“Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera.

Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer.

Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju.  Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu.

Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere.

U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike.

Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”.

Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi.

Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio:

“Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.”

U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita.

Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve  Crkvi.

“Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega.

Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer.

“Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria.

Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu!

Miodrag Vojvodić | Bitno.net

-Свима честитам свештени празник и нека благодат овог светлог дана сниђе на све људе.  Цела наша породица је веома срећна и радосна што је  нашем трећем детету кум лично Патријарх све Грузије и хоћу да му за то заблагодарим, изјавила је за Спутник мати једног од крштене децем, иначе грађанка Тбилисија Маријам Ломсадзе.

 

Католикос-Патријарх крштава треће и свако наредно дете оних родитеља који су венчани у цркви. Циљ ове иниcијативе је да се ублажи тешка демографска ситуација у овој земљи. Прво масовно крштење је организовано у Грузији 19. јануара 2008. у Саборном храму Свете Тројице.

 

Извор: Православие. ру (Р.Р.)
       

– Оче Павле, многи наши читаоци су упознати са Тројице-Сергијевом Лавром, присуствовали су богослужењима тамо, читали су или слушали о њеној славној прошлости. А како Лавра Преподобног Сергија живи данас?

– Лавра Преподобног Сергија живи кроз Преподобног Сергија, и сви који овде долазе – братија, студенти, ходочасници, сарадници – сви су ту да би се поклонили моштима Преподобног Сергија и од њега затражили помоћ.

Преподобни Сергије је игуман свих руских земаља и игуман наше Лавре. Он њоме тихо и спокојно управља. И свако ко је спреман то да примети, свестан је његовог вођства. Онај ко није спреман, то не може да схвати. Неко ко живи по своме, онако како он хоће, не може видети тиху, али чврсту руку Преподобног Сергија.

Лавра је ставропигијални манастир Руске православне цркве, који се налази готово у самом центру средишње Русије. И наш манастир, као и цела Русија, се налази под покровом Аве Сергија. Ми смо сведоци тог чудесног покрова, који прекрива братију, манастир и све који долазе Преподобном тражећи помоћ, као и читава руска Црква. Игуман свих руских земаља штити и помаже свакоме, ко му се обраћа за помоћ.

 

    

 

Постоје многобројна сведочанства о исцељењима, захваљујући молитвама посвећеним Преподобном Сергију. Такође, као наук имамо духовни живот благочестивих подвижника, који су обитавали, или обитавају у Лаври и њеној околини, али и оних који нам често или ретко долазе у посету. И таквих примера није мало.

Хвала Богу да смо били савременици подвижника, који су живели кроз Преподобног и под његовим покровом: у радости, благодушности и стрпљењу.

Свако ко долази Преподобном Сергију, добија по мери своје молбе, отворености и чистоте свога срца. Преподобни сваком дарује, онолико колико он може да прими од његовог благослова.

Нека свакоме Господ, кроз Преподобног Сергија, пружи снаге, подршке и помоћи, да може да издржи да носи свој крст у радости и благодушности. Да не очајава и да се не жалости, него уз молитву и стрпљење да служи Богу, како је заповеђено.

– Сасвим недавно смо обележили 700. годишњицу од рођења Преподобног Сергија и Лавра је прошла кроз обимну реконструкцију. Многе зграде су обновљене, а читав комплекс доведен у ред. Постоје ли још неки неостварени планови по питању реновирања и обнове Лавре, њених скитова или храмова?

 

– Проблема увек има. Не можемо рећи да је све урађено. У Лаври се налази Патријаршијски архитектурни и рестаураторски центар, који се бави питањима обнове, провером стања зграда и других објеката, као и споменика културе. Поред тога ми имамо и иконописну радионицу, која се бави рестаурацијом икона. Такви радови се никада не прекидају, па је тако и у наше време.

 

– Тројицки сабор је у одређеном смислу срце и Лавре и Сергијевог Посада. Овде свакодневно долазе многобројни ходочасници, међу којима је и много туриста. Лавру, нарочито викендима, посећује огроман број страних туриста, у последње време претежно из Кине. Како ви објашњавате тај несагледиви поход на Сергијев Посад и Лавру, оче Павле?

– По мом мишљењу, све је то уредио Господ Својим Промислом, желећи да помогне и пружи могућност Кинезима да виде Христа, хришћански живот, људе који се труде да живе по Христу и уз Христа, људе којима је животни темељ хришћански идеал. Јер, они тако нешто не могу видети у својој земљи, они су одсечени од те традиције вере.

Стога, мислим да је то за њих тренутак «духовне екскурзије», како би они могли да виде све то. И Преподобни се обраћа сваком Кинезу, који овде дође, обраћа се његовом срцу и уму, како би он нешто осетио, о нечему размислио, нешто саслушао и видео. На крају, то ће њему помоћи да поновно размотри свој живот.

А да ли ће се они обратити Христу, или се нико од њих неће окренути православљу, то ми не знамо. Господ позива све, али «много је званих, а мало изабраних».

Да не би после неко рекао: «Кинеза има пуно, али их нико није звао»... Господ позива све, позива и Кинезе...

 

    

 

– Данас је у Лаври пуно младе братије, али наравно да је манастирски живот тесно свезан са старијим монасима. Време пролази и многи монаси су се упокојили и почивају на манастирском гробљу у Дуелину. Да ли се држи парастос за упокојену братију? Да ли их спомињу на дан њиховог упокојења?

– Нажалост, гробље у Дуелину, где почивају наша браћа из Лавре, се у последње време брзо повећава. Многи нас напуштају, нарочито старци. Ми памтимо сваког упокојеног брата. На дан њиховог упокојења држимо помен, а на братској трпези служимо панихиду. Понекад служимо панихиду и на гробљу, на месту где наша браћа почивају. Такође, на свакој Литургији помињемо почившу братију.

Поред тога, на сајту Лавре постоји одељак, посвећен животу наше упокојене браће. То је «Братски помјаник», у коме се могу наћи приче о многим, недавно упокојеним старцима.

– У Лаври се непрестано дешавају чуда. Иако многи данас траже јавна чудеса, Ви сте већ рекли да Преподобни Сергије чини чуда неприметно, у тишини, свакому показује оно што он треба да види. Да ли можете да нам наведете неке најприметније примере тога?

– У наше време, као по правилу, људи који су добили помоћ, или чак исцељење, скривају то. Зато што помоћ може бити различита. Али исцељења се дешавају и ми то регуларно примећујемо.

За некога то може бити и ситница, али када студент богословске Академије прилази моштима Преподобног Сергија и моли га за помоћ на испиту, знајући да је спремио само једно питање, а потом га баш то професор пита, па то је право чудо! А разлог његове «лењивости» је помоћ, коју је он пружао старцу на самрти. И ето, он је полагао испит и добио десетку, баш за једино питање, које је спремио!

– Да, то је заиста приметан пример...

– Наравно, можемо дискутовати о томе да ли је то чудо, или не, али такви случајеви се догађају. Тај студент је помагао старом монаху. Он је био привезан за постељу и студент га је обилазио сваки дан. Студент је за њега радио много, али се није спремао за испите. Учио је на ногама, када је имао времена... И на крају године у његовом индексу су биле све саме десетке! Он и сам није могао да поверује, целе године скоро да и није учио, био је растрзан између факултета и монаха, којем је помагао... Али кад се старац упокојио, студент је, по старој навици, наставио да се немарно односи према испитима и цела слика се одмах променила, а десетке су пресушиле!

И он је почео да помаже другом старцу и да се моли Преподобном Сергију, како би све научио како треба и опет је почео да даје испите један за другим! Уз помоћ Преподобног Сергија...

Баш због тога код нас постоји традиција, када сви студенти прилазе моштима Преподобног и моле за његову помоћ при учењу. Не само да добију добре оцене, већ да заиста усвоје штиво. А да ли ће то постићи, то је већ друга ствар...

 

    

 

– Млада братија ће увек имати шта да научи од старих монаха. Има ли још стараца у Лаври?

– Хвала Богу, у манастиру још има старе братије, која се овде подвизава. Сећам се покојног оца архимандрита Пимена. Идем ја братским ходником пут купатила негде око поноћи, а мени у сусрет иде отац Пимен. И каже ми: «Добро јутро». То се десило неколико пута. Испрва сам мислио да се старац шали са мном: скоро је поноћ, а он мени «Добро јутро». А можда се био збунио, стар је био човек, имао је тада 80 година. И онда сам схватио да се у то време старац будио. Тада је за њега почињало јутро. Он се пробуди, пође да се умије и чита јутарње молитве...

Има и данас старе браће, којима долазе млади монаси да им читају молитве. Код неких иду у три сата ујутру, како би им прочитали молитвено правило... То је велика лекција и подршка за све.

Један млади монах је рекао: «Има дана када ми се не иде, али морам да помогнем старцу. Ако ја не дођем, он не може сам да прочита молитве». И тако он иде код њега у рано јутро и чита јутарње правило. То је врло поучно.

Разуме се да савремени човек има пуно проблема. Главни проблем је људски его, све је под знаком «ја». Такав човек све гледа са своје тачке, све пролази кроз његову свест и ум. Он сматра да све анализира, али на тај начин он може да изгуби смисао послушања и да престане да га примећује.

Тада је право време за искушеника или монаха, да поразмисли зашто је он уопште дошао у манастир? Да ли зато да би истерао своје, да би било све по његовом, или да чини само оно за шта има благослов?

У манастиру се не ломи воља човека, већ се она подчињава Божијој вољи. И ако човек живи у Лаври у складу са тим, увидеће да свим управља Преподобни Сергије. Не администрација, не некакво руководство, већ сам Преподобни спокојно управља манастиром! Браћа, која воде истински духовни живот, то виде, знају и с нестрпљењем чекају, када упадну у неко искушење, да Преподобни све постави на своје место и све реши.

 

    

 

– Лавра има позамашну библиотеку, може ли монах да стекне или унапреди своје академско звање у самом манастиру?

– Имамо библиотеку са добром читаоницом. А поред књига које се тамо чувају, наша браћа су у електронском облику пребацила и све књиге некадашње библиотеке, које датирају још од 17. века, а које су нам одузете за време комунизма и однете у Народну библиотеку Русије. Већина тог електронског материјала се налази на сајту Лавре. Пренели смо и цео архив Лавре из времена пре револуције. То веома помаже некоме, ко хоће да изучи историју, суштину Лавре, као и њен духовни и богослужбени живот. Овде може свако да дође и да се служи компјутером, а братија то чини са успехом.

– Прво што сваки ходочасник примети у манастиру је Тројицки сабор, који су чудесно осликали наши свети иконописци: Преподобни Андреј Рубљов и Данило Черни, са својим ученицима. Да ли се у Тројицком сабору и данас чувају њихова оригинална дела?

– Иконостас Тројицког сабора је дело Андреја Рубљова и његових ученика, а делимично и Данила Черног. Пети, највиши ниво иконостаса је урађен у 17. веку. Царске двери су дар Михаила Фјодоровића Романова, родоначелника династије Романових. У првом реду иконостаса се налазе иконе из 15. и 16. века. Тамо се налазила икона Свете Тројице Андреја Рубљова, али се сада на њеном месту налази копија, коју је урадио иконописац Баранов 1927. године.

Да, Андреј Рубљов је осликао цео храм, али нажалост његове фреске нису очуване. У 17. веку су биле замењене новим фрескама. Ми данас можемо видети рестауриране остатке фресака из 17. века.

 

    

 

– Ходочасници сматрају да се у Серапионовој палати некада налазила келија Преподобног Сергија. Да ли је то заиста то место?

– У историјским предањима је записано да се његова келија налазила покрај храма. Стари храм Живоначалне Тројице се налазио на месту данашњег Тројицког сабора. Пошто је он био мањи и дрвени, испада да су «келије храма» биле на месту где је данас Серапионова палата.

 

    

 

Постоји и претпоставка, да се келија Преподобног делимично налазила и на територији, коју данас заузима Тројицки сабор.

Тренутак када се Богоматер јавила Преподобном Сергију је један од главних тренутака у животу Преподобног, а и у животу Лавре. Сваког петка читамо акатист Богоматери, јер знамо да се она јавила свецу у ноћ с петка на суботу, за време молитве Преподобног Сергија са његовим учеником, Преподобним Михејем.

 

    

 

– Московске духовне школе називају «великим келијама Преподобног Сергија», јер су оне давно основане унутар зидина Тројице-Сергијеве Лавре. Живот Академије и семинарије је нераскидиво свезан са манастирском обитељи. Какав је однос између братије, професора и ученика Московских духовних школа?

– Што је најважније, студенти учествују у нашим богослужењима. Они певају у певници за време литургије и на велике црквене празнике. Они се исповедају у тачно одређене дане: на пример, пред Божић, Васкрс, Успење и Преображење. Постоје и посебни дани, које је одредила администрација Академије, када духовници из Лавре исповедају студенте и професоре Академије. Студенти и самостално посећују наше духовнике, долазе на исповест и добијају духовне савете, то је један жив, нормалан хришћански живот – и то је јако добро.

Молимо се Преподобном Сергију да над свима нама и над свим руским земљама буде покров Игумана све Русије. Да нам буде на благослов, радост, утеху и стрпљење, ношење нашег животног крста!

С архимандритом Павлом (Кривоноговим)
разговарао Николај Буљчук
С руског Александар Ђокић

Православие.Ru.

-Данас имамо 35.000 храмова, односно, за 28 година отворили смо 29 хиљада храмова. У једној години отвара се више од хиљаду, или по три храма у једном дану... Имали смо три духовне школе, а данас их је преко педесет, изјавио је Митрополит. По речима владике Илариона, у историји Русије никада није било таквог раста вере какав видимо у последњих 28 година.

-Осим тога, не знам за сличан преседан било где и било када у историји човечанства. Знамо да је епоха Константина Великог у 4. веку била обележена изградњом храмова свуда по свету, масовним крштењима, али данас не располажемо статистичким подацима за тај период, док је наше време статистички уписано, додао је митрополит Иларион у свом обраћању. Приметивши да данас често можемо чути како друштво живи у постхришћанској епохи, представник Руске Православне Цркве је изјавио да се у Русији то уопште не осећа. -Видели смо својим очима снагу хришћанства, која нам данас омогућава отварање по три храма на дан. Видели смо како хришћанство преображава животе људи, и колико је увек актуелан Христос, као и Његове проповеди, навео је у закључку Митрополит.

 

    

 

Професори и ученици школа из Рима, Милана, Напуља, Торина и Палерма, којима руководи католичко Друштво Исуса, узели су учешће у сусрету са руководиоцем Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије.

превод ђакон др Александар Прашчевић

Извор : православие.ру

 

– Шта можете да кажете на оптужбу која се чује чак и у доконим разговорима о томе да, ето, ови црквени мрачњаци...

– Да, то смо ми.

–Не верују генетској експертизи. Нисмо хировити, али има ли шта јасније од генетске експертизе?

–Верујемо генетској експертизи. Изузетни научник Рогајев је радио на тим истраживањима. У потпуности верујемо генетској експертизи. Али, поставили смо му питање: да ли сте имали узорке, један и други, који бисте међусобно упоредили. Узорке који говоре о томе да су они блиски рођаци. Имате ли представу одакле су узети ти узорци? Нису ли они узети са другог места, о чему сведоче историчари? Он одговара: „Не, то није мој посао. То ја не могу утврђивати. За то нисам компетентан.“ О томе се и ради. Зато смо и замолили да се спроведе вишестрано истраживање-генетско, антрополошко, и, најважније, историјско. Историјско истраживање је, како нам се чини, у великој мери било недовршено током истраге. Истражни комитет је оформио специјалну историјску експертну комисију у коју, према молби Свјатејшего Патријарха, неће бити укључени они историчари које врло поштујемо и који су се претходних година бавили овом темом. Ради се о томе да се сваки од њих већ сродио са својом верзијом и њихови, тако рећи, научни противници ће, такође, држати до своје верзије. Због тога је Свјатејши Патријарх предложио да се позову високо квалификовани историчари, који ће за кратко време моћи да разјасне ову тему, али који пре нису имали додирних тачака са истом, као и то да нису бранили једну или другу страну.

–Због чега су заиста биле дозвољене погрешке у истрагама 90-их и зашто нису урачунате у доказе очигледне ствари: кошуља Николаја II са траговима крви из Јапана, мундир Александра II, у којем је убијен и који такође садржи трагове крви? Где је недостајало или пажљивости или дисциплине или, могуће, нормалног, образложеног дијалога са Црквом?

–Са благодарношћу и поштовањем се односимо према труду истраживача, између осталог и према труду истраживача Соловјева. Урађен је заиста огроман посао, али, као и у сваком великом послу, појављује се мноштво питања. И овде су се појавила питања. Професионалци говоре да је посао урађен беспрекорно, до најситнијих детаља. Врло сам захвалан новом истраживачу који је дошао и на самом почетку рекао: „Батјушка, почели смо са истраживањем, само сам променио број истражног поступка.“ Одговарам: „О чему се ради?“ Нисам био у току. Он узвраћа: „Знате, број није баш неки.“ Кажем: „У смислу? Није ваљда 666?!“ Потврђује: „Да.“ Кажем: „Слушајте, ма ко се тога досетио?!“ Ради се на истражном поступку где постоји верзија о ритуалном убиству, и одједном насловљавају 18-666!

–Одакле је потекла верзија о томе да чак и ако су остаци ти, постоји могућност да је лобања Николаја II подметнута?

–Познато је да је један од убица царске породице, тих дана, када је извршено убиство, у јекатеринбуршкој апотеци добио велику количину алкохола. Следећег дана је, са три велике кутије, добро затворене, отпутовао за Москву. Према његовим речима, у кутијама је било наоружање. Постоје приватна, нерегистрована сведочанства о којима је народ просто говорио, да су виђали у кабинету Лењина управо ово о чему причамо. Постоји таква традиција. И властодршци, често захтевају главу свог противника да би се, тако рећи, сами уверили у његову смрт. Постоје неки индиректни докази да ову тему треба продубљивати, итекако постоје. На пример, исти онај скелет бр. 4 који приписују Николају II. Кичма је у потпуности сачувана и налази се у Петропавловској тврђави. Недостају три пршљена. Трећи, четврти и пети су управо они вратни пршљенови који се уништавају када се одваја глава. Ову верзију истражују историчари и криминалисти. Ми само пажљиво пратимо.

–Спроведена експертиза после ексхумације лобање Александра III захваљујући новонасталим научним методама према којима је могуће узимати ДНК не само из костију ногу, на пример, него и из лобање, је затворила ово питање?

–Први пут ће бити издвојен цео геном. То је сувишна информација ради идентификације, али смо замолили управо за цео геном. Зато је наше главно питање усмерено не према генетичарима, већ према историчарима, архивистима и истраживачима: како се све то могло десити?

Епископ Јегорјевски Тихон (Шевкунов)
Разговарао Сергеј Брилев
Са руског Ива Бендеља

Сајт Agionoros.ru је објавио изјаву Навпактског митрополита Јеротеја (Влахоса), која разјашњава дешавања у току «Светог и Великог Сабора» на Криту. Оригинал овог материјала је објављен на познатом и угледном грчком порталу Romfea.

Владика Јеротеј је потврдио да «због богословских разлога» није потписао текст «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света», и да је документа «Мисија Православне Цркве у савременом свету» и «Тајна брака и препреке за њу» потписао с опаскама.

Владика је саопштио да су по његовом мишљењу на Критском сабору практично одбачене све исправке које је предложила делегација Јеладске Православне Цркве.

Документ «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света» је од самог почетка изазивао забринутост митрополита Јеротеја, али се до краја надао да ће бити исправљен захваљујући корекцијама Јеладске и других Помесних Цркава.

Међутим, на сабору је као највиша инстанца истине наступао Пергамски митрополит Јован (Зизјулас): «он је одбацивао исправке, мењао их је или усвајао».

На крају је, по мишљењу митрополита Навпактског Јеротеја «добијен незрео текст», у који су до последњег тренутка (чак и у фази превођења на руски, француски и енглески језик) уношене измене.

Владика сматра да текст «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанскот света» уопште није требало разматрати. Он лично није потписао овај документ, јер противречи текстовима које је владика раније написао на основу учења отаца Цркве.

Митрополит Јеротеј је такође саопштио да је на сабору одбачена исправка Јеладске Цркве документа «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света»: у шестом параграфу је било предложено да се «Хришћанских Цркава и Конфесија» земене речима «Хришћанских конфесија и заједница».

У петак, кад је разматран документ «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света» дискусија је доспела у ћорсокак. Румунска Црква је опозвала своју исправку шестог параграфа «конфесија и инославних заједница» и остао је избор између варијаната «инославне Цркве» Кипарске Цркве и «хришћанске конфесије и заједнице» Јеладске Цркве.

У току дана је на ванредном саветовању делегације Јеладске Цркве донета одлука да се став Светог Синода Јеладске Цркве брани до краја и понуђен је низ алтернативних варијанти: «Православна Црква зна за постојање инославних» или «других хришћана» или «неправославних хришћана».

 

Пошто су све ове варијанте одбачене Константинопољски патријархат је на вечерњој седници јавно предложио да се одржи састанак између Пергамског митрополита Јована (Зизјуласа) и Навпактског митрополита Јеротеја (Влахоса) како би било пронађено решење.

 

Пергамски митрополит Јован је иницијативу примио резервисано, а митрополит Јеротеј је изјавио «да то није лични проблем, већ питање целе делегације Јеладске Цркве».

Тада је Васељенски патријарх рекао Атинском архиепископу да обавезно треба пронаћи неко решење.

У суботу ујутру је одржано саветовање Јеладске Цркве на којем је донета одлука да се понуди варијанта «Православна Црква признаје историјске називе других хришћанских цркава и конфесија које се не налазе у општењу с њом».

Након тога је митрополит Јеротеј изјавио да неће потписати текст с таквом формулацијом.

Митрополит Јеротеј је такође изјавио да је свештеноначалију Јеладске Цркве била упућена оштра критика због његовог доследног става. Можда је овај психолошки притисак допринео доношењу коначне варијанте исправке која је била одобрена. «Лично сам наишао на озбиљан притисак и увредљив однос од стране јерарха. Колико ми је познато, притисак је вршен и на друге чланове Јеладске Цркве,» - саопштио је митрополит Јеротеј.

Истиче да се у коначној редакцији текста међу потписницима налази и његово име. Очигледно, у случају да је текст потписао поглавар, потписи свих чланова делегације су аутоматски укључени у њега.