Аустралија ће забранити деци млађој од 16 година коришћење друштвених мрежа, након што је њен парламент усвојио најстроже законе на свету.
Забрана, која неће ступити на снагу најмање 12 месеци, могла би довести до казни за технолошке компаније у износу до 50 милиона аустралијских долара (32,5 милиона америчких долара) ако не буду поштовале прописе.
Премијер Ентони Албанезе наводи да је законодавство потребно како би се млади заштитили од „штетних утицаја“ друштвених мрежа, што су подржале и многе групе родитеља. Међутим, критичари истичу да су питања о томе како ће забрана функционисати и како ће утицати на приватност и социјалне везе остала без одговора.
Ово није први глобални покушај да се ограничи коришћење друштвених мрежа међу децом, али минимална старосна граница од 16 година највиша је коју је поставила нека земља. За разлику од других иницијатива, закон не предвиђа изузетке за постојеће кориснике или оне са сагласношћу родитеља.
Након што је Сенат усвојио закон са 34 гласа за и 19 против у четвртак касно увече, закон је враћен у Доњи дом, где је усвојен у петак рано ујутру.
„Желимо да наша деца имају детињство, а родитељи да знају да их подржавамо,“ изјавио је Албанезе новинарима након гласања.
Шта ће све бити недоступно млађима од 16
Закон не прецизира које ће платформе бити забрањене. О томе ће одлучити аустралијски министар комуникација на основу савета eSafety комесара, интернет регулатора задуженог за спровођење правила. Међутим, министарка Мишел Роуланд је изјавила да ће забрана обухватити платформе као што су Snapchat, ТикТок, Facebook, Инстаграм и X (бивши Twitter). Платформе за играње и дописивање, као и сајтови доступни без налога, попут YouTube-a, неће бити укључени.
Влада планира да користи неку врсту технологије за верификацију узраста за спровођење забране, а опције ће бити тестиране у наредним месецима. Од друштвених мрежа ће се захтевати да саме имплементирају ове процесе. Међутим, истраживачи упозоравају да не постоји гаранција да ће предложена технологија, која би могла укључивати биометријске податке или идентификацију, бити ефикасна. Критичари траже и гаранције да ће приватност корисника бити заштићена.
Постоји забринутост да би забране могле бити заобиђене алатима попут ВПН-а, који маскирају локацију корисника. Деца која прекрше правила неће бити кажњена. Истраживања показују да већина аустралијских родитеља подржава ове реформе, док неки стручњаци сматрају да забрана није довољно прецизно решење за ризике повезане с друштвеним мрежама.
Током кратког консултационог периода пре усвајања закона, компаније попут Google-a и Снап-а критиковали су закон због недостатка детаља, док је Мета оценила да ће закон бити неефикасан. ТикТок је указао да је дефиниција друштвених мрежа преширока, док је X (бивши Twitter) довео у питање законитост закона, пише BBC.
Млади заговорници су критиковали власти што нису укључили њихово мишљење у дебату. Одбор за младе eSafety нагласио је да су свесни ризика, али да желе да буду укључени у проналажење решења. Премијер Албанесе признао је сложеност проблема, али је бранио закон као исправан корак, упоредивши га са законом који забрањује алкохол за млађе од 18 година.
Шта су друге земље урадиле по овом питању?
Тренутно, Аустралија је прва земља која планира да уведе забрану коришћења друштвених мрежа за децу млађу од 16 година без изузетака, укључујући оне са родитељским одобрењем или већ постојећим налозима. Ово је најстрожа регулатива те врсте до сада. Планиране мере укључују обавезну проверу узраста, потенцијално путем биометрије или државних идентификационих докумената, што још није примењено у другим земљама.
Друге земље су такође покушале да регулишу употребу друштвених мрежа за децу, али са различитим приступима. На пример, Француска је предложила ограничења за децу млађу од 15 година уз могућност родитељског пристанка.
У Сједињеним Америчким Државама закон већ дуго захтева родитељски пристанак за прикупљање података од деце млађе од 13 година, што је довело до забране коришћења друштвених мрежа за ту старосну групу на већини платформи.
Малолетници узраста од 13 до 16 година смеју користити друштвене мреже у Немачкој само уз родитељску сагласност. Тренутно нема планова за строже регулације, иако заговорници заштите деце сматрају да постојеће контроле нису довољне и позивају на њихову бољу примену.
У Белгији је 2018. године донет закон који захтева да деца имају најмање 13 година да би могла отворити налог на друштвеним мрежама без дозволе родитеља.
Иако Холандија нема законе који одређују минималну старосну границу за коришћење друштвених мрежа, од јануара 2024. године забрањени су мобилни уређаји у учионицама како би се смањиле сметње. Постоје изузеци за дигиталне часове, медицинске потребе или инвалидитет.
У Италији деца млађа од 14 година морају имати сагласност родитеља да би се регистровала на друштвене мреже. Од 14 година навише, дозвола више није потребна.

https://bizlife.rs/ova-drzava-ce-uskoro-potpuno-zabraniti-upotrebu-drustvenih-mreza-mladjima-od-16-godina/?utm_campaign=linkinbio&utm_medium=referral&utm_source=later-linkinbio

Хиљаде становника и даље напуштају домове док велики шумски пожари настављају да дивљају северно од Атине, а пламенови на појединим местима достижу и 25 метара висине.
Историјски град Маратон једно је од места из којих хитне службе евакуишу становнике.
Премештени су и пацијенти из дечје болнице и још једне војне здравствене установе у месту Пантели, северно од Атине.
У селу Варнави, 40-ак километара од Атине, ватра је захватила куће мештана, а спаљени су многи маслињаци, саопштиле су ватрогасне службе.
Дим се надвио над главним градом Грчке и сцене су апокалиптичне.
Ватрогасци су евакуисали и људе заробљене у колони од 20 до 25 возила коју је захватио пламен док су људи покушавали да побегну из овог подручја.
 'Катастрофа библијских размера'
„Цео наш град је захваћен пламеном и пролази кроз тешка времена", каже Стерјос Циркас, градоначелник древног Маратона.
Седам хиљада људи из града премештено је на сигурно док се пожар шири ка Атини, нешто више од 40 километара југоисточно.
Најмање две болнице су евакуисане у граду, а многе зидане куће су изгореле у пламену, наводи новинска агенција АФП.
„Суочавамо се са библијском катастрофом", рекао је Циркас за грчки телевизијски канал Скај.
Пожари су избили на 40 локација у Грчкој од суботе, а ватрогасци и даље покушавају да их угасе на седам места.
Ватрогасна служба је радила целе ноћи, али „упркос надљудским напорима, ватра се брзо ширила", рекао је портпарол Василис Ватракогијанис у понедељак ујутру.
Ватрогасци из целе Грчке дошли су у област северно од Атине да помогну локалним снагама.
Николаос Лавранос, председник Панхеленске федерације ватрогасних служби, рекао је да ватрогасци из источне Македоније, Пелопонеза и централне Грчке стижу од зоре, преноси лист То Вима.
„Ватра се неконтролисано шири и то врло агресивно. Стално мења правац и ствара нам велике проблеме, и на тлу и из ваздуха", рекао је Лавранос.
Рекао је да се пожар шири ка селу Пентели, северноисточно од Атине, одакле су две болнице евакуисане у зору.
Василис Кикилиас, министар за климатску кризу и цивилну заштиту, упозорио је да на наставак екстремно опасних временских услова.
У Грчкој су овог лета јун и јул били најтоплији од када постоје мерења.
Грчки премијер Киријакос Мицотакис скратио је одмор и у недељу се вратио у Атину како би се бавио кризом.
За само неколико сати у недељу, у Варнави су се шумски пожари проширили на 100 квадратних километара.
Становницима Варнаве и Граматикоа саопштено је да се евакуишу у поруци послатог преко државног броја за хитне случајеве.
Становницима историјског града Маратон речено је да се оду ка граду поред мора Неи Макри.
Један од становника села Полидендри рекао једа „све гори".
„Имао сам 200 стабала маслина, а саду су нестали", рекао је 48-годишњи Јоргос Цевас.
„Сви становници узгајају маслине, грожђе... Све је уништено."
Никос Анагносту, који такође живи у Варнави, рекао је да је пожар „огроман" и да га је немогуће обуздати.
„Све маслине су спаљене. А ово је била баш добра година за (добијање) уља."
Ватрогасне службе кажу да је снажан ветар брзо разбуктао ватру и да отежава гашење.
Кажу да ватра напредује ка језеру Маратон и да су пламеновим у појединим случајевима виши од 25 метара.

https://www.bbc.com/serbian/cyr/svet-69263536

Васкрс нас је дочекао у Палестини у најтежим околностима. Прошло је 175 дана од почетка овог геноцида. 175 дана бомбардовања, опсаде и глади.[1] Никада не бих помислио да ћемо и до Васкрса још бити сведоци овога. Мислио сам да ће сигурно ово насиље до Васкрса престати. Мислио сам да, на крају крајева, светски лидери имају мало савести. Погрешио сам, изгледа!

Данас смо ушли у нову фазу геноцидног рата, у којем становнике Газе убијају глад, жеђ и болести. Људи умиру од глади. То је спора смрт. Они висе између неба и земље, полако умиру, док свет гледа. Они немају „ни обличја, ни лепоте“ да бисмо их гледали, јер су „као један од кога свак заклања лице“ (Ис 53, 2–3).

Било је потребно више од пет месеци и 32.000 убијених људи, укључујући 13.000 деце, да Савет безбедности УН-а коначно усвоји прекид ватре![2] Али, на терену се ништа није променило. Откад је Израелу стало до УН резолуција?! Израел никада није одговарао, па чак није ни осуђен од стране западних лидера. То остаје највећи проблем данас.

Управо сада, молимо да помоћ и храна уђу у Газу. Одустали смо од прекида ватре! Само донесите храну, воду и лекове.

Господе, помилуј!

Пријатељи, геноцид је нормализован. Као људи од вере, ако заиста тврдимо да следимо распетог Спаситеља, никада нам ово не може бити у реду. Никада не треба да прихватимо нормализацију геноцида. Никада не би требало да нам буде у реду да деца умиру од изгладњивања, не због суше или глади, већ због катастрофе коју је направио човек. Због царства.

Геноцид је нормализован као што је нормализован апартхејд у Палестини, а пре тога у Јужној Африци. Као што су ропство и систем касти нормализовани. Јасно нам је потврђено да лидери суперсила, и они који имају користи од овог модерног колонијализма, не гледају на нас као на себи једнаке. Они су створили наратив за нормализацију геноцида. Имају и теологију за то. Геноцид је нормализован. Ово је расизам у свом најгорем облику.

Исти они политички и црквени лидери који су се у октобру прошле године постројили један за другим да дају зелено светло за овај геноцид прикривајући га „самоодбраном“, не могу се ни натерати да осуде очигледне ратне злочине које је починио Израел. Они су добри у изражавању забринутости. Дају изјаве да их „узнемирује“ убијање наше деце. (Жао нам је што вас је узнемирило убијање наше деце вашим оружјем!) Желе да нас убеде да им је стало. Они прикупљају средства. Ћуте током геноцида, а онда се касније појављују, са милостињом, да кажу да им је стало. Можемо ли заиста ово прихватити?!

Многе земље су пожуриле да обуставе своје финасирање UNRWA на основу пуких навода који нису у потпуности доказани, а, с друге стране, нису урадиле ништа у вези са јасним налазима Међународног суда правде.[3] Несхватљива је количина лицемерја. Ниво расизма који је укључен у такво лицемерје је ужасан.

Сада неки политичари тврде да се њихово стрпљење са Израелом завршава – а ми кажемо: ништа не може опрати крв са ваших руку. Резолуција Савета безбедности УН била је прекасна. Ништа не значи. Неки су се понашали као да треба да честитамо или захвалимо САД што нису уложиле вето на резолуцију. Ја кажем, апсолутно не! Они су саучесници. Прошлост се не може поништити. У ствари, САД су управо послале још један огроман пакет пројектила за наоружавање Израела. Да ли они заиста покушавају да нас заварају? Тврде да им је стало и да су забринути (очигледно да би повратили неке гласове)? Ако би се овог тренутка доток америчког оружја зауставио, у року од три дана ово би се завршило. Уместо тога, они шаљу Израелу ракете да нас убијају, а затим шаљу минимални део потребних пакета са храном. Ово је много више од саучесништва. Ово је директна умешаност у овај геноцид.

На овај Васкрс, прво се окрећемо крсту.

Тугујемо. Ово су тамни, мрачни дани. У оваквим временима, ми Палестинци гледамо у крст, идентификујемо се са крстом и видимо Христа како се поистовећује са нама. Крст је важан палестински симбол.

На Васкрс поново проживљавамо његово хапшење, мучење и погубљење од стране царства, уз саучесништво верске идеологије, наравно. У васкршњем наративу налазимо утеху и оснажење у сазнању да се Христос поистовећује са нама.

Чувамо ову сцену рушевина у нашој цркви још од Божића, јер је Газа још увек под рушевинама, и зато што се наши људи и наша деца у Гази још увек извлаче испод рушевина и у овом тренутку. Јуче сам са муком гледао ужасну сцену извлачења детета испод рушевина. Неким чудом је преживело бомбардовање, а док су га извлачили говорило је: Где је вода, жедан сам? То ме је подестило на Христове речи на крсту када је повикао: „Жедан сам.“ Повикао је „жедан сам“ у знак солидарности са онима који су масакрирани глађу, опсадом и бомбрадовањем. Христос је солидаран са свим жртвама ратова и изнуђене глади, изазваних неправденим и тиранским режимима у нашем свету. То је вапај свих потлачених неправдом моћи, ћутањем и неспособношћу човечанства да оконча тиранију и неправду.

Христос је повикао „жедан сам“, па су му дали сирће да пије. Његовом болу додали су још бола, његовој муци још више муке. Данас док Газа виче „жедна сам“, они бацају помоћ са неба, умрљану крвљу невиних. Неки су погинули од утапања док су покушавали из мора да извуку бачену помоћ. Како је то окрутно. Газа је жедна, и Гази дају сирће.

Тражили смо Бога у овом рату. Завапили смо к њему, а одговора, изгледа, није било, све док се нисмо сусрели са Сином Божјим који виси на крсту, вапијући: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!“ Зашто си пустио да будем распет, сâм?! Ово је крик осећаја напуштености. Сигуран сам да се данас тако осећају становници Газе. Остављеност од светских лидера, напустили су нас не само западни, већ и арпски и муслимански лидери. Многи у цркви су, такође, гледали из даљине, као што је то Петар учинио када је Христос био ухапшен. Петар је желео да буде на сигурном, недостајало му је храбрости, слично многим црквеним поглаварима данас, који једно говоре иза затворених врата, а друго у јавности.

Ипак, у овом вапају „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ доживљавамо Бога, Бог нам се приближава, и управо у том вапају осећамо његов загрљај и топлину. Ово је једна од тајни Васкрса.

У овој земљи чак је и Бог жртва угњетавања, смрти, ратне машинерије и колонијализма. Он пати са људима ове земље, делећи исту судбину са њима. „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ То је вапај који годинама одјекује овом земљом. То је вапај сваке потлачене особе која страда у стању споре смрти. То је вапај који је Христос поделио са нама у свом болу, мукама и распећу. Данас стављамо крст на рушевине, сећајући се да је Христос делио исту судбину са нама, јер је умро на крсту као жртва колонизатора.

И постаде мрак. Универзум је постао мрачан у тузи због одуства истине. Универзум је постао мрачан жалећи за одсуством правде. Крст је крајња неправда. Данас је универзум растужен ћутањем доносилаца одлука и њиховим расизмом, и ћутањем многих који из страха нису проговорили ни реч истине, наоружани теологијом неутралности и неделовања, под заставом „мира и помирења“. Још увек има оних који нису отворено позвали на прекид ватре. Да ли можете да верујете? Цркве! Добили смо писмо „солидарности“ од великих цркава у Европи које чак нису ни позвале на прекид ватре! Рекао сам им да је ово апсолутно увреда.

Данас је универзум постао мрачан оплакујући апатију и обамрлост на патњу која постоји у нашем свету, и расизам који је довео до нормализације и оправдавања геноцида.

Оно што многима у цркви данас највише недостаје јесте храброст. Они знају истину. Али не говоре истину, јер се плаше последица. Плаше се реакције! Многи у цркви желе да избегну полемику. Можете ли да замислите да је Христос ходао земљом избегавајући полемику?! Они пишу изјаве, а начин на који се црквене изјаве „врте“ око питања „примирја“ или (не дај Боже) осуде Израела је заиста невероватан. Они пишу изјаве на неколико страница које у суштини не говоре ништа друго осим недвосмислене осуде догађаја из 7. октобра прошле године. Има неких црквених великодостојника који су вољни да нас жртвују ради комфора, на исти начин на који су нас принели као жртву искупљења за сопствени расизам и антисемитизам, кајући се у нашој земљи због греха које су починили у својој земљи! А све то уз тврдњу да следе распетог Спаситеља, који је жртвовао све, трпео бол и одбаченост зарад оних које је волео!

Наравно, морамо се захвалити онима који са нама носе наш крст. Заиста ценимо ходочашћа за Газу која се одржавају широм света. Захваљујемо се онима који су дошли у Палестину да се солидаришу са нама. Захваљујемо се докторима и медицинским сестрама који волонтирају у Рафи. Захваљујемо се онима који лобирају да се заустави продаја оружја. Захваљујемо се онима који протестују на улицама. Захваљујемо се онима који су организовали многе седеће демонстрације и ненасилне протесте. Захваљујемо се онима који и даље ремете удобност светских лидера на скуповима и конференцијама за штампу и скуповима за прикупљање средстава. Чујемо вас! То је црква Христова!

Поздрављамо оне који су у знак протеста поднели оставке из влада и међународних тела. Они имају храброст и интегритет. Они разумеју да је Газа заиста морални компас нашег данашњег света.

Захваљујемо се Јужној Африци на њеној акцији у Међународном суду правде и Алжиру што предводи напоре за постизање резолуције о прекиду ватре. Узгред, и једни и други су преживели колонијализам! Ту се налази морални кредибилитет!

Тежак крст носимо. И захваљујемо се онима који нам помажу да га носимо. Наш Велики петак предуго траје. Али из Христовог искуства знамо да ово страдање није ради прослављања патње. Знамо да је страдање увек пут ка слави и животу. То је станица на путу ка васкрсењу. Ходамо са Христом путем ка Голготи. Оснажени смо његовом солидарношћу са нама, али ишчекујемо Недељу.

На Васкрс, не окрећемо се само крсту, већ гледамо и у празан гроб.

Шта је Христу дало ову снагу? Ову издржљивост и снагу, до те мере да је опростио својим тлачитељима? До те мере да је рекао: нека буде воља твоја, и добровољно отишао на крст? Верујем да је његова одлучност и решеност, његова издржљивост, произашла из поверења у вољу свог Оца и из сазнања да је његов Отац у стању да га подигне из мртвих, и да ће на крају Он то и учинити. Његова вера га је одржала и оснажила. Био је пркосан пред царством, суочио се са крстом, па чак и са смрћу, са поуздањем и непоколебљивошћу.

Морам признати, данас је тако тешко држати се наше вере и наде. Не видимо Недељу. Чини се немогућом. Прогутала нас је тама гроба. Наша снага је подбацила. Исцрпљени смо. Јако је тешко сада говорити о васкрсењу. Тугујемо. Наша браћа и сестре у Гази буквално умиру од глади. Али НЕ СМЕМО изгубити веру у Бога. То је наше последње уточиште. Као такво, морамо се борити да задржимо ову веру. Не можемо да изгубимо своју веру. Морамо да видимо празан гроб. Морамо се сетити празног гроба.

Данас говорим себи са псалмопојцем: „Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Уздај се у Господа, јер ћу се исповедати њему, спасењу лица мога и Богу моме.“

Васкрсење нам улива наду. Хришћанство је вера која се нада. Нада није негирање реалности. Нисмо слепи за нашу стварност, и ми као Палестинци схватамо корупцију и зло света вероватно више него било ко други. Али морамо да одбијемо да ово буде последња реч.

Христос је васкрсао, то је последња реч. Христос васкрсе, и ово мења све. Празан гроб је наша нада. Иза грозног апартхејд зида који раздваја Витлејем од Јерусалима, тачније у Цркви светог гроба у Јерусалиму, налази се празан гроб који нас подсећа да последњу реч нема смрт већ живот. Не тама, него светлост. Не геноцид и гладовање, већ достојанство и понос.

Празан гроб нас подсећа да зло, неправда или тиранија не могу имати последњу реч. Да је Христос остао у свом гробу, цезар и Пилат би тријумфовали. Рим би победио. И фарисеји би победили. Угњетачи би били победници. Али Христос је васкрсао. Царство је поражено, а још боље, поражена је и сама смрт. Зато што имамо веру, не живимо у очају. Вера је једино што нам не могу одузети.

Када на васкршњу недељу објављујемо Al Masih qam – Христос васкрсе, објављујемо да последња реч припада Богу. Објављујемо да је правда задовољена. Истина је доказана. Царство и његови савезници су изгубили. Данас, након две хиљаде година, настављајући да носимо крст, ми побеђујемо, па чак се и ругамо царству и његовој теологији. Узели смо симбол моћи Рима и средства његовог понижавања других и учинили га симболом наше снаге, победе и постојаности пред лицем смрти, и то зато што је Al Masih qam – Христос је васкрсао.

Васкрсење нас позива да устанемо и деламо. Пошто знамо да коначна реч припада Богу, ми устајемо и деламо. Ми градимо. Проповедамо љубав зато што знамо да љубав побеђује. Проповедамо мир, јер мир побеђује. Проповедамо живот, јер је смрт поражена. Христос је гледао смрт право у лице и поразио је. И зато, ми устајемо и деламо.

Драги пријатељи, уверен сам да ћемо ми Палестинци устати. Никада у свом животу нисам био више поносан и почаствован што сам Палестинац, него ових последњих 175 дана. Поносан сам на нашу издржљивост, сумуд (постојаност). Поносан сам на нашу међусобну солидарност, наше јединство. Кад кажем да ћемо бити добро и да ћемо се опоравити, то кажем јер познајем свој народ. Знам ко смо. Палестина је наша домовина. Овде смо дубоко укорењени. За оне Палестинце који су прогнани широм света, Палестина живи у њима. Палестина је у сваком кутку ове земље. Никада се нећемо одрећи наших богомданих права да живимо у достојанству и правди. Али такође кажем да ћемо се опоравити, јер верујем у доброг и праведног Бога који праведно влада светом. Вероватно је наша највећа предност праведност нашег циља. Наш сумуд је усидрен у нашем праведном циљу и нашој историјској укорењености у овој земљи, али и у овој праведној природи Бога. Зато што Он живи ми се можемо суочити са свим стварима, гледати царство право у лице и победити га.

Зато данас нека пут крста буде наш пут. Нека пут пожртвоване љубави буде наш пут. Распети Христос, који је жртвовао свој живот ради оних које је волео позива нас на скупу солидарност, скупу солидарност љубави. Ово је позив на делање, да црква буде црква Христова, да следи стопама нашег распетог спаситеља.

Крст је Божија солидарност са човечанством у његовом болу и страдању, а Божија солидарност мора постати наша солидарност. Христови следбеници ризикују све да би говорили истину властима. Овде се не ради о давању изјаве. Христос није рекао: био сам гладан, а ти си се молио за мене и дао си изјаву. Христос је рекао: био сам затвореник, а ти си дошао к мени! Ради се о делању. Морамо пронаћи начине да направимо промену. Морамо делати, мобилисати, вршити притисак, лобирати, позивати власти и лидере на одговорност. Као људи васкрсења, морамо узнемирити царство.

Данас вас земља васкрсења позива на делање, у нади и љубави. Данас вас земља васкрсења позива да узнемирите царство. Заједно смо посвећени окончању овог геноцида. Заједно смо посвећени раду за истину и правду. Знамо да ћемо превладати, јер Al Masih qam. Христос васкрсе. Амин.

Божићна црква у Витлејему,
Палестина, 30. 3. 2024.

[1] У тренутку објављивања ове беседе прошло је 210 дана од почетка геноцида у Гази.

[2] У тренутку објављивања ове беседе број убијених је порастао на више од 34.000, а од тога је преко 14.000 деце. УН процењује да се преко 10.000 људи води као нестало под рушевинама.

[3] UNRWA је агенција УН-а, установљена 1949. године, након Накбе (катастрофе) 1948. када је установљена држава Израел, а протерано више од 750.000 Палестинаца. Агенција се бави палестинским избеглицама и пружа помоћ и заштиту за 5.9 милиона регистрованих палестинских избеглица у укупно 58 кампова који се налазе у Гази, на Западној обали, у Јордану, Сирији и Либану.

https://teologija.net/pashalno-bdenije-za-gazu/

Најраније слике два женска лика из Старог завета које су познате науци недавно је открио тим археолога у древној синагоги у Хукоку у Доњој Галилеји.

Ово су слике из IV-V века нове ере библијских жена Деворе и Јаиље из Књиге о судијама, саопштио је Универзитет Северне Каролине у Чепел Хилу, чији је професор Џоди Магнес на челу археолошког тима.

Конкретно, током ископавања пронађена је велика подна мозаичка плоча, подељена на три хоризонталне траке, која приказује епизоду из 4. поглавља Књиге о судијама, када су израелске трупе, предвођене пророчицом Девором и војни командантом Вараком, победиле хананску војску, коју је предводио војсковођа Сисара. После битке, Сисара се склонио у шатор Јаиље, жене Евера Кенејина, која му је забила шиљак од шатора кроз слепоочницу док је спавао.

На самом врху плоче приказна је Девора испод палме како гледа у Варака. Средња трака није тако добро очувана, али је јасно да је овде Сисара приказан како седи. На дну је приказан већ мртав и крвари.

„Ово је најранији приказ ове библијске епизоде. Овде по први пут видимо женске ликове, Девору и Јаиљу, представљене у јеврејској уметности… Читајући Књигу Исуса Навина, поглавље 19, Исус Навин 19, схватамо да је ова прича можда имала посебан одјек у јеврејској заједници Хукок, пошто се каже да је догодио у истом географском региону – на територији племена Нафталија и Завулона“, рекала је Џоди Магнес.

Ранија открића у Хукоку укључују различите приказе Самсона, уходе које је пророк Мојсије послао да истраже земљу хананску, Нојеву барку, раздвајање Црвеног мора, Јону којег је прогутао кит, изградњу Вавилонске куле, четири звери из визије пророка Данила (Дан. 7) и још много тога.

https://mitropolija.com/2022/07/19/u-izraelu-otkriveni-prikazi-starozavetnih-zena-stari-1600-godina/

Мелбурн – Мелбурн је недавно поставио неславни и необичан светски рекорд, а данас је стигао и до симболичног броја – 250 дана проведених у строгим мерама закључавања. Некада најбољи град за живот на планети претворио се у најзатворенији град на свету доласком пандемије вируса корона на ове просторе у марту прошле године. Иако је тај први талас заразе прошао релативно безболно увођењем краткорочних рестриктивних мера, све је попримило веће и озбиљније размере кад су припадници обезбеђења хотела у којима је био организован четрнаестодневни карантин за путнике који су се вратили кући из иностранства проширили вирус па је дошло до избијања другог таласа епидемије. Ко је тада могао да предвиди да ће учестало закључавање постати стварност за већину грађана државе Викторија и самог Мелбурна, што се дешавало приликом избијања сваког наредног таласа заразе. Влада, која изгледа није размишљала да ли можда постоји и ефикаснији начин да се спречи ширење вируса корона, у закључавању својих грађана нашла је најједноставније решење. Мало-помало и грађани Мелбурна су до сада доживели увођење полицијског часа два пута: једном прошле године, а један је и сада у току, заједно с учесталом применом затварања које је тренутно шести пут на снази.

Становници града с некада најбржим економским растом у Аустралији временом су морали да се навикну на новo стање ствари или на „нову нормалност” – израз који се све чешће могао чути и у медијима, а који је сад постао толико уобичајен, као „добар дан”. Рад у канцеларији замењен је радом од куће, где год је то било могуће, а где није, обезбеђиване су пропуснице за одлазак на посао.

Овакве мере утицале су на сваку пору друштвеног, културног, менталног и духовног живота. У недостатку тражења и проналажења бољих решења примењиване су и примењују се следеће мере: полицијски час, ограничено кретање, ограничено време проведено ван куће, немогућност кућних посета, учење на даљину, скенирање приликом уласка у супермаркете, амбуланте, болнице и сличне установе. Људима је онемогућено да посећују верске објекте и присуствују молитвама, јер су цркве, као и остали верски објекти, затворене за посете, што је наишло на критику јер показује да тренутна влада не разуме значај духовних потреба за целокупно здравље човека.

С друге стране, показали су да је примењивање новчаних казни и те како један од главних приоритета у поправљању понашања непослушних грађана, али и у попуњавању буџета. Протести, на којима су учествовали грађани који су скупили храбрости и осмелили се да изразе своје незадовољство, приказани су као највећа опасност за ширење вируса. Тако је протест, који би у нормалним условима представљао акт којим се изражава слободна воља грађана и који је одраз демократског друштва, прерастао у лов на грађане уз изрицање високих новчаних казни.

Приликом првог локдауна држава је увела социјални програм који је обезбеђивао подршку оним лицима која су због затварања малих бизниса била у немогућности да редовно зарађују, али се с таквом праксом није наставило приликом сваког наредног закључавања. Они који воде овај град и државу Викторију, али и медији, почели су да шире панику, шаљу узнемирујуће поруке и критикују понашање грађана, тако да је оно што је у почетку изгледало као пролазна ситуација постало у очима обичног човека много горе него што заиста јесте. То је довело до ситуације да су људи полако али сигурно почели да прихватају да се ништа не може изменити и да би требало да будемо задовољни јер увек може бити горе. Тако смо навикнути да је број заражених на дневном нивоу „веома велики”, иако је реално готово увек неупоредиво мањи од већине земаља у свету, од којих неке уопште не примењују рестриктивне мере.

Што се тиче процеса имунизације, она је Аустралији почела релативно касно у односу на остале земље јер је дошло до застоја у набавци вакцина. Притисак који влада тренутно спроводи на становништво у циљу што већег одзива веома је интензиван и више нико не говори о праву на слободан избор. Једноставно се подразумева да сви који могу, морају бити вакцинисани. Тако је главни циљ овог последњег, шестог по реду, закључавања Мелбурна, које траје дуже од два месеца и које је још на снази, заједно с полицијским часом, заправо да се постигне имунизација 80 одсто становништва како би почело постепено отварање граница. Чињенично стање, међутим, говори да је управо сада, у пуном јеку вакцинације, број заражених, бар што се тиче Мелбурна с регионалном Викторијом, већи него икад пре.

Многе компаније и организације, као и здравствени и грађевински сектор, увели су обавезну вакцинацију за своје раднике. Људима је остављено да бирају између вакцине и посла. Мањи број медија и део јавности и опозиције критикују тренутну политику премијера Викторије Данијела Ендрјуза и покушавају да предоче другачији поглед на тренутну ситуацију и евентуално предложе другачија решења. Они сматрају да је влада доношењем погрешних одлука лоше одговорила на изазове пандемије.

Премијер Викторије раније је најавио да је излазак из последњег локдауна планиран за 28. октобар. До тада ће се број дана проведених у изолацији попети на 267, што је готово девет месеци. Како ће изгледати излазак из последњег локдауна и да ли ће он бити потпун или делимичан, остаје да се види. За сада је једино сигурно да ће у новијој историји Мелбурн, град који је био познат као аустралијска престоница спорта, културе и доброг живота, бити познат и као град који је претрпео најдуже закључавање у целом свету.

https://www.politika.rs/scc/clanak/489362/Gradani-zakljucani-250-dana

Оптужница каже да је 27-годишњи Муад Хиб из Зарзира прошлог месеца сакрио леш 46-годишње Раше Муклаше у близини реке Јордан. 27-годишњи мушкарац из северног Израела оптужен је у понедељак за убиство своје мајке и скривање њеног тела прошлог месеца, након што је она прешла из ислама у православље.

Према оптужници,  Раша  Муклаша (46) је напустила мужа и прекинула везе са своје петоро деце - укључујући осумњиченог, Муад Хиб-а - 2006 године. Затим се преселила из града Зарзир  у Ноф ХаГалил и прешла у хришћанство.

Недавно је обновила контакт са својом децом након смрти бившег мужа. Тужиоци тврде да је њено преобраћење, које је јако наљутило Хиба, био мотив убиства. 

Према оптужници, убиство је с предумишљајем, а Хиб је 5. августа у близини Назарета заказао састанак са својом мајком с намером да је убије и избаци њене остатке.

Након што је покупио Муклашу  својим аутомобилом, "задавио је покојницу конопцем или рукама, сам или са још неким, с намером да изазове њену смрт", наводи се у судским документима.

Док је тражио место за сакривање тела, Хиб је уочио полицијску блокаду на путу и пробио је, успешно побегавши са места догађаја, наводи се у оптужници. Затим се одвезао ка реци Јордан.

Ту је ископао јаму и закопао тело, наводи се у оптужници. Покрио је место камењем и сувим лишћем, „све како би замаскирао локацију тела и отежао његово налажење“.

Касније тог дана, осумњичени је пробио и другу блокаду пута која је постављена у оквиру истраге, а ухапшен је након кратке потере у близини Нахалала, саопштила је полиција. Два брата осумњиченог , старости 23 и 20 година, ухапшени су посебно. Није се одмах знало да ли ће бити оптужени.

Посмртни остаци пронађени су 26 сати након друге блокаде пута, близу једног дела реке Јордан на северу Израела , саопштила је тада полиција. Тело је пронађено након интензивне претраге, која је укључивала употребу хеликоптера, паса, коњице и јединица за праћење, саопштила је полиција. Брзи рад истражитеља на лоцирању осумњиченог и сумња на случај убиства довели су до покретања свих снага Северног округа за брзу и опсежну операцију лоцирања тела жртве", рекао је тада начелник Северног округа Шимон Лави .

Лави је рекао да је случај доказао "пуну посвећеност полиције решавању злочина у арапској заједници, користећи сва средства која су била на располагању".

Полиција је оптужена за занемаривање израелског арапског друштва, јер су насиље и криминал и даље у порасту. Злочин насиља је достигао рекордан степен у арапским заједницама последњих година, а 78 арапских израелских држављана убијено је у очигледним убиствима од почетка 2021. године, према подацима непрофитне организације Абрахам Иницијативес. Још 15 Палестинаца убијено је на израелској територији.

Тринаест погинулих у насилним инцидентима ове године биле су жене, саопштила је непрофитна организација.

Прошле године је 96 арапских Израелаца убијено током насиља у заједници.

Власти су  обећале да ће издвојити више средстава за борбу против криминала у арапским крајевима, након што је низ недавних пуцњава покренуо онлајн кампању #Араб_Лаивс_Метр  у знак протеста због наводног недостатка полицијских акција. У јулу, премијер Нафтали Бенет  рекао је  да су насиље и злочини у арапским израелским заједницама "национална пропаст", док се састао са високим владиним и полицијским званичницима како би формулисао национални план за решавање овог питања.

https://www.timesofisrael.com/man-charged-with-murdering-mother-because-she-converted-to-christianity/?fbclid=IwAR34W8Iqq0C3wjxMwNt6rnEFV4mFIuhJsqj6HPAoVoRlCFY0f7lGqyYJwSk

Са благословом Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, у Свето-Успенској Почајевској лаври 15. јула 2021. године је одржано сабрање монаштва Украјинске Православне Цркве.

Сабрање су предводили: председавајући – Митрополит вишгородски и чернобиљски Павле, намесник Свето-Успенске Кијево-Печерске Лавре, председавајући Синодалним одељењем за монаштво Украјинске Православне Цркве; заменик председавајућег – Митрополит почајевски Владимир, намесник Свето-Успенске Почајевске лавре; секретар – Митрополит светогорски Арсеније, намесник Свето-Успенске Светогорске лавре; Митрополит каменецко-подољски и городокски Теодор.

Пре почетка радног дела сабрања служена је Литургија у Свето-Преображењском храму, после које су се учесници моншаког скупа поклонили почајевским светињама.     Митрополит Теодор је пренео ученицима монашког сабрања поздравну реч и благослов Његовог Блаженства Митрополита г. Онуфрија.

У радном делу монашког скупа излагања су одржана у три секције. У сабрању је узело учешће 22 архијереја и око 300 намесника, игумана, игуманија и представника манастира и скитова Украјинске Православне Цркве.

Према подацима Украјинске Православне Цркве данас је активно 258 манастира и 56 скитова у којима се подвизава око 5000 монаха и монахиња.

https://mitropolija.com/2021/07/20/sabranje-monastva-u-pocajevskoj-lavri/

Одломак из књиге „Основе породичног живота. Размишљања и савети архимандрита Јована (Крестјанкина)“ издавачке куће „Вољни страник“   

Ви сте породични људи и отац Ф. је у праву кад Вас усмерава на главно – на бригу о породици. А како и чиме то је унутрашња ствар, својим трудом, по својим могућностима. Сви треба да живимо хришћански: и монаси, и мирјани, али су путеви различити и одговараћемо за различите ствари. Стваралачки изграђујте своју породицу. И не могу сви сликари да сликају иконе, не треба толико икона колико има људи који би желели да их сликају. И свет не може без лекара, без учитеља и без уметника, јер ће осиромашити и разболеће се. Јер свако обавља свој посао и треба да га обавља као Божје послушање – с радошћу и љубављу.

***

И немојте заборавити: за самовољне подвиге, за постове ван захтева Цркве нећете одговарати пред Богом, а за породицу, за кћерку и за супруга ћете одговарати само ви. Ви сте се до те мере усредсредили на себе да сте престали да видите потребе ближњег. Зар је Бог могао тако нешто да Вам сугерише? Непријатељ иде поред и довија се како да Вас скрене с Божјег пута.

***

Ваши доживљаји су изузетно деликатно и стваралачко дело – дело љубави. И не успевате увек да ускладите тон и да складно запевате. Али то је живот. Живот је подвиг, живот је наука, она васпитава у нама и стрпљење, и смирење, и љубав.

Ј. И., размислите, до нас који наизглед живимо далеко од узбурканог света, допире његова грозница, а шта да кажемо за оне чијих душа, ума и срца се директно дотиче? Нека би им Бог дао снаге да опстану и да се не поводе за тренутним каприцима живота (јер живот се још увек гради без Бога, а то значи да живот још увек није како треба).

Дакле, драга Ј. И., знајте да нам је дата врло важна улога – да схватимо и да се молимо, и да на време дамо, и да с утехом примимо, олакшавајући на тај начин супругу тешко бреме спољашњих догађаја.

Ви треба да будете помоћница, а за то није обавезно да знате, али је обавезно да осећате. И завршићу речима апостола, оне нам долазе у прави час и у одговарајућој прилици: „Знање надима, а љубав изграђује“ (1 Кор. 8, 1). Знам да имате велике тешкоће, желите ослонац, а свима око себе Ви морате бити ослонац. Ево, ја имам већ 90 година, а сви од мене још увек немилосрдно захтевају да будем ослонац. Али ја знам да је наш ослонац Један и да је наша снага у Једном, и да је спасење у Једином – све је у Христу, Господу нашем Спаситељу. И уз Божју помоћ све ћемо издржати и преживећемо чувајући веру и верност. За нас је главно да увек и у свему будемо с Богом.

Нека је на вашој породици Божји благослов.

***   

А за породицу се треба борити, то нису просто ваши односи са супругом. То је од ране младости несређен живот ваше деце. Прво што треба да чините стално јесте да се молите за супруга и да се молите светом Гурију, Самону и Авиву за очување породице. Друго и подједнако важно јесте да завирите у своје срце, да пажљивије погледате себе – да ли има Ваше кривице у томе што муж избегава кућу.

***

Ваше хришћанско стрпљење, смирење и љубав ће иако мало, својевремено учинити своје и Ваша друга половина, Ваш муж ће оживети духом. Међутим, за то почните да радите на себи: кад он плане – Ви немојте. Схватите да је њему теже него Вама, он не зна Бога, а непријатељ га води „тамо куд он неће“. Почните да се молите за њега стално и с осећајем сажаљења, сетите се да је и њему од детињства било тешко као и Вама. А остало је дело Божје. Прочитајте Прву посланицу Коринћанима, 7. главу и имајте на уму да болујете заједно с мужем, јер сте вас двоје – једно тело.

Добро је то што се молите за њега. То обавезно треба да чините како га не бисте изазвали да хули на Бога. Доћи ће време и тајно ћете моћи да чините јавно.

***

А породицу треба да чувате мудрим и стрпљивим односом према супругу. Само је лако рећи: „Развешћу се!“ Лако је рећи кад мислиш и знаш само себе, а ако размишљаш још и о супругу, па и о деци, уложићеш све напоре да деца знају оца, а муж – своју породицу.

***

Вера у то да ти је Господ ближе од било кога од блиских, да не чује шапат твојих усана, већ чује молитвене дамаре твог срца и чиме је оно испуњено у тренутку кад се обраћаш Богу. А ти си породичан човек и за сваког члана породице одговараш пред Богом, значи, срце треба да те боли за свакога. Нека би ти Бог дао мудрости! И почни, С., од испуњавања поуке преподобног Серафима Саровског: „С., радости моја, стеци дух миран и неће се спасити само твоја породица, већ ће се хиљаде спасити око тебе.“ И то је све. Гледај како нас живот учи да живимо. Ако хоћеш да будеш задовољан и срећан – живи у Богу, а ако нећеш – ту нема среће.

https://srpska.pravoslavie.ru/140466.html

Црква Свете Софије (храм Свете премудрости Божије), симбол хришћанства, у некадашњем Константинопољу, данас Истанбулу, изграђена је у време цара Јустинијана између 532. и 537. године, a након турског освајања 1453. године претворена је у џамију (Велика Фатих Џамија). По успостављању секуларне Републике Турске на челу са Кемалом Ататурком и реновирања 1931-35. године отворена је као Музеј Аја Софија.

Још од 1935. године бројне исламске и националистичке партије захтевале су да се Аја Софији поврати статус џамије. Примера ради, поводом 500 година од освајања Константинопоља 1953. године, у време владе премијера Аднана Мендереса, у Свету Софију су враћена четири велика медаљона са именима прва четири калифа. Такође, од 1991. године у Хусран Касри павиљону одржавају се подневне и поподневне молитве.

Од доласка на власт про-исламске Партије правде и развоја (АКП), садашњег председника Реџепа Тајипа Ердогана, 2002. године, упркос његовој почетној помирљивијој реторици, све више су ограничаване тековине секуларног кемализма. Током последње деценије, уз прећутну сагласност власти, исламистичке групе, али и ултранационалисти, организовали су скупове током молитви петком и потписивање петиција како би „разбили клетву“ и скренули пажњу јавности на питање пренаменовања Свете Софије у џамију. Узгред, у самом  Истанбулу има довољно џамија, а ни оне нису пуне током свакодневних молитава (што је и сам Ердоган потврдио током неких својих обраћања).

Турске власти су 2006. године, упркос чињеници да је строго забрањена употреба музеја као молитвеног простора (било као муслиманског или као хришћанског), дозволиле коришћење мале просторије за молитвене потребе запослених хришћана и муслимана, а од 2013. године са минарета се чује два пута дневно, позив на молитву, езан.

У међувремену су две цркве посвећене Божијој Премудрости у Изнику (Никеја, у којој је заседао Седми васељенски сабор) 2011. и Трабзону (Трапезунт) 2013. године претворене у џамије. За трећу, цркву у Енезу (Еинос), саопштено је да ће „Аја Софија џамија“ бити завршена до почетка месеца Рамазана, који ове године пада између 23. априла и 23. маја, a такође је најављено и претварање некадашњег манастира Студиос у џамију. Важно је поменути да је у једном интервју из фебруара 2013. године Њ.С. Патријарх Вартоломеј на питање о статусу Свете Софије рекао да „ако треба опет да буде отворена као богомоља, треба да буде отворена као хришћанска црква... јер је изграђена као црква, а не као џамија“.

Временом су и представници власти, а посебно потпреседник Владе Бјулент Аринч (од новембра 2013), почели отворено да заговарају идеју о поновном претварању Свете Софије у џамију. Недуго потом је, приликом прославе освајања Константинипоља 30. маја 2014. године, и сам Реџеп Ердоган, тада премијер, предложио поновно пренаменовање у џамију и позвао вође исламских земаља да се заједно ту и моле. Даље, на Ускрс 11. априла 2015. године, који се поклопио са рођенданом исламског пророка Мухамеда, по први пут након осамдесетчетири године, уз дозволу Дијанета (Државног директората за религијске послове) изговарани су стихови Курана унутар Свете Софије.

Већ наредне године, 1. јула 2016, у ноћи снаге (Лејлетул-Кадр, тада се обележава прва објава Курана пророку Мухамеду), изговорен је езан унутар Свете Софије, који је преносила државна Турска радио-телевизија, као и свакодневно читање Курана. Током преноса специјални гост је био Мехмет Гормез, први човек Дијанета, који је врло домишљато причао о куполи Свете Софије и њеном значају за исламску историју (sic!). Ови потези су изазвали мали број међународних реакција. Реаговали су само амерички Стејт департмент са коментаром да Турска треба да поштује традиције Свете Софије и грчко Министарство спољних послова које је изразило бригу и неслагање јер се тим потезима „поткопава природа Свете Софије као споменика глобалног културног наслеђа (на УНЕСКО листи светске баштине, прим. Д.С). Треба рећи да се пренамени противе и секуларни Турци који у одржању статуса музеја виде национални симбол секуларне републике. Потом је, новембра исте године, Дијанет је објавио постављење сталног имама за Свету Софију. А половином маја 2017. године током јутарње молитве испред Свете Софије ултранационалистчка Анатолска омладинска асоцијација (АГД) поновила је захтеве за реконверзију у џамију.

Крајем марта 2018. године унутар Свете Софије, током отварања фестивала, турски председник Ердоган је позвао присутне да заједно са њим тихо изговоре први стих Курана и то посветио "душама свих који су нам ово дело оставили као наследство, посебно истанбулском освајачу“. Следеће године у марту, Ердоган је изјавио да је „била грешка што је (Аја Софија) претворена у музеј“.  Он је додао да се због статуса музеја плаћа улаз и да ће то бити промењено, те најавио „важне архитектонске измене“, али се није изјашњавао о томе да било каква промена захтева и сагласност комитета УНЕСКО. Иако су неки аналитичари ове изјаве узимали у контексту локалних избора које је Ердоганова АКП изгубила у Истанбулу, из његовог штаба је потврђено да ово питање остаје важно и након избора.

У претходне две године донете су и две судске одлуке које могу бити од значаја за питање статуса Свете Софије. Турски Врховни суд је 13. септембра 2018. године одбацио захтев Турске уније за историјске споменике (која се и раније обраћала другим судовима) да се овај историјски споменик претвори „молитвену кућу“ за муслимане. У образложењу је стајало да организација није овлашћена да такве пријаве подноси. Овиме није отклоњена могућност да неко други, коме турски прописи омогућавају, то и учини. Друга је пресуда Државног савета Турске из новембра 2019. године да се некадашња црква Светог Спаса у Хори, један од бисера византијске уметности, претвори поново у џамију. Образложено је да је незаконито, одлуком кабинета министара 1945. године, постала музеј, јер џамија „не може бити коришћена ни за шта друго осим за своју основну функцију“. Ова одлука представља преседан за споменике хришћанског порекла у Турској, нарочито за Свету Софију.

Према писању провладиног медија Јени Акит у „Великој Аја Софија џамији“ 23. марта 2020. године извршени су „акустични тестови снимања изговора езана и делова Курана“. Ове новине су такође изнеле и тврдњу „да је Аја Софија џамија незаконито претворена у музеј“. У последњем таласу искоришећна је и пандемија короновируса да се укаже како је потребно да Света Софија поново функционише као џамија. Хасан Турут, председавајући Синдиката верских и радника фондација, почетком маја позвао је Ердогана да се првог петка по окончању пандемије одрже молитве у Аја Софији, као што је то учинио и Мехмед II Освајач, првог петка након освајања Константинопоља. У јавности се често „игра“ на име Мехмеда II Освајача, као и на сујеверје помињањем „клетве“ султана за оне који покушају да Аја Софији одузму статус џамије.

Стално понављање неких поступака, може се тумачити као озбиљан разлог за забринутост, јер је Света Софија „постала практично талац водећих политичких и верских струјања у данашњој Турској“. Стиче  се утисак, како је један неименовани бивши грчки дипломата приметио, да могућа конверзија служи као преговарачки улог кад год нешто не иде у складу са жељама турских власти, те да црква Свете Софије, може да буде жртва популистичке политике. Сви наведени догађаји указују да је реч о смишљеној државној политици којом се сензибилише јавност, да би иста била покриће за евентуалну кончану одлуку о статусу. Ова постепена „реисламизација“ Свете Софије из музеја у џамију, је свакако и сигнал бирачима да политички ислам све више заузима главно место у јавној сфери.

Према Ердему Јучелу, бившем директору Музеја Аја Софија, било какав јак глас, а последично и гласно изговарање молитава, могу да буду проблем јер је сама структура храма у врло осетљивом стању, што је разлог да туристички водичи годинама уназад посетиоцима причају врло тихим гласом. Уз то коришћење објекта као џамије захтева и грађевинске радове, које је Ердоган поменуо, како би се омогућио приступ онима који хоће да се моле. Такође, остаје питање какав би однос био према откривеним и видљивим мозаицима који су из верских разлога уклањани или прекривани малтером, да ли би се то чинило и сада или решавало на други начин као у Трабзону и Изнику (табле и светлосни ефекти). Ипак, ако нешто сачува Свету Софију у Истанбулу од поновног претварања у џамију, како је то добро приметила византолог Вероника Калас, то ће бити чињеница да она као један од најпосећенијих музеја у Турској (годишње око 3.3 милиона посетилаца) у државну касу приходује огроман новац, а не зато што власти не желе да се то деси.

***

Дан након што је текст отишао у штампу 9. маја 2020. године др Фахретин Алтин, шеф комуникација турског председника Ердогана, објавио је твит у коме је уз фотографију Аја Софије написао „Недостаје нам! Још мало стрпљења. Успећемо заједно...“. Овом поруком је показано да се не престаје са слањем порука Ердогановим бирачима.

https://twitter.com/fahrettinaltun/status/1259227284998950915

Да не одустаје од ове идеје турски председник је показао и на дан 567. годишњице обележавања османског освајања Цариграда 29. маја. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на његово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док се Ердоган укључио путем видео линка. Поред саме Свете Софије изграђена је копија дела цариградских зидина на којој су пројектоване виртуелне и игране сцене освајања Цариграда, а прослава је завршена вишеминутним ватрометом.

https://twitter.com/tcbestepe/status/1266437635683127299

Ови догађаји наишли су на оштре осуде грчке дипломатије и медија, док су се поједини посматрачи запитали да ли је Аја Софија остала музеј само на папиру.

Данко Страхинић

Извор: Православље - новине Српске патријаршије, бр 1276, 15. мај 2020.

Додик се састао са папом Фрањом (ФОТО)

Пред састанак Додика и папе у средишту Рима постројена је и гарда која је дочекала српског члана и предсједвајућег Предсједништва БиХ. У пратњи Милорада Додика је и предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић.

Додик је рекао за РТРС да је задовољан састанок са папом Фрањом. Нагласио је да је потребно наставити сарадњу иниституција Српске и БиХ са Католичком црквом. 

 

Милорад Додик, папа Фрањо и Жељка Цвијановић (Фото: РТРС)

Истакао је да је папи пренио поздраве патријарха српског Иринеја.

Предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић је рекла да је папа честитао Васкрс вјерујућем народу у Републици Српској и БиХ.

Састанак је трајао 45 минута, иако је обичај да састанци са поглаваром Римокатоличке цркве трају 20 минута, сазнаје РТРС.

 

Додик и папа Фрањо (Фото: РТРС)

Додик је разговарао и са државним секретаром Свете столице, кардиналом Пјетром Паролином.

 

Додик и Паролино (Фото: РТРС)

Додик је раније најавио да ће током званичне посјете Ватикану покушати да објасни папи Фрањи какве су злочине усташе учиниле Србима у Другом свјетском рату и потребу да се то тако представи у свијету.

Он је рекао да ће папу обавијестити и о планираној градњи монументалног спомен-парка јасеновачким жртвама у Доњој Градини, те да је то заједнички пројекат Српске и Србије. Током посјете ће, каже, бити разговарано о односу БиХ и Ватикана, али о дешавањима у свијету, попут терористичког напада на Новом Зеланду, јер и сам папа Фрањо снажно промовише сарадњу и мир.

Извор: https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=335248

Сваке године око 100 особа у Пољској умире због тровања угљен моноксидом, а око 2000 Пољака годишње мора бити хоспитализована поводом таквог тровања. Национално удружење оџачара у Пољској ове године припремило је специјалну акцију. Свештеници, католички и православни, за време традиционалне посете кућа верника после Богојављења, која се на пољском зове  „po kolędzie” (буквално „уз Божићну песму”), не дају обичне иконице, него папирне иконе св. Флоријана. 

филм, који преставља ову кампанију:

Извор; превод pouke.org