„Овиме мислим на оне прогоне при којима се човек не прогони због свог исповедања вере у Исуса Христа, него из разлога што заступа вредности Сина Божјег“, истакао је папа.  У наставку је овакво прогањање окарактерисао иронично „учтивим“ прогоном. Он се често изражава „преобучен у одећу културе, савремености или напретка“, а уз то, о тоем се и мање о њему јавно говори.

У ова „учтива“ прогањања, према папи, спада и то што моћници овога света  кроје законе, тако да се „онај народ који се не држи такозваних модерних и просвећених закона или их неће да унесе у своје законодавство, оптужује и на учтив начин притиска“. Овакав начин прогона лишава човека његове слободе, „па и оне људе који их одбацују из разлога савести“.

Према радио Ватикану, папа је даље казао како је прогон хришћана, било на овај или онај начин, „насушна храна Цркве“, при чему је имао на уму мучеништво архиђакона Стрефана и раних хришћана, која подсећају на данашња гоњења следбеника Христовог Пута. При овоме је конкретно мислио на жртве атентата у Пакистану пре три недеље. „На овај начин Црква напредује, са својим мученицима“, цитира радио поглавара Римокатоличке Цркве.

Извор: Катпрес (превод Информативне службе СПЦ)

За портал Православие.ru догађаје су прокоментарисали Боржомски и Бакуријански митрополит Серафим, настојатељица манастира Великомученице Варваре у Тбилисију игуманија Серафима (Читанава) и председник националног савета омладинског покрета Георгиј Габедава.
Боржомски митрополит Серафим (Џоџуа)

«Веома сам изненађен због ове оптужбе. У Светом Писму се каже да је хомосексуализам грех. Црква све оне који пате од овог греха треба да позива да га се ослободе. Да ли ће прихватити овај позив или неће – њихова је ствар.
Ниједан свештенослужитељ не позива у «крсташке походе» и патријарх никога не вређа. А духовна лица су дужна да позивају паству на подвиг хришћанског живота и на смирење.
Хомосекусализам противречи националним вредностима нашег многострадалног народа. Црква и сваки свештенослужитељ дужни су да с љубављу позивају људе да не греше, дужни су да подсећају да је у Светом Писму више пута било речи о овом греху који је погубан по душу. А што се тиче реферата и оптужбе, они су с моје тачке гледишта неумесни и врло некоректни.»
Настојатељица манастира Великомученице Варваре у Тбилисију игуманија Серафима (Читанова)
«Ове речи су у мени изазвале снажно негодовање. То није само вређање нашег вољеног патријарха, већ и целог грузијског народа. То је увреда за сваког Грузијца.

Како неко може да говори о расизму и нетолеранцији према верским мањинама ако на територији Грузије има преко 300 џамија! У нашој малој земљи живе људи различитих вероисповести. Не схватам и не прихватам ову критику и врло срамотну оптужбу.
Мислим да је то већ јавна и циљана борба против Православља. И против грузијског народа. Вређа и то што на територији Турске нема ниједне грузијске православне цркве. Цела Европа ћути о томе! Зашто? Одговор је једноставан – то је борба против Христа!
Наша земља је удео Богородице, земља која ни у време највећег атеизма није изгубила веру.
Иако су се непријатељи много трудили, никако нису могли да униште нашу земљу и нашу православну веру. Колико је мученика обезглављено и убијено у протеклим вековима.
И шта – на земљи где је своју часну крв пролило толико мученика, где се чувају Хитон Господњи и часна риза Пресвете Богородице, треба склапати истополне бракове?!
Запањује ме то у којој мери су прекорачили све границе. Срамота!
То да је наш патријарх далек од језика мржње зна сваки Грузијац. Ни мени, и никоме није потребна таква Европа која нам намеће своју похот. Ускоро ће вероватно захтевати свечана богослужења за време ‘венчавања’ истополних парова. То се неће десити!»
Председник националног савета омладинског покрета Георгиј Габедава
«Мрска ми је таква Европа у којој људи пре свега вређају Господа нашег Исуса Христа. Нека Европљани живе по својим законима. То је њихова лична ствар... Да ли то желе? – нека удају своје дечаке, нико им неће упадати у кућу и у стан. Позивам владу Грузије да захтева извињење према сваком Грузијцу, према нашем нроду, према Свјатејшим католикосом-патријархом Илијом! А он нека живи на многаја и благаја љета!»

Са руског Марина Тодић
28 / 03 / 2016

— Већ три пута су се у Мањежу одржавале интерактивне изложбе пројекта «Моја историја». Доживеле су огроман успех, али има и критике. Око изложбе «Од великих потреса до Велике Победе», која је одржана у новембру 2015. године, дигла се прашина у друштвеним мрежама. У једном од делова налазио се цитат светитеља Луке који му заправо не припада, и не само то – људи су у томе видели покушај рехабилитације стаљинизма. Стиче се осећај да данас тема односа према совјетској прошлости буквално изазива поделу друштва на два дела. Како се по Вашем мишљењу може превладати овај раскол?
— Да, као што сте се изразили «дигла се прашина», заиста је тако. Што се тиче «оправдавања» стаљинизма, на овој изложби су га видели они који су желели да га виде. Притом нису приметили највећу тематску експозицију на изложби посвећену подвигу новомученика, експозицију посвећену ГУЛАГ-у – ништа од тога критичари због нечега нису видели.
Али заиста, било је и наших грешака за које смо се већ извињавали. У једној од сала је приказан цитат светитеља Луке (Војно-Јасенецког), који се односи на Стаљина и који је веома познат. Он је много пута навођен у различитим публикацијама, али се ипак испоставило да није потврђен документима. Скренули су нам пажњу на то, проверили смо, уверили смо се да је заиста тако и одмах смо склонили тај цитат. Све остало је просто етикетирање, другим речима се не може назвати.
У погледу односа друштва према Стаљину данас често преовладавају крајње опречни ставови. Сећамо се ко је био победник на интернет- гласању «Име Русије», које је одржано пре неколико година – Јосиф Стаљин. Али ми нипошто нисмо његове апологете. Можемо му указати поштовање као државном посленику и притом говорити о насиљу и злочинима који су се чинили у земљи. Зар у томе има нечег што заслужује прекор? То је историјска истина. Ускоро ће овај део експозиције бити отворен у Историјском парку на ВДНХ и гледаоци без предрасуда ће сами моћи да се увере: приказана је објективна прича о том трагичном времену.
Што се тиче «раскола у друштву» - не треба претеривати и истицати мишљење мањег броја људи као општенародно.

— Историјски парк на ВДНХ «Русија – моја историја» отворен је сасвим недавно, 29. децембра 2015. године. Како ће он радити и по чему је специфичан? У току Божићних предавања овде су одржане конференције «Мисија историје» и «Мисија културе: руски језик и књижевност у савременој руској школи», које су организоване уз учествовање Патријарашког савета за културу. Да ли сте желели да парк представља простор за комуникацију са заједницом просветних радника?
— Да, у раду наших конференција су учествовали професори факултета и школа, аутори уџбеника и водећи радници академских института. Они су необично добронамерно, чак бих рекао и високо оценили оно што је учињено. То је за нас и радост и велика част. Историјски парк је специфичан, очигледан и занимљив уџбеник историје наше отаџбине. Наставићемо да радимо на експозицији заједно с научним радницима историјског факултета МДУ, Института историје РАН, Сретењске семинарије и Московске Духовне академије.
Наш задатак је да помогнемо посетиоцима, пре свега младим људима да виде историју као актуелну, насушну и тражену. Наше изложбе су одржане у Москви, у Санкт-Петербургу, у Сибиру и на Криму. За сто дана изложбу је посетило преко милион људи. У Министарству културе које је било координатор ових експозиција рекли су нам да је то случај без преседана. Одавде, у Москви, ред се протезао од Мањежа до Лобног места и седамдест, па и осамдесет одсто људи који су стајали у њему чинила је омладина. Успели смо да на неки начин допремо до ње, и мислим да се не ради само о томе што овде има много интерактивних експоната и електронских уређаја. Пре свега је важно то што је младим људима занимљив и близак овакав приступ историји.
Свест о томе да свако од нас учествује у великом путу којим је прошао сав наш народ за хиљаду година је главни задатак. После ове свести о заједништву долази и све остало, укључујући и патриотизам о којем се сад толико много прича, и не увек успешно, него често и одвећ банално. Јер патриотизам је у суштини кад се човек осећа као саставни део своје културе, историје и традиције, свега онога што се назива домовином. Али како до тога доћи? Овде не могу да помогну узвишене речи. Сматрамо да је наш задатак управо то да упознамо младе људе с нашом историјом, онаквом каква јесте, без украшавања, али наравно, и без оцрњивања. Убеђен сам да овакав приступ рађа правилан, дубок и искрен однос према историји и својој отаџбини.
С Департманом за образовање града Москве договорили смо се да ће екскурзије које се овде организују бити бесплатне за ђаке. Наставници ће моћи да одржавају часове у историјском парку. Професори књижевности ће такође овде моћи да пронађу теме за часове. При чему се садржај може допуњавати: отварамо научно-методолошки центар и наставници ће моћи да обрађују своје теме и уз помоћ наших стручњака оне ће бити унете у електронске експонате.
— Владико, учествујете у раду црквене комисије за испитивање такозваних јекатеринбуршких остатака. Обичним људима, између осталог и мени, тешко је да се разаберу у таквим стварима. Објављен је невероватан број материјала како за, тако и против признавања остатака који су нађени код Јекатеринбурга за остатке који су припадали члановима породице последњег руског цара. Какав је Ваш однос према овом предмету и шта у Вама лично изазива сумњу?
— Државна комисија је 1998. године признала да јекатеринбуршки остаци припадају члановима царске породице. Међутим, велики број истраживача – криминалистичара, историчара и антрополога – изражава сумњу у тачност овог закључка. Сад је Истражни комитет основао компетентну стручну комисију: позвани су стручњаци који поседују високе квалификације и који нису заговорници ни једног, ни другог става – «за» или «против», који су настали у току последње две деценије. Надам се да ће стручњаци проучивши све достављене, као и нове материјале, донети своју пресуду.
— После Ваше архијерејске хиротоније вероватно имате много нових обавеза. Које су за Вас најважније, које су првостепене?
— У својој поучној беседи на мојој хиротонији Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да пре свега треба да учинимо то да престоница – Москва, не само по називу, већ и по духу постане све више хришћански и православни град. Ето, то је моја првостепена обавеза.

— У Сретењском манастиру се брзим темпом гради нови храм у част Новомученика и исповедника Руске Цркве. Како видите свој будући храм?
— У ствари, изградња овог храма напредује нормалним грађевинским темпом уз поштовање свих потребнх технологија. Укупно ће се градити око четири године, што и није тако мало.
Како га видим? Као храм подигнут у име Господа Бога нашег Исуса Христа и у сећање на Његове свете новомученике и исповеднике. Као спомен-храм у част победе Господа Исуса Христа и Његових ученика, светих новомученика, над силама пакла које су се обрушиле на нашу Цркву, на нашу отаџбину у ХХ веку, који је за Русију био и трагичан, али и велик. Управо то ће бити главна тема нашег храма: светла победа духа, победа Цркве над плановима за њено уништење, за поробљавање људи.
На доњим спратовима храма градимо катихизаторски и омладински центар у којима ће учествовати студенти и професори Сретењске духовне семинарије. Претпостављамо да ће радити у координацији с историјским парком ВДНХ. Сваког дана од почетка изградње храма молимо се и у келијама, и на Литургији да нам Господ да благослов да завршимо изградњу овог храма који људи већ зову храм «Новомученика и исповедника цркве Руске на крви, на Лубјанки». Надамо се да ћемо храм освештати 2. марта 2017. године.
— Остајете намесник Сретењског манастира, а то значи и старешина највеће московске парохије, много служите и проповедате. Шта као старешина сматрате да је оно чему пре свега треба да научите парохијане?
— Вероватно ономе што већ неколико деценија сам учим – живој вери у Христа, потпуном посвећивању сведобром и милостивом Промислу Божијем и одговорности за своје хришћанско призвање. Живо општење с Богом је плод љубави према Њему и испуњења Његових заповести. И ово општење је главно што може да постоји у животу хришћанина.

Православље и данашњица
08 / 03 / 2016

Прошле недеље је Георгије Татишвили предао тужбу Уставном суду Грузије захтевајући легализацију истополних «бракова». После извесног времена правобранилац је изјавио да су на њега почели да врше притисак, између осталог, и неки чланови грузијског парламента.
«Ако се дозволи овакав преседан, без обзира на то да ли је у питању извршна, судска или законодавна власт грузијски народ који има јединствен став у вези с овим питањем такво нешто никад неће дозволити,» - рекао је отац Давид.
Он је истакао да у грузијским властима има здраворазумских људи који неће подржати провокаторе.
Коментаришући изјаве које повремено дају представници ЛГБТ-заједнице о томе да им неки прете и да их туку протојереј је изнео претпоставку да сами себе могу да рањавају изазивајући самим тим извесне неповољне процесе.
«У Грузији им нико не прети. То је потпуни апсурд,» - истакао је отац Давид Шарашенидзе.
Врата цркве су отворена за све, укључујући и припаднике ЛГБТ, истакао је он.
«Они долазе у цркву. Ми се не окрећемо од њих, напротив, с великом пажњом се односимо према таквим људима како бисмо им помогли да то некако победе. Имао сам духовног сина који је био болестан од овог, може се рећи, поремећаја, и који се трудио да га превлада,» - рекао је у закључку отац Давид.
Са руског Марина Тодић
09 / 02 / 2016
Православие.Ru.

Први камен, у темељ храма који се налази у војној јединици, положили су митрополит лариски Игњатије и командант јединице Константин Костопулос.

Молебан пред почетком градње окупио је велики број ходочасника из околних места. Такође су присуствовали представници локалне грађанске власти и високорангирани представници војске.

Протосинђел лариски Митрополит о. Ахил је нагласио да ће ктитори храма бити сами војници: „По сопственој иницијативи они су преузели на себе сав посао. Нас је запањило што млади људи јако добро знају старца Пајсија захваљујући његовим књигама и информацијама са интернета. Верујем да ће храм бити изграђен у кратком року јер радови напредују веома брзо“.

Митрополит Игњатије је нагласио важност изградње новог храма „у времену кризе, када представници других вероисповести у Западној Европи, за разлику од православних, продају своје светиње на аукцији“. Он је позвао вернике да се моле старцу Пајсију, који „ свакодневно твори чудеса и служи као главна потпора грчком народу који пролази кроз искушења“.

21 / 10 / 2015

Православие.Ru.

Подводна црква ће изгледати као права црква. У њој ће бити иконе, али ће оне бити иконописане на нерђајућем челику или камену – преносе РИА Новости.

Архитекте су тренутно преокупиране истраживањем како ће црква реаговати на морске услове и да ли је крст добро постављен. Такође, битно је проверити како ће зимски услови утицати на ову светињу.

Крст је постављен 20 метара испод нивоа мора на 200 метара од обале Крима и места Капе Фиолент.

Рониоци планирају да поред крста поставе сто и масивни бетонски држач за свеће.

Црква ће, кад у потпуности буде саграђена, бити названа по Светом Николи, заштитнику морнара.

Погледајте видео:

Извор: Вечерње новости

„Сјетимо се данас позива Цркве на молитву у свим парохијским црквама и манастирима широм земље, да би нам се Бог смиловао и послао тиху кишу са богатим родом за народ и стоку. Тако исповиједамо да су дарови, сви дарови који одржавају живот на земљи, дарови од Бога, и немојмо заборавити Дародавца, већ се молимо за опроштај гријехова када прекршимо Његову вољу, као и када не показујемо благодарност. Ову сушу морамо разумијети као подстицај ка јачој вјери, молитви и милосрђу према сиромашнима, усамљенима, беспомоћнима, да будемо рука милосрдне љубави Господа Исуса Христа ка нашим ближњима“, казао је Патријарх.

Са енглеског: Александар Орландић

Извор: basilica.ro/Радио Светигора

Господине Кардинале, поштовани представници вјерских заједница, драги пријатељи, драго ми је што могу учествовати у овоме сусрету, који уједињује представнике верских заједница присутних у Босни и Херцеговини. Срдачно поздрављам свакога од вас, као и ваше заједнице, захваљујући посебно на лепим поздравима и мислима које сте изрекли.

Данашњи је сусрет знак заједничке жеље за братским заједништвом и миром. Он пројављује сведочанство пријатељства које градите већ годинама и живите га у свакодневном саживоту и сарадњи. Ваше присуство овде већ је једна “порука” дијалога који сви тражимо и који се трудимо изграђивати.

Хтео бих се посебно присетити 1997. године када је, као плод ове жеље за сусретом и помирењем, основано локално Вијеће за међурелигијски дијалог, које окупља муслимане, Јевреје и хришћане. Радујем се због улоге коју Вијеће врши у неговању различитих видова дијалога, пре свега координацијом заједничких иницијатива и сусрета с државним властима. Ваш је рад на овим просторима веома драгоцен, а нарочито у Сарајеву, раскршћу народа и култура, где је различитост, с једне стране, велико богатство које је омогућило друштвени, културни и духовни развој ове земље, а с друге је стране била мотив жалосних подела и крвавих ратова.

Оснивање Вијећа за Међурелигијски дијалог није био тек пуки случај баш као и друге хвале вриједне иницијативе на екуменском и међурелигијском пољу. Све су се оне покренуле по завршетку рата, као одговор на нужност помирења и као потреба за обнављањем ратом разоренога друштва. Међурелигијски је дијалог, заправо, овде као и у свакоме делу свијета, неопходан услов за мир, те је као такав обавеза свих верника.

Међурелигијски дијалог је, осим разматрања о великим темама вере, пре свега разговор о «људскоме животу». У њему се дели животна свакодневица у свој својој конкретности, с радостима и жалостима, напорима и надама; њиме се преузимају заједничке одговорности; њиме се остварује боља будућност за све. Њиме се учи како заједно живети, упознати се и прихватити се у својим различитостима, слободно, према ономе што свако од нас јесте. У дијалогу се препознаје и развија одређено духовно заједништво које уједињује и помаже у неговању моралних вредности, правде, слободе и мира. Дијалог је, напокон, школа човечности и чинилац јединства који помаже градити друштво утемељено на толеранцији и узајамном поштовању.

Због тога се међурелигијски дијалог не може ограничити само на појединце, на представнике - одговорне верских заједница, него би га требало проширити колико је више могуће на све вернике, укључујући различита подручја грађанскога друштва. У том смислу посебну пажњу заслужују млади који су позвани градити будућност ове земље. Коначно, увек је корисно подсетити како дијалог, да би био плодан и аутентичан, претпоставља изграђени идентитет: без обликованог идентитета, дијалог је бескористан и штетан. Ово говорим мислећи на младе, али то важи за све.

Заиста ценим све оно што сте до сада учинили и подстичем вас у вашему настојању око изграђивања мира, чији сте први чувари овде у Босни и Херцеговини као верски вође, управо ви. Јемчим вам да ће Католичка Црква наставити пружати своју пуну подршку и бити потпуно на располагању.

Сви смо свесни да нам предстоји прећи још дуги пут. Но, не допустимо се обесхрабрити због тешкоћа и наставимо устрајно корачати путем праштања и помирења. Док стварамо праведно сећање на прошлост, која нас може поучити, избегавајмо самосажаљевања и узајамна оптуживања, те се препустимо да нас Бог очисти, Онај који нам дарује садашњост и будућност: Он је наша будућност, Он је крајњи извор мира.

Овај град, који је у недавној прошлости, нажалост, постао симбол рата и разарања, данас, својом разноликошћу народа, култура и вера, може изнова постати знак јединства, место у којем различитост не би представљала претњу, него богатство и прилику за заједнички раст. У свету који је, нажалост, још увек раздиран сукобима, ова земља може постати поруком: потврдити како је могуће живети један поред другога, у различитости, али у заједничком човекољубљу, градећи заједно будућност у братству и миру.

Захвалан сам свима вама на вашој присутности и на молитвама за моју службу. С моје стране јемчим вам да ћу такође молити за вас. Нека нас све Господ благослови!

Укључивши се уживо у емисију на хришћанском каналу SAT-7 ARABIC, Бешир Камел је казао да је поносан на своју браћу, 25-годишњег Бишоја Естафаноса Камела и 23-годишњег Самуела Естафаноса Камела. „Они су мој понос и понос хришћанства“, казао је он.

Ужасавајуће сцене убиства су обишле свијет. Последње ријечи неколико убијених биле су „Господе Исусе Христе“.

Бешир је изразио захвалност „Исламској држави“ зато што нису избацили њиховo исповиједање вјере из видео снимка. „“Исламска држава“ нам је дала више него што смо тражили када нису исјекли дио у коме они исповиједају своју вјеру и обраћају се Господу Исусу Христу. “Исламска држава“ је ојачала нашу вјеру“, казао је Бешир. По његовим ријечима, породице пострадалих Копта не очајавају, „Поносни смо што је толико људи из нашег села прибројано мученицима“.

„Још од доба Римског царства хришћани су били мученици и научили смо да прихватамо све што нам се дешава. Ово нас само утврђује у вјери, јер Библија каже да волимо непријатеље и благосиљамо оне који нас куну“, казао је он.

На питање, видно потресеног водитеља, шта би урадио када би се од њега тражило да опрости убицама, Камел је испричао шта је његова мајка казала да би урадила ако би видјела припаднике „Исламске државе“: „Моја мајка, необразована шездесетогодишња жена, казала је да би их позвала у кућу и молила Бога да им отвори очи, јер су захваљујући њима њени синови ушли у Царство небеско“.

Затим се и сам Бешир помолио за убице своје браће: „Боже, молим те да отвориш њихове очи да би се спасили и оставили незнање и погрешна учења којима су научени“.

После 90 година већина парохија у централном и западном делу земље прославила је Божић и Богојављење заједно с Јерусалимским Патријархатом, Руском, Српском и Грузијском Православном Црквом и Светом Гором Атонском, као и с парохијама на истоку Пољске вративши се на календар по којем су живеле многобројне генерације православних верника од памтивека.

Кратка историја календарског питања је следећа. Још 1924. године, кад је под притиском младе пољске државе проглашена аутокефалност Пољске Православне Цркве, на њу је извршен озбиљан притисак који је био усмерен на раскид везе с прошлошћу. Тако је у богослужење почео да се уводи пољски језик, уведен је и нови календар – компромисни уступци омогућили су Цркви да се не нађе под забраном.

Ова норма је омогућила избегавање раскола у Цркви – 70 процената њених парохија остало је да живи по јулијанском календару, а 30 процената у регионима где су православци чинили мањину, прешло је на нови.

Припрема за повратак старог календара одвијала се годинама, велику улогу у томе одиграо је омладински братски покрет. Архијерејски Сабор је 18. марта 2014. године одлучио да се укине саборна одлука од 12. априла 1924. године о увођењу новог календара. Такође је донета одлука о враћању на стари календар почевши од недеље Свих светих.

Извор: pravoslavie.ru

Почетком 2014. године, пет неканонских свештеника у Конгу (ДРЦ) вратили су се натраг у загрљај Свете дијацезе Централне Африке. Они су скинули одежде и вратили се у ред лаика. Хиљаде вјерника се придружило православној цркви и били крштени .

6. фебруара, у Лахоре, Пакистан, десило се освећење прве православне цркве у земљи. На парохији Благовијести Пресвете Богородице служи о. Џон Танвир, први православни свештеник Пакистана. Стотине вјерника је крштено.

16. фебруара свештеник Андрес Гирон заспао је у Господу. Он је био један од водећих свештеника, који је годинама радио у Гватемали, оснивао парохије, мобилисао владу за права аутохтоних Маја и, Божјом милошћу, обратио Православљу стотине парохија и више од 350.000 људи.Губитак о. Андреса био је велики и незамјенљив губитак за своје стадо.

Дана 25. фебруара, дошло је до крштења прве групе деце на југу Судана. Ова дјеца су остала некрштена много година, због грађанског рата. Наркисос, епископ Нубиа, преузео је пастирску бригу о Судану и Јужном Судану и сада се бори за ширење православне поруке у тим земљама.

Јули је обиљежен избијањем ебола вируса избијања широм Западне Африке. Православна мисија у Сијера Леонеу, на челу са о. Темистоклеом Адамопулосом, предводили су народ, у дистрибуцији хране и средстава за заштиту од вируса, обезбјеђујући образовну превенцију и доносећи божанску утјеху душама вјерних. Шест мјесеци касније, нико од православних верника у Сијера Леонеу није био заражен вирусом и сви су стално неустрашиво узимали учешће у Светом Причешћу из истог путира. У јануару, други контејнер хране и заштитних средстава ће бити послат из складишта у Пхилирону, Солуну.

20. јула, први православни свештеник из Руанде је..прочитак до краја на vjeronauka.net

Тих дана, он је прошао мали курс са локалним мајсторима за производњу неколико врста сира као што су: Моцарела, Качота, Морлако, димљена рикота и сир Бијанка.

превод: Вјеронаука.нет извор:ПРАВМИР.

"Чини ми се да многи праве заједничку грешку -. Они почињу да читају Библију од прве странице. У почетку им буде интересантно, али убрзо наиђу на тешкоће због којих већина заинтересованих за Библију није више заинтересована за читање," - констатовао је јерарх.

Он препоручује да се почне читање Библије не од почетка, него од Новог завјета, који садржи не само четири јеванђеља која описују земаљски живот Христов, већ и Дјела Светих Апостола, причу о оснивању Цркве, посланице и књигу Откривења која се зове на грчком "апокалипсис."

"И тек послије тога да се врате на почетак и почну читање Старог завјета, већ знајући причу о историји Новог завјета чији је Стари завјет праслика, а многа догађаје старозавјетне историје можемо разумјети само из перспективе Новог Завјета," - рекао је Митрополит.

Он је подсјетио да је, са становишта учења Цркве, Библија "богонадахнута књига у смислу да су је написали, наравно људи, али који су били у стању благодати Духа Светога, који је водио библијске писце."

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Више о освећењу можете погледати на линку

Фото: РТС