Ми живимо у времену опште кризе ауторитета и система вредности, а све институције друштва озбиљно су уздрмане сталним и брзим променама кроз које већ годинама пролазимо. Такође, сви осећамо да је највећи и најтежи ударац претрпела институција породице. Довољно је само погледати у суморну статистику која нам говори како се сваки четврти брак у нашој земљи оконча разводом, а да се преко тридесет процената грађана Србије до своје педесете године није ни усудило да заснује своју личну породицу. Стопа поремећаја личности и психичких обољења је у порасту, а струка нам каже како је главни разлог за овакво стање општа либерализација моралних начела и криза система вредности. Чињеница је да већ више од пола века живимо у постпатријархалном друштву, у доба постмодерне. Главни медијско-интелектуални наратив нас и даље упорно убеђује како је патријархално друштво било извор најгоре могуће oпресије жена и деце. За њих су протекли векови патријархата били мрачна доба породичног ропства у коме је отац био зли тиранин, жена апсолутна жртва, а деца колатерална штета сурове мушке доминације. Биле су потребне да прођу хиљаде година како би се кроз друштвене револуције 20. века жене и деца коначно ослободили мушке опресије и успоставило „ново, праведније и здравије“ друштво. И поред ових злонамерних тврдњи већина нас јасно уочава колико је савремена породица у озбиљној кризи и да ствари не функционишу онако природно како би требало када су породични односи у питању.
Морамо се запитати како је могуће да пoродица као основна ћелија сваког друштва и њена примарна институција, из које су се развиле све остале друштвене институције и организације, данас доживљава такву кризу која доводи у питање саму будућност и биолошки опстанак нашег и многих других народа у свету. Свакако, много је различитих фактора који су нас довели до овог стања, али ми ћемо се задржати на оном главном и суштинском разлогу – кризи ауторитета оца породице.
Треба поћи од најбаналније чињенице. Када сте последњи пут чули да се неко дете у нашој земљи свом рођеном оцу обраћа са „оче“!? Тешко је да сте тако нешто могли приметити у својој околини, осим ако је којим слушајем родитељ детета уједно и свештеник. Још је и добро када чујете децу која се свом оцу обраћају са „тата“. Нажалост, све је учесталије да деца свог оца зову по имену, или по надимку, а најчешће са чује оно чувено: „ћале!“ Такође, више се не може ни од наших жена чути оно древно и лепо: „мужу мој“, већ се усталило правило да се жена свом човеку обраћа по његовом личном имену или неком надимку. Не треба бити философ па закључити да људски говор итекако сведочи о стању духа оних који се њиме служе. Нажалост, једна овако важна тема као што је питање очевог идентитета јасно указује да наш свакодневни говор изриче дубоку кризу његовог ауторитета. Ми смо сведоци времена у коме се изгубило оно поштовање, али и страхопоштовање, које је некада красило међуљудске односе у породици и друштву као целини.
Данас јасно можемо уочити колико је „савремени“ отац развлашћен од свих друштвених привилегија које је вековима уживао, уз све његове обавезе да буде примарни заштитник породице и главни стуб развоја друштва. Конкретно, од онога тренутка када је успостављен систем да једна плата није довољна за живот обичне породице ауторитет оца се нагло урушио. Муж од тада постаје партнер са којим се деле трошкови, а отац слепи сарадник у обавезама подизања деце. Идентитет оца се примарно везао за материјални сегмент задовољавања потреба породице уз све веће занемаривање васпитне улоге очевог ауторитета. Нажалост, у времену у коме живимо и сами очеви су подлегли духу конформизма. Многи од њих заборавили су древну мудрост да постати прави отац подразумева велику људску жртву за добробит целе породице.
Важан сегмент растурања патрхијархалног система породичних односа представљала је либерална идеологија равноправности полова која се већ читав век директно имплементира у колективну свест нашег друштва. Захваљујући деловању те идеологије нарушен је изворни и природни принцип хијерархије породичних односа у коме је отац представљао реалну главу сваке породице. Многи ће данас рећи да је то превазиђен концепт и поставити питање зашто би жена уопште била дужна да буде послушна свом мужу, а деца оцу, када су индивидуална права појединца и личне слободе неприкосновене вредности, а равноправност свих „јединки“ темељно начело организације природе и друштва. Такве коментаре је довољно пропустити кроз основна начела биологије и социјалне науке које се баве темама организације животињских заједница и друштвених структура, а које све од реда почивају на хијерахији односа у којима мужјаци воде чопор, а старешине и шефови руководе јавним и приватним организацијама. И поред тога што нас биологија и друштвене институције јасно уче како је нормално да постоји мушка глава која руководи чопором, предузећем или јавном установом и која очински (бар би тако требало да буде) брине о члановима својих дружина и колектива, ми живимо у доба једног наратива који оца развлашћује дужности и обавезе да буде главни ауторитет саме породице. Ми данас живимо у друштву које више не васпитава своје синове шта значи бити отац и старешина породице и које обавезе, али и привилегије из тога за њега произилазе. Зашто привилегије!? Па зато што без привилегија је тешко било кога мотивисати да испуњава своје дужности и обавезе. То је бар лако видети на терену неке јавне установе или фирме које итекако знају да награде и привилегују своје вредне или високопозициониране чланове.
Шта Црква може да понуди нашем друштву које се како сви видимо налази у озбиљној кризи очевог идентитета!? Црква нам нуди небески идентитет и своје Свете Оце. И то не само оне Оце из Светих књига које читамо, него и видљиве иконе Небескога Бога Оца, наше епископе и свештенике, којима се и обраћамо са „оче“ указујући им тиме дужно поштовање. Заиста, Црква је вековни чувар изворног очевог ауторитета и његовог идентитета. Бог Отац и Христос, који нам открива Небеског Оца, суштински су извор сваког земаљског очинства, како оног у породици, тако и оног у држави, у којој је отац нације краљ или председник, а патријарх отац отаца Цркве Божије.
Зато, ако се усудимо да постанемо активни чланови Цркве, или ако неки од нас то већ јесу, ми можемо спознати да је свако литургијско богослужење наше директно обраћање и приношење целокупне сабране заједнице Богу Оцу, кроз Његовог Сина, у Духу Светоме. Богослужење је најбољи показатељ тога како је Црква једна велика породица која има свог Небеског Оца, који нас сабира око трпезе Сина свога, да преко Њега сви постанемо усиновљена деца Божија. Ипак, морамо указати и на то да Црква није неко овоземно друштво у коме свако ради оно што хоће. Црква је место реда и поретка где један отац руководи богослужењем, а остали га слушају, прате и подражавају у слављењу Небескога Бога Оца. У Светој Литургији се најбоље огледа и сама лепота небеске хијерархије. Па тако епископ иконизује Бога Оца и Христа, који је глава Цркве. Свештеници и ђакони су са једне стране верни синови свог духовног оца епископа, а са друге стране су оци вернога народа. Народ Божији су духовна деца којом руководе од Бога постављени Оци Цркве.
Заиста, Црква је у најбољем смислу те речи једно изворно и од Бога установљено патријархално друштво где главну реч држи један Отац који носи титулу патријарха (реч која се буквално преводи са „отац властодржац“) и Оци епископи (надзиратељи) који заједно са њим руководе повереном им Црквом. Из ових разлога у Цркви без благослова епископа ништа не бива. Дужност епископа је да све надгледа, да свиме руководи и да о свима брине. Зато не треба да нас чуди ни то што епископа називамо и владиком (деспотом), из простог разлога што је њему од Бога дато право да влада и управља Црквом. И поред тога, ми епископа требамо доживети и као оца коме је поверен задатак да молитвено и делатно брине о свима. Најпре о својим свештеницима и ђаконима, а онда и о сабраном народу Божијем. Такође, и сами свештеници, као оци својих парохија, имају дужност да очински брину о повереном им верном народу. Кроз све наведено у Цркви ми заиста можемо видети сву вредност једног истински патријархалног друштва у коме постоји ред, предак, старешинство и међусобна брига и служење, за разлику од савременог егоистичног и индивидуалистичког друштва у коме важи чувена парола: „Снађи се!“
Да закључимо. Ми данас као да убрзано улазимо у неко постпородично друштво слободних грађана где се свако пита, а нико не уме да слуша. Неке „силе“ нам намећу нову концепцију брака која више не подразумева природну заједницу мушкарца и жене. Многи у свету говоре како је класична породица превазиђен концепт живота, а да слобода у „љубави“ и невезивању за „партнера“ нема цену. Такви гласови су само весници опште пропасти света у коме се налазимо. И поред тога, постоји нада за наше друштво и наш народ. Постоји нада и за наше младиће који већ сутра треба да постану мужеви и очеви. Зато, ако су у нашем животу заказале наше породице и наши очеви, ту су Оци Цркве, ту су Свети Оци, ту је и сам Бог Отац који је Творац и Сведржитељ целокупног света. Вера у право очинство и нада у здрав породични живот увек је сијала и даље ће сијати у Цркви Христовој.

капетан-јереј Владан Вуковић,

Извор: Жички благовесник

Документарно-играни филм Бојане Крстић под називом "Небо у душу", снимљен по књизи "Свештеномученик Недељко Стреличић" ђакона Александра Аздејковића, који је урадио и сценарио овог остварења, биће приказан у Дому омладине Београда 22. новембра 2025. године, на дан спомена св. Нектарија егинског чудотворца, од 19 часова и 30 минута. Улаз је слободан, али је потребно подићи бесплатне карте на билетарници Дома омладине. Ово филмско вече посвећено је борби за излечење дечака Јанка Марића који болује од Вилсонове болести, те су сви позвани да те вечери, према могућностима, оставе прилог у посебно означеним кутијама. Добро дошли у Дом омладине, 22. новембар у 19 часова и 30 минута!

Извор: Радио "Слово љубве"

Већ неко време родитељи децу подижу у уверењу да ће права комбинација дисциплине и љубави, награде и последица, бити гарант за то да ће они подићи ”савршено дете”. Доктор Расел Беркли, међутим, тврди другачије.
Нема гаранције.
”Морате разумети нешто што су данашњи родитељи, изгледа, заборавили. И мораће да науче поново. Ваше баке су то знале, али делује да данашњи родитељи не знају. А то је да ви НИСТЕ дизајнер своје деце. Немате право да то будете. Природа вам то никад не би дозволила. Еволуција никад не би дозволила да једна генерација било које врсте буде ТОЛИКО под утицајем претходне генерације. То се није никад дешавало и не сме се дешавати, а посебно не код деце.” – рекао је Беркли у једном од својих предавања.
Професор доктор Расел Беркли (Russell A. Barkley) је психијатар, професор психијатрије и неурологије на Универзитету у Масачусетсу, интернационално признат стручњак за област недостатка пажње и поремећаје хиперактивности, али и једна од 100 најутицајнијих личности у области психологије на свету.
На својим предавањима увек испред себе има огроман број родитеља јер је начин на који с њима разговара такав да га може разумети свако, без обзира на социјални статус и степен образовања.
Беркли тврди да дете није ”празна шерпа”. Оно на овај свет долази биолошки предодређено, са својим темпераментом, осетљивошћу, карактером. То не значи да родитељство није важно и да нема своју сврху. Значи да је важно на другачији начин него што смо ми мислили.
”И да поновим – ви НИСТЕ дизајнер своје деце. Али опет, имамо Моцарт ефекат, то веровање да ако детету у стомаку пуштате класичну музику, родићете генија. Веровање да ако му напуните креветац стимулативним играчкама, неурони ће експлодирати синапсама, а ваша беба израшће у бриљантног математичара. Али ви НЕМАТЕ такву моћ. Значи ли то да стимулација није важна? Апсолутно не. Стимулативно окружење боље је од нестимулативног. Али не значи да што више стимулације додајете, ваше ће дете бити паметније.“ – открива овај чувени психијатар.
Он тврди и да смо у претходних 20 година истраживања у области неуропсихологије, психијатрије, развојне психологије, генетике понашања, може свести на један, веома важан закључак.
”Ваше дете рађа се са више од 400 психолошких особина које ће се мењати и развијати како дете буде сазревало. И те особине немају НИКАКВЕ везе с оним што ви радите. Тако да, идеја да ћете ви изградити личност и IQ и академска постигнућа и све остало чему можда стремите, једноставно није могућа. Ваше дете није празан лист по ком ви треба да пишете. Ваше дете је генетски мозаик ваше шире породице.” – казао је Беркли.
А шта то тачно значи? Па, значи да је ваше дете једна јединствена комбинација огромног броја особина које круже у вашој породици. Све чему су нас до сада учили некако је увек указивало на то да је највећа моћ у родитељским рукама. Да су родитељи одговорни за све што дете постане – и добро и лоше.
”Зато нам тако често родитељи долазе са огромним осећајем кривице. Више него иједна генерација пре. Јер родитељи данас верују да је све до њих и онога што они ураде. А ако не ураде како треба или ако дете није онакво какво би друштво волело да буде, верују да су они погрешили. А заправо је сасвим другачије.“ – појаснио је овај професор додавши да би волео да родитељи мало мљње себе посматрају као инжењере који треба да креирају децу, а више као ”пастире” чији је задатак да им буду вође.
”Пастир води своје овце, он брине о њима, бира пашњак за њих, води рачуна јесу ли нахрањене, да ли им је окружење прилагођено… Речју, он дизајнира окружење за своје овце. Окружење је важно, али оно не дизајнира овцу. Нити један пастир није своју овцу претворио у пса. То се не дешава. А управо то је оно што видимо да родитељи покушавају. Непрестано. Зато, повуците се и дизајнирајте пашњак. А кад то успете, осетићете слободу родитељства и коначно ћете моћи да уживате у ономе што ваша деца постају. Молим вас, дизајнирајте им окружење, али никако не покушавајте да дизајнирате њих.” – поентирао је професор доктор Расел Беркли.
Укратко, каже овај надалеко чувени стручњак – ваш посао није да обликујете дете како би постало оно што ви видите и мислите да треба да постане. Ваш посао је да им помогнете да постану најбоља верзија онога што они већ јесу.

Аутор: Александра Цвјетић

https://zelenaucionica.com/cuveni-psihijatar-roditeljima-vi-niste-dizajneri-svoje-dece-priroda-vam-to-nikad-ne-bi-dozvolila-da-budete/

У свету у коме се речи често расипају, а дела понекад губе своју тежину, постоје људи који својим животом, радом и пожртвовањем врате веру у хуманост, истрајност и снагу знања. Једна од њих је и Проф. др Даница Грујичић — чувена српска лекарка, жена која је свој живот положила на бранику медицине и у служби својим пацијентима.
Њен пут није био лак, али је био испуњен смислом. Студије медицине започела је у Москви, а завршила у Београду са импресивном просечном оценом 9,60 — доказ не само интелектуалне бриљантности већ и упорности која ју је пратила целе каријере. Магистрирала је 1987. године, а докторирала девет година касније, градећи паралелно своје научно, педагошко и клиничко звање.
Од 1984. године је део тима Института за неурохирургију Клиничког центра Србије. Од тада до данас, на хиљаде живота је прошло кроз њене руке — више од десет хиљада операција, више од десет хиљада борби са најтежим болестима, више од десет хиљада шанси које је некоме подарила. Са сваком од тих операција, она није само спасавала животе — она је враћала наду, сачувала породице, и изнова доказивала колико је храброст важна у белом мантилу.
Проф. др Грујичић није само лекар. Она је борaц. Срчана и директна, каква само жена са снагом духа може да буде. Не плаши се истине, нити је избегава. Она гледа болест у очи, чак и када су дијагнозе најтежи терети које човек може понети. Њена борба против канцера, не само у сали већ и у јавности, улази у анале модерне српске медицине.
Од 2007. године, као начелница Одељења за неуроонкологију, унапредила је не само квалитет лечења, већ и достојанство пацијената. Њено знање није остало затворено у операционим салама. Као редовна професорка Медицинског факултета Универзитета у Београду, преноси га на младе генерације — са жаром и посвећеношћу која од професора прави узор, а од учионице мисију.
Ауторка је и коауторка више од 250 научних радова, поглавља у књигама и монографијама. Њен допринос науци признају и у земљи и у иностранству, као чланицу Удружења неурохирурга Србије, Српског лекарског друштва и Европске асоцијације неурохируршких друштава.
Али изнад свега, Проф. др Даница Грујичић је човек. Човек који разуме туђу патњу, који се не мири са судбином, и који верује да је сваки живот вредан борбе. Њена енергија, посвећеност и бескомпромисна истрајност чине је не само лекарком, него и хероином нашег времена.
У времену површности, она је дубина. У времену сензације, она је истина. И зато је њено име више од титуле. То је симбол наде. Бритког језика и великог срца.
Професорка Грујичић не лечи само болест — она лечи и поверење у човека, и представља све чувене лекаре нашега народа од Батута до др Лазића

извор

За мушкарца који жели да БУДЕ муж и отац или оног који жели да ИМА жену и децу? Није исто.

Верујте да није.

На први поглед, можда звучи као да цепидлачимо и да претерујемо с феминизмом. Али када мало дубље размислите, схватићете да су то два потпуно различита типа.

А он? Он се врати, седне, вечера и каже: „Само реци шта треба да урадим, ту сам да помогнем.“

То НИЈЕ довољно.

Ментално оптерећење: Невидљиви посао који исцрпљује

Ево проблема: Ви нисте менаџер породице. Ви нисте та која треба да делегира задатке, прави листе, подсећа, контролише, планира.

Родитељство није посао где једна особа има титулу шефа, а друга извршава задатке који јој се делегирају.

Равноправно родитељство значи да обоје знате када је следећи преглед код лекара. Обоје знате који број ципела деца носе. Обоје проверавате да ли има довољно чистих чарапа у фиоци. Обоје знате да Лена не воли паштету, а Лука не пије млеко осим ако није тачно одређене температуре.

То није „помоћ“. То је родитељство.

Постоји термин за ово—ментално оптерећење. И истраживања показују да је управо оно исцрпљујуће једнако, ако не и више, од физичких послова. Јер док један родитељ пере судове, други у глави прави списак шта све треба сутра, следеће недеље, следећег месеца. Док један слаже веш (што је претходно морало да му се каже да уради), други се сећа да треба заказати офталмолога, купити нов ранац, проверити да ли има пара на рачуну за екскурзију.

И онда кажу: „Али ја помажем! Само ми реци шта треба!“

Не, драги. То није помоћ. То је пребацивање менталног оптерећења на њу—јер сад она мора да се сети, планира, организује и онда још да ти објашњава.

Мушкарац који жели да буде отац

Знате како изгледа мушкарац који ЖЕЛИ да буде отац?

Он не чека инструкције. Он види да је кеса са прљавим пеленама пуна и однесе је. Погледа у фрижидер и сам види да фали млеко па купи успут. Примети да су Лани панталоне кратке и купи без да га неко пита.

Он зна када су редовни прегледи код педијатра јер и он води дете тамо—не само када ви не можете, већ зато што је то подједнако и његова одговорност.

Он не „чува“ деце док ви идете код фризера. Он је родитељ. Он је код куће са својом децом, а ви имате време за себе—не као поклон од њега, већ као нешто што вам природно припада.

Он не пита „шта да спремиш за вечеру?“—већ гледа шта има у фрижидеру и прави план. Или пита децу шта желе и сам решава.

Разлика која мења све

Ова разлика—између „имати“ и „бити“—одређује како ће ваш брак изгледати за десет, двадесет година.

Јер ако сте се удале за човека који „помаже“, бићете исцрпљени. Бићете она која носи сав терет—организацију, планирање, бригу. Он ће сматрати да је одрадио свој део јер је „помогао“ када сте тражили. А ви ћете се осећати усамљено, преоптерећено.

Али ако сте се удале за човека који ЖЕЛИ да буде отац и муж, имате партнера. Имате некога ко стоји поред вас—не иза вас, не испред вас—већ поред вас. Ко носи оптерећење са вама. Ко види шта треба урадити и уради то јер је и његова кућа, његова деца, његов живот.

Питање за крај

Зато, ево питања које свака од нас треба себи да постави:

За кога сте се удале?

За оног који жели да ИМА жену и децу—некога ко води рачуна о свему о кући, планира, организује, носи одговорност, а он половину или чак мање испланираног ”одради”?

Или за оног који жели да БУДЕ муж и отац—некога ко живи за своју породицу, не само у њој?

https://zelenaucionica.com/za-koga-ste-se-udale-za-muskarca-koji-zeli-da-bude-muz-i-otac-ili-onog-koji-zeli-da-ima-zenu-i-decu-nije-isto/

Са једне стране као да се од мушкарца очекује да буде груб и не показује емоције да би “био мушко”, са друге стране изостане да чврстина и постојаност када је потребно да поставити границу својој родбини која се меша у његов брак.

Бити мужеван не значи плашити се своје нежније стране и онда бежати од емоција које се у се буде и не загрлити своју супругу када јој је тешко и када плаче. 

Бити мушко значи осећати се довољно сигурно да се открију и она најосетљивија осећања у себи, која нам омогућавају да се повежемо за женом. 

Да, мушкарац осећа емоције као и жена, само што друштво често очекује од њега да их не покаже. 

И докле год се води очекивањима друштва како би био прихваћен, мушкарац не открива себе какав заиста јесте, него опонаша друге мислећи да је “и он такав као и остали”.

Да би могао открити себе као мушкарца у односу са својом супругом неопходно је да постави здраве границе својим родитељима уколико се они уплићу у његов брак, јер докле год остаје у сенци родитеља он остаје заглављен у сопственој улози вечитог дечака. Темом како поставити здраве границе бавимо се опширније на програму Како да помогнем себи.

Самосталност и поузданост које би требало да красе мушкарца у његовом односу са породицом из које је потекао, некако су се извитопериле у саможивост и неодговорност према сопственој жени и деци… а на крају крајева и према себи самом.

Као да смо заборавили на храброст да се мушки суочимо са болом и страховима од којих бежимо у нама јер “не знамо како то да променимо”?

Да би мушкарац постао сигуран у себе, неопходно је да себе добро упозна и суочи се са сопственим недостацима јер тек тада може пружити сигуран зарљај и супрузи, са свим њеним манама. Тада се његова сигурност излива и на његове ближње.

Племенитост, пожртвованост, дарежљивост и саосећајност вековима су красиле мушки пол. 

Хладна глава и топло срце били су темељ и кров српске куће које су у зноју зидале снажне руке очева и мужева.

др Данило Михајловић

Окупљени у племенитости, са жељом да помогну ближњем, ђаци Земунске гимназије позивају на Хуманитарни вашар за прикупљање помоћи у лечењу девојчице Вање Мићановић - у среду 29. октобра у Земунском парку, 12 до 17 часова. Како ће изгледати ово сабрање иза кога су стали сви ученици и колектив школе, говоре у Јутарњем програму Радија Слово љубве ученице 3. године, Нађа Мастиловић, Марија Дивац и Кристина Илић, и професор Петар Ацковић.

Средњошколка Вања Мићановић из Панчева ученица је четвртог разреда Средње школе "Ушће“, болује од акутне лимфобластне леукемије, а до 10. новембра 2025. потребно је сакупити 130.000 евра да би могла да оде у Италију на трансплантацију коштане сржи. 

Подсећамо да се помоћ Вањи може упутити и слањем смс поруке 1888 на број 3030, као и путем рачуна који можете да видите на ОВОМ линку.

Извор: Радио Слово љубве

Сећате ли се како се енглески учио у школи кад сте ви били ђак? Глаголске таблице, преписивање реченика, тестови који су више изазивали стрес него интерес. А онда, када сте први пут отпутовали или покушали да разговарате са неким ко говори енглески – стид. Научили сте језик, али нисте знали да га користите.

То је због тога што дечји мозак није програмиран да на тај начин учи.

Како дете може да научи језик не знајући да учи?

Звучи превише добро да би било истинито, али постоји научно објашњење. Дечји мозак учи језик на исти начин на који је научио матерњи – кроз понављање, контекст и интеракцију. Не кроз граматичка правила која ће заборавити за месец дана, већ кроз природну комуникацију.

Школе које примењују овај приступ заправо враћају учење језика у његов оригинални облик. Уместо да дете учи о језику, оно једноставно комуницира на језику. Разлика је огромна.

Шта то значи у пракси?

Замислите час где предавач од првог тренутка говори само енглески. Нема превода, нема објашњења на српском, нема „а шта ова реч значи?“ питања. Звучи застрашујуће, зар не? Али деци то уопште не смета.

Кроз игру, песму, приче из дечјих магазина и креативне радионице, деца природно повезују речи са радњама, ситуацијама, емоцијама. Када предавач покаже јабуку и каже „apple“ десет пута у различитим контекстима, дете то запамти боље него да је прочитало у уџбенику.

Berlitz метода, која се користи више од 140 година широм света, заснива се управо на овом принципу. Потпуно урањање у језик, без иједне речи на матерњем језику током часа. Прво делује немогуће, али након неколико седмица деца спонтано почињу да одговарају на енглеском – и то им је потпуно природно.

”У Berlitz-у је фокус на конверзацији и активној употреби језика. Граматика се не учи на сувопаран начин као у школама, где деца само пишу правила и уче их напамет, већ кроз практичне ситуације и природан контекст. Часови су забавни и осмишљени тако да деца уче кроз игру, док највећи део часа заправо проводе користећи језик. Професор је ту да их усмерава, исправља и подстиче да се изразе самостално.” – каже Нина Николић из ове школе.

Она додаје и да се у Berlitz школи страних језика не учи само енглески језик.

”Поред енглеског, најчешће се уче немачки, шпански и италијански, али Берлитз у својој понуди има курсеве свих језика, у зависности од интересовања и потреба полазника. За децу су нам тренутно у понуди енглески и немачки, два најважнија развојна језика.” – каже наша саговорница.

Када почети?

Идеално време за почетак учења страног језика је између 4. и 11. године. У том периоду деца имају највећу способност да усвоје изговор скоро идентичан матерњем говорнику, а језик им постаје „други матерњи“ уместо „страног“ који уче из књига.

Али то не значи да је после касно – само значи да је ово период када учење иде најлакше и када деца могу да стекну предност коју ће носити кроз цео живот.

А што се тиче резултата?

Родитељи често нису сигурни да ли њихово дете заиста напредује када се на часовима „само игра“. Онда крену на путовање и чују своје седмогодишње дете како самостално наручује храну на енглеском или разговара са инструктором скијања – без стида, без размишљања, потпуно природно.

То је прави тест. Не оцена у школи, већ способност да се дете служи језиком у реалној ситуацији.

Где се одржавају часови?

Berlitz у Србији има центре у Београду (Славија, Нови Београд, Баново Брдо, Дедиње) и Новом Саду. Поред тога, нова локација на Београду на води – у чуваоници Kinderland – омогућава родитељима да комбинују боравак детета у модерном простору са часовима енглеског.

Часови се одржавају једном недељно (суботом или током радних дана, зависно од групе), трају 2 сата и прилагођени су узрасту и нивоу знања детета. Групе су мале – максимално 4-6 деце – што значи да свако дете добија довољно пажње и времена да активно учествује.

Више од језика

На крају, учење страног језика у раном узрасту није само о томе да дете научи да каже „hello“ и „thank you„. То је о развијању самопоуздања, отворености према другим културама, способности комуникације и, наравно, о стварању могућности које ће им користити цео живот.

Сваки велики циљ заиста почиње малим кораком. А тај први корак може бити много лакши него што мислите – када дете кроз игру, осмех и дружење спонтано почне да говори нови језик.

https://zelenaucionica.com/mogu-li-deca-da-nauce-engleski-jezik-samo-u-osnovnoj-i-srednjoj-skoli-i-zasto-je-to-veoma-tesko/

Логика је следећа: несигурност у себе, страх од одговорности, страх да ће ме ухватити у лажи,

да ће ме грдити, да ће ме исмејати – вуче се од нашег детињства као и сваки други страх.

Испоставља се да је животно искуство које је у детињству формирало овај страх у нама један

тужан неспоразум. Када су родитељи грдили дете, оно је, природно, сматрало да су такви односи

нормални и да тако мора бити у животу.

Ако сам закаснио, ако сам нешто разбио, слагао, добио јединицу, наравно да ће ме грдити. А како

другачије?

Може и другачије! То је лако схватити ако замислимо да су наши родитељи у том моменту,

приликом истог нашег поступка, приликом исте те јединице, приликом исте разбијене шоље

једноставно били  у много бољем расположењу, они би, очигледно, на исти тај догађај реаговали

много добродушније и стрпљивије.

А даље, како би рекли математичари, ако усмеримо ту мисао до крајњих граница, добићемо

следеће: да су родитељи били у сасвим добром стању, реаговали би на исту ту ситуацију са

максималним разумевањем.

Испада се да је сва родитељска негативност, држање придика, критиковање због чега смо ми у

детињству патили, било само манифестација њиховог стања, а не наше кривице. То није био

показатељ њиховог односа према нама нити тога какви су генерално односа међу људима.

Ако на прави начин схватимо то о својим родитељима, испоставља се да је њима било лоше, а не

да су они лоши или да смо ми лоши. На такав начин схваћено, прихватање себе се значајно

повећава. Наша психа престаје да родитељску негативност прима на свој рачун.

Да бисте заиста схватили ово о својим родитељима, активно то вежбајте, а не само мислено.

Треба се понашати према њима исто онако како се понашамо према људима којима је очигледно

нелагодно, којима се види да им је лоше, којима то „на челу пише“. А како се ми понашамо

према таквим људима? Ми почињемо да их подржавамо, тешимо, штитимо, учествујемо у

њиховим проблемима.

Цео тај комплекс мера треба усмерити на родитеље. У психологији се то назива „усиновити

родитеље“. Ако на тај начин будемо поступали довољно дуго, без икакве сумње – прихватање себе

ће се драстично поправити.

Александар Колмановски

У сарадњи са Одбором за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, Мисионарско одељење АЕМ покреће серијал стручних предавања и трибина на тему родитељства, који ће се одржавати при заинтересованим основним школама у Београду. Цео серијал ће уређивати и оперативно водити клинички психолог Влајко Пановић, стални члан Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења АЕМ и један од највећих српских стручњака из домена родитељства и кризе савремене породице.

Српске породице су вековима обликоване хришћанским етосом и вредностима које су, истовремено, биле основа нашег друштва. Поштовање родитеља, јасна хијерархијска устројеност, брачна верност, висок породични морал, вишедетност као норма, искреност-оданост-марљивост-правичност… све су то биле вредности које је породица на овим просторима некада неговала и препознавала као аутентичне. После револуционарног преврата који је уследио након Другог светског рата и прогона свега што има везе са хришћанском цивилизацијом, породицама у српском друштву се намећу туђе идеолошке вредности. Усвајање тог наметнутог модела се, попут какве аутоимуне болести, окреће против породице као такве и већ после неколико деценија чини да српски народ почиње вредносно да деградира, а биолошки да нестаје. После слома комунистичког система, дошао је споља другачији, али ништа мање погубан идеолошки утицај лево-либералних концепција, корпоративне мас-медијске сфере и примитивног облика капитализма. Тај утицај је још више урушио институцију брака и породице. Коначно, у наше време су се појавили изазови савремених дигиталних технологија, који су довели до тога да се суочимо са породичним проблемима који су само пре пар деценија били незамисливи.

Таква ситуација налаже систематичну делатност на пољу афирмације теме родитељства ради оздрављења тренутног стања. С тим у вези, Мисионарско одељење, у сарадњи са Одбором за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, покреће серију предавања и трибина на тему родитељства у београдским основним школама које желе да су укључе у ту иницијативу. Идеја је да се једном месечно, у салама основних школа намењеним предавањима, организују дијалошка предавања – не за ученике, већ за њихове родитеље. Предавачи би били интелектуалци хришћанске провенијенције који су стручњаци из области психологије, педагогије, социологије, медицине… и који би из аспекта своје струке говорили на одређену тему. У предавања би, по потреби, као модератори били укључени и професори верске наставе који предају у датој школи.

Прва школа која се одазвала позиву за сарадњу је Основна школа „Ослободиоци Београда“ , чија је директорка, госпођа Радица Каровић, свесрдно подржала ову иницијативу, а тема првог предавања у овом циклусу је „Како одгајати аутентично, а не copy-paste дете“. Ово предавање ће бити одржано у уторак 21. октобра у 17 часова, у Основној школи „Ослободиоци Београда“ (ул. Прерадовићева 2, Карабурма). Поменуто предавање за родитеље ће одржати:

– Спец. мед. психологије Влајко Пановић, клинички психолог са преко четири деценије радног искуства и покретач концепта школи родитељства у Србији

–Др Оливер Суботић, свештеник, информатичар и социолог, аутор више књига на тему утицаја информационо-комуникационих технологија на човека, породицу и савремено друштво.

Извор: ТВ Храм

Шта све спада у физичко кажњавање

– Говорећи о физичком кажњавању морамо признати сами себи да су речју „бити (тући)“ обухваћени не само стварно тешки ударци, него и шамари, заушке и сличне „лаке“ мере вршења родитељског притиска. Стручњаци из области васпитања издвајају непосредно физичко кажњавање и такозвано педагошко насиље. Физичко кажњавање је када родитељ, нпр. на силу затвара у купатило разиграно трогодишње дете коме је време за спавање, притом га грди и галами на њега зато што не слуша. У ситуацији педагошког насиља, уопште, дешава се потпуно то исто, само што родитељ притом саосећа са дететом и покушава да га утеши.

Сви ми знамо како је тешко саосећати са дететом које, што се каже, „неће да слуша“. Чак и они који веома добро схватају недопустивост физичких кажњавања, нису потпуно имуни и могу им се десити „жуте минуте“ и појединачни изливи гнева, па да ударе дете по глави.

Зашто се ми свађамо, зашто кажњавамо децу? Основа практично свих „негативних“ осећања: гнева, агресије, несигурности у себе итд. јесте једно исто, оно најстарије осећање – страх. Ми се бојимо. Пре свега се бојимо не за дете већ за саме себе. Бојимо се да будемо лоши родитељи, да добијемо лошу оцену за своје педагошке способности. На тој фрази многи читаоци могу узвикнути: „А ко су судије?“ – имајући у виду то да они не зависе много од мишљења других (окружења).

Али најважнији судија је увек поред нас – то је наш унутарњи родитељ. Све потцењивачке и увредљиве фразе које смо чули у детињству, а такође кажњавања од стране наших најближих, формирају наш унутрашњи страх од неуспеха, страх да ћемо учинити нешто погрешно – па ће нас опет грдити. Ми у себи носимо те страхове кроз цео живот и преносимо их на нашу децу.

Ето зашто је корисно сваки пут кад се спремамо да викнемо на дете да се зауставимо и ослушнемо шта се у том моменту с нама дешава. Али, ма колико да се трудимо, нећемо успети да се у потпуности ослободимо тих ствари и да потпуно избегнемо негативне реакције на нашу децу, из простог разлога што смо и ми живи људи и немамо ту моћ (нисмо способни) да потпуно контролишемо своја осећања.

Шта да радите ако нисте успели да се савладате него сте ипак ударили своје дете, нпр. уплашивши се за њега у опасној ситуацији? Важно је знати правилно с њим попричати о томе и извинити му се. Ипак су уобичајене фразе типа „Опрости ми!“ или загрљаји – у таквим случајевима недовољни.

Зашто? То веома лако можете осетити ако замислите нпр. да имате веома нервозног супруга. И ето, као и обично, дошао је кући напет, нашао је нешто што је изазвало његово незадовољство и почео да галами на вас. А онда је рекао: „Опрости ми, то је све због проблема на послу. Ти се нећеш увредити?“ Тај контекст не даје сувише наде уколико не садржи јасно алтернативно понашање којег увредилац планира да се придржава убудуће. Сложићете се са мном да није требало приговарати што судови нису опрани, могао је отићи до судопере и опрати их. Није требало галамити због нове јединице које је дете добило – боље би било видети шта му то прави потешкоће и потрудити се да га заинтересује за учење.

Како се треба правилно извињавати

– Општа формула извињавања за случајеве када родитељ експлодира на децу може да гласи овако: „Опрости ми што сам се на тебе истресао/ла, сада схватам да сам уствари требао/ла само да ти помогнем“.

У тежњи да сасвим одбацимо физичко кажњавање детета често нас спутава и збуњује нејасност властите позиције у односу на ту тему. У многобројним чланцима и књигама из психологије често сусрећемо излизане фразе типа „Кажњавање није најбољи начин!“ или „Најпре пробајте да се договорите са дететом“, које нам дозвољавају да себе у сваком случају убројимо у ненасилне родитеље.

Ипак, позиција се руши када у акцију ступа следећа тврдња: „А шта ако он не разуме ако му се каже на леп начин (док не добије по…)?“ Зато, ако сте чврсто решили да се одрекнете насиља, једина исправна одлука ће бити да заузмете следећи став: кажњавати и грдити дете је неправилно у било којој ситуацији и на било који начин. С једне стране том максималистичком ставу нећете успети да будете доследни у 100% случајева, али с друге – с њим ћете имати чврст оквир који ће вам помоћи да се орентишете у најразличитијим ситуацијама.

Сетите се да није дете лоше, већ је њему самом лоше. И наш родитељски задатак јесте – помоћи, не заборављајући притом на себе и своје властите ресурсе. Ми не бирамо своје детињство и своју историју. Бескрајно самоокривљавање за наше рецидиве и изливе гнева не могу да прекину порочни круг агресивности – далеко ефикаснија стратегија у датој ситуацији ће бити брига о томе да се родитељ осећа испуњен и задовољан и да прихвата сам себе.

психолог Александар Колмановски

poznajsebe

У супермаркету је било загушљиво упркос мирису освеживача. Стајала сам у реду и покушавала да смирим у глави придике своје љутите мајке. Испратила ме је “да докупим материјал” за торту, оцу је рођендан, зашто ми је тешко да сиђем четири спрата и купим? Она све ради и једну ствар нас замоли, а нама је тешко! Све нам је мало!

Иако нисам рекла да нећу да идем, она је свакако одржала свој говор мученице и напунила ми цегер и главу тежином. Чика Тома је стајао у реду иза мене са једном векном хлеба у корпи, па му се јавих да га пропустим.

– А Ана како је? – питала сам више из учтивости, кад већ стојимо у истом реду. Добро сам знала са друштвених мрежа шта Ана ради и где се проводи.

– Моја Ана? Знаш шта је урадила? Уписала два мастера! Ма није нормална! Знаш ли како јој добро иде?! Све моје ћерке су увек биле одлични ђаци, али она ће, богами, далеко да догура! То, путује, учи, полаже, само десетке уписује! Не знам на кога је онако паметна. Да ти чика Тома у поверењу каже, ја сам био много блесав као млад. А Ана? Она као да ми се с факултетом родила!

Није чика Тома био лош, али ме је до коске нервирао. Годинама ме је подбадао том његовом “родитељском љубављу” и “пуних уста хвале”! Моја Ана ово, моја Ана оно. Као да само он има ћерке. Није ми он био крив што сам одрасла другачије – без трунке подршке.

Прва жаока те поносне очинске љубави убола ме је у петом основне, кад је чика Тома пред целом школом на крај годишње приредбе Ани донео букет цвећа. Поклонила се као права балерина! Моји нису ни дошли да чују шта рецитујем. Мајка се баш тог јутра плачним гласом жалила комшиници како “није ни хтела да роди друго дете, а он навалио, ‘ајде, ‘ајде, и тако је цео живот остала обична радница у фабрици и домаћица!”

Друго дете што није хтела да роди била сам, наравно, ја.

Знала сам ја да треба да скинем те окове вечитог жртвеног јарца, да не кажем козе – у породици. Нисам била глупа, нисам ишла као мува без главе кроз живот. Али јаче је од мене, има то што ме не пушта и не да се ослободим тог осећаја да никад нисам жељена и цењена. Да не вредим.

Прође неко време, умине бол, али има тако дана и људи који ме жацну баш у то незалечено место и још мало дубље засврдлају у месо. Као чика Тома. Његова је Ана била богиња на пиједесталу – и са 11 година кад рецитује песму о другарству и са 24 кад као прва у класи уписује два мастера!

– Што си толико љубоморна на Ану? – питала ме је мајка. – Видиш како дете лепо учи, нема јој равне! Не чека она сигурно мајку да је пита је л’ спремила испит! – рекла би подсмешљиво, јер ја сам била та. Вечита студенткиња која учи и ради, која не може и не уме да се окрене и каже: али Ана има Тому! Њен отац није њена подршка, него тепих, летећи ћилим! Где она оком, ту он скоком! А ви…

Ал’ кажи ти мојој мајци да се нису довољно трудили, да нам нису довољно дали и ето одмах новог предавања, нове тираде, новог очајничког поглавља у породичној “идили”. Све вам је мало, знала је да заврши. Годинама сам се истренирала да само ту једну кратку, упозоравајућу а јалову назови-претњу чујем. Све вам је мало!

У то једноставно “све вам је мало” стали би сви рани и касни јади мојих родитеља, мајке превасходно. Све оно како се она патила, како је кроз живот гурала, како смо сестра и ја незахвалнице неудате, нереалне, како не умемо да ценимо што се жртвовала за нас.

А жртва је била увек у исту кућну хаљину одевена. На посао је одлазила уредна, али недотерана – тек да покаже како нема времена, а можда ни воље ни разлога да се среди. Радила је и жалила се – како је тешко, слабо плаћено, ал’ мора се, сви тако… Код куће нас је сустизала крпом за прашину, говорила како од мушкараца ионако вајде нема. Кад је нарочито “за срце уједемо” тиме што смо деца, а после девојке – знала је да дрекне: “иста си к’о онај твој отац”!

Ниси могао таквој жени да објасниш, па чак ни да покушаш – да постоје породице које живе другачије. Очеви који доносе цвеће ћеркама и супругама на важан дан. Мајке које раде и не кукају. Жене које с поносом кажу: а ова моја мала, ама иста је као отац!

За њу су сви ти људи били измишљени, нестварни, они што “глуме неку финоћу, а исто се овако пате као ми, ма ‘ајде!”. Ако нису глумци, а онда “лако је њима”. Временом је пренела на мене “незадовољство животом” као заразу. Шта год да сам радила, на крају би се свело на то да је она у праву и да се узалуд копрцам.

– Да ти чика Тома у поверењу каже, ја сам био много блесав као млад. А Ана? Она као да ми се с факултетом родила!

– Па добро, немамо сви ту срећу. – рекла сам горко.

– Ма какви срећа! То је само како на живот гледаш! Могла је и моја Ана да се потроши безвезе, ал’ не дам ја то! Не треба човек да је дрчан, ал’ кад је већ жив – што да не буде срећан, ха?

Стварно, шта има лоше у томе?

https://zelenaucionica.com/mama-se-tog-jutra-placnim-glasom-zalila-komsinici-kako-nije-ni-htela-da-rodi-drugo-a-on-navalio-to-drugo-sto-nije-htela-bila-sam-naravno-ja/

Ко је и зашто прошле недеље послао претеће поруке и лажне дојаве о постављеним бомбама у готово хиљаду основних и средњих школа у Србији, показаће истрага. Међутим, поставља се и питање – може ли се томе стати на пут и имају ли школе јасна упутства како да поступају и комуницирају са децом и родитељима током евакуације.

Зна се да су претње стигле мејлом, и да су коришћени сервиси за анонимно слање – што полицији отежава посао, јер је у том случају теже утврдити са које локације су претеће поруке дошле.

„Оно што представља проблем су компаније регистроване широм света које пружају различите услуге – од сервиса електронске поште до сервиса за анонимизацију. Одређене компаније у појединим државама, нажалост, не сарађују ни са домаћим, ни са страним органима, што знатно отежава брзу идентификацију оваквих починилаца“, наводи за РТС Никола Чучиловић, заменик начелника Управе за технику МУП-а.

Осим што изазивају страх, овакве дојаве доводе до значајних губитака.

„Ове школске године је око 65.000 првака уписано. Замислите само да је 30.000 родитеља тог дана морало да дође по децу због евакуације. Ако су изгубили два до три сата радног времена – замислите колики је то укупан економски губитак“, указује професор Горан Мандић са Факултета за безбедност.

Евакуација у пракси – паника, страх и питање одговорности

Губитак наравно трпе и ученици – не само због прекида наставе, већ и због страха који доживљавају. Упућени кажу да би школе требало да имају и прецизне правилнике о поступању приликом евакуације – са којим сви морају бити упознати.

„Оно што треба знати, јесте да се код стварне евакуације у пракси, догађају одређени проблеми, односно родитељи морају бити синхронизовани са школом. Дешавало се да се уради евакуација, да родитељ дође по своје дете, узме га, а не јави учитељици или наставнику да га је одвео кући, и сад ви замислите панику просветног радника који на списку има 25 деце, а кад прозове има 24. То изазива панику, јер се не зна где је дете“, каже проф. Мандић.

Ко стоји иза лажних дојава?

Стручњаци наводе да мотиви за лажне дојаве могу бити различити — од геополитичких разлога, као што је рат у Украјини, када су мете биле авио-компаније, амбасаде и државне институције, па све до случајева у којима иза таквих претњи стоје ученици.

„Треба едуковати ту децу да се ради о кривичном делу и које последице све могу да произађу из тога. Имали смо тринаестогодишњег дечака. Нудио је ‘услугу’ слања дојава у школама у Србији и окружењу – и то наплаћивао“, открива Никола Чучиловић, заменик начелника Управе за технику МУП-а.

Казне и законске мере

Иако је законом за ово кривично дело прописана максимална казна до пет година затвора коју ће санкцију суд изрећи зависи од многих околности.

„Имали смо случај запосленог у једном ланцу супермаркета који је пријавио лажну дојаву о бомби само да би могао да одмори. Суд му је изрекао условну казну и новчану казну од 100.000 динара“, наводи Бранка Гајић, портпаролка Првог основног тужилаштва.

У намери да се стане на пут лажним дојавама, укључило се и Министарство правде. У предложеним изменама закона разматра се пооштравање кривичне одговорности за оне који шаљу такве дојаве.

Извор: РТС