30/4/15

Тел Тал се налази у сиријској провинцији Хасака, на реци Кабур и једно је од 35 Асирских села која су ИСИС напали 23. Фебруара. У овим нападима заробљено је око 300 Асираца, а затим ослобођено 23, сви из села Тел Горан. Преостали Асирци су још увек у заточеништву.

Сво становништво ових села, скоро 3000 људи, оставило је своје домове , можда заувек. Неки су већ пребегли у Лебанон. Већина је прешла у Хасаку и Квамишли и спрема се да напусти Сирију.

© 2015 Assyrian International News Agency

Извор: www.aina.org/news/20150429141847.htm

Превод: Поуке.орг

На гробу птица (Илустрација: Анамарија Вартабедијан)

Иако би се из чињенице да турске власти, уз Грчку Православну Цркву (Васељенска Патријаршија) и Јеврејску заједницу, Јерменску апостолску цркву признају као заштићену по Лозанском мировном споразуму из 1923. године могло претпоставити да је њихов положај бољи, то ипак није у стварности тако. Њима није признат независан правни статус као верским заједницама, њих закон не препознаје, нити препознаје њихове вође као правна лица. Ова ограничења, као и стално мешање у унутрашња питања ових заједница, негирање права да школују свештенство, да имају верско образовање и поседују богослужбена места, те спутавање рада других установа, угрожавају сам опстанак јерменске заједнице. Додатни проблем је и то што се појединци свакодневно суочавају са изазовима и претњама не само њиховом идентитету, већ и животу. Док неке од ових невоља произилазе из законских ограничења, друге потичу из праксе и понашања на које се наилази на државном или друштвеном нивоу.

Питање имовине

Једно од горућих питања за опстанак Јермена је одузета имовина, коју су турске власти од оснивања републике отуђиле (школе, болнице, сиротишта, предузећа, као и гробља). Јерменска заједница има право на управљање имовином путем задужбина, али оне због правних ограничења не могу да подржавају активности заједнице у целој Турској. Уз то оне нису самосталне већ под управом Вакифлара (Генералног директората за задужбине). Иако је изменама закона дозвољено да заједнице могу да поднесу захтев за повратак конфисковане имовине под државном контролом, не постоји механизам да се задужбине пријаве за повратак имовине која је продата трећим лицима, као ни за надокнаду имовине коју није могуће повратити. Од ступања на снагу ових измена закона Вакифлару је поднето око 1.500 захтева за повраћај имовине, док је враћена имовина сразмерно мала у односу на ону која је одузимана деценијама, а сама могућност да заједницама поново буде одузето земљиште уноси несигурност.

Даље, раст броја верника у Цариграду учинио је да постојеће богомоље нису довољне за њихове потребе, па је последњих неколико година покренуто и питање коришћења старих верских објеката. Јермени су тако у присуству неколико хиљада верника вршили службе у хиљаду година старој Цркви Акдамар на језеру Ван, али под полицијском заштитом. У контексту ових догађаја одређени број криптојермена почео је да користи своја првобитна имена и јавно исповеда хришћанство. Такође је поново у октобру 2011. освештана јерменска Црква Светог Гирагоса у Дикранакерту (Дијарбакир), за чију обнову је општина дала трећину новца, док су у случају осталих обновљених богомоља радови углавном финансирани кроз доприносе заједница, прилоге и из неких европских фондова, али не и уз буџетску подршку. Ипак, треба напоменути да и поред ових појединачних помака, власти још увек контролишу приступ објектима и њихову употребу.

Самоуправа верских заједница и питање школовања

Друго важно питање тиче се унутрашње управе самом заједницом. Непостојање јасно одређених процедура за избор верских вођа немуслиманских заједница нарочито је дошло до изражаја у новије време по питању замене садашњег веома болесног патријарха Јерменске апостолске цркве Мезропа II Мутафјана. Одбијање власти да подрже избор за новог патријарха и наметање новина (именовање патријарховог генералног викара), довело је, уз друге већ постојеће проблеме, до свеопште кризе унутар заједнице. Иначе, турске власти не признају титулу „јерменски патријарх Константинопоља“ коју Јерменска апостолска црква користи за свог верског вођу.

Опстанак јерменске заједнице умногоме је угрожен због немогућности школовања свештенства и забраном свештенослужења лицима која нису турски држављани, а школовали су се ван Турске. Тако Јерменска апостолска црква, због непостојања богословске школе у земљи, има само 26 свештеника. Ова заједница је своје свештенство некада школовала у Богословији Светог крста у Тибреванку, све до 1967. године, када је затворена под изговором да нема довољан број ученика за ваљан рад. Због овога је јерменски патријарх 2008. године дао предлог да се отвори одсек за образовање свештенства у оквиру универзитета, на који уопште није ни одговорено.

Севанаванк (Илустрација: Анамарија Вартабедијан)

Додатна потешкоћа у области образовања за Јермене је немогућност да образују свој подмладак у складу са својим верским убеђењима и на свом језику, као и искривљено представљање њиховог наслеђа у школским уџбеницима. Упркос неким променама, и даље постоје прописи који отежавају да се деца упишу у јерменске школе, што постепено води ка њиховом гашењу. Друга врста проблема је она са којом се суочавају деца (око 12.000) јерменских радника који привремено бораве у Турској. Њима није било дозвољено да похађају мањинске школе, али је након залагања Министарства образовања септембра 2011. године једном броју деце то ипак омогућено.

Друштвена клима и положај верских мањина

Чињеница да је турска влада начинила известан помак у питањима имовине и образовања није значајно утицала на систематске уставне и законске промене које би спречиле угрожавање права и слобода припадника јерменске заједнице суочених са друштвеном дискриминацијом, а повремено и са насиљем. Упркос каквим-таквим напорима власти да им се промени положај, у медијима су често присутни стереотипни извештаји о хришћанима, који по правилу претходе трагичним догађајима, а слично се изражавају и представници власти. Најпознатији пример је убиство јерменског новинара Хранта Динка 2007. године у Цариграду, које је извршено врло кратко након приказивања документарног филма у коме је он критиковао турско порицање геноцида над Јерменима. Због свега овога хришћани су приморани да буду много уздржанији и понашају се као да живе у некој врсти гета.

Додатну неизвесност уноси и чињеница да владајућа Партија правде и развоја (АКП) у последњих неколико година све више заговара конзервативније политичке ставове. Како је од 2011. године у жижи политичког живота Турске и доношење новог устава, остаје да се види како ће се то одразити на стваран положај мањина, и да ли ће Турска у потпуности испуњавати све међународне обавезе које је преузела.

аутор: Данко Страхинић

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 24–25.

Аја Софију су вође модерне Турске претвориле у музеј 1930. а секуларни Турци данас зазиру од покушаја да се зграда поново исламизује, наводи Танјуг.

Део из Курана, исламске свете књиге, говорио је у петак увече на церемонији у Аја Софији поводом отварања нове изложбе "Љубав пророка", преноси АФП. Цитат је изговорио имам џамије Ахмет Хамди Акески у Анкари.

Церемонији су присуствовали највиши турски званичници. Агенција Анадолија преноси да је ово прво читање Курана у Аја Софији у последњих 85 година.

На изложби у Аја Софији, која ће бити отворена до 8. маја, приказане су калиграфије посвећене пророку Мухамеду.

Величанствена грађевина изграђена је у 6. веку као византијска црква и била је седиште Цариградске патријаршије.

Када су Турци под вођством Мехмеда Другог покорили град 1453. Аја Софија је претворена у џамију што је и била до колапса Отоманског царства средином 1930-их када су је власти "нове" Турске предвођене Мустафом Кемалом Ататурком преименовале у музеј отворен за све.

Током владавине Партије правде и развоја председника Реџепа Тајипа Ердогана, чули су се позиви да се Аја Софија поново претвори у џамију.

Потпредседник владе Булент Аринч у новембру 2013. изазвао је потресе наговестивши да се нада да ће се статус Аја Софије ускоро променити уз коментар да сада изгледа "тужно", али да се нада да ће се "ускоро поново смејати".

Грчка је тада бурно реаговала оценивши да такве изјаве "вређају верска осећања милиона хришћана".

Извор:http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/1886920/%D0%9F%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5+85+%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0+%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE+%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BD++%D0%9A%D1%83%D1%80%D0%B0%D0%BD+%D1%83+%D0%90%D1%98%D0%B0+%D0%A1%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B8+.html

Најјужнија православна црква на свету налази се на острву Краља Џорџа.

Идеја за изградњу прве цркве или манастира на Антарктику појавила се 1990. године, а пројекат је заживео касније када је и одобрен од стране тадашњег руског патријарха Алексија II. Након тога је кренуло прикупљање донација широм Русије.

Црква је изграђена од сибирског бора у традиционалном руском стилу и висине је око 15 метара. Грађевина је постављена на узвишењу изнад Белингсхаусенове истраживачке станице и може да прими око 30 верника.

На сликама је приказан руски свештеник Софрони Кирилов (38) како се моли и звонима означава почетак нове молитве или литургије.

Црква је освештана 15. фебруара 2004. године, од стране епископа и игумана који су специјално за ову прилику посетили Антарктик у пратњи других свештеника и ходочасника.

Свештеници који овдје волонтирају, бораве већ неколико година на овом изолованом месту. Занимљиво је то што су свештена лица уједно и особље истраживачке станице. Њихов основни задатак је да се моле за душе 64 руских истраживача који су погинули на Антарктику у експедицијама.

Извор: telegraf.rs

http://www.prijateljboziji.com/_Pravoslavna-crkva-na-kraju-sveta/38059.html

Ови акти проузроковали су бурну реакцију и осуду јавности.

„У Јерусалиму нема мјеста за овакве биједне активности“, казао је градоначелник Нир Баркат. „Овакво понашање морамо искоријенити, а одговорне привести правди“.

Званичник Палестинске ослободилачке организације, Ханан Ашрави, окарактерисао је акте као „злочине мржње који представљају гнусан напад на све Палестинце, муслимане и хришћане подједнако“.

„Ово нису изоловани случајеви, већ се уклапају у стару шему смишљених провокација, екстремизма и насиља“, казао је Ашрави.

Из полиције је саопштено да су ватрогасци успјели да угасе пожар у богословији прије него је било ко био повријеђен.

Ове речи: «Не тугујем: мој син је Христов мученик… молим се за то да се наш Господ дотакне срца убица, да не заврше у паклу. Хвала им!» – изговорила је мајка једног од убијених, Кирила Муна Ибрахим. Њен син је имао само 22 године и она је покушала да га одговори од тога да иде у Либију да нешто заради: сви знају колико је тамо данас опасно. У црнини, она гледа синовљеву фотографију: на њој је он у војничкој униформи, с друговима. Она не плаче – напротив: осмех јој је озарио лице. Шта се ту може рећи? «Смрти, где је твој жалац!? Пакле, где је твоја победа!?»

Башир Камил, брат убијених Бишве и Самуила, каже слично њој: «Хвала онима који су забележили њихово последње сведочење Христа онаквим какво је оно било… Ми, рођаци мученика, не падамо у очај, већ честитамо једни другима њихов венац. Они су светлост хришћанства. А за убице се молимо, молимо Бога да им отвори очи и да их спаси!»

На наше очи десило се нешто задивљујуће: сведочанство о погубљењу 21 египатског хришћанина, које су снимиле њихове убице – екстремисти из «ИД». Видео, који носи назив «Посланица заједници крста, потписана крвљу», заиста је постао такав и на нама је да га чујемо.Дух дише где хоће – и ево, у веку свеопште раслабљености, кад тежња ка материјалном односи превагу над свим осталим, чак и код хришћана, Господ је уредио тако да цео свет добије ово сведочанство вере: својим очима смо видели право мучеништво за Христа.

Шта осећамо гледајући исповедничку смрт Копта? Можда, грижу савести: да ли бисмо ми, који себе називамо хришћанима, могли исто тако? Размислимо о томе у данима Великог поста.

Дакле, 15. фебруара, на дан кад Црква слави Сретење Господње, радикали из «Исламске државе» су објавили видеофрагмент на којем је забележен највећи акт мучеништва у новијој историји Блиског истока: 21 хришћанин прима смрт од џелата због тога што Христа исповедају за Спаситеља и Бога.

То да су Копти умрли за веру потврђују саме убице: «Они помињу име објекта свог поклоњења, умирући у многобоштву,» – гласи ИД-коментар уз снимак.

Видеоснимак који у својој пуној верзији траје пет минута, направљен је по свим «канонима» крваве агитације ИД – и све је у њему задивљујуће, јер стиче смисао који је директно супротан у односу на онај који су у њега уткали његови «аутори».

Ево, људе у наранџастим комбинезонима по ивици воде црне фигуре с маскама на лицу – терористи, који су специјално одабрани да буду растом виши од својих жртава, али човек не гледа њих, већ на то како величанствено, с неким царским достојанством корачају Копти – тако су вероватно на арене древних колосеума излазили први хришћани, само што не могу да прекрсте руке на грудима: везане су им на леђима.

Натерали су их да клекну на колена, моле се – «Господи, помилуј,» – мичу се усне, – и они умиру с Христовим именом на уснама и у срцу. Нема ни слабости вере, ни молбе за милост, ни прекора упућеног Господу… Умиру хришћани.

Нису неки изузетни подвижници, нису служитељи Цркве, нису свештеници, нису монаси – то су обични људи, радници, који су током година ишли у Либију у печалбу.

Чак ни први талас отмица либијских хришћана у новембру прошле године није могао да их натера да напусте земљу која им је пружала могућност да бар на неки начин материјално помогну родбини у завичају.

У децембру је терор исламиста стигао и до неквалификованих радника-Копта.

Петнаесторица убијених су се познавала од детињства, пошто су рођени у селу ал-‘Авар мухафизи Ел-Миња. Најстарији међу погубљенима је имао 45 година, а најмлађи – по 22 године.

Једноставно – људи. Али, Господ их је изабрао како бисмо директно у својим удобним становима погледали у очи њиховој храбрости приликом сучељавања са смрћу: а да ли ћемо моћи, ако неко дође и по нас? Хоћемо ли издржати? Цена питања је цена вере: прими другу и остаћеш жив.

«Од времена Римског царства мучеништво првих хришћана нас је научило да излазимо на крај са свим што нам се супротставља. То нас чини јачима у вери,» – каже брат убијених Бишве и Самуила.

Још један од погубљених, Јусуф Шукри, био је човек са срцем детета – тако за њега кажу у породици: «Увек је био тако тих!»

«Он је мученик, – његова мајка привија уз груди синовљеву фотографију, – и верујем да је на Небу.» Његов старији брат, 27-годишњи Шенуда каже да је Јусуф увек живео у складу са Светим Писмом и Шенуда не може да се сети да је његов млађи брат икад учинио нешто рђаво. Мама није имала снаге да погледа видео на којем су забележени последњи тренуци из живота њеног сина, а брат је видео: «Видео сам да је остао чврст у последњем тренутку и то је за мене утеха.»

Хани Абд ал-Масиха је имао четворо деце. «Био је врло побожан,» – тихо каже његова жена Магда.

Њен муж је очајнички желео да се врати кући, био је болестан и уморан од сталне помисли на опасност да ће бити отет, али за разлику од родног села, у Либији је могао да заради бар нешто новца како би прехранио Магду и своје четворо деце. И после одсуства од осам месеци напокон је одлучио да се врати. Магда никад неће заборавити свој последњи разговор с њим. Хани је назвао за Нову годину и рекао је да жели да поразговара са свом децом. «Спреман сам да учиним за тебе све што пожелиш,» – рекао је тада жени. Она је имала само једну жељу: «Желим да будеш безбедан.» «Моли се за мене,» – одговорио је Хани.

Снимак је видела на египатској телевизији и плакала је толико да су морали да позову «хитну». «Недостаје ми,» – шапуће Магда. Њене три кћерке седе поред ње, држећи се за њену хаљину, а син је још толико мали да не може да схвати шта се дешава. Најстарија девојчица почиње да плаче. «Твој отац је на Небу, – каже један од рођака, тешећи је, – он је на Небесима.»

Данас је село у којем живе она и породице још 14 мученика, добило име у част њеног мужа и оних који су с њим поделили страдање за Христа: губернатор Ел-Миње Салах Зијада је донео одлуку о промени имена насељеног места у Карјат аш-Шухеда – Село мученика.

У међувремену је Коптска црква, као у време раног хришћанства, кад је за прослављање мученика било довољно поуздано сведочење о њиховом мучеништву, већ објавила да ће имена 21 човека бити унета у њен Општецрквени синаксар, позвавши сву своју верну духовну децу «да моле Свевишњег за чврстину вере у Христа, попут чврстине либијских новомученика.»

Данас, кад је за милионе људи смрт постала свакодневна ствар, а вера лак терет, подвиг 21 хришћанина «млаке» душе може натерати да се прену с посебном снагом, може да их подсети на истинску цену исповедања Бога речју и делом. Овом подвигу нису потребни сувишни коментари или елегије – потребно му је само сећање. Вечно сећање.

Мученици који су свој земаљски пут окончали на обали Средоземног мора код града Сирта су: Маџит Сулајман Шахатах, Теодор Јусуф Теодор, Хани Абд ал-Масих Салиб, Милад Макин Закиј, Самуил Алхам Валасан, Малак Ибрахим Санјут, Малак Фараџ Ибрахим, Узат Бушра Насиф, Јусуф Шукри Јунан, Абануб Ајад Атија, Бишва Стефан Камил, његов брат Самуил Стефан Камил, Кирил Бушра Фаузи, Ђурђус Милад Санјот, Мина Сајид Азиз (23 године), Бишави Адил Халаф, Лука Наџати, Џабир Мунир Адили, Исам Бидар Самир, Самих Салах Фарук и мушкарац чији идентитет египатска полиција није успела да утврди.

У њему је учествовало неколико дечака узраста од 7 до 11 година и једна девојчица, њихова вршњакиња или тек мало старија од њих.

Аутори снимка, након што су замолили дечаке да кажу њихова имена тражили су да учине неколико ствари везаних за девојчицу.

Прво да кажу шта им се на њој свиђа, затим да је помилују, а онда и да праве смешне гримасе и покушају је насмијати.

Али онда је уследио шокантан захтев. “Ошамари је! Јако!”

– Шта се догађа кад ставите дечака испред девојчице и тражите од њега да је удари. Како деца реагују на питање насиља у породици? – желели су знати аутори видеа.

Дечаци су оклевали и ниједан није ошамарио девојчицу. Дали су различите разлога зашто то неће да ураде, а можда је најсимпатичнији одговор једног дечака дошао на крају: “Зато што сам ја мушкарац!”

Извор:Doznajemo.com

ЈЕРУСАЛИМ. Синагога у којој је Исус Христос проповиједао, ископана је од стране израелских археолога у некадашњем граду Магдала, који се налази на западној обали Галилејског језера.

Према археолозима, синагога у Магдали је једна од седам, које су познате у Израелу, а које су уништили Римљани у 67. или 68. године послије Христа, за вријеме јеврејске побуне.

"Ово је прва синагога коју смо икада ископали гдје је Исус ходао и проповиједао", каже отац Емон Кели , назвавши је "изузетно важном" и за Јевреје и за хришћане.

Стручњаци кажу да је врло вјероватно да је Исус проповиједао у недавно откривеној синагоги.

Маријам, њен муж Данијел Вани, амерички држављанин, као и њихово двоје дјеце, једногодишњи Мартин и двомјесечна Маја, која се родила у затвору, стигли су у четвртак 24. јула у Рим, гдје их је на аеродрому дочекао италијански премијер Матео Рензи. Нешто касније, у Ватикану их је примио Папа Франциско.

Маријам је у мају оптужена за одрицање од ислама, преступ који по суданском закону подлеже смртној казни. Будући да је њен отац био муслиман, Маријам се законски сматра муслиманком иако је њена мајка одгајила као хришћанку након што је отац напустио породицу када је Маријам имала 6 година.

Ибрахим је пред вјенчање прешла из Етиопске цркве у Римокатоличку цркву, вјеру свог мужа.

Упркос притисцима и бројним пријетњама смрћу, Ибрахим је у затвору одбила да се одрекне хришћанства.

Поред преступа „апостасије“ – или одрицања од ислама – Маријам је, додатно била оптужена и за прељубу. С обзиром да је сматрана муслиманком, њен брак за хришћанина, по суданском закону, није био валидан. Осуђена је на 100 удараца бичем за прељубу, и на смрт вјешањем за апостасију.

Након што је, под великим међународним притиском, суд 23. јуна повукао смртну казну, Маријам је, наредног дана, са породицом ухапшена на аеродрому у Картуму под оптужбом да користи лажна документа. Цијела породица је задржана два дана, када су оптужбе одбачене.

Како извјештава италијанска новинска агенциоја Corriere della Sera, Ибрахим је од 26. јануара боравила у италијанској амбасади у Картуму, све до 24. јула када се, са мужем и дјецом, укрцала на авион за Рим.

Породица ће остати неколико дана у Риму, а онда ће се упутити за Њујорк.

Светигора

Званичник није коментарисао разлоге данашњег поновног хапшења, пренео је Ројтерс.

Суданка је прошлог месеца осуђена на смртну казну јер се одрекла ислама и прешла у хришћанство.

Случај ове хришћанке, осуђене 15. маја на смртну казну на основу строгог шеријатског закона, изазвао је осуду међународне заједнице, која је затражила да пресуда буде поништена.

Она се недавно и породила у женском затвору у Омдурману.

Она је осуђена на смрт вешањем јер није хтела да се одрекне хришћанства.

Отац јој је муслиман, мајка хришћанка, а према суданском закону свако чији је отац муслиман аутоматски је муслиман.

Суданско кривично законодавство прелазак муслимана у друге вере кажњава смрћу.

Фото АП/Ал Фајер, Филе

Tanjug

Сви наши патенти припадају вама

Elon Musk, извршни директор компаније "Tesla Motors"

12 јун 2014.

Јуче је у предворју нашег седишта у Пало Алту стајао зид "Тесла" патената. Данас га више нема. Уклоњен је у духу покрета отвореног кода, зарад напретка технологије електричних возила.

Компанија Tesla Motors је основана да би убрзала долазак одрживог превоза. Ако утремо пут стварању ненадмашних електричних возила, а онда, идући тим путем, за собом оставимо минско поље интелектуалне својине да бисмо успорили друге, ми смо тада тада заправо деловали у смеру који удаљава од првобитног циља. Стога "Тесла" неће започињати судске патентне процесе против било кога ко искрено и добронамерно жели да користи нашу технологију.

Када сам отворио своју прву компанију Zip2, мислио сам да су патенти добри и веома сам се трудио да их добијем. Можда су и били добри некада давно, али данас чешће служе искључиво да угуше напредак, утврде положаје џиновских корпорација и донесу добит људима из правничке струке, уместо самим проналазачима. Након искуства са "Zip2", када сам схватио да добијање патента заправо само значи да сте купили лутријски тикет за судски процес, избегавао сам их када год је то било могуће.

У "Тесли" смо, међутим, осећали обавезу да обезбедимо патенте, јер смо се прибојавали да би велике аутомобилске компаније могле копирати нашу технологију и искористити своје масивне производне, трговинске и рекламне моћи да би надмашили "Теслу". Нисмо могли више погрешити. Тужна стварност је супротна од тога. Удео електричних возила (и уопште возила која не сагоревају угљоводонична горива) је код главних произвођача мали или непостојећи, чинећи просечно знатно мање од 1% њихове укупне продаје.

У најбољем случају велики произвођачи праве ограничене серије електричних аутомобила, у ограниченим количинама, а неки уопште не праве било какве аутомобиле са нултом емисијом гасова.

Узевши у обзир да се годишње произведе скоро 100 милиона нових возила, а да укупна светска флота тренутно броји скоро 2 милијарде, немогуће је да "Тесла" прави електричне аутомобиле довољно брзо да би могао да допринесе решавању тзв. угљеничне кризе. Из исте рачунице следи да је потенцијално тржиште огромно. Наша истинска конкуренција није капљање електричних возила из славине других произвођача, већ масивна поплава аутомобила који раде на горива, која се излива свакодневно из фабрика широм света.

Верујемо да би "Тесла", остали произвођачи електричних аутомобила и цео свет скупа имали користи од заједничке технолошке платформе, која се брзо развија.

Вођство у некој технологији не одређују патенти, за које је историја заиста више пута показала да јесу мала заштита против одлучне конкуренције, већ способност компаније да привуче и мотивише најталентованије светске инжењере. Верујемо да ће примена философије отвореног кода на наше патенте ојачати, уместо да ослаби, "Теслину" позицију у том смислу.

Превео: Хуан В.

Извор оригиналног текста:

http://www.teslamotors.com/blog/all-our-patent-are-belong-you

Сиднеј – Федерални суд Аустралије заседао је два дана у Мелбурну по питању жалбе браниоца Драгана Васиљковића. Капетан Драган је претрес пратио видео-линком из сиднејског затвора „Паркли“. Суд је саопштио да ће накнадно донети одлуку да ли ће прихватити последњу жалбу Капетана Драгана, прекинути процес екстрадиције и пустити га на слободу.

„То би значило одустајање од процеса изручења Хрватској ради суђења због наводно почињених ратних злочина у Книнској крајини“, најављује за „Новости“ др Војислав Илић, угледни лекар из Сиднеја и Васиљковићев пријатељ.

Сам Васиљковић је убеђен да су тројица судија Федералног суда прихватила аргументе одбране да хапшење и екстрадиција нису по закону.

„У случају да Федерални суд ослободи Васиљковића, министар правде има право да се жали, што ће највероватније и учинити“, објашњава насталу ситуацију др Војислав Илић, који је Васиљковића посетио у аустралијском затвору „Паркли“.

„Јер, Капетан Драган је сазнао да због грешака према њему тај министар може да буде у Аустралији позван на одговорност.“

Васиљковићев адвокат Ричард Ноулз у својој жалби је предочио суду чињенице о необјашњивом кашњењу у процесу екстрадиције. Наиме, прошло је годину дана од тренутка када је за Капетана Драгана речено да може да буде изручен званичном Загребу, до момента када је аустралијска влада одлучила да тражи осигурање од Хрватске о начину на који ће њен грађанин, познат као Данијел Сниден, бити третиран у затвору, ако тамо буде послат.

„Више не постоји законски основ да власти држе Васиљковића у затвору“, сматра адвокат Ричард Ноулз.

Од хапшења, јануара 2006. године, па до данас, Капетан Драган провео је осам година у два аустралијска затвора, без одлуке о реализацији изручења Хрватској. Васиљковићеви пријатељи сматрају да је реч о покушају Аустралије да се извуче из овог политичког случаја и да ће Капетан Драган бити ослобођен.

Озбиљно питање

Амбасадорка Аустралије у Србији Џулија Фини изјавила је да у Аустралији Васиљковићевом случају и одлуци о екстрадицији приступају врло озбиљно.

„Сигурни смо да ће свака одлука бити донета на прави начин“, рекла је Финијева.

М. Лопушина / Новости

Уредништвo Борбе за веру

+++

Водећи научници у области космичких технологија доказали су да ванземаљци никада нису посећивали Земљу. „У Библији је јасно написано да постоје зли духови или демони,који се могу јављати људима, и вероватно су се ти очевици сусретали заправо с њима, а не с ванземаљцима“, – рекао је технички и научни саветник америчке Националне агенције за аеронаутику и свемирска истраживања (енгл.NASA-National Aeronautics and Space Administration) Елсворт Герелз током једног од својих предавања у Кијеву.

Саветник NASA је рекао да научници нису пронашли чак ни потенцијалне могућности за постојање било каквог облика живота на планетама нашег сунчевог система. Осим тога, друге галаксије су толико удаљене од наше, да би се до најближе, уколико би се путовало брзином светлости, морало путовати милионима година. Научници су тако доказали да НЛО никада нису посећивали нашу планету, чак и ако се претпостави да је технологија „странаца“ на далеко вишем ступњу развоја од наше.

Елсворт Герелз је одржао научно-популарна предавања у престоници Украјине, где је посетио средње школе, планетаријуме и научне конференције. Елсворт Герелз је учествовао у развоју и тестирању најамбициознијих космичких програма, укључујући и лансирање првих ракета и свемирских бродова САД.

Господин Горелз је био у саставу тима за дизајнирање и лансирање беспилотних свемирских бродова Војаџер-1 и Војаџер -2, који су облетели већину планета сунчевог система. Он је учествовао и у развоју и планирању летова на Месец и Марс, покретању Међународне космичке станице, играо важну улогу у дизајнирању и каснијем развоју напредних нуклеарних енергетских постројења САД. Учествовао је, такође, у раду Конгреса САД, Министарства енергетике, Министарства одбране, NASA и других државних институција.

Данас је у пензији и држи научно-популарна предавања по читавом свету: Русији, САД, Тајланду, Пољској и сада у Украјини, уз коришћење ретких фотографија. Као научник, уверен је да је наш универзум створио „Првобитни Дизајнер“ – Бог, јер је настанак тако сложене и уређене структуре просто немогућ сам од себе.

inform-relig.ru / „Борба за веру“

Ово је објављено ове недеље током презентације истраживачког пројекта који користи компјутеризовану томографију да би испитао египатске мумије које су претрпеле болести. Научници истичу да је тетоважа симбол коришћен за верску заштиту.

Женско тело је било умотано у платно и вуну, а његови посмртни остаци су мумифицирани у пустињској врућини. Према наводима кустоса, тетоважа на бутини жене је исписана на старогрчком језику: “Μιχαήλ”, Михаило.

Морин Тили, професор теологије на Универзитету Фордхам у Њујорку, сматра да то није чудно „с обзиром на то да је постојала значајна хришћанска популација у Египту 700. године, и да је највероватније у питању већина становништва“.

Међутим „наћи име на унутрашњој страни бутине, као што се види на овој мумији, може имати непознато значење, а које се односи на наду у вези заштите од сексуалног злостављања или срећног рађања“. Порука ће пре бити: „Ово тело штити Михаило, што ће бити очигледан избор јер је он најмоћнији од свих анђела“.

Џон Тејлор, главни кустос Египатског одељења Британског музеја, изјавио је да је тело тетовиране жене између 20 и 35 година старости, и може да пружи нове информације о томе како је хришћанска заједница живела пре 1.300 година.

Професор биологије на Универзитету у Виланови, Мајкл Цимерман, који такође користи напредну технологију за проучавање мумија, изјавио је да је овај тип налаза "значајан" и да иначе не постоје записи о тетоважама на мумијама.

Извор: Bibliatodo.com

• Хришћански свет