Римокатолички бискуп Рејкавика Давид Тенсер и старешина православне ставропигијалне парохије Светог Николаја у Рејкјавику протојереј Тимотеј Золотуски у свом заједничком саопштењу иступили су против еутаназије, а поводом нацрта законског предлога о  којем ће се расправљати у парламенту ове земље.

Они су се у виду писма  обратили овом Парламенту и  изразили заједничко гледиште по питању еутаназије. У писму се истиче да било какво убиство или помоћ некоме да самог себе убије не може се сматрати ни добром смрћу („еутаназијом“), нити помоћу при смрти (помоћ некоме ко умире), него је то преступ. „Ни у једном случају не можемо одобрити такве чинове, јер они нарушавају природне законе и противрече основним моралним начелима хришћанства,“ каже се у писму. Аутори писма су такође изразили наду да се о нацрту закона неће расправљати у Парламенту Исланда.

Како је изјавио православни свештеник у Рејкјавику, ово заједничко саопштење сведочи да је то само практични плод договора патријарха московског Кирила и папе Фрање у Хавани 12. фебруара 2016. године. На том сусрету предстојатељи двеју Цркава су се договорили о заједничкој подршци традиционалних хришћанских и моралних вредности и притом истакли да су „недопустиви“ еутаназија, абортус, једнополне везе.

Извор: Катпрес (превод - Информативна служба СПЦ)

„Савременом човеку је веома потребан дух смиреномудрености, – истакао је Његова Светост патријарх у својој проповеди после Литургије Пређеосвећених Дарова у храму Живоначалне Тројице московског метоха Свето-Тројицке Сергијеве лавре. – У овом појму се смирење сједињује с мудрошћу исто као што се у појму целомудрености сједињују појмови целовитости и мудрости. То није случајно, јер највеће врлине не могу бити стечене искључиво људском снагом, већ само уз помоћ Божанске благодати. А да би се то остварило свако од нас желећи да стекне врлине треба да поседује мудрост, и да схвати да је Бог Свемогућ и да се у Његовој десници налазимо васељена и сви ми, наше судбине, наши животни путеви, наша садашњост и наша будућност. И зато, само ако смо свесни да Бог има власт над нама, са смирењем можемо да корачамо путем стицања врлина.“

„Мудар човек је у стању да буде смирен. Као прво, зато што схвата да Бог има сву власт. Осим тога, мудар човек схвата вредност живота, истинску вредност онога што је за многе апсолутна вредност – односно онога што је повезано с влашћу и новцем, с постизањем извесног успеха у животу. Све то за човека који поседује смиреномудреност поприма смисао тек кад је везано за Бога, кад Бог благослови наш живот, кад је наш успех – у славу Божију,“ – истакао је поглавар.

„Свест савременог неуцрквљеног човека, а тим пре човека који није хришћанин, смирење доживљава као извесно безумље, као слабост, а не као врлину. Нажалост, и у лепој књижевности нико, осим можда Достојевског није јасно показао да је смирење човекова снага и лепота. Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. Смирење је управо то! Смирен човек може достићи подједнаке висине у овом животу ослањајући се на своје снаге, на своје образовање и своје могућности. Једно не искључује друго, јер ако човек који је чак физички јак или материјално обезбеђен, поседује смирење, он своју снагу ставља пред Божије стопе и поверава себе Господу. Бог постаје његов водич и у овом Божијем вођству, у прихватању овог вођства испољава се човеково истинско смирење.

Некима се чини да смирен човек увек губи у такмичењу с другима, и да људски живот не може проћи без сукоба. И питају: како смирен човек може да одбрани оно што му је драго, оно што му припада? Како смирен може да заштити своје ближње? Како смирен може да заштити домовину? То је погрешно схватање смирења. Смирење пред Богом не значи људску слабост. Не само то, ако препуштамо свој живот Богу, ако видимо како идемо пред очима Божијим, Господ је с нама и снисходећи нашем смирењу Он нам даје велику снагу. Јер Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5: 5).

У смирењу се заиста открива снага људског духа и висина до које он може да се вине. Смирен човек као да лебди изнад таштине живота, он не бива увучен у свакодневне сукобе, не излаже се ударцима – он са смирењем и мудрошћу – сетимо се смиреномудрености! – доживљава све што му је упућено, – и похвале, и покуде, и добро, и зло, и свет и сукобе. У срцу смиреног човека све ово достиже равнотежу зато што он живи по вољи Божијој. Ето зашто је смирење, смиреномудреност велика врлина и велика снага која помаже људима у њиховим конкретним животним околностима,“ – истакао је патријарх Кирил.

Са руског Марина Тодић

преузето са линка tvhram.rs

Свечаности су присуствовали представници Народне скупштине Републике Србије, представник Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама пуковник Саво Иришкић, представници Војске Републике Србије, Главни војни капелан Војске Србије са помоћником, помоћник Главног војног имама Војске Србије, амбасадори државних заједница, представници локалних власти, делатници на подручју културе, друштвених институција и друштвених комуникација, представници Његове светости патријарха српског – браћа из Српске православне Цркве, Муфтија србијански Абдулах Нуман и остали верници. Литургију је песмом пратио Екуменски мушки збор с диригентом Братиславом Прокићем.

Надбискуп је свима пожелео срдачну добродошлицу и истакао како је Београд сам по себи град сусретања и прожимања. „Тако је сасвим логично, да желимо посебном пажњом антиципирати празник Сретења и тиме приказати небеску жртву и молити се за нашу државну заједницу“, Србију, рекао је монс. Хочевар.

У проповеди, надбискуп Хочевар је нагласио како је наша Београдска Надбискупија, као део Католичке Цркве, врло свесна где нам је дато живети и које су наше задаће. „Проматрајући историју интегрално и живећи на овој пророчкој граници Истока и Запада, откривамо све јаче и јаче да морамо бити у служби заједништва. Прогласили смо зато „Годину заједништва“! Интензивно се по тим наканама молимо и радујемо се свакоме кораку, свакоме чину и свакој речи – које промовишу пут заједништва, мира, слоге, дакле и помирења и сарадње“, рекао је надбискуп.

После литургије надбискуп Хочевар је госте позвао у кућу Ординаријата на агапе и сусрет у заједништву.

У наставку доносимо проповед надбискупа у целости.

Тражите и наћи ћете

„У даним његовим цветаће правда и мир велик довека…“ (Пс 72,7) Тако, браћо и сестре, пева и обећава псалмиста, који нас уједно својом великом мелодиозношћу и инспирацијом условљава…

„У Његовим данима“, каже, „цветаће правда!“ – Који су то Његови дани? Његови су дани – дани Богочовека Исуса Христа! Од када је Он постао човеком, присајединио се сваком људском бићу и тако постао универзални критеријум свега. Његови су дани дакле онда, када смо ми – свесно и слободно прожети љубављу и обучени храброшћу – мислима, речима, делима и стилом живота – потпуно Његови.

Правда цвета онда, када је човек као појединац или као део заједнице, потпуно Његов. Његови су дани тада и тамо – где су наши односи с Творцем хармонични и динамични; отворени за Његову вољу и прожети Његовом снагом. Где цвате ова и оваква правда, тамо и само тамо рађају се највећи плодови; плодови мира! „Мир није одсутност рата“ – каже мајка Црква у својем најдубљем миленијумском искуству, „већ плод најдубље хармоније свих вредности које живимо и Божије благодати, која у нама делује“.

Имајући, предрага браћо и сестре, пред својим духовним очима ова најдубља спознања, која су дар Духа Светога, а уједно смо свесни, у каквим друштвеним условима на разини читавога света живимо, искрено смо позвани на најдубља промишљања. За нас људе би било данас погубно поновно се предати заводнику, који је првога човека одвратио од свестраног сагледавања стварности и тако се он радије препустио само ономе „што је лепо за поглед и укусно за јело“, како тврди 1. Мојсијева књига – поглавља протологије.

Оваква секуларизација, која је већ онда почела, тј. давање приоритета видљивоме и опипљивоме – може нас поновно гурнути из раја наде; из раја оправданих очекивања! Свето Јеванђеље нас је данас јако опоменуло, „да иштемо, да тражимо, да куцамо…“ (Мт 7,7) Они који се задовољавају само „видљивим и опипљивим“, немају више што тражити! Они траже само већи квантитет; изгубили су осећај за квалитет. Такав начин живота ствара само већа сметишта! Сви ми пак, који смо данас поновно чули пророка Изаију, да је наше богатство у Новорођеном Сину, у Сину Божијем, у Богочовеку Исусу Христу, ми живо осећамо да је наша задаћа тражење квалитета. Откривамо, да је наша снага у рађању новога човека. Сви ми осећамо да би требали имати филозофски и теолошки факултет – да се само симболично изразим – предност. Да би требали ми сви имати као приоритетну задаћу, свим снагама у свим становницима наше драге Земље пробудити жељу и чежњу за трагањем; за тражењем нових људи; за тражењем виших и већих вредности. Људско биће, као и биће сваке племените заједнице, народа или нације, не може се задовољити само са постигнутим; не може бити аутархично – самодовољно. Сви ми знамо из сопственог искуства: nonprogredi – regrediest; сви ми интуитивно осећамо да је једина аутентична срећа и блаженост на земаљском путу, напредовање у позитивном расту; у мистичном сједињењу с Богом, па зато – нужно – у сједињењу са свим људима… са свим становницима Земље.

Ко не носи све људе у своме срцу, не носи нити самога себе; није дакле господар самога себе! Зато остаје биће псовке, незадовољства, мржње и зависности. Ко, дакле, не иште праве путеве, не тражи новог човека и не куца на врата историје, не поседује нити самога себе нити пунину заједништва.

Наша Београдска Надбискупија, као део Католичке Цркве, врло је свесна где нам је дато живети и које су наше задаће. Проматрајући историју интегрално и живећи на овој пророчкој граници Истока и Запада, откривамо све јаче и јаче да морамо бити у служби заједништва. Прогласили смо зато „Годину заједништва“! Интензивно се по тим наканама молимо и радујемо се свакоме кораку, свакоме чину и свакој речи – које промовишу пут заједништва, мира, слоге, дакле и помирења и сарадње. Убеђени смо дакле, да нас сва сећања прошлости – да ли је то крфска декларација, указивање Мајке Божије у Фатими, почетак бољшевистичке револуције, крунисање краља, рађање Краљевине или аутокефалности СПЦ: убеђени смо дакле да нас све то, јер желимо да волимо Бога, води до нових могућности, до лепших решења, до Тајне Ускрса.

Прогласили смо „Годину заједништва“ не само да бисмо непрестано превазилазили све ране, које су се показале пре сто година поводом завршетка Првог светског рата, већ да би све те страшне ране, као што је то у Ускрслом Господу, постале мелем и лек за будућност. Ми се на овим местима, где су се некада захуктавали ратови, непрестано молимо и славимо свете тајне преображења, да управо одатле изађе нова снага васкрсења и преображења. У нашем Богородичином парку стоји и либански кедар, засађен од представника Католичке и Православне Цркве; расте и „стабло мира“, које су засадили председник Владе Србије и амбасадор Аустрије! Али расте и посебно разгранато стабло као што су били разгранати представници свих Европских народа и наше отаџбине, који су у Београду, размишљајући о помирењу, пружајући отворене руке свима онима, који су некада ишли затвореним песницама један против другога.

Поштовани, тко не иште, тко не тражи, тко не куца, тај не прихвата Тајне Богочовека Исуса Христа! Он је раширених руку на Крсту молио Оца за опроштење свих грехова. Ускрснувши од мртвих – тада је наиме било његово тражење новога живота довршено – свима је и свагде поручивао само мир… „Мир вама!“ Како бисмо могли ми, који се радо проглашавамо Његовима, још увек говорити о освети? Смемо ли још увек да будемо прожети негативним предубеђењима једни према другима и ношени предрасудама? Св. Јаков нам је поручио: „Ако у срцу имате горку завист и свадљивост, не узносите се и не лажите против истине! Није то мудрост која одозго силази, него земаљска, људска, ђаволска.“ (Јак 3,14-15)

Браћо и сестре! Ми смо се окупили на божанској литургији да бисмо се напунили небеске мудрости. Да бисмо тражили оно, што је одозго, небеско, непролазно и вечно. Само то позитивно изграђује историју, нашу историју. Али наша историја припрема и метаисторију. Амен.

фото: Вујичић Хаџи Марко

делимична опрема:

„Nije sve što je moguće ujedno i ispravno“

Nakon što su prošloga tjedna iz Kine stigle vijesti o prvom uspješnom kloniranju dvaju majmuna, na značaj i potencijalne opasnosti tog događaja osvrnuli su se i vatikanski službenici zaduženi za bioetička pitanja. Nadbiskup Vincenzo Paglia, predsjednik Papinske akademije za život, istaknuo je da je riječ o značajnom doprinosu razumijevanju čovjeka, no kako je istovremeno potrebno procijeniti rizike mogućnosti korištenja takvih eksperimenata na ljudima, upozorivši da „nije sve što je moguće ujedno i ispravno“. Naglasio je i kako je eksperiment imao mnogo neuspjelih pokušaja, uključujući brojne uginule životinje, prije nego što su uspjeli dobiti dva zdrava majmuna.  Predsjednik emeritus iste Papinske akademije, kardinal Elio Sgreccia, bio je još skeptičniji od svoga nasljednika prema novostima iz Kine, dovodeći ih izravno u vezu s nastojanjima prema kloniranju čovjeka: „Postoji vrlo velika opasnost da se kloniranje majmuna može smatrati kao pretposljednji korak prije kloniranja čovjeka, što Crkva nikada neće odobriti“, izjavio je Sgreccia. Slične bojazni izrazio je i Bruno Dallapiccola, znanstvenik iz rimske bolnice Bambino Gesù, rekavši kako smo pred „teoretskom mogućnošću kloniranja čovjeka, sa svim posljedicama koje iz toga proizlaze“. Podsjetio je i na slučaj ovce Dolly koja je oboljela i umrla što navodi na zaključak da postoje još neke stvari vezane za klonirane jedinke s kojima nismo dovoljno upoznati. Znanstvenici koji su radili na istraživanju tvrde kako im je cilj bio bolje razumijevanje bolesti poput autizma, Parkinsonove, Alzheimerove i Huntingtonove bolesti, te su najavili daljnji rad na kloniranju majmuna najavivši kako će se u sljedećih pet godina kloniranja vršiti u još dvadeset do trideset ustanova. 

Crkva je svoj negativan stav o kloniranju ljudi izrekla na mnogo mjesta, između ostalih u Naputku o poštivanju ljudskog života u nastanku i dostojanstvu rađanja, naziva „Dar života“ (Donum Vitae) u kojem stoji: „Moraju se smatrati suprotnim moralu svi pokušaji ili nagađanja koja hoće dobiti ljudsko biće bez sveze sa spolnošću putem ‘blizanačkog cijepanja´, kloniranjem, partenogenezom, budući da su u suprotnosti i s dostojanstvom ljudskog rađanja i s dostojanstvom bračnog sjedinjenja.“

Ivo Džeba | Bitno.net

Hrvatski biskupi izabrali novog ravnatelja i glavnog urednika Hrvatske katoličke mreže: To su vlč. Fabijan Svalina i Siniša Kovačić

 

“Zahvaljujem dragom Bogu na milosti, darovima i talentima kojima me je nagradio”, rekao je Siniša Kovačić za portal Direktno

Foto: Facebook, Pixsell

Na izvanrednom plenarnom zasjedanju Hrvatske biskupske konferencije, koje je održano u ponedjeljak 22. siječnja, biskupi su za ravnatelja Hrvatske katoličke mreže izabrali mons. Fabijana Svalinu, svećenika Đakovačko-osječke nadbiskupije i ravnatelja Hrvatskog Caritasa.

Na istom su zasjedanju biskupi za glavnog urednika Hrvatske katoličke mreže izabrali Sinišu Kovačića.

Siniša Kovačić rođen je u Koprivnici 1977. godine. Oženjen je i otac jednog djeteta. Završio je studij novinarstva na Hrvatskim studijima Sveučilišta u Zagrebu. Polaznik je doktorskoga studija komunikologije u Mostaru. Kao mladi novinar radio je na radiju, pisao kolumne u novinama, a na HRT-u djeluje od 1996. kao novinar, reporter, urednik, koordinator i komentator. Tijekom 2016. bio je v.d. glavnog ravnatelja HRT-a.

Više godina kao vanjski suradnik predaje novinarstvo na više fakulteta i visokih učilišta. U nastavnom je zvanju predavača i višeg asistenta. Jedan je od utemeljitelja i bio je prvi predsjednik udruge Hrvatski novinari i publicisti.

“Kao katolik i vjernik te profesionalac s velikim novinarskim iskustvom radujem se razvijanju Hrvatske katoličke mreže…Duboko svjestan svoje odluke, zahvaljujem svim gledateljima na pozornosti, a dragom Bogu na milosti, darovima i talentima kojima me je nagradio”, rekao je Siniša Kovačić za portal Direktno.

Hrvatska katolička mreža novi je medijski projekt Hrvatske biskupske konferencije koji će spojiti Hrvatski katolički radio, Infomativnu katoličku agenciju i nove digitalne medije.

Bitno.net

Москва - Амерички амбасадор у Русији Џон Хантсмен ритуално је на Богојављење ушао у ледену воду како би се "приближио Русима".

Како преноси "Раша тудеј", амбасадор је недалеко од Москве ушао у хладну воду док су се са стране зачуле овације.

"Невјероватно искуство", рекао је Хантсмен након што је изашао из воде.

Како је рекао, био је инспирисан снимцима на Јутјубу.

глас српске

Prof. dr. sc. fra TOMISLAV JANKO ŠAGI-BUNIĆ, verovatno i najveći rimokatolički teolog u Hrvata je dobro poznat i našim teolozima. "Upoznali" smo se sa njime još tokom studija kroz literaturu potrebnu za spremanje ispita, najpre kroz "Povijest kršćanske literature", a onda i kroz mnoga druga dela.

Tomislav Janko Šagi-Bunić se rodio 2. februara 1923. godine u Brodarovcu kraj Varaždina, u kojem gradu je nakon osnovne škole nastavio obrazovanje kod fratara kapucinera. Tu završava tzv. veliku i malu maturu u ondašnjoj franjevačkoj gimnaziji. Svečane zavete je položio 1944. godine, a godinu dana pre dolazi u Zagreb gde upisuje studije teologije na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (KBF). Iz svih predmeta postiže izvrsne rezultate. Diplomirao je 1949., a u međuvremenu je radio već i na svojoj budućoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u septembru 1951. Tema doktorskog rada je bila: „Kristologija Prokla Carigradskog [434. – 446.]. Prinos tumačenju kalcedonske dogmatske definicije [451.]“

Profesor Katoličkog bogoslovnog fakulteta u Zagrebu postaje akademske godine 1952/53. Za dekana Fakulteta izabran je 1969. godine, a zatim ponovno u više navrata. Kao dekan zalaže se za razvoj teološkog istraživanja i integraciju ove najviše crkvene visokoškolske ustanove sa Zagrebačkim sveučilištem.

U decembru mesecu 1979. Šagi-Bunić je izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (JAZU) u Zagrebu. U svojstvu privatnog teologa zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Franje Šepera, Šagi-Bunić prisustvuje svim zasjedanjima Drugog vatikanskog sabora (1962–1965). Postaje članom medunarodne Teološke komisije pri Kongregaciji za nauk vjere (1969).

Jedan je od osnivača Glasa Koncila (1962.) i pokretač je biltena za ekumenska pitanja Poslušni Duhu i časopisa Svesci  u izdanju Kršćanske sadašnjosti (1966.) čiji je glavni i odgovorni urednik do 1971. godine; takođe sarađuje kod organizovanja Kršćanske sadašnjosti - Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informaciju (1968) i Teološkog društva Kršćanska sadašnjost (TDKS), kojemu predsedava od 1977. do kraja 1989. godine.

Makar na glasu kao najizvrsniji teolog, češće je pisao članke i knjige za široku čitalačku publiku, uvek pazeći na visok kvalitet sadržaja. Godinama je redovno objavljivao popularne tekstove o teologiji na trećoj stranici Glasa Koncila, najčitanijeg katoličkog glasila u Hrvatskoj.

Zbog pojedinih tekstova mu je dva puta suđenjo pred sudovima SR Hrvatske i to sredinom 50-ih godina kada mu je zabranjeno umnožavanje i deljenje po parohijama teksta "Znati i živjeti". Novčano je kažnjen zbog kršenja "socijalističkog morala" nakon objavljivanja teksta "Djevice u crkvi Kristovoj".

Tokom 40 godina pedagoškog rada na KBF, predavao je sve predmete izuzev Kanonskog prava, a iza sebe je ostavio na desetine naučnih dela i na stotine tekstova upućenih kako vernicima iz lokalne župe tako i svim hrišćanima sveta. Najvažnija dela su mu: "Bogu nitko nije nevažan", "Povijest kršćanske literature" , "Euharistija u životu kroz povijest crkve", "Kršćanstvo ne može biti umorno", "Ali drugog puta nema", "Nema privatnog Boga", "Izazov starih", "Vrijeme suodgovornosti I i II", "Prema civilizaciji ljubavi", "Živjeti Kristovim Duhom Svetim",...

Čitavog života se zalagao za dijalog, naročito sa SPC, te otuda i veoma razuđena prepiska i kontakti koje je imao sa pojedinim velikodostojnicima naše Srpske pravoslavne crkve, sveštenicima, vernicima i predavačima sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

Životni moto mu je, ako se tako može reći bio: „Što god učiniste jednome od moje najmanje braće, meni učiniste!“ [Mt 25, 40]

Upokojio se u Zagrebu 21. jula 1999. godine.

O životu i delovanju Šagi-Bunića 2013. godine snimljen je dokumentarni film autora i scenarista Augustina Bašića, te reditelja Nevena-Mihaela Dianeževića, koji ćemo u ovo navečerje Božića-Badnje veče za u Hristu braću koja ga slave 25. decembra, a ljubaznošću fra Anta Barišića moći da vidimo i mi na Poukama.

Prvi kadrovi vode u rodno mjesto Brodarovac kraj Varaždina, gde je Šagi-Bunić rođen, a priču počinje kapucin fra Anto Barišić, koji govori o ovom izvrsnom čoveku, odličnom teologu: „U svakom trenutku me oduševljavao, dojmio me se njegov neumorni rad na svim područjima“. O širitelju koncilskog duha u Crkvi u Hrvata svedoče Šagi-Bunićevi školski drugovi fra Bonaventura Duda i 89-godišnji fra Zvonko-Marija Pšag (kapucin u Osijeku), sestra Dragica, brat fra Bono Zvonimir Šagi, lični sekretar zagrebačkog nadbiskupa Franje Šepera mons. Vladimir Stanković, kršćanski (protestantski) teolog dr Peter Kuzmič, muftija Ševko Omerbašić, bivši profesori na KBF-u Zagrebu i Sarajevu, pisac Predrag Matvejević i što je za nas posebno zanimljivo, profesori našeg Bogoslovskog fakulteta, đakon prof. dr Radomir Rakić, te protojereji, prof. dr Dimitrije Kalezić i nažalost pokojni, prof. dr Radovan Bigović. 

Nakon kontakta koji su Pouke ostvarile sa Hrvatskom kapucinskom provincijim Svetog Leopolda Bogdana Mandića, ljubaznošću fra Ante Barišića, dobili smo DVD sa ovim filmom koji večeras ekskluzivno "prikazujemo". Inače, otac Anto, docent na Katedri Povijest kršćanske literature KBF se intenzivno bavi i istraživanjem, proučavanjem i publikovanjem teološko-znanstvene, duhovne, kulturne, povijesne baštine i ostavštine prof. dr. sc. Tomislava Janka Šagi-Bunića.

U ime foruma "Pouke-Žive reči utehe" i ovim putem se zahvaljujemo fra Anti Barišiću, a svim hrišćanima koji vreme računaju po gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru želimo srećan i blagosloven praznik: Mir Božiji-Hristos se rodi!

Предавање на тему Православље и Реформација заинтересовало је велики број личности различитих вероисповести и струка. После уводне речи научног саветника Института, угледног патролога проф. др Франца Динцла (Franz Dünzl), потписани је одржао поздравно слово у име епископа Андреја, који је због других црквених обавеза био спречен да присуствује предавању на тему којом се као теолог и сâм бави. При том је истакнуто да је епископ Андреј у вирцбуршком Институту, у својству гостујућег предавача, пре извесног времена одржао запажено предавање.

После поздравног слова уследило је веома прегледно и кохерентно предавање проф. Фелмија. Оно што је дало посебан печат излагању јесте чињеница да је, после дугогодишње успешне каријере евангелистичког теолога, од ране младости заинтересованог за православље, Карл Кристијан Фелми примио православље и чин ђакона.

Историјски прегледно, др Фелми је започео представљањем Лутерових скромних знања о православљу, које је у оквиру његових полемичких радова служило претежно као добар полемички моменат расправе са римокатоличким теолозима. У наставку се предавач осврнуо на догматске радове познатог лутеранског теолога, уз то и класичног филолога и хуманисте, Филипа Меланхтона (1497-1560), који је у својој Апологији цитирао делове Златоустове Литургије, импресиониран чињеницом да се упокојени помињу заједно са светима и да нема ни помена о учењу о чистилишту. После Меланхтона, Фелми се задржао и на првом значајном протестантском познаваоцу Православне Цркве, Давиду Хитреусу (1530-1600), лутеранском реформатору друге генерације, угледном професору у Ростоку.

У другом делу предавања предавач је указао на некритичко прихватање протестантског и римокатоличког исповедања вере у 17. веку, за време кијевског митрополита Петра Могиле. Користећи terminus technikus Георгија Флоровског – псевдоморфоза православног богословља и етоса – предавач је представио још неколицину карактеристичних примера деспиритуализације православне богослужбене праксе, у којој се од 17. века на литургијске речи почиње гледати принципом ex opere operato.

Инсистирајући на томе да је дијалог важан, али да је критичка дистанца неизоставан предуслов истинског дијалога, Фелми је као пример од значаја навео тзв. Париску школу руских емиграната, који су прихватали научно-методолошке оквире историјско-критичке методе, допунивши је и неопходношћу духовно-анагошке надградње. Докториравши на тему руских црквених проповеди из друге половине 19. века, а одбранивши хабилитицају на тумачењу православне Литургије, посебно упечатљиви су били Фелмијеви осврти на филокалијску руску традицију и руске старце.

После одржаног предавања, у пријатном разговору са предавачем и осталим учесницима, о. Борисав и писац ових редова задржали смо се на пријему код директора Института др Томаса Марка Немета, доброг познаника владике Андреја. Теолог Немет нас је повео у обилазак зграде ове универзитетско-црквене установе. Посебна драгоценост била је наша посета институтској читаоници и библиотеци, која обилује изворима и критичким издањима дела Светих отаца.

Марко Делић,

докторанд Евангелистичког теолошког факултета Универзитета у Тибингену

Ово је само епизода у серији напада на Хришћане у Египту:

- Ове године, на Цвети, у априлу месецу, бомба је експлодирала у цркви Светог Ђорђа у Египатској провинцији Ал Гхарбеyyа, убивши и повредивши многе људе. Напад се догодио пар сати пре другог напада у Александрији који се одиграо у катедрали Светог Марка. Жртве у оба бомбашка напада на египатске цркве су 47 убијена хришћанина!

Египатски председник АБДЕЛ Фаттах ел-Сиси је прогласио тромесечно ванредно стање на Цвети увече 2017. а као противмеру бомбашким нападима.

- у Каиру. Децембра 2016. Убијено је 25 хришћанина  после бомбашког напада на Капелу повезану са Коптском Катедралом Светог Марка!

- Египатски хришћани  дуго пате и страдају од честих напада која укључују и дела паљења храмова.

- Према Тахир институту  за Средње - источну Полицију десила су се око 54 инцидената против верске мањине у Египту 2016. године,

Страхује се и од додатног усложњавања ситуације.

Превод: Поуке.орг

Извор: https://egyptianstreets.com/2017/10/12/coptic-priest-samaan-shehata-killed-in-cairo-attack/

Арво Перт добија од папе „Нобелову награду богословља“