Рођен у породици музичара, у Лисабону 1950. године, Брандао је наставио породичну традицију. Дипломирао је на португалском Националном конзерваторијуму, на одсеку за трубу и композицију. У родном граду завршио је и католичке богословске студије. Жеља да богослужи испунила му се тек почетком јануара ове године, када се у португалској престоници, први пут у историји, "отворила" српска црква.

- Често се сетим баке која је, док сам био дечак, упорно говорила да ћу постати добар свештеник - прича нам Брандао. - Надам се да ће ми Бог остварити и ту жељу. Да полако, поштујући каноне СПЦ, служећи предано и посвећено, од ђакона досегнем до чина свештеника. Када ће то да буде, одлучује Бог.

Отворена срца, са много радости, наш саговорник надахнуто нам је причао о свом животном путу, који је, како верује, ишао баш тако да га доведе до православне вере и српске цркве.

- Мој отац је био композитор и виолончелиста, а мајка музички текстописац, па не чуди што сам кренуо родитељским стопама - говори нам Брандао. - Убрзо после дипломирања, почео сам да компонујем музику за португалске и стране филмове. Од 1972. године, у Немачкој сам похађао студије музичке анализе код професора Ђерђа Лиђетија и Карлхајнца Штокхаузена у Дармштаду. То је пресудно одредило правац моје каријере, а почео сам да добијам и прва признања на међународним фестивалима.

Музика је, каже, у њему истовремено отварала и хоризонте духа, па је тако открио и теологију.

- Одувек ме прожимала жеља да служим Христу - наставља ђакон Брандао. - Рођен сам и одрастао у римокатоличкој породици. Након што сам засновао породицу, није било могуће да постанем католички свештеник, али сам, ипак, завршио теолошке студије. Тада сам се и сусрео са питањем брака свештеника, и открио и православно учење о томе.

Прве контакте са православљем имао је 1974. године, после војног пуча и португалске Априлске револуције. Тада су у његову отаџбину почели да пристижу православни емигранти из источноевропских земаља, "ницале" су прве православне цркве у Португалији, којима су почели да приступају и рођени Португалци.

- У православну веру примљен сам 1975. године, у време митрополита Гаврила, првог Португалца православног епископа у 20. веку - прича ђакон Брандао. - Време је пролазило, али жеља да постанем свештеник није. Тако сам по промисли Божјој 2016. године сусрео оца Жоана, православног каталонског свештеника.

Тај сусрет је, каже, пресудно утицао на његову одлуку да служи српској цркви.

- Тако сам у седмој деценији, пун елана и здравља прихватио мисију мог живота, да служим Српској цркви и народу - искрен је Брандао. - Наша српска црква у Лисабону је заједница која жели да сва српска деца у Португалији имају место где ће се окупити и помолити на свом лепом језику, по православним предањима земље из које су потекли. У Португалији живи око 200 српских породица. Са задовољством могу да кажем и да се број верника који нам прилазе, али и туриста који обилазе цркву, непрекидно увећава. Свакодневно их са радошћу дочекујем.

"ПЧЕЛИЦУ МАЈУ"

ЂАКОН Пауло Брандао имао је врло богату и успешну музичку каријеру, овенчану бројним португалским и међународним признањима. Осим што је 20 година предавао на Националном музичком конзерваторијуму у Лисабону, деценијама је компоновао музику за позоришне представе, цртане и документарне филмове од Португалије преко Немачке и Швајцарске до Јапана и Аустралије. С поносом, ипак, издваја то што је написао музику за португалску верзију чувеног цртаћа "Пчелица Маја".

ПРВА ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА

ЦРКВА Христа Спаса у Лисабону је прва српска црква у Португалији - каже ђакон Брандао. - У њој је за Васкрс ове године одржана прва литургија у Лисабону и уопште у Португалији. Добили смо је, два дана пре Божића, захваљујући дипломатској вештини господина Оливера Антића, амбасадора Србије у Португалији и залагањем наших епископа Луке и оца Жоана. Повод је било 135 година од успостављања дипломатских односа Србије и Португалије. Црква је изграђена 1517. године и о њој брине Завод за заштиту споменика културе Португалије.

http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:672090-Portugalski-kompozitor-postao-srpski-djakon

Оштре критике због верског обреда и учења Курана у Аја Софији упутила је грчка влада. „Аја Софија је на листи Светске културне баштине Унеска“, наводи се у саопштењу Министарства спољних послова Грчке. „Покушај да се учењем Курана Аја Софија поново претвори у џамију, представља увреду за међународну заједницу која би због тога требало да реагује.“ Узнемиреност је исказала и Конференција европских цркава (КЕК).

Турске националистичке групе већ дуго покушавају да музеј поново претворе у џамију, не осврћући се на богату историју те грађевине. Аја Софија је изграђена 537. године у доба византијског цара Јустинијана. Скоро хиљаду година коришћена је као црква, све док Мехмед II 1453. године није освојио тадашњи Константинопољ и Аја Софију претворио у џамију. Након тога су уз објекат саграђена четири минарета, као и четири стуба који носе куполу пречника 32 метра на висини од 65 метара.

Културни шок Републике

Објекат је од тада скоро 500 година побожним муслиманима служио за обављање верских обреда. Мустафа Кемал Ататурк, оснивач Турске Републике, 1935. године је наредио да се Аја Софија претвори у музеј што је био симбол тога колико је одлучан да Турску претвори у секуларну државу. У том циљу он је такође укинуо и највише верске и политичке институције ислама – калифат и султанат.

Ататурк никада није крио да своје сународнике жели да одвоји од религије. Он је говорио да је ислам удаљио Турке од њиховог изворног идентитета. „У таквим околностима, турска нација личила је на оне који су Куран учили напамет, а да нису разумели и једну једину реч.“

Меланхолија и злоупотребе

Жеља да се врати на ислам, што у екстремној варијанти подразумева чак и поновно увођење калифата, одавно је постала играчка за поткусуривање политичких странака у Турској. Дискусију о Аја Софији најпре су започеле ултранационалистичке групе. Њих је следила и десно оријентисана Странка националног покрета (МХП). Та партија, слично као и странка председника Ердогана (АКП), бори се за наклоност конзервативних бирача.

Турска национална студентска унија је 2014. године организовала потписивање петиције о томе да се Аја Софија поново користи као џамија. Акција је окончана 29. маја 2014. године, на дан обележавања годишњице освајања Константинопоља. Тим поводом, тадашњи политичар АКП и заменик премијера Булент Аринц изјавио је: „Гледамо на тужну Аја Софију и молимо Бога да не буде далеко тај дан када ће се она поново смејати.“ Порука гласи: Аја Софија ће се поново смејати тек када поново буде џамија.

И удружење младих из Анадолије већ неколико година се залаже да Аја Софија поново постане џамија. Председник те организације Али Угур Булут је у интервјуу који је у јуну 2014. године дао магазину Шпигл рекао да та „грађевина није само симбол Истанбула, већ и „симбол муслиманског освајања Костантинопоља“ 1453. године. „Сматрам да је наш задатак да чувамо исламско наслеђе. Аја Софија мора поново да постане џамија.“

Празнина у џамијама

Странка турског председника Ердогана (АКП) оштро је реаговала на критике Грчке због учења Курана у Аја Софији. „Уместо да се турском народу честита рамазан и 'одабрана ноћ', грчко Министарство спољних послова одлучило се да унакази учење Курана и езана (позив на молитву)“, одговара се у саопштењу турског Министарства спољних послова.

АКП није увек заступала такав став. Њен председавајући, председник државе Ердоган, пре неколико година имао је о том питању сасвим другачије мишљење. Он је тада рекао да би они који захтевају да Аја Софија поново постане џамија најпре требало да виде како да верницима напуне друге џамије у Истанбулу.

Извор: РТС, DW Дојче Веле

Издавање нове веронауке је важан догађај у животу кинеске мисије. Књига ће бити интересантна за кинеске читаоце који желе да систематизују своје схватање Православља, као и за студенте који студирају у православним теолошким школама. Широки катихизис обухвата теме као што су Божанско откривење, Свето Предање и Свето Писмо, као и подробно тумачење Символа вере.

Говорећи о пројекту, директор ове издавачке кућ протојереј Дионисије Поздњајев је рекао: -Ми смо суочени са крајњим недостатаком вероисповедне и литургијске књижевности на кинеском језику. Надам се да ће ова публикација макар делимично одговорити на ово велико интересовање за ову тему које запажамо код многих данас у Кини.

Катихизис на кинеском језику може се добити у православним парохијама у Пекингу, Шангају и Хонг Конгу.

Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ)

Када је 24. маја увече дошао да честита имендан патријарху Кирилу, руски председник се истовремено нашао и са копстским патријархом Тавардосом Другим.

Владимир Путин је срдачно поздравио коптског патријарха, говорећи му да је о Коптима и њиховом духовном лидеру много чуо од Свјатејшег патријарха Кирила. "Ви сте лидер коптског народа који броји 30 милиона људи у свету од тога 14 милиона у Египту. Истовремено сте хришћански поглавар Египта, који сада са председником Ел Сисијем одлично сарађује са Русијом. Ми схватамо колико цркве могу да допринесу зближавању народа. Сада се у нашој земљи налазе мошти Светог Николаја захваљујући сусрету папе Франциска и патријарха Кирила. То је значајан догађај за читав хришћански свет."

Коптски патријарх Тавардос Други нагласио је да његова црква настоји да има што боље односе са владом Египта и да ради на зближавању хришћанско-муслиманском у служби развоја египатске државе. "Наш положај у Египту сада је много бољи. А са Руском православном црквом имамо изузетне односе", одговорио је коптски патријарх.

Након овог сусрета председник Путин поклонио се моштима Светог Николаја у Храму Христа Спаситеља.

http://www.patriarchia.ru/db/text/4905453.html

Међународној конференцији посвећеној теми мира присуствовали су представници верских, политичких и академских области из разних земаља, јавља Ромфеа. Свестан своје међурелигијске публике, Његова Светост је говорио о религијама у начелу, а не о специфичности Православља и заједничарењу са Исусом Христом.

Патријарх је започео беседу констатујући повећани број терористичких напада током протекле две деценије, који су оставили за собом безброј мртвих и рањених, а "који постају највећа претња и извор страха савременим друштвима", а за које се се обично религија окривљује. Он је такође истакао истовремену спремност за рад на миру и подстицање дијалога политичких, верских и секуларних великодостојника. -Како, онда, пита се патријарх Вартоломеј, после толико конференција, декларација и иницијатива за мир, можемо бити сведоци пораста насиља, уместо да опажамо напредак у миротворству?

Да би се боље разумео наш савремени свет, он је истакао четири области у којима не само Православља са своје стране, него свака религија уопште игра кључну улогу: религија је повезана са дубоким проблемима људског бића, пружајући одговоре на егзистенцијална питања и отварајући вечност човеку; религија се тиче идентитета народа и цивилизације; религија је изградила и очувала највећа културна достигнућа човекова, моралне вредности, саосећање и поштовање према свему што је створено; и религија је битан чинилац у мировном процесу.

Свјатјејши је даље казао да крајности релативизма и фундаментализма нарушавају и спречавају ове основне улоге религије у савременом свету, примећујући да фундаментализам пружа скептицима аргументе против вере. Релативизам "негира постојање истине", док фундаментализам "сматра да је његова истина јединствена, и због тога мора бити наметнута другима".

Патријарх је подсетио на недавне терористичке нападе у Паризу, Бриселу, Цариграду, Петрограду или Стокхолму, као и на најновији напад на коптске цркве у Танти и Александрији. Наводећи да све религије имају исте идеале, он каже: -Истина је да је насиље негација основних верских веровања и учења.

Ромфеа напомиње да је Његова Све-Светост добио аплауз од публике окупљене у углавном исламском Египту када је изјавио: -Желели бисмо да се супротставимо макар једној предрасуди: ислам није раван тероризму, јер тероризам је странац у било којој религији. Он је такође истакао да енциклика са прошлогодишњег критског Сабора такође наглашава да "фундаментализам не припада суштини феномена религије".

Све-Свјатјејши је такође изнео супротан пример из средоземног басена, за који је казао да је место мирног саживота Јевреја, хришћана и муслимана у протеклих неколико векова, где људи различитих религија живећи заједно проналазе "најосновнију поруку за човечанство која уједињује".

Он је на крају је позвао све народе, државе и религије да заједно раде на превазилажењу насиља које смо тако често видели у нашем свету. -Потребни смо једни другима; потребна су заједничка мобилизација, заједнички напори, заједнички циљеви, заједнички дух... Наша будућност је заједничка, а пут ка овој будућности је заједнички пут", навео је Патријарх.

У закључку се Патријарх обратио међурелигијском скупу истим речима псалмопевца са којима је започео своје излагање у Светском савету Цркава: „Гле, како је добро и красно кад браћа живе заједно у јединству?“ (Псалам 133,1).

према Православие.ру Информативна служба СПЦ

Рижиков, који се недавно вратио са мисије, рекао је руским новинарима да ће реликвију Светог Серафима Саровског, коју је добио од манастира у родном граду, дати православној цркви у Звезданом граду код Москве где се налази центар за обуку космонаута.

Космонаути обично носе са собом на мисије мале предмете попут играчака своје деце или ЦД-ова да их подсећају на кућу.

Серафим Саровски је један од најпоштованијих руских светаца, познат по испосничком животу, а умро је почетком 19. века.

Рижиков се са још два члана посаде свемирске станице вратио на Земљу у понедељак, а реликвију ће цркви предати у четвртак.

Свемирска истраживања у време Совјетског Савеза су често представљана као доказ непостојања бога, док у данашње време свемирске бродове „сојуз“ благосиљају православни свештеници, а космонаути остављају иконе на космичкој станици.

Русија је јуче прославила Дан свемира, на 56. годишњицу лета Јурија Гагарина у свемир.

БЕТА

Балканско ходочашће

Прича о српским средњовековним рукописима који су се нашли у колекцији Руске националне библиотеке везана је за почетак 19. века, када су руски свештеници, трговци и индустријалци активно путовали по Балкану као ходочасници.

„Тада је на Балкану боравио и архимандрит Порфирије Успенски, коме су књиге поклањали, али их је он и куповао и тако формирао своју личну збирку. То нису били само српски рукописи, биле су тамо и бугарске, француске, немачке књиге. Он је целу своју колекцију поклонио императору (Александру Првом) који ју је пренео у новоосновану императорску библиотеку. Фонд и чувамо управо као оригиналне колекције, српски рукописи нису посебно издвојени“, наводи Вислиј.

Споразумом који су 5. априла потписале Руска национална библиотека и Српска академија наука и уметности предвиђено је да се током наредне две године комплетна грађа дигитализује и учини доступном широј јавности.

„Имамо одличну сарадњу са српском страном. Пројекат ће трајати две године, а вероватно и дуже. Огромну заслугу за овај пројекат има амбасадор Србије Славенко Терзић, без њега се то не би догодило. Добро је што су се за пројекат заинтересовали веома богати људи, односно Добротворни фонд Јелене и Генадија Тимченка, као и бројне друштвене организације. Србија и Русија имају веома блиску сарадњу у области друштвених наука, а та сарадња је добра и с другим земљама, од Европске уније до Јужне Америке. Што је та сарадња ближа, то ће бити мање експлозија по метроима. Човек који је образован, који разуме корене, културу, порекло свог народа, неће се разнети експлозивом“, наглашава Вислиј.

Почетком и средином 19. века, прича наш саговорник, било је уобичајено да људи који се баве науком једни другима дарују листове књига.

„Сада то изгледа као дивљи обичај, а тада је то била норма понашања. Тако се догодило и да 166. лист Мирослављевог јеванђеља доспе у руке архимандрита Порфирија током његове посете Балкану. Слична је и прича о Вукановом јеванђељу. Оно се нашло у колекцији Руске царске библиотеке, али је један његов лист такође дат једном научнику да би га изучавао. Потом се нашао у Библиотеци Руске академије наука, тако да чувамо оригинал Вукановог јеванђеља без једног листа који се никада неће вратити код нас, јер свака библиотека то сматра непроцењивом вредношћу“, објашњава Вислиј.

Према његовим речима, лист Мирослављевог јеванђеља може да буде предат Србији како би се употпунио оригинал који се чува у Народном музеју у Београду. То је, међутим, дуготрајан и сложен процес, који подразумева усвајање посебног закона у Руској државној думи.

Руска национална библиотека намерава да изради факсимил овог листа и да га поклони Србији. Израда ове копије представља посебан изазов, јер технологија израде пергамента налик оном који је израђиван пре готово хиљаду година није нимало једноставна.

„Технологија обраде коже и израде пергамента изгубљена је и данас је веома тешко замислити како је неко пре хиљаду година скидао кожу с јарета или јагњета и од ње израђивао лист. Не знамо како је прављено мастило које и дан-данас чува записе из тог времена. Савремене технологије могу само да имитирају ове процесе, можемо добити нешто веома слично, али нипошто исто“, каже Вислиј.

Највећи понос — Волтерова библиотека

Међу бројним вредним издањима које чува Руска национална библиотека, посебан понос представља лична библиотека чувеног француског просветитеља, научника, филозофа и писца Волтера.

„Догађаји су се сложили тако да се слободоумни Волтер дописивао с Катарином Великом, за чије се име везују самодржавље, властољубље. Када је Волтер умро, оставио је за собом библиотеку од око 4.500 књига. Руска царица је купила целу ову библиотеку, и то за прилично велику суму новца за оно време. Тако се данас комплетна Волтерова библиотека налази у Руској националној библиотеци и на томе нам завиде сви“, прича Александар Вислиј.

Рукописи не горе!

Стари, драгоцени рукописи, исписани на пергаменту, пером и мастилом, наводе на помисао да се у њима крију тајне старе вековима. Мистерија се, међутим, не крије у самим рукописима, него у нечем другом, објашњава Вислиј.

„Рукописи који садрже сећање народа имају обичај да буду пронађени, да неочекивано искрсну. Не знамо у којем ће се тренутку неочекивано појавити нови рукопис. То је, по правилу, потпуно непредвидив процес. Мирослављево јеванђеље, на пример, према верзији наших научника, пронашао је архимандрит Порфирије Успенски приликом посете Светој гори. Како се рукопис појавио баш када је Порфирије био тамо — нико не зна“, наводи Вислиј.

Осећај човека који неочекивано открије књигу за коју се веровало да је заувек нестала је неописив. Ипак, у новије време најчешће се случајно откривају текстови написани у ери штампане књиге.

„Апсолутно неочекивано може да искрсне све и свашта. Код нас је у совјетско време владала строга цензура, тиражи појединих књига су уништавани у потпуности, спаљивани су. И, одједном, искрсне један примерак, сачуван ко зна како. То се веома често дешава, а у Русији се најчешће тиче књига које је штампала јеврејска дијаспора. Што се тиче рукописа, њих смо све одавно ишчитали. Ипак, могуће је да ће неко некада на неком тавану нешто пронаћи“, каже наш саговорник уз осмех.

Извор: Ин4С/Спутњик

Видео: ТВ Храм

Веродостојници хришћанске вероисповести учествовали су на церемонији код гроба чија мермерна конструција сада поново има оригиналну окер боју, преносе новинари.

„To није само поклон Светој земљи, то је поклон целом свету“, истакао је јерусалимски православни патријарх Теофил Трећи обраћајући се присутнима, међу којима је био и грчки премијер Алексис Ципрас.

Грчки тим за рестаурацију, сачињен од археолога и других стручњака, успешно је окончао радове на рестаурацији едикула – реч изведена из латинског термина „aedecule“, што значи „мала кућа“. Радови су почели у мају 2016.

На градилишту се, у октобру, догодило нешто несвакидашње, када је мермерна плоча која покрива гроб била склоњена на три дана. Последњи пут пре тога људи су дошли до срца најсветијег места хришћанства – 1810, када је, после пожара, обављена рестаурација.

Током шездесетих и деведесетих година 20. века друге обнове су изведене у разним деловима цркве која се налази у старом граду Јерусалиму, код највећих светилишта јудаизма и ислама – Зида плача и Брда храма, међутим, едикула није дирана.

За девет месеци и за цену од 3,4 милиона евра практично све је демонтирано, очишћено и рестаурирано, укључујући и стубове и куполе изнад и унутар зграде. Прозор је отворен да би се дозволо ходочасницима да први пут виде голи камен старе пећине.

Уклоњена је ружна гвоздена конструкција коју су британске власти направиле 1947. године као потпору за зидове. Очишћена је чађ која се накупила на зидовима камене фасаде пошто су ходочасници на том месту деценијама палили свеће. Више нема страха за стабилност старог храма који је последњи пут обновљен пре више од 200 година.

Светски фонд за заштиту споменика, који је прикупио четири милиона долара за обнову, саопштио је да је интервенција била неопходна јер је постојала опасност од колапса.
Радове су финансирале три водеће хришћанске вере у тој цркви: грчко-православна, фрањевачка и јерменска, као и од јавних и приватних донација.

Конструкција на остацима из четвртог века

Драга браћо и сестре!

Када смо приступили изградњи Храма посвећеног Васкрсењу Христовом и Новомученицима Руским, спремали смо се да у њему одржимо прво богослужење на стогодишњицу почетка руске смуте (преврата). 2. марта 1917 (15. марта по новом календару) револуционари су принудили Господара-Страстострепца Николаја II на одрицање од престола.

Сто година касније ми дочекујемо тај дан осмишљавајући своју историју, пређени пут и прослављајући Новомученике и Исповједнике Христа Спаса.

/.../ По благослову Свјатејшег патријарха, на тај дан, 15 марта о.г., одржаће се прва литургија испред храма у простору предвиђеном за спољашње служење. То је и дан јављања Иконе Мајке Божије "Державнаја" и сриједа када се по обичају Сретењског манастира Литургија Пређеосвећених дарова служи увече од 18 часова. Како ова литургија подразумијева и земне поклоне, можете понијети простирку за кољена какву користе браћа старообредници. Они који желе да се причесте треба да се, по црквеном уставу, уздржавају од узимања хране и течности од поноћи, а у случајевима нарушеног здравља од поднева тог дана.

Епископ јегоровски Тихон

Због раздаљине многи старији становници и деца не могу зими да путују.

„Пратио је глас у свом срцу. Он је посвећени верник и хтео је да се моли у цркви, али пошто немамо начина да редовно идемо до града или оближњих места, одлучио је да направи једну овде“, испричала је Александрова мајка Татјана.

Било му је потребно око 12 кубних метара снега како би саградио богомољу, прву у том месту.

„Чим је први снег пао у Сосновки, помолио сам се и кренуо на посао. Прво сам направио скицу и одлучио да ће бити потребно да има 12 лукова у част 12 апостола. Онда сам почео да пресујем снег, корак по корак постављио темеље након којих су уследили зидови“, описао је градњу Александар за РТ.

Срећом, није било проблема са грађевинским проблемом јер, како каже Александар, ове године је било необично много снега.

Александар, који је морао да напусти свој посао због здравствених проблема, каже да је најтежи посао био градња олтара и куполе. Када је све завршио, комшије су га изненадиле доносећи иконе у нову цркву.

http://www.mitropolija.com/aleksandar-bitjokin-u-jugozapadnom-sibiru-napravio-crkvu-od-snijega/

„Други начин на који свет данас задире у животу манастира је масовни прилив ходочасника, који у великој мери утичу на живот монаха … Данас је проток ходочасника највећи проблем за манастире Свете Горе“ наводи игуман у извештају за 25. годишња Рождествена образовна чтенија, преносе РИА новости.

Игуман, наравно, препознаје да је гостопримство врлина која је традиционална одлика православног монаштва, а да су монаси увек спремни и ради да угосте ходочаснике, „спроводећи тако заповест о љубави према ближњем,“ међутим, „настојали су да не измене основни принцип монаштва, и да се не заборави да су се они одрекли света … у наше време ситуација се променила“,  тврди он. Игуман и његово братство су били присиљени раније да напусте свој дом у Метеорима и преселе се на Атос због поплаве православних туриста.

Он долази до запажања да постоји опасност да то гостопримство, схваћено у искривљеном смислу, прети да манастире претвори у мирјанске парохије, присиљавајући свештенике у њима да сву своју енергију посвете само пастирском раду. Иако је „утешно видети на Светој Гори толико људи из различитих сфера живота,“ ипак главна сврха монашког живота је „да објављује Царство Божје, непрестано боравећи у подвигу и тишини.“Тешко је бавити се и једним и другим и ретко је када успешно, примећује отац Јелисеј.

„Најбољи допринос монаха људима је одрицање од света, изражено у тихој молитви и чежњи срца за Богом. Морамо схватити да лаици  у манастиру не желе да виде оне монахе које свако зна, који су у току са најновијим догађајима и који су спремни да понуде решења за различите политичке и друштвене проблеме … Они долазе у манастир да се одвоје од свакодневног живота и додирну вечност, али тамо налазе само ону исту земаљску, свакодневну реалност као у свету „, закључује игуман Јелисеј.

преузето са: Хиландар.орг

http://svetogorac.blogspot.rs/2017/01/blog-post_0.html

Током изводбе божићне песме “Silent night” од стране популарне либанске хришћанске пјевачице Абир Нехме, женска хор група из Фондације “Имам Садр” ушетала је у Цркву Светог Илије у Бејруту да прослави Божић заједно са својим комшијама, пише “Princip“…

Више погледајте у приложеном видеу:

Извор

Др Јелизавета Глинка је имала двоструко медицинско образовање - завршила је Други московски медицински факултет, смер за дечију реаниматологију и анестезиологију, а затим и Колеџ Дартмут у САД, одсек за палијативну медицину.
 

Радила је у Првом московском хоспису и учествовала у оснивању првог кијевског хосписа - болнице за палијативну негу неизлечиво болесних особа. Године 2007. оснива фонд "Правична помоћ", чији је основни циљ пружање медицинске помоћи особама оболелим од рака у терминалном стадијуму, сиромашним пацијентима оболелим од других болести, као и бескућницима.
 

Последњих неколико година др Јелизавета је са хуманитарним конвојима редовно боравила у конфликтним зонама на истоку Украјине и у Сирији. Увек је била изнад политичких сукоба, налазила је заједнички језик са свима, имајући за главни циљ да помогне онима којима је помоћ заиста потребна.

"Мрзим смрт, она ми је одвратна. Сматрам да треба да се боримо за сваки тренутак овоземаљског живота, за оно што нам је дато на земљи. Али у исто време ја сам православна хришћанка и верујем да је смрт прелазак у вечни живот, тј. у неком смислу радостан догађај. Како у себи помирити ова два принципа - не знам".

Јелизавета Глинка - Докторка Лиза (1962-2016)

Руски дечији омбудсман, Ана Кузњецова, о Докторки Лизи:
 

"Њен живот је био права проповед о заштити детињства. Ми можемо да говоримо гласно и убедљиво, али стварну вредност наших намера и приоритета показују дела. Она је спасавала многе животе. Дечије животе. А свој није сачувала.
 

Морамо да сачувамо сећање на њу. Таква имена треба носити као заставу, таква имена се дају улицама, у њихову част се оснивају награде, да би такве вредности и таква дела наследила и наша деца.
 

Како ће ми остати у сећању? У лекарској униформи, са децом, увек ужурбана, пуна смисла, елана, енергије..."

13. децембра 2014. године Докторка Лиза је добила награду "За веру и верност" Фонда Андреја Првозваног, за хуманитарни рад:

Извори: http://foma.ru/doktor-liza-pogibla-v-aviakatastrofe-nad-chernyim-morem-119909.html

http://www.pravmir.ru/detskiy-ombudsmen-anna-kuznetsova-o-elizavete-glinke-takie-imena-nado-nesti-kak-flag/

Са руског за Поуке.орг Иван С. Недић, Јелена Недић