Од најмање петог века хришћани су лоцирали једно место у Јерусалиму као Силоамску бању и као место где се десило ово чудо. Али нису били сигурно да је то древна Силоамска бања све до пре једну деценију када су археолози пронашли нешто у шта су они били уверени.
Као већина таквих налазишта, и ово је откривено случајно. Током грађевинских радова на поправци водоводне цеви близу Храмовне горе, израелски археолози Рони Рајх и Ели Шукрон пронашли су „две древне камене степенице.“
Према листу Библикал Аркиолоџи Ривју, „даља ископавања открила су да су оне биле део једног монументалног базена из времена Другог Храма, периода у коме је Исус живео.“ Базен је имао трапезоидни облик и био је дуг 225 стопа (68.58 метара).
Јеванђеље од Јована није једина библијска књига која је историјски потврђена у непосредној близини. Како пише у овом часопису, „порекло Силоамске бање сеже још даље у историју – најмање седам векова пре Исусовог времена.“ Базен је био део припрема које је цар Језекија направио у ишчекивању опсаде од стране асирског краља Сенахирима.
Извор: Православие.ру (Превод Информативне службе СПЦ)

• Хришћански свет
  

|

• English
  

Разговарала: Анастасија Рахлина

• Сјећамо се недавних интервјуа с православним јерарсима у којима су говорили да док црногорске власти увлаче земљу у НАТО, народ то нипошто не жели. Каква је ситуација по вашем мишљењу?
  

• Све ово подсећа на Украјину – постоји тежња власти да увуку земљу у западни свијет покрећући полуге национализма, и у томе једну од главних улога играју расколници с идејом националне „цркве“.
  

– Слично је, само што изгледа још апсурдније, јер има мање основа у стварном животу. Црногорска нација је производ комунистичке идеологије.
За вријеме пописа који је обављен у Кнежевини Црној Гори 1909. године 95% њених грађана се изјаснило да су Срби, без обзира на то што су мањи дио чинили муслимани или католици. У законику кнеза Данила из 1855. године се каже да у Црној Гори нема ниједне друге народности осим српске. У уџбеницима који су се издавали у Црној Гори 1914. године говорило се о томе да су „Црногорци по народности Срби, а да црногорска народност не постоји.“
То говори о томе да је народ у Црној Гори имао српску самосвијест. Владаре Црне Горе је увијек занимала судбина других српских земаља, односно судбина управо Срба као народа ван граница државе. То је било природно.


Дворска застава у Црној Гори. XIX вијек
Територија на којој се сад налази Црна Гора је веома значајна за српску историју. Многи српски владари су потицали управо из ових крајева и она се може назвати једним од огњишта српске цивилизације.
Назив Црногорци се користи као географско-историјски назив дијела српског народа. И од овог географског појма је у ХХ вијеку уз употребу свих могућих технологија формирана црногорска нација, која наводно нема никакве везе са Србима и сад се супротставља свему српском.
Као што се у крајњем облику украјинског национализма све гради на супротстављању руском и Русима, тако се код Црногораца све гради на доказивању тога да нису Срби.
Али у случају с Црном Гором то представља још већи апсурд него у случају с Украјином. Језик којим говоре становници савремене Црне Горе и којим се говоре у Србији скоро се ни по чему не разликује. Постоје само неке фонетске разлике, дијалекти, изговор. А украјински језик, тим прије у његовој западној варијанти се нипошто не може назвати руским.
Својевремено су у формирању црногорске нације учествовали и аустоугарски посленици који су се трудили да поцијепају српско национлно тијело, као и комунисти.
Исто као што су комунисти били творци нових нација и граница у бившем Руском царству, тако су и у Србији после Другог свјетског рата створили савезну републику Црну Гору – основу за даљи развој мита о црногорској нацији. Осим тога, у ову републику су ушле територије које се никад нису сматрале Црном Гором.


Српски буквар, штампан у Црној Гори 1836. г
У новије вријеме, већ после распада Југославије, направљен је програм за стварање свог језика – ради одрицања од српског језика.
Као званично писмо у Црној Гори је већ одавно уведена и латиница. Писменост у Црној Гори је одвајкада била ћирилична. Црна Гора је увијек била ћирилична земља и одједном су усвојили и латиницу. Зашто? Заинат Србима: „Не, ми нисмо Срби, код нас ће све бити латиницом.“
Латинска писменост је постојала у градовима на Приморју – који су дуго времена били дио Венецијанске републике или касније Аустро-Угарске монархије, – а које је Црна Гора добила после Другог свјетског рата за вријеме комунистичке Југославије. Тамо су кроз историју, у одређеној мјери, постојали римокатолицизам и латиница, али то нема директне везе с Црном Гором. Ови градови до 1945 никад нису спадали у Црну Гору као такву.
Црква самим својим присуством спречава ово преформатизовање свијести, и зато почиње потискивање Цркве и тежња да се она блати. Има и прогона.
Руку под руку с овом појавом одвија се форсирање идеје самосталне црногорске цркве и подршка организације с таквим називом која већ постоји.

• А шта сад представља ова „црногорска црква“?
  

• Може ли се рећи да се задају осјетни ударци?
  

– Ако се погледају главни црногорски телевизијски канали и водећи медији, стиче се утисак да на територији земље доминирају расколници иако их у Црној Гори има изузетно мало. Против канонских јерарха се сво вријеме води непријатељска пропаганда. Једноставно, циљно се испира мозак становништву. На примјер, тиме се бави један од главних медија – РТЦГ (Радио и телевизија Црне Горе).
Они једноставно могу да називају црквене јерархе узурпаторима и да их часте другим епитетима. Стално их приказују у негативном свијетлу. А Дедеић се, без обзира на осредње интелектуалне способности, добро уклапа у општи неоцрногорски патриотски тренд.
И наравно, канонска Црква се у Црној Гори прогања – о томе данас отворено говоре архијереји Српске Православне Цркве. И то се само заоштрава.

• У чему се то конкретно огледа?
  

• То је веома озбиљна полуга утицаја.
  

– Да, посебно ако се има у виду да већина монаха и монахиња на територији Црне Горе нису родом из Црне Горе. Другим ријечима, већина монашког клира, ако нема црногорску личну карту, потенцијално доспијева под ову врсту притиска.
Држава може да издејствује да их остави без пријаве боравка и радне визе и да их депортује, или да им у извјесном тренутку једноставно не дозволи да пређу границу. Овај инструмент је већ више пута коришћен.
Исто се односи и на бијели клир. Било је случајева кад су свештеници били депортовани и више се нису враћали у Црну Гору да служе.

• На који начин су, по вашем мишљењу, сви ови догађаји у јавном животу Црне Горе повезани с веома актуелним питањем о могућем уласку у НАТО? Чиме све то може да се заврши?
  

– Оно што данас видимо у Црној Гори може довести до истог крвопролића као и у Украјини. Друштво је подијељено и данашње државно руководство чини све како би га још више подијелило. Насилно покушава да промијени вјековну свијест народа, и то изазива отпор.

Дугогодишњи премијер Црне Горе и поборник НАТО-интеграција Мило Ђукановић
Природно, сви ови пронатовски пројекти противријече вишевјековној свијести већине црногорског становништва. О томе говоре чак и они статистички подаци које сакупљају сами државни органи.
Веће или мање политичке протесте који се скоро пола године дешавају у Црној Гори не организују хомогене снаге – не треба се варати и мислити да је то искључиво народни „устанак против НАТО-а“. Тамо дјелују различите снаге које имају различите политичке интересе.
Али треба имати на уму да безусловно кретање земље у правцу НАТО-а и томе сличног крије у себи усмјерење против Русије као државе и руског народа, и да се чини све како би се Русија као цивилизацијска појава потиснула и са Балкана уопше, и из саме Црне Горе.
У Црној Гори то поприма посебну нијансу, пошто је Црна Гора увијек била нераскидиво повезана с Русијом. Може се причати шта било, али је то историјска чињеница. Сви владари Црне Горе до 1918. године су се ослањали на Русију, добијали су помоћ из Русије – у буџету Руског царства је постојала чак и таква ставка.
Хиротоније многих црногорских митрополита су се обављале у Русији. Зна се да су у својим духовним завештањима најважније историјске личности, црногорски митрополити, писали да Црна Гора увијек треба да буде с Русијом.

Јеромонах Игњатије (Шестаков)
Све оно што се данас дешава није само још једна епизода из серије разбијања првославног, словенског и српског цивилизацијског тијела на Балкану, већ је још и ударац усмјерен против Русије.
И Русија треба нешто да предузима, а не само да са закашњењем изражава некакве протесте или да исказује забринутост. Зато што сви ови изрази забринутости или протеста не вриједе ни пола луле дувана.
Оно што се сад дешава у Црној Гори с њеним могућим уласком у НАТО је дипломатски и спољнополитички пораз Русије. То је наш губитак и не можемо да заривамо главу у пијесак као нојеви и да се правимо да се ништа не дешава, да нисмо криви и да су они сами тако лоши.
Перспектива може бити врло жалосна. Врло трагична. Што се више подиже температура у друштву, тим прије ће оно експлодирати.
Видимо да сасвим одређене снаге у свијету користе технологију стварања крвавог хаоса. Свеједно им је шта ће бити чак и с оним људима који су им служили. Уништавају читаве политичке режиме који нису били њихови отворени противници, на примјер, противници НАТО-а. Све то уништавају и изазивају хаос. Као сад у Сирији или у Украјини. Тако је било и на територији бивше Југославије и на Косову и Метохији.
У исти такав хаос могу лако гурнути и Црну Гору. Друштво се цијепа због мржње и међусобног нездовољства. Врло је занимљиво шта намјеравају да раде сви они Руси који су покуповали тамо некретнине у току последњих 15 година. Како ћемо заштитити њихове интересе ако у Црној Гори почне кланица? А ко не вјерује да то може да се деси, нека погледа Донбас. Да је неко 2013. године рекао да ће великокалибарска артиљерија гранатирти градове с мирним становништвом или да ће украјинско РВ бомбардовати људе, вјероватно би му рекли да није нормалан. Међутим, то је чињеница. И чак као да смо се навикли на то, и скоро нам је свеједно.
Недавно је у главном граду Црне Године одржан масовни протест против уласка у НАТО на којем је затражен свенародни референцум у вези с овим питањем. Безусловно, то је у сваком случају праведнији пут за његово разматрање. Надајмо се да ће народ изразити свој истински однос према ономе што се дешава. Али истовремено је свима јасно да се не смије сједјети скрштених руку и да неће све проћи само од себе. Животне реалије говоре сасвим друго.

Православље.ру

Исламски високи велодостојник у северном делу града Алепа Албар Емдиа тврди да је у последњих месец дана према њиховим подацима око 3400 људи променило веру у православље и то само у том делу града Алепа који је махом и даље под контролом Исламске државе.

У осталим деловима Сирије око 2000 људи недељно постаје православне вере. Иначе према неким ранијим подацима хришћана је било све мање у Сирији од како се појавила Исламска држава. Међутим у току је повратак ситуације, па чак и побољшање на релацији ислам православље.

Извор: Слободни медији

Була је пронађена још 2010. године, али тек ове године археолог Реут Бен-Арие успио је да дешифрује натпис на отиску и да установи значење.

2. децембра археолози Јеврејског универзитета објавили су сензацију: овална була размјера 12 са 13 мм, којом су се некада причвршћивали канапчићи древног папируса, носи отисак печата цара Језекије, који је владао Јудејом у другој половини VIII вијека прије нове ере.

«Хезкијаху [син] Ахаза цар Јудеје» — пише на натпису.

Праведни Језекија (721-691 прије Христовог рођења) био је син злог јудејског цара Ахаза. Живот праведног Језекије описан је у Библији (4 Цар. 18-20).

Руководилац ископавања Ејлат Мазар казала је да су заједно са сензационалном булом пронађена још 33 слична артефакта. Сви они су некада били бачени у јаму за смеће, која се, како се претпоставља, налази на мјесту ископовања, саопштава IsraelInfo.

«Од онога што је у рукама могао држати цар Језекија, царска була нам је нешто најближе», казала је Мазар.

Са руског: Марија Живковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Великој Британији је забрањена молитва «Оче наш». За сада то није учинила влада Њеног Величанства, која би у том случају вероватно морала да редигује речи химне «Боже, чувај краљицу!», већ су то урадиле највеће биоскопске мреже. Одбиле су да прикажу спот који је снимила Англиканска црква, у којем људи различитих судбина и стања изговарају главну хришћанску молитву. Међу њима су избеглице, младенци, момци у теретани, син који тугује за мајком, госпел-хор, чобанин, ђаци, као и Кентерберијски надбискуп Џастин Велби.

Фото: http://www.justpray.uk/

У Британији је ово одбијање код многих, укључујући чак и премијера Камерона, изазвало шок и осећај апсурда. Јер спот не садржи апел или критику, људи се једноставно моле.

У чему се ипак састоји увреда? Можда видео у којем је приказана свадба мушкарца и жене изазива нелагоду код хомосексуалних парова? У сваком случају, очигледно је да су британски стандарди толеранције, бар кад је у питању интерпретација филмских дистрибутера, достигли ниво безумља. Под изговором да се вређају нечија осећања може се забранити било која реклама. Зар новогодишње рекламе «кока-коле» не изазивају чамотињу у онима који више воле «пепси»? Јер, кока-колу по продавницама развози лично Санта-Клаус, односно англоамерички упрошћени лик светог Николе. Да ли то значи да се небеска милост даје само онима који конзумирају кока-колу?...

И насупрот томе, пошто као рекламни симбол пенушавог напитка служи хришћански светац, да ли то значи да је за муслимане кола – харам? Многи исламисти су већ дошли до тога да захтевају забрану јелке! Притом овај табу не важи само у Средњој Азији, већ и европским градовима у којима се градски савети налазе у рукама прекомерно толерантних народних представника.

У читавој овој причи која личи на бунило, постоји једна издајничка зачкољица, која одаје да се ради управо о циљаним прогонима хришћана, Христовог имена, хришћанских молитава и крста. У суштини, забрана «Оче наш» представља признање да у Европи не постоји више никаква истинска толеранција.

Поставимо себи једноставно питање: шта се то у њој помиње што ме вређа, дира и траумира? Очигледно: само оно што мрзим, што ми је изузетно непријатно. Оно што ми је далеко или према чему сам равнодушан, неће ме повредити.

Без икакве напетости пропуштам слике чипса, смартфона и дезодоранса пре приказивања доброг филма. Али ако би ми због нечега приказали рекламу «Отворене Русије» Ходорковског, који радосно трља руке због погибије нашег пилота којег су срушили припадници турског РВ, очигледно би то у мени изазвало велико негодовање. Ако би се по кеју Севастопоља утонулог у мрак неко прошетао са заставом Хондураса нико не би обратио пажњу. А ако би прошао носећи заставу са жуто-плавом симболиком, сигурно би зарадио шљиву на оку.

Ако британски радници који се баве рекламом не лажу, и ако хришћанска молитва може да увреди осећања атеиста и припадника других религија, испоставља се да они заправо стварно мрзе хришћанство. Толико јако да чак и његово невино помињање изазива грчеве, протесте и жељу да се некоме «опали шамар».

То је заиста драгоцено признање. Испоставља се да већина посетилаца британских биоскопа (која је у тој мери значајна да дистрибутери морају да воде рачуна о њој) из све душе мрзи Исуса и да је за време спота с молитвом у најмању руку спремна да звижди, диже буку и гађа екран кокицама.

Која је то категорија гледалаца? Мислим да нећу погрешити ако претпоставим да то нипишто нису мрзовољни британски атеисти. То су ватренији момци. Они којима се свиђа да секу главе хришћанима и у Сирији, и у Лондону, као што се то десило у Вулвичу 2013. године. Управо они данас вежбају на Истоку и кољу таоце већ тамо, као познати британски репер Абдел-Маџид Абдел Бари, који је постао џелат Џихади Џон. Испоставља се да управо они данас диктирају политику репертоара у британским биоскопима.

Притом њихове жеље и каприце жустро испуњава локална елита. С једне стране, пред нама су дошљаци којима ничега није жао, ни у доброј старој Енглеској, ни у дивном лакомисленом Паризу, а с друге – уместо сложне митраљеске ватре, полицијских палица и лисица, дочекују их сервилни клеркови, који на свим нивоима испуњавају њихову вољу и чини се да их воде ка свечаној победи.

Ово веома подсећа на васељену из неког научно-фантастичног трилера попут «Досијеа Икс»: дошљаци су на Земљи, међу нама се, али се издајничка елита већ договорила с њима и не ради на томе да одбије напад, већ у корист тренутка Х, кад ће Земља коначно бити поробљена...

Европа, која је после терористичких актова у Паризу открила да је практично освојена, да се испоставља да је њена бирократска престоница Брисел већ одавно центар светског џихада, гледа се у огледало у недоумици и кука: «Главно је не одрећи се толеранције! Главно је не дозволити да на власт дођу «Национални фронт» и њему сличне партије!» Ту ни не мирише на исцељење.

Данас би Европу – без обзира да ли је то Британија или Француска – могло да спаси само чудо. Чудо шаље Бог – Отац се брине за своју децу. Али Богу је у Европи јасно речено: «Ти ниси наш Отац. Забрањујемо људима да Те тако називају и не желимо да Ти се моле.» А ако се Европа одрекла Оца – ко ће је спасити и ко ће јој помоћи?

Јегор Холмогоров

Са руског Марина Тодић

Лист «Култура»

28 / 11 / 2015

Бивши сарадник америчке Агенције за националну безбедност Едвард Сноуден говорио је за шведске медије о Исламској држави, Русији, методама тортуре ЦИА и масовном прислушкивању, преноси РТС.

Сноуден је, говорећи о Исламској држави, Русији, методама тортуре ЦИА и масовном прислушкивању, две и по године пошто је изнео у јавност тактике масовног прислушкивања америцке Националне безбедносне агенције, рекао да нема проблем због избора које је направио.

Упитан шта сада ради, Сноуден је одговорио да му је тешко да прича о томе, јер ће, како каже, све што буде рекао у САД бити употребљено против њега.

"Ако кажем нешто добро о Русији, знате, нешто као да ту није "као у паклу", то це бити протумачено као да сам рекао да сам "у љубави с Кремљом" или нешто слично томе. Ако кажем нешто грозно, десице се иста ствар. Онда це реци "О, он мрзи Русију, баш је јадан", рекао је Сноуден.

Желео је да говори о ономе што му највише недостаје, о својој породици, преноси Раша тудеј.

"Немам проблем због својих избора. Још могу да видам своју породицу када дођу да ме посете. Још могу да комуницирам с било ким, било где", рекао је Сноуден и додао да су се услови у егзилу променили због модерних технологија.

Истице да су некада људи принудени на егзил губили контакте са својима, губили су значај, утицај у политичким дебатама, али да је технологија то променила.

Егзил је, како каже, стратегија која даје све мање резултата.

Сноуден је, такође, говорио о техникама тортуре које је спроводила ЦИА.

"Било је индиција да у ЦИА има људи који би говорили о томе, али су били под притиском. Они су тако, по налогу ЦИА, морали да престану с прикупљањем документације", рекао је Сноуден.

Упитан да прокоментарише земље које су прихватиле да се у њима налазе центри за тортуру, нагласио је да оне представљају лош преседан за цео свет.

"Такве земље почињу да размишљају да је то у реду, да желе то да уцине, јер ако то ради Америка, мора да је у реду. Медутим, такве тајне не могу вецно да се цувају, оне испливају на површину. Можете их чувати годинама, чак деценијама, али ће испливати", каже Сноуден, а преноси РТС.

"Заправо дајемо новац да сами себи пуцамо у ногу", истакао је Сноуден.

Када је реч о открићу да америчке беспилотне летелице, у девет од десет слуцајева убију цивила, а не терористу, Сноуден је истакао да Вашингтон дроновима не прати људе него телефоне, па се не може знати да ли је онај ко носи телефон терориста или рецимо "његова мајка".

"Дронови стварају више терориста него што их убију. Док нисмо поцели да бомбардујемо те земље, у њима није било Исламске државе. САД се руководе емоцијама уместо разумом и без икаквог смисла одмах одговарају", оценио је Сноуден.

Поводом масовног прислушкивања које је разоткрио, Сноуден је рекао да би "чак и они који мисле да немају шта да крију", требало да се успротиве методама које је користила Национална безбедносна агенција.

"Није ствар у томе да ли имате шта да кријете, већ у томе шта можете да изгубите. А оно што губимо када смо под присмотром је наша људскост", нагласио је Сноуден.

Сноуден, бивши сарадник специјалних служби САД открио је 2013. године податке о томе како је америчка Агенција за националну безбедност масовно шпијунирала не само градане ЕУ, већ и један број европских лидера.

Последње две године налази се у Москви, суочава се са могућношцу да буде осуђен код куће на казну до 30 година затвора, али је у изјави за Би-Би-Си недавно навео да је спреман да "добровољно оде у затвор", о цему је више пута обавестио америчку владу, али није добио одговор, подсећа РТС.

Извор: novosti.rs

Папа Фрања је први папа који држи говор пред америчким Конгресом. У говору Pontifexa Maximusa дошла је врло јасно до изражаја критика ”неправедних структура” капитализма. У односу на кризу избеглица, која узима светске размере, папа Фрања позива да се ”човечно, праведно и братски поступа”.

После приватног сусрета са порт-паролом америчког Конгреса Џоном Бенером, Папа је отпочео своју историјску беседу. У дугој беседи са омилитичким паренезама и политичком дикцијом на енглеском језику, Папа је говорио пред делегатима о кризи избеглица, о смртној казни, о дијалогу са Кубом и Ираном, све до питања фундаментализма.

Четири личности америчке историје је Папа истакао као примере за решење кризе: Абрахама Линколна, Мартина Лутера Кинга, Дороти Деј и Томаса Мертона.

Папа се најбре обратио делегатима као ”репрезентантима” америчког народа, ”синовима и кћерима” великог континента, међу које и сам спада будући да је папа Бергољио рођен у Аргентини, у Латинској Америци. Рад политичара у Конгресу је Папа упоредио са личношћу Мојсија, који је, са једне стране, био законодавац јеврејског народа и, са друге, личност која директно води ка Богу и тиме је оличење ”трансцендентог достојанства човека”. Папа је подсетио и на културне резерве ове земље – које могу бити узор: личности које су на различите начине оставиле духовни печат и поставиле пример у држању које и у актуелним приликама може бити примерно. ”Једна нација се може сматрати значајном када слободу штити као што је то чинио Абрахам Линколн; када негује културу у којој су ”снови” људи о правди све браће и сестара могући као код Мартина Лутера Кинга; и када људи теже правди и подршци угњетенима као што је то био случај са неуморном Дороти Деј, што је плод вере, која постаје дијалог и жетва мира као што је то случај у контемплативном стилу Томаса Мертона”, нагласио је папа.

Америка као ”земља снова” је призвала многе људе последњих векова да у њој остваре своје снове. Тиме се Папа реторички спретно дотакао савремене кризе избеглица. Он је истакао да је мржња странаца зацело мржња према нама самима, јер већина људи у САД потиче из најразличитијих земаља и сами потичу од досељеника. Управо из тог разлога је потребно да Америка поштује права избеглица. При овоме Папа није мислио на реке избеглица у Европи, већ на оне на граници између Мексика и Сједињених Америчких Држава. ”Наш свет стоји пред кризом избеглица, која је почев још од Другог светског рата добила неизмерне размере. То нас ставља пред велике задатке и тешке одлуке. И на овоме континенту тежи више хиљаде људи ка северу у потрази за бољим животом и већим могућностима. Није ли то што и ми сами за сопствену децу желимо?” - пита Папа.

Златно правило: ”Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима” (Мт.7,12) гласи не само у односу на избеглице, већ и за све и дотиче се наше одговорности за живот у било ком стадијуму. Овим је Папа учинио реторички прелаз теми укидању смртне казне.

Иако није expressis verbis споменуо, Папа је направио и алузију на приближење САД и Кубе, рекавши да је сада потребно ”превазилажење историјских несугласица”, као што је то случај и са Ираном. ”Моја је обавеза да градим мостове и помажем свим људима да чине исто”. Папа је напоменуо да трговини оружјем треба учинити крај. ”Тако зарађени новац је натопљен невином крвљу”, вели Папа кроз веома експресивну метафору.

Као последњу тачку у својој беседи Папа је споменуо и ”Светски дан породица” у Филаделфији, пре но што је изустио „God bless America“, после чега је ступио на балкон Капитола да поздрави око 50.000 присутних гледалаца.

Након ове историјске посете, папа Фрања се упутио ка дому бескућника у Caritas-центру парохије Св. Патрика, пре но ште је напустио Вашингтон у правцу Њујорка у коме ће говорити у (Организацији уједињених нација). После тог говора у УН папа Фрања ће узети учешће на интеррелигиозном сусрету на Ground Zero, месту атентата 11. септембра 2001.године.

приредио протођакон Зоран Андрић, Минхен

• Хришћански свет
  

|http://www.spc.rs/sr/apel_za_humanoshtshu

Овај међународни колоквијум православне духовности је постао интернационална референтна тачка за међуцрквени дијалог и за студије православног предања. Међународне конференције се одржавају већ дуги низ година на којима се дебатује о битним темама богословског предања из свих конфесионалних перспектива. Тако је као документација настала серија публикација које одликује висока богословска стручност. Њена библиографија показује да је реч о научним скуповима веома репрезентативног нивоа. Међу референтима су били присутни представници свих православних Цркава, римокатолици, англосаксонци, протестанти и армада библиста, патристичара и богослова, као и монаха са Истока и Запада, философа и писаца из са свих страна земљиног шара: Архиепископ критски г. Иринеј, Митрополит силвиријски г. Максим из Цариграда, Митрополит г. Серафим из Александријске Патријаршије, Митрополит месоаријски г. Григорије са Кипра, Митрополит диоклијски г. Калист Вер из Велике Британије, прота Џон Бер из Вашингтона, проф. Христо Јанарас и проф. Димитриос Мосхос из Атине, проф. Басам A. Насиф из Баламанда, Коптски митрополит Епифаније из манастира Светог Макарија у Египту, умировљени кардинал Валтер Каспер из Рима, као и многобројни представници Васељенске Патријаршије и Руске Православне Цркве. Предавање Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, који је био спречен да учествује у овогодишњем симпосиону, произнео је игуман манастира Ковиља високопреподобни игуман Исихије.

Игуману обитељи манастира Бозе фра Енцу Бјанки и свим учесницима симпосиона, званични поздрав Српске Цркве је пренео епископ Андреј прочитавши посланицу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Синода Српске Православне Цркве.

• Хришћански свет
  

|

Тако је знатно премашен број исписа из Цркве од 2010. када је Католичку Цркву због „афера злостављања“ напустило преко 180.000 верника. Највише исписа имала је Бискупија Мајнц из које је иступило 8.900 верника, из Бискупије Линбург иступило је 7.900, а из Бискупије Фулда 3.400. Тако је последњи талас иступања из Католичке Цркве у Немачкој свео број католика свео број католика на 29,5% што чини бројку од 24 милиона верника.

Извор: Католички тједник

• Хришћански свет
  

|

Још у мају 2014, православни епископ је за Ројтерс казао да јеу у Хомсу уништено 11 цркава. Једна од њих је и црква светог великомученика Георгија у хришћанској четврти Хамидија, у којој је вјенчање обављено.

Младенци, чије слике су путем друштвених мрежа обишле свијет, прослављени су као симбол снаге и наде.

http://www.mitropolija.com/u-homsu-u-siriji-obavljeno-vjencanje-u-porusenoj-crkvi/

Давутоглу је изјавио у јануару да ће се у Турској први пут после оснивања Републике изградити нова црква. Уз дозволу турских власти, у цариградској четврти Језилкеј на градском земљишту требало је да настане црква за сиријске православне хришћане. Ову локацију је један верник завештао Католичкој цркви 1868. г., и служила је као гробље, Године 1950. локација је конфискована и преведена у државну имовину, а гробље затворено.

Сиријски православни хришћани (дохалкидонци), познати и као Арамејци, имају постојбину у југоисточној Анатолији, где је након неколико прогона и сеоба остало 2.000 до 3.000 душа.

У Западној Европи живи их око 200 до 300.000 људи, а око 20.000 у самом Цариграду, где имају цркву са 300 седишта. Из овог разлога богослуже у католичким црквама, на смену са римокатоличким мисама.

Извор: Катпрес (Р.Р.)

• Хришћански свет
  

|

Са подршком коју ће указати Хилари, Гугл ће одиграти значајну улогу у овим изборима, пошто компанија има веома блиске везе са Стејт дипартментом, који је Клинтонова раније водила.

Многи људи који тренутно раде у Гуглу - почев од Џареда Коена, директораGoogle Ideas или, боље речено, Гугловог "директора за промену режима" - блиско су повезани са америчком спољном политиком.

Њихове везе са Хилари Клинтон посебно су снажне, пошто су многи од њих раније радили као њени саветници или асистенти, рекао је у ексклузивном интервјуу за најновији број Недељника, који од данас преносе све светке новине, најтраженији човек на планети, Џулијан Асанж.

Он је у великом интервјуу за Недељник први пут причао о везама Гогла и Хилари Клинтон, али и о масовном шпијунирању које се обавља преко ове светске компаније:

"Осамдесет одсто свих паметних телефона који се данас продају покреће нешто звано Андроид, који је Гуглов оперативни систем? То значи да Гугл зна када су људи укључили телефон по први пут, зна њихове локације, вајрлес мреже које се налазе у околини, све што су тражили, огласе на интернету које су видели (а иза којих такође стоји Гугл), мејлове који су повезани са Гмаилом. Дакле, Гугл је сам по себи нека врста приватне НСА. Он је потпуно у послу прикупљања што више података широм света, о што више људи и локација; потом повезује те податке како би предвидео шта људи желе и, делимично, искористио то да им прода огласе", рекао је Асанж за Недељник.

Он је објаснио и његово интересовање за ову компанију:

"На неки начин, виши ешалони Гугла су ми одувек изгледали удаљенији и мрачнији него ходници Вашингтона. Када ми је колега рекао да извршни директор Гугла жели да се сретнемо, био сам запрепашћен чињеницом да би брег могао да дође Мухамеду. Али требало ми је много времена након што су Ерик Шмит и његова свита отишли да схватим ко ме стварно посетио.

Један начин посматрања Гугла је да је то само бизнис. Али, да би амерички монопол на интернету обезбедио глобалну доминацију на тржишту, он не може само да се бави својим послом, да остави политику по страни. Шта онда мегакорпорација мора да уради? Да би јој се испунила жеља да опкорачи читав свет, она мора да постане део првобитног царства", наводи Асанж.

Према његовим речима, велики део Гугловог имиџа је да је то "више од компаније", и он долази из перцепције да се Гугл не понаша као велика, зла корпорација.

"А у ствари, он хвата људе у замке са својим гигабајтима 'слободног простора за складиштење', што одаје утисак да се они воде супротним мотивима од корпоративног профита. Гугл се често посматра као суштински филантропско предузеће, које убацује много новца у иницијативе 'корпоративне одговорности' које би требало да допринесу 'социјалним променама'.

Најбољи пример за то је Google Ideas. Али као што су нам Гоогле Идеас показале, 'филантропски' напори компаније доводе је непријатно близу империјалној страни утицаја Сједињених Америчких Држава. Било да је само компанија или 'више од компаније', Гуглове геополитичке аспирације су уско повезане и испресецане спољнополитичком агендом највеће светске суперсиле", истиче Асанж.

Како наводи, зато је неопходно да решимо ситуацију са монополом који Гугл има на претрагу и интернет услуге, да уз помоћ регулатора разбијемо његову доминантну позицију, као и да то урадимо пре него што Хилари Клинтон добије прилику да постане председник САД.

Асанж је рекао и да је "Гугл активно учествовао у програму ПРИСМ - тајном антитерористичком програму за масовно надгледање и прикупљање података - који је америчка Национална безбедносна агенција (NSA) покренула 2007. године. Можете кроз време да пратите различите везе".

"С једне стране имамо веома моћну корпорацију која се проширила у готово читав свет, и прикупља информације од људи, са њихових телефона, из њихових претрага и тако даље, обједињује их у САД, гради везе, веома софистициране везе између тих информација и практично обавља сав посао НСА, подижући једну богату централну базу података", наводи Асанж.

Он додаје да чак и да најбоља особа на свету води тај програм, то је један опасан субјекат који је веома сличан Националној безбедосној агенцији, и којег НСА може да убеди да им отворе своје архиве.

"Упоредите 'изјаве о мисији' Гугла и НСА. НСА дословно каже: "Ми желимо да сакупимо све приватне информације, да их објединимо, да их чувамо, да их сортирамо, да их попишемо, и да их експлоатишемо". А Гуглова каже: "Ми желимо да сакупимо све приватне информације, да их објединимо, да их чувамо, да их сортирамо, и да те профиле продамо оглашивачима". Готово су идентичне, дакле.

У исто време, погледајте случајеве попут Веризона. И тамо смо сви могли да видимо да је било интеракција између Веризона и Националне безбедносне агенције, и да, Веризон је добио судски налог по Закону о страним безбедносним службама и надзору (FISA) да редовно предаје све разговоре и снимке НСА преко ФБИ, али можете и да се опкладите да се то десило овако: челни човек Веризона је, неформално, овако причао са НСА и ФБИ: "Слушајте, ја стварно вама желим да помогнем. Баш желим. Али морам да будем заштићен. И зато морате да ме натерате вишом силом да урадим све то за вас, како ме, ако се ово икада сазна, не би тужили и клијенти и акционари. Дајте ми инструмент више силе. Дајте ми неку ствар са потписом ФИСА суда, нешто чиме могу да се покријем, и онда ћемо моћи лепо да сарађујемо."

Асанж је први пут укорио и људе који на све то мирно пристају:

"Људи који се свакодневно шокирају оволиким степеном надгледања онога што раде, и даље немају никакву намеру да напусте друштвене медије попут Facebooka или Twittera, или да престану да користе Гмаил. Они, у ствари, не могу да појме да толики ниво надгледања постоји јер не могу да га виде. Њима је НСА нешто попут Бога, нешто невидљиво што посматра и бележи све што радимо, али они не могу то да виде и онда постају скептични. Обични корисници кажу "Да, то је важно и то је истинито", али потом настављају да игноришу правила. Пошто су активности НСА обавијене велом тајне и толико комплексне - а и активности Гугла су на истом нивоу - људи су склони да помисле да се то и не догађа. Они разумеју све на интелектуалном нивоу, али мисле да се не догађа њима".

Асанж је причао и да је Гугл постао највећа група за лобирање у Вашингтону, већа чак и од компанија попут Lockheed Martin, Rautheon или Boeing, како постаје провајдер, о томе шта то све значи за човечанство, порукама које има за Србију итд.

Цео ексклузивни интервју прочитајте у штампаном издању Недељника или на енглеском језику на њиховој интернет страници

http://www.nedeljnik.co.rs/sr/2015/06/18/ekskluzivno/assange-we-need-to-break-up-google.

У граду Тартусу, на медитернској обали Сирије, отворена је џамија посвећена Дјеви Марији. Џамија чак носи име Богородице, а сиријски министар за вакуфе, Мухамед Абдел Сатар ас-Сајед, објаснио је да је то „прва џамија у целом арапском и муслиманском свету које носи име Дјеве Марије”.

„То је чин – нагласио је сиријски министар – који су себи носи позив на сагласје и братство”.

Званични представник маронитског (католичког) патријархата у Тартусу и Латакији, Антоан Диб, оценио је да је откривање џамије назване по Дјеви Марији „добронамерни гест који демонстрира да ислам и хришћанство имају исту високу мисију у име љубави и мира”.

До почетка рата, хришћана је у Сирији било око 2 милиона и чинили су 10 одсто становништва. До половине прошле године – половина их је напустила земљу. Према проценама, за три ратне године су исламски екстремисти разорили око 100 хришћанских богомоља и манастира.

Извор: fakti.org

http://www.prijateljboziji.com/_DZamija-posvecena-Presvetoj-Bogorodici/39005.html

Пакистански бизнисмен Парвез Хенри Гил каже да је спавао када га је Бог походио у једном од његових снова и дао му задатак да пронађе начин да заштити хришћане у Пакистану од насиља и злостављања. "Желим да урадиш нешто другачије", рече му Бог.

То је било прије четири године, а Гил, доживотно одани хришћанин, се борио месецима како да реагује. На крају, после више немирних ноћи и молитава, пробудио се једног јутра са својим одговором: подигнуће један од највећих крстова на најнеобичнијем месту на свету. "Изградићу велики крст, више од било којег у свијету, у муслиманској земљи" , рекао је 58-годишњи Гил. "То ће бити симбол Бога, и свако ко га види биће без брига."

Крст се гради на улазу у највеће хришћанско гробље Карачија, и диже се изнад хиљада надгробних споменика који су често демолирани. Када се његов крст надвије над таквим актима непоштовања, Гил се нада да може да убеди чланове пакистанске прогањане хришћанске мањине да ће једног дана њихови животи бити бољи.

Извор: vjeronauka.net

http://www.prijateljboziji.com/_U-Pakistanu-najveci-krst-u-Aziji/38660.html