcima, koje su joj nanosili sa svake strane. Nicali su i padali kalifati i dinastije Omejida, Fatimida i Ejgobita, a ona, zaviđena, prezrena i progonjena od sviju, promatrala je samo njihove padove. Seldžučki sultanat je sijevnuo, pa iščeznuo, kao meteor; mongolske čete napuniše Aziju i polovicu Europe pustošenjem i užasom; najposlije Turci osvojiše i sami Carigrad, čime se završiše i ljetopisi Istočnog Carstva, ali Istočna Crkva je sve to preživjela; pa lišena moći, progonjena i ponižavana do krajnje mjere, ona je ipak sa koljena na koljeno predavala hijerarhijsku vlast i nije prestala prinositi Beskrvnu Žrtvu. Pa čak i onda, kada je najviše stradala od skolastičkog cjepidlačenja, i političkih intriga svoje rimske sestre, ona je slavila pobjedu nad kalvinizmom i drugim krivovjerjima.

Preuzeto iz rada Nikodima Milaša, „Propaganda, njezin postanak i današnja uredba“

Евангеличка црква у Немачкој и Архиепископ кентерберијски, који је истовремено и поглавар Англиканске Цркве, Јустин Велби, упозорили су јуче на последице евентуалне западне војне интервенције у сиријском грађанском рату. Према Архиепископу, морало би се претходно преиспитати да ли ће војна акција изазвати непредвидиве последице по сав Блиски исток, јавља немачка католичка новинска агенција КНА у среду. Нарочито хришћани у овој области имају велики страх од тога шта ће се догодити наредних недеља.

Чланови Парламента би требало да се запитају да ли им је стање на Блиском истоку стварно добро познато, рекао је Архиепископ дневном листу „Деили телеграф“ пред саветовања Британског парламента планирано за четвртак о евентуалном војном ангажовању у Сирији. Између неангажовања и свргавања сиријског председника постоји и алтернатива, мисли Архиепископ. До сличног закључка је дошла и Евангеличка Црква у Немачкој: Ни један политички проблем у Сирији или везан за Сирију не може се решити војним нападом, изјавили су повереник за миротворачка питања при Управи ове Цркве Ренке Брамс и бискуп за иностране послове Мартин Шиндехите јуче у Хановеру.

С обзиром на досадашње искуство са војним интервенцијама и оружаним миротворачким ангажовањима, Евангеличка Црква у Немачкој (лутеранска) показује сада велику суздржаност према интервенцији као средству разрешавању сукоба, казали су ови немачки великодостојници. У сваком случају, у рукама Уједињених нација је мандат за разрешење политичких размимоилажења и даљег успостављања мира.

Извор: Катпрес, СПЦ

Десет мушкараца и шест жена оптужени су прошле године због пет напада у

амишкој заједници у 2011. Власти су саопштиле да су напади били освета

против Амиша који су пркосили Семјуелу Мјулету или одбацивали његов

ауторитаризам.

Мјулет је оптужен да је предводио култ и упражнајвао апсолутну контролу у

засебном амишком насељу које је основао пре две године.

Он је пре изрицања пресуде рекао да ће, ако се његова заједница сматра култом, преузети казне за све.

Данас су такође одређене казне и за преосталих 15 чланова Мјулетове

групе. Они су добили затворске казне од једне до седам година.

Амиши верују да Библија налаже женама да имају дугу косу, а мушкарцима

да имају браде када се венчају, па се стога сечење косе и браде сматра

неприхватљивим нападом.

Осуђени Амиши су оптужени за злочин из мржње пошто су тужиоци

образложили да су у овом необичном случају сукоба међу Амишима верске

разлике разрешаване нападом.

Тужиоци су тражили доживотну казну затвора за Мјулета, док је одбрана тражила највише две године затвора.

Девет од 10 осуђених мушакараца су били у притвори до изрицања пресуде, а

шест жена, које све имају децу, биле су пуштене уз кауцију.

Извор: Бета

У џамији која ће бити отворена 30. новембра, мушкарци и жене ће моћи заједнички да се моле у истој просторији, за разлику од традиционалних храмова, у којима то раде одвојено.

Лудовик Литфи Захед, оснивач Удружења геј муслимана Француске каже да су овакве џамије неопходне јер жене у нормалним џамијама морају да седе на задњим седиштима и да носе мараме, док се геј мушкарци плаше вербалне и физичке агресије.

У САД већ постоји око 20 инклузивних џамија – рекао је Захед, који се ове године венчао партнером Кијамом, према муслиманским обичајима.

Он тврди да су многи муслимани у Француској фрустрирани због конзервативног и нетолерантног односа према женама и због хомофобије у џамијама.

- Многи муслимани кажу да је отворен дијалог у таквим условима немогућ, а камоли консултовање с имамом без страха од осуде. Зато су џамије са прогресивним идејама све популарније у Северној Америци, а верујем да ће исти случај бити и у Француској – рекао је Захед.

Толерантна џамија ће у почетку бити смештена у будистички храм, у којем ће бити вршена верска служба, као и венчања истополних парова.

Извор: Блиц

Поводом најављиване изложбе фотографија Ecce Homo, којом се скрнави лик и дело Божијег миљеника и посланика Исуса – Исаа, Мешихат србијански Исламске заједнице Србије даје следеће саопштење за јавност:

Полазећи од Кур'анског става да верници верују у све Божије посланике и не праве разлику између њих, Исус – Иса, мир Божији с њим, Божији миљеник – Помазаник, светиња је верника муслимана као и хришћана.

Узори верникâ не смеју и не могу бити предмети фикција које су супротне њиховим стварним животима и улогама у друштву; то није уметност нити слобода говора, то је свесно и јасно вређање верникâ и вере.

Муслимани се осећају једнако повређеним скрнављењем лика Исусовог као и када је то чињено са ликом Мухамеда благословљеног.

Стога се овим придужујемо реаговању Његове Светости Патријарха српског и покрета ''Двери''.

*

Искрено се, у име Информативне службе Српске Православне Цркве, радујемо овом изразу верничке солидарности наших суграђана муслимана у Србији. Наша Информативна служба је, са своје стране, такође увек била солидарна са муслиманима кад год су, било где у свету, била вређана њихова верска осећања и извргавано порузи оно што је њима свето.

Извор: СПЦ

Протести су избили када су објављене вијести да се рабин из Баварске истражује јер је извршио обрезивање, пренио је ББЦ.

Пресуду је донио суд у Келну у јуну.

Међутим, њемачка влада је од тада најавила да ће донијети законе који ће изричито легализирати ову праксу. Око хиљаду људи се придружило протесту како би чули говоре вјерских лидера у Берлину.

"Овдје сам како бих подржао вјерске слободе", рекао је демонстрант Фересхта Лудин за ББЦ.

Суд у Келну пресудио је да је традиционално обрезивање муслиманских дјечака, у складу с вјеровањима њихових родитеља, наношење тјелесних повреда дјетету.

Њемачка медицинска асоцијација је затим поручила љекарима широм земље да престане изводити овај поступак. И муслимани и јевреји осјећају да, без обзира на намјеру суда, пресуда ће бити искориштена као напад на њихове вјере.

Извор: ЦДМ