Француски кардинал Жан-Луи Торан званично је објавио "хабемус папам" (имамо папу), а са балкона базилике Светог Петра вернике је поздравио нови поглавар Римокатоличке цркве - досадашњи аргентински кардинал Хорхе Марио Бергољо, од данас папа Фрања Први.

До избора за новог понтифа, кардинал Бергољо био је надбискуп Буенос Аиреса. Први је папа у историји који није Европљанин и први из редова језуита.

Његов избор представља велико изненађење за црквене аналитичаре.

Бергољо је син италијанских имиграната, радника на железници. Велики је поборник социјалне правде. Живи скромно, вози се аутобусом на посао, али уједно важи и за великог конзервативца.

Конклава на којој је гласало 115 кардинала новог папу изабрала је из трећег пута - јутрос и синоћ изнад Сикстинске капеле појавио се црни дим.

Бели дим из димњака Сикстинске капеле појавио се вечерас у 19.06, а потом су се огласила и звона са базилке Светог Петра у Ватикану, оглашавајући тако да је изабран нови папа.

Досадашњи поглавар Римокатоличке цркве Бенедикт Шеснаести 28. фебруара својевољно је одступио са трона светог Петра.

Извор: РТС

Чину устоличења присуствовали су: у име Васељенског патријарха г. г. Вартоломеја Његово Високопреосвештенство Архиепископ тијатирски и велико-британски г. Григорије заједно са професором г. Андреасом Јоану; у име Блажењејшег Патријарха александријског и све Африке г. г. Теодора Високопреосвећени Митрополит аксумски г. Петар у пратњи о. Хрисостомоса.

Као представник Ватикана устоличењу је присуствовао римокатолички Надбискуп у Адис Абеби, док је у име Англиканске заједнице био тамошњи англикански Бискуп, затим делегација Светског Савета Цркава, као и представници разних протестантских цркава. Присуствовао је велики број представникâ државâ (125 амбасада).

Присутни су били и председник Етиопске Скупштине, министри у Влади, градоначелник Адис Абебе и представници многих званичних организација које се налазе у Адис Абеби.

На сам дан устоличења, архијереји Коптске дохалкидонске патријаршије у Египту ушли су у храм у пуном одјејању, а са њима и велики број архијереја Етиопске Цркве.

Ниједан поглавар Цркве није присуствовао церемонији осим Индијског дохалкидонског патријарха.

Након богослужбеног чина и устоличења уследили су поздравни говори.

Поздравно слово упутио је и Архиепископ Григорије, док је Митрополит Петар након свог обраћања уручио патерицу у име Блажењејшег Папе и Патријарха александријског.

Церемонија устоличења, која је трајала четири сата, завршила се приступном беседом Патријарха Матије пред мноштвом народа.

Истога дана је уприличен заједнички ручак за све црквене великодостојнике из иностранства и Етиопије, као и за настојатеље манастирâ и професоре из Етиопије.

Извор: Ромфеа

Са грчког превео јереј Владимир Вранић

СПЦ

Eтиопска Православна Црква

- Етиопска православна Тевахедо-црква вуче своје корене још из

новозаветног доба. Све до 20. века ова Црква се налазила под

јурисдикцијом Коптске православне цркве. После свргавања војног режима

генерала Менгисту-а 1991. г. настао је процват црквеног живота. За

Етиопску цркву карактеристични су неки обичаји који воде порекло из

јудејства. -

Етиопска православна црква је по броју верника највећа оријентална, дохалкидонска Црква. Рачуна се да у Етиопији броји 36 милиона верника, дакле, у земљи где се сматра да има 85 милиона душа. Почеци хришћанства у Етиопији – на „крову Африке“, пошто главни град Адис Абеба лежи на 2.355 м надморске висине – према предању етиопских хришћана, досежу у новозаветна времена.1)

Историја Етиопске цркве

Према Делима апостолским 8,26-40, ђакон Филип је крстио евнуха, дворанина етиопске царице Кандакије који је донео Јеванђеље у своју отаџбину. Историјски је установљено да су овде средином 4. века проповедали браћа Фрументије и Едeсије из Тира, који су претходно били робови на краљевском двору у Аксуму, где су времену стекли углед. Фрументије је отпутовао у Александрију где га је за епископа хиротонисао Атанасије Велики (негде 295-373), па је по повратку обратио у Христову веру аксумског краља Езану. Обраћењем краљевске куће хришћанство је

постало државна религија. На челу Цркве је стајао митрополит, звани абуна, кога је убудуће хиротонисао коптски александријски патријарх. Ова институционална зависност Етиопске од Коптске цркве трајала је све до

20. века. За монашки живот били су значајни тзв. „Девет римских светитеља“, што су монаси који су после свог изгона из Сирије у другој половини 5. века дошли у Етиопију; у овој Цркви се сматрају оснивачима

монаштва.

Године 1270. дошло је до смене династија: на место Цагве-династије дошла је тзв. „соломонска династија“, која је окончана тек свргавањем последњег хришћанског цара Хаила Селасија 12. септембра 1974. г. и његовим погубљењем 1975. г. Владавина ове династије у трајању дужем од 700 година оставила је трајан печат на етиопску Цркву и културу. У историјском спису Кебре негест („слава царевâ“), написаном почетком 14. века, налази се правно оправдање династије - довођење у везу етиопске историје спасења с царем Соломоном: према овом спису, царица од Саве је

после своје посете Соломону понела сина, ког је назвала Менилек. Кад је Менилек одрастао, отпутовао је своме оцу Соломону у Јерусалим и овај га је поставио за етиопског цара. Према споменутом историјском делу, Менилекови пратиоци су украли Ковчег завета из јерусалимског храма, а у Јерусалиму на своје место оставили репродукцију, док су оригинални Ковчег донели у Етиопију. Овај оригинал, према предању, налази се у Саборној цркви Марије Сионске у Аксуму.

Свест да је етиопски народ пореклом постао „нови Израиљ“ и да је земља будући христијанизирана древним мисионарским радом, постала „истински Израиљ“, најснажније је обликовала Етиопску цркву као државну.

Ово довођење у везу са Израиљом показује се и у култури етиопског народа и његове Цркве све до данас. Рецимо, значајан предмет у свакој етиопској цркви јесте табот на олтару, што је репродукција Ковчега

завета. Исто тако, сходно подели јерусалимског храма, све етиопске цркве су подељене на три дела: олтар или светиња над светињама, лађа цркве или светиња намењена за вернике који се причешћују, и припрата за оне

који се не причешћују. Субота се празнује исто свечано као и недеља, а почетак године је, сходно јеврејском календару, у септембру. Крштење дечака обавља се после 40 дана, а девојчице после 80 дана од рођења, а

обрезање дечака осмог дана по рођењу. Па и у називима места, као што су Назарет, Магдала, или манастирâ као што су Дебре Либан, Дебре Тавор или Гетсиманија, опажа се та повезаност са Израиљом,

У 19. веку је цара Теведроса II (1855-1868) помазао за цара коптски митрополит у Етиопији, и то за „цара царева“ (Negus Negesti), што је титула коју је задржао етиопски цар све до последњег цара, Хаила Селасија. Коптски православни митрополит Кирило (Qerillos) преузео је 1929. г. кораке у правцу црквеног осамостаљења, па је у том циљу хиротонисао пет Етиопљана за епископе. Али тек је 1951. г. Етиопска црква, после смрти митрополита Кирила, добила свог сопственог митрополита (абуну), ког је 1959.г. коптски папа и патријарх узвисио за католикос-патријарха. Међутим, ова Црква стоји у веома блиским односима с Мајком Црквом у Каиру. Тек 1994. г. је Коптска православна црква признала пуну аутокефалност Етиопске православне цркве.2)

После свргнућа цара Хаила Селасија 12. септембра 1974. г. од стране војне хунте, уследило је, само након годину дана, одвајање Цркве од државе, као и конфисковање и подруштвљење црквене имовине. Режим је

1976. г. свргао католикоса-патријарха Теофила (Tewoflos) и 1979. погубио га. Генерал Менгисту Хаиле Мариам је 1977. преузео власт и владао је, према стаљинистичком узору, прогањањем хришћана и изгладњивањем народа; свргнут је маја 1991. године.

Патријарх и Црква

Од свог избора 5. јула и устоличења 12. јула 1992. г. Павле Гебрејован је пети етиопски патријарх. На свечаности његовог устоличења Коптска црква, наравно, није била представљена. У својој титули „патријарх Етиопије, архиепископ Аксума, местобљуститељ столице св. Текле Хајманот“, што значи да руководи Црквом и да је врховни игуман манастирâ, одражава се нова свест осамостаљене Цркве. Абуна Павле је рођен 3. новембра 1935. у месту Тиграј. По рукоположењу у свештеника 1957. похађао је Богословски факултет Свете Тројице у Адис Абеби. У наставку је од 1967. до 1973. студирао у Принсетону у САД. Године 1975. буде хиротонисан за епископа. Под војним режимом провео је у затвору од 1976. до1982. г. Од 1982. г. поново се враћа у Принсетон ради стицања звања доктора богословских наука. На деветој скупштини Светског савета цркава у бразилском граду Порто Алегре изабран је 22. фебруара 2006. за представника оријенталних православних Цркава у осмочланом Председништву

ове црквене организације.

У овом тренутку Црква има 37 епархија у Етиопији којима руководе 22 архиепископа и 15 епископа. У дијаспори има пет архиепископија: Аустралија-Нови Зеланд, Јерусалим, Канада, Карипска острва с Латинском

Америком, као и Италија; затим, седам епархија: источна Африка, Уједињени арапски емирати, јужна и западна Америка, Њујорк, Калифорнија, северна Европа и западна Европа. Неке епархије немају седиште у тим земљама, па се њима руководи из Адис Абебе. Укупно Етиопска црква има 49 епархија, што је значајан пораст у поређењу с ранијим стањем.3) Године 2006. ова Црква је имала негде четири милиона верних у самој дијаспори.4) У Немачкој је 2009. г. живело 20.000 Етиопљана, од којих се њих 18.000 изјаснило за припаднике Православне цркве. Парохија у

Келну-Лонгериху је средиште све четири парохијске заједнице.5) И у Швајцарској живи отприлике толико етиопских православних верника; центар њиховог парохијског живота је у Цириху.

Почев од 1998. г. у Барклију (Berceley) у САД постоји загранична патријаршија с патријархом Меркуријем (Merkorewos) као духовним поглаваром. Поставио га је још за живота патријарха Текле Хајманота војни режим генерала Менгисту, наравно, без сагласности коптског патријарха. Приликом свргавања овог режима 1991. и њега је Свети сабор

свргао. Под патријархом Меркуријем је један епископ у Шведској (Бандхаген), један у Барклију и један у Лондону. У 2007. години Меркурије је хиротонисао још 17 епископа.

У самој Етиопији број свештених лица треба да је у овом тренутку 500.000, 6) а манастира је 800. Постоје мушки и женски манастири, при чему су по правилу женски манастири у надлежности мушких манастира.

Међутим, женски манастир Гетсиманија са 100 монахиња, 25 км јужно од Адис Абебе, који је 1963. г. основала царица, непосредно је потчињен Светом синоду; у њему се негује 160 сирочади.7) Све до социјалистичке

земљишне реформе 1975. г. манастири су поседовали велика имања. Неговали су етиопску културу и до преуређења државног школства под царем Менеликом II (1899-1913) били су расадници просвете, а тиме и места

образовања за којим би посегао свако ко би хтео потражити посао у Цркви или у држави. Па и данашњи поглавар Цркве абуна Павле са својих шест година дошао је у манастир Аба Герима.

Богословско школовање свештених лица је велика брига патријарха Павла. Ова Црква има три богословско-школске установе: Богословски факултет Свете Тројице и Богословија св. Павла у Адис Абеби, као и Богословски факултет у месту Мекеле, основан 2001. г. За свештенике у унутрашњости од значаја је програм даљег школовања, установљен уз помоћ цркава из иностранства. Из разлога што 85% етиопског становништва живи на селу, те локални парох није само значајан саговорник по верским и духовним питањима, овај програм даљег образовања рачуна и са брзим

демографским, економским, медицинским прогресом. Током 4-месечног курса свештена лица се упућују и у савремене агрикултурне мере и технологије обраде земљишта, сетве и др., као и у мере здравствене заштите, рецимо, у рад на сузбијању сиде.8) Засад ради осам оваквих образовних центара, мада Патријарх планира отварање још њих петнаестак.

Из Коптске православне цркве прихваћена је у Етиопској цркви установа недељних школа; у њима је ангажовано око 2,7 милиона омладине. Активности покрета недељних школа нису усмерене првенствено на социјалне службе или на рад у подручјима развоја или просвећивања (рецимо, сида), колико на верско просвећивање.Уз ове недељне школе функционише и студентски покрет Махбере Кидусан („Удружење светих“) са преко 30.000 чланова. Црква се снажно одупире новотаријама, јер жели да буде „грудобран против многих искушења у друштву“ и „бастион предањске етиопске културе“.9 Из тог разлога студентска удружења помажу цркве, манастире и њихов просветни рад.

Из богослужења

Литургија се састоји из два дела: Литургија речи и Анафора (принос жртве, Евхаристија), према обрасцу коптске Литургије. Укупно има у употреби 14 анафора (од њих 20 примљених предањем). Међу њима постоји

Богородичина анафора, којом се изражава високо уважавање Матере Божје. Уз то, Богородица се светкује на 33 њена празника. За служење Евхаристије, којој претходе часови, неопходна су два свештеника и три ђакона. Као и у Коптској православној цркви, евхаристијски хлеб пече један ђакон пред саму Литургију, квасан је, док је само на Велики четвртак бесквасан. Па и вино нацеди једна ђакон из сувог грожђа такође пред саму службу. На Евхаристији у лађи цркве могу учествовати само они верни који су претходно постили и држали се чисто према јудејским прописима о чистоти.10)

Богослужење прате црквени појци (девтерас; они су студирали а нису рукоположени) појањем, духовном игром, с добошима и свиралама, роговима и ударањем молитвеним штаповима дужине до 1,5 м. Према начину светковања опажа се велики значај придаван богослужењу недељом, а запажају се и афрички утицаји. Богослужбени језик је по правилу етиопски ге'ез, мада поједини свештеници у Етиопији данас користе и службени и народни амхарски језик, или, пак, у дијаспори језик дотичне земље.

Крст у овој Цркви је веома карактеристичан, управо коптски. У част Воздвижења Часног крста светкује се посебан истоимени празник, маскал (Masqal). Литијски, напрсни и ручни крстови украшени су разним мотивима, а производе их од различитих материјала, као што су сребро, месинг, бронза или гвожђе; Крст се у овој Цркви нарочито поштује. Крсту као знаку васкршње победе над смрћу придаје се исцељујућа моћ код болести и заштите од зла и невоље. Као израз припадања хришћанској вери многи верници утиснули су себи знак крста на челу или рукама.11)

Током црквене године светкују се многи празници. Поред 33 Богородичина празника, 12 празника у спомен на Рођење Христово и многобројних празника у част анђела, треба посебно истаћи празник Тимкарт – Богојављење, у спомен на Крштење Христово.12) Упечатљиви су етиопски живописи осликани у разним епохама и према појединим сликарским

традицијама; позната су изображења на илуминираним рукописима. Етиопски хришћани се строго држе прописа о посту, а посних дана има толико да захватају две трећине богослужбене године, при чему прописи важе за све

верне старије од 13 година.13) Ова Црква се држи старог александријског календара: после календара александријског монаха Анијана (око 412. г.), према календару западног монаха Дионисија Малог (око 525. г.)

настала је разлика од седам, одн. осам година. Из разлога што за Етиопљане Нова година почиње 29. августа, одн. 11. септембра, да би се добила наша календарска година морају се од септембра до децембра

додавати седам година, а од јануара до августа осам година. Дакле, у Етиопији је 2000. година почела тек након седам (наших) година – 11. септембра 2007. године.14)

Екуменски доноси

Етиопска православна црква је саоснивач Светског савета цркава; патријарх Павле је од 2006. г. члан Председништва овог међуцрквеног тела. даље, црква је чланица Свеафричког савета цркава. Трзавице за време војне владавине од 1974. до 1991. г. отежавали су њено учешће на екуменским конференцијама изван земље. Били су затегнути односи с Римокатоличком црквом услед њеног прозелитизирања кроз историју, што је олабавило после званичне посете патријарха абуне Текле Хајманота 1981. папи Јовану Павлу II, У јуну 1993. дошло је и до друге званичне посете Риму, патријарха абуне Павла.15)

Поремећене односе Етиопске односе с Коптском православном црквом услед самовољног проглашења аутокефалном изладило је посредовање јерменског католикоса Арама I у јулу 2007. г. Јула 14, 2007. измирена су

ова два поглавара у присуству свих чланова својих архијерејских сабора.16) Отежаном стању ове Цркве допринело је и осамостаљење Еритреје 1993. г., после чега је уследило проглашење тамошње цркве за самосталну; при овоме је Коптска црква подржала новопроглашену Цркву. Етиопска црква нема добре односе са евангелистичким хришћанима, чији број се од 1994. г. утростручио и 2009. г. било их је 14 милиона душа.17)

Др Волфганд Швајгерт (Wolfgang Schwaigert)

Белешке:

1) Литература уз Етиопску православну цркву: В. Hage, Wolfgang: Das

orientalische Christentum. Stuttgart 2007, стр. 200-222; Pinggera, Karl:

„Die Äthiopisch-Orthodoxe Kirche und die Eritreisch-Orthodoxe Kirche“.

In: Lange, Christian; Pinggera, Karl (Hg.): Die altorientalischen

Kirchen. Glaube und Geschichte. Darmstadt 2010, стр. 41-45; Heisler,

Lothar: Äthiopien erhebe seine Hände zu Gott! Die Äthiopische Kirche in

ihren Bildern und Gebeten. St. Ottilien 2000. – Израз „Тевахедо“

(Täwahedo) = „јединство“, приказује самосвест Цркве: држећи се св.

Кирила Александријског, она учи о сједињењу божанске и човечанске

природе у једној Христовој личности.

2) Уп. пре свега Reiss, Wolfram: Erneuerung in der Koptisch-Orthodoxen Kirche. Hamburg 1998, стр. 214f.

3) Orthodoxia 2011, стр. 71-79.

4) КНА-ÖKI, Nr. 36 од 5. септембра 2006, стр. 9.

5) Податак дао свештеник др Мерави Тебеге, Келн.

6) Lemineux, Peter: „Soll alles so bleiben wie es war?“ In: One (Oktober 2009), стр. 6-13. овде стр. 19.

7) Reidlinger, Klemens M.: „Soziale Enzwicklungaktivitäten innerhalb

der Äthiopisch-Orthodoxen Täwahido Klirche“. In: Kirche und Schule in

Äthiopien. Mitteilungen der Tabor Sociaty e. V. Heidelberg. Heft 62,

November 2009, стр. 35-49, овде стр. 40.

8) Lemineux, „Soll alles“ (Anm. 6), стр. 8-13. – У Етиопској цркви се

сеоски свештеник бави и пољопривредом како би издржавао породицу.

9) Lemineux, Peter: „Grosse Träume, harte Realität. Äthiopische

Studenten am Scheideweg“. In: One (April 2010), стр. 15-19, овде стр.

17; уп. и Reidlinger, „Entwicklungsaktivitäten“ (Anm. 7), стр. 44.

10) О богослужењу, в. Reinhart, Erich: „Liturgie und Spiritualität“.

In: Lange, Pinggéra (Hg.), Die altorientalischen Kirchen (Anm. 1), стр.

140-142; Heiser, Äthiopien (Anm. 1), стр. 132-134, као и Heiler,

Friedrich: Die Ostkirchen. München 1971, стр. 367-373.

11) Fisseha, Girma: Äthiopische Kreuze. In: Der Christliche Osten. Würzburg 60, 5 (2005), стр. 279-286.

12) Празник је описан опширно и упечатљиво код Tacke, Wilhelm:

Timkatfest 2010 in Adis Abeba. In: Der Christliche Osten. Würzburg 65, 2

(2010), стр. 99/113..

13) Heiler, Die Ostkirchen (Anm. 10), стр. 373.

14) Asserate, Asfa-Wossen: Es geschah am 11. September. In: FAZ, 08.09.2007, стр. 66-69.

15) Irénikon 66 (1993), стр. 203-206.

16) Proche-Orient Chréien 57 (2007), стр. 341-342 и 58 (2008), 131-133.

17) Lemineux, Soll alles (Anm. 6), стр. 8.

Извор: Из часописа Glaube in der Zweiten Welt (G2W), 7-8/2011, стр. 12-14, превео протођакон Радомир Ракић

СПЦ

Митрополит Неофит рођен је 15. 10. 1945. године у Софији, духовну академију св. Климент Охридски завршио је у Софији, након чега је своје усавршавање наставио на Московској духовној академији, смјер црквено појање.

Постриженик је Тројанског манастира, а бивши патријарх Максим га је рукоположио у јеромонашки чин.

03. 04. 1994. године је устоличен за доростолског и червенског митрополита а по одлуци црквено – народног сабора 17. 12. 2001. године је епархија подјељена на доростолску и русенску митрополију а он је постављен за русенског митрополита.

Свечана интронизација новог патријарха биће обављена у саборном храму св. Александра Невског у Софији.

Извор: Епархија горњо-карловачка

Након разговора који је вођен у духу братства и обостраног разумијевања, постигнут је договор о румунском комплексу, који се сматра конаком за румунске полонике у Свету Земљу.

Двије делегације су саставиле документ који су благословили Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофил и Његово Блаженство Патријарх румунски Данило, чиме је обновљено евхаристијско општење између двије Цркве.

У име Патријарха Данила, делегација Румунске патријаршије је позвала Патријарха Теофила да у октобру 2013. посјети Румунију, што је Патријарх Теофил с радошћу прихватио.

Извор

Драга браћо,

сазвао сам овај Конзисториј, не само ради три канонизације, већ и како

бих вам приопћио важну одлуку за живот Цркве. Након што сам опетовано

испитивао свијест пред Богом, закључио сам да моја снага због мојих

година више није примјерена за исправно вођење Петрове службе.

Свјестан сам да ова служба, због своје есенцијалне природе, мора бити

вођена не само ријечима и дјелима, већ и молитвом и патњом. Међутим, у

данашњем свијету, подложном брзим промјенама и уздрманом питањима дубоке

важности за живот вјере, потребне су снага ума и тијела, јакост која се

у посљедњих неколико мјесеци у мени погоршала до те мјере да сам морао

признати своју неспособност како би адекватно испунио дужност која ми је

повјерена.

Ради тога, и веома свјестан озбиљности овог чина, потпуно самостално

проглашавам да одступам с мјеста бискупа Рима, насљедника Светог Петра,

које ми је повјерено од стране кардинала 19. травња 2005., на такав

начин да ће од 28. вељаче 2013. у 19 сати, мјесто папе бити празно и

морат ће бити сазвана Конклава ради избора новог папе.

Драга браћо, искрено вам захваљујем за сву љубав и рад за који сте ме

подупрли у мојој служби и тражим вас опрост за своје погрешке. Сада ми

дајте да вам повјерим Свету Цркву на бригу нашег врховних пастора, нашег

Господа Исуса Криста и преклињем његову Мајку Марију, да помогне

кардиналима мајчинском забринутости, у избору врховног понтифа. Ја желим

предано служити Светој Цркви у будућности кроз живот посвећен молитвом.

Извор: Дневник.хр

понедељак, 11. феб 2013, 11:59 -> 12:12

Папа се повлачи крајем фебруара

Поглавар римокатоличке цркве, Бенедикт XVI, најавио да се повлачи са функције 28. фебруара.

Папа Бенедикт XVI најавио да се повлачи са функције 28.

фебруара. За поглавара Римокатоличке цркве иазбран је 19. априла 2005.

године на папској конклави. У катедралу Светог Марка уселио се 7. маја

исте године.

Бенедикт XVI, односно Јозеф Рацингер, рођен је 16. априла 1927. године у Марктлу на Ину у Баварској. Године 1937. отац му се пензионисао и преселио у Траунштајн. Са навршених 14 година, 1941. је приступио Хитлерјугенду што је била законска обавеза.

Међутим, није био посебно активан. Са целим разредом 1943. године је регрутован у против ваздушну одбрану. Након тога је био на обуци и послат је у Мађарску, где је био у антитенковској дивизији до новембра 1944. године Дезертирао је крајем априла или почетком маја 1945. Био у Савезничком логору за ратне заробљенике. У јуну исте године је пуштен и заједно са братом Георгом се уписао на католички семинар. Заређен је 29. јуна 1951. године у Минхену.

Рацингер је био професор на Универзитету у Бону од 1959. до 1963, када је прешао на Универзитет у Минстеру. Године 1966. је преузео катедру за догматску теологију на Универзитету у Тибингену, а 1969. се враћа у Баварску, на Универзитет у Регенсбургу.

Извор: РТС

Пратећа тема - Остали извори и вести

Овим се потврђују тврдње да није битна само снага и брзина него и пажња, будност, расуђивање и смиреност у сваком трену живота.

VATIKAN – Papa Benedikt Šesnaesti čestitao je danas tokom podnevne molitve Božić vernicima koji taj praznik slave prema Julijanskog kalendaru.

Kako je javila Verska informativna agencija (VIA), papa je poželeo srećan praznik i uputio dobre želje, uključujući ih, kako se navodi, na poseban način u svoje molitve.

Papa je čestitku uputio nakon bogosluženja povodom hrišćanskog praznika Bogojavljenja, odnoso Tri kralja.

Tanjug

Два дана након тога, на дан свете мученице Евлалије Меридске (по грегоријанском календару) у катедралном саборном храму Оведо након празничног богослужења Архиепископ тог града Јесус Санс Монтес уручио је оцу Андреју реликвијар са моштима свете мученице Евлалије.

У знак захвалности оба храма су добила иконе светих мученица, које је живописао московски иконописац Евгеније Маљагин, саопштава сајт Корсуњске епархије.

Радио Светигора

"Како не бити забринут због болних питања емиграције, пораста насиља, поготово оног изазваним организованим криминалом, трговином дрогом и оружјем или корупцијом?", упитао је папа у обраћању бискупима из Северне, Јужне и Централне Америке, окупљенима у базилици Светог Петра.

"И шта рећи о очигледним неједнакостима и растућем сиромаштву изазваним сумњивим економским, социјалним и политичким методама?", додао је поглавар Римокатоличке цркве.

Папа је осудио и "ширење менталитета који унижава достојанство човека и не подржава нити штити институцију брака и породице".

Око 250 учесника из Северне, Централне и Јужне Америке, међу којима је било око 40 бискупа и неколико кардинала, до среде борави у Ватикану на конгресу "Црква у Америци" у циљу јачања веза и "обнављања" заједничког наслеђа.

Извор: Бета

Свештеници и бискупи окупљају вернике и траже од њих да деца саботирају наставу здраственог образовања, односно да родитељи покрену петицију против похађања настве из те области.

На посебној мети клера је Жељко Јовановић, министар науке, образовања и спорта.

У црквеним круговима тврде да су бискупи чак три пута тражили састанак на којем би с Јовановићем разговарали о спорном предмету, али да им он ниједном није одговорио, пише загребачки “Јутарњи лист”.

За цркву је то, како се наводи, доказ да је Влада Зорана Милановића неспремна на дијалог.

Након што црква, упркос снажним вишемесечним притисцима, није успела да спречи доношење Закона о вештачкој оплодњи, када је Влада увела здравствено образовање, отворио се нови Фронт.

Бискупи овај пут не желе да попусте, пише лист и додаје да озбиљност којом организују окупљања у жупама, као и лични ангажмани бискупа, показују да је католичка црква овог пута одлучила да иде до краја.

А да би успели неопходна им је помоћ родитеља, наводи лист.

Пре више од месец дана Хрватска бискупска конференција оптужила је Владу да је увођење здравственог образовања противно споразумима између Хрватске и Свете Столице.

Хрватски бискупи сматрају да се тај модел противи светоназору хришћана и да је обавезност тог предмета кршење Устава и права слободе родитеља да сами одлучују о образовању деце.

Извор: Танјуг

Католичка црква је отворила посебну телефонску линију за услугу истјеривања ђавола у Милану, својој највећој бискупији, како би одговорила на велики број захтјева. Свештеник Анђело Маскерони, главни истјеривач ђавола у тој бискупији од 1995, рекао је да је Римска курија у протеклих 15 година именовала допло више егзорциста како би се изборила са удвострученим бројем захтјева за помоћ.

"Добили смо велики број захтјева у којима нам траже имена, адресе и бројеве телефона; зато смо основали телефонски центар у Курији који ради од понедјељка до петка у периоду од 14.30 до 17 часова“, рекао је Маскерони за „Индипендент“.

"Људи који имају проблем могу да нас назову и да тако нађу свештеника у својој градској области“, рекао је Маскерони, и додао да је то разлог зашто се број свештника који се баве истјеривањем ђавола повећао са шест на 12.

Свештеник је испричао британском листу да је знао за једног исјеривача ђавола који је дневно посјећивао и до 120 особа.

"Али са толико мало времена по клијенту, само је могао на брзину да да свој благослов. То није довољно", рекао је Маскерони и додао: "Требало би да буду два до четири састанка дневно, све преко тога би било сувише".

Није јасно зашто је број наводних "обузимања" порастао тако нагло. Према ријечима Маскеронија, један од разлога пораста је све већи број родитеља који имају потешкоћа са својом непослушном дјецом.

"Обично зову родитељи, јер су забринути због дјетета које неће да иде у школу или које ужива дрогу или им се супротставља".

Упозорио је да су многи забринути и рањиви људи на мети превараната. "Врачаре траже новац; а ми... улажемо своје вријеме, дамо благослове... све за џабе. Не постоји други начин".

Маскерони је поручио да су добродошли сви они којима је потребна помоћ, али је нагласио да су „прави ђаволски феномени заиста ријетки“. Сматра да необична понашања треба приписати „психичким феноменима, психичким и психијатријским поремећајима“.

Аутор: Милош Рудовић

Извор: Вијести

Братислава, (ИКА) - Словачки су бискупи с великим жаљењем примили одлуку Националне банке да се с кованице која ће бити издана поводом прославе 1150. јубилеја доласка светих Ћирила и Методија на подручје Велике Моравске, уклоне верски симболи. На захтев Европске комисије и неких земаља чланица које се позивају на примену „начела о верској неутралности", првобитни ће нацрт, наиме, бити промењен тако што ће бити уклоњена ореол који окружује лица светитеља, те знак крста на њихову палици. Уклањање тих важних знакова очитује културни преокрет и недостатак поштовања према историји – истакао је Јозеф Ковацик, руководилац Тисковнога уреда Словачке бискупске конференције, те додао да слободна употреба обележја светих Ћирила и Методија показује да је тоталитаризам побеђен, те је она стога и знак слободе.

Извор: ИКА

Папа Бенедикт XVI оспорава традиционално мишљење о години Исусовог рођења

“Прорачуне везане за почетак нашег календара - заснованог на рођењу Исусовом - правио је Дионисиус Ексигус, који је у рачуници погрешио за неколико година”, пише папа у својој књизи штампаној у више милиона примерака, и додаје да је “прави датум Христовог рођења био неколико година раније”.

Тврдња да је хришћански календар заснован на погрешној претпоставци није нова - многи историчари верују да је Исус рођен негде између седме и друге године старе ере, али оно што заиста привлачи пажњу јесте чињеница да је сумњу у једну од основних поставки хришћанске традиције покренуо нико други до врховни католички верски поглавар.

Нејасно како је Дионисије израчунао годину рођења

Дионисију Малом, калуђеру рођеном негде у источној Европи и касније римском игуману, приписује се заслуга за “проналазак” савременог календара и концепта нове ере, у којој се године оузначавају са Анно Домини (лето господње).

Нови систем је делимично креиран и зато да би се хришћани дистанцирали од календара који је у то време био у употреби, а који је године бројао од владавине римског императора Диоклецијана. Император је био прогонитељ хришћана, што је већ и само по себи било довољан разлог да се избаци из новог система рачунања времена, који би почињао од Христовог рођења.

Након што га је Велечасни Беда, монах-историчар, усвојио приликом датирања догађаја у својој “Еклезијанској историји енглеског народа”, довршеној 731. године нове ере, Дионисијев календар је постао широко прихваћен у Европи.

И даље, међутим, није јасно како је заправо Дионисије израчунао годину Христовог рођења. Пошто се конкретан датум у Библији не наводи (каже се само да је то било за време владавине Ирода Великог, који је умро пре почетка нове ере), монах је, како се чини, своје прорачуне засновао на недовољно јасним подацима из Исусовог доба о почетку његовог деловања и о томе да је крштен за време владавине императора Тиберија.

Папа оспорава и да се исус родио окружен стоком

Папа остаје при уверењу да се то догодило у Витлејему

Идеја да је Исус рођен 25. децембра (односно 7. јануара по старом календару) такође није заснована на историјским чињеницама. Прави датум његовог рођења није познат, а идеја да се он слави у доба зимске краткодневице вероватно је повезана с паганским традицијама слављења зимског солстиција и наступања дужих дана.

На крају можда треба напоменути и да датум Христовог рођења не представља једину уобичајену хришћанску представу коју је папа у својој књиузи одлучио да оспори. Поглавар католичке цркве, наиме, тврди да, насупрот традиционалној представи Божићних јасли, Исусовом доласку на свет нису присуствовали волови, магарци и друге домаће животиње, али зато остаје при уверењу да се то догодило у Витлејему, и одбацује став неких научника да се Христ родио у Назарету.

Извор: Блиц